Izvinjavam se, ali ja sam pala sa zaboravljene ili nepoznate planete

Stiže meni cirkularna poruka u inbox. Gde bi, ako ne na Facebook, društvenu mrežu gde se i ja vrzmam već podosta godina. Ko me tukao po ušima da budem tu i da dobijam svako malo te poruke. E, ali tu je začkoljica. Imam uvek, dve mogućnosti da (raz)mislim o njima.

Prva je da mi one idu na živce, da me smaraju, da mi oduzimaju moje dragoceno vreme da se još i njima bavim, da su bre dosadne ko proliv, da su oni koji ih šalju teški idioti, malograđani, mediokriteti, nevaspitani neškolovani, nepismeni, polupismeni... dodajte sami šta još.

Druga mogućnost je da su ljudi koji šalju takve poruke usamljeni, da su pažljivi, da naše prijateljstvo na Facebook-u doživljavaju kao pravo, realno, da im je stalo da me razvesele, da misle na mene iako imaju i svoje brige ... dodajte sami šta još.

Lično, uvek biram ovo drugo razmišljanje, jer, kapirate, polazim od sebe.

Istine radi, svi polazimo od sebe. Razlika je u tome, što neko to zna i priznaje sebi, drugima i ne mora, dok neki biraju da izaberu projekciju, da za sve “okrive” onog preko puta.

Dešavalo mi se da dobijem cirkularnu poruku i da je prosledim mnogima, koji su meni bili dragi. Dešavalo se da među mnogima kojima bih poslala takve poruke, bude i onih koji mi lepo kažu; Nemoj više, ne volim ovakve poruke. Ja im NIKAD više ne pošaljem ni jednu.

Neki se naljute u stilu; Pa tome se nisam nadala od tebe, mislila sam da si ti jedna pametna žena, nespojivo mi je sa tobom da šalješ ovakve gluposti, daj majke ti zaobiđi me sa ovakvim sranjima...

Sasvim mi je jasno da svi različito gledamo na stvari, okruženje, dešavanja. Da svi imamo svoj način razmišljanja o svemu. 

Nije problem u tome. Problem je u meni.

Imati “ugrađen” čip u glavi o posmatranju, pre svega ljudi, nije lako. Još ako se tome doda i vaspitanje da je dobro biti druželjubiv, da je dobro pokušati da razumeš onog preko puta tebe, da je dobro ne osuđivati nikog, da je dobro misliti dobro.. e onda sam ja u mnogo velikom problemu.

Jasno je meni da niko nije u obavezi da neki moj postupak odobrava ili da je čak u obavezi da tako isto postupi.

Ali, ako lepo piše; Molim ne prekidaj niz... Šta onda?

Treba li se o molbu oglušiti? Molbu koju ti je poslao neko koga, znaš? Kog si ti birao za Fb prijatelja ili još važnije, koji je tebe izabrao za istog?

Nedoumica za neke. Ne i za mene.

Znate, jasno je meni da niko od nas ne mora da posmatra ili da voli nešto uniformisano. Čak nisam za jednoumlje nikad bila. Međutim, slanje cirkularnih poruka je najčešće nešto sasvim bezazleno, ukoliko je povezano sa lepim željama, što uglavnom i jeste.

Sasvim sigurno je da nikad ne bih nikom poslala poruku tipa; Ako ovo ne uradiš umreće ti... snaći će te baksuzluk taj i taj...its.

Kao i u životu, različito reagujemo na sve oko nas, te tako i na ove cirkularne poruke.

Nikako ne želim da kažem da je moj način poimanja istih bolji od nečijeg.

Ja i nisam neki etalon jer je kod mene čaša uvek polupuna.

Ja samo imam jednu veliku manu, ili vrlinu, zavisi ko kako na to gleda, a to je da volim ljude. Posebno one koje odaberem da uđu moj svet, pravi ili virtuelni. Nijanse između ova dva su sve manje jer se još kako prepliću.

I nekako uvek kad dobijem tu cirkularnu poruku mene obraduje.

Pomislim da u ovo ludo vreme, kad se, bar u ovoj našoj jadnoj zemlji, ljudi dovijaju da opstanu, neko setio mene i poslao mi ovako lepu poruku.

Ma ne smeta mi što je univerzalna, iovako su sve te lepe poruke i čestitke univerzalne, uniformisane. Setite se samo čestitki za Novu godinu, Božić...

Ne smeta mi ni što ću da izgubim izvesno vreme da šaljem dalje, ako odlučim, jer se dešava da to i ne uradim, već se samo zahvalim pošiljaocu na njoj.

Ne smeta mi ni što je mnogi doživljavaju drugačije od mene jer znam, svi dajemo, iz sebe, samo ono što posedujemo.

Ustvari, odavno mi ništa ne smeta.

Odavno sam naučila da svi za sebe biramo sami ono što nam odgovara.

I ne zameram i ne kvalifikujem. Jer i cvetovi biraju.

Neki vole pčelu, neki vole muvu.

PS: Slike su sa Google 

Jedna nepresušna ljubav

Imam jednu veliku ljubav. Dugogodišnju. Ne smanjuje se, nikako. Tu i tamo je zapostavim, s vremena na vreme, ali joj se uvek uredno vraćam. Često, sa još više žara.

Neki znaju da je volim, odobravaju je, neki ne. A kad saznaju, čude se. Te kako, te kad je počelo to?

Pojedinci znaju da kažu da ti i sarma koju voliš dosadi, ako je jedeš svaki dan, pa još za svaki obrok. Meni se to ne dešava kad je ova moja ljubav u pitanju. Ja je volim nekako uvek na neki novi, drugačiji način. I ni malo mi nije dosadila.

Istine radi, ponekad za nju izgubim volju. Sad će neko da se zbuni i da se zapita kako to da za ljubav izgubim volju? Pa lepo. Kad izgubim volju za životom, izgubim volju i za njom, tom mojom ljubavi.

Sad sam vam otkrila samo deo tajne. Moja ljubav zavisi od moje volje. No, to je prolaznog karaktera i kad mi se volja vrati, najčešće na mala vrata, onda ova moja velika, nepresušna ljubav dobije još veći zamah. I onda bih ja da se samo njome bavim. Da sve drugo stavim na drugo, ma na poslednje mesto.

Uhvati me takav žar za njom, da mi misli sustižu jedna drugu i imam veliki problem. Sve bih odjednom da joj ispričam, kažem, objasnim. No, ne ide to tako. Moram da zastanem i da prvo ispričam ono najvažnije, ono što ne može da čeka, što kipi, šišti, kao ekpres lonac. Jer, ako joj to sve ne izvrnem odmah, čini mi se puknuću sama. Od inspiracije, od neizdrži, od ideja sa kojima se lakše izborim ako ih podelim sa tom svojom ljubavi.

A ona, moja ljubav, dobrica velika. Izdržava sve te moje manje i velike mušice. Ćuti i trpi me takvu ubrzanu posle tog mog, nekog vremena bezvoljnosti i odvojenosti od nje.

I ne zamera mi. Nikad i ništa. Podnosi me u svim mojim izdanjima.

I dugoprugaškim i srceparajućim i onim, kad držim slovo i ne umem da se zaustavim. Naročito u tim momentima.

Ruku na srce, nikad nisam ni umela da budem koncizno kratka. Pa nije me rodila Lakedemonjanka. Jer da jeste, sigurno bih izučila veštinu kazivanja svega u manje od dve reči. Ne umem ja to baš najbolje. Da kažem, ispričam ukratko. Kod mene je sve važno. I tako, iz straha da ne propustim nešto što je meni mnogo važno, sigurno i davim one koji to slušaju, čitaju...

Tešila me nekad moja draga Mira, drugarica i koleginica s posla. Kaže ona meni: “Ma šta te briga što si opširna, nisi dosadna dok si opširna. To je bitno”.

Jedna opet, koju mnogo volim mi kaže: “Znaš, volim da te slušam, volim i da čitam, al' bude mi teško kad ga zakukuljiš sa onim tvojim dugim rečenicama”.

Imam jednu koja to sve rešava dok si rekao britva, s neba pa u rebra. Ih koliko sam samo puta poželela da budem kao ona. Ne umem. Rasplinem se, ko kad se reka izlije pa se onako raspojasa, bez stega, široko. Kod mene to biva sve lagano, okolo naokolo, objašnjavam, lickam, cickam, uređujem...

I samo me ona, ta moja ljubav razume najbolje kako je meni kad me u svoj zagrljaj uhvati Merkur, pripovedač, pa me ne pušta dok sve to lepo ne kažem do kraja.

Nije da me nije briga. A opet setim se one, latinske; Lepota je u oku posmatrača.

Pa mi bude milo što je to mojoj ljubavi lepo, što shvata moju potrebu da joj sve ispričam do u tanka crevca, što me trpi takvu goropadnu ponekad, svojeglavu, nesigurnu. Jer, da sam ja sigurna, baš bih marila za to šta drugi kaže i misli ko za lanjski sneg.

Ipak, nije to baš tako, da kao, ne treba da marimo šta će ko da misli. Socijalna smo bića. Jesmo svoji i unikatni, ali ne živimo sami pa da nam baš bude skroz na skroz sve jedno zbog drugih.

Mnogo volim moju ljubav, ma volim je baš ono, neizmerno. Znam da se ne bi naljutila na mene ni kad bih je svu iscepala na sitne komadiće. Zna ona da bih joj se ja vratila odmah, iz mesta.

Ko ima tako odanu ljubav koja trpi sve tvoje mušičave mušice kao što je npr. da je daviš tamo nekim tabelama za i protiv? To dosadi svima iole normalnim. Umem ja da pravim te tabele kad hoću da uradim nešto kako valja i da ne se ne ogrešim o drugog.

Tako sam jednom pisala tabelu za i protiv razlaza sa svojim mračnim drugom.

Moja ljubav bila vrlo strpljiva onda sa mnom. Razumela je da je meni važno da to obavim, da donesem za sebe pravu odluku.

Zna ona da istrpi i kad me uhvati nalet inspiracije kad se zanesem pa umesto tamo nekih, jadnih četiri strofe, ja ispišem po dvanaest za jednu pesmu koju možda niko pogledati neće. Nema veze, trpi ona moj stvaralački zanos.

Razume ona i kad sam bezvoljna. Veruje mi da ću joj se vratiti čim uzmognem snage i odnesem još jednu pobedu nad trivijama i onim crnim psom koji svako malo vreba, i čeka podmuklo na čeki. Zna ona, ta moja ljubav, da mi je između svega ostalog ona najveći lek za sve.

Zato je i volim. Odavno i veoma predano, svih ovih godina. Bilo ako je već ispisana ili ako ja po njoj pišem, zapisujem, dopunjujem..

Pogađate li možda koga ja to volim tako odano i duboko svih ovih godina?

Papir. Hartiju. Neispisani list Word dokumenta u kompjuteru.

Samo toj hartiji, sam uvek mogla da iskažem sve ono što mi srce ište i da mi ona ostane veran prijatelj, onako, do dna. Da se ne naljuti nikad ni zbog čega. Da me istrpi u svim mojim izdanjima koje je ona jedina baš dobro upoznala za ovo veoma dugo vreme kako se nas dve družimo.

Samo se pitam, sve vreme, šta bi mi tek rekla o meni da može?

Ništa novo, posve sigurno, što već ne znam o sebi i sama .

PS: Slike su sa Google

Krpe i krpice

Sve je počelo sasvim bezazleno negde davnih pedesetih. Devojčica je dobila lutku. Ne običnu, onu sa plastičnim licem koje je ličilo na voštanu masku, a kojom su se trsile devojčice iz boljih kuća, već pravu, savitljivu, krpenu lutku. Ova, za nju divna lutka, pomerala je ruke i noge u svim pravcima. Imala je lepe, nacrtane oči smeđe boje sa dugim, tamnim trepavicama i duge upletene vitice na čijim su se krajevima sjajile mašnice od roze satena. Njeno telo je bilo obučeno u haljinu od plavog, rupičastog materijala koji je podsećao na tetra pelene. Bila je ovo za nju, najlepša lutka na svetu. Kako i ne bi. Devojčica je imala samo pet godina i tek je krenula da upoznaje život i ljude u njemu.

Proći će mnogo godina kad bude saznala da je lutka bila ručni rad njene najmlađe tetke, poklon njoj, za njen peti rođendan.

Tako se ona igrala sa svojom novom, omiljenom krpenom drugaricom danima. Onda je jednog dana poželela i sama da joj sašije novu haljinu, možda čak suknju i bluzu. Otišla je do svoje bake i zatražila je parče krpice. Ali, ne obično parče. Moralo je to da bude malo veće parče i ne od tek tamo nekog grubog materijala. Baka je izvukla iz ormara jednu oveću kutiju i pred njom se otvorio novi svet, čudesni svet krpa i krpica.

Bilo je tu, njoj se činilo, bezbroj krpica. I sve su bile drugačije. Neke su bile glatke, neke grube, neke sjajne sa obe strane, neke samo sa jedne, šarene, jednobojne, prugaste, kockaste, cvetne, neke kao umrljane bojama...

Pojedine su bile tako mekane i nežne da ih je prevlačila preko svojih obraza jednom rukom, ne prestajući da drugom prebira po tom za nju novom otkrivenom carstvu. Ubrzo je shvatila da je ta velika kutija bila mesto u kojem je njena tetka krojačica, odlagala ostatke, restlove kako bi ona rekla, parčiće od materijala koje je šila komšijama u njihovoj ulici, a koji ovima nisu bili potrebni.

Najzad je uzela jednu oveću krpu, prozirnu, tanku, nekako paperjastu. Učinila joj se poznato. Pa da. Setila se. Od tog je materijala njena tetka sašila divnu večernju haljinu Beli Ciganki koja je na njoj stajala kao salivena.

Ooo, evo ga i parče krombi krpice od kog je sašila kaput tetka Mariji kasapki. Baka joj je rekla da se to parče materijala zove krombi i da se od njega šiju zimski kaputi.

Ovaj je bio bordo boje. Tetka Marija ga je oblačila samo nedeljom i praznikom. Iako je bila dežmekasta, lepo je izgledala u tom kaputu. Imala je nadimak kasapka. Bila je žena domaćica, majka tri kćeri, dobrostojeća, jer je njen muž bio poslovođa jedne državne mesarske radnje na Kalenić pijaci. On sam, često bi se namršten vraćao s posla noseći svoju oveću akten tašnu, zbog čega su mu Ularčići, porodica poznata kao problematična, dali nadimak kasapin. Tako je i tetka Marija dobila svoj.

Devojčica je volela čika Svetu mesara i tetka Mariju. On je znao često, da iz te njegove akten tašne izvadi po par lepih, srpskih kobasica i da joj da, kad bi sedela na stepeniku ulazne kapije svog dvorišta, a tetka Marija joj bi uvek davala prve trešnje. Volela je i njenu najmlađu ćerku Lelu, sa kojom se igrala iako je ova od nje bila starija duplo, što nije smetalo ni jednoj. Nju je Lela učila da govori francuski i da peva onu dečju pesmicu "Sur le pont d'Avignon", da igra balet, da... Ona čak nije ni išla u školu, a Lela se ipak družila sa njom.

• Vidi ovu - prekinula joj je baka misli. Ovo je flanel.

Devojčica je očarano gledala u lepe, plave, sitne cvetove na beloj podlozi krpice, mekanoj kao da je od prve prolećne trave satkana.

• Nemoj da me odaš, ali od te tkanine ti tetka šije novu zimsku košulju za spavanje. Dugačku, da ti bude toplo - reče baka.
• A koju mogu da uzmem da sašijem mojoj lutki novu suknju?- upita baku devojčica.
• Evo, ova će ti biti baš zgodna za to, izvuče iz gomile krpa i krpica baka jednu krpicu i rastrese je jednom rukom. Ovo je šifon platno. Zgodno je da ga baš ti šiješ svojom rukom, nije teško za rad iglom i koncem.

Devojčica prepozna krpicu koju joj je baka pokazala. Bilo je to parče isto kao i novi stolnjak kojim su ukrasili sto za poslednju proslavu njihove slave, Sveti Luka, sa limun žutim kockicama na beloj podlozi.

• Ih, ne bih od toga da joj šijem suknju. Isprljaće se brzo. Možda je bolje od ove, pokaza baki ona krpicu koju je izvukla ispod gomile umotanih krpa i krpica.
• To je brokat. Od njega sam dala da se presvuče jorgan tvome ujki i ujni kao poklon za njihovu svadbu - reče joj baka uzimajući iz devojčicine ruke tanku, svetloplavu tkaninu ukrašenu cvetovima ljiljana istkanim u samoj tkanini istom bojom. Nije za tebe da šiješ od ove tkanine suknju za lutku. Još si mala i teško da ćeš uspeti da savladaš pod rukom ovu tkaninu jer ona klizi, beži od igle. Ispašće ti kriva suknja, ljutiće ti se lutka - nasmeja se baka.

Na, evo ti ova krpica. Ona je baš zgodna da od nje sašiješ suknju za lutku - reče baka pružajući joj komad tkanine od batista sa sitnim roze cvetićima i malim zelenim listićima.

• Iju bako! Taman posla da joj od materijala od kog mi je tetka sašila gaćice šijem suknju - nasmejala se devojčica. Pa svi će znati kad je vide da joj je suknja od materijala za šivenje podveša.

Baka se nasmejala glasno i zvonko zajedno sa devojčicom. Videlo se da i sama uživa u toj potrazi za najboljim materijalom za šivenje jedne obične suknje, za jednu krpenu lutku koja je bila zvezda te potrage, dok je kartonska kutija puna krpa i krpica bila neki tajanstveni bunar iz kojeg su obe izvlačile tkanine, opipavajući ih znalački.

• Ja bih onda od ove krpice bako da joj sašijem suknju - oglasi se devojčica, pokazujući lepu, belu prozračnu krpicu. Ovo je parče ostalo od materijala od kojeg je mama sašila tati onu lepu košulju kratkih rukava, za ovogodišnju Vrbicu.
• O ne, nemoj nikako. Naime, materijal je divan. To je panama platno. Lak je za šivenje, ali nemoj belu suknju da joj šiješ. Nećeš ruke iz vode vaditi. Praćeš je svako malo-reče baka devojčici.

Ova se na reč pranje trže malo. Setila se da joj je baš tog leta njen stariji brat rekao da bi mogla već i sama da pere svoje atlasne gaće, a ne da čeka na baku. Setila se i kako joj je peraći sapun izgrizao ruke od tog prvog pranja. Počešala se nesvesno po rukama trgnuvši se, kao iz sna.

• Uh, uh, pravo si mi rekla bako. A šta misliš, može li ova krpica da posluži da joj od nje sašijem suknjicu - reče devojčica pružajući parče njoj nepoznate, šarene krpice.
• O da, to ti je baš dobro parče krpe za lutkinu suknju. To je satinet. Od njega je tvoja tetka sašila jednoj mušteriji divnu letnju haljinu. Ima lep pad, ne gužva se baš preterano, a i šare su onako, razmrljano, raznobojne i baš će lepo stajati i na tvojoj lutki- reče baka i pomilova devojčicu po glavi. Nego, ne reče ti meni kako ti se zove lutka?
• Zvezdana, brzo odgovori devojčica. Ima velike oči, ko zvezde. Eto.

Eh da, bako, hoćeš da mi daš neku krpicu viška da mogu da se menjam sa Lelom i Biljom? Znaš i one imaju krpene lutke i puno krpica uz njih.

.....

• Šta šiješ od tog lepog, plavog parčeta najlona, oglasila se mlada žena iz otvora sobe u pravcu starije koja je sedela za mašinom i vredno štepala na staroj singerici?
• Šijem krpe za pranje pločica - reče ova. Ako nisi znala za pranje pločica je najbolja najlonska krpa. Od onog najlona od kojeg su nekad bile muške košulje. Znaš one, koje su šverceri donosili iz Trsta, šesdesetih godina.
• Odakle ti najlon- upita je mlađa žena?
• Našla sam u selu, u ormaru jednu staru, plavu košulju i lepo sam je isekla na odgovarajuće komade i evo, sad pravim krpe za pranje. I znaš šta, nisu samo dobre za pranje pločica nego i za pranje sudova. Dugo traju i mnogo sporo se habaju. Treba ti samo kap deterdženta za sudove, ili pola kašičice pepela, kad si u selu. One zapene vodu ko da si litar sipao, a sudovi se posle pranja ovom krpom, kao i pločice, sijaju ko novi. Evo i tebi sam sašila dve- reče joj starija žena pružajući joj dve lepe, svetloplave kvadratne krpe za pranje.

Ovoj prođe kroz glavu sve ono nekadašnje pranje prozora raznoraznim krpama i brisanje istih posle pranja novinskim papirom da bi se sijali i bili prozirni ko izvorska voda.

Shvatila je da su se krpe i krpice čuvale u svim kućama za obavljanje pranja svega i svačega u kućama.

Setila se i one svoje oveće krpe od buklea koju je dobila od komšinice, krojačice, tetka Evice, uz savet da je koristi samo za brisanje drvenarije. Tačnije, vrata i prozora. Pri tom, da nikako ne zaboravi da u vodu, kojom bude prala drvene delove vrata i prozora, obavezno stavi supenu kašiku petroleja. Videće i sama koliko je onda lakše prati drvenariju i kako je ova posle tog pranja blistavo čista, bez masnih fleka od dodira ruku. A i samo pranje je mnogo lakše jer ne moraš da trljaš iz sve snage, već lepo, lagano da prelaziš preko drvene površine.

Slušala je ona sve te savete i primenjivala ih. Bili su svi vrlo korisni i apsolutno se pokazali u praksi kao tačni. Sve su te krpe bile na visini svog zadatka. Mada, iskreno, sve joj se manje dopadalo druženje sa krpama i krpicama na taj način i miris petroleja i stalno pranje.

Pamtila je ona neke lepše dane i neke lepše krpice i krpe.

.....

• Heeej, zdravo žeMske - odjeknuo je sa ulaznih vrata ordinacije glas Jasne, doktorkine sestre, dok je tetralno držeći otvorena vrata od ordinacije ulazila u istu u vidu nagle oluje!
• Šta se dereš ko da si na utrini odgovori joj ova istim tonom, vadeći turbinu iz usta pacijenta. Gde gori? I otkud ti u ovo doba? I zašto mi stalno dolaziš na radno mesto -zapljuštala su pitanja u rafalu?

Mlada žena ih je gledala sa strane i očekivala verbalni okršaj svakog trena. Obe su bile inpulsivne i savršeno ih nije bilo briga gde su, ako su imale želju i potrebu da jedna sa drugom ukrste jezike.

Starija, Vera, najčešće bi popuštala svojoj mlađoj sestri Jasni. Uglavnom i stoga što je ova znala da joj Vera, čak i da hoće, ne može sve reći jer je na svom radnom mestu, što je mlađa, Jasna itekako koristila kao prednost, često dajući oduške svom jeziku na volju.

Posmatrala ih je mirno slažući jednu od Petrijevih šolja i očekujući rasplet situacije. Ćutala je. Jedino je staloženo promrljala pozdrav Jasni, našta joj je ova rekla;

• Mora da te ova moja aspida kantala od jutros ni krivu ni dužnu. Ume ona to, da trese svoje nervozne buve, a ti si joj za to najbolja. Ćutiš i radiš i odgovaraš samo kad ti se obrati. Glupa je ona da vidi koliko može da nauči usput, baš od tebe.

Nastavila bi Jasna da veze i dalje istom brzinom da joj Vera ne preseče monolog;

• Ajde, na sunce sa tim šta imaš i briši dalje! Imam posla preko glave. Zatvori usta, obrati se pacijentu, koji je zinuo, ne od potrebe, već od čuda sceni kojoj je prisustvovao.

Jasna je sad, videći da je Vera zainteresovano gledala u nju, u hodu, brzinom mađioničara, izvukla odnekud jednu krpu kojom je slavodobitno mahnula ovoj ispred nosa.

• Vidi šta imam! Ovo je magična krpa.

A onda je hitro već stajala kod lavaboa kvaseći krpu u svojoj ruci i cedeći je ko da joj je državni neprijatelj broj jedan. Onda je prišla garderobnom ormanu od ultrapasa i počela da ga briše. Ali samo površinu veličine jednog kvadrata od 20cm. Iza njenog brisanja je ostajala vidljiva razlika u čistoći između ostatka površine ormara.

Mlada žena, asistent je gledala širom otvorenih očiju u taj čisti kvadrat koji je ostao iza brisanja krpom u Jasninoj ruci.

Kroz glavu joj je prolazilo sećanje da je baš te, poslednje radne subote, spremačica uradila generalno spremanje njihove ordinacije.

• Eee, a pogledaj ovu štroku, raširila je Jasna krpu skroz, u svoj njenoj veličini koja i nije bila prevelika, otprilike 30x30 cm, i na kojoj su se videli žućkasti tragovi prljavštine koju je upravo otklonila brisanjem tog dela ormara.

Vera je zagrizla udicu. Gledala je omađijanog pogleda u krpu u Jasninoj ruci i odjednom glasno upitala:

• Odakle ti ta krpa? Gde si je kupila? Hoću i ja jednu. Ma ne jednu, hoću tri!

A vi, hoćete li i vi jednu, obratila se svojoj asistentkinji koja je i dalje gledala u krpu kao da je osmo svetsko čudo.

• O da, vrlo rado izgovorila je ova.

Istog trenutka je poželela da sebi opali jedan šamar da joj zazvoni u glavi i da je dobro razdrma.

Šta je tebi ženo? Opusti se! Pa zar se tako reaguje na krpu, peračicu, opiraču?

Pa dokle više da te krpe zanimaju? Užagrila si očima na tu, običnu spandeks krpu ko maca na slaninu! Ne bi tako gledala brilijantski prsten da ti ga je tvoj pod nos doneo i na prst stavio! Jesi li ti čista u glavi? Ta otkud u tebi ta omađijanost krpama i poslom koji uz njih ide?

Idi bre napasaj dušu nekim koncertom, dobrim filmom, izletom..

Nemoj da trošiš život samo na pranje i druženje s krpama za pranje. I zašta će ti sad ova krpa kojoj si već u svojoj glavi dala ime, Radojka, jer si joj se obradovala ko rodu rođenom? Pa zar misliš da će ona sama da pere?

Sve su one, tvoje krpe do sad prale tvojom rukom, tvojom snagom. Eeej, probudi se žerno, aman, zaman!

Trgla se ko žarom da je opečena i progovorila nekim tuđim, muklim glasom:

• O ne Jasna, hvala. Ja ne bih krpu.

Dobila je krpu, Radojku, za rođendan, baš od Vere, te jeseni.

Nije se ljutila na Veru. Naprotiv. I da je htela nije mogla. Volela je Veru baš takvu kakva je bila, jezičavu, poštenu do koske.

Ta krpa od spandeksa, magična krpa, njena Radojka, poklon koji je razmotala i držala u svojoj ruci gledajući je probudila je u njoj sećanje na jednu rečenicu koju joj je Lela rekla jednog dana kad se naljutila na nju, jer nije mogla da se sa njom igra tog dana:

• Onda mi vrati moje krpice!

Sve krpe i krpice nisu znale da će vremenom postati neraskidivi pratilac u njenom životu i koje je sve manje volela, ali koje su tokom vremena postale sastavni deo njenog života. I ni jedna potonja nije ni malo ličila na onaj svet krpa i krpica iz kartonske kutije iz bakinog, starog ormara.

A sve je počelo kao igra.

Doviđenja tugo, dobar dan radosti

Ispratila sam tugu. Drugarski, s osmehom. Nek ide sad malo dalje. Nju i inače ne drži mesto. Ode, pa se vrati. Kod mene se baš dugo zadržala. Prijalo joj je moje društvo. Neću mnogo da se žalim. I ona je meni, za ovo vreme, ponekad bila dobar sagovornik. Češće no što bi trebalo. Uvek je tako kad si sam.

Dođe ona, niotkuda. Samo bane. Zagrli te, stegne u svoje naručje i ne pušta. Obmota se kao bršljan oko starog stabla. Valjda pomisli da si ti dub crvima nagrižen, a ona, tuga, je taj uvek zeleni bršljan što i na zimi stoji gord, sjajan, kome ni mraz ne može ništa. A nije tako.

Ona izgleda ne zna da je ona kao imela koja se razbaškarila na granama široke, raskošne bukve, međašice, gde se, onako, sva raščupana trsi. Pomisli čovek da se tako razbarušena takmiči sa njenim razgranatim granama, a ni do kolena joj nije.

Kad sunce zapeče bukva hladom pokriva i lahorom rashladi.

U zimu, kad strele Striborove snegom caruju, zna i svojim starim, suvim panjem vatru da rasplamsa i telo ti promrzlo ugreje.

Imela sve to nije. Ona je pijavica bukvi. Kao što je i tuga, kad dugo kod mene ostane, moja pijavica koja mi radost uguši svojim gvozdenim zagrljajem pa ova, moja radost, ropće, migolji se u tom njenom stisku, izvlači se da udahne bar, a ne može. Ne punim plućima, jer je tuga ko udav opasala i ne pušta je. Prilepila se za nju i mene ko "smrt lepak".

Njoj je udobno. Briga je za mene i moju radost koju mi je u neku mračnu rupu

u meni negde stisnula.

Šta ću? Borim se. Sama.

Nekad mi pođe za rukom da je se brzo oslobodim, nekad ne. Obe znamo, da smo dugo dobri drugari, ali isto tako znamo da je ona meni preteška, kad god dođe. Zna to i ona sama, ali je to ne sprečava da se vraća. Dosadna je, a uvek drugačija. I ja sam njoj dosadna jer joj se otimam, nikad joj ne dam da me sasvim savlada. Izgubi ona silnu snagu na borbu sa mnom. Valjda je to izaziva više, pa me onda i lomi duže.

Evo, lomimo jedna drugu već mnogo dugo. U poslednje vreme se predugo opraštamo. Ona se otkine od mene, napravi korak dva odlazeći, a onda me iznebuha, ponovo, besno i podmuklo sačeka onako samu, od nje onemoćalu i izgrebanu, pa me stisne do jauka.

Ima ona bezbroj imena. Ja, već izgrebane duše od njenog poslednjeg imena, ne stignem da joj novo prepoznam jer me pritisla, ko vodenički žrvanj. Legla mi na grudi, dah mi kida.

Ne, ne ljutim se ja na nju, na tugu. Što bih? Ona je takva. Razgoropadi se ako joj dozvoliš da te obujmi. I onda ti se, kao malo dete o vrat obesi sve dok je sam ne skloniš.

Ponekad ti takva, lepljivog zagrljaja prija uz akorde neke setne muzike što ona ume lukavo da iskoristi, ako joj se prepustiš.

Ovih dana joj mašem na pozdrav. Dugo. Dosadila mi je. Rekla sam joj to otsečno, bezosećajno.

• Odlazi! Dosadila si mi više. Željna sam radosti. Predugo si kod mene ostala. Zar nisam i ja tebi već dosadila?

Ona zastane na kapiji mog vrta, pogleda me onim svojim poslednjim imenom i kaže;

• Nisi. Ne bih ja još išla od tebe nikud. Baš smo se lepo družile.

Šta je lepo u tome, mislim se, što si mi se ti ponovo u život ušunjala i ostala predugo?

• Svakog gosta za tri dana dosta – rekoh joj. Ti nemaš mere. Svaki put, kad mi se ko lopov prikradeš, a ja te ne prepoznam jer si se novim imenom okitila, ti me zaskočiš nespremnu. Stegneš me u svoj, tebi lep, a meni težak zagrljaj, udariš me u pleksus i ostaviš bez daha. Odlazi sad! Ne trebaš mi! Ni ja tebi ne trebam. Ti nisi probirač. Tebi je sasvim svejedno s kim si. Meni nije. Ja hoću da se družim sa veseljem, sa radošću. Ne sa tobom. I nemoj da mi se rugaš i govoriš da sam naivna! Znam ja da me ti možeš zgrabiti i kad svira muzika koja me rastuži.

Gledam ja nju, gleda ona mene. Vidim, traži mi slabu tačku. U meni neka snaga porasla i neka silna želja da joj se oduprem po ko zna koji put i ona od te moje snage ne vidi baš dobro moju Ahilovu petu.

Svanulo je. Prošetah kroz vrt i bacih zamućen pogled na grm jasmina koji je rastao na mestu gde je ostao jedan deo moje duše, poprečni deo mog krsta.

Jutranji lahor pomilova nežne grančice, kao za pozdrav. Osmehnuh se, iz srca, posle mnogo dugo vrevena.

Vratih se u kuću i uključih, već po navici, moj stari radio-kasetofon. Razlegli su se tonovi pesme "Radujte se prijatelji"....

Stari, dobri šlager, pomislih i zapevah iz sveg grla u rano jutro.

Dobar dan radosti!

Ovce su izabrale lek

           Njih odavno nema. Preselili su se u “carstvo nebesko”. Sećam se, upoznala sam ih mnogo davno u jednom selu na Suvoj planini. Oduševili su me oboje na prvi pogled. Nju su zvali dada Ubavka. Pamtim da je pravila najbolji ovčiji sir u celom selu. Bar po mojoj oceni.

Sir je bio u lepim, debelim kriškama, punomastan, slan taman kako i treba, da prija. Kad ga presečeš nožem, bio je bez šupljika, kao sapun da si izrezao.

Ja sam volela takav domaći sir. Nije mi se dopadao ni jedan koji je bio šupljikav jer je često bio nakiseo. Kasnije sam saznala, baš od dada Ubavke da je takav sir “pukao”. Nije na vreme onako potkvašen, oceđen.

Samo njeno ime mi je bilo neobično. Mora da je bila lepa kad je bila mlada. Njene oči su to govorile. Tople, ljubičasto plave. Možda su joj zato i dali to lepo, staro ime. Godine su je već dobarno pritisle i leđa su joj bila zgrbljena. Verujem od svakodnevnog savijanja u njenoj maloj, bez trunke korova gradini. Bašti, kako bismo mi građani rekli. Kad bi se nasmejala, celo lice bi joj se smejalo, a sam osmeh krasio bi, ali zaista, jedan jedini zub u gornjoj vilici. Trojka gore levo.

Eh, kad bi me čuo jedan doktor, specijalista za dečju ortopediju vilica da se ovako izražavam. Ukorio bi me. Kao što je to učinio jednom, bez reči, kad sam došla da proverim lično koji je zub za vađenje kod jednog dečaka kojeg nam je on poslao.

Onako mlada, brzopleta, upitah ga; Doktore, jer ste zaista mislili na četvorku gore desno da treba da se ekstrahuje?

Pogledao me, onako visok, skoro zapanjeno. Gledala sam ga zbunjena njegovim pogledom, a onda se on oglasio.

“ Ne, mislio sam na prvi desni gornji premolar”.

Meni se nije često dešavalo da pocrvenim zbog nečeg, ali pouzdano znam da sam tog trenutka i tog dana pocrvenela kao bulka ostavši bez reči.

No, to nije tema ovo mog teksta. Kao što nije tema ni dada Ubavka. Nju ipak ne mogu da zaobiđem u ovoj priči jer je ona neraskidivi deo nje.

Oni su bili više od pedeset godina u braku kad sam ih ja upoznala. I bili su mi i izgledom i svojom pojavom baš pravi par. Cela jabuka.

Dada Ubavka je bila sitna, dežmakasta, već od godina otromboljenog, zaobljenog stomaka i malo krivih nogu, dok je deda Vlada bio suvonjav, omalenog rasta, plavook, kao i ona. Nimalo nije ličio na nekog ko je rođen u planini.

Imali su jednog sina kojeg su, kako su mi sami rekli dobili u svojim poznim, tridesetim godinama.

Kažu, nije se dalo pre.

• Nemaština bila velika posle prvog rata, glad na selu, a mi pomladi. On, moj Vlada, priča sa iskrama suza u očima dada Ubavka, zakačio jektiku. Bio mršav i ovako, al' kad se razbole, pak. No, ne kaže narod badava ko ima leka ima i veka. Imala sam jednu staru strinu. Umela je da vida rane i da pomogne ženama kad se porađaju. Došla ona na pijac jednom, da kao i ja proda višak šta ima, da si kupi malo šećer u kocke, da ima za lek, ko i ja. Reč po reč, kažem joj za mog Vladu, da ima jektiku. Da je sve slabiji, da leži sve više. Dokturi mu rekli da od toj nema lek- kazujem ja na nju. A ona će men:

• A ide li tvoj čovek sas ovce u planinu?
• Ide si, al' po retko - kažem ju.
• E, da mu kazuješ da kad ide sas ovce da gleda kakvu travku pasu ovce i od tuj travku da si otkine. Navečer, kad si dodje dom, da mu od tuj spremiš čaj. Da si popije svako veče. Ima da ti ozdravi od jektiku, skroz. Nemoj da ti je teško.
• Ma kakvo če mi bude teško, sve ću da učinim, samo da ozdravi.

I tako, kad si dojdo dom, kažem na mog Vladu što mi je rekla strina. On se nasmejal na toj pa si vrevi; E, strina li če bolje da znaje od dokturi.

• Možda ona ne znaje ništa i ne da znaje ko dokturi, kažem mu ja, al šta te košta da probaš. Nemoj da si tvrdoglav! Ako nećeš da si misliš na seb', a ti misli na men'. Udovica li da stanam? Pomlada!

I tako. Posluša mene moj Vlada. Pratio je ovce kakvu travu pasu i od svaku si trgnuv po lečko. Ja mu pak čaj uveče pripravim i...etoj ga. Živ, zdrav.

Posle se dokturi čudili i pituvali gu što je radel? On im reko.

Pa dobro, kazuvao mu njegov doktor, teb' je to pomoglo. Važno je da si ozdravio.

Zašto ti ja o ovoj vrevim, odjednom mi reče dada Ubavka tog nekog, dalekog prošlog dana? A došla sam sirenje, ovčo, da ti donesem. Znam da voliš. A i da ti zafalim na šećer u kocke i kafence, što si mi pratila u prolet po svekrvu ti.

            Sedele smo u dvorištu ispod velikog oraha, za malim stolom i ispijale kafu iz malih šoljica. Slađu, svaka sa po dve kockice šećera. Bio je pozni septembar, uobičajen mesec za moj godišnji odmor u malom planinskom selu u Suvoj planini.

Pre neki dan pročitah neki tekst koji me podsetio na dada Ubavku i njenu priču. Shvatih ponovo da ako nešto ne znamo, ne razumemo, nije nam jasno, a posebno ako je to nešto pomoglo nekom da mu bude dobro, bolje, da ozdravi možda, to nikako ne znači da je to bez veze. Da nije istina. Da nije naučno potvrđeno. Da nije dokazano u praksi. Da je placebo. Nebitno je.

To što mi ne shvatamo mehanizam delovanja ne može da nam da zeleno svetlo da to proglasimo za glupost, čak više za zloupotrebu ljudi.

Uvek imam neki gorak osećaj da takvim načinom gledanja mnogo omalovažavamo nečiju pamet favorizujući tim postupkom svoju.

E sad, zašto sam napisala ovu priču koja deluje zbrda, zdola? Pa još umetnuti zubi!

Volim da pišem priče iz života, a ova to jeste. Ona takođe spada u tzv. Oljine, moje  zapise koji leče. Ovo je jedna od onih priča koje nas podsećaju na empiriju, znanje kroz iskustvo koje se sve manje ceni u svakodnevnom život, a sve više omalovažava.

Mali je broj onih koji shvataju da u nekim odsudnim trenucima, koji nas mogu zadesiti iznebuha, ono može da pomogne. 

Posebno ako se svetlo ugasi.

Crveno, "sveto" slovo

Danas je crveno slovo. Mnogo jako, pravo. Veliki je svetac. Tačnije, svetica, Ognjena Marija. Neko je zove i Marina.

Pričala meni moja baba Stanojka, moja, već znate, mudra Zaratustra, mnogo pričica o svecima. Ja sam zapamtila samo ovu, a bilo ih je mnogo, ali je u sećanju ostala samo ova, jedna jedina.

Možda zato jer mi se posebno dopala. Možda zato što me je bilo strah. Možda zato što su mi kroz glavu, dok sam priču slušala, išle slike kao na filmu. Sve sam to zamišljala kako se dešava uživo, a ja sve to, kao gledam odozdo. A priča, mit, legenda, šta god da je, ide ovako.

Živeli brat i dve sestre. Bratu je ime bilo Ilija, Sveti Ilija, a sestre, obe su se zvale Marija. Prva, starija je imala nadimak Ognjena, dok je drugoj, mlađoj, nadimak bio Blaga.

Ilija je bio svetac koji je upravljao oblacima i kišom, retko munjama, osim kad se naljuti. Najviše se ljutio na svoju stariju sestru Ognjenu Mariju.

Ova je svoj nadimak, Ognjena, dobila po svom besu, svojoj obesti i jarosti.

Ljuta, što narod, ljudi ne upražnjavaju kako valja ono što im je “od Boga rečeno”, ona je iz besa krajem jula meseca, skoro svake godine, ne hoteći više da gleda taj “nered” počinjala da žari i pali.

Žarila je Suncem bespoštedno, a palila je nemilice gde je stigla i šta je dohvatila. Taj njen bes je na zemlji uzrokovao velike vrućine, jaru i požare koji su gutali sve pred sobom, često i ljude. Iza nje bi ostajala pustoš i golet.

Njen brat Ilija, kada bi video šta ona sve radi, tako bi se mnogo rasrdio na nju, da je prezao svoja velika kola koja su vukli vatreni konji iz čijih su kopita sevale munje i u svojoj ljutnji na svoju sestru i njena zlodela, on bi terao svoju kočiju široko, preko neba sipajući tešku kišu nemilice, sa namerom da ugasi sve požare koje je njegova sestra zapalila. Uz put bi, onako jarostan, bacao na nju, Ognjenu Mariju, munje koje su je gonile da se vrati na svoje mesto i da se smiri i udarao je gromovima, pa je tako i dobio nadimak Gromovnik.

U toj njihovoj svađi najviše su ispaštali upravo ljudi na Zemlji i ono što su oni vredno radili tokom godine do tog vremena, do njihove svađe. Jer ono što nije upalila Ognjena Marija, dokusurio bi Ilija Gromovnik.

Mlađa sestra, prozvana Blaga Marija, je svađu svog brata i sestre smirivala upravo svojom blagošću, krotkošću i smirenošću. Lagano bi gasila požare mirnim vremenom, laganim kišama i milujućim suncem. Tako bi ublažila učinjenu štetu ljudima i uspevala da smiri i izmiri posvađane brata i sestru.

Narod je, kroz godine, iz straha, pamtio bes Ognjene Marije i sve više je “poštovao” njeno crveno slovo. Tog dana bi se radilo samo ono što se mora. Namirivala bi se samo deca i polagalo bi se stoci, dok bi ostali deo dana bio posvećen molitvi Svevišnjem i odmoru od pregalačkog rada.

No, moja baba, iako je sama bila neuka, nepismena Šumadijska seljanka uvek je govorila da poštovanje treba zaslužiti.

Da se ono stiče činjenjem dobrim delima, a ne strahom.

Da Bog nije ljudima ograničio ništa. Naprotiv.

Dao im je um i slobodnu volju i verovao je da će ljudi znati, ako imaju um, da nađu za sve pravu meru.

Bog nije izmislio, pa ni nametnuo crveno slovo, govorila bi.

To su uradili ljudi.

Oni koji su hteli da se zna kad je radni dan, a kad je neradni.

Ko kosi, a ko vodu nosi.

Kad se seje, a kad se žanje.

Kad se radi, a kad se i zašto svetkuje.

Oni koji su hteli da se ljudi “dovedu u red”.

Da se ljudi dovedu u red....

Mnogo godina kasnije shvatila sam šta je značilo ovo dovođenje ljudi u red i zašto je to i kome bilo, a i ostalo važno.

Šta je hijerarhija, a šta je anarhija.

U današnje vreme najviše vašara ima u vreme svetkovanja Ognjene Marije, ali i drugih crvenih slova.

Mnogi ljudi poštuju crveno slovo ne bi li svojom krotkošću umilostivili svece i Svevišnjeg da im bude bolje. I vreme i život.

Zna li iko od njih, da se bolje i vreme i život stiče, dobija, kako god, radeći i misleći dobro, a ne samo poštujući crveno slovo.

Vaza iz Pančeva

 

Srkutale su vruću kafu ćutke, svaka zadubljena u svoje misli s pogledom usmerenim u neku samo njima, u tom trenutku, zanimljivu tačku. Bio je to njihov svakodnevni ritual, oko jedanaest sati pre podne. Odjednom je tišinu tog momenta uživanja prekinuo glas njene prijateljice koji je tonom punim iznenađenja progovorio;

• Kako ti je lepa ova vaza! - reče joj.
• Koja?
• Ova, što liči na amforu, starinska.
• Aaa, misliš na nju. Jeste, lepa i stara.
• Kako stara? Izgleda da si je juče kupila. Nisam je do sad videla. Čudno, stavila si je tu gore, gde ne dolazi do izražaja.
• Odavno stoji tu, na tom mestu. Ne znam kako je nisi do sad primetila.
• Govoriš prilično ravnodušnim tonom o njoj, kao da ti nije stalo, ili je ne voliš - osmeli se da joj kaže prijateljica.
• Nikako. Mnogo je volim, ali mi svaki put kad je pogledam bude žao.
• Žao? Zašto bi ti bilo žao vaze?
• Da bi mogla da shvatiš sve morala bih da ispričam priču od početka, a to će potrajati.
• Imam vremena na pretek. Obe smo u penziji, ne plaču nam mala deca, tako da spremna sam da čujem priču o vazi.
• Vazu sam dobila kao svadbeni poklon. Ima tome sad već 47 godina. Onda mi se činilo da se nijednom poklonu nisam toliko obradovala kao njoj. Ostali pokloni su bili svrsishodni. Ona je bila od samog početka posebna.

Brzo sam shvatila da nemam gde da je stavim, da bih uživala u njoj, praznoj. Kao što vidiš, ona je velika. Da bi došla do izražaja treba joj mesto na kojem bi ona stajala sama. Mi to nismo imali. Kad imaš sobu 3x3metra, onda jedva da imaš mesta i za sebe, a ne za vazu veličine amfore. Pri tom, nikako se nije uklapala u sve što smo imali u toj našoj sobici. Odskakala je svojim izgledom od samog početka. Bila je nekako primerenija za neki aristokratski, barokni stil.

Tako je ostala skrivena u ormaru, u svojoj kutiji dugi niz godina. S vremena na vreme bih je izvadila i oprala i pomno gledala nije li se negde glazura izgrebala. Kao da je i mogla, kad je bila zaštićena.

Kad smo dobili lep, veliki stan mnogo sam se radovala što ću najzad imati mesta da je postavim negde gde ću moći da joj se divim. Maštala sam da ću je napuniti velikim buketom gladiola ili mladih suncokreta. Taman je svojom veličinom odgovarala tome. Nažalost, nikad nisam sebi kupila te gladiole, a ni suncokrete jer sam se nadala da će mi ih doneti, ko drugi, do moj bračni drug. Nikad nije.

A onda sam se dosetila pa sam odozgore, na nju, stavljala jednu malu stilsku činiju, vazu za ikebanu. Tu sam, s vremena na vreme, postavljala cveće po izboru.

Zimi bih tu, odozgore, stavljala keramičku posudu sa saksijom. Najčešće bi to bile neke dekorativne zelenolisne biljke.

Iako je vaza našla svoju primenu i izgledala je lepo u svom uglu sa svim tim prolaznim dekorativnim detaljima, delovala mi je nekako tužno, neispunjeno.

Evo nas sad ovde, u dosta prostornoj kući gde ona opet nema svoje mesto, a ni svoju, po meni, pravu primenu. Stavila sam je gore, na vitrinu da je sačuvam od loma. Na neki način mi je drago da si je primetila. Ona je i dalje meni drag svadbeni poklon koji evo traje još uvek, dok su se svi oni svrsishodni odavno pohabali i istrošili. Rođaka Branka, od koje smo je dobili odavno nije među nama, a ni taj deo familije. Vazu po njoj zovem Branka, da sačuvam uspomenu. Bar dok mi trajemo. Posle nas, možda je neće ni biti, a možda će je pamtiti kao, tamo neku ogromnu vazu koju su roditelji dobili od neke dalje rođake iz Pančeva.

Začutala je i uzela čašu vode sa stola otpivši jedan gutljaj.

• To je cela priča o ovoj velikoj vazi -reče nekim hrapavim glasom.

• Dobro, shvatila sam, al opet i nisam. Kažeš da si kad je pogledaš tužna. Nisi rekla zašto si tužna kad je pogledaš?
• Uvek imam utisak da bi joj bilo mnogo lepše da je završila u nekoj velikoj kući, bogato sređenoj, gde bi ona svojim izgledom došla mnogo više do izražaja.

• Ooo još kako grešiš - reče joj prijateljica. Kod tebe je ona uvek bila neko ko se vidi, u svakom trenutku. Čak iako možda svojim stilom nije odgovarala okruženju, ona je uvek bila primećena. Gde god da je bila, imala je tvoju pažnju i ljubav. Čak i sad, sa ovim veštačkim breskvinim granama u njoj ona je neko ko pleni pogled. Osim tog, hvale je vredno to što si je sačuvala toliko dugo. Da zna da priča ona bi sigurno sama rekla da joj je u društvu sa tobom bilo lepo jer je nisi ostavila u onoj kutiji, ili je poklonila nekom drugom, kao što to poneki rade. Ne. Ti si poštovala poklon koji vam je dat, verujem, sa jednom namerom, da vam u zajednički život unese lepotu. Ova tvoja vaza je taj svoj zadatak ispunila - reče prijateljica zamišljeno gledajući u lepu veliku vazu na vitrini i lagano ispijajući ostatke hladne kafe iz svoje šoljice.

"Soba tajni”, ali ne moja

U naš jezik je polako, poodavno ušla reč otklon. Često, mnogi kažu da će dati svoje mišljenje, ali sa otklonom. U prevodu, po meni, to bi značilo da će pustiti da prođe izvesno vreme pre no što ga kažu. Tako, evo i mene da sa otklonom tj. posle poprilične vremenske distance kažem neku reč u vezi, sad već vrlo poznate knjige, romana “Soba tajni”, pisca Miljana Paunovića, poznatijeg kao Mike Powx svima koji koriste društvenu mrežu Facebook.

E taj Mike Powx, moj drugar sa Fb, je na moje pitanje koliko košta ta njegova prva knjiga, napisao cenu od koje sam se u momentu smrzla.

Međutim..

Nije on znao da sam ja umela da za knjigu dam i pola svoje penzije, kad je hoću.

Nije on znao da sam ja mnogo radoznala. 

 Da bi tek nešto znao, rekla sam mu da je trenutno visok datum, što u prevodu znači da je to bilo pred praznike kad pare i koje nemaš skliznu, a kamoli one koje bi hteo da daš sebi za napajanje duše, te će njegova knjiga morati da sačeka Spasovdan, tj. dan kad primam penziju, da bih ja ostvarila svoju želju da je imam.

Na svu sreću te se i Miljan brzo rasanio pa je “smetnuo” jednu nulu koja je pretila da mi potvrdi da je radoznalost zaista i ubila mačku.

Kako bilo, dobih ja ovu knjigu po pravoj ceni, a ne po onoj koju je autor još nerasanjen napisao, jer sam ga kontaktirala u rano jutro.  Smejali smo se oboje tome posle svega.

Obradovah joj se, kao i svim knjigama pre nje, ali i ona je bila meni, tamo neka po redu za čitanje.

Imam manu, veliku. Čitam po nekoliko knjiga paralelno. Za to je kriva moja druga mana, mnogo sam radoznala.

Ako me knjiga “ponese” ne ispuštam je iz ruku do kraja. Ne jedem, ne spavam, čak i vodu, koju pijem ko kamila, srkućem, tu i tamo.

Kad tako pročitam neku knjigu, ona me iscedi. Ostavi me bez teksta i treba mi vreme da se povratim i posvetim sledećoj. Nekad to bude brže, nekad prođe podosta vremena.

Uzeh ja da čitam knjigu “Soba tajni” jedno veče. Ta odluka je bila “pogubna” po mene jer ja nikad ne čitam uveče. No, kako sam na informativnoj dijeti već bezmalo tri godine, čitaj, ne gledam TV, a kako sam za taj dan istrošila sve živote u igri mojih igrica koje me opuštaju, kako je već bio mrak, jer je bila zima uveliko, kako je bio radni dan i ljudi su bili okupljeni svojim obavezama i to što sam ja trebala društvo nikoga nije tangiralo, znala sam da mi je opcija, sad ili nikad, upravo knjiga koja je stigla na red.

Napravih grešku i oštetih sebe po ko zna koji put za ono malo lepog sna do ponoći, ako se uzme u obzir da mi je sad u ovim divnim godinama san poremećen poprilično.

Uhvati mene knjiga u klinč. Vidim ne dišem. Osećam, srce mi lupa 200/h.

Qq, mislim se, pritisak mora da mi je dostigao opasnu visinu, a lek pijem samo ujutro.

Anksioznost, koja mi ne manjka, ustvari, imam je da je pozajmim zauvek kome treba, na vrhuncu.

Shvatim, moram da “bacim” knjigu što pre. Pogledam na sat, dva sata je iza ponoći. Pogledam koliko sam pročitala, ostalo mi oko tridesetak stranica do kraja.

Izabrah, prvi put da ostavim knjigu i da pokušam da zaspim.

No, pre tog, onako u pižami, izađoh u moj Čudesni vrt. Da se nadišem svežeg vazduha, da smirim “strasti” izazavne strahom, da se malo nagledam lepote pod snegom mojih stanovnika u vrtu, da se relaksiram od spoznaje da knjiga nudi, možda fikciju, koja još kako može da bude, postane ili jeste stvarnost.

Kad se malo dovedoh u red, kad mi je puls bio na normali, Boga mi popih ja moju lilulu za smirenje, koju uzmem samo baš u opasnoj zoni po moj mir, legoh sa namerom, koliko sutra, pardon, već danas u rano jutro, da cimnem autora.

I još kako ga cimnuh pitanjem, na koje sam i sama znala odgovor, ali sam se nadala da je drugačiji.

Naime, ovaj  roman jeste i istina i fikcija.

A kakva bi i bila. Dobra knjiga ima od svega tog po malo.

Kako ja nisam neko ko ume da piše prave recenzije, tako ni ovi redovi sigurno nisu recenzija knjige “Soba tajni” autora Miljana Paunovića.

Svakako jesu preporuka da istu obavezno pročitate. Kako ćete je vi doživeti, e to već ne znam.

Znam samo da me je ostavila u velikoj nedoumici i velikom pitanju: Nije li sve to već uveliko uzelo maha diljem sveta?

Može li uopšte čovek da se sakrije, da pobegne od nekih dešavanja, da se zaštiti i koliko?

Po meni, ovaj roman, ma koliko se neki trudili da ga okvalifikuju kao politički triler, to nije.

Triler je možda, utoliko, jer vam damari brže tuku u pojedinim delovima više od normalnog.

Politike ima taman toliko da vas “zagolica” ima li istine u tome, ako se uzme u obzir gde mi živimo i koliko više, malo ili nimalo, ne verujemo onima koji su na vlasti.

Ne mogu baš da kažem da je kraj nedorečen, ali sasvim sigurno imam osećaj da traži nastavak.

Moj je utisak da je i sam autor ostavio otklon, za takvu mogućnost.

U celosti gledano, najvažnije od svega što mogu da kažem je da mi se knjiga veoma dopala.

Da mi je ostavila trag i nagnala me da se i dalje mislim nismo li svi mi samo nečije lutke o koncu dok smo ubeđeni da svoj život mahom trasiramo po sopstvenoj želji.

Volim knjige koje mi ostave ovakve nedoumice jer ih se dugo ili uvek sećam.

Autoru, čestitam na prvencu i želim mu svu sreću u pisanju i dalje. Znam da mu je breme uspeha ove knjige možda teret za pisanje naredne, a možda, u šta više verujem, podstrek za pisanje još boljih.

Miljan Paunović -  autor romana "Soba tajni"

Kompanjoni iz ulice lipa

Ulica lipa je jedna uzbrdo, nizbrdo ulica sasvim tipična za Beograd. Ima sasvim drugo ime. No, kako su duž cele njene trase ko zna kad posađena stabla lipe, koja je skoro sasvim natkriljavaju i prave divan, debeli hlad u vreme letnjih vrućina, ja sam je iz milošte nazvala ulica lipa. Iako ljudskom rukom uređena, ona ima čar slobodne prirode u sebi. Njena lepota je različita u svako godišnje doba što je i čini posebnom i uvek drugačijom. Meni je najlepša u vreme kad se lipe rascvetaju, a one to rade, gle čuda, u maju mesecu. Ne u lipnju.

      Njega sam zapazila, čini mi se odmah, po dolasku u ulicu lipa, baš u maju. Suvonjav, izboranog lica, sa žmirkajućim pogledom, hodao bi lagano pored reda parkiranih vozila na trotoaru. Ponekad bi njegov hod bio veoma spor, sa čestim zastajkivanjima, a opet, ponekad bi hodao smelo, žustro, ne zaustavljajući se. Pojavljivao bi se tek kad proleće sasvim osvoji ulicu lipa, nikad zimi, kad je okuje sneg i led.

Jednom sam ga ugledala kroz prozor. Bio mi je okrenut leđima. Nije video da ga posmatram. Zastao je pored jednog nezgrapno parkiranog automobila. Činilo se da nešto proverava. A onda sam ugledala. 

Beli, dugački, tanki, metalni štap zveckao je dodirujući levo, pa desno, kratkim pokretima trotoar i prepreke na njemu.

Čovek je lagano zaobišao neki oveći kamen i nastavio dalje, nizbrdo i dalje oprezno pomerajući svog, shvatila sam, nerazdvojnog kompanjona u svojim šetnjama, štap koji je bio njegove oči.