петак, 25. јануар 2019.

Je l' stiglo vreme za naplatu?






Ne, nisam ja vidovita. Iako itekako osećam da ona premisa, koja govori da nam se “treće oko” vraća u trećem dobu nije bez podloge.
Naime, ono o čemu sam prvo stidljivo, a kasnije sve samouverenije govorila se upravo događa.
Jednom zdravstveni radnik, uvek zdravstveni radnik. Naravno, ako voliš svoje zanimanje. Imala sam sreću da radim sa najboljima i učim od najboljih iz mnogih oblasti medicine.
Imala sam sreću da budem radoznala i da imam želju da znam, da naučim ako ne znam. U nekim, sad već vremenima za kojim verujem žale mnogi, znalo se u medicini ko kosi ko vodu nosi. I znalo se da se medicina nikako ne može završiti na lepe oči. Međutim...
Najkvarljivija roba u  vaseljeni su ljudi. Posebno oni odrođeni od sebe, a da tog čak i nisu svesni. Ima onih, koji se osveste, ali za nadoknadu ili ispravku načinjenih grešaka često bude suviše kasno, jer odu Bogu na istinu.
Oni koji su i dalje u toj šemi, odrođeni od sebe i ljudi su kao nekroza. Šire se geometrijskom progresijom jer je podloga načeta truležom pa se i sama raspada.
I...tu smo gde smo.
Dočekali smo da nas leče oni koji koji imaju resavski medicinski fakultet, poneko čak samo ćošak od zgrade fakulteta. Nažalost.
U međuvremenu, oni koji su korisnici usluga su i sami malo poradili na unazađenju sopstvene svesti uklopivši se u sredinu koja je jurila pare, nova kola, novi mobilni, novo...
Nije bilo bitno što im je praziluk virio iz... i što su mnogi bili šuplji, ko konzerva. Na ceni je baš to. Neznanje. Uvrežilo se u mentalni sklop da što imaš više para imaš bolji status, bolje mesto (tamo gde svi na kraju idemo sigurno nikako), bolju negu, bolji tretman. U svemu, ne samo u bolesti.
I niko, ili malo njih je, primetilo da repati kolo vode, a ostali igraju po taktu palice u rukama onih sa dva padeža u govoru.
E sad, zašto ja sve ovo pišem?
Već dosta dugo izvor mojih informacija je društvena mreža Facebook jer, pretpostavljate, ne čitam novine i ne gledam Tv. Ja sam već mnogo dugo na informativnoj dijeti.
Danas, pročitah jednu od, mnogih vesti koja je u meni pokrenula talas anksioznosti. Ne znam osobu koja je u pitanju. Znam samo da je 5 godina mlađa od moje ćerke i da je umrla od posledica upale pluća.
U jednom od komentara pročitah da je nedavno umrla devojka od 19 godina od posledica prisustva jedne bakterije. Ta se bakterija, glede mog znanja o tome, nekad smatrala za saprofitnu. Evo, gde sad ubija ljude.
Uskovitlao se talas u meni onaj od pre kusur godina gde rekoh jednom kako me hvata strah od saznanja da će nas lečiti neuki, a mi sami ne želimo baš ništa da učinimo za sopstveno zdravlje. Ili malo činimo.
Džaba što su programi o samopomoći, koji su apsolutno neophodni u svakom društvu, bili sprovođeni, kad je odziv građana bio sramno mali.
Ljudi nisu shvatali da je veoma bitno da nauče neke osnovne stvari o očuvanju zdravlja.
Za neverovati je kako mnogi misle da će živeti sto godina, a sam život je ponekad samo trenutak.
Džaba i što naš narod ima mnogo divnih poslovica koje same po sebi uče. Mnogi su ostali gluvi i nezainteresovani za to znanje.
Pustili smo da nas polupismeni uče mnogo čemu, da nam kroje kapu kakve će nam biti škole i školski programi, kako i ko će nas lečiti, ko će i da li će, a nisu, raditi na prevenciji koja je osnova za sve. Pre svega za zdravo društvo u svim segmentima.
U poteri i trci za sticanjem, tezaorisanjem, trezorisanjem i drugim skupljanjima svega i svačega, znanja najmanje, izgubili smo neslućeno mnogo.
Izgubili smo sebe. Više ili manje.
I svi smo tome dali svoj doprinos. I oni koji su se uklopili u tok, u trend koji je sad moderan, savremen, nametnut i oni koji su ćutali.
Je l' stiglo vreme za naplatu rasprostranjene indolencije?
Ubiramo li već danak u krvi? Sve više.
Pa šta, neko će reći? Ionako nas ima na planeti bezmalo sedam milijardi. Ropće zemlja pod samom težinom tolikih telesa. Treba smanjiti broj ljudske populacije.
Zarad čega, pitam ja?
Ko je izračunao koliku težinu planeta zemlja može da izdrži kojom je opterećuju?
Ko je taj koji određuje ko treba da umre kad mu vreme nije?
Ko je taj koji propagira nadrilekarstvo i nesprovođenje znanja dokazanog u praksi?
Svi sumnjamo, neki nešto znaju, a opet sitnošićarski ćute, neki se prave ludi, neki opet sve znaju, ali nemaju instrumente da dokažu jer su šuti.
I kako reče jedan od komentara ispod te novosti koju pročitah danas na društvenoj mreži Fb, da ne idemo na bolovanje onda kad treba jer nam prepolove platu.
Kako reče jedna mama; Šta ću sad da radim kad je na rođendan moje ćerke došla drugarica, stara osam godina našminkana po propisu?
Sve manje imamo odgovore na dešavanja oko nas.
O ne, nije nam to postalo normalno, bar ne svima.
Ljudi su uplašeni.
Iscrpljeni od sumanute borbe da savladaju nametnute standarde.
Mnogi su zgubili svest šta je bitno, šta ne.
Ili možda znaju šta je prioritet, ali im je postalo sve jedno.
Jer, neki će reći; Posle mene potop.
Drugi će reći; Nije mi važno šta će biti kad mene ne bude.
I jedna i druga opcija nije na svom mestu i govori sama za sebe mnogo.
Tačnije, moje skromno razmišljanje kaže da, potvrđuje upravo onu odrođenost od sebe.
A kad se odrodimo od sebe, onda se otuđujemo od svih i svega.
Da budem precizna, ne mislim nikako na krvno srodstvo. Mislim na ono kako kažu naši stari; Drvo se na drvo oslanja, a čovek na čoveka.
Skeptici će sasvim sigurno reći da smo daleko i duboko zabrazdili u jad i čemer i da povratka i boljitka na dobro nema.
To nije tačno.
Sve promene na bolje počinju od nas samih.
Od promene vrednovanja čoveka kao jedinke i promene isrivljenih vrednosti gledanja na zadovoljenje svih potreba.
Naše moralice i trebalice posle ovakvog izbora postaju ružno sećanje i podsećanje za ispravan izbor.
Napravili smo greške, u redu. Nije u redu ako ih ne ispravimo jer smo onda napravili još jednu pride.
I šta sad? Ako smo bacili koplje u trnje treba li ono tamo i da ostane, ako znamo da će nam ono pomoći da npr. ne budemo gladni?
Ko je taj ko će nam dati odgovor na Hamletovo pitanje?
I zašto je Lao Tzu pradavno već rekao da; “Putovanje od hiljadu milja započinje jednim korakom”?
O da, kad sagledamo svaku situaciju pogledavši duboko, prvo u sebe, pronađemo odgovor.

PS: Slike su sa Google





четвртак, 24. јануар 2019.

Nevidljiva knjiga








Milica je išla  u peti razred osnovne škole. Njen razredni starešina je bila profesor srpskog jezika. Zazirala je od nje. Nije ona bila stroga, ali je imala neki strogi stav i krut, odsečan glas. Nikad nije zaboravljala šta su radili prethodnih časova, gde su stali.
Imali su domaći zadatak po svom izboru, slobodnu temu. Jedino što je profesorka tražila je da se malo razmašu. Da daju mašti na volju. Njoj nije trebala mašta. Njena nana je imala mašte za svu decu sveta zajedno. Bar ona je tako razmišljala.
Znala je da će danas nju da prozove da pročita svoj domaći zadatak. Prošli put je stigla baš do nje, kad je zvonilo za kraj časa. Tako je i bilo.
Odmah po ulasku u učionicu profesorka je prozvala da pred razredom pročita svoj domaći.
Ona je bila malog rasta, slabunjava, tamnoputa devojčica. Nosila je svoju svesku u rukama i laganim, drhtavim hodom se približavala mestu ispred crne, školske table. Ruke su joj se tresle dok je polako otvarala svesku tražeći mesto gde je domaći bio napisan. Pronašla ga je i nekim, čudnim, izmenjenim šaputavim glasom izgovorila naslov, “Nevidljiva knjiga”.
Čitajući lagano, isprva uplašeno, sve više se opuštala. A onda je počela da čita sve glasnije i sigurnije. Sa svakim novim redom dobijala je neku smelost i odvažnost jer je u svaki red utkala sećanje i ljubav na svoju nanu koja je njoj i njenoj sestri, kad su bile male, svake večeri pre spavanja čitala, kako je ona govorila, priče iz nevidljive knjige, priče o maloj  Verici.
Njena sestra i ona su  volele da im nana pre spavanja  ispriča neku priču za laku noć.
Nana bi tad  počinjala priču o maloj Verici, devojčici koja je bila suvonjava, omalena, ali hitra i živahna. Pričala je da je rasla kod svoje bake. Da je imala veliko dvorište sa čak dve bašte.
Pričala je kako je Vericu baka učila da sadi paradajz i boraniju i ostalo povrće u njihovom vrtu. Kako je baka učila da voli i gaji cveće. Kako je ona sama učila da čita i da piše prevrčući stare novine. Kako je seckala slova iz tih novina i čuvala bi ista slova u praznim kutijama za šibice. Ta slova su bila njena slovarica. Služila su joj da od njih sama sastavlja reči.
Pričala im je kako je  Verica išla na izlet sa svojim drugaricama u mali park nedaleko od kuće svoje bake. Kako se menjala za sendviče sa svojim drugaricama. One su njoj davale svoj hleb namazan puterom, a ona njima svoj namazan mašću. Govorila je kako Verica nije imala puter kod kuće, a one, njene drugarice, nisu nikad dobijale namazanu mast na hleb, da jedu.
Kaže, sedele bi tako u hladovini ispod malog ukrasnog, žalosnog duda oslonjene na stablo i grickale sa uživanjem svaka svoj sendvič. Verica bi bila srećna uvek posle tog izleta, jer je ona dobijala čak dva dupla parčeta hleba i putera, dok bi njene drugarice dobile samo po jedno parče hleba i masti. One se nikad nisu bunile. Znale su da ona nema više, a i mnogo su volele Vericu jer je bila mlađa od njih i slušala ih je sve kad bi se igrale.
I dok je nana vezla tihim glasom svoju priču, gledala bi u jednu tačku.
Jedno veče su je njena sestra i ona pitale gde ona to gleda dok priča svoju priču?
I kako to uvek kaže; Sad ću da vam pročitam jednu interesantnu priču o maloj Verici, a nikad nije držala knjigu u ruci. Iz koje to knjige ona čita njima te svoje priče za laku noć?
Nana im je rekla da im čita priče iz jedne nevidljive knjige. Seća se da su ona i njena sestra ostale iznenađene pa su nastavile da je pitaju.
Kako iz nevidljive knjige? Kakva je to knjiga? Gde stoji ta knjiga kad ona ništa nema u ruci dok im čita priče, jer grli obema rukama njih dve, svoje unuke?
Nana bi se na to nekako srećno, sitno nasmejala i rekla da ta knjiga stoji na komodi odmah preko puta njihovog kreveta, gde njih dve spavaju.
Onda bi joj obe rekle;
  • Aaa, sad nam je jasno, zašto ti uvek gledaš u jednu tačku baš u tom pravcu. To je zato što čitaš. Samo, kako to da možeš da čitaš, a knjiga je tako daleko?
Onda bi nana rekla da ima svoje naočari kojima vidi i na daljinu. I dodala je, da skoro sve priče zna odavno i da joj nije teško da ih čita i iz daljine.
Ona i njena sestra bi je gledale zadivljeno.
Ponekad bi između sebe znale da kažu kako njihova nana zna mnogo priča o maloj Verici.
Jednom su je zamolile da im opet pročita priču kad je mala Verica išla da kupi hleb.
Mnogo su volele tu njenu dogodovštinu. Onda bi nana, njenim poznato tihim glasom započinjala tu priču rečima; 
 U kući u kojoj je mala Verica živela sa svojom bakom bilo je sedam članova. Njen zadatak je bio da svaki dan ide da kupi hleb u pekari u Miklošićevoj ulici, kod čika Toše, kako se zvao vlasnik pekare.
Bila je jaka i snežna zima. Mala Verica bi se dobro natrontala pre no što bi izašla napolju, u hladan zimski dan.
E tu bi je njena sestra i ona prekinule jer su tražile da im opet, po ko zna koji put kaže šta znači taj izraz, natrontala?
  • To znači, odgovarala bi nana strpljivo, da se obukla višeslojno i toplo. U ono vreme to je značilo da je oblačila debele, flanelske gaće, pa preko njih debele, uvek braon boje, dugačke čarape koje bi učvrstila štrufnama..
Tu bi je opet njena sestra i ona prekinule, jer su tražile objašnjenje za tu reč, štrufna.
Odgovor koji bi dobile ih je prvi put iznenadio.
Nana je rekla da je to reč koja nije iz našeg jezika već iz nemačkog i da znači obruč od gume. Tačnije, krug koji je napravljen od šireg lastiša po obimu butine onog kome je štrufna bila potrebna za pridržavanje dugačkih, debelih ili tankih čarapa.
U to vreme, kad je mala Verica bila dete, nije bilo hula-hop čarapa. Ona i njena setra bi se zgledale iznenađeno.
Onda bi nastavila da priča kako je ova, Verica, uvek kad je išla da kupi hleb morala da ispešači uzbrdo, uz Tikvešku ulicu, sve do pekare na ćošku. I uvek je kupovala dva hleba, cipovke od 2kg težine.
E tu bi je opet prekinule jer je sad trebalo da im kaže šta je to cipovka?
Nana bi im smireno rekla da je to veliki okrugli hleb koji se onda mesio mnogo više nego sad. Sad se uglavnom mesi i u pekarama kupuje hleb oblika vekne, ili kifle.
Tako bi mala Verica onako natrontana i otežala od te njene garderobe nosila o svakom ramenu po zembil u kojem je bila po jedna cipovka.
Onda bi je opet ona i njena sestra prekinule tražeći da im sad objasni značenje reči zembil..
Sledilo bi objašnjenje da je to opet tuđica, reč turskog porekla i da znači torbu, saživenu od tkanine ili ispletenu od kanapa ili neke druge pređe.
Onda bi je one pitale šta je to pređa....i priča bi se odužila.
Ipak, ona i njena sestra bi tokom pričanja priče saznale mnogo potpuno novih i drugačijih reči i zraza.
Ona i njena sestra bi zatim uvek rekle da i nije tako strašno nositi te zembile o ramenima, ali bi nana dodala da to tako samo izgleda i da ne smeju da zaborave da je mala Verica u to vreme imala samo pet godina i da je za nju, onako slabunjavu, to bilo sigurno naporno.
  • Pa što je onda ona išla po hleb? Sigurno je mogao da ide i neko stariji od nje, rekle bi onda skoro obe u glas?
  • Išla je po hleb jer je volela da dobije semenke od pekara, čika Toše.
  • Semenke - iznenadile bi se one?
  • Da, da. Čika Toša je u svojoj pekari prodavao i pečene semenke. Svaki put kad bi mala Verica dolazila da kupi hleb, dobijala bi semenke koje bi on on stavljao u mali fišek od bele hartije. Semenke bi hvatao malom drvenom čašicom i sipao ih u fišek.
Tu bi se ona i njena sestra zakikotale po ko zna koji put jer im je reč fišek bila smešna, ali bi se brzo trgle i opet bi upitale nanu šta znači ta reč?
Objašnjenje bi stiglo brzo. Opet bi u pitanju bila reč, kako bi nana rekla, tuđica, nemačkog porekla i značila bi kesicu kupastog oblika.A onda bi dodala da fišek izgleda kao kornet za sladoled. Da bi nama bilo jasnije.
Znala je ponekad nana da nas pita kad mislimo da prestanemo da je uvek pitamo jedno te isto kad tu priču čujemo već ko zna koji put?
Mi bismo se opet zakikotale i rekle da nam je uvek interesantno da čujemo ta njena objašnjenja jer te reči danas skoro više niko ne koristi. I onda bismo je brže bolje zamolile da nastavi priču jer je sad dolazio najinteresantniji deo.
I ona bi nastavljala da priča.
Govorila je, da je maloj Verici iako je sneg bio dubok, bilo puno lakše da savlada uzbrdicu Tikveške ulicu, ali da joj je povratak kući, sa dva zembila na ramenu, bio težak. Još više zato što je ona, dok su joj zembili sa hlebom visili o ramenima, jednom rukom držala mali fišek sa semenkama, a drugom rukom vadila jednu po jednu semenku grickajući ih željno, sa apetitom. Pri tom je morala da skine svoje debele, vunene rukavice, da ih zavuče duboko u džepove svog kaputića da joj je bi usput ispale. Bilo je mnoglo hladno i prsti bi joj zebli. Drške od zembila u kojima su bili hlebovi bi se pri njenom kretanju mrdale i ona bi se, silazeći niz ulicu često okliznula. A onda je odlučila da sebi olakša i ubrza povratak kući u toplu i zagrejanu kuhinju njene bake, gde je čekalo njeno mesto, mala šamlica kraj šporeta.
Sela bi na sneg i po sredini ulice bi se na svojoj zadnjici otklizala, kao na sankama, tačno do ugla svoje ulice koja je bila ravna. Onda bi od tog mesta, lagano grickajući semenke dolazila do kuće, mokra, ali presrećna jer je uspela da izgricka sve semnke tačno do kuće.
  • Au, skočile bi ona i njena setsra, al je Verica bila cicija. Pa mogla je da sačeka da dođe kući pa da lepo na miru pojede semenke i da ih podeli sa svojim ukućanima i da...
Tu bi ih nana prekinula i rekla kako je ona to ranije radila, ali da niko od ukućana nije hteo njene semenke, da su se svi rado odricali njih u njenu korist i da su joj rekli da ih pojede dok su vruće. A one su uvek bile vruće kad bi joj ih čika Toša sipao u fišek.
Nizala bi nana svoje priče meni i mojoj sestri, iz svoje nevidljive knjige, skoro svako veče,  čitala je Milica iz svoje sveske svoj domaći zadatak, sve do jednog dana.
Bilo je to pretprošlog zimskog raspusta. Sedele smo u kuhinji njene seoske kuće u kojoj je živela i igrale smo neku društvenu igru ona i moja sestra kad mi je odjednom sinulo.
Tad sam se setila da je pitam otkud njoj ta  nevidljiva knjiga? Od kog je ona nju dobila? Ili je možda kupila? Gde ima da se kupi nevidljiva knjiga?
Nana se slatko nasmejala i rekla da ćemo jednog dana i ja i moja sestra imati svoju nevidljivu knjigu kad porastemo i da ćemo obe iz nje čitati, pričati priče svojoj deci i unucima.
  • Čekaj, jel to znači da i mama ima svoju nevidljivu knjigu- upitala sam je malo zbunjeno?
  • Naravno. Od kad ima vas i ona ima svoju nevidljivu knjigu. Mogla bi i ona da vam čita, priča svoje priče iz nje.
E tu sam se nasmejala jer sam tog trenutka shvatila da moja nana nama priča priče i dogodovštine iz svog detinjstva. Ta nevidljiva knjiga iz koje ona čita, priča svoje priče, su njena sećanja. Zato je ona svima nama nevidljiva, osim njoj. I niko osim nje ne može iz nje da čita.
Shvatila sam da svako od nas ima neku svoju, manju ili veću nevidljivu knjigu. Hoće li ona postati vidljiva i za druge odlučićemo sami, jednom. Onda kad budemo poželeli da priče iz nje podelimo sa drugima, uživo, ili pišući, kao i ja što ovog trenutka sa vama delim ovu priču koja je bila svima nevidljiva, sve do ovog časa - završila je čitanje svog domaćeg zadatka Milica i ućutala.
U razredu je vladao tajac. Moglo se čuti usporeno disanje đaka u klupama. I profesorka je ćutala.
Neka čudna koprena se podigla iznad i prostrujala prostorijom. Zvono za kraj časa, prekinulo je magiju spoznaje kod svih prisutnih.





понедељак, 14. јануар 2019.

Kad pogledaš iz daljine nije kao što jeste






Još jedna godina je iza mene, iza svih nas. Nikad ne sumiram proteklo vreme. Tako, baš dugo izbegavam da ovu godinu koja je završila svoju vladavinu ocenjujem, rezimiram sve šta se izdešavalo u njoj. Ipak, iako sam je dosta često tokom proteklog vremena nazivala teškom, reših da je pogledam malo i iz drugog ugla.
Naime, sve što nekima izgleda kao teret, poteškoća, izaziva veći osećaj nelagode. Ponekad nam ta težina toliko presedne da onda umemo da kažemo; Ma pusti, dogodila se ne povratila se. Misleći, pri tom, na celu godinu iza nas.
Zašto dajemo veći značaj dešavanjima koja nam nisu po volji? Naravno da se i meni to desi da radim.
E, ali ova iza nas, 2018. je iznedrila jedan čudan osećaj kod mene.
Taman, kad jednog dana rekoh naglas; Ma samo da se jednom završi, uhvatih sebe da mi se iz ko zna kog dela mozga provukla streličasta misao koja mi glasno govori: Kako samo grešiš.
U trenutku shvatih da sam u fenomenu već viđeno. Znači, više puta sam rekla kako mi je godina u kojoj sam teška, kako ne volim parne godine, kako su mi one najčešće baksuzne, kako...
Brzinom munje mi kroz glavu promaršira sledeća misao; Heeej, ti nemaš vremena da godine u kojima si, koje prolaze ocenjuješ tako rigidno, tako strogo, tako očekujuće, kao da je sve i isključivo do njih.
I upustih se ja u jedan razgovor sa jednom pametnom ženom, kako zovem razgovore sa samom sobom. Lično, to zovem glasnom meditacijom, jer umem čak i da glasno verbalizujem neke svoje opaske.
Ovog puta, ta misao da grešim me podstakla da se malo dublje zagledam u godinu koja teče, ali joj se kraj nazire i da vidim zašto je ona u meni probudila tako loša osećanja.
Reših da se ponovo poigram mojom igrom Za i Protiv, ili Minus i Plus, tj. Pozitivno i Negativno, Dobro i Loše. Koliko da budem fer.
Potreba da budem fer je moja nasušna potreba. Veoma mi je važno da izbalansiram sve najpoštenije što umem i mogu. Ako mi se desi da mi negde nešto zaškripi, ne libim se da zatražim drugačije mišljenje.
Uzeh ja papir i olovku, napisah vertikalnu crtu, napisah ono za i protiv, minus i plus, dobro i loše, kako god i kretoh da pišem, ređam sv događanja tokom, bezmalo protekle, 2018. godine. Bilo je tu mnogo tog.
Završih ja taj moj poduži spisak i ne malo ostah iznenađena rezultatom. Pogađate? Ono za, ono dobro, pozitivno je pobedilo.
Priznajem, bila sam sitničava. Upisala sam čak i polazak moje mlađe unuke u školu u ono dobro. Jer to jeste dobro. Ako se sagleda sa svih strana objektivno.
Na kraju spiska, upisah na tu stranu gde je dobro i ono najvažnije, a to je da sam imala priliku, dar, da odživim godinu. Znači da živim život. Sa svim što on nosi.
Posle svakog tog mog preispitivanja uvek sledi neki moj zaključak. Neka konstatacija da li je godina iza mene mene nečem naučila, da li je ostavila neki poseban utisak?
E tek tu sam se poprilično, ne mogu baš reći iznenadila. Poštenije bi bilo da kažem tu me je istina baš žestoko zapljusnula direktno u glavu.
Prvo, naučih da mi je i ova, sad već prošla 2018. godina poklonjena, a poklonu se u zube, zna se ne gleda.
Drugo i drugo, te poteškoće, a nije da ih nije bilo, su iza mene. Tamo treba i da ostanu. Pobedila sam ih. Malo li je.
Treće i treće, pod odmah, pod hitno, iz mesta, kako god, moram da ukinem dekretom, izbrišem iz mozga skoro pa stečeno uverenje da su mi parne godine baksuzne, jer one to nisu. To su samo godine koje sam imala prilike da živim sa svim što su one donele, dale, nosile...I prošle su.
Četvrto, ne malo važno, je da ako i nosim neki ožiljak od onog što mi baš i nije prijalo tokom nje, da to smatram svojom medaljom. I da je ponosno nosim tu gde god da je, jer svaki ožiljak pokrije ranu i dobrodošao je kao sredstvo za izlečenje.
Medalje imaju samo oni koji su se borili i iz te neke borbe izašli kao pobednici.
Da li ću ja taj ožiljak češkati, milovati, potezati uvek kao dokaz da sam pobedila tu neku poteškoću zavisi od mene.
Iskustvo me je naučilo, a ova godina iza mene je potvrdila, da to nije baš ni korisno, a Boga mi ni pametno. Posebno ako su u pitanju neki tanani ožiljci, neki kojima treba mnogo duže vreme da se učvrste, da ne bole onako jako. Ako su boleli. A jesu, svi. Manje ili više. Pa ko je taj ko voli da sam sebe povređuje kad sve prođe? Ja sigurno nisam.
I znate šta mi se posebno dopalo kod godine koja je iza nas?
Jedna misao koja se rodila krajem nje, a koja govori da je ipak u toj 2018. parnoj godini nekako bilo malo više sabornosti među ljudima, jedno malecko zrnce empatije prema drugim ljudima koje se stidljivo pomalja.
E ovo tek mora da se proveri u ovoj godini koja je stigla da se ne bi desilo da sam to samo sanjala, da sam se tome zalud ponadala.
Suma sumarum, 2018. godina je bila jedna dobra godina.
 Zašto?
I u njoj sam nešto više naučila. Ona je nekako potvrdila da je za život mnogo važna ljubav i ništa manje sTrpljenje.
Pitam se pitam, hoće li mi i ova Nova godina biti tako berićetna?


уторак, 01. јануар 2019.

Čestitka




Prvi je dan Nove godine, a evo, gde me je jedna stara čestitka ponukala da napišem ove redove jer sam u njoj prepoznala jednu od nada.
Jutros sam dobila e mail od mog školskog druga. Mi smo drugari mnogo godina, još od prvog razreda osnovne škole. Sećanja na vreme iza nas su nam slična. Jedno vreme smo rasli u istom kraju. On je ostao u tom delu grada, dok sam ja promenila mnoge delove. Često, upravo zbog tog, umem da kažem, ceo Beograd je moj.
Moj drug Ljuba, jutros mi je čestitao Novu godinu jednom “starom” čestitkom. Propratni tekst je podsećao na vremena koja su prošla i upravo na te čestitke.
Razgalio mi je srce tim svojim sećanjima i vratio me u neka dobra, stara vremena. Vremena kad su ljudi imali manje materijalnog, ali su zato imali više duše.
Šta to beše duša? Je l to onih, kako se spekuliše, 200g za koliko čovek bude lakši kad umre?
Ili možda mnogo više od tog što se ne može reći u par reči?
Kaže moj drug:
Nekada smo na ulici, na improvizovanim tezgama, kupovali novogodišnje čestitke, prskalice i ukrase za jelke. Preslišavali se koliko imamo rođaka i prijatelja i razmišljali kome koju sliku da pošaljemo. Na svim čestitkama je bio sneg a razlikovale su se po tome šta je bilo na snegu, Deda Mraz na saonicama sa irvasima, deca koja se sankaju, deca koja prave sneška, kućice sa prozorima osvetljenim žutom svetlošću sveća, okićene jelke pod snegom ... Tih dana nam je u sanduče stizalo na desetine čestitki a danas nam stižu samo računi! >:(
Bila su to druga, srećnija vremena, kad su svi bili raspoloženi i u vazduhu se osećala praznična atmosfera. A još ako je padao sneg ... 
A nekada davno znalo se. Zimi je padao sneg! Novogodišnja noć je bila svečana, bela i tiha. Nije bilo automobila niti petardi. U kući smo na jedinom crno-belom televizoru, na jedinom TV kanalu, gledali novogodišnji program sa Mijom i Čkaljom.”


Koliko ljubavi i prikrivene sete u ovim redovima koja oslikavaju vreme koje je nestalo u nepovrat. Ostale su uspomene da greju srce, da daju snagu za život u ovim vremenima.
Nekada smo listom, skoro svi Nove godine dočekivali u porodičnom okruženju uz skromnu trpezu. Nije bilo, sad već, isprofanisane ruske salate, ali ni “obavezne” sarme.
Bilo je mnogo podvaraka i pečenja, raznih štrudli i vina.
Bilo je dece na ulicama punim snega posle ponoći sa prskalicama u ruci koja su se igrala bezbrižno dok su njihovi roditelji razmenjivali čestitke sa komšijama prateći njihovu igru.
Bilo je mnogo smeha i radosti.
Bilo je posleponoćnih porodičnih šetnji ulicama grada po snegu koji je škripao pod nogama i mrazu koji je štipao za obraze do kasnih noćnih sati.
Bila su jutra koja bi počinjala posle dubokog sna tek negde oko podne kad bi se za doručak jela ajpren ili paradajz čorba. Da se telo “isposti” od masti.
Bilo je sankanja po novom snegu i bilo je mnogo novog snega. Niko se nije ljutio što je prtio staze kroz neraščišćene ulice. Svi su veselo čistili trotoare ispred svojih kuća dok bi ih domaćice krepile vrućim “šumadijskim čajem”, a decu čajem od domaćeg šipka.
Delilo se rado sa drugima i delilo se rado drugima, onima koji su imali manje. Pevalo se sve i sve su pesme bile naše i svi smo bili naši. Gubile su se sve razlike u vreme novogodišnjeg slavlja.
Otišla je jedna godina. Prohujala. Meni, kao stampedo. Čini mi se da nikad nije bilo kraće godine, a tako mnogo je stalo u nju.
Kao i sve prethodne bila je udrobljena. Bilo je tu od svega po malo.
Pamtiću je kao godinu u kojoj sam mnogo pažljivije nego bilo koje pre pratila “znakove pored puta”.
Kao godinu koja je bila puna sitnih, nagoveštavajućih promena upravo duše. Ili se meni to samo učinilo?
Ostaće upamćena po nekim lepim, kratkim, ali upečatljivim trenucima, ali i po nadi kod mnogih da će ova, koja je stigla, zaista biti bolja.
Uvek se nadamo da će nam svaka Nova godina biti bolja od prethodne.
Pljuštale su elekronske čestitke. Sad je takvo vreme. Vreme visoke tehnologije, vreme interneta. Vreme kad naša čestitka stigne za ciglih sekundu, dve, u razne krajeve sveta.
Navikli smo na to. Radujemo se, ali nam to dođe nekako normalno. I kako stigne u trenu, i radost isto tako ode u trenu. Zameni je brzo nešto drugo. Je l se to ubrzalo vreme? Možda smo se ubrzali mi?
A nekad... 
Čestitke su putovale poštom, dugo...predugo. Ponekad bi stizale i posle završenih novogodišnjih praznika. Poštari nisu stizali da ih donesu svima do Nove godine. Ali radost kad stignu, bila je isto tako duga. Još duže bi se prepričavala. I te čestitke su se čuvale.
Često bi bile novogodišnji ukrasi u stanovima onih koji su ih dobijali. Nekada su stizale od svih rođaka i prijatelja. Bilo ih je zaista mnogo. I bile su opipljive.
Ove sad, elektronske, su dašak, plamičak u momentu kad ih dobijemo, užitak na iskap.
One stare, kartonske, sa slikama snega, odžačarima, sankama u trku, nasmejanom decom grejale su dušu i “pile” su se lagano, s guštom.
Kažu, počinješ da vrednuješ mnogo tog tek onda kad ga više nema. Možda je i ovo pomalo tužnjikavo sećanje koje podseća na lament nad vremenima kojih više nema, potvrda.
Pre bih rekla da je to rast, odrastanje i potpuno shvatanje značenja one duše.
Lepo je kad možeš da pljeskom dlana o dlan uključiš svetlo.
Isto tako je lepo kad svojim rukama umeš da to isto svetlo upališ sam i još da te ogreje pride.
Ovo probuđeno sećanje na čestitke i čestitanja Nove godine budi nadu da se bude uspavane duše mnogih.
Volim da mislim da je to dobar znak.


PS: Slike su sa Google

четвртак, 06. децембар 2018.

Izvinjavam se, ali ja sam pala sa zaboravljene ili nepoznate planete





Stiže meni cirkularna poruka u inbox. Gde bi, ako ne na Facebook, društvenu mrežu gde se i ja vrzmam već podosta godina. Ko me tukao po ušima da budem tu i da dobijam svako malo te poruke. E, ali tu je začkoljica. Imam uvek, dve mogućnosti da (raz)mislim o njima.
Prva je da mi one idu na živce, da me smaraju, da mi oduzimaju moje dragoceno vreme da se još i njima bavim, da su bre dosadne ko proliv, da su oni koji ih šalju teški idioti, malograđani, mediokriteti, nevaspitani neškolovani, nepismeni, polupismeni... dodajte sami šta još.
Druga mogućnost je da su ljudi koji šalju takve poruke usamljeni, da su pažljivi, da naše prijateljstvo na Facebook-u doživljavaju kao pravo, realno, da im je stalo da me razvesele, da misle na mene iako imaju i svoje brige ... dodajte sami šta još.
Lično, uvek biram ovo drugo razmišljanje, jer, kapirate, polazim od sebe.
Istine radi, svi polazimo od sebe. Razlika je u tome, što neko to zna i priznaje sebi, drugima i ne mora, dok neki biraju da izaberu projekciju, da za sve “okrive” onog preko puta.
Dešavalo mi se da dobijem cirkularnu poruku i da je prosledim mnogima, koji su meni bili dragi. Dešavalo se da među mnogima kojima bih poslala takve poruke, bude i onih koji mi lepo kažu; Nemoj više, ne volim ovakve poruke. Ja im NIKAD više ne pošaljem ni jednu.
Neki se naljute u stilu; Pa tome se nisam nadala od tebe, mislila sam da si ti jedna pametna žena, nespojivo mi je sa tobom da šalješ ovakve gluposti, daj majke ti zaobiđi me sa ovakvim sranjima...
Sasvim mi je jasno da svi različito gledamo na stvari, okruženje, dešavanja. Da svi imamo svoj način razmišljanja o svemu. 
Nije problem u tome. Problem je u meni.

Imati “ugrađen” čip u glavi o posmatranju, pre svega ljudi, nije lako. Još ako se tome doda i vaspitanje da je dobro biti druželjubiv, da je dobro pokušati da razumeš onog preko puta tebe, da je dobro ne osuđivati nikog, da je dobro misliti dobro.. e onda sam ja u mnogo velikom problemu.
Jasno je meni da niko nije u obavezi da neki moj postupak odobrava ili da je čak u obavezi da tako isto postupi.
Ali, ako lepo piše; Molim ne prekidaj niz... Šta onda?
Treba li se o molbu oglušiti? Molbu koju ti je poslao neko koga, znaš? Kog si ti birao za Fb prijatelja ili još važnije, koji je tebe izabrao za istog?
Nedoumica za neke. Ne i za mene.
Znate, jasno je meni da niko od nas ne mora da posmatra ili da voli nešto uniformisano. Čak nisam za jednoumlje nikad bila. Međutim, slanje cirkularnih poruka je najčešće nešto sasvim bezazleno, ukoliko je povezano sa lepim željama, što uglavnom i jeste.
Sasvim sigurno je da nikad ne bih nikom poslala poruku tipa; Ako ovo ne uradiš umreće ti... snaći će te baksuzluk taj i taj...its.
Kao i u životu, različito reagujemo na sve oko nas, te tako i na ove cirkularne poruke.
Nikako ne želim da kažem da je moj način poimanja istih bolji od nečijeg.
Ja i nisam neki etalon jer je kod mene čaša uvek polupuna.
Ja samo imam jednu veliku manu, ili vrlinu, zavisi ko kako na to gleda, a to je da volim ljude. Posebno one koje odaberem da uđu moj svet, pravi ili virtuelni. Nijanse između ova dva su sve manje jer se još kako prepliću.
I nekako uvek kad dobijem tu cirkularnu poruku mene obraduje.
Pomislim da u ovo ludo vreme, kad se, bar u ovoj našoj jadnoj zemlji, ljudi dovijaju da opstanu, neko setio mene i poslao mi ovako lepu poruku.
Ma ne smeta mi što je univerzalna, iovako su sve te lepe poruke i čestitke univerzalne, uniformisane. Setite se samo čestitki za Novu godinu, Božić...
Ne smeta mi ni što ću da izgubim izvesno vreme da šaljem dalje, ako odlučim, jer se dešava da to i ne uradim, već se samo zahvalim pošiljaocu na njoj.
Ne smeta mi ni što je mnogi doživljavaju drugačije od mene jer znam, svi dajemo, iz sebe, samo ono što posedujemo.
Ustvari, odavno mi ništa ne smeta.
Odavno sam naučila da svi za sebe biramo sami ono što nam odgovara.
I ne zameram i ne kvalifikujem. Jer i cvetovi biraju.
Neki vole pčelu, neki vole muvu.


PS: Slike su sa Google 

недеља, 02. децембар 2018.

Hej ravnico





Hej ravnico, žitom pokrivena
što se njiše uz lahor lagano
sjajnim suncem, rosom umivena
zlatom zlatnim, snoplje uvezano.

Hej ravnico, slatinaste puste
što stada ih po danu pohode
da okuse meke trave guste
i sa đerma napiju se vode.

Hej ravnico, kukuruza majko
posestrimo žutom suncokretu
vode klize kroz tebe polako
pozdravljaju ptice u preletu.

Hej ravnico, gde šume topole
što čuvaju zemlju od vetrova
bagrem, trska još te više vole
i noću te uspavljuje sova.

Hej ravnico, težino paorska
i plugova što te brazde, seku
i zeljova što po tebi kaska
u predahu jeduć travu meku.

Hej ravnico, reka ljubavnico
što te glibom ljube i miluju
zečeva i srna hranilico
dome vrba što te okružuju.

Hej ravnico, meni suđenico
da u tebi spavam i osvanem
kućo moja, moja sapatnico
i zauvek u tebi ostanem.




(Sokobanja decembar 2018)

PS: Slike su sa Google

петак, 23. новембар 2018.

Ne volim novembar






Ne volim snegove i vetar krajem novembra.
Donesu sobom opori miris gubitka
i sećanje na jedan zauvek zatvoreni prozor jedne male sobe
i na jedne oči koje su me pratile gledajući kroz njega.

Ne volim više ni žute hrizanteme
jer neće da rastu tamo gde si sad.
A ja ih uporno sadim jer si ih volela
sve mislim, znaćeš da ih imaš još uvek.

Ne volim što kad se odnekud vratim
ne čujem poznato pitanje; Kako je bilo?
Dok sediš zavaljeno u svojoj stolici
i rešavaš male ukrštene reči.

Ne, nikako ne volim čak ni čvarke
za koje znam da nisu kupljeni za tebe.
Ni sladoled, je se niko ne smeje kao ti
kad mi iscuri na bradu ko da sam malo dete.

Ne volim kraj novembra jer mi donese sećanje
na gubitak tvog najudobnijeg ramena na svetu
na kojem sam tražila utočište i utehu
od svojih krajeva i početaka, pobeda i poraza.


Ne volim kraj novembra jer mi donese tugu
i sećanje na ona zvona sa naše seoske crkve
koja su zvonila da objave tvoj kraj.
Ne volim što te više nemam majko.





PS: Slike su sa Google.