четвртак, 06. децембар 2018.

Izvinjavam se, ali ja sam pala sa zaboravljene ili nepoznate planete





Stiže meni cirkularna poruka u inbox. Gde bi, ako ne na Facebook, društvenu mrežu gde se i ja vrzmam već podosta godina. Ko me tukao po ušima da budem tu i da dobijam svako malo te poruke. E, ali tu je začkoljica. Imam uvek, dve mogućnosti da (raz)mislim o njima.
Prva je da mi one idu na živce, da me smaraju, da mi oduzimaju moje dragoceno vreme da se još i njima bavim, da su bre dosadne ko proliv, da su oni koji ih šalju teški idioti, malograđani, mediokriteti, nevaspitani neškolovani, nepismeni, polupismeni... dodajte sami šta još.
Druga mogućnost je da su ljudi koji šalju takve poruke usamljeni, da su pažljivi, da naše prijateljstvo na Facebook-u doživljavaju kao pravo, realno, da im je stalo da me razvesele, da misle na mene iako imaju i svoje brige ... dodajte sami šta još.
Lično, uvek biram ovo drugo razmišljanje, jer, kapirate, polazim od sebe.
Istine radi, svi polazimo od sebe. Razlika je u tome, što neko to zna i priznaje sebi, drugima i ne mora, dok neki biraju da izaberu projekciju, da za sve “okrive” onog preko puta.
Dešavalo mi se da dobijem cirkularnu poruku i da je prosledim mnogima, koji su meni bili dragi. Dešavalo se da među mnogima kojima bih poslala takve poruke, bude i onih koji mi lepo kažu; Nemoj više, ne volim ovakve poruke. Ja im NIKAD više ne pošaljem ni jednu.
Neki se naljute u stilu; Pa tome se nisam nadala od tebe, mislila sam da si ti jedna pametna žena, nespojivo mi je sa tobom da šalješ ovakve gluposti, daj majke ti zaobiđi me sa ovakvim sranjima...
Sasvim mi je jasno da svi različito gledamo na stvari, okruženje, dešavanja. Da svi imamo svoj način razmišljanja o svemu. 
Nije problem u tome. Problem je u meni.

Imati “ugrađen” čip u glavi o posmatranju, pre svega ljudi, nije lako. Još ako se tome doda i vaspitanje da je dobro biti druželjubiv, da je dobro pokušati da razumeš onog preko puta tebe, da je dobro ne osuđivati nikog, da je dobro misliti dobro.. e onda sam ja u mnogo velikom problemu.
Jasno je meni da niko nije u obavezi da neki moj postupak odobrava ili da je čak u obavezi da tako isto postupi.
Ali, ako lepo piše; Molim ne prekidaj niz... Šta onda?
Treba li se o molbu oglušiti? Molbu koju ti je poslao neko koga, znaš? Kog si ti birao za Fb prijatelja ili još važnije, koji je tebe izabrao za istog?
Nedoumica za neke. Ne i za mene.
Znate, jasno je meni da niko od nas ne mora da posmatra ili da voli nešto uniformisano. Čak nisam za jednoumlje nikad bila. Međutim, slanje cirkularnih poruka je najčešće nešto sasvim bezazleno, ukoliko je povezano sa lepim željama, što uglavnom i jeste.
Sasvim sigurno je da nikad ne bih nikom poslala poruku tipa; Ako ovo ne uradiš umreće ti... snaći će te baksuzluk taj i taj...its.
Kao i u životu, različito reagujemo na sve oko nas, te tako i na ove cirkularne poruke.
Nikako ne želim da kažem da je moj način poimanja istih bolji od nečijeg.
Ja i nisam neki etalon jer je kod mene čaša uvek polupuna.
Ja samo imam jednu veliku manu, ili vrlinu, zavisi ko kako na to gleda, a to je da volim ljude. Posebno one koje odaberem da uđu moj svet, pravi ili virtuelni. Nijanse između ova dva su sve manje jer se još kako prepliću.
I nekako uvek kad dobijem tu cirkularnu poruku mene obraduje.
Pomislim da u ovo ludo vreme, kad se, bar u ovoj našoj jadnoj zemlji, ljudi dovijaju da opstanu, neko setio mene i poslao mi ovako lepu poruku.
Ma ne smeta mi što je univerzalna, iovako su sve te lepe poruke i čestitke univerzalne, uniformisane. Setite se samo čestitki za Novu godinu, Božić...
Ne smeta mi ni što ću da izgubim izvesno vreme da šaljem dalje, ako odlučim, jer se dešava da to i ne uradim, već se samo zahvalim pošiljaocu na njoj.
Ne smeta mi ni što je mnogi doživljavaju drugačije od mene jer znam, svi dajemo, iz sebe, samo ono što posedujemo.
Ustvari, odavno mi ništa ne smeta.
Odavno sam naučila da svi za sebe biramo sami ono što nam odgovara.
I ne zameram i ne kvalifikujem. Jer i cvetovi biraju.
Neki vole pčelu, neki vole muvu.


PS: Slike su sa Google 

недеља, 02. децембар 2018.

Hej ravnico





Hej ravnico, žitom pokrivena
što se njiše uz lahor lagano
sjajnim suncem, rosom umivena
zlatom zlatnim, snoplje uvezano.

Hej ravnico, slatinaste puste
što stada ih po danu pohode
da okuse meke trave guste
i sa đerma napiju se vode.

Hej ravnico, kukuruza majko
posestrimo žutom suncokretu
vode klize kroz tebe polako
pozdravljaju ptice u preletu.

Hej ravnico, gde šume topole
što čuvaju zemlju od vetrova
bagrem, trska još te više vole
i noću te uspavljuje sova.

Hej ravnico, težino paorska
i plugova što te brazde, seku
i zeljova što po tebi kaska
u predahu jeduć travu meku.

Hej ravnico, reka ljubavnico
što te glibom ljube i miluju
zečeva i srna hranilico
dome vrba što te okružuju.

Hej ravnico, meni suđenico
da u tebi spavam i osvanem
kućo moja, moja sapatnico
i zauvek u tebi ostanem.




(Sokobanja decembar 2018)

PS: Slike su sa Google

петак, 23. новембар 2018.

Ne volim novembar






Ne volim snegove i vetar krajem novembra.
Donesu sobom opori miris gubitka
i sećanje na jedan zauvek zatvoreni prozor jedne male sobe
i na jedne oči koje su me pratile gledajući kroz njega.

Ne volim više ni žute hrizanteme
jer neće da rastu tamo gde si sad.
A ja ih uporno sadim jer si ih volela
sve mislim, znaćeš da ih imaš još uvek.

Ne volim što kad se odnekud vratim
ne čujem poznato pitanje; Kako je bilo?
Dok sediš zavaljeno u svojoj stolici
i rešavaš male ukrštene reči.

Ne, nikako ne volim čak ni čvarke
za koje znam da nisu kupljeni za tebe.
Ni sladoled, je se niko ne smeje kao ti
kad mi iscuri na bradu ko da sam malo dete.

Ne volim kraj novembra jer mi donese sećanje
na gubitak tvog najudobnijeg ramena na svetu
na kojem sam tražila utočište i utehu
od svojih krajeva i početaka, pobeda i poraza.


Ne volim kraj novembra jer mi donese tugu
i sećanje na ona zvona sa naše seoske crkve
koja su zvonila da objave tvoj kraj.
Ne volim što te više nemam majko.





PS: Slike su sa Google.

недеља, 18. новембар 2018.

Jedna nepresušna ljubav




Imam jednu veliku ljubav. Dugogodišnju. Ne smanjuje se, nikako. Tu i tamo je zapostavim, s vremena na vreme, ali joj se uvek uredno vraćam. Često, sa još više žara.
Neki znaju da je volim, odobravaju je, neki ne. A kad saznaju, čude se. Te kako, te kad je počelo to?
Pojedinci znaju da kažu da ti i sarma koju voliš dosadi, ako je jedeš svaki dan, pa još za svaki obrok. Meni se to ne dešava kad je ova moja ljubav u pitanju. Ja je volim nekako uvek na neki novi, drugačiji način. I ni malo mi nije dosadila.
Istine radi, ponekad za nju izgubim volju. Sad će neko da se zbuni i da se zapita kako to da za ljubav izgubim volju? Pa lepo. Kad izgubim volju za životom, izgubim volju i za njom, tom mojom ljubavi.
Sad sam vam otkrila samo deo tajne. Moja ljubav zavisi od moje volje. No, to je prolaznog karaktera i kad mi se volja vrati, najčešće na mala vrata, onda ova moja velika, nepresušna ljubav dobije još veći zamah. I onda bih ja da se samo njome bavim. Da sve drugo stavim na drugo, ma na poslednje mesto.
Uhvati me takav žar za njom, da mi misli sustižu jedna drugu i imam veliki problem. Sve bih odjednom da joj ispričam, kažem, objasnim. No, ne ide to tako. Moram da zastanem i da prvo ispričam ono najvažnije, ono što ne može da čeka, što kipi, šišti, kao ekpres lonac. Jer, ako joj to sve ne izvrnem odmah, čini mi se puknuću sama. Od inspiracije, od neizdrži, od ideja sa kojima se lakše izborim ako ih podelim sa tom svojom ljubavi.
A ona, moja ljubav, dobrica velika. Izdržava sve te moje manje i velike mušice. Ćuti i trpi me takvu ubrzanu posle tog mog, nekog vremena bezvoljnosti i odvojenosti od nje.
I ne zamera mi. Nikad i ništa. Podnosi me u svim mojim izdanjima.
I dugoprugaškim i srceparajućim i onim, kad držim slovo i ne umem da se zaustavim. Naročito u tim momentima.
Ruku na srce, nikad nisam ni umela da budem koncizno kratka. Pa nije me rodila Lakedemonjanka. Jer da jeste, sigurno bih izučila veštinu kazivanja svega u manje od dve reči. Ne umem ja to baš najbolje. Da kažem, ispričam ukratko. Kod mene je sve važno. I tako, iz straha da ne propustim nešto što je meni mnogo važno, sigurno i davim one koji to slušaju, čitaju...
Tešila me nekad moja draga Mira, drugarica i koleginica s posla. Kaže ona meni: “Ma šta te briga što si opširna, nisi dosadna dok si opširna. To je bitno”.
Jedna opet, koju mnogo volim mi kaže: “Znaš, volim da te slušam, volim i da čitam, al' bude mi teško kad ga zakukuljiš sa onim tvojim dugim rečenicama”.
Imam jednu koja to sve rešava dok si rekao britva, s neba pa u rebra. Ih koliko sam samo puta poželela da budem kao ona. Ne umem. Rasplinem se, ko kad se reka izlije pa se onako raspojasa, bez stega, široko. Kod mene to biva sve lagano, okolo naokolo, objašnjavam, lickam, cickam, uređujem...
I samo me ona, ta moja ljubav razume najbolje kako je meni kad me u svoj zagrljaj uhvati Merkur, pripovedač, pa me ne pušta dok sve to lepo ne kažem do kraja.
Nije da me nije briga. A opet setim se one, latinske; Lepota je u oku posmatrača.
Pa mi bude milo što je to mojoj ljubavi lepo, što shvata moju potrebu da joj sve ispričam do u tanka crevca, što me trpi takvu goropadnu ponekad, svojeglavu, nesigurnu. Jer, da sam ja sigurna, baš bih marila za to šta drugi kaže i misli ko za lanjski sneg.
Ipak, nije to baš tako, da kao, ne treba da marimo šta će ko da misli. Socijalna smo bića. Jesmo svoji i unikatni, ali ne živimo sami pa da nam baš bude skroz na skroz sve jedno zbog drugih.
Mnogo volim moju ljubav, ma volim je baš ono, neizmerno. Znam da se ne bi naljutila na mene ni kad bih je svu iscepala na sitne komadiće. Zna ona da bih joj se ja vratila odmah, iz mesta.
Ko ima tako odanu ljubav koja trpi sve tvoje mušičave mušice kao što je npr. da je daviš tamo nekim tabelama za i protiv? To dosadi svima iole normalnim. Umem ja da pravim te tabele kad hoću da uradim nešto kako valja i da ne se ne ogrešim o drugog.
Tako sam jednom pisala tabelu za i protiv razlaza sa svojim mračnim drugom.
Moja ljubav bila vrlo strpljiva onda sa mnom. Razumela je da je meni važno da to obavim, da donesem za sebe pravu odluku.
Zna ona da istrpi i kad me uhvati nalet inspiracije kad se zanesem pa umesto tamo nekih, jadnih četiri strofe, ja ispišem po dvanaest za jednu pesmu koju možda niko pogledati neće. Nema veze, trpi ona moj stvaralački zanos.
Razume ona i kad sam bezvoljna. Veruje mi da ću joj se vratiti čim uzmognem snage i odnesem još jednu pobedu nad trivijama i onim crnim psom koji svako malo vreba, i čeka podmuklo na čeki. Zna ona, ta moja ljubav, da mi je između svega ostalog ona najveći lek za sve.
Zato je i volim. Odavno i veoma predano, svih ovih godina. Bilo ako je već ispisana ili ako ja po njoj pišem, zapisujem, dopunjujem..
Pogađate li možda koga ja to volim tako odano i duboko svih ovih godina?
Papir. Hartiju. Neispisani list Word dokumenta u kompjuteru.
Samo toj hartiji, sam uvek mogla da iskažem sve ono što mi srce ište i da mi ona ostane veran prijatelj, onako, do dna. Da se ne naljuti nikad ni zbog čega. Da me istrpi u svim mojim izdanjima koje je ona jedina baš dobro upoznala za ovo veoma dugo vreme kako se nas dve družimo.
Samo se pitam, sve vreme, šta bi mi tek rekla o meni da može?
Ništa novo, posve sigurno, što već ne znam o sebi i sama .

PS: Slike su sa Google

субота, 17. новембар 2018.

Umalo svađa zbog dođoša






Jesen je uveliko carovala Čudesnim vrtom. Jutarnji mraz se rasprostro preko travnjaka na kojem se belasala bela skrama slane. Vetar je duvao sa, povremenim naletima, kroz ogolele krošnje stabala. Skoro svi stanovnici vrta su spavali, ili se tako činilo. Tu i tamo, trsio se još poneki cvet rascvetalih ruža tog novembarskog dana već pozne jeseni.
Darka ćilibarka je laganim hodom šetala preko travnjaka zagledajući pažljivo delove oko povezanih trava. Tu je znao  da se od nje sakrije poneki miš, iz one mišje jazbine pored stuba na ogradi, bežeći pred njom. Trave su, na svaki nalet vetra, šuštale razbijajući mir u vrtu.
  • Heeej, Darka - začuo se tihi šapat!
Ova je zastala na tren, osvrnuvši se,  gledajući iza sebe. Tamo nije bilo nikog. Lenjo, kako to mačke umeju, produžila je dalje.
  • Heeej Darka, ovde sam, gore, iznad tebe, u Vaskinoj krošnji - ponovo se začuo šapat.
Darka je pogledala na gore. Na najdonjoj grani je ugledala Živka, zaštićenog vrapca u vrtu. Sedeo je u smešnoj pozi, kao da je čučao, gledajući u nju odozgo.
  • Šta šapućeš ti, ti... izabrani - obratila se jetko Darka vrapcu. Da mi je da te se jednom dokopam. Neće od tebe ostati ni perce za uspomenu. Otkad si ti ovde, ne smem više da lovim vrapce. Blaga me strogo upozorila da vas ne diram. Ali ti, tako debeo, baš mi teraš zazubice. Šta hoćeš?
  • Ne viči - obrati joj se Živko. Uplašićeš ga.
  • Koga? Šta? Gde je,  vrteći se radoznalo u krug i zagledajući sad već pažljivije travu zebrinu pored koje je već prošla, upita ona Živka? Koga ću to da uplašim? Ajde, brzo sa istinom na čistac! Ili ću da se oglušim o Blagino upozorenje i eto mene gore kod tebe, gledajući lukavo u Živka svojim ćilibarskim očima obrati mu se Darka.
  • Ma nisi ti tako opasna kao što hoćeš da izgledaš svima nama.
  • Kojim svima vama? Samo ti si domaća ptica u ovom Blaginom vrtu. Svi ostali su dođoši i kao takvi bi trebalo da obrate pažnju na mene. Umem ja da budem vrlo neprijatna. Posebno ako sam gladna.
  • Ha, ha, ha, ha - nasmeja se Živko. Ti gladna, kako si ti to gladna kad znam da te Blaga hrani ko kraljicu. Tebi je lov miševa i ptica, kako kažeš dođoša, zabava. Svidelo ti se da te Blaga nagradi za svakog ulovljenog miša. Samo, jesi li ti primetila da nikad ne dobiješ nagradu kad uloviš pticu? Doduše i ti si lukava. Skloniš se u guštak ispod breze Larise. Da te niko ne vidi, dok ne slistiš svoj plen, neku malu neopreznu ptičicu. Nekog mog malog drugara vrapca, ili čvorka. Tamo raste ona šarenolisna lozica da čak i Blaga retko vidi ostatke perja koje ostaviš posle svoje gozbe. Na svu sreću da nisi baš vešta u lovu na ptice pa to ne bude tako često. Takođe je tvoja sreća da te ni ja ni Larisa nikad do sad nismo tužili Blagi inače bi se ti odavno odvikla od  bavljenja lovom na ptice dođoše.
  • Sram te bilo Živko, ciknu Darka u pravcu vrapca na grani iznad sebe. Ti si malo zaboravio s kim razgovaraš. Zaneo si se malo Blaginom zaštitom pa mi se obraćaš sa nepoštovanjem. Još mi, ako me uši ne varaju, pretiš tamo nekom tužbom, skoro šišteći od ljutine govorila je mačka.
  • Šššš, ne sikći. Trgo se od tebe jadničak, ljutito je opomenu Živko.
  • Ma ko se trg'o? O kome ti sve vreme govoriš- nestrpljivo mu se obrati mačka?
  • O jednom čvorku, dođošu, kako ti zoveš ptice koje posećuju naš vrt.
  • Gde je, gde je, brzo, kaži mi, uznemireno se okrečući oko sebe upita Živka Dara?
  • Ha! Zini da ti kažem!
  • Pa što si mi se onda obratio, sad već zagrme mačka? Što me ometaš u mom jutarnjem obilasku vrta? Imam posla. Juče sam izgubila jednog miša i moram da ga pronađem. Nemam vremena da sa tobom vodim prazne razgovore. To rekavši okrete se da krene dalje..
  • Čekaj! Stoooj! Ne mrdaj odavde, nešto jačim glasom joj reče vrabac Živko!
  • Ma šta je tebi od jutros Živko? Prvo mi se danima ne javljaš ni za pozdrav, a sad se usuđuješ da mi zabranjuješ da idem kud ja hoću i želim. Gubim strpljenje. Odmah da si rekao šta je posredi!
  • Ne smeš da ideš u pravcu kojim si krenula jer je tamo jedan ranjeni čvorak.
  • Ooo, pa to je divno. Ranjeni čvorak je za mene tek lak plen, sva zajapurena od radosti veselim glasom se javi Darka.
  • To nikako - začu se odsečan Živkov glas. Znam, znam, da ne bih smeo da stajem na put tebi i tvojim lovačkim nagonima, ali ovog puta moram. Ne smeš nikako da uloviš ovog čvorka jer ima samo jednu nogu. Bio bi za tebe veoma lak plen. Video sam ja tebe koliko si brza i ovog puta snage nisu ravnomerne, nimalo.
  • Kako? Čvorak sa jednom nogom? Otkud, sad već zbunjeno  gledajući u Živka progovori Darka?
  • Ne znam. Ne poznajem ga, ali vidim da ima samo desnu nogu. Jedva se služi tom nogom. Kad stoji podupire se krilom da uspostavi ravnotežu dok kljuca semenčice kojih sad ima dosta.
  • Taman ću da ga oslobodim muka da se dalje ne zlopati samo sa jednom nogom - reče podsmešljivo mačka.
  • Ti izgleda mene nisi baš najbolje shvatila. E sad ću jasno da ti kažem. Ovaj čvorak, a neću ti reći gde je, nije i ne sme biti tvoj plen! Jer, ako ga budeš ulovila onda ću da te kažem Blagi, ali stvarno. I nećeš više imati ovakav kraljevski tretman i divne zalogaje kao do sad. Nećeš biti najrazmaženija mačka u ulici, a i šire. Izgubićeš tu svoju ogrlicu i sve privilegije koje sad uživaš. A jel znaš zašto? Jer si sebična. Pa zar ti nisi videla sve te kućice i hranilice po našem vrtu koje Blaga svako malo dodaje, kupuje, pravi? Zar ti nisi do sad shvatila da ona voli ptice? Sve ptice. Ne samo mene, već i dođoše. Njih posebno. Zar ti nisi shvatila da se ona brine i za njih kao i za tebe? Naročito kad dolazi zima. Evo, idi pitaj Šir Kana i Kirila čemu služe njihove lepe crvene, šišaraste cvasti, ti sebična, žutooka mačko, oštrim glasom završi Živko, zagrcnuvši se od ljutine. Nikako ne smeš da ideš dalje u pravcu trave kod višnje Danice gde on sad trenutno baš lepo jede suve semenčice. Jel ti sad jasno?
  • Sad si podigao ton na mene Živko i nikad više - uvređeno mu se obrati Darka. Imam i ja kojeg aduta protiv tebe da kažem Blagi. Možda će ona posle tog da ukine tebi zaštitu i...
  • Hej, hej vas dvoje, začu se glas kajsije Vasilije, zvane Vaska, na čijoj je grani stajao Živko, a ispod koje je pogleda uprtog gore, u njega, sedela mačka Dara. Kako ste počeli još ćete se i posvađati. Htela ne htela, moram da vas čujem jer ste izabrali da budete tu, kod mene. Oboje znate da nema svađe u Čudesnom vrtu. Oboje znate da su svi dobrodošli u naš vrt i da pravila u vezi njega postavlja naša Blaga. Tako da, Darka ti si dovoljno pametna da znaš šta ti je činiti, a ti si Živko uradio svoj deo posla. Skenuo si joj pažnju da nam je u goste došao jedan ranjeni čvorak. Verujem da bi naša Blaga bila ponosna na oboje jer svojim ponašanjem čuvate naš vrt. Isto tako verujem da će čvorak nastaviti da kljuca suve semenčice bezbrižno i dalje, jer si ti, ako sam dobro čula Daro, pošla u potragu za izgubljernim mišem- upitnim glasom se obrati kajsija Vaska Darki ćilibarki.
  • O da, jesam. Skoro sam i zaboravila gde sam pošla od ovog, ovog... zaštićenog frknu mačka, okrete se i ode u pravcu stuba na ogradi gde je znala da se nalazi skrovište poljskih miševa u Čudesnom vrtu.
  • Hvala Vaska na pomoći - obrati se vrabac Živko kajsiji. Izgubio sam već svaku nadu da ću uspeti da je odgovorim od nameravanog smera kretanja, a onda bi bilo...
  • Nema na čemu- prekide ga kajsija Vaska nestrpljivo, jer su je je svojom prepirkom, vrabac Živko i mačka Dara, trgli iz dremeža. Znaš, daću ti jedan savet Živko. Uvek kad želiš da nekog uveriš u nešto dobro, koristi lepe reči. Ne poteži tužakanje. Znaš i sam koliko je to ružno, a ume da se vrati, kao bumerang.

среда, 14. новембар 2018.

Susret u jesen






Raširila jesen svoje halje kroz ravnice
obojene žutom, mrkom i crvenom bojom
obula kišne, kaljave čizmice
igra flamenko s vetrom mašući kosom svojom.

Kosa joj spletena od šaši i vlati suve trave
pa njome mlati u krug ko da je čigra dečja.
Namah se pred njom u vazduhu vrtlozi prašine zaustave
a trag joj podcrta poneka, brza šapica zečja.

Zastade jesen pred jednu usamljenu tuju neveliku
gleda u nju naokolo, ljutito, zgranuto
u ponosno malo stabalce, ko u prolećnu sliku,
u lišće mlado, zeleno celo odenuto.

Tuja, radoznalo, milo, pravo u oči je gleda
okrenula ka njoj svoje usko zeleno lice.
Dok je jesen mrko i dalje odasvud zagleda
prhnuše iz krošnje njene dve uplašene ptice.

Šta se trsiš jado tom zelenom bojom,
kad joj vreme nije jer sam ja na snazi.
Moraš se obući mojom žutom bojom
ne možeš ti takva na mojoj bit' stazi”!

"Šta ti smetam ja i zeleno lišće,
gledajuć u jesen upita je tuja?
Malo ti je šuma, livada i prošće
no ti samo za pod suknju nedostajem i ja".

"Sad je moje vreme, za zimu sve presvlačim
drveće i šiblje i travu zelenu
Pod haljinu moju ravnicu ogrćem
svi od reda dobijaju boju određenu.

Presvući se moraš i ti, reče tuji jesen!
Evo, tebi dajem, izaberi boju milom
da ti ne bi moj brat vihor, onako zanesen
sve lišće poskid'o, za tren oka, silom".

"Ajd produži dalje, idi svojim putom!
Od kada postojim čak i vrapci znaju,
četinar je zaodenut zelenim kaputom,
po četiri leta oni svima traju.

Sad si našla ti da menjaš zakon od iskona
pa mahnito suknjom mlatiš po ravnici ovoj
svoj dolazak i prolazak udaraš na zvona
idi pa se pravi važna ti u kući svojoj."

Tim rečima tuja mala jesen ispratila
da velikom haljom svojom pokrije sve druge
da ih kao slikar neki ili dobra vila
sve presvuče u boje, posle kiše duge.

Ode jesen pokunjeno i dalje mašući
suknjom svojom raširenom dalje put ravnice
osta tuja usamljena krošnjom šapučući
uspavanku tihu, nežnu za dve male ptice.


PS: Slike su sa Google pretraživača.






петак, 26. октобар 2018.

Šne nokle




 



Kad imaš samo petnaest leta
i otkriješ knjigu “Veliki kuvar sveta”
u glavi ideje kreću da se množe
a ti sam misliš; Ma sve se može.
Upustiš se u avanturu
ko da si kulinarski guru.
I nećeš da praviš tamo neke frcokle
već ništa manje, no šne nokle.
Pa onda, k'o da si neki ždera
odlučiš da to bude dupla mera.
Kad je bal, nek je karambol.
Neće im biti ravan ni Stambol
s baklavama i lokumom.
I već si svojim brzim umom
zamislio radost svog brata
kad kući dođe i ugleda s vrata
na stolu punu činiju najveću,
raširen osmeh, njegovu sreću
što posle ručka ima nešto slatko,
i njegovo hvala, brzo i kratko.
Jer, ide dalje da igra šah,
dok tebi zastaje dah
žuriš, spremaš u isti mah
i sve ostalo što je za ručak,
a tek je prošao doručak.
Nedeljom se duže spava
i ume od tog da zaboli glava,
misliš se dok ređaš tanjire po stolu
pun bokal hladnu, od limuna bolu.
Za desert, šne nokle, šerpu celu
ko dukat žutu supu vrelu.
Pa sve tako redom i kako treba
za slučaj svaki i malo hleba.
I teče ručak, nestade sve.
Vreme za desert, kad pre!
Stavljaš staklene činije male
šne nokle u njih da bi stale.
Otvoriš šerpu kad ono, šok!
Brzinom munje ko kobrin skok
slete na lice. Šne nokle gde su?
Brat se nasmeja pa kaže; Tu su.
Svoj stomak nežno gladi i češka
dok se široko i šeretski smeška.
I još je dve reči dodo:
Brat probo.