четвртак, 09. август 2018.

Ovce su izabrale lek




           Njih odavno nema. Preselili su se u “carstvo nebesko”. Sećam se, upoznala sam ih mnogo davno u jednom selu na Suvoj planini. Oduševili su me oboje na prvi pogled. Nju su zvali dada Ubavka. Pamtim da je pravila najbolji ovčiji sir u celom selu. Bar po mojoj oceni.
Sir je bio u lepim, debelim kriškama, punomastan, slan taman kako i treba, da prija. Kad ga presečeš nožem, bio je bez šupljika, kao sapun da si izrezao.
Ja sam volela takav domaći sir. Nije mi se dopadao ni jedan koji je bio šupljikav jer je često bio nakiseo. Kasnije sam saznala, baš od dada Ubavke da je takav sir “pukao”. Nije na vreme onako potkvašen, oceđen.
Samo njeno ime mi je bilo neobično. Mora da je bila lepa kad je bila mlada. Njene oči su to govorile. Tople, ljubičasto plave. Možda su joj zato i dali to lepo, staro ime. Godine su je već dobarno pritisle i leđa su joj bila zgrbljena. Verujem od svakodnevnog savijanja u njenoj maloj, bez trunke korova gradini. Bašti, kako bismo mi građani rekli. Kad bi se nasmejala, celo lice bi joj se smejalo, a sam osmeh krasio bi, ali zaista, jedan jedini zub u gornjoj vilici. Trojka gore levo.
Eh, kad bi me čuo jedan doktor, specijalista za dečju ortopediju vilica da se ovako izražavam. Ukorio bi me. Kao što je to učinio jednom, bez reči, kad sam došla da proverim lično koji je zub za vađenje kod jednog dečaka kojeg nam je on poslao.
Onako mlada, brzopleta, upitah ga; Doktore, jer ste zaista mislili na četvorku gore desno da treba da se ekstrahuje?
Pogledao me, onako visok, skoro zapanjeno. Gledala sam ga zbunjena njegovim pogledom, a onda se on oglasio.
Ne, mislio sam na prvi desni gornji premolar”.
Meni se nije često dešavalo da pocrvenim zbog nečeg, ali pouzdano znam da sam tog trenutka i tog dana pocrvenela kao bulka ostavši bez reči.
No, to nije tema ovo mog teksta. Kao što nije tema ni dada Ubavka. Nju ipak ne mogu da zaobiđem u ovoj priči jer je ona neraskidivi deo nje.
Oni su bili više od pedeset godina u braku kad sam ih ja upoznala. I bili su mi i izgledom i svojom pojavom baš pravi par. Cela jabuka.
Dada Ubavka je bila sitna, dežmakasta, već od godina otromboljenog, zaobljenog stomaka i malo krivih nogu, dok je deda Vlada bio suvonjav, omalenog rasta, plavook, kao i ona. Nimalo nije ličio na nekog ko je rođen u planini.
Imali su jednog sina kojeg su, kako su mi sami rekli dobili u svojim poznim, tridesetim godinama.
Kažu, nije se dalo pre.
  • Nemaština bila velika posle prvog rata, glad na selu, a mi pomladi. On, moj Vlada, priča sa iskrama suza u očima dada Ubavka, zakačio jektiku. Bio mršav i ovako, al' kad se razbole, pak. No, ne kaže narod badava ko ima leka ima i veka. Imala sam jednu staru strinu. Umela je da vida rane i da pomogne ženama kad se porađaju. Došla ona na pijac jednom, da kao i ja proda višak šta ima, da si kupi malo šećer u kocke, da ima za lek, ko i ja. Reč po reč, kažem joj za mog Vladu, da ima jektiku. Da je sve slabiji, da leži sve više. Dokturi mu rekli da od toj nema lek- kazujem ja na nju. A ona će men:
  • A ide li tvoj čovek sas ovce u planinu?
  • Ide si, al' po retko - kažem ju.
  • E, da mu kazuješ da kad ide sas ovce da gleda kakvu travku pasu ovce i od tuj travku da si otkine. Navečer, kad si dodje dom, da mu od tuj spremiš čaj. Da si popije svako veče. Ima da ti ozdravi od jektiku, skroz. Nemoj da ti je teško.
  • Ma kakvo če mi bude teško, sve ću da učinim, samo da ozdravi.
I tako, kad si dojdo dom, kažem na mog Vladu što mi je rekla strina. On se nasmejal na toj pa si vrevi; E, strina li če bolje da znaje od dokturi.
  • Možda ona ne znaje ništa i ne da znaje ko dokturi, kažem mu ja, al šta te košta da probaš. Nemoj da si tvrdoglav! Ako nećeš da si misliš na seb', a ti misli na men'. Udovica li da stanam? Pomlada!
I tako. Posluša mene moj Vlada. Pratio je ovce kakvu travu pasu i od svaku si trgnuv po lečko. Ja mu pak čaj uveče pripravim i...etoj ga. Živ, zdrav.
Posle se dokturi čudili i pituvali gu što je radel? On im reko.
Pa dobro, kazuvao mu njegov doktor, teb' je to pomoglo. Važno je da si ozdravio.
Zašto ti ja o ovoj vrevim, odjednom mi reče dada Ubavka tog nekog, dalekog prošlog dana? A došla sam sirenje, ovčo, da ti donesem. Znam da voliš. A i da ti zafalim na šećer u kocke i kafence, što si mi pratila u prolet po svekrvu ti.
            Sedele smo u dvorištu ispod velikog oraha, za malim stolom i ispijale kafu iz malih šoljica. Slađu, svaka sa po dve kockice šećera. Bio je pozni septembar, uobičajen mesec za moj godišnji odmor u malom planinskom selu u Suvoj planini.

Pre neki dan pročitah neki tekst koji me podsetio na dada Ubavku i njenu priču. Shvatih ponovo da ako nešto ne znamo, ne razumemo, nije nam jasno, a posebno ako je to nešto pomoglo nekom da mu bude dobro, bolje, da ozdravi možda, to nikako ne znači da je to bez veze. Da nije istina. Da nije naučno potvrđeno. Da nije dokazano u praksi. Da je placebo. Nebitno je.
To što mi ne shvatamo mehanizam delovanja ne može da nam da zeleno svetlo da to proglasimo za glupost, čak više za zloupotrebu ljudi.
Uvek imam neki gorak osećaj da takvim načinom gledanja mnogo omalovažavamo nečiju pamet favorizujući tim postupkom svoju.
E sad, zašto sam napisala ovu priču koja deluje zbrda, zdola? Pa još umetnuti zubi!
Volim da pišem priče iz života, a ova to jeste. Ona takođe spada u tzv. Oljine, moje  zapise koji leče. Ovo je jedna od onih priča koje nas podsećaju na empiriju, znanje kroz iskustvo koje se sve manje ceni u svakodnevnom život, a sve više omalovažava.
Mali je broj onih koji shvataju da u nekim odsudnim trenucima, koji nas mogu zadesiti iznebuha, ono može da pomogne. 
Posebno ako se svetlo ugasi.



четвртак, 02. август 2018.

Crveno, "sveto" slovo




Danas je crveno slovo. Mnogo jako, pravo. Veliki je svetac. Tačnije, svetica, Ognjena Marija. Neko je zove i Marina.
Pričala meni moja baba Stanojka, moja, već znate, mudra Zaratustra, mnogo pričica o svecima. Ja sam zapamtila samo ovu, a bilo ih je mnogo, ali je u sećanju ostala samo ova, jedna jedina.
Možda zato jer mi se posebno dopala. Možda zato što me je bilo strah. Možda zato što su mi kroz glavu, dok sam priču slušala, išle slike kao na filmu. Sve sam to zamišljala kako se dešava uživo, a ja sve to, kao gledam odozdo. A priča, mit, legenda, šta god da je, ide ovako.

Živeli brat i dve sestre. Bratu je ime bilo Ilija, Sveti Ilija, a sestre, obe su se zvale Marija. Prva, starija je imala nadimak Ognjena, dok je drugoj, mlađoj, nadimak bio Blaga.
Ilija je bio svetac koji je upravljao oblacima i kišom, retko munjama, osim kad se naljuti. Najviše se ljutio na svoju stariju sestru Ognjenu Mariju.
Ova je svoj nadimak, Ognjena, dobila po svom besu, svojoj obesti i jarosti.

Ljuta, što narod, ljudi ne upražnjavaju kako valja ono što im je “od Boga rečeno”, ona je iz besa krajem jula meseca, skoro svake godine, ne hoteći više da gleda taj “nered” počinjala da žari i pali.
Žarila je Suncem bespoštedno, a palila je nemilice gde je stigla i šta je dohvatila. Taj njen bes je na zemlji uzrokovao velike vrućine, jaru i požare koji su gutali sve pred sobom, često i ljude. Iza nje bi ostajala pustoš i golet.

Njen brat Ilija, kada bi video šta ona sve radi, tako bi se mnogo rasrdio na nju, da je prezao svoja velika kola koja su vukli vatreni konji iz čijih su kopita sevale munje i u svojoj ljutnji na svoju sestru i njena zlodela, on bi terao svoju kočiju široko, preko neba sipajući tešku kišu nemilice, sa namerom da ugasi sve požare koje je njegova sestra zapalila. Uz put bi, onako jarostan, bacao na nju, Ognjenu Mariju, munje koje su je gonile da se vrati na svoje mesto i da se smiri i udarao je gromovima, pa je tako i dobio nadimak Gromovnik.
U toj njihovoj svađi najviše su ispaštali upravo ljudi na Zemlji i ono što su oni vredno radili tokom godine do tog vremena, do njihove svađe. Jer ono što nije upalila Ognjena Marija, dokusurio bi Ilija Gromovnik.

Mlađa sestra, prozvana Blaga Marija, je svađu svog brata i sestre smirivala upravo svojom blagošću, krotkošću i smirenošću. Lagano bi gasila požare mirnim vremenom, laganim kišama i milujućim suncem. Tako bi ublažila učinjenu štetu ljudima i uspevala da smiri i izmiri posvađane brata i sestru.

Narod je, kroz godine, iz straha, pamtio bes Ognjene Marije i sve više je “poštovao” njeno crveno slovo. Tog dana bi se radilo samo ono što se mora. Namirivala bi se samo deca i polagalo bi se stoci, dok bi ostali deo dana bio posvećen molitvi Svevišnjem i odmoru od pregalačkog rada.
No, moja baba, iako je sama bila neuka, nepismena Šumadijska seljanka uvek je govorila da poštovanje treba zaslužiti.
Da se ono stiče činjenjem dobrim delima, a ne strahom.
Da Bog nije ljudima ograničio ništa. Naprotiv.
Dao im je um i slobodnu volju i verovao je da će ljudi znati, ako imaju um, da nađu za sve pravu meru.
Bog nije izmislio, pa ni nametnuo crveno slovo, govorila bi.
To su uradili ljudi.
Oni koji su hteli da se zna kad je radni dan, a kad je neradni.
Ko kosi, a ko vodu nosi.
Kad se seje, a kad se žanje.
Kad se radi, a kad se i zašto svetkuje.
Oni koji su hteli da se ljudi “dovedu u red”.

Da se ljudi dovedu u red....

Mnogo godina kasnije shvatila sam šta je značilo ovo dovođenje ljudi u red i zašto je to i kome bilo, a i ostalo važno.
Šta je hijerarhija, a šta je anarhija.

U današnje vreme najviše vašara ima u vreme svetkovanja Ognjene Marije, ali i drugih crvenih slova.
Mnogi ljudi poštuju crveno slovo ne bi li svojom krotkošću umilostivili svece i Svevišnjeg da im bude bolje. I vreme i život.
Zna li iko od njih, da se bolje i vreme i život stiče, dobija, kako god, radeći i misleći dobro, a ne samo poštujući crveno slovo.

четвртак, 14. јун 2018.

Vaza iz Pančeva



 


Srkutale su vruću kafu ćutke, svaka zadubljena u svoje misli s pogledom usmerenim u neku samo njima, u tom trenutku, zanimljivu tačku. Bio je to njihov svakodnevni ritual, oko jedanaest sati pre podne. Odjednom je tišinu tog momenta uživanja prekinuo glas njene prijateljice koji je tonom punim iznenađenja progovorio;
  • Kako ti je lepa ova vaza! - reče joj.
  • Koja?
  • Ova, što liči na amforu, starinska.
  • Aaa, misliš na nju. Jeste, lepa i stara.
  • Kako stara? Izgleda da si je juče kupila. Nisam je do sad videla. Čudno, stavila si je tu gore, gde ne dolazi do izražaja.
  • Odavno stoji tu, na tom mestu. Ne znam kako je nisi do sad primetila.
  • Govoriš prilično ravnodušnim tonom o njoj, kao da ti nije stalo, ili je ne voliš - osmeli se da joj kaže prijateljica.
  • Nikako. Mnogo je volim, ali mi svaki put kad je pogledam bude žao.
  • Žao? Zašto bi ti bilo žao vaze?
  • Da bi mogla da shvatiš sve morala bih da ispričam priču od početka, a to će potrajati.
  • Imam vremena na pretek. Obe smo u penziji, ne plaču nam mala deca, tako da spremna sam da čujem priču o vazi.
  • Vazu sam dobila kao svadbeni poklon. Ima tome sad već 47 godina. Onda mi se činilo da se nijednom poklonu nisam toliko obradovala kao njoj. Ostali pokloni su bili svrsishodni. Ona je bila od samog početka posebna.
Brzo sam shvatila da nemam gde da je stavim, da bih uživala u njoj, praznoj. Kao što vidiš, ona je velika. Da bi došla do izražaja treba joj mesto na kojem bi ona stajala sama. Mi to nismo imali. Kad imaš sobu 3x3metra, onda jedva da imaš mesta i za sebe, a ne za vazu veličine amfore. Pri tom, nikako se nije uklapala u sve što smo imali u toj našoj sobici. Odskakala je svojim izgledom od samog početka. Bila je nekako primerenija za neki aristokratski, barokni stil.
Tako je ostala skrivena u ormaru, u svojoj kutiji dugi niz godina. S vremena na vreme bih je izvadila i oprala i pomno gledala nije li se negde glazura izgrebala. Kao da je i mogla, kad je bila zaštićena.
Kad smo dobili lep, veliki stan mnogo sam se radovala što ću najzad imati mesta da je postavim negde gde ću moći da joj se divim. Maštala sam da ću je napuniti velikim buketom gladiola ili mladih suncokreta. Taman je svojom veličinom odgovarala tome. Nažalost, nikad nisam sebi kupila te gladiole, a ni suncokrete jer sam se nadala da će mi ih doneti, ko drugi, do moj bračni drug. Nikad nije.
A onda sam se dosetila pa sam odozgore, na nju, stavljala jednu malu stilsku činiju, vazu za ikebanu. Tu sam, s vremena na vreme, postavljala cveće po izboru.
Zimi bih tu, odozgore, stavljala keramičku posudu sa saksijom. Najčešće bi to bile neke dekorativne zelenolisne biljke.
Iako je vaza našla svoju primenu i izgledala je lepo u svom uglu sa svim tim prolaznim dekorativnim detaljima, delovala mi je nekako tužno, neispunjeno.
Evo nas sad ovde, u dosta prostornoj kući gde ona opet nema svoje mesto, a ni svoju, po meni, pravu primenu. Stavila sam je gore, na vitrinu da je sačuvam od loma. Na neki način mi je drago da si je primetila. Ona je i dalje meni drag svadbeni poklon koji evo traje još uvek, dok su se svi oni svrsishodni odavno pohabali i istrošili. Rođaka Branka, od koje smo je dobili odavno nije među nama, a ni taj deo familije. Vazu po njoj zovem Branka, da sačuvam uspomenu. Bar dok mi trajemo. Posle nas, možda je neće ni biti, a možda će je pamtiti kao, tamo neku ogromnu vazu koju su roditelji dobili od neke dalje rođake iz Pančeva.
Začutala je i uzela čašu vode sa stola otpivši jedan gutljaj.
  • To je cela priča o ovoj velikoj vazi -reče nekim hrapavim glasom.
  • Dobro, shvatila sam, al opet i nisam. Kažeš da si kad je pogledaš tužna. Nisi rekla zašto si tužna kad je pogledaš?
  • Uvek imam utisak da bi joj bilo mnogo lepše da je završila u nekoj velikoj kući, bogato sređenoj, gde bi ona svojim izgledom došla mnogo više do izražaja.
  • Ooo još kako grešiš - reče joj prijateljica. Kod tebe je ona uvek bila neko ko se vidi, u svakom trenutku. Čak iako možda svojim stilom nije odgovarala okruženju, ona je uvek bila primećena. Gde god da je bila, imala je tvoju pažnju i ljubav. Čak i sad, sa ovim veštačkim breskvinim granama u njoj ona je neko ko pleni pogled. Osim tog, hvale je vredno to što si je sačuvala toliko dugo. Da zna da priča ona bi sigurno sama rekla da joj je u društvu sa tobom bilo lepo jer je nisi ostavila u onoj kutiji, ili je poklonila nekom drugom, kao što to poneki rade. Ne. Ti si poštovala poklon koji vam je dat, verujem, sa jednom namerom, da vam u zajednički život unese lepotu. Ova tvoja vaza je taj svoj zadatak ispunila - reče prijateljica zamišljeno gledajući u lepu veliku vazu na vitrini i lagano ispijajući ostatke hladne kafe iz svoje šoljice.


субота, 02. јун 2018.

"Soba tajni”, ali ne moja







U naš jezik je polako, poodavno ušla reč otklon. Često, mnogi kažu da će dati svoje mišljenje, ali sa otklonom. U prevodu, po meni, to bi značilo da će pustiti da prođe izvesno vreme pre no što ga kažu. Tako, evo i mene da sa otklonom tj. posle poprilične vremenske distance kažem neku reč u vezi, sad već vrlo poznate knjige, romana “Soba tajni”, pisca Miljana Paunovića, poznatijeg kao Mike Powx svima koji koriste društvenu mrežu Facebook.
E taj Mike Powx, moj drugar sa Fb, je na moje pitanje koliko košta ta njegova prva knjiga, napisao cenu od koje sam se u momentu smrzla.
Međutim..
Nije on znao da sam ja umela da za knjigu dam i pola svoje penzije, kad je hoću.
Nije on znao da sam ja mnogo radoznala. 
 Da bi tek nešto znao, rekla sam mu da je trenutno visok datum, što u prevodu znači da je to bilo pred praznike kad pare i koje nemaš skliznu, a kamoli one koje bi hteo da daš sebi za napajanje duše, te će njegova knjiga morati da sačeka Spasovdan, tj. dan kad primam penziju, da bih ja ostvarila svoju želju da je imam.
Na svu sreću te se i Miljan brzo rasanio pa je “smetnuo” jednu nulu koja je pretila da mi potvrdi da je radoznalost zaista i ubila mačku.
Kako bilo, dobih ja ovu knjigu po pravoj ceni, a ne po onoj koju je autor još nerasanjen napisao, jer sam ga kontaktirala u rano jutro.  Smejali smo se oboje tome posle svega.
Obradovah joj se, kao i svim knjigama pre nje, ali i ona je bila meni, tamo neka po redu za čitanje.
Imam manu, veliku. Čitam po nekoliko knjiga paralelno. Za to je kriva moja druga mana, mnogo sam radoznala.
Ako me knjiga “ponese” ne ispuštam je iz ruku do kraja. Ne jedem, ne spavam, čak i vodu, koju pijem ko kamila, srkućem, tu i tamo.
Kad tako pročitam neku knjigu, ona me iscedi. Ostavi me bez teksta i treba mi vreme da se povratim i posvetim sledećoj. Nekad to bude brže, nekad prođe podosta vremena.
Uzeh ja da čitam knjigu “Soba tajni” jedno veče. Ta odluka je bila “pogubna” po mene jer ja nikad ne čitam uveče. No, kako sam na informativnoj dijeti već bezmalo tri godine, čitaj, ne gledam TV, a kako sam za taj dan istrošila sve živote u igri mojih igrica koje me opuštaju, kako je već bio mrak, jer je bila zima uveliko, kako je bio radni dan i ljudi su bili okupljeni svojim obavezama i to što sam ja trebala društvo nikoga nije tangiralo, znala sam da mi je opcija, sad ili nikad, upravo knjiga koja je stigla na red.
Napravih grešku i oštetih sebe po ko zna koji put za ono malo lepog sna do ponoći, ako se uzme u obzir da mi je sad u ovim divnim godinama san poremećen poprilično.
Uhvati mene knjiga u klinč. Vidim ne dišem. Osećam, srce mi lupa 200/h.
Qq, mislim se, pritisak mora da mi je dostigao opasnu visinu, a lek pijem samo ujutro.
Anksioznost, koja mi ne manjka, ustvari, imam je da je pozajmim zauvek kome treba, na vrhuncu.
Shvatim, moram da “bacim” knjigu što pre. Pogledam na sat, dva sata je iza ponoći. Pogledam koliko sam pročitala, ostalo mi oko tridesetak stranica do kraja.
Izabrah, prvi put da ostavim knjigu i da pokušam da zaspim.
No, pre tog, onako u pižami, izađoh u moj Čudesni vrt. Da se nadišem svežeg vazduha, da smirim “strasti” izazavne strahom, da se malo nagledam lepote pod snegom mojih stanovnika u vrtu, da se relaksiram od spoznaje da knjiga nudi, možda fikciju, koja još kako može da bude, postane ili jeste stvarnost.
Kad se malo dovedoh u red, kad mi je puls bio na normali, Boga mi popih ja moju lilulu za smirenje, koju uzmem samo baš u opasnoj zoni po moj mir, legoh sa namerom, koliko sutra, pardon, već danas u rano jutro, da cimnem autora.
I još kako ga cimnuh pitanjem, na koje sam i sama znala odgovor, ali sam se nadala da je drugačiji.
Naime, ovaj  roman jeste i istina i fikcija.
A kakva bi i bila. Dobra knjiga ima od svega tog po malo.
Kako ja nisam neko ko ume da piše prave recenzije, tako ni ovi redovi sigurno nisu recenzija knjige “Soba tajni” autora Miljana Paunovića.
Svakako jesu preporuka da istu obavezno pročitate. Kako ćete je vi doživeti, e to već ne znam.
Znam samo da me je ostavila u velikoj nedoumici i velikom pitanju: Nije li sve to već uveliko uzelo maha diljem sveta?
Može li uopšte čovek da se sakrije, da pobegne od nekih dešavanja, da se zaštiti i koliko?
Po meni, ovaj roman, ma koliko se neki trudili da ga okvalifikuju kao politički triler, to nije.
Triler je možda, utoliko, jer vam damari brže tuku u pojedinim delovima više od normalnog.
Politike ima taman toliko da vas “zagolica” ima li istine u tome, ako se uzme u obzir gde mi živimo i koliko više, malo ili nimalo, ne verujemo onima koji su na vlasti.
Ne mogu baš da kažem da je kraj nedorečen, ali sasvim sigurno imam osećaj da traži nastavak.
Moj je utisak da je i sam autor ostavio otklon, za takvu mogućnost.
U celosti gledano, najvažnije od svega što mogu da kažem je da mi se knjiga veoma dopala.
Da mi je ostavila trag i nagnala me da se i dalje mislim nismo li svi mi samo nečije lutke o koncu dok smo ubeđeni da svoj život mahom trasiramo po sopstvenoj želji.
Volim knjige koje mi ostave ovakve nedoumice jer ih se dugo ili uvek sećam.
Autoru, čestitam na prvencu i želim mu svu sreću u pisanju i dalje. Znam da mu je breme uspeha ove knjige možda teret za pisanje naredne, a možda, u šta više verujem, podstrek za pisanje još boljih.

Miljan Paunović -  autor romana "Soba tajni"


Cilj je uvek Nike








Jutros, veoma rano, probudio me je tutanj gromova i iznenadni pljusak. Doneo mi je dugo očekivano olakšanje. I ne primećujući započela sam razgovor sa sobom. Jedan od mnogih do sad. Nadam se i otrežnjujući, jer svi prethodni to jesu bili. Mučni, ali plodonosni. 
Ovaj mi se dugo motao po glavi. Predugo, ako želim da budem iskrena do kraja, a ja to uvek jesam.
Moram da se vratim na stazu. Koju? Onu na kojoj ima mesta da radim i ono što me čini zadovoljnom. Tačnije, čini mene zadovoljnom i sve ovo što sam radila i što radim, jer sam mogla, jer sam istrajala u tome, ali ja to zovem trivije. Naravno, osim mog rada u vrtu. To je samo delić onog što volim, a što nažalost sve manje fizički mogu iako se ne predajem. Postoji i ono što volim, a što mnogo dugo ne radim. Volim da putujem, da upoznajem nove ljude, da vidim nove stvari, predele..
Volim, mnogo volim da pišem. I počela sam, nije da nisam. A onda je došao taj, crni pas.
Crno nije boja. I sasvim sigurno ne boji naš život. Naprotiv. Zatamnjuje ga sve više. U suštini, pse obožavam. Dugo sam imala svog psa.
Dok smo bili zajedno nisam razmišljala otome ko će od nas prvi da ode, na Rajska ostrva, kako zovem odlazak svih iz ove dimenzije. On je otišao pre mene. A bio mi je mnogo u životu. Bio mi je drug, rame za plakanje, oslonac, ljubav...
Pitaće se neki zar sve to nisam imala pre njega? Jesam. Nikada onako kako bih sama davala nekom. 
OK, da se ne lažemo. Ako računaš na reciprocitet, onda si kalkulator. Međutim...
Šta sa onim kad shvatiš da je tvoj ulog daleko veći i da si se vremenom iscrpeo do krajnjih granica, a odziv, kao nešto sasvim normalno, nije na vidiku ili je minoran? Da li onda shvatiš da ustvari tebe neko manipuliše i čak cedi, sve vreme, a da ti, slep od ljubavi i odanosti toga apsolutno nisi bio svestan ni jednog trenutka?
Nastavljao si dalje, neumorno sa nadom da će se to promeniti. A nije se menjalo. Nisi to ni primećivao sve dok vreme, snaga, telo nije počelo lagano, neumitno da te izdaje. Ponovo u trenu shvatiš da si se ispraznio na te, trivije, na sve ostalo, na druge, a da sebi nisi ostavio ništa, ni za lek.
I kako onda da imaš snage da opstaješ, da traješ?
Znam da sam, ko zna odakle, iznalazila neku tanku nit volje koja me vraćala meni. Nekad je to bio moj pas, nekad neki trenuci za nezaborav, nekad neki muzički tonovi vezani za divna sećanja..
Sve jedno. Taj crni pas se neprimetno primakao, vrebao iz prikrajka, čekao, čuvao te sekvele iz prošlosti..
Nisi ti gurao to pod tepih. Samo si želeo mir, stabilnost, trenutak kad će to sve moći da se raščisti tako da niko ne bude povređen, ili ljut. Taj trenutak nikada nije došao. Uvek je postojao neki monolitni stub koji bi stao ispred i isprečio se tom čišćenju kao da je govorio; Počisti to sam, ali pazi, nemoj da radiš drugima što ne bi voleo da oni tebi rade!
I ti si tako “čistio”. Samo ono što si mogao i uvek na svoju štetu. Drugačije nije ni moglo. Sad si tu gde si. Itekako svestan da nezadovoljstvo koje te grize ima osnova, ali da možeš da izabereš isključivo i samo dve opcije; Uzmi ili ostavi.
Skoro pročitah jednu sentencu koja kaže; Svaki put kada ste nekome rekli da, razmislite niste li sebi tada rekli ne!
Udarila me posred lica. Isto kao kapi kiše koja ti bije u lice kad ti je vetar donosi sa te strane. Samo što kiša spira, osveži te.
Ova istina, jer bila je upravo to, nije mi oprala dušu. Potvrdila je ono što dugo znam. Da najčešće svima kažem da, nebrojeno puta na svoju štetu.
Mnogo godina je prošlo. Odavno znam da su to sekvele iz davnih, mladih dana. Odavno znam da je do mene, da se sve to da rešiti radikalnim potezima i doslednošću.
Nemam tu doslednost jer, postoje navike. Nije tek tako rečeno da je navika jedna, a odvika dve muke.
Neko bi rekao: Sve su to samo izgovori. Na neki način i jesu. Jer ti daju opravdanje za svaki onaj put kad skreneš sa puta odluke. Jer, i to kažu: 
” Pobednici traže rešenja za prevazilaženje prepreka, gubitnici traže izgovore". Ne smatram sebe gubitnikom, nikako. Smatram sebe borcem koji se ne predaje. Koji polako stiže do svog cilja, birajući sredstva za to.
Međutim, nije nimalo lako da izguraš sve to sam. Čovek je socijalno biće. Često mu treba podrška. Postoje oni koji su ostali uskraćeni za tu podršku, nebrojeno mnogo puta. Nisu imali pomoć u odsudnim trenucima, sve su činili sami. Gurali, kao buldožer. I mašina doživi svoj kraj, ako se ne čuva, a ne čovek koji je bez podrške.
Još ako je ta podrška zatajila u nekim životno važnim trenucima, to onda ostavi duboki rez na duši, koji jeste zarastao, ali samo kao tanka skrama, ranjiva na sećanje.
Eh kad bi moglo da se poneko sećanje izbriše skroz, kao savremene table, piši-briši. Bez traga.
Moj pas je bio moja podrška koja je prvi put oterala tog crnog psa koji se prišunjao, podmuklo, a da ga nisam primetila. Ja, koja sam već preturila iskustva iz života preko glave tušta i tma. Njegova ljubav i odanost su bili jači od njega i iščupali su me iz pipaka koje je on tako majstorski, neprimetno već bio obmotao oko moje duše.
I čuvao me, sve dok je trajao. Bio je moj štap. I ja njegov.
Kada je on otišao na Rajska ostrva ostala je pustoš, ostala je rana, neprebolna. Ostalo je jedno mesto na kojem sad raste jedan beli jasmin. Ostala su sećanja, ali, moj štap se “slomio”.
Kukavice! Neko bi mi rekao. Donekle bi bio u pravu, a opet i ne bi.
Trajala sam ja do vremena pre ulaska mog psa u moj život. Izborila se sa mnogo tog, kao amazonka, kako reče jedna divna žena za žene koje su ukrstile pogled sa kosačem.
Evo gde trajem i dalje, bez mog štapa, ali gle. Neopreznost, ono ne koje stalno manje-više kažem sebi umesto onima preko puta mene, grozna navika, slab duh, nedostatak snage jer godine stišću, šta već, dozvale su opet onog ružnog crnog psa. A on, kao da je skriven negde vrebao baš mene, jer je znao da ću se iscrpeti kad-tad. Da ću posustati. Da mi sve što činim da živim bez nezadovoljstva, besa, osećanja napuštenosti, tuge, bezvoljnosti, nemoći, često osujeti i saseče u korenu.
Ovog puta sam ga prepoznala kad mi se prikrao. Udvostručila sam svoje snage da ga savladam, birala neke nove metode. Nažalost, nedosledno.
Zašto nedosledno?
Zašto sam anuliraš pređen put, pređen trud i ostvarenje cilja?
Mnoge, reći ću smetnje jer lepše zvuči, su jednostavno nepremostive. Nisu do nas. To je ono, uzmi ili ostavi, samo što ovo ne može da se ostavi.
Kako ne može? Sve se može ako se hoće!
To je lepo rečeno, ali nije tako. Evo, ja bih htela upravo sad, da vidim mog psa, pored sebe. Nažalost to je apsolutno nemoguće.
Jednom sam davno u nekom svom tekstu pomenula da postoje odgovori zato. Koliko god se to nama ne dopadalo.
To zato, treba prihvatiti.
Divno. Samo volim da dodam, a kako da prihvatiš kap vode koja ti pada na glavu u određenim vremenski razmacima, ili sve vreme?
Jedan od odgovora; Isključiš vodu!
Ha, kako se tog nisam setila.
Samo, ova voda nije česmovača, znači ne mođe se isključiti.
E onda se skloniš! Skloniš svoju glavu!
Tako je. To je pravi odgovor.
Ipak, sledi ostatak, kao ono kad deliš sa ostatkom. Taj ostatak, kao zanemariš, a postoji, tu je, vidiš ga, znaš da ga ima.
Taj ostatak je često sazdan od moralnog razmišljanja, od etike, od vaspitanja, od naučenog, od empatije, od...
I onda shvatiš da je taj ostatak opet jedno ne koje si rekao sebi. Ipak, ovog puta ga prihvatiš, kako tako. Svestan si da ćeš biti besan, na sebe, da ćeš se truditi da ga usput odbaciš na sve moguće načine, jer ti dodija, ali ideš dalje.

Jedu te trivije, jede te taj ostatak, gricka te crni pas. Šutneš ga mnogo puta, iako to nikad ne radiš psima. Ovog bi, da možeš obrisao gumicom. Da ga nema.
A on, neumoran. Ne da ti da spavaš. Popiša ti se posred lica kad shvatiš da si ponovo posustao od borbe sa njim. Veže ti volju u Gordijev čvor.
Čupaš se ti. Pričaš sa prirodom, sa svetom u njoj, ali usput primetiš da si se zaneo, da si zapostavio ono što jednako voliš. To što voliš su upravo ovi pisani redovi.
Uspeo si nekako da odmrsiš deo tog bezvoljnog čvora i da se usredsrediš da staviš sve ove reči na papir, da kreneš dalje. Dao si sebi obećanje da ćeš otkinuti od trivija koje te guše, deo samo za pisanje reči.
I srećan si jer si krenuo. Znaš da: “Putovanje od hiljadu milja započinje jednim korakom”, kako je rekao tvoj omiljeni Lao Zu.
Znaš da te upravo ta njegova sentenca vodi kroz celi život, lagano. I nadaš se da ćeš stići do cilja. Imaš dokaz čak, ove redove, koji su jedan mali cilj, za sebe.
I lepo ti je. Osmehuješ se samozadovoljno sa podsmehom onom crnom psu govoreći mu: Pobediću te opet!
Nema predaje.
Subota je. Kiša je najzad pala. Neke čudne, horizontalne munje sevaju i dalje nebom i gromovi se čuju u daljini, ali je nevreme prošlo.
Zahvalna sam kiši koja mi je pomogla da krenem dalje u borbu sa crnim psom. Zahvalna sam svim tim malim trenucima koji me pune snagom i voljom da sasvim sigurno stignem do Nike.


среда, 23. мај 2018.

Kompanjoni iz ulice lipa








Ulica lipa je jedna uzbrdo, nizbrdo ulica sasvim tipična za Beograd. Ima sasvim drugo ime. No, kako su duž cele njene trase ko zna kad posađena stabla lipe, koja je skoro sasvim natkriljavaju i prave divan, debeli hlad u vreme letnjih vrućina, ja sam je iz milošte nazvala ulica lipa. Iako ljudskom rukom uređena, ona ima čar slobodne prirode u sebi. Njena lepota je različita u svako godišnje doba što je i čini posebnom i uvek drugačijom. Meni je najlepša u vreme kad se lipe rascvetaju, a one to rade, gle čuda, u maju mesecu. Ne u lipnju.
Njega sam zapazila, čini mi se odmah, po dolasku u ulicu lipa, baš u maju. Suvonjav, izboranog lica, sa žmirkajućim pogledom, hodao bi lagano pored reda parkiranih vozila na trotoaru. Ponekad bi njegov hod bio veoma spor, sa čestim zastajkivanjima, a opet, ponekad bi hodao smelo, žustro, ne zaustavljajući se. Pojavljivao bi se tek kad proleće sasvim osvoji ulicu lipa, nikad zimi, kad je okuje sneg i led.
Jednom sam ga ugledala kroz prozor. Bio mi je okrenut leđima. Nije video da ga posmatram. Zastao je pored jednog nezgrapno parkiranog automobila. Činilo se da nešto proverava. A onda sam ugledala. 
Beli, dugački, tanki, metalni štap zveckao je dodirujući levo, pa desno, kratkim pokretima trotoar i prepreke na njemu.
Čovek je lagano zaobišao neki oveći kamen i nastavio dalje, nizbrdo i dalje oprezno pomerajući svog, shvatila sam, nerazdvojnog kompanjona u svojim šetnjama, štap koji je bio njegove oči.

недеља, 15. април 2018.

Svetozar Šumadinac






Majski dan je svojom svetlošću zagrlio stanovnike Čudesnog vrta. Bližilo se podne. Blaga je radila ćuteći u jednom delu bašte pažljivo i lagano. Delovala je potpuno odsutno.
  • Samo da ne čuje ovu dvojicu koji su se razgoropadili - pomisli Fudži, Japanski šarenolisni javor koji je rastao u samom centru vrta. Živko se razdživdžao. Ako sad i Toza pusti glas, a ume da bude grlat, Blaga će pomisliti da se svađaju. A niko se ne svađa u Čudesnom vrtu.
  • Živko, šta si se razvikao - doviknuo mu je Fudži? Možeš li ti da ne vičeš?
  • Alo, Japanac, nemoj ti da mi govoriš kako treba da razgovaram- u trenu se rasrdi vrabac Živko. Ti misliš da je umetnost stajati u mestu i meditirati celi dan. Kao što ti sve vreme radiš. E pa nije. Stojiš tu i ćutiš kao da si Amadeus, ustvari Bogoljub- reče Živko.
  • Misliš na Mocarta - zbunjeno ga oslovi Fudži?
  • Mocart? Ko ti je taj? Nisam pomenuo nikakvog Mocarta.
  • Ne znaš ko je Mocart? Stidi se Živko. Ti si ptica koja komunicira kao da pevuši i..
  • Ja pevušim, ja - skoro viknu vrabac! Od kad se to moje dživdžanje zove pevušenje? Pa ja sam poznat kao antitalenat za muziku. Ja nisam ptica pevačica Japanac. Hahahaha - skoro se zacenio od smeha vrabac Živko. Čuj Japanac, gledaj svoja posla i pozdravi tog Mocarta.
  • Ali, ali... Pa ti si mi rekao da stojim kao Amadeus i ja sam... Zbunjeno je mucao javor Fudži.
  • Amadeus ili Bogoljub, je naš patuljak. Stoji ispod šljive Ljubinke i pravi joj društvo. Blaga mu je dala ime Amadeus jer je on iz Beča. No, kako je ovo naš vrt, dala mu je i naše ime, Bogoljub, što je prevod njegovog imena na naš jezik. Je l' ti sad jasno Fudži? Il' treba da ti nacrtam možda?
  • Što si danas loše volje Živko? Nisam mislio ništa loše kad sam ti pomenuo kompozitora Mocarta, koji je, gle čuda, isto Austrijanac, a kome je ime Amadeus. A i tvoje, kako kažeš dživdžanje, meni je ponekad kao muzika, naročito pred kišu. Izvini, ali danas si baš preglasan. Možda se Blaga uznemiri zbog tvog vikanja pa..
  • Pa zar ti ne vidiš, a samo si na par koraka udaljen, da Svetozar bulji u jednu tačku kao omađijan? Kao hipnotisan.
  • Čudi me da ne primećuješ da drema, a ne da bulji u..
  • Dobro Fudži, ostavi me sad na miru da dozovem svesti Tozu. Nađi drugog sagovornika. Moram da razdrmam mog drugara.
  • Svetozare, Tozo, probudi se- viknu jako Živko! Dremaš, a uveliko je dan. Sunce te sigurno ošamutilo - reče vrabac dok je skakutao s grane na granu napupelog ljubičastog jorgovana po imenu Svetozar.
  • Nemoj da mi vičeš na uvo - brecnu se odjednom na njega Svetozar. Ne dremam. Samo sam za trenutak sklopio oči i njuškam.
  • Njuškaš? Šta njuškaš Svetozare? I kako ti to njuškaš kad nemaš njušku - radoznalo ga pogleda Živko?
  • Izvini, hteo sam da kažem mirišem. Mirišem moje prve otvorene cvetove. Malo se brinem.
  • Divno ti mirišu cvetovi Tozo, nemoj da se brineš - reče mu vrabac.
  • Tebi možda. Ali hoće li se njoj dopasti?
  • Kome njoj? Ko nam dolazi? Znaš nešto što ja ne znam - uznemireno ga upita vrabac?
  • Koliko znam niko nam ne dolazi. Ja se uvek i isključivo brinem zbog naše Blage. Hoće li ona biti zadovoljna mirisom mojih cvetova. Znaš Živko, ona mene posebno voli.
  • Kako to misliš posebno? Ona sve nas voli posebno. Svako od nas je poseban. Zar ne slušaš kad ona kaže da svi ličnim doprinosom činimo da ovaj Čudesni vrt bude poseban. Zato smo i mi posebni, jer smo deo vrta. Čak i ovog Japanca, Fudžija, koji samo stoji i meditira i njega voli posebno.
  • Nisam mislio na to kad sam rekao posebno. Znaš li ti Živko koliko sam ja star?
  • Ne znam. Zašto je važno koliko si star? Mislim da si dovoljno star jer imaš lepe, čvrste grane na kojima moje gnezdo sasvim udobno stoji.
  • Za danas je dosta - odjednom su čuli Blagin glas. Nastaviću sutra. Podigla se iz klečećeg položaja i laganim pokretima je počela da skuplja svoje male alatke za rad u bašti. Koliko da znate, čula sam vas svu trojicu. Živko, mora da si se uplašio za svog druga Svetozara kad si se toliko uznemirio videvši ga da pilji, kako si rekao, u jednu tačku. Fudži pomno gledaš sve šta se u vrtu dešava i to je za svaku pohvalu. Mada, eto, poneko misli da samo stojiš i meditiraš - smejući se reče naglas Blaga. A ti Svetozare, nisi ti toliko star koliko misliš. Imaš samo petnaest godina. Istine radi, treba reći da si potomak veoma starog jorgovana. 
Tvog prapotomka, doneo je moj pradeda, Svetozar stari Solunski ratnik. Zvali su ga Toza. Tebi sam dala ime po njemu, da se sačuva uspomena. On je jorgovan doneo u Beograd 1918-te, u svoju novu kuću na Pašinom brdu iz svog sela Kovačevac, iz srca Šumadije, da ga seća na rodni kraj.
U dvorištu je od tog jednog iznikao ceo špalir jorgovana. Ti si potomak jednog od tih, donesenih iz deda Tozinog sela. Eto, ima tome već ceo vek kako je taj tvoj prapredak donesen iz Šumadije. Lete godine moj Tozo. I tek da znaš, divno mirišeš, kao i uvek. Eh da, još nešto. Ponekad te iz milošte zovem Šumadinac. Verujem da znaš zašto - reče Blaga i laganim korakom se uputi ka ulazu u kuću.
Sa seoske crkve odjeknulo je podnevno zvono.