Samo za odraslu decu tj. kako su me igrice podstakle da učim

Iskreno se nadam da će se igra koja se zove “Blogeri se igraju” ponoviti više no što je sad ima na društvenim mrežama. Zašto? Zvučaće možda sebično s' moje strane, ali, ja volim da se igram. I ma koliko neko, neki, govorili da je to gubljenje vremena, detinjasto, nedoraslo,  povođenje, its. ne želim da podlegnem takvom načinu razmišljanja ne zbog tog, što ne uvažavam različito razmišljanje, već zbog tog što se tako štitim da ne pokvarim onaj lep osećaj koji u meni samoj bude igrice.

 Koliko god bilo dokazano, istraživanjem, empirijom, raznoraznim anketama, možda, na temu fenomena igranja na internetu i društvenim mrežama, ostajem verna igri. Razloga za to ima podosta. Da krenem od početka, a početak je, pogađate, bio davno.

Moja su deca tad išla u osnovnu školu i dobili su prvi kompjuter, Comodore. Naravno, igrice, raznorazne, su za početak bile najvažnije. Kasnije je to  preraslo u neko “ozbiljnije” korišćenje kompjutera uz obaveznu nabavku novog.

Ja sam bila totalni analfabeta za te stvari, a posebno za izraze tipa MS DOS i ostale meni onda tehničke zavrzlame, mada, ruku na srce, nisam ni danas na tu temu previše edukovana, ali, moram da priznam, naučim uvek dobro ono što me strašno interesuje, ili koliko mislim da će mi biti dovoljno da se sasvim prikladno opismenim u odnosu na neku oblast. Ako vidim da škripi, tj. da mi je znanje nedovoljno, zapnem da nadoknadim. Čak i sad, kad bih, ruku na srce, možda mogla malo i da o'ladim sa učenjem.

Tako sam ja onda, zamolila njih, moju decu da mi dozvole da se i ja malo igram, da vidim, šta ima toliko interesantnog u tome. I naučiše me. Ali, uvek ima jedno ali, veliki problem je bilo moje neznanje engleskog jezika. Naime, u školi sam ja učila ruski jezik, a od engleskog sam znala desetak uobičajenih i opšte poznatih reči. Tako, zahvaljujući igricama, shvatih da neću moći da savladam ništa iz znanja o kompjuterima, a i šire, ako ne počnem da učim engleski jezik.

 Znači, igrice su me stimulisale da učim nešto novo, nešto što ne znam.

Danas, sasvim solidno se služim tim jezikom, mogu da čitam i da razumem, što bi rekli, brat bratu, sigurnih 80 % teksta, po nekad, više. Ako ne verujete imam svedoka koji me je učio engleski jezik, moju, kako smo je zvali, tičerku Vesnu, a ona je profesor tog jezika. Iskreno, svađam se često sa gramatikom, ali, suština je tu.

Verovali ili ne, igrice su mi pomogle da razvijem bolje i svoje reflekse, naročito kad je u pitanju brzina reagovanja, tamo gde je to potrebno. Oni koji su se igrali takvu vrstu igara, znaju o čemu govorim.

Ne bih da davim previše na temu igranja igrica na kompjuteru, ali jedno ipak smatram da treba da naglasim. Kako nas ima raznih, ljudi mislim, tako svi različito i doživljavamo svet i sve što on nosi u svom postojanju. Tako eto, igre, raznorazne, često na mene deluju umirujuće, a s' obzirom da sam, iako sam pripadnik profesije u belom, pobornik korišćenja prirodnih i neinvazivnih sredstava za očuvanje zdravlja, tako, ruku na srce, više volim da smirim svoje živce igrajući se neku igricu na kompu, nego popivši pilulu.

Da nije bilo igrica ni moje interesovanje prema služenju kompjuterom i svemu što on pruža, ne bi doseglo, danas, mnogo godina kasnije i do društvenih mreža i nekim novim igricama na njima.

Novim, a opet starim.

Ipak starim, jer, ova igra koja kruži, “Blogeri se igraju”, mnogi će se saglasiti sa mnom uveliko podseća na onu igru koju su mnogi od nas igrali kad su bili deca, na pisanje leksikona i spomenara. 

I onda, a i danas, svi smo se igrali njome prevashodno jer smo bili radoznali. Bar ja.

Znatiželja da saznamo da li nas naša simpatija takođe simpatiše, pre svega, je u suštini često mnoge od nas terala da pravimo iste te leksikone, ne bismo li, izokola saznali, odgovor na pitanje koje nas je mučilo, a na koje smo želeli odgovor, da bi nam, nadali smo se, srce lupalo još jače i srećnije.

Danas ova igra ima utoliko sličnosti sa nekadašnjim leksikonima jer se ogleda takođe u postavljanju pitanja i želje da se na ista dobije odgovor.

Međutim, suština ove igre danas, po meni, nije samo radoznalost. Mislim da su mnogi od nas, koji smo igrali ovu igru i bili uključeni u nju, želeli da se pre svega zaista bolje upoznamo sa ljudima sa kojima komuniciramo preko društvenih mreža. Da osokolimo neke koji su tek počinjali sa pisanjem blogova, među kojima sam bila i ja, da čak damo priznanje i podstrek  za dalji rad i onima koji su već bili na neki način već osvedočeno dobri blogeri, da podelimo svoje vreme sa onima koji su iz istog razloga svoje podelili sa nama uključivši nas u igru, koliko god to nekima zvučalo apsurdno, da razbijemo monotoniju ako ćemo pravo, da zatalasamo moždane vijuge mnogima, jer da nema toga zar bi bilo raznoraznih komentara, a i novih postova, izmeću ostalog i ovog, na temu ove igre i još mnogo tog, čega u ovom trenutku ne mogu da se dosetim, ali da ima, ima.

Možda vam ja zvučim konfuzno posle ovih redova, ali suština je da želim da kažem da su ovakve igre potrebne, svima. Čak i onima koji su protiv njih, možda njima i više nego onima koji u čestvuju u samoj igri.

Život je suviše kratak i uvek lep na neki svoj i ružan način i treba ga živeti svaki dan bez zastoja i ograda. Sad, mnogi od nas to veoma dobro znaju i meni nije namera da im solim pamet, ali, uvek imam želju da prodrmam sve koji su se previše “uozbiljili”, otuđili od onog malog deteta u sebi, sakrili ga, ušuškali u ozbiljnost godina, znanja, akademske titule i čega sve ne, da odigravši neku, od npr. ovakvih “neozbiljnih” igara na društvenim mrežama, vi, ja, uvek na jedan divan način pomilujemo to svoje, malo dete bez kojeg, iako često nismo svesni, ne bismo išli dalje, jer, šta nas to tera da učimo, saznajemo, sazrevamo, ako ne baš ono, koliko god se mi sakrivali iza plašta odrasle osobe?

I najzad, kome je kruna pala sa glave, ako se igrao, kao dete, a bio odrastao?

Mislim samo onome koji je to shvatio kao neozbiljost i nedostojnost ponašanju odrasle osobe.

Ako je i od mene, dosta je. 

Odoh da se igram i dalje, a možda nešto usput i naučim, šta mislite?

Snovi ili java

Sedim i čekam je već duže od dvadeset minuta. Mogla je da se javi, ili da će kasniti, ili da ne može da dođe. Ne liči na nju da kasni. Ah, dobro je, evo ide.

• Gde si do sad, već sam se zabrinula.
• Izvini, loše sam spavala i eto, sva sam usporena. Ne bih da dižem uzbunu bez preke potrebe, ali sve lošije spavam u poslednje vreme i definitivno to nema veze sa punim mesecom, jer je prošao.
• Ajde, pričaj, vidim da ima još nešto.
• Kako znaš? Vidi se?
• Znaš da si ti za mene uvek bila otvorena knjiga.
• Ima. Nešto sam zbunjena i..
• Nemoj mi reći da je u pitanju muškarac? Ja danas častim. Konačno da se i ti opametiš.
• Čuj, znam šta misliš o tome što sam ja svih ovih godina, od kad se Milan razboleo, čuvam muških pantalona, što sam Penelopa, kako često umeš da mi kažeš, ali ima tu mnogo više od moje želje da ostanem fina i verna, čak iako ne sporim da si delimično u pravu. Ti zaboravljaš da godine lete. Ti si mlađa od mene i to ne osećaš toliko kao ja. Uzgred, prilično sam sebe podredila svima i.. pa što da se lažem, dobrano sam se zapustila. Pogledaj, ne šminkam se od kad više ne radim, ne čupam obrve, debela sam, nosim isključivo pantalone jer se u njima osećam slobodno i udobno, nosim duboke, pamučne gaće i veš, sve stavljam na stranu kad je Milan u pitanju, meni šta ostane, ako ostane.
• Kao i uvek, prestroga si prema sebi. To su sve stvari koje se daju razrešiti u jednom danu, a ti, ti si poznata kao čovek od akcije, posebno ako doneseš odluku. Onda, odstupanja nema. Uostalom, na dijeti si, kilograme ćeš skinuti, a i znaš sama da sam ja pristalica one stare narodne; Bolje da ljulja nego da žulja. Godine koje imaš nosiš dostojanstveno, a uostalom izgledaš bar pet, ako ne i više, godina mlađe, imaš predivan osmeh koji pleni, malo li je?
• Kad bi te neko slušao rekao bi da sam kao lutka sa naslovne strane, ali u najboljim godinama, tj. kao Evropa, stara ali još uvek nedovoljno istražena. Govoriš baš kao da si mi sestra, pristrasno, ali, prijaju mi tvoje reči.
• Ajde pređi na stvar, pričaj, o čemu se radi?
• Malo sam zbunjena. Znam da u svemu izrečenom ima dosta šale, ali, ako je suditi po onom u šali je i pola zbilje, onda je bilo i udvaranja. Ne mogu da se otmem tom utisku.

Sve je počelo time što sam ja nešto napisala i...

• 
  Napisala sam nešto, interesuje me tvoje mišljenje, pa eto, kad stigneš, a ti pogledaj. Ništa obavezno.
• Dobro, ništa ne obećavam imam neke obaveze.
• Nije hitno, kad stigneš, značilo bi mi.
• Možda me vi žene podstaknete, mada je jedna uvek bila dovoljna za to.
• A možda ti raspomame vijuge, ako ništa drugo, a i to je već nešto. Trening.
• Ha, ha, ha ili ja njima, nešto će da bude. Odoh da završim posao koji sam započeo pa ću posle da pogledam, mada imam već sličan poziv i trebalo bi da to odradim po prioritetu.
• Pa imaš izbor, ona je  mlađa.
• A ko kaže da je mlađe slađe? Možda ne misle svi tako. Ja sigurno ne mislim, za druge, ne znam.
• Ti bi po onoj narodnoj; Od matore koke se supa pravi. Kako god, baš me zanima tvoje mišljenje, a mislim da ćete i razveseliti da to pogledaš. Mnogo si ozbiljan u poslednje vreme.
• Jeste, najbolja je supa od starije koke.
• Ja sam na dijeti, ne jedem supu. Bilo kako bilo, ne mislim da sam za bacanje, ne još.
• Ma kakva crna dijeta, šta će ti to? A i nisi za bacanje, naprotiv.
• Hoću da skinem višak kilograma jer mi smetaju. Dobro mi ide i neću da odustanem. Ne želim da se zbabim pre vremena jer je moj mentalni sklop još uvek mlad. Znaš ono, duh nikad ne stari. Šta ti radi anđeo?
• Zeza krizu, šta drugo.
• Znači, uživa.
• Uz mene je lako uživati.
• Baš si šeret. Ajd' idi radi. Pozdrav.

...

• Alo, šeret je pogledao.
• I? Odoh da vidim. Sviđa mi se, imaš odgovor.
• I ti se meni sviđaš pa ti ne odgovaram. Šalim se..

Neće san na oči pa to ti je. Čitaj knjigu, ne valja, ima da osvanem. Gledaj TV, dosadno, sve same borilačke veštine i krv do kolena, a noć je.

Bulji u komp, ima li kog na vezi?

• 
  

  Ne daju ti šereti da spavaš?
• Ih kad bi to bilo, ali dešava mi se često da ne mogu da spavam, a sutra kad ustanem posle takve noći, budem ko zombi.
• Od sad ima da uzmem obavezu da te uspavljujem na vreme, pa da budeš kao nova.
• Popila sam malo pre čaj, verujem da će mi pomoći. Mora da postajem ingeniozna u ovim poznim godinama.
• Mani se tih poznih godina, ti si sad u najboljim godinama.
• Bečka škola, istureno odeljenje …Treba biti realan, maksimalno.
• Ja sam realan.
• A što ti ne spavaš? Radiš nešto?
• Dremnuo sam malo po podne, upravo sam se spremao za spavanje, kad vidim, tu si, pa da te malo čačnem.
• Moja mana, da uradim sve do perfekcije.
• Nije to baš uvek mana, dobra je to osobina, Mora da si neka devica u horoskopu.
• Nisam, dupli vazdušni znak, Afroditino dete, Saturn i Merkur, jedan mračnjak drugi mudrijaš. Super kombinacija, kad bismo se šalili.
• Koliko se ja razumem to je dobra kombinacija za ženu.
• Eh da. Ceo život težiš za nekim balansom, a opet, ne mogu uvek da budu i vuci siti i ovce na broju čak i kad svojski zapneš. A ti, koji si ti znak?
• Ovan/Lav.
• Uh, teška kombinacija. Tvrdoglav si do bola, ali i egocentrik. Mi, kralj Luj..
• Ha, ha, ha...reče mi ga ti gospođo u pola reči.
• Šta, potrefila sam? Znam da jesam. Zanima me astrologija, onako, baš.
• Sad znam ko će da mi gleda u natalnu kartu.
• Ja? Nema šanse. Ne umem ja to. Mene to zanima kao mogućnost prepoznavanja karakternih osobina kod ljudi.
• Ma šalim se bre i okrećem na neko ispijanje kafe, peckam. Kakvo bih ja to muško bio da ne peckam prijatnu ženu.
• Pijem samo dve kafe dnevno, budilnik kafu i drugu oko podne, znači, neizvodljivo.
• Pa nemam ja ništa protiv jutarnje.
• Čoveče prošlo je pola dva!
• Jel da te smaram još malo ili da te povedem?
• Nešto sam bila radoznala ovih dana, pa pročitah kao nešto šta ste bili u prošlom životu. Jel veruješ ti u reinkarnaciju? Ne bih da te davim...
• Ni na koji način me ne daviš. Naprotiv. Verujem, ne nešto preterano, slepo, ali, verujem. I šta si ti bila u prošlom životu?
• Doktor, pa med. sestra, pa opet doktor i okreni, obrni, brinula za druge, pre, onda, a evo i u ovom životu isto. E onda to postane problem, uđe ti u krv, da brineš za druge više nego za sebe, i onda stalno sebe pretpostavljaš drugima. Drugima lepo, udobno, tebi...dosadi. Umoriš se.
• Ne spominji mi med. sestru u ove sitne sate. Odmah ću da smislim da mi nije dobro i da te zovem da me paziš .
• Šta tebi fali? Zdrav si ko dren, vidi se na slici.
• E pa dobro, pošto je i meni sudbina da brinem o drugima i u tome se pronalazim, onda ćemo da brinemo jedno o drugome. A izmisliću da mi nešto fali, samo ako znam da si brižna, a još med. sestra.
• Ne možemo. Nismo kompatibilni. Nisi ti moja polovina jabuke, a nisam ni ja tvoja. Ali, zato možemo da budemo super drugari, onako, do koske.
• Ih bre, kako ti sve ozbiljno. I režeš, kao nožem. Ja već smatram da smo super drugari.
• E, pa i kod mene bude po nekad što na um to na drum. I ja mislim da smo super drugari. Eto, koji bi mi to drugar pravio društvo u ove sitne sate, ako ne pravi. Ajde, idi da odmaraš i hvala na društvu.
• Nema na čemu, ne zahvaljuj se. Drugari i prijatelji i za to postoje.
• Laku noć.
  

...

• Dobro šta je tebi tu čudno i nepoznato? Čovek ti se udvarao , to je očigledno kao što je danas očigledno da je dan sumoran i oblačan. Kako sam ja ukapirala to je radio baš onako lepo, kao nekad, u tvoje, pa i u moje vreme, nenametljivo, onako suptilno,  muški trapavo, ali prikladno. Šta sad tu ne valja? Hoćeš da ti kažem?
• Reći ćeš mi čak iako ti kažem nemoj, tako da, reci!
• Ne valja što si se ti uplašila, što si ustuknula, što si bila neprijatno reska, ma ne valja bre što si zaboravila da si žensko. Džaba što si i ti njega malo čačnula, izokola, ali to je bilo čisto neko tvoje opipavanje da se uveriš dal sanjaš ili je java, tj. kako si lepo rekla dal nisi za bacanje. Za bacanje si, nego šta, ako možeš da kažeš čoveku onako oštro; ti nisi moja polovina jabuke. Ma nemoj. Kao da si je pa našla pa se sad razmećeš. I on se povukao. Logično. Naravno i ja bih da sam bila na njegovom mestu.
• Ti si izgleda zaboravila da je između nas jaz od kuuuuusur godina?
• Pa šta? Jel to danas kao čudno? Koliko si puta i sama rekla da je sasvim normalno da ako muškarci šetaju mlade devojke pored sebe da to isto mogu i dobro očuvane i lepo odnegovane žene kod kojih godine nisu ostavile traga da mogu da se nose sa tim.
• Ama ženo, nisam ja Šer? Niti sam ja dobro očuvana roba, niti sam negovana, a o seksepilnosti da i ne govorim. Znaš li ti da sam ja skoro zaboravila da hodam u visokim potpeticama?
• Daj, počinješ da mi ideš na živce. Govoriš o stvarima koje su trenutne, znači, promeljive. A hodanje na štiklama ti je kao i vožnja biciklom. Kad jednom naučuš, ne zaboraviš nikad. Ustvari, dolazim do zaključka da ti tražiš izgovore i opravdanje za negiranja sebe kao žene. Osim tog, ajde usudi se da mi kažeš samo da ti nije prijalo to tzv. čačkanje i onda ću da se dignem i da te ostavim ko ispušenu cigaru, a o kafi, koju smo trebale odavno da poručimo, a i da popijemo, neću ni da razmišljam.
• 
  

  Ne. Neću da te lažem. Prijalo mi je. Za trenutak sam se ponovo vratila u mladost, u one godine kad sam umela da sve to iznesem onako kako samo to mladost i ume. A onda se trenutak raspršio u stvarnosti sobe u kojoj sam sedela, moje dugačke pamučne spavaćice, sa čipkom doduše, ali to ništa nije ublažilo golu istinu trenutka. I znam, sve je u mojoj glavi i kočnice, i predrasude, i strahovi, i daj, oladi malo i pusti me da sve to odsanjam jer mi je tako lepše. Neću da razmišljam da li je bilo udvaranje, flert, obostran, jednostran, nije ni važno. Važno je da su trenuci koji su prošli bili lepi i na neki način nestvarni i nezaboravni. Meni bar. Više od tog mi i ne treba i ne želim. Nemoj to da mi kvariš svojim racionalnim razmišljanjem, pusti me da sanjam u nedoumici.

Igrali se blogeri

Svi koji vole da čitaju moja pisanija, kako ja iz milošte zovem redove koje ovde, na svom blogu,  delim  sa vama, znaju već, a i svi vrapci širom Srbije, koliko ja volim svoju dragu Neg, 

Negoslavu Stanojević, moju drugaricu sa FB, moju drugaricu po peru, tj. po ljubavi prema blogovanju, mada, ja joj ni do kolena nisam, još, kojoj imam da zahvalim što pišem ove redove, jer da me nije predložila da se opet igram, a znala je da volim da se igram, tako ni ovih redova bilo ne bi.

Ipak, memorija je čudo i ne radi baš dobro kod svih, pa ću, kako stari kažu, zlu ne trebalo, da vas podsetim da sve što ona napiše, a piše fenomenalno, verujte mi na reč, možete naći na njenim, čak dva bloga, a znajući nju, mislim da je to samo za sad: 

http://negoslava.blogspot.com i na blogu http://negoslava.wordpress.com

E tako draga moja Neg, ja ti se lepo zahvalih i oprah dušu pred Bogom :) a sad odoh da se igram ;)

Ne znam da li su ona pitanja, smernice, šta li je to već, za sve putokaz kako da i šta kažemo o sebi, ali da ne bih mnogo talasala, ili nešto pogrešila, jer, znate za ono, ako postoji autor to je njegova lična svojina, makar je on i delio preko neta sa vama, te ću stoga i ja dalje poštovati pitanja koja je i Neg koristila.

• Blog koji pišem bavi se ...iskreno, svim i svačim. Intimno i ja ga zovem moja svaštara jer na njemu pišem o raznim temama. Mene sve interesuje i zanima, osim virkanja u tuđe šerpe i lonce, mada, ako kuvate nešto što fino zamiriše, volim da virnem. Ipak, nekako izgleda da volim najviše da pišem, onako, duševno, o događanjima u životu, mojem ili tuđem, kako kad i da to pretočim u često, romantično štivo, a po nekad i u srceparateljsko, ali... ja to jednostavno volim i tako osećam.
• Teme koje me interesuju...su raznorazne i mnoge. Kako već rekoh, ili nisam, radoznala sam više od mačke, te me stoga interesuje mnogo tog. Najmanje me interesuje politika, ali nisam baš duduk i za te stvari. Ona mi se manje sviđa. Žao mi je što nemam više znanja iz tehničkih nauka, ali, kako vreme radi i za mene, učim :)

• Rado posećujem blogove sledeće sadržine... volim da čitam blogove i često utrošim dosta vremena, a mogu, na to. Posebno volim blogove kao što je npr. Negoslavin, gde nađem puno tog što mi je interesantno, volim, ma koliko to nekome zvučalo starovremski, kulinarske blogove, blogove DIY tipa, uskostručne blogove koji imaju veze sa mojim zanimanjem, medicinom, putopisne, viralne, foto blogove, edukativne blogove, a u poslednje vreme često čitam i blogove iz tehničke sfere ne bih li prosvetlila svoje vidike na tu temu.
• U toku blogovanja naučila sam... mnogo tog. Trebalo bi mi mnogo papira i vremena da napišem šta sve, a bojim se da bih nešto sigurno izostavila, a onda bi mi bilo žao.
• U bloger svetu volim... raznolikost razmišljanja, često i na iste teme. To mi pruža mogućnost poređenja i provere.

• Zarađujem od svog bloga na (sledeći) način...dobijajući energiju, podstrek, od svakog komentara na moje objavljene postove. To je moja nematerijalna plata čija je vrednost meni nemerljiva.
• Prodaju vršim posredstvom ...reči koje pišem, premda, nije dovoljan broj onih koji će i shvatiti da ono što delim sa njima, moje tekstove, jeste od koristi i njima samima iako se to na prvi pogled ne čini tako.
• Blogovanje mi omogućava... da delim, poklanjam, kako god to zvali, jer me to čini srećnom i zadovoljnom. Blogovanje mi omogućava razmenu mišljenja sa mnogim od mojih kolega i prijatelja blogera i omogućava mi da učim neprestano.

• Volela bih da znam da radim...puno tog, samo, bojim se da nemam baš dovoljno vremena da sve to i naučim. Volela bih da naučim da pišem tako da se to što pišem prepričava. Volela bih da naučim da radim dekupaž npr. Volela bih da znam da pišem pesme kao jedna Ljiljana Bralović i mada znam da će mnogi posumnjati, volela bih sve to i više, jer volim da naučim, da znam.

• Posredstvom bloger druženja naučila sam ... da budem mnogo strpljivija. Jeste, iako imam popriličan broj godina spadam u nestrpljive ljude i ja bih, kao i mnogi, sve, sad ili odmah. Dugo mi je trebalo da spoznam da sve dođe baš tad kad i treba, a blogovanje me je u to još više uverilo.

• Blogovanje mi je omogućilo...da proširim krug svojih prijatelja. Znam da će neko reći: Koji su ti to virtuelni prijatelji? Tačno, mnogi su, za sad, samo virtuelni prijatelji, ali i iza tih virtuelnih likova su živi ljudi i oni su moj život ispunili na jedan nov, lep, svrsishodan način.

To bi bilo, najkraće što sam mogla o sebi, a mnogi znaju da sam prilično “prostoproširena” osoba, a sad da mojoj dragoj Neg odgovorim na njena pitanja, a znam da je i ona strašno radoznala. Kako znam? Zar mislite da bi mogla onako dobro i lepo da piše da nije ;)

Šta mislite o meni, mojim blogovima, o temama koje obrađujem?

Mislim da to odlično radiš, mislim da su ti blogovi sjajni jer da nisu ne bi za dve godine koliko bloguješ, do sad, imala toliki broj poseta na istim, a teme su takve da im se, lično, često vraćam.

Koje biste teme voleli da nađete na mojim blogovima?

Verujem u tvoj ukus i način pristupa temama koje obrađuješ tako da ništa ja tu ne bih menjala.

Šta mislite koja mi je najslabija točka?

Ja te doživljavam kao jaku osobu te stoga mislim da nemaš slabu tačku.

 Šta mi zamerate?

Nije mi cilj da zvučim udvorički, ali ja tebi ništa ne zameram. Možda je to zato što poštujem ljude, te tako i tebe i svaki tvoj izbor.

 Da li da se maneš pisanja blogova i da se posvetiš samo pisanju knjiga?

Ne volim da se ponavljam, ali često to ne mogu da izbegnem, te će to biti i sad. Mišljenja sam da ti imaš veoma mnogo energije da postigneš sve to skupa zajedno, da pišeš i knjige i da pišeše blogove. Ne mislim da treba da otvoriš još jedan blog, jer bi tako imala više vremena da pišeš knjige, a ne bih volela da prestaneš da bloguješ, jer bi nas mnoge uskratila za raznovrsnost napisanih tema i frekvencu pisanja u kojoj si, bar po meni, za sad nenadmašna. Malo je blogera koji se mogu pohvaliti brojem napisanih tekstova, a u isto vreme i izuzetno čitanih.

Da li da otvoriš još jedan blog?

Ups... već sam ti u prethodnom odgovoru dala odgovor i na ovo pitanje.

 Jeste li čitali moje zaplanjske priče i da li mislite da zaslužuju da se nađu u knjizi?

Rado čitam tvoje zaplanjske priče i apsolutno mislim da zaslužuju da budu publikovane u knjizi da bi i šira čitalačka publika uživala u njima.

 Da li vam je potreban rečnik kada čitate Zaplanjske priče?

Meni nije, ali to je, znaš već, zato što sam  dugi niz godina odlazila u jedno malo selo na obroncima Suve Planine gde se govori identičnim govorom koji se meni sviđa. No, moram da priznam, po nekad me i podsetiš na neke reči koje sam već i zaboravila s' obzirom da odavno nisam bila u južnim krajevima :(

 Jeste li se prepoznali u nekim od mojih tekstova, a da niste pomenuti u njemu?

Nisam i ne bih imala ništa protiv da ti budem inspiracija za neku od tema.

 Koji savet imate za mene, ili dva?

Draga moja Neg, kako već rekoh, ja te doživljavam kao vrlo jaku osobu te stoga mislim da ti saveti nisu potrebni, osim možda, ponekad, razmena mišljenja na po neku temu.

Ovo su moja pitanja za moje drugare blogere koji žele da se igraju:

1. Zašto ste se odazvali igri “Blogeri se igraju”? Želim surovu istinu ;)
2. Volite li uopšte da se igrate?
3. Jeste li nešto naučili iz ove igre?
4. Koliko mislite da su igre važne u životu i zašto?
5. Jeste li čitali neku knjigu Erika Berna?
6. Da li je ova igra dokolica ili ima u njoj više od tog?
7. Podseća li vas ova igra ne nešto i ako vas podseća, na šta tačno
8.  Da li biste nešto promenili kod ove igre i šta?
9.  Jesu li igre potrebne u životu i nama odraslima?
10. Hoćete li nastaviti da se igrate i da širite igru?
11.  Da li vam je bilo dosadno? Želim surovu istinu ;)

Volela bih da se ovoj igri pridruže sledeći Blogeri:

“Moj svet”, Jasmina Reduč

“Kreativ Mali Krcimir”

“Maje Zmaje”

Andrea Štengl

Životni trener Suzana Koak

Javorka Filipovic

Moj Cvetni Cvet Suzana

Nataša Cvetković

Peđa Đurović

Milica Marta Denić

Tijana Sonataski

Ukoliko ima još nekih koji bi voleli da se pridruže samo izvolite, bilo bi mi zaista drago.

Šinteri

Jara je izbijala iz kaldrme male, slepe ulice iznad Neimara. Na ivičnjaku, ispred broja 8, sedeli su dečak i devojčica gledajući ispred sebe sa dosadom. Devojčica je imala tamnu kosu i kao gar crne oči. Bila je obučena u špilhozne sa tregerima, isprane bordo boje, a dečak, nešto stariji od nje, bio je u kratkim lanenim pantalonama boje peska, bez majce, golišav, sa grguravom plavom kosom i tamnim očima koje su odavale sličnost sa devojčicom.

- Sejo, meni je dosadno, reče Bratislav.

- Hajdemo do kume, sigurno ima vanilice, javi se devojčica.

- Znaš da ne smemo da jedemo slatko pre ručka, ljutiće se mama, odgovorio joj je dečak i pogleda niz brdo u pravcu ulice Franca Rozmana. Pogledaj Tanja, kakav lep pas!

Pas je trčao uzbrdo ka njima, osvrćući se neprestano. Zaustavio se ispred dečaka i devojčice dahčući ubrzano i gledajući čas niz ulicu, čas u decu ispred sebe, pa u malu poljanu, kojom se završavala ulica. U očima mu se sjajio strah i očaj. Verovatno je u deliću sekunde shvatio da je u klopci i nemoćno se, iscrpljeno, spustio ispred dečjih nogu, cvileći tužno.

-   Tanja, ovaj pas je u nevolji, beži od nekog. Hajde da ga odvedemo u naše dvorište i sakrijemo!

- Znaš da ne smemo da imamo psa. Čika oficir će tužiti tatu i mamu. Zar si zaboravio da smo morali da poklonimo i našu Lidu zbog toga? On ne voli životinje, brzo mu je odgovorila devojčica.

- Nerviraju ga što laju u nevreme. Kao da psi znaju kad je vreme za lajanje.

        Dvorišna kapija kuće preko puta broja 8 bila je otvorena, ali deci, tako daleka. Plašili su se te kuće. Delovala im je sablasno. Visoka ograda od cigala sakrivala je unutrašnjost dvorišta, a dva prozora sa ulice, uvek su bili zatvoreni sa spuštenim, zelenobelim prugastim roletnama.

       Otvorena kapija je mamila, a psu je trebala pomoć. Istovremeno, kao po dogovoru, brat i sestra su zajedno podigli psa rukama i utrčali u susedno dvorište. Srca su im lupala ubrzano, a usne se sušile od straha.

   Nedugo zatim, ispred kapije se začuo razgovor dvojice muškaraca.

   - Nema ga,  pobegao je, reče prvi.

   - Nije važno, uhvatićemo ga drugi put. Dosta je bilo za danas, vraćamo se u kafileriju, skoro će kraj radnog vremena, čuo se odgovor drugog muškarca i bat odlazećih koraka.

Tanja je oprezno provirila iz dvorišta i videla ih je kako silaze niz ulicu. Jedan od njih je nosio dugačak štap na čijem se vrhu klatila žičana omča. Uzdah olakšanja ote se deci iz grudi. Pas, koji je mirno ležao pored dečakovih nogu podiže uši i mahnu repom, kao da je i sam shvatio da je opasnost prošla.

Tanja i Bratislav se osvrnuše oko sebe i pogledaše dvorište nepoznate kuće koje su se do pre nekoliko minuta veoma plašili. Dvorište je bilo veliko. U njemu je vladao potpuni mir. Ni ptice nisu pevale iako je bilo puno razgranatih krošnji stabala jabuka i višanja, gde su se mogle sakriti od svih. Cveća nije bilo, samo nekošena, gusta trava. Ulazna vrata kuće su bila do pola u staklu. Prugasta roletna je bila spuštena i na njima. Kuća je delovala prazno i napušteno.

Stezanje u grlu koje su Tanja i Bratislav osećali pri ulasku u dvorište nepoznate kuće, lagano je nestajalo i strah  se neprimetno topio. Čak je i pas živnuo i počeo slobodnije da se ponaša njuškajući okolo drveća i pogledavajući svaki čas da li su deca još tu.

- Šta ćemo sad da radimo bato, pitala je Tanja brata?

- Hajde prvo da psu damo ime pa ćemo videti šta ćemo dalje. Šta misliš, da se zove Tobi? Vidi kako je veliki, kao Reks, pas čika Svetozara mesara, a on je vučjak.

- Može, zašto da ne, dopada mi se, reče devojčica milujući psa iza ušiju i nežno ga zovući novim imenom. Pas je veselo mahao repom i tiskao se uz njene noge, željan toplog dodira i nežnosti.

- Odvešćemo ga na malu poljanu na kraju naše ulice i tamo mu od naše gajbice napraviti kućicu, razmišljao je naglas dečak.

- Kako ćemo se igrati gusara ako mu od gajbice napravimo kućicu? Šta će nam biti brod, pitala je Tanja brata?

- Nećemo se više igrati gusara. Sad imamo Tobija i igraćemo se s njim nešto drugo.

- Al će se iznenaditi Mirjana i Mirko kad budu videli Tobija, radosno, ozarenog lica, govorila je Tanja.

- Možda je bolje da im ga ne pokazujemo. Sećaš se, tata im je oficir i on ne voli pse, razumno je Bratislav podsetio sestru. Hajde da brzo sredimo Tobijevo novo prebivalište i da se vratimo kući na vreme, pre no što se tata i mama vrate s posla.

Deca su pošla iz dvorišta nevoljno napuštajući debelu hladovinu. Tanja se na kapiji osvrnula još jednom i naglo protrčala pored svog brata na julsku vrelinu male ulice. Ne shvatajući šta se dešava Bratislav je izleteo za njom dok ga je pas pratio u trku.

- Šta ti bi Tanja, što si projurila kao furija?

- Uplašila sam se. Učinilo mi se da se na ulaznim vratima kuće pomerila roletna, isprekidanim i uznemirenim glasom je odgovorila devojčica.

- Idi kući i donesi komad hleba za Tobija, a ja ću te čekati sa njim na poljani.

  Rekavši to Bratislav je pošao uzbrdo dozivajući psa. Ovaj ga je u stopu pratio obigravajući oko njega i skačući radosno.

      Tanju je kod kuće čekalo iznenađenje. Majka je već stigla s posla i iščekivala je nihov dolazak. Sto je bio postavljen, a iz lonca se pušila para i širio se miris luka i suvog mesa.

Pasulj sa rebarcima, prostrujalo je devojčici kroz glavu.

- Gde si ti malena i gde ti je brat, upitala je majka Tanju?

Uzbuđena zbog skorašnjeg događaja, devojčica je sve u dahu sipričala majci, umiljavajući se oko nje i moleći je za komad hleba za novog prijatelja, psa Tobija.

Majka, shvativši značaj svega, dade devojčici komad hleba i mesa i reče joj da se požure natrag  sa poljane i vrate kući na vreme da ručaju.

      Tanja je trčećim korakom grabila preko kaldrme uzbrdo, ka maloj poljani punoj čičaka i skrovitih mesta, gde je njen brat već u jednom senovitom delu postavio gajbicu, kućicu za njihovog novog prijatelja, psa Tobija.

       Ugledavši je, pas joj je potrčao u susret i u letu, izgladnelo, uhvatio komad hleba koji mu je Tanja dobacila. Nešto kasnije je, ležeći i hladovini svoje nove kućice, lagano žvakao meso, kao da je želeo da što duže uživa u njegovom ukusu.

- Bato, mama je došla kući. Sve sam joj ispričala. Ona mi je dala hleb i meso za Tobija, ali je rekla da požurimo kući na ručak.

     Mala poljana, kojom se zvaršavla mala, slepa ulica na Neimaru, zvonila je od razdraganog dečjeg smeha i laveža psa. Na njoj se harmonično odvijao život dvoje dece u neumornoj i veseloj igri sa psom, protkanoj bezuslovnom, obostranom ljubavlju. Tobi se nije ljutio kada su ga gađali čičcima, a zatim ga čistili od njih često ga počupavši, a deca su sa njim delili svaku užinu, svaki obrok ili jabuku.

    

  Kada bi im otac oficir dozvolio da se igraju van dvorišta, znali su da tajno donesu hranu za Tobija, Mirko i Mirjana i da se pridruže u igri Tanji i Bratislavu i psu Tobiju.

 Bratislav i Tanja  su odavno shvatili da otac njihovih drugova iz dvorišta  ne voli životinje, a ko ne voli životinje, ne voli ni ljude, čuli su kako je jedne večeri njihov tata govorio  mami u kuhinji, ne znajući da ga njih dvoje pažljivo slušaju u sobi, dok žmure, praveći se da spavaju. 

Mnogo puta su se začudili kada bi zatekli Tobijevu posudu za hranu punu, do vrha, razmišljajući ko to tajno hrani njihovog psa.

       Prošlo je leto i počela je jesen donoseći kišu i vetar i paletu smeđežutih boja. Trava se osušila na maloj poljani. Tobijeva kućica je prokišnjavala dok je pas ležao u njoj sklupčan, pokušavajući da se zagreje.

- Kako da ga zbrinemo za zimu, svaki dan su razmišljali Tanja i Bratislav dolazeći da nahrane svog psa.

- Sutra idemo da obiđemo baku, rekla im je mama, ljubeći ih u obraz za laku noć.

    Tanjina i Bratislavova baka je stanovala blizu, na Pašinom brdu i do nje su uvek odlazili pešice sa velikim oduševljenjem. Imala je veliko dvorište i razgranate šljive po kojima su se verali do mile volje. Često bi ostajali do mrklog mraka i otac i majka bi ih mnogo puta usnule, noseći ih u naručju, vraćali kući.

     Osvanuo je vedar dan, ali su Tanja i Bratislav sa zebnjom u srcu otišli kod bake u pratnji oca i majke. Brinuli su za svog psa Tobija. Šta ako padne kiša? Opet će mu biti mnogo hladno. Hteli su da ga vide pre spavanja i molili su roditelje da idu kući pre mraka.

       Dok su ih otac i majka ispraćali pogledom, deca su žurno trčali uzbrdo u pravcu male poljane da obiđu svog prijatelja. Zatekli su ga da mirno spava u novoj, lepoj, pravoj  kućici za pse. Začuđeno su gledali u kućicu i punu šerpu hrane ispred nje.

      Poskakujući i podvriskukući od sreće probudili su Tobija koji im se radosno pridružio u igri. Kiša, koja je iznenada počela da pada, prekinula je zajedničko veselje. Tobi je pobegao u svoju novu, suvu kućicu, a Tanja i Bratislav razdragani i treperavih srca otrčaše svojoj kući.

Kod kuće su mami poverili tajnu rekavši joj kako Tobi sigurno ima dobru vilu koja mu je napravila novu kućicu za pse i koja ga redovno hrani i čuva kao što ga i oni čuvaju.

       Po nekad je Tobi, kada je kiša padala neumorno danima, dolazio ispred kapije broj 8 i lajući dozivao svoje prijatelje, Tanju i Bratislava, želeći da ih vidi.

Mirjanin i Mirkov otac oficir bi tada izlazio i terao ga, gunđajući pri tom da to pseto treba prijaviti kafileriji.  Tanja i Bratislav nisu znali šta je to kafilerija, ali su po izrazu oficirovog lica slutili da je to nešto strašno i strahovali su za Tobijevu sigurnost..

     Te godine Tanja i Bratislav su se posebno radovali odlasku na bakinu slavu, Sveti Luka, ne samo zbog žita i kolača, već i zbog kostiju koje će sve pripasti Tobiju, kao i svi ostaci od hrane.

Sa slave su se vratili kasno po podne. Otac i majka su im dozvolili da svome četvoronožnom prijatelju i ljubimcu odnesu „slavske“ kosti.  Žurili su uzbrdo ka maloj poljani čudeći se što Tobi ne istrčava njima u susret, kao što je to uvek činio osećajući da oni dolaze. Čudna hladnoća strujala je u vazduhu.  Tobijeva kućica bila je prazna, a njega nije bilo na poljani. Poljana je bila mala i nije bilo žbunova iza kojih bi mogao da se sakrije, a trava koja je preko leta bila bujna i zelena, ležala je posrnulo savladana vetrom i jesenjim kišama.   Ustreptala dečja srca shvatila su da se njihovom prijatelju desilo nešto ružno. Uhvativši se za ruke, plačući su krenuli natrag, kući.

Na kapiji „sablasne“ kuće, stajao je sedi, omanji čovek i gledao uplakanu decu.

- Tobija su odveli šinteri. Video sam kasno, već su skretali u ulicu Franca Rozmana, ništa nisam mogao da učinim. Ne smem da trčim, imam slabo srce, tiho, kao da se izvinjava, govorio je sedi starac.

Videvši uplakanu decu roditelji su se uznemirili.

- Komšija preko puta je rekao da su Tobija odveli šinteri. Ko su ti šinteri, hoće li da ga vrate, pitali su oca i majku, dok im je srce već znalo odgovor?

Te jesenje večeri Tanja i Bratislav su saznali da šinteri rade u kafileriji, da love pse lutalice i da su to oni isti ljudi od letos koji su jurili Tobija kada su ga oni spasili žičane omče.

Te tužne, jesenje večeri, shvatili su da je komšija iz njihovog dvorišta, oficir, ispunio svoju pretnju.

Shvatili su i da je Tobi uz pomoć njihove ljubavi izgubio strah od ljudi.

Te nezaboravne jesenje večeri majka ima je priznala da Tobijeva dobra vila nije bila vila već „vilenjak“, sedi komšija iz „sablasne“ kuće, udovac, koji je video kada su Tobija prvi put spasili od šintera i sakrili se od njih u njegovom dvorištu.

Istinu je poverio njihovoj majci onog slavskog dana, dok ih dozivala da se vrate kući. Tada joj je rekao da ne brine, da se deca sigurno raduju zajedno sa njim njegovoj novoj kućici koju mu je on napravio da ih obraduje i iznenadi.

Tanja je tada shvatila da joj se ipak nije samo učinilo da se roletna pomerila na ulaznim  vratima kuće, onog julskog dana kada su ona i Bratilsav sa psom,  izlazili iz dvorišta „sablasne“ kuće.

Još dugo su noću u snu, brat i sestra dozivali svog Tobija.

Više se nisu igrali na maloj poljani među čičcima i nisu se plašili „sablasne“ kuće.

 Prošlo je mnogo godina od tad.

Priča o Tobiju i dalje živi iako njega više nema.  

Vižla Beta i perkelt od zaborava sačuvan

Juče, na ćošku moje ulice, dok sam nosila kese u obe ruke pune povrća za ovu nedelju, između zgrada je pred mene “iskočila” devojčica, starosti oko trinaestak godina, u pratnji jedne nešto mlađe i prelepe mlade kuje, mađarske vižle. Vižla je, kao da zna, ili kao da je opremljena senzorima za prepoznavanje onih koji vole pse, odmah stala ispred mene i liznula mi ruku. Gledala me je svojim žutim očima sa puno ljubavi i neke, samo mladim psima svojstvene razigranosti. Pomilovala sam je po čelu i onim mekanim dugim ušima, a ona se privila uz moju nogu, očekujući još.

Videlo se da je velika maza.

Ja mnogo volim pse, ali ne mogu se pohvaliti da volim baš sve rasne, pedigrirane pse, kako ih ja zovem, jer od pojedinih, između njih, zazirem, ali, baš volim mađarske vižle.

Mađarske vižle su vitke, riđe, kratkodlake, dugih nogu, brze, pametne, poslušne, lake za treniranje, izuzetno odane, brze kao vihor kad rade posao za koji su prirodno obdarene, za lov i dugi niz godina su psi koji zauzimaju visoko mesto ne nekoj mojoj tzv. kinološkoj listi.

Da ih iznimno volim više od ostalih rasnih pasa nije umanjila čak ni činjenica da imaju žute oči, jer za razliku od drugih životinja iz roda zveri, kojima pripada i pas, vižla ima oči sa toplim i blagim pogledom. Ili se to meni samo čini, jer ih volim?

Za mađarsku vižlu sam prvi put saznala, upoznala se sa njom još sedamdesetih godina prošlog veka. Takvog psa, kuju, imao je otac moje dobre drugarice sa kojom sam delila klupu u srednjoj školi, Smiljke.

Smiljkin tata, čika Sava, je bio oficir ondašnje JNA i bio je lovac. Često je, s' jeseni išao u lov donoseći uvek po nekog fazana, zeca ili srndaća. Bio je majstor za prepariranje svojih lovačkih trofeja i u njihovoj kući je bilo mnogo primeraka raznoraznih ptica i drugih sitnijih šumskih, divljih životinja iz naših krajeva. Sve su mi izgledale kao žive, a posebno su im bile interesantne oči, jer su delovale kao da će svakog momenta da trepnu malenim kapcima.

Sećam se da ga je uvek u lovu pratila kuja Beta, mađarska vižla.

Beta je bila ljubimica cele porodice, ali i nas, Smiljkinih drugarica. Ipak, činilo mi se da je meni bila privrženija od ostalih. Puno puta je i sama Smiljka govorila da Beta više voli mene nego nju.

Možda je to bilo zato što ja nikad nisam došla kod nje, a da nisam donela neku sitnicu i za Betu. Nekad je to bila igračka, nekad po jedna oveća kost, a ne retko i kifla iz pekare koje je ona obožavala.

Vremenom je Beta, kad god bih došla, gurala sama svoju njušku u moj džep i odande bi spretno izvadila svoju kiflu, koju bih ja, kao nehajno, ostavila da viri iz njega.

Čika Sava je ne retko i meni davao po neku koku fazanku, kako je on govorio.

Sećam se, kada sam prvi put dobila fazana nisam znala šta sa njim da radim. Na svu sreću, čika Sava nije samo bio dobar lovac već je znao kako se i sprema divljač.

Mnogo puta sam ostajala kod Smiljke na ručku, ako bi ulov bio veći, jer bi onda njen tata, čika Sava, spremao njegov čuveni lovački perkelt .

Tako sam zahvaljujući njemu i ja naučila da kuvam supu i perkelt od koke fazanke, ili zeca, da stavljam divljač u pac, da ih očistim od dramlija (sačme), da ih špikujem belim lukom i obmotam slaninom i ispečem cele, kao i da pravim lovački gulaš od srnećeg mesa.

Bila sam prvi razred srednje škole, a naučila sam tad više o divljači nego o domaćoj peradi.

Ja nisam imala uslova da imam svog psa, a sećam se, čika Sava je hteo da mi pokloni prvo Betino štene.

Beta je na svet donela dva mala štenca, mužjaka i ženku.

Te godine je kinološki savez Jugoslavije doneo odluku da psići iz prvog legla ne mora više da dobijaju imena sa početnim slovom abecede, već da je obavezno da im samo imena počinju istim slovom.

Ja sam dobila čast da kumujem Betinim štencima. Bila sam presrećna. Moji “kumići su dobili lepa imena. Nazvala sam ih, shodno njihovom poreklu, Tibor i Tina.

Odavno više nema čika Save, divne mađarske vižle Bete, odavno nema više ni Tibora ni Tine. Ipak, svi oni još uvek žive, veoma živo u mojim sećanjima jer dovoljna je neka nova mađarska vižla da se pojavi u mojem vidokrugu da sećanja navrnu i da me opet potsete na Betu, psa koji nije bio moj, ali koju sam ja volela kao svoju i koja je, znam, mene volela, koja se nikada nije jogunila, ili ljutila, osim kad bismo je u šali nazvali; Mađarice jedna.

Nikada nismo saznali, ni Smiljka, ni njen tata Sava i ostali ukućani, zašto bi je te dve reči uvek nagnale da nam okrene leđa i ode u svoju ležaljku ne želeći dugo da nas pogleda.

Smiljka danas živi u velikoj jabuci. Ne znam da li ima psa i ne znam da li se još uvek seća svoje Bete koju ja i danas pamtim.

Život zna da razdvoji ljude, ali ja verujem da ih i spaja.

Ko zna, nije li mlada vižla koju sam juče susrela, znak da ćemo se ipak ponovo sresti, Smiljka i ja, prepoznati posle dugih godina i sećati...sećati...sećati.

Čika Savin lovački perkelt

Jelo se kuva u klasičnoj posudi za kuvanje, ali, ukoliko ste vični kuvanju u ekspres loncu možete ga kuvati i u njemu s' tim da ga završite u običnoj posudi.

Za ovo jelo potrebno vam je oko 600g. mesa od divljači; zečetina, meso od fazana ili srnetina. Bolje je meso sa kostima i poželjno je da je isečeno na omanje komade.

Ako ste dobili sveže meso divljači neočišćeno od dramlija (sačme), prvo ga treba dobro oprati i ostaviti preko noći da odstoji u vodi u kojoj je dodato malo sirćeta,  a ujutro lagano, špicastim nožem izvaditi preostalu sačmu.

Meso iseći na uzdužne komade npr. veličine 7cm x 5cm!

Osim mesa potrebo je:

• 150g. suve slanine iseckane na kockice
• tri očišćene, veće glavice crnog luka, sitno seckane
• očišćena, 4 čena belog luka, sitno iseckanog
• 3 kafene kašičice aleve paprike
• so,
• biber
• lovorov list 2 komada
• veza peršuna, iseckanog
• dve očišćene i narendane šargarepe srednje veličine
• jedan opran i iseckan praziluk, ceo
• jedna crvena babura iseckana na tanje, uzdužne komade
• jedna zelena babura iseckana na tanje uzdužne komade
• jedna do dve ljute papričice ( po ukusu)
• ulje
• 1/2 l mlevenog paradajza ( leti, svež, sitno  iseckan)
• 2l tople vode
  
  

U jednu veću posudu (oko 3l zapremine) sipati ulje da pokrije dno, ulje malo zagrejati pa dodati isečeno meso, iseckanu slaninu, crni luk, beli luk i prazi luk i pržiti na temperaturi srednje jačine mešajući neprestano da luk ne zagori.
Dodati alevu papriku i rendanu šargarepu neprestano mešajući!
 Doliti oko 1l vode i ostaviti na laganoj vatri da se kuva povremeno mešajući, oko 30 minuta.

Ukoliko želite da vam se jelo brže skuva u običnoj posudi, stavite u nju jednu malu kafenu kašičicu od rostfraja da se kuva zajedno sa sadržajem. Ovo će ubrzati kuvanje mesa.

Posle 30 minuta dodajte iseckanu papriku, crvenu i zelenu, lovorove listove i cele ljute papričice!
Ko voli žešće ljuto, može papričice sitno naseckati.

Dodajte ostatak vode, jednu kafenu kašičicu kristal šećera, malo mlevenog bibera i posolite po ukusu!

Kuvajte na laganoj vatri uz povremeno mešanje sve dok se meso ne skuva! 

Meso je kuvano kada počne da se lagano odvaja od kosti.

Kada je meso skuvano dodajte pola litre mlevenog paradajza i ostavite da krčka još oko 10 minuta!

Pospite odozgore iseckanim prešunom!

Perkelt od fazana se skuva otprilike za sat i četvrt, od zeca za sat i po, dok se od srnetine kuva po nekad i do dva i po sata.

Vreme kuvanja u ekspres loncu je manje za trećinu.

Ipak, uvek je ukusniji perkelt iz standardne posude za kuvanje, šerpe ili lonca.

Lepo skuvani perkelt ima svoju gustinu i retko ga je potrebno zagustiti dodavajući mu brašno tim pre što se na kraju u njega dodaju široki već skuvani domaći rezanci.

Ja volim da umesto rezanaca stavim noklice pripremljene od brašna, jaja i jogurta, ali recept za iste u nekom od drugih postova, a dotle prijatno!