Hoću da kupim koliko mi treba

Moja baka Stanojka je rodom  iz sela Azanja, nekada najvećeg sela u staroj SFRJ, znači iz srca Šumadije. Uvek volim da kažem da je moja baka bila jedna nepismena, ali premudra osoba kojoj mogu da zahvalim na mnogo tome što znam o prirodi, životu na selu, običajima, tradiciji i još puno tog. Bila je, što no kažu stari ljudi kremen žena.

Ostala udovica sa 39 godina i sama odgajila šestoro dece. Svi se odškolovali, postali ljudi, nezavisni, vredni i radni i duhom bogati. I svi su do poslednjeg svog dana poštovali, čuvali i sačuvali ono čemu ih je ona naučila.
Kod nas se u familiji znalo za red za sve i ko kosi i ko vodu nosi i kako se slave praznici, kako verski tako i oni drugi, državni. Znalo se da se za Prvi maj okuplja sva familija bez izuzetka kod bake, u dvorištu nekada naše kuće na Pašinom Brdu, da se tad jede vruća pečena prasetina, mladi luk i salata, piju domaći sokovi od bagrema ili zove, crno vino za velike i vode razgovori o svemu nadugačko i naširoko, ali nikad o politici. Vlast se poštovala, uvek.
Za Vaskrs, moja baka Stanojka je uvek kuvala staro, srpsko  tradicionalno jelo, jagnjeću kapamu. To je valjda ponela iz svoje roditeljske kuće pa je tako nastavila i tokom svog života.  Spremanju tog jela naučila je i sve svoje četiri  ćerke. Ja sam naučila da kuvam jagnjeću kapamu od svoje majke, jer je ona, posle moje bake, postala majstor za to.
Tako i ja dugi niz godina  za Vaskrs spremam kapamu, no kako stvari stoje, ove godine neću. Ne mogu. Jagnjetina je skupa, a i ovde, u selu Perlezu, gde sam ja dobrovoljno odlučila da živim po odlasku u penziju, je prodaju samo kao četvrtinu od celog jagnjeta.
Ta četvrtina ima oko 4-5 kg. Nama, ove godine, ne treba toliko jagnjećeg mesa. Moja deca ne vole jagnjetinu, dojela im. Odrasli su, izmedju ostalog, na jagnjećem mesu. Zato ja, da bih ispoštovala tradiciju, a i zato što volim kapamu, simbolično skuvam za sebe i svog supruga po jednu omanju šerpu.
Neko će reći, šta je zapela za to jagnjeće meso, može i od drugog da se spremi. Može, ali to nije to. Bilo bi i fino i ukusno, ali ipak nema onaj pravi, vaskršnji ukus iz dana kad si mogao da kupiš jagnjeće meso i 250g, ako ti treba. Neko će opet reći da lamentiram nad trivijalnim stvarima, sad u dvadeset prvom veku gde se naveliko propagira zdrava ishrana, a zna se da je jagnjetina crveno meso, pa loj je nepoželjan, ionako smo svi postali predebeli, bolesno debeli itd...its.
Sve je to tačno, ali je i tačno da ipak sebi treba ugoditi s vremena na vreme. Apsolutno treba ispoštovati postulate zdrave ishrane zbog očuvanja zdravlja, jer što bi rekao moj sin, kad razgovaramo o hrani koju treba da ukinemo ili redukujemo, ne možemo da se „drogiramo“ samo malo.
No, nije to poenta ove priče. Ne svidja mi se to limitiranje i odredjivanje granica da kupim nešto što želim na način na koji ja želim. Da je, ne daj Bože neka katastrofa, nestašica, pa da treba da se deli da bismo svi imali, u redu. Ali nije.
 Neko je tamo odlučio da mi proda onoliko koliko on smatra da je za mene dobro.
Neko je još davno odlučio da retko kad zaposlen, običan čovek,   može  da  kupi npr. iznutrice, maramicu, nogice, od čega su mogla da se spreme lepa jela na kojima su generacije odrasle, a siromašni „omirisali“ meso bar po nekad.
 E sad je korišćenje svega tog postala privilegija restorana i kafana gde se ta ista, tradicionalna jela spremaju kao specijaliteti kuće i u kojima mogu da uživaju samo odabrani, tj. oni sa dubljim i punim džepom. Nekada hrana siromašnih, postala je hrana bogatih.
Zaključak je, nema kapame ove godine biće neka zdravija varijanta, npr. sa ćurećim mesom.  
Ko želi recept za obe varijante, nema problema, dobiće.

Džomba na putu

Od kad sam u penziji, invalidskoj na žalost, volim da se u ranim jutarnjim satima rasanjujem kafom koju pijem u krevetu. To mi je, što bi rekli Dalmatinci baš onako, gušt.  Baš i nemam nekih velikih, samo meni svojstvenih rituala, ali ovaj upražnjavam redovno, naročito kad je hladno vreme, jer, kad stigne proleće, pa ogreje toplo jutarnje sunce,  e onda se preselim napolje. Sednem lepo  u moju režisersku stolicu ispod kuhinjskog prozora, gledam u svoje ozelenelo dvorište i procvetalo cveće i uživam, onako, u prirodi, srkućući vruću kafu.

Jutros je to bila ona, zimska varijanta pijenja prve jutarnje kafe, ali, malo „zagorčana“ ovom trenutnom, čuj trenutnom, svakodnevicom. Pričam sa svojim „mračnim“ drugom J, o demagogiji  i raspomamljenim demagozima ovih dana.

 Ako nešto ne volim, to je baš to, demagogija. Nekako se ona uvukla u ovo naše okruženje, u ljude, osobito ove koji nam vedre i oblače život. Mi ih još i birali, a oni, umesto da se manu ćorava posla, što bi rekle Lale, ma kakvi. Udri, ko će više. A do Djurdjevdana treba izdržati i živeti ovaj život sa ovom crkavicom od penzije. Sad, nisam ja od onih što kukaju. Naprotiv.  Ja sam, po svom opredeljenju, nepopravljivi  optimista, dok moj sin, za mene  kaže da sam ja neobavešteni pesimista. To je, u prevodu, optimista kod njega. A zašto da ne budem optimista, pitam se? Život nam je poklonjen, a poklonu se u zube ne gleda.  Kad smo već dobili nešto tako vredno, kao što je život, onda ga, već mu i samo ime kaže, treba živeti. E ja se i trudim da ga živim uz sve ono što on donese, ali  i  ono što mi i drugi serviraju, najbolje što mogu i umem. Da umem, to je već dokazano jer za ovih kusur mojih godina izgurah što šta, „prežvakah“ mnogo, čuh na jedno i pustih na drugo uvo puno toga što je bilo za bacanje i sačuvah u srcu i glavi , Bogu hvala, mnogo više onog što je vredelo sačuvati. No, ne mogu nikako da prežvaćem demagoge i demagogiju.
Kod mene ti je uvek bilo presudno govoriti pravu stvar, u pravo vreme, u pravoj meri, pravim ljudima i na pravi način. Mi smo to, nekad, u medicini zvali pravilo 5 P ili 5 O, ko kako voli, ali isto to pravilo itekako može da se iskoristi i u običnom životu.  Koliko bi nam svima bilo lepše da je tako, a ne ovako, atak na zdrav mozak od demagogije sa svih strana.
 Kao, šta je pisac hteo da kaže? Pisac je hteo da kaže baš to što je napisao. E nije nego. Nije baš tako uvek. Jer često kaže nešto što ne važi, već važi ono „izmedju redova“.
Baš to, izmedju redova, ne volim, pa to ti je. Reci lepo da te razume svako šta želiš i misliš naravno, a ne sve u rukavicama.
Sanskrit otprilike kaže: „ Nikad ne reci istinu, koja ne bi prijala i ne reci neistinu koja bi prijala“. Ovaj prvi deo, po meni,  valja koristiti kod onih koji su neizlečivo bolesni, to je izuzetak, dok opet, ovaj drugi deo, e to već nikada ne treba koristiti.
Sad, svi mi imamo izbor kako i šta ćemo raditi i eto, baš zato sam sad u dilemi šta da radim sa ovom vrištajućom demagogijom u ovoj svakodnevici? Kome carstvu da se privolim, a nekako sumnjam, a opet, ne volim ni predrasude ,  da ću da pogrešim , kako god da uradim?
Ispucali su sve nazovi adute, ipak, ja sam verujući čovek, jer da nisam, kako bih stigla dovde gde sam.
A život, život je kao točak i to baš onaj, starinski, kolski, sa ko zna koliko ukrštenih prečaga. Kad krene, ne zaustavlja se, već se vrti, ide, teže ili lagano, u zavisnosti od podloge po kojoj se okreće. Ravna podloga, život teče kao mirna reka, kao ulje, podmazano, sve ide onako kako smo želeli, ali kad naidje na neku džombu na svom putu, e onda eto belaja. Zastoj, muke da kreneš dalje, teskoće i sve što uz to ide, bol, razočarenja, gubici…
 Nekako bih volela da izbegnem bar po neku džombu na svom životnom putu, a ova ovogodišnja, djurdjevdanska, je baš velika. No kako stvari stoje, kad sve uzmem u obzir, a pre svega svest koju, Bogu hvala još uvek imam, moraću da odlučim. Ali kako, kad uopšte ne volim demagoge, ali neki odabir  mi sleduje pa to ti je.
Ajde, pope budi čovek, što kažu naši stari. Ali, ja nisam pop i sasvim sam dovoljno stara da bi trebalo da umem da se snadjem u svemu ovome.
Nije baš da ne znam da su svi takozvani problemi naše mogućnosti da odrastemo i da se promenimo, koje mi odbijamo jer stvaramo otpor promenama, a promene su neminovne, no nekako mi se ne mili da to opet bude slično ili gore. Šta će mi isto ili promene na gore?
Jer, to znači da ću ja i dalje imati ovu crkavicu od penzije, dok će, izmedju ostalog,  neki odabrani penzioneri moći uz penziju i da rade, što ja nikako ne smem, po zakonu, jer sam u invalidskoj penziji. A i zašto bih na kraju krajeva ja radila kao penzioner, malo li je mladih, pametnih, sposobnih, koji ne mogu da dodju na red od tih „ nezamenljivih“.
Valjda treba da se smirim u mirovini i živim dostojno čoveka, ili samo umišljam da to tako treba i da je ispravno?
Okreni obrni, u velikoj sam dilemi ovih dana i nekako mi ta dilema pravi još gorčom moju prvu jutarnju kafu, a baš ne bih volela da mi je zagorčaju na kraju. Nisam zaslužila, ni ja, ni bilo ko od nas.
Opet, ukoliko sama ne odlučim šta ću, neko drugi će to uraditi umesto mene, a to već nikako ne bi bilo dobro i to neću da dozvolim. Bolje da greška, ako je bude, bude moja, pa da naučim nešto pametno, ali ono što zasigurno znam, ne znam, a nisam Sokrat, što bi rekli neki klinci, majke mi.
Eh, ipak znam da će i ovo da prodje kao još jedna džomba ispod  točka mog života.