Blogovanje iz mog ugla

Spadam u one koji su oduvek voleli da pišu, ali i da čitaju još više. Ljubav prema pisanoj reči prati me od najranijeg detinjstva i traje, ne popušta, premda bi, po nekoj uvreženoj logici razmišljanja na ovim našim prostorima, ja, u ovim mojim godinama,  trebalo da se bavim nekim manje prozaičnim poslovima.

Elem, maštala sam da priče, koje pišem već dugi niz godina, o da, još uvek maštam iako moji unuci rastu, već stižu i za školu, sažmem u jednu malu knjigu. Nije meni stalo do slave, iako bi možda, neko rekao da samo zavaravam sebe, a i druge, ovom izjavom. Meni je stalo da sa ljudima podelim emocije, moje, koje su možda i njihove, ali ih oni nisu uspeli iz raznoraznih razloga da iznedre iz sebe.

Upravo to, da delim sa drugima je bio glavni razlog da počnem da blogujem, kako se to danas govori u žargonu, da postanem i ja bloger.

Nisam imala pojma šta je blog, još manje kako da ga oformim, ali, mic po mic, pa dva mica, kako bi često rekao moj sin, uz pomoć onih koji su hteli da mi daju uputstva za pokretanje istog, upustih se, evo i ja u pustolovinu pisanja na blogu.

Kao i na svakom početku uvek postoje nedoumice, ali  uspevala sam da ih kanališem i da na neki način pomirim svoje želje i mogućnosti. Tu pre svega mislim na svoje znanje iz rada na kompjuteru, korišćenje SEO, koji ja, uzgred, ne koristim ni dan danas, jer ne umem. 

Sad, nije da ne bih mogla da naučim, ali kako uvek učim više stvari u jednom periodu, to mi je još uvek, nekako na začelju tabele moje sfere interesovanja i tako, moj blog opstaje i bez toga.

Bilo mi je strašno teško da izaberem ime za svoj blog, jer, shvatila sam da bi ono trebalo da bude nekakva smernica, putokaz za sve one koji dolaze da čitaju postove na njemu. 

Moje interesovanje je šarenoliko, volim da kažem često, udrobljeno, od svega po malo iz svake oblasti, premda se vremenom, iskristalisala neka "veća" simpatija,  prema izvesnim oblastima, što nikako ne znači, bar kod mene, da se neće pojaviti još neka, jer, ja sam strašno radoznalo biće.

Kako god, evo mene gde blogujem već pune dve godine u svojim zrelim, poznijim godinama i učim i dalje svaki dan i pišem.

Moram priznati, ne onoliko često koliko bih ja to volela, ali svakodnevni život koji me prati je nešto što ne želim da ni na koji način zapostavim zarad jedne od mojih ljubavi, pisanja.

Moj blog je jedna velika svaštara, jedna, rekao bi neko, papazjanija od pisanija. Ali, meni je on i lep i zanimljiv i raznorodan.

Skoro sam ga malo “preuredila i presvukla u novo odelo”, zahvaljujući vlasnici baš ovog bloga, na kojem sada čitate ove moje redove.

Pisanje bloga mi je donelo mnogo novih poznanstava, novih znanja, novih prijatelja, virtuelnih, ali, imala sam sreće da po nekog upoznam i u realnom životu, a iskreno se nadam da će me ta sreća pratiti i dalje po tom pitanju, jer postoji mnogo osoba koje bih volela da sretnem i podelim "čašicu" razgovora u živo.

Inspiraciju za pisanje crpim i dobijam iz stvarnog života i mnogi tekstovi oličavaju istinite priče.

Ima tu tema iz raznih oblasti; zdravlje, život, bašta, ljudi, životinje, inspiracije, u stvari od svega po malo za svakog po nešto.

Voli da kažem da je moj blog moje ćoše u kojem sa radoznalima, sličnim meni, delim sve ono što znam ili pamtim.

Meni je uživanje da delim. Nemam materijalno bogatstvo, ali sam mišljenja da je veće bogatstvo ako sa nekim podeliš ono što znaš nego bilo koja materijalna vrednost.

Skoro istovremeno kad sam počela da blogujem, bukvalno i ne znajući kako će to da funkcioniše, oformila sam i grupu “Blogeri”, na društvenoj mreži Facebook, koja danas ima veliki broj članova, da budem precizna, bliži se prvoj hiljadi :)

Sama grupa je, što me posebno raduje, raznovrsna, izmešana u smislu kako članova jer je internacionalna, tako i po tematici pisanja. U njoj ćete naći tekstove već poznatih novinara, književnika, profesora univerziteta, domaćica, food blogera, ljubitelja raznoraznih veština i hobija, divnih i jednostavnih ljudi koji vole da pišu i da to podele sa svetom i još mnogih drugih. 

Bojim se da bih neke možda propustila, ali u svakom slučaju volim da mislim da smo jedna lepa, kulturna grupa u kojoj smo svi ravnopravni i koji se međusobno pomažu i uvažavaju bez obzira na sve prirodne razlike, jer nas vezuje ljubav prema blogovanju.

Tako sam, zahvaljujući baš ovoj grupi upoznala i Tijanu, postale smo prijateljice, iako nas godine dele, ja učim više od nje, nego ona od mene, ali to je potpuno prirodno jer njeno vreme tek dolazi, dok se moj peščani sat života dobrano ispraznio.

Najiskrenije, volela bih da mogu da pišem mnogo više nego što to činim do sad, volela bih da je moj blog posećeniji nego što jeste, da ima više onih kojima će se to što pišem dopasti, ali nisam nezadovoljna, jer, ono zbog čega sam i počela da blogujem još uvek mi je glavni razlog zbog čega to i dalje radim.

Danas pokušavam da mlade ljude podstaknem da oforme i započnu svoj blog. Neki su me poslušali i evo ih, među nama, blogerima. Neki se još dvoume, ali sam sigurna da će i oni prelomiti i pobediti tu svoju stidljivost da sa svetom, jer, blog je ipak javni dnevnik svakog od nas koji ga ima, podele svoje iskustvo i znanje. 

Znanje je nešto što treba da cirkuliše, da bude dostupno u svakom trenutku svima, a internet je čudo koje nam omogućava da ga iskoristimo u trenutku kada nam je ono potrebno.

Mnogi blogovi su doprineli da se kvalitet istog poveća i meni je drago da i ja sa svojim blogom sudelujem u malom deliću svega tog, jer ko želi da uči, možda baš na blogu koji ja pišem, sazna nešto novo.

Reči, gospodari i robovi

"Jezik kosti nema, ali kosti lomi"- sećate li se, znate li, ovu staru narodnu izreku?
Možda onu, drugu staru, latinsku; Izgovorenim rečima smo robovi, a neizgovorenim rečima smo gospodari.

Ima i jedna, opet naša stara, koja kaže; Ispeci pa reci!

Ima sličnih izreka diljem sveta i skoro sve, do jedne, imaju prvenstveno jednu najvažniju poruku, da ukažu na moć izgovorenih reči.

Tokom sopstvenog življenja, a i učenja, svedoci smo ove istine.

Mnogo puta smo saznali kako su nečije reči, pretočene u napisane redove, od pojedinca napravili "zvezdu" ili gubitnika.

Istorija nas uči, ali i opominje na moć  i zloupotrebu reči u svrhu mračnih sila, pogubnih  za pojedine narode, ali i za čovečanstvo u celini.
 Setimo se samo propagande protiv Jevreja, tokom istorije, neposredno pre početka, ali  i tokom samog, drugog svetskog rata.

Setimo se propagande usmerene protiv pripadnika srpskog naroda tokom građanskog rata devedesetih godina prošlog veka.

Reči čine  govor, napisane su deo rečenice i predstavljaju prvo sredstvo kojim se služimo u komunikaciji i ne retko i interakciji sa drugim ljudima u našoj okolini.

Služe da nekog pohvalimo ili pokudimo, da skrenemo  ili usmerimo pažnju.  U poslednje vreme, u našoj sredini, veoma često, služe za "ispiranje" mozgova.

Verujem da mnogi još kako znaju moć korišćenja reči, ali ovde, kod nas, ljudima iscrpljenim svakodnevnim dovijanjem za održanje gole egzistencije, pažnja kao da opada.

Ne primećuje se, ili kao da prolazi nezapaženo, vokabular kojim se koriste, prilikom obraćanja masama preko  mas medija  vodeći ljudi  naše političke "elite". A on, njihov vokabular, reči, je blago rečeno usmeren, konstantnim, identičnim, skoro horskim, dirigovaniim ponavljanjem ka stvaranju ponovnog jednoumlja i glorifikaciji jednog čoveka, nekog novog vođe.

Nije valjda da smo se uspavali, ko da smo siti i napiti pa zadovoljni, predemo ko mačke,  jer nam je sve potaman. Premda, volela bih da mislim, da smo se ustvari pritajili. Da pomno slušamo, a u sebi se mislimo; dokle misle da će  sve to što nam govore da im prođe i da se guta ko mamac, ili zato što se "mora".

Volela bih da svi umemo na vreme da prepoznamo demagogiju i populizam koji nam štedro, neumorno, besomučno, svakodnevno serviraju kroz obraćanje svima nama zaboravljajući pri tom da se obraćaju umnim ljudima, ne masi, već pojedincima u jednoj zajednici, heterogenoj doduše, ali koja se brzinom munje može pretvoriti u homogenu ako  se čaša strpljenja prelije.

Hoću da verujem da nemamo kratko pamćenje i da smo postali oprezniji i da ma koliko nam se, možda i dopadalo, gladilo nam "narodnu" sujetu, ne primamo sve što nam se kaže i servira, sa šustiklom, na tacni,  zdravo za gotovo, već da se pozabavimo svim tim izgovorenim rečima dublje, da proniknemo u njihov smisao zaista, jer znaju one, reči, da imaju,  a ponekad i sakriju i više značenja.