Azurno plavo

Zakuvavala sam kafu dok je Ana već sedela na terasi. Obe smo volele da ustajemo rano, da lagano, uz priču, ispijemo prvu jutarnju kafu, a tek posle nje započinjale bismo sa dnevnim rasporedom. Ove godine smo zajedno došle na more, u Grčku, desetak dana, da se odmorimo same od svega i svih.

• Dođi, Mila, pogledaj, pozvala me drugarica!

Noseći poslužavnik sa džezvom skuvane kafe i dve oveće šoljice uputih se ka terasi radoznala, zašto li me nestrpljivo zove, kad zna da ću i sama doći.

Ana je sedela zavaljena u udobnoj stolici i zaneseno zurila u nebo.

• Ovakve boje su bile i njegove oči. Azurno plave.
• Čije, upitala sam je? Kako se zvao?
• Zvali smo ga svi Cvetko. Ime mu je bilo kao i jednog od blizanaca, onih, iz narodne epske pesme.
• Nisi mi pričala o njemu. Ajde, na sunce sa tim, rekla sam joj!

. . . . .

Utrčale su iznebuha u sobu. Leškarila sam na krevetu i čitala knjigu.

• Ustaj!  Brzo, idemo u trpezariju!
• Šta ćemo tamo, već smo večerale, pitala sam ih dok su me one vukle, podižući me iz kreveta, jedna za jednu, druga za drugu ruku?
• Videćeš, tajanstveno su odgovorile i već smo bile na hodniku hotela gde smo otseli grabeći ka trpezariji.

Zastale smo na polovini stepeništa. One su se oslonile na ogradu, ne ispuštajući moje ruke.

• Pogledaj, rukom mi je pokazala Danka svojim kažiprstom u pravcu sredine trpezarije koja je bila puna!

Stigla je nova grupa đaka, kao i mi, pred veče i odmah su seli da večeraju špagete Bolonjeze. Žamor se širio prostranom dvoranom koja je bila trpezarija hotela "Orce Nikolov", na Ohridskom jezeru. Gledala sam u pravcu njenog prsta, ali osim lica meni nepoznatih vršnjaka ništa drugo nisam zapažala.

• Jel ga vidiš?
• Koga?
• Kako ga ne vidiš? Evo, upravo sad gleda u nas, tačnije u tebe.

Pogledah pažljivije u pravcu njenog prsta i izgubih dah. U istom trenutku, viljuška je ostala da stoji u vazduhu u ruci koja je krenula da je prinese ustima, a sa nje je visio jedan rezanac, špageta, obložen crvenom bojom sosa od paradajza.

Pogledi su nam ponirali jedan u drugi u jednoj dugoj sekundi prepoznavanja. Njegov, azurno plav, moj boje zrelog kestena u oktobru.

Zadrhtala sam i naglo se okrenula, otrčavši sa stepenica, na kojima smo  stajale. Obe su krenule zamnom uzvikujući nešto, ali ih ja nisam čula.

Mutilo mi se u glavi i roj misli mi je kolao glavom brzinom kaleidoskopa; odlazak u biološki muzej, žuta poklonjena ruža, meni, sladoled koji nisam htela da uzmem od njega jer me je bilo stid od drugara koji su nas zavitlavali da samo mi jedini ne shvatamo da se volimo, reči moje najdraže profesorke da ne budem okrutna, da su dečaci vrlo osetljivi u tim godinama, jedan poljubac koji je, kao leptir sa dlana uputio u mom pravcu kad smo se oprašatali posle jednog časa sa decom iz trećeg tri, gde smo oboje bili pionirski predvodnici, tuga u mom srcu kada sam shvatila da je promenio školu...

On je bio moja prva simpatija, moja, mislila sam tajna, ali je bilo očito da je ta energija, koja se osećala kad bismo bili blizu jedno drugog, bila prepoznatljiva, svima, osim nama samima, ili smo je se mi toliko mnogo plašili da osim pogleda, često, skrivenih od svih, nismo nikad ništa više  razmenili. Strah da ne bude odbijen, ne budem odbijena, bio je jači od osećanja koja su svi listom videli i prepoznali, dok smo ih mi negirali.

Ko bi znao zbog čega.

 Bili smo klinci, osnovci, ali, ja sam znala da mi je drag, da volim te njegove nebesko plave oči i osećala sam da se i ja njemu sviđam. Prijalo mi je da mi iznenada, kao slučajno, dotakne kosu u prolazu.

A kosa, moja, bila je vrana, duga, talasasta. Sve devojčice su mi zavidele na njoj.

I sad je ovde, u istom hotelu gde smo bili mi, moj razred i još tri druga razreda, od kojih je jedan bio i njegov nekadašnji, na ekskurziji, posle završetka male mature.

Uletela sam u sobu i sručila se na krevet umorna i prazna. Mislila sam da sam ga zaboravila, da je sve to bila samo moja uobrazilja, ta moja simpatija, ali večeras..

Šta je ovo večeras? Zašto mi srce tuče kao konjski galop i usne mi se suše, a pogled mi bludi?

Sutradan smo se sreli na brodu koji je đake obe škole vozio u Sveti Naum. Bio je to poseban dan, dan totalnog pomraćenja Sunca baš tu, na Ohridskom jezeru. Nekolicina nas je sedela na palubi, pored ograde broda držeći mala, razbijena stakalaca koja smo prethodnog dana kupili kod nekog automehaničara u starom gradu, u Ohridu.

On se tiskao uz nas. Videla sam da se vrzma oko mene, gurajući se da mi bude što bliže. Pravila sam se da ga ne vidim jer, videla sam jedne tužne, crne oči, meni nepoznate devojčice koja je pratila u stopu svaki njegov pokret. Shvatila sam, voli ga, kao i ja. Samo, on je sad bliže njoj nego meni, razmišljala sam.

Krišom, ispod oka, gledala sam kako se smeje, isto, grleno, dok su mu se na obrazima pravile one dve simpatične jamice.

Na izvorištu Drima je bio tik iza nas, ali je i devojčica sa tužnim očima bila veoma blizu, njega. On joj je nešto pričao gestikulirajući, a njen pogled bi se još više zatamneo i oči bi dobile neki suzni sjaj. Onda bi se okrenuo ka meni u osmehnuo se onim njegovim širokim osmehom dok su mu ona dva plava oka, boje neba svetlela nekim kristalnim sjajem.

Ivanka, moja najmilija profesorka, njegova bivša razredna, je namignula u mom pravcu, a ja sam samo sklonila pogled i od njega i od nje.

Godine su prolazile odnoseći sobom istočeni život. Nikad nisam mislila o njemu jer, nikad više nisam srela oči azurno plave boje. Jednom, u prolazu, kod Vukovog spomenika, očešali smo se jedno o drugo u mimohodu. Nije me prepoznao, nije me ni video.

Drugi put, ja sam šetala svoju ćerku u kolicima pored hale Pionir i znatiželjno bacila pogled ka biletarnici gde je nekoliko mladića stajalo u redu. Iza otvora biletarnice u trenutku su zasijale poznate plave oči. Trenutak prepoznavanja, mene i njega i moj beg dalje, žurno, što pre, da se sakrijem od pogleda i stida što sam bila još uvek sa viškom kilograma.

Prošlo je novih deset godina. Išli smo na more, kao i uvek vozom, spavaćim kolima. Moji mališani, ćerka i sin su žurno grabili kroz hodnik vagona žureći da što pre zauzmu kupe i da se raskomote. Obožavali su putovanje spavaćim kolima. Čim bi zauzeli svaki svoje mesto počinjao bi dobro poznati ritual; večera, skidanje u pižame i priprema za spavanje. Moj suprug je ostao da kupi još neke novine, jer je znao da će mi trebati, pošto ja nikad ne spavam na putovanjima.

Stajala sam ispred ulaza u vagon, smejući se svome sinu koji je izvirivao kroz prozor i odjednom susrela se sa pogledom azurno plavih očiju.

• Ma da li je moguće da si to ti, čula sam poznati glas?

Širok osmeh se razlio preko zaobljenog, bucmastog lica na kojem su se caklile poznate plave oči. Sve drugo, telo, poveći stomak, razbarušena proseda kosa, nekada svilenkasta, plava, bili su mi nepoznati.

• Ništa se nisi promenila, nastavio je u istom veselom tonu, on, Cvetko, kako smo ga svi zvali, moja nekadašnja simpatija iz osnovne škole.
• Neće baš biti da je to tako, odgovorih mu, svi smo se promenili. Znaš li ti koliko je godina iza nas?
• Znam, mnogo, ali se ti smeješ na isti način kao i nekad. Znaš li da sam te video jednom, kad sam menjao jednog kolegu na biletarnici Pionira. To si bila ti, siguran sam. I onda si se smejala, jednoj bebi u kolicima, tvojoj?
• Da to je ova moja devojčica. Bilo je to pre celih deset godina, odgovorila sam. Kako si me prepoznao kad sam bila baš debela?
• Pa rekoh ti, po osmehu. Po tome te pamtim, po tvom, kako smo u šali, da ne znaš, govorili između sebe, kalodontskom osmehu. Niko nije imao tako lep osmeh kao ti.
• A niko nije imao oči azurno plave boje kao ti, uzvratila sam mu na isti način. Ovog puta bez osećaja nesigurnosti.

Lepo smo se ispričali to veče, upoznali svoje bračne drugove. On je imao dve devojčice, nešto mlađe od moje dece, koje su obe ličile na majku.

Oprostili smo se sledećeg jutra na stanici u Zadru.

Nikad se više nismo sreli. Ne znam da li me se seti on, po nekad, da li me pamti, po osmehu, kako je rekao, ali ja se njega često setim, posebno kad nebo poprimi tu divnu azurno plavu boju kakve su bile i njegove oči, oči mog školskog druga, moje prve, ja sam mislila, tajne simpatije, ali, za koju su svi znali, jer kašalj i ljubav, ne mogu da se sakriju, završila je Ana svoju priču i dalje zaneseno gledajući u nebo.

Kafa joj se u međuvremenu ohladila.

Nek crknem od muke, al' neću da popustim

Ne mogu da kažem da sam se zainatila, onako baš, ali ima i toga u mojoj odluci da svoju telesnu masu, slobodno čitaj kilažu, gojaznost, debljinu, ma od volje ti, dovedem u pristojno stanje. I nije da to nisam radila svih ovih, nemoj da me vučeš za jezik koliko godina, jer ću onda morati da priznam i koliko sam stara, mada, mislim da se to iz aviona vidi i da, osim mog vrapaca Živka, znaju i svi ostali vrapci, jedno mali milion puta. Nekad uspešno, nekad neuspešno što je, ako ću da budem iskrena, što kažu klinci, do koske, je bilo uvek i svagda najviše do mene, ali ipak i do same "dijete". Nije da mi one, te dijete nisu pasovale, ili da su mi smetale, ili da su imale neku veliku falinku, osim što je za pojedine trebalo odrešiti kesu, koja je, da se ne lažemo, skoro hronično bila poluprazna, dobro, može i polupuna, ko kako voli da gleda na stvari, ali, skoro redovno bih se vraćala na početno stanje tj. na onaj broj na vagi od kojeg sam i počinjala to moje veliko spremanje mene same i mog izgleda, a Boga mi, često sam i dodavala u proseku, bar, brat bratu minimum još dve kile  odozgore. Jeste, teralo me to do očaja, do ludila, onog mentalnog rastura kad ne znaš više šta da preduzmeš, a hoćeš, iz sve snage hoćeš, da stvari dovedeš u red.

Tako to traje jedno kusur godina, manje ili više, izučavam ja pomno ishranu, namirnice, malo mi bilo što sam to već učila, ne jednom nego dva puta, dok sam se školovala, čitam, kupujem sve na temu zdrava ishrana, kako do boljeg zdravlja uz pomoć pravilne ishrane, kao da se, ne daj Bože, hranim svih ovih godina nepravilno i najzad, posle raznoraznih eksperimentisanja, jer kako nazvati sva ta dešavanja koja sam sama sebi radila svih ovih godina, pronađoh sebe u jednom, za mene najboljem načinu hranjenja tj. jedenja.

Ma trebalo mi je stvarno mnogo dugo da sedenem da se presaberem, oduzmem i da napravim plan prioriteta tj. želja u vezi sa problemom debljine.

 Šta je meni u tome, što sam debela smetalo? Trebalo je najiskrenije odgovoriti na to jednostavno, surovo pitanje.

Dugi niz godina nije mi smetalo ništa. Tim pre, što ako bih, a jesam, časna reč, bilo kom najiskrenije i rekla koliko imam kilograma, uvek nailazila na začuđen izraz lica i to ne onaj, kao, iju, pa jel stvarno, već zapanjen izraz lica, jer, ruku na srce, nikad nisam izgledala kao i da zaista imam toliki broj kilograma. Ali, vaga ne laže.

Nije mi smetalo jer sam se veoma lepo osećala u svojoj koži, bila sam više nego pokretna, možda čak i previše, mogla sam da odradim mnoge vežbe koji nisu mogli ni mlađi od mene, uvek mi je falilo do cele špage, čak i debeloj 10 cm. jer, kad ne vežbaš uredno, to ide malo teže, ali postojale su smetnje koje su meni počele onako baš da idu na živce, a i da mi smetaju iz sve snage.

 Nisam mogla da se popnem do trećeg sprata, a da se ne zaduvam ko lokomotiva.

 Nisam mogla da isečem sopstvene nokte na nogama, a da se ne zamorim ko da sam orala celi dan, jer mi je stomak, meni, koja sam isti uvek imala ravan ko tepsija, nekad i sa pločicama, smetao da to odradim. Morala sam  da se bar jedno tri puta odmorim i uhvatim vazduh i zalet za nastavak jedne tako jednostavne radnje.

Mogla sam ja opet, da odem kod pedikira da odradi to on stručno, umesto mene, ali nisam nikako mogla da prebolim jedno takvo "stručno" odrađene nokte posle čega sam dugo nosila samo patike, one što liče na nekadašnje selenitske, platnene, dok mi se nokti nisu oporavili. Sreća moja da je bilo leto i da sam bila na odmoru, preživeh nekako.

E uvideh najzad da je onaj rogati odneo šalu i da floskula kojom sam sebi gladila sujetu, za koju umem da kažem da je, kao nemam, al eto, pojavi se ona iz nekog skrivenog čoška po nekad na neku posebnu temu, da je bolje da ljulja nego da žulja, nešto što više ne pije vodu.

Možda bih ja bauljala tako iztražujući i dalje šta mi valja činiti i šta je to najbolje za mene da se dovedem u red, da me nije drmnuo, onako, što bi rekla moja kuma Poleksija, izvečeri u tajnosti, skok krvnog pritiska iz čista mira. Istini za volju, nisam popila lekove tog dana. Šta ću. Nikako da se naviknem da to radim i sama uredno i na vreme, a umem drugima da držim slovo kako je to od velike važnosti, kako ovo, kako ono..

To veče sam stvarno mislila da odoh Bogu na ispovest. Ma što da se foliram, uplašila sam se da me ne drmne šlog, a Boga mi i da ne umrem pre vremena. Džaba svima onima, pa i meni, koji kažu, kao, ne bojim se ja smrti, jednom se živi.

Jeste, tačno je da se jednom živi, al što da umrem kad mi vreme nije? Bar ja mislim da mi nije bilo vreme da umrem baš to veče, na dan godišnjice braka, pred Novu Godinu. Ma molim te, ko još umire uoči praznika?

I tako, bila mi hitna pomoć, prvi put u životu i ..bilo mi bolje.

Sutradan, odoh ja da lepo uradim sve analize, za pregled koji sam sebi odredila sama.

Kako sama? Lepo. Svi smo mi sebi sami najbolji "lekari" i još kako svi dobro znamo šta nam valja činiti.  A kad? 

E i to znamo. Samo se često pravimo ludi kad smo mi sami u pitanju.

Tako ja reših da lepo odem kod stručnjaka da potražim podršku i da lepo krenem da skidam sve salo sa sebe, kao zmija košuljicu kad menja.

Evo mene kako to uredno radim već duže vreme, borim se za sebe, a protiv sebe.

Kako sad protiv sebe? Pa lepo. Izbalansirala sam ishranu, hranim se uredno, na vreme, pravilno, ali...nema ni S od slatkiša.

Jedva sam iskukala na poslednjoj kontroli da dobijem malo voća, a oni, ko da mi svoje daju dozvolili samo tri puta nedeljno po 150g trešanja, koje su u međuvremeno prošle, višanja, koje volim samo u kolačima i koje kad jedem, pa nek su i one slađe, marele, ko stipsu da jedem, ili 150g. malina, koje kad kupiš dok dođeš kući sa pijace možeš i da ih baciš, već su gnjile, da ne kažem trule, jer, dok stignu do pijace onako sveže i osetljive, teško da izdrže još jedno, komatanje do moje kuće.

I tako, shvatili ste, voće i ne jedem.

Ide mi, nije da mi ne ide ovakav način ishrane, imam i zavidnih, veoma dobrih postignutih rezultata i neću da odustanem, ali imam jedan veliki problem.

Svakog dana odem i pročitam postove svojih drugara blogera u grupi Blogeri na FB.

 A tamo, ikebana od kolača, torti, slatkiša, te ovih, te onih, te ovakav recept, te onakav recept. 

Meni rastu zazubice, parim oči na sve te lepe slike, bale mi cure na iste, mozak mi radi grozničavo, traži slatkiš, hoće bre da jede kolače i kvit.

Ja onda stanem, pustim da prođe malo vremena, popijem jednu limunadu, a čaša, velika, ko tegla, ima više od 300 ml. Onda opet popijem još jednu limunadu, al'... teško mi.

Sačekam da vidim, jel to mozak traži kolače ili telo? Mučim se, sva sreća, ne znojim se ko amalin, ali vidim i to će uskoro da me strefi.

Ono, rekli oni meni da kad me tako uhvati neizdrž da jedem slatko, da uzmem dve kockice crne čokolade, da lizuckam i da će da prođe, al' ja to ne radim.

 Kako da uzmem dve kockice kad ja volim crnu čokoladu, uzgred, tu jedinu i volim i kad jedem, onda pojedem dve štangle i tek onda stanem. Znam ja da ni dve štangle nisu mnogo, al' nevolja je u meni. Ako nešto odlučim da isteram kako treba i valja, ne odustajem, što bi rekla moja baba Stanojka, ne pljujem pa ližem.

Zna se, odlučila sam da se penjem na treći sprat, a da se ne zaduvam i evo me, gde to već uspevam. Nokte odavno sečem bez problema, jer sam i tu mortadelu od sala skinula sa stomaka. Ne ulazim još u neke zacrtane pantalone, ali polako, ima dana.

Nisam se ja tovila ko prase, uoči Božića, vek polako, natenane, pa ću polako natenane i da skidam sve ovo salce, onako, serbez.

Samo, kako da rešim problem kolača i želje za slatkišima? Jel znate vi kakva je to natčovečanska borba da se boriš sam sa sobom?

Ima rešenja i za to, a sve mi se čini da je najbolje da ne čitam recepte food blogera i ne gledam sve te zamamne sličice koje postavljaju na svoje tekstove već da se bacim na šetnju svaki put kad mi dođe poriv da jedem slatko.

 I da popijem još jedno litar limunade.

To ako me ne izvadi iz ove slatkočežnjujuće 

krize koja traje i preti da me izbaci iz koloseka, ništa neće.

Eh, istine radi moram da vam kažem, nema šanse da se pokolebam u naumu.

Možete slobodno da me zovete inadžijom, jer neću da popustim pred slatkim porokom, mojim.

Neka me, ali ja želim da budem i da jesam zdrava, pa to ti je.

PS: Ako ste uspeli sve da pročitate, sledi nagrada, recept za jedan brzopotezan slatkiš  :)

      

      Štapići od kokosa

Potreban materijal: 100g kokosovog brašna

                              100g rendane kore od narandže

                              100g prah šećera

                               jedno belance

                              50g istopljene čokolade

                              2 kafene kašičice ulja  

Od svega ovog napraviti ujednačenu masu. Oblikovati u vidu valjka i iseći na jednake komadiće pa od njih napraviti štapiće. Krajeve štapića, umakati u istopljenu čokoladu u koju ste dodali i one dve kašičice ulja.

Poređati na pleh i sušiti na vazduhu!

Prijatno vam bilo!  

 PSS: Nema slike!

 Taman posla da još i ovde gledam sliku slatkiša, još sa kokosom, kojeg obožavam, a hoću da crknem od muke što ne smem ni da ih probam :( 

     

Kvare li pare ljude, tj. hoće li se u Rosinji ikad bolje živeti?

Najvažnija sporedna stvar na svetu je, kao i mnogo puta do sad, a ne želim da se sad prisećam, ili da tražim podatak koji je to put, opet postala prva na rang listi prioriteta mnogih. Je l' treba da kažem da govorim o fudbalu?

I nemoj da je nekome palo na pamet da i za trenutak pomisli da ne volim fudbal!

Nema tome ni traga kod mene, ni u meni, jer ja sam odrastala sa fudbalom, ma koliko to nekome bilo čudno.

Kako? Lepo.

Volim Crvenu Zvezdu malte ne od kad znam za sebe. Vodili su me moji ujaci na fudbalske utakmice još kad mi je bilo pet godina, navijala sam tako zdušno, da sam jednom "popila" šamar od jednog navijača suprotnog tima.

Jeste bio je Partizanovac, ali ga je moj ujak "prostro" samo jednim lakim aperkat udarcem.

Tako je to kad rasteš u porodici, familiji tačnije, gde ti se najbliži članovi bave boksom, do zavidnih nivoa, gde ti se jedan brat bavi gimnastikom, opet do zavidnih nivoa, gde ti se drugi brat, rođeni, celi život bavi fudbalom, što igrajući isti, što kasnije prenoseći znanje iz istog trenirajući druge, a opet, postati, drugi kažu, fudbalska legenda na ovim našim prostorima, oštreći um igrajući šah, što baš i nije važno za ovaj tekst, ali, samo kažem, jer i u ovom tekstu najvažnija sporedna stvar je, zna se, opet fudbal.

E sad, da rezimiram, volim ja fudbal, tačnije i iskrenije, mnogo sam volela fudbal, jer da nisam, hajde, recite i sami, zar bih u podomakloj  trudnoći išla da gledam utakmicu između Twentea iz Eshendea i OFK Beograda po strašnoj vrućini, davne 1974.?

Koja bi to "luda" žena još uradila, pa još i trudna, da joj fudbal "nije bio u krvi"?

Kod nas nije bilo govora da se mrzimo jer volimo različite timove. Eto npr. moj rođeni brat, fudbaler, kasnije i trener, do svoje smrti je voleo i navijao za "Partizan" kao i naš otac, kao i moj mračni drug, kao uostalom i moji ćerka, i sin i unuk i još mnogi drugi moji prijatelji, dok ja, kako rekoh, navijam za "Crvenu Zvezdu", za koju su opet navijali svi Nedići, tj. članovi celokupne familije moje mame, a njih je bilo, da ne preterujem, ali zaista mnogo. Odnos je, nekako uvek bio 2:1 za ljubitelje crveno belog kluba.

Verovali ili ne, to nikad nije uslovilo neke velike rasprave ili ti ne daj Bože svađe između nas. Nama je to bilo normalno jer...voleli smo fudbal.

Nama je bilo normalno da navijamo za suprotan tim, kad je on igrao sa bilo kim, osim protiv našeg tima. Doduše, istini za volju, ja sam ipak posle moje Zvezde, navijala za OFK. Opet moram da kažem, pristrasno. Tamo su igrali mnogi moji drugari, od kojih je jedan bio, igrom, veoma sličan Beari, al dobro, ljudi se menjaju.

E tako ti ja pratih fudbal, kao svoj glavni sport, jer, shvatili ste, i meni je fudbal bio, nekad, najvažnija sporedna stvar na svetu i ja sam se, nekad, radovala svakom mundijalu i veoma pomno pratila sva dešavanja vezana uz to ali, negde je nešto kvrcnulo.

Usput, onako sporo, ali sigurno, rovarilo je tu ljubav i opčinjenost bravurama majstora lopte da bi se to negde poslednjih decenija prošlog veka razlilo u jednu potpunu ravnodušnost, a često i ljutnju i nemoćan bes.

Nekako verujem da su mnogi, kao i ja, izgubili interesovanje za fudbal zbog sličnih, ako ne čak i istih razloga. Na kraju, moj rođeni brat je, iako je ceo svoj život proveo u fudbalu, duboko bio razočaran dešavanjima u istom.

Fudbal je zaslužan što sam ja odavno počela da razmišljam kvari li novac ljude zaista ili ja to samo umišljam?

Nameće se takav zaključak, meni bar, da, dok se taj isti fudbal igrao srcem, voljom, željom da uspeš da savladaš tehniku tog sporta, da je dovedeš do savršenstva, da postaneš majstor svog umeća, prepoznatljiv, svoj u njemu, sve bilo nekako humano, deo stvarnog života, deo mnoštva ljudi koji su svojim navijanjem ili ruženjem istog, ali na jedan lep, civilizovan način i sami doprinosili da se taj sport, koji to nije tražio od nas, uvuče u svaki dom, rasprostre na svaku poljanu diljem kako celog sveta tako i naše zemlje. Fudbal nas je nekada spajao na svoj, prepoznatljiv, temperamentan način, ali, nije od nas učinio ni huligane, još manje ubice. Ako i jeste, onda je to bivalo, najčešće, samo na našu, ličnu štetu. Zbog fudbala se jesu ljudi i samoubijali, ali su retko ubijali.

No, došlo je neko novo vreme gde je novac odneo pobedu nad duhom one najčistije ljubavi prema sportu i sportskom duhu.

Ma nisam ja pala s Marsa pa da ne znam da je novac potreban za sve, čak i za razvoj i opstanak sporta, a i fudbala između ostalog.

I ne verujem da mnogi pre mene nisu sve ovo shvatili takođe, a to je, da je ulazak profesionalnog bavljenja sportom na mala, a danas potpuno normalno na sva vrata, donelo i neki novi odnos prema sportovima u celini i neke nove aršine.

I nije to do sporta. To je, na žalost, kao i uvek, do ljudi.

Promuvale se muvare, secikese i kasice prasice, nanjušile pare na gomilama i krenuli da zarađuju, prvo štrpkaju, a posle i lome ogromne zarađene kolače koje su svojim talentom, svojim nogama, zarađivali znojeći se na terenu i izgarajući u žaru svake utakmice mladi ljudi, fudbaleri željni priznanja i kasnije, mnogo kasnije, kada je fudbal već izgubio onaj svoj nevini sportski duh, slave.

Uvukla se "mafija" i u redove jednog od najrasprostranjenijih i najmasovnijih sportova svih vremena, do sad. Opoganila ga svojim jednostranim vrednovanjem, vrednovanjem kroz novac, gamad željna samo i isključivo para i zarade. Obezvredila ga i spustila na najniže grane od njegovog postanka do dana današnjeg. Umrljala velikom mrljom divno sećanje na  entuzijazam i borbenost onih naših, koji su više gladni, nego siti, hrlili na prvi mundijal, želeći samo jedno, jedinstveno, da promovišu boje svoje zemlje i svoju predanost i opčinjenost jednom sportskom veštinom, fudbalom, koji je to onda i bio.

Danas je fudbal "sport" u kojem se, po mojem slobodnom mišljenju vrti najveća gomila novca. Nezamisliva meni kao ženi i kao nestručnjaku za materijalne tokove, ali, molim da mi se ne spočitava neznanje da nisam kadra da prepoznam mogućnost da se zaradi na lak način, a ovde je to već postalo očigledno.

Eto, dok mnogi sede zavaljeni, u tenziji iščekivanja na neki novi duel fudbalskih reprezentacija na ovogodišnjem mundijalu u Brazilu, grickajući nervozno sve što im se servira, ispijajući boce i boce raznolikog osvežavajućeg pića, užagrenih očiju prateći dešavanja na malim i velikim ekranima, u stanu, u kafićima, na ulici, uspešno i bezuspešno odagnajući san iz očiju dok traje igra, ja razmišljam kako li je onim Brazilcima koji žive u Rosinji, najvećoj faveli na svetu, gde žive, slikovito, jedni drugi na glavama, često, bez elementarnih ljudskih potreba, vode i kanalizacije, gde postoji mogućnost da jedna velika kiša, koje su u tim predelima normalne, odnese deo po deo iste favele. Ljudi, koji su isto tako zaluđeni ljubavlju prema fudbalu kao sportu, a čija se ista ta ljubav zloupotrebljava jer im se grandioznošću i spektaklom igre na mundijalu, povlađivanjem prizemnim instiktima skreće pažnja sa esencijanog na nebitno, ili manje bitno, dok se u međuvremenu iza kulisa odigravaju mnogo veće igre, nemerljivih materijalnih vrednosti i nevidljive oku ljudi koji su zaluđeni fudbalom.

Pa se upitam, nije li ona,  hleba vina i igara, postala prikriveni slogan tih moćnika koji, ovog puta, troše enormne količine para ulažuću u jedno npr. Svetsko prvenstvo u fudbalu, a te iste pare su mogli da potroše, ili bar jedan deo, da istim tim ljudima koji žive u toj Rosinji, obezbede da im sva deca imaju svežu, pijaću vodu, da se igraju u čistim ulicama, a ne u ulicama kojima teku fekalije, da im roditelji rade, a ne da se dovijaju da bi ih odnegovali i da bi i sami preživeli.

Pa se upitam, zašto je stradala Marija Antoaneta, koju su skratili za glavu kad je rekla; "Ako nemaju hleba dajte im kolače", a ovi današnji, koji to isto rade, mnogo perfidnije, koji su silne novce potrošili da bi razradili "posao", još uvek vedre i oblače u mnogim sferama, reklo bi se, veoma uspešno, jer i ovaj mundijal, kao i mnogi pre njega, je samo još jedna potvrda da se ponovo odigravaju igre u slavu novca, a ne fudbala kao sporta.

E zato više ne gledam fudbalske utakmice i ne zanimam se za fudbal kao sport.

No, šta to koga pa briga, reći će mnogi. Kao da će to što mene, jednu ženu, ne zanima fudbal promeniti svet.

Kamo lepe sreće, rekla bi nepismena, premudra, šumadijska seljanka, moja baba Stanojka, da se više nas doseti i da prestane da hrani aždaju, jer kad je ne hraniš zna se, ona umre od gladi.

Pametnome dosta.