Lena

Jednom sam negde, davno, pročitala da je onaj, ko je tokom  svog života video hiljadu različitih mesta, imao ispunjen život. Nemam nadu da ću ispuniti tu kvotu iz jednostavnog razloga što se ja mnogim mestima vraćam opet, pa opet, a ne znam da li se to vraćanje istim, može računati kao novo mesto, premda, ruku na srce, ni jedno mesto nije uvek isto, ako imate priliku da ga vidite ponovo.

Prestala sam odavno da brojim koliko sam puta bila u prestonici Austrije, Beču.

Nije mi važan kvantitet, već samo kvalitet nečeg. To, da su moji boravci, svi do sad bili, svaki na svoj način drugačiji, mislim da ne treba ni da podvlačim.

Beč je grad koji veoma volim. U njemu živi moja najdraža sestra sa svojom porodicom, za njega me vezuju divne uspomene, u njemu sam mnogo tog naučila iz raznih oblasti, što smatram i privilegijom i uspehom na duže staze. To, koliko je Beč lep možete da vidite ovde, ako ste radoznali.

Postoje mesta u Beču koje svaki put, obavezno i ponovo obiđem. Što zato što uvek nekome ista ta mesta pokazujem, sa željom da i oni osete čar istih, što i zato što neka posebno volim i bilo bi mi mnogo čudno da ih, uvek, kada se opet nađem u Beču, ne vidim, ne posetim, kao stare dobre drugare. Jedno od tih mesta je i CunstHausWien, tačnije, muzej, legat čuvenog slikara i ekologa Hundertwassera.

Prvi put sam videla njegov muzej 2005. godine, moglo bi se reći, sasvim slučajno, ali, kako ja ne verujem u slučajnosti, to sigurno i nije. Naime, do ruku mi je došlo neko uputstvo, preporuka, šta treba obići u Beču, ukoliko vas put nanese u isti. Radoznala, kakvu me Bog stvorio, listala sam to uputstvo sa željom da proverim jesam li ja videla sve najvažnije, za sve dotadašnje godine mojih odlazaka u Beč, ili sam nešto i propustila.

Naravno da jesam jer jedna od preporučenih destinacija turističkog razgledanja Beča, bio je i muzej Hundertwassera.

Tog kasnog leta, 2005. godine sa svojom kumom sam išla na put "po Evropi", kako sam nazivala svaki svoj odlazak van granica naše zemlje, čak i kad se on sastojao samo od odlaska u jednu zemlju. Trebalo je da provedemo desetak dana u Beču i desetak dana u Passau. Moja kuma je tad prvi put bila u Beču i ja sam se, kao pravi znalac, trudila da joj pokažem sve, uključujući čak i preporuke iz tog turističkog uputstva koje sam neposredno pred put pročitala.

Tako smo se jednog dana obrele u muzeju, legatu Hundertwassera i naravno obišle i zgradu koju je on restaurirao, projektovao na svoj način, u obližnjoj ulici.

Moglo bi se reći da je to bila "ljubav na prvi pogled" između mene i stvaralaštva Hundertwassera jer posle tog obilaska Beča i njegovih znamenitosti, svaki moj sledeći odlasak u Beč je bio i obavezan obilazak CunstHausWien muzeja.

I nije meni sad cilj da vam ja pišem traktate o austrijskoj prestonici već su ovi redovi namenjeni jednoj osobi, koju sam imala čast i zadovoljstvo  da upoznam nedavno, prilikom mog poslednjeg boravka u Beču, ove godine, poslednjih dana ove duge i čudne zime.

Moj prvi, ovogodišnji odlazak u Beč bio je poseban, nesvakidašnji i nezaboravan jer je bio najbolji do sad.

  Mnogi od vas koji čitaju ove redove su najverovatnije korisnici društvene mreže Facebook. I sama sam. Facebook je čudo, bar meni. Na početku mi je bilo čudno sve to što se odvija na njemu, ali vremenom, kako se krug moji FB prijatelja širio, sve je dobijalo neki novi smisao. Mnoge od svojih prijatelja, većinu čak, prisvojila sam kao prave drugove. Kad kažem prave, mislim na prijatelje iz realnog života, premda i one koji to nisu, koji su samo moji tzv, virtuelni prijatelji, ja doživljavam veoma ozbiljno tj. stvarno.

Znam da je to do mene i mog načina razmišljanja, ali zašto je to tako, mislim, o nekoj dubljoj analizi tog, neki drugi put.

Mnoge od svojih virtuelnih, FB prijatelja, imam strasnu želju da pretvorim u stvarne, životne. Sa nekima sam imala prilike da se ipak vidim i "uživo", preko Skypa, što me je dodatno uverilo da imam divne drugare.

Zahvaljujući FB društvenoj mreži, upoznala sam i osobu sa "imenom" KreativMaliKrcimir. Ona je i uspešan i vrlo zanimljiv bloger, koji piše, zanimljive i veoma interesantne postove  o raznim temama. 

U tome smo slične :) 

 Povezala nas je moja draga Neg, kako ja opet, zovem jednu svoju drugaricu, koju sam takođe imala sreće i zadovoljstvo da steknem preko FB društvene mreže.

Nemojte ni slučajno da dođete u iskušenje i da pomislite da sam ja usamljena osoba, koja nema prijatelje! Nisam. Ja samo mnogo voljim ljude i radujem se svakom svom novom prijatelju, bio on stvaran ili virtuelan.

Koliko u tome ima detinjastog, potpuno mi je sve jedno, jer mi to ulepšava život i čini ga vedrijim no što on mnogima jeste u ovim, najblaže rečeno, uskomešanim vremenima.

    Ona, Lena, kako sam saznala da se zove, tek pošto sam je i lično upoznala kada sam skoro bila u Beču, je moja prva, virutelna prijateljica sa FB koju sam imala i čast i veliko zadovoljstvo da upoznam uživo.

Lena je naše gore list. Pod tim podrazumevam sve one koji su rođeni u onoj, staroj, bivšoj zemlji, sve one koji dele one lepe, realne uspomene iz tog doba.

Lena je za mene divno otkrovenje i blagoslov. Zahvaljujući njoj upoznala sam se sa radom austrijskog umetnika Hundertwassera na jedan sasvim drugačiji i mnogo kompletniji način.

Lena je prelepa, mlada žena, sa divnim, toplim, plavim očima koje sijaju sjajem zvezda. Njene su oči istinska potvrda da su oči ogledalo duše, jer neko, ko ima oči sa sjajem zvezda u njima, kao što ih ima Lena, imaju sasvim sigurno divnu dušu.

Lena je neko ko se osmehuje sve vreme dok vredno radi svoj posao i za kog se apsolutno može reći da to što radi, radi sa mnogo ljubavi i zadovoljstva.

Lena zna sve, ili skoro sve o umetniku u čijem muzeju radi.

Neštedimice je svoje znanje podelila samnom i mojom mladom rođakom koja me ovog puta pratila na mojem putovanju u Beč.

Imati zadovoljstvo da imate svog ličnog vodiča koji će vas upoznati sa svim eksponatima u jednom, ne malom izložbenom prostoru, u jednoj evropskoj prestonici, je retkost za mnogo značajnije ljude no što je moja malenkost.

Meni je Lena poklonila svoje dragoceno vreme predstavljajući sve ono što sam ja samo laički razgledala mnogo puta pre, dok je to ovog puta bilo zaista pravi susret i spoznaja veličine stvaralaštva umetnika, arhitekte, ekologa Hundertwassera.

Toliko mnogo energije i znanja je širila svakom reči, svakim gestom, dok nas je vodila kroz odaje i pokazivala nam eksponate, a njena "zarazna" opčinjenost delom i radom umetnika, prenela se i na nas nekim čudnim, vilinskim darom.

Jedno obično hvala, za jedan nesvakidašnji susret na jednom divnom mestu nije bilo dovoljno da kaže koliko sam fascinirana Lenom kao osobom i njenim gosotprimstvom, kao i saznanjem da imam jednog zaista divnog prijatelja kojeg sam stekla na savremen način, preko FB.

Otuda ovi redovi kojima sam želela da sa vama podelim istinu o postojanju tzv. običnih, velikih ljudi, ljudi koji ovaj svet čine lepšim i boljim i daju nadu da verujete da ipak vredi živeti i verovati da je svet jedno lepo mesto u kojem vas možda kao i mene što su, uvek mogu iznenaditi neke oči sa sjajem zvezda u sebi, jer će vas provesti kroz jedan deo vašeg života na jedan divan, neponovljiv, upečatljiv i nezaboravan način.

Verujem da ću imati prilike da još mnogo puta odem u Beč, kao što sasvim sigurno znam da ću uvek, kad odem u Beč ići da vidim i svoju prijateljicu Lenu, moju prvu, uživo, stečenu drugaricu sa FB.

Bilo bi sasvim u redu, jer, treba i kafu da popijemo, da se ispričamo na još mnogo drugih načina, da razmenimo pelcere, ma još mnogo tog što nismo uspele u samo jednom susretu.

Samo nek je zdravlja i života.