Komšija, sirene jesu svirale!

Komšija, zašto lažeš čoveka da sirene nisu svirale, kad jesu? Kako nisu sve? Šta bi ti, da u svakom stanu postoji sirena za opasnost? Pa tog nema ni u bogatoj Evropi. Uostalom, kod nas su se vesti uvek brže širile radio Milevom. Da si ti brže bolje javio komšiji, ovaj drugom i tako redom, svi bi očas posla bili obavešteni da je Tamnava dostigla natprosečni nivo za poslednjih 120 godina, koji je opet podigao natrposečni nivo Kolubare za istih 120 godina, a obe su opet, zajedno, podigle već podignut nivo Save i svi bismo odmah znali da nam stiže poplava nesrazmernih razmera za poslednjih 120 godina. Uostalom, ko nam je kriv što smo pravili grad na bezmalo tri reke. Uvek je nama malo, nije dosta bila jedna, nego, 'ajd, na tri. Ma nema veze što je Tamnava malo dalje, al' je opet blizu.

Izvin'te što se mešam u razgovor, samo nije lepo da se ne kaže istina.

Ljutim li se na nekog?

Ne, ne ljutim se ja ni na koga jer su me zadesile ove polave, a i zašto bih. Ako ćemo pravo imam koristi od njih. I ne samo ja. Kako kakve? Višestruke.

Poslednjih tri godine ne radim. Firma u kojoj sam radio, beogradska, zatvorena, prodata, svi radnici otpušteni pa tako i ja. Jesam, na birou rada sam poslednjih tri godine, al' džabe, nema vajde od tog. Meni do penzije fali celih 5 godina pa me ne kači nikakva materijalna pomoć.

Od čega živim? Žena radi po kućama, pod stare dane, sinovi nađu neki posao tu i tamo, fizikališu, ja odem, riljam bašte u okolnim selima, kad kome zatreba i tako. Dovijamo se.

Sinovi su završili fakultet, obojica, nego šta, kad nisam mogao ja da se školujem, školovao sam njih. Zašto se nisam školovao? Odrastao sam u domu za nezbrinutu decu, eto zato se nisam školovao dalje od srednje škole.

Ne, nemam, nikog svog, a ni moja žena. Sami smo stekli sve u ovom stanu što vidiš, ustvari više i ne vidiš, jer više nemamo ništa. Jeste, sve je odnela poplava.

Kako zašto nisam ljut i nezadovoljan, a više nemam ništa?

Na koga treba da se ljutim? Na HAARP, prirodu, Boga, vladu, državu? Na sve zajedno?

A kako bih ja iskusio sve to što se desilo, naučio lekciju, životnu, eeej.

Ma jeste sirena svirala, ova na krovu naše zgrade, onako, potmulo, jedva, mjaukala više, kao i onda kad je bilo bombardovanje.

Ja nisam ni spavao. Ušinula me leđa od zadnjeg riljanja pa sam sedeo na terasi. Kao što vidiš, stan nam je na prvom spratu.

Bacim pogled preko terase i vidim voda nadire, al' ne vidim odakle dolazi, kao sa svih strana da stiže, huči, kovitla. Nebo se tek zasivelo, zora će.

Viknem ženu i sinove;

- Ustaj, potop je. Oni bunovni, skočili, pitaju u glas, kakav potop, šta pričaš, sanjaš!

-Ma ne sanjam ja, jadna vam majka. Pogledajte preko terase, uverite se i sami!

-Voda je stigla do pola prvog sprata, reče moj stariji sin, koji je u mahu bio i vratio se sa terase.

Izađem ja opet na terasu i vidim, pliva jedan muškarac, mislim, nosi ga voda, malo dalje još jednu ženu nosi voda. Ona, raširila ruke, leži, licem okrenuta vodi. Bi mi muka. Vratim se u sobu, pitam, šta ćemo sad? Čujemo, strka ispred stana, otvorimo vrata, komšije sa prvog sprata trče gore, uz stepenice i viču, sklanjajte se, spasavajte se!

I tako. Sve ostalo znaš. Čitao si novine, gledao si vesti.

I sam si novinar, jasno ti je, sve, samo ti nije jasno zašto nisam ljut, besan, što ne ujedam, i kako to da je dobro sve ovo što nas je snašlo?

Ne, nisam se evakuisao. Ostao sam kod komšije, u stanu na potkrovlju.  Doturili mi vodu i po jedan hleb, dva puta, hvala im. Jesu, pomogli su.

Moja žena i sinovi su se evakuisali. Ja im naredio. Jeste, naredio sam im. Samo njih imam, nek su oni na sigurnom.

Posle saznam, sinovi pomagali da se ljudi evakuišu. Kome? Rusima su pomagali. Bili im vodiči. Znaju grad ko svoj džep, a i obojica znaju ruski jezik. 

Engleski? Znaju i engleski, ovaj mlađi, zna i nemački. Kako zna? Studirao, neke sam učio. Ide mu to, talentovan je za strane jezike. Kako se nije zaposlio? Kome treba školovan kadar kad se svi lepo snalaze i sa kursom. A i ko zna da imaš samo kurs, ko te pita danas za diplomu. Odakle si ti kad ne znaš da ovde para vrti gde burgija neće. A ja, para nikad nisam imao dovoljno, a tek za bacanje...

Ovaj stariji pitaš, šta je on studirao? Elektrotehniku. Ne, nisu išli u vojsku. U koju vojsku kad je ukinuta? Ono, bilo bi bolje, da se još više očeliče, ali, eto. Nije se dalo. Neko je bio pametan i odlučio da ukine vojsku, jer, mi smo kao, sad svi pacifisti.

A to, što ne rade, nemaju posao, e to ti je duga priča.

Kome treba mlad čovek koji govori 4 jezika, a završio je i krojački zanat? Zašto je završio i zanat? Da se osposobi da zna da radi nešto i rukama, zlu ne trebalo. Nema mašinu jer nismo imali para da mu je kupimo da bi mogao da bar šije nešto, kod kuće.

 Čak i da je ima, ko danas šije pitam ja tebe? Sve imaš da kupiš kod Kineza i to po cenama za svačiji džep. Da Bog poživi Kineze. Da ih nije ovaj narod bi išao i go i bos.

Jeste, pričam ti omlađem  sinu, a ovaj stariji, on je inženjer, elektrotehnike. On je završio i za električara, za svaki slučaj. Ne, nema posla ni za njega. Struje ima u svim, čak i zabitim selima u našoj zemlji.

Nema kažeš, ima još sela na Pešteru koja nemaju struju? Nisam znao.

Nismo živeli loše. Kako,  pitaš, svi bez stalnog posla, bez para, osim što zaradimo tu i tamo, gde nađemo šta god da odradimo?

Nismo besni. Ne jedemo file minjon, ne pušimo, ne idemo u bioskop i po kafanama, ne oblačimo se u buticima, račune smo plaćali redovno. Ja sam moju decu vaspitao da plate prvo Bogu božje, a caru carevo, a onda ono što pretekne, ostane nama pa delimo. Po prioritetu.

I šta kažeš gos'n novinar, nije ti jasno zašto će sad da mi bude bolje posle ovih poplava i zašto kažem da je dobro i da ih je bilo?

Zato gos'n novinar što ćemo tek sad da zapnemo da radimo svi. I moji sinovi i ja. Treba sve ovo što vidiš da operemo, bacimo, okrečimo, pa da kupimo sve iz početka, jedno po jedno, da se opet skućimo. Za početak, jedan rešo. Dosta. Ako dođe struja moja žena je doktor nauka za kuvanje i domaćinsko spremanje. Ume ona da od dva jaja napravi pet.

Na kraju krajeva, ne mora ni da jedemo mnogo. Za ovih poslednjih pet godina sam se ugojio, a nemam pojma od čega, kažu od stresa, taman će dobro da mi dođe da skinem višak kilograma. A i nije zdravo da se mnogo jede. Znaš da čovek može, a kad treba i mora, da izdrži gladan 40 dana?

Kako ne znaš? Nisi čuo za doktora Brojsa? Dobro, nije baš bio doktor, ali ga ljudi prozvali doktorom jer je gladovanjem izlečio mngo ljudi od najtežih bolesti. 

Kad mogu i bolesni da gladuju, gladovaćemo i mi, ako bude zapelo, a kako vidim, hoće.

Od čega ćemo da kupimo rešo kad nemamo ni pos'o ni pare, pitaš?

Ima da radimo od jutra do sutra, bez predaha. 

Nema odmora dok traje obnova.

A i na radnu akciju ću da ih pošaljem, kad počnu radne akcije, a čujem da hoće. Nek idu nek steknu još obrazovanja i nek se nauče još koječemu. Od viška glava ne boli.

 Nek budu korisni i zajednici. Nek vrate to što su se fraj školovali. 

Kako fraj? Pa obojica su bili redovni đaci i studenti, znači, na budžetu, a to što sam se ja naplaćao pribora i ostalog pratećeg, e to se ne računa. Računa se samo ono što je država uložila u školovanje, a to nije mala stavka kad se poredi njihovo i naše učešće. 

Tako kažu ovi što umeju da računaju, odozgo.

Ne razumeš zašto sam zadovoljan što su bile ove poplave?

E stvarno ti se čudim gos'n novinar, obrazovan čovek, a ne kapira očigledne stvari.

A kako bih ja imao priliku da vidim poplavu uživo, pa ljude koje bujica nosi, pa da čujem tišinu u potopljenom pustom gradu, da vidim amfibije na delu, da dobijem lebac na kanapče, da čujem kako ljudi viču u pomoć, da osetim i bes i nemoć u istom trenutku jer ne mogu da im pomognem, em ih ne vidim, em je voda dubine preko 2m, em ne znam ni odakle glasovi dopiru?

Kako bih znao gos'n novinar da mi je ovaj život koji imam najvažniji od svega što sam stek'o? Šta ima veze što me stigla ona Jevrejska; da Bog da imao, pa nemao!

Kako bih saznao da je ovaj moj život, život ljudi u mojem gradu, život moje dece i neke druge dece najvažniji mojoj državi i da se svim silama trude da nas spasu od pogroma prirode, da nije bilo poplave?

Šta ću ako mi ne pomognu, sad, posle? Ko? Jel država gos'n novinar?

A da tebe pitam ja nešto, može?

A jel mi do sad pomagala država? Jel mi možda ona kupila stan, odškolovala decu, mislim učestvovala u onom, kažu, manjem delu, neophodnih sredstava za školovanje đaka? Jel me država 'lebom rani od kad sam ostao bez posla? Jel mi ona plaća računa?

A jel država napravila sve one nasipe koji su trebali da do poplava ne dođe? Jel uložila možda u održavanje i čišćenje rečnih korita i vododerina koje su neophodne kad bujice krenu? A nije li možda pojela sve pare koje su se od gladnih usta, moje dece i neke druge dece, i svih ljudi u državi odvajali od PDV-a i ostalih prireza i poreza i nameta na vilajet da bi sve to funkcionisalo, ako Bog da, ako zatreba, ili ti zlu ne trebalo? A kao što i sam znaš, zatrebalo je.

E vidiš gos'n novinar, ako i jeste, ja videh svojim očima koliko je.

Kažeš nije država nego vlada, političari koje smo mi birali.

E pa da ti ja kažem gos'n novinar pa da se lepo rastanemo k'o ljudi. Raspričah se ja više no što sam i mislio i želeo, a i ti, nije da nisi bio radoznao.

Državu, vladu, čine ljudi ili neljudi.

E zato sam ja naučio dosta od ove poplave gos'n novinar, a posebno utvrdio onu staru; U se i u svoje kljuse.

Kakvi su mi planovi, pitaš?

Nemam više planova gos'n novinar, jer, ova poplava, ova država, me naučila da, čovek snuje, a Bog određuje, kako kažu naši stari.

Ja ću od sad da maštam, da sanjam, da zamišljam da živim u izobilju i blagostanju u uređenoj državi, u divnom okruženju, u slozi i ljubavi, u raju. Ko zna, možda mi se snovi i ostvare za života. A što ću da radim, sve u šesnaest, a nezaposlen sam. Ima da radim k'o da ću sto godina da živim, a ima da živim, k'o da ću sutra da umrem.

Doduše, imam jedan plan, a to je da nateram ovog mog sina, inženjera da izuči za keramičara. Možda mu se posreći, pa se i zaposli, a možda i daleko dogura.

Ako ste baš odlučili da izvadite zub

Ovih poslednjih dana aprila moja dobra prijateljica se intenzivno 
"družila" sa stomatologom. Usput je, onako zdušno, bogoradila da joj je svega već dosta i preko glave, da bi, po završetku svih intervencija osvanula sa širokim osmehom, lepa i zadovoljna. 

Ruku na srce, mogla bi ona, da vam iskustveno ispriča sve o boravku u stomatološkoj stolici i svemu što je pregurala zarad očuvanja zdravlja svojih zuba i usta, ali, koliko god bila svesna da je tako što neophodno, isto toliko je, ako ne i više, svesna da bilo šta što je vezano za S od stomatologija, ona više jednostavno ne podnosi.

Ja opet, ne mogu, a da se onako, iztiha, iz prikrajka, ne nasmejem toj njenoj antipatiji prema onome čemu, očigledno, treba da bude zahvalna da je tu gde jeste tj. da ipak ima koliko god svojih zuba, nakon muka koje su je pratile svih ovih godina sa istima. 
No, nesporno je i to, da je i ona itekako vodila računa o zdravlju istih veoma predano i savesno.

Kao i ona, moja drugarica, mnogi od nas su iskusili potrebu, ali često i neophodnost za sanacijom ili pak za vađenjem zuba. Na žalost, mnogi od nas ipak, ne znaju značaj svojih, rođenih zuba i olako ih se odriču. Postoje ljudi koji mnogo više vole da zub izvade no i samu pomisao da isti mogu da poprave ili da izleče.

Imala sam prilike da čujem gde kažu; Mnogo mi je lakše da izvadim zub nego da se bakćem da ga popravljam, a posle ga opet izvadim.

Ne bih ja da produbljujem mnogo temu, a mogla bih, zašto se kod nas zdravlju usta i zuba, po mom skromnom mišljenju, ne poklanja dovoljno pažnja, kako od samih ljudi, korisnika zdravstvene zaštite, tako na žalost i od strane samih zdravstvenih radnika.

Još uvek postoji nedovoljna informisanost ljudi koliki je značaj zuba kao i koliki je uticaj istih na kompletno zdravlje organizma. Nešto o tome možete pročitati ovde

Osvrnula bih se na pravovaljanu pripremu za ekstrakciju, ili ti vađenje zuba, koja je prilično "popularna" metoda invazivnog lečanja zuba ovde, kod nas.

Tu pre svega mislim na izbor samog pacijenta da često, iz straha od sanacije, popravke zuba, koji naravno može da se leči, ipak pribegava ektrakciji istog.

Nesporno je da stomatolozi ulažu napor da svojim pacijentima objasne značaj i korist svakog zuba, posebno mladima.

No, nesporno je i da se u našem društvu još nije ukazala potreba za uvođenjem predmeta u osnovne , ali i srednje škole, vezanih za očuvanje i unapređenje zdravlja u celini, pa i zuba kao njegovog nedeljivog segmenta.

Ovo se poslednjih godina pojavljuje već kao konkretna i potreba, ali i problem, jer se, na žalost, briga o zdravlju društva u celini, usled nedostatka, kako kažu, finansijskih sredstava, poprilično našla na margini prioriteta brige o građanima ove zemlje.

Otuda tek postoji još veća potreba za uvođenjem određenih predmeta koji bi postepeno mogli da edukuju , ali i osposobe ljude, kako očuvanju svog zdravlja, tako i na samopomoći.

Svi znaju da kao deca imamo dvadeset (20) tzv. mlečnih zuba, koji se kasnije, menjaju i dobijamo stalnih, trideset dva (32) zuba. Međutim mnogi ne znaju da gubitak svakog zuba uspostavlja dodatno, veće opterećenje ostalih zuba.

Svaki naš zub trpi opterećenje od 70 kp (kiloponda). 
Kada se ovo zna, onda se lako može izračunati koliko je dodatno, uvećano, opterećenje svakog zuba koji je ostao u vilici nakon ekstrakcije obolelog, ili zuba kojeg smo sami odlučili da ga se olako odreknemo, jer nam je tako "lakše".

Osim ovog, često mnogi od nas nerado urade protetsku nadoknadu nedostajućih zuba, sve dok ne dosegnemo zabrinjavajuće stanje zubika i po neku dodatnu otežavajuću "okolnost" kao što je npr. gastritis, ne retko gojaznost i mnoga druga oboljenja, za koja nikada ne bismo rekli da mogu da se pojave, između ostalog i zbog nedostatka zuba, te samim tim poremećaja žvakanja tj. varenja hrane.

Kako ipak spadamo u narod koji rađe vadi obolele zube no što ih leči, nije na odmet da se upoznamo sa nekim preduslovima kako da  samu ekstrakciju zuba prevaziđemo na najbolji mogući način.

   Mnogima se čini da je vađenje, ekstrakcija zuba "laka" intervencija, ali mnogi, na žalost ne znaju da je ekstrakcija zuba spada u tzv. invazione metode lečenja.

Invaziona metoda lečenja je svaka ona metoda kod koje se narušava integritet našeg tela.

Takođe, mnogi imaju predrasude da za ektrakciju zuba ne treba nikakva priprema, a to je velika zabluda.

Ponekad, pre vađenja zuba je neophodno uraditi dodatne preglede, kao što je rentgensko snimanje pojedinačnog zuba, ili cele vilice sa zubikom, tzv. ortopan snimak, koji lekaru stomatologu upotpunjuje dijagnostičku sliku.

Kao i za svaku tzv. krvavu intervenciju, tako i za ekstrakciju zuba pacijent treba da ima određenu psihofizičku pripremu. 
Sama priprema zavisi od više faktora između ostalog od starosti pacijetna, od stanja njegovog zdravlja u celini, od godišnjeg doba kao i doba dana.

Priprema za ektrakciju zuba nije ista kod male dece, mladih, odraslih ili starih lica.

Pacijenti koji se leče od nekih hroničnih bolesti iziskuju posebnu pripremu usko vezanu za bolest od koje se leče.

Takvim pacijentima se preporučuje, kao pravilo, da na ektrakciju zuba dođu posle obavljenog doručka, sa uredno popijenim lekovima koje su dobili od strane svojih ordinirajućih lekara.

Vađenje zuba kod hroničnih bolesnika se ne preporučuje u poslepodnevnim ili kasnijim satima u toku dana, osim ukoliko to nije hitno indikovana intervencija.

Ovo je uglavnom zbog toga da bi se pratilo stanje pacijenta posle ektrakcije zuba kao i eventualno, produženo krvavljenje posle iste.

Ekstrakcija zuba se obavlja od strane stomatologa ili specijaliste oralne hirurgije uz aplikaciju određene anestezije za svakog pacijenta po naosob.

Nakon same intervencije pacijent dobija uputstva vezana za postupke nakon izvršene ekstrakcije zuba.

Najčešće su ona vezana za ishranu i toaletu usne duplje.

Uglavnom se preporučuje kašasta, lagana ishrana. Savetuje se izbegavanje ljute i kisele hrane sa izbegavanjem žvakanja hrane na strani na kojoj je zub izvađen.

Hrana treba da je umereno temperirana ili hladna.

Takođe, savetuje se da se ektrakciona rana ne ispira nikakvim čajevima ili vodom.

Međutim, takođe se skreće pažnja da se večernja toaleta zuba obavi  sasvim normalno, ali sa blagim i umerenim potezima četkice kroz usnu duplju.

Posebna pažnja se pacijentima skreće na izbegavanje stavljanja ruke, ili maramice na obraz, stranu lica, na kojoj je izvađen zub, kao i da se izbegne spavanje na toj stani stela.

Takođe, pacijentima se preporučuje korišćenje onih sredstava protiv bolova, ukoliko se ukaže potreba za istima, koji u sebi ne sadrže acetilsalicilnu kiselinu.

Skreće se pažnja hroničnim bolesnicima da svoju terapiju uzmu po redosledu.

Kontrolni pregled, ukoliko je to potrebno, određuje lekar stomatolog.

Skoro uvek, po završetku ektrakcije zuba, posebno ako se radi o višestrukom vađenju istih, lekar stomatolog skrene pažnju pacijentu na neophodnost i značaj protetske nadoknade izvađenih zuba.

Nadoknaditi izvađene zube ne znači samo uspostaviti opet zadovoljavajući estetski izgled, već pre svega omogućiti funcionisanje procesa varenja koje počinje još u ustima.

Ipak, svi koji rade u stomatologiji, uvek će vam preporučiti da čuvate svoje prave zube, najduže što možete i da vađenju zuba pribegnete samo onda kada je to zaista neophodno i zdravstveno opravdano.

Ukoliko ikada budete u takvoj situaciji ovi redovi će vam možda pomoći da kroz sve to prođete na lakši način.

Ipak, autor ovih redova vam najtoplije preporučuje, da učinite sve i više od tog, da što duže sačuvate zdravlje svojih zuba jer njih nikada ne mogu potpuno zameniti, oni veštački, protetski nadoknađeni, koje u šali nazivam "stalni zubi".

Lena

Jednom sam negde, davno, pročitala da je onaj, ko je tokom  svog života video hiljadu različitih mesta, imao ispunjen život. Nemam nadu da ću ispuniti tu kvotu iz jednostavnog razloga što se ja mnogim mestima vraćam opet, pa opet, a ne znam da li se to vraćanje istim, može računati kao novo mesto, premda, ruku na srce, ni jedno mesto nije uvek isto, ako imate priliku da ga vidite ponovo.

Prestala sam odavno da brojim koliko sam puta bila u prestonici Austrije, Beču.

Nije mi važan kvantitet, već samo kvalitet nečeg. To, da su moji boravci, svi do sad bili, svaki na svoj način drugačiji, mislim da ne treba ni da podvlačim.

Beč je grad koji veoma volim. U njemu živi moja najdraža sestra sa svojom porodicom, za njega me vezuju divne uspomene, u njemu sam mnogo tog naučila iz raznih oblasti, što smatram i privilegijom i uspehom na duže staze. To, koliko je Beč lep možete da vidite ovde, ako ste radoznali.

Postoje mesta u Beču koje svaki put, obavezno i ponovo obiđem. Što zato što uvek nekome ista ta mesta pokazujem, sa željom da i oni osete čar istih, što i zato što neka posebno volim i bilo bi mi mnogo čudno da ih, uvek, kada se opet nađem u Beču, ne vidim, ne posetim, kao stare dobre drugare. Jedno od tih mesta je i CunstHausWien, tačnije, muzej, legat čuvenog slikara i ekologa Hundertwassera.

Prvi put sam videla njegov muzej 2005. godine, moglo bi se reći, sasvim slučajno, ali, kako ja ne verujem u slučajnosti, to sigurno i nije. Naime, do ruku mi je došlo neko uputstvo, preporuka, šta treba obići u Beču, ukoliko vas put nanese u isti. Radoznala, kakvu me Bog stvorio, listala sam to uputstvo sa željom da proverim jesam li ja videla sve najvažnije, za sve dotadašnje godine mojih odlazaka u Beč, ili sam nešto i propustila.

Naravno da jesam jer jedna od preporučenih destinacija turističkog razgledanja Beča, bio je i muzej Hundertwassera.

Tog kasnog leta, 2005. godine sa svojom kumom sam išla na put "po Evropi", kako sam nazivala svaki svoj odlazak van granica naše zemlje, čak i kad se on sastojao samo od odlaska u jednu zemlju. Trebalo je da provedemo desetak dana u Beču i desetak dana u Passau. Moja kuma je tad prvi put bila u Beču i ja sam se, kao pravi znalac, trudila da joj pokažem sve, uključujući čak i preporuke iz tog turističkog uputstva koje sam neposredno pred put pročitala.

Tako smo se jednog dana obrele u muzeju, legatu Hundertwassera i naravno obišle i zgradu koju je on restaurirao, projektovao na svoj način, u obližnjoj ulici.

Moglo bi se reći da je to bila "ljubav na prvi pogled" između mene i stvaralaštva Hundertwassera jer posle tog obilaska Beča i njegovih znamenitosti, svaki moj sledeći odlasak u Beč je bio i obavezan obilazak CunstHausWien muzeja.

I nije meni sad cilj da vam ja pišem traktate o austrijskoj prestonici već su ovi redovi namenjeni jednoj osobi, koju sam imala čast i zadovoljstvo  da upoznam nedavno, prilikom mog poslednjeg boravka u Beču, ove godine, poslednjih dana ove duge i čudne zime.

Moj prvi, ovogodišnji odlazak u Beč bio je poseban, nesvakidašnji i nezaboravan jer je bio najbolji do sad.

  Mnogi od vas koji čitaju ove redove su najverovatnije korisnici društvene mreže Facebook. I sama sam. Facebook je čudo, bar meni. Na početku mi je bilo čudno sve to što se odvija na njemu, ali vremenom, kako se krug moji FB prijatelja širio, sve je dobijalo neki novi smisao. Mnoge od svojih prijatelja, većinu čak, prisvojila sam kao prave drugove. Kad kažem prave, mislim na prijatelje iz realnog života, premda i one koji to nisu, koji su samo moji tzv, virtuelni prijatelji, ja doživljavam veoma ozbiljno tj. stvarno.

Znam da je to do mene i mog načina razmišljanja, ali zašto je to tako, mislim, o nekoj dubljoj analizi tog, neki drugi put.

Mnoge od svojih virtuelnih, FB prijatelja, imam strasnu želju da pretvorim u stvarne, životne. Sa nekima sam imala prilike da se ipak vidim i "uživo", preko Skypa, što me je dodatno uverilo da imam divne drugare.

Zahvaljujući FB društvenoj mreži, upoznala sam i osobu sa "imenom" KreativMaliKrcimir. Ona je i uspešan i vrlo zanimljiv bloger, koji piše, zanimljive i veoma interesantne postove  o raznim temama. 

U tome smo slične :) 

 Povezala nas je moja draga Neg, kako ja opet, zovem jednu svoju drugaricu, koju sam takođe imala sreće i zadovoljstvo da steknem preko FB društvene mreže.

Nemojte ni slučajno da dođete u iskušenje i da pomislite da sam ja usamljena osoba, koja nema prijatelje! Nisam. Ja samo mnogo voljim ljude i radujem se svakom svom novom prijatelju, bio on stvaran ili virtuelan.

Koliko u tome ima detinjastog, potpuno mi je sve jedno, jer mi to ulepšava život i čini ga vedrijim no što on mnogima jeste u ovim, najblaže rečeno, uskomešanim vremenima.

    Ona, Lena, kako sam saznala da se zove, tek pošto sam je i lično upoznala kada sam skoro bila u Beču, je moja prva, virutelna prijateljica sa FB koju sam imala i čast i veliko zadovoljstvo da upoznam uživo.

Lena je naše gore list. Pod tim podrazumevam sve one koji su rođeni u onoj, staroj, bivšoj zemlji, sve one koji dele one lepe, realne uspomene iz tog doba.

Lena je za mene divno otkrovenje i blagoslov. Zahvaljujući njoj upoznala sam se sa radom austrijskog umetnika Hundertwassera na jedan sasvim drugačiji i mnogo kompletniji način.

Lena je prelepa, mlada žena, sa divnim, toplim, plavim očima koje sijaju sjajem zvezda. Njene su oči istinska potvrda da su oči ogledalo duše, jer neko, ko ima oči sa sjajem zvezda u njima, kao što ih ima Lena, imaju sasvim sigurno divnu dušu.

Lena je neko ko se osmehuje sve vreme dok vredno radi svoj posao i za kog se apsolutno može reći da to što radi, radi sa mnogo ljubavi i zadovoljstva.

Lena zna sve, ili skoro sve o umetniku u čijem muzeju radi.

Neštedimice je svoje znanje podelila samnom i mojom mladom rođakom koja me ovog puta pratila na mojem putovanju u Beč.

Imati zadovoljstvo da imate svog ličnog vodiča koji će vas upoznati sa svim eksponatima u jednom, ne malom izložbenom prostoru, u jednoj evropskoj prestonici, je retkost za mnogo značajnije ljude no što je moja malenkost.

Meni je Lena poklonila svoje dragoceno vreme predstavljajući sve ono što sam ja samo laički razgledala mnogo puta pre, dok je to ovog puta bilo zaista pravi susret i spoznaja veličine stvaralaštva umetnika, arhitekte, ekologa Hundertwassera.

Toliko mnogo energije i znanja je širila svakom reči, svakim gestom, dok nas je vodila kroz odaje i pokazivala nam eksponate, a njena "zarazna" opčinjenost delom i radom umetnika, prenela se i na nas nekim čudnim, vilinskim darom.

Jedno obično hvala, za jedan nesvakidašnji susret na jednom divnom mestu nije bilo dovoljno da kaže koliko sam fascinirana Lenom kao osobom i njenim gosotprimstvom, kao i saznanjem da imam jednog zaista divnog prijatelja kojeg sam stekla na savremen način, preko FB.

Otuda ovi redovi kojima sam želela da sa vama podelim istinu o postojanju tzv. običnih, velikih ljudi, ljudi koji ovaj svet čine lepšim i boljim i daju nadu da verujete da ipak vredi živeti i verovati da je svet jedno lepo mesto u kojem vas možda kao i mene što su, uvek mogu iznenaditi neke oči sa sjajem zvezda u sebi, jer će vas provesti kroz jedan deo vašeg života na jedan divan, neponovljiv, upečatljiv i nezaboravan način.

Verujem da ću imati prilike da još mnogo puta odem u Beč, kao što sasvim sigurno znam da ću uvek, kad odem u Beč ići da vidim i svoju prijateljicu Lenu, moju prvu, uživo, stečenu drugaricu sa FB.

Bilo bi sasvim u redu, jer, treba i kafu da popijemo, da se ispričamo na još mnogo drugih načina, da razmenimo pelcere, ma još mnogo tog što nismo uspele u samo jednom susretu.

Samo nek je zdravlja i života.