Marina iz ladle i gibanica bez kora

Bila je pauza, za doručak. Sedimo tako i kao sve zaposlene žene jedemo i preko zalogaja razgovaramo o mnogim temama. Poslednjih dana najčešće pričamo o tome šta ćemo da spremimo za obrok svojim ukućanima. Sankcije su i teško se dolazi do mnogo tog.

Odjedno, Marina, kao iz topa reče; ” Ja ću da pravim gibanicu bez kora”.

Pogledasmo je sve sa izrazom iznenađenja na licu. Ustvari, sve do jedne smo čekale da nam objasni kako se to pravi gibanica bez kora?? Posebno ako se zna za onu priču da gibanica mora da bude kao ona, “izvikana”, četnička. Sve smo znale kako se pravi ta, gibanica koja je bila reper za sve gibanice od onog vremena do današnjih dana, ali ni jedna nije znala da gibanica može da se pravi bez kora.

• Šta je? Što me tako gledate, začula se Marina?

Marina je bila prečanka, Zemunka koja je to ponosno isticala uvek, kad god joj se pružila prilika za to. Poticala je iz veoma poštovane, stare zemunske dobrostojeće porodice. To joj nije bilo pravo ime, ali, kako je rođena na Ognjenu Mariju, tako su je zvali od detinjstva. A i bila je “Ognjena”, meni bar.

Temperamentna, brza u poslu, neposredna, čak ponekad vrlo direktna, sigurna u sebe i znanje iz svoje profesije, veoma omiljena među pacijentima. Ostali, kolege, il' su je voleli il' su je prihvatali. Treće nije bilo.

Sama je često govorila da ne voli žene, jer, ne trpi konkurenciju. Mnogima od žena to se nije dopadalo. Meni jeste, ali, mene je Marina volela. Samo iz jednog jedinog razloga. Rođena sam u njenom gradu, Zemunu i ona me je prisvojila kao svoju zemljakinju, a po njoj, od Zemunaca nema boljeg naroda. No bilo je tu i nečeg mnogo višeg što je uslovljavalo da me Marina zavoli. Htela ne htela, mnogo tog sam vrednovala kao i ona i u mnogo čemu smo bile slične.

Osim u jednom. Ona je imala pomoć u kući, svoju bedinerku, ja nisam.

E upravo stog smo sve zablenuto gledale u nju kad nam je rekla da će da napravi gibanicu bez kora jer smo znale, iz njenih priča, da ona, njena bedinerka radi sve za njenu porodicu. Čak i kuva.

Međutim, ono što je ona odmah nakon naših iznenađenih izraza lica rekla, razvejalo je našu radoznalost. Marina je svoju kućnu pomoćnicu u vreme sankcija sebi mogla da priušti samo jedanput mesečno. Za nas ostale i to jedanput, bilo je mislena imenica.

Bilo nam je potpuno normalno da ona ima svoju pomoćnicu. Na kraju ona je i sama izgledala kao da je ukras, broš iz ladle, kako je ona nazivala fijoku, a što je do ludila znalo da dovede moju dragu Veru. 

Isto tako je i Marina znala da se posprdno nasmeje Veri, kad bi ona rekla da je ona Bela pčela Petra Jokića, Karađorđevog buljubaše, našta bismo se mi ostale zgledale, a poneka i nasmejala sebi u bradu.

To detinjasto isticanje njihovog “plemićkog” porekla bilo je često uzrok i zaraznog smeha kojim je bio začinjen zajednički doručak u vreme pauze.

• Drage moje, ume ova gospođa iz ladle, kako znam da me zovete iza leđa, da kuva itekako dobro, nastavila je Marina. Ta kakva bih ja bila Sremica kad ne bih znala da kuvam i to dobro, hvalila je ona sebe samouvereno i dalje.

• 
  Gibanica bez kora se pravi vrlo jednostavno. Pravi se od starog, bajatog hleba. Isečete stari hleb na tanje kriške pa ga poređate u dobro namašćen pleh, tepsiju, šta već imate. Ja stavim mast, nikako ulje, jer je ukusnija. Od ostatka sira, a dosta vam je čak i 200g, čaše jogurta, 2 do 3 jajeta, malo soli i vrlo malo ulja, možda jedna mala kafena šoljica, napravite fil, preliv za gibanicu i kašikom, lepo, prelijete pedantno, jedno po jedno poređano parče hleba. Potrošite sav fil do kraja. Pecite u zagrejanoj rerni na 200 stepeni sve dok lepo ne porumeni . Servirate parče po parče uz neki napitak po želji, završila je svoj monolog slavodobitno Marina.

• Eh da, ako imate koje parče kačkavalja, slobodno “pokvarite” gibanicu s njim, narendavši ga odozgore, preko prelivenih parčića hleba. Čvrsto verujem da će vam se dopasti i da će me neko od vas možda i zapamtiti po ovoj gibanici, u dahu, skoro zadihano izgovorila je Marina, podigla se i otišla da radi dalje.

Pauza je bila gotova. Svi smo gledali u zatvorena vrata iza kojih je nestala Marina.

Od tada, svaki put, kad imam stari hleb, rado spremam ovu Marininu gibanicu bez kora jer je više nego izvanredna. Pri tom se brzo sprema, a ume da bude ukusan, brz zalogajčić za iznenadnu posetu bliskih prijatelja.

Uvek me podseti na moju “Ognjenu” Marinu koja ima jednu posebnu ladlu u mom srcu, samo za nju i njen i moj Zemun.

Đurđevak

Najzad! Skoro će trinaest sati. Okreni, obrni, svaki dan završim ove svakodnevne kućne poslove u to vreme. I sve vreme, dok to radim, moje misli lete ka tastaturi mog Dobrivoja, kako od milošte zovem svoj kompjuter, sa željom da zabeležim sve streličaste misli svojih priča i inspiracija. Ipak, i dalje vrlo disciplinovano radim ovaj, kako bi rekla moja mudra Zaratustra kućevni posao, sa ne manje elana, ali i velike želje da ga što pre okončam da bih zapisala sve to što mi se uporno mota po glavi. Jer, ako to ne uradim najbrže što mogu, misli se rasplinu i nestanu. Mogu ih “juriti” posle koliko god hoću..nema ih. Nestanu kao dim.

Koliko jutros mi je sinula ideja da započnem novu oznaku na svom blogu, Obojeni svet. Verujem da će moji verni pratioci i čitaoci vrlo brzo prepoznati o čemu pišem.

. . . . .

Lela, profesorka fizike je na katedru spustila pun krug, iscrtan kao torta isečena na komade kolača. Svaki od tih isečaka bio je obojen svim bojama duge. Očito je bilo da je taj krug bio pokretni model za prikaz nečeg, sasvim novog za sve nas. Svi smo znatiželjno, kakva su već deca u sedmom razredu, iščekivali njen sledeći pokret.

A onda je ona zavrtela taj krug oko njegove pokretne ose. Prvo lagano, a potom sve brže i brže. Tu pred nama splet duginih boja pretvarao se u iznenađenje i nestajao u nijansi samo jedne boje, boje koja je uvek na kraju tunela. Shvatili smo, veoma brzo, dok se taj krug polako usporavao i dok su se ponovo pred našim očima vraćale sve njegove boje, da sve boje u sebi imaju nju, jednu osnovnu boju.

Meni su u tom trenutku pred oči iskrsli cvetovi đurđevka u bašti moje bake. Čak sam i njihov miris osetila iako je bio, kao i sad, pozni novembar.

. . . . .

Cvetao bi uvek u ćošku, uz samu ogradu pored ulice, ispod špalira od jorgovana koji su bili prirodna međa sa susednim dvorištem. Pre njega bi tu, na istom mestu izvirile, negde krajem februara meseca sitne, pognute glavice njenih cvetova. Govorili su za nju, da je vesnik proleća. Jeste bila lepa, ali nije mirisala kao on, đurđevak, cvet koji bi stizao da nam svojim beharom i mirisom magijski okupa baštu još uvek neopupelu posle, onda, dugih zima. Ali, stizao bi uvek u isto vreme, pred Đurđev dan.

Ne znam šta sam više volela, taj cvet ili praznik Đurđevdan, čak iako ga mi nismo slavili. Slavili su ga Romi, koji su živeli u dvorištu preko puta nas i uvek uz pesmu igru i muzika truba i harmonika.

Znala sam da izađem na kapiju i da dugo gledam u njihovo dvorište, a često i njih kako igraju kolo na samoj ulici, do iznemoglosti, u žaru igre i nekom iskonskom zanosu.

Ponekad bi mi se u gledanju pridružili i ostali ukućani.

Te godine Đurđevdan je za mene bio tužan. Dok su u sobu u kojoj sam ležala dopirali zvuci romske muzike koja je budila sve pore i drmala damare uvek kad bi je slušala, sad mi je smetala. Gorela sam u temperaturi. Imala sam težak, azijski grip. Posle svih mojih ukućana, koji su se izređali i preboleli isti, došao je red i na mene. Oborio me je iz sve snage. Kako i ne bi. Ja sam bila vrlo sitna, tanušna, doduše, govorili su, dosta žilava.

Bio je to Đurđevdan pred moj polazak u prvi razred osnovne škole.

Bilo mi je strašno toplo ispod debelog vunenog jorgana. Svi su izašli da gledaju kolo koje su igrali naši komšije, Cigani, kako su voleli da ih zovemo. Znala sam da je kolo vodila Coja, najstarija među njima. Takav im je bio red, da najstariji i najpoštovaniji među njima, povede kolo. Ostavili su otvoren prozor na mojoj sobi i ja sam čula tu temperamentnu muziku koja me obavijala nekim čudnim mirom. Kroz akorde muzike u sobu je dopirao i miris, njegov miris, miris đurđevka iz bašte.

Čudila sam se tome jer je bio dosta daleko od sobe.

Nedugo zatim u sobu je ušla moja baka, a sa njom je miris đurđevka postao snažniji. Prišla je mojoj postelji i pružila mi kiticu ubranog cveća govoreći; “ Iznenadićeš se kad vidiš koliko nam je ove godine cvetao đurđevak. Sve sam Cigane okitila njime i evo, donela sam i tebi da ti malo zamiriše, da te malo razgali”.

. . . . .

Krug koji je zavrtela profesorka Lela se zaustavio. Svi isečci su bili obojeni u sve boje duge. Meni je i dalje bila pred očima boja đurđevka, shvatih, osnovna boja svih boja.

Boja koja krasi mnoge meni drage cvetove; tratinčicu, jasmin, zovu, lokvanj...

Boja koja nas vodi ka izlazu iz svakog tunela, boja koja je simbol za nevinost, boja u koji se mladenke odevaju na dan svog venčanja u mnogim delovima sveta, boja koja je neispisana strana sveske bez linija i kvadratića, boja koja je...

Volite li i vi cvet đurđevka?