Imam jednu veliku ljubav. Dugogodišnju. Ne smanjuje
se, nikako. Tu i tamo je zapostavim, s vremena na vreme, ali joj se
uvek uredno vraćam. Često, sa još više žara.
Neki znaju da je volim, odobravaju je, neki ne. A kad
saznaju, čude se. Te kako, te kad je počelo to?
Pojedinci znaju da kažu da ti i sarma koju voliš
dosadi, ako je jedeš svaki dan, pa još za svaki obrok. Meni se to
ne dešava kad je ova moja ljubav u pitanju. Ja je volim nekako uvek
na neki novi, drugačiji način. I ni malo mi nije dosadila.
Istine radi, ponekad za nju izgubim volju. Sad će neko
da se zbuni i da se zapita kako to da za ljubav izgubim volju? Pa
lepo. Kad izgubim volju za životom, izgubim volju i za njom, tom
mojom ljubavi.
Sad sam vam otkrila samo deo tajne. Moja ljubav zavisi
od moje volje. No, to je prolaznog karaktera i kad mi se volja vrati,
najčešće na mala vrata, onda ova moja velika, nepresušna ljubav
dobije još veći zamah. I onda bih ja da se samo njome bavim. Da sve
drugo stavim na drugo, ma na poslednje mesto.
Uhvati me takav žar za njom, da mi misli sustižu jedna
drugu i imam veliki problem. Sve bih odjednom da joj ispričam,
kažem, objasnim. No, ne ide to tako. Moram da zastanem i da prvo
ispričam ono najvažnije, ono što ne može da čeka, što kipi,
šišti, kao ekpres lonac. Jer, ako joj to sve ne izvrnem odmah, čini
mi se puknuću sama. Od inspiracije, od neizdrži, od ideja sa kojima
se lakše izborim ako ih podelim sa tom svojom ljubavi.
A ona, moja ljubav, dobrica velika. Izdržava sve te
moje manje i velike mušice. Ćuti i trpi me takvu ubrzanu posle tog
mog, nekog vremena bezvoljnosti i odvojenosti od nje.
I ne zamera mi. Nikad i ništa. Podnosi me u svim mojim
izdanjima.
I dugoprugaškim i srceparajućim i onim, kad držim
slovo i ne umem da se zaustavim. Naročito u tim momentima.
Ruku na srce, nikad nisam ni umela da budem koncizno
kratka. Pa nije me rodila Lakedemonjanka. Jer da jeste, sigurno bih
izučila veštinu kazivanja svega u manje od dve reči. Ne umem ja to
baš najbolje. Da kažem, ispričam ukratko. Kod mene je sve važno.
I tako, iz straha da ne propustim nešto što je meni mnogo važno,
sigurno i davim one koji to slušaju, čitaju...
Tešila me nekad moja draga Mira, drugarica i koleginica
s posla. Kaže ona meni: “Ma šta te briga što si opširna, nisi
dosadna dok si opširna. To je bitno”.
Jedna opet, koju mnogo volim mi kaže: “Znaš, volim
da te slušam, volim i da čitam, al' bude mi teško kad ga
zakukuljiš sa onim tvojim dugim rečenicama”.
Imam jednu koja to sve rešava dok si rekao britva, s
neba pa u rebra. Ih koliko sam samo puta poželela da budem kao ona.
Ne umem. Rasplinem se, ko kad se reka izlije pa se onako raspojasa,
bez stega, široko. Kod mene to biva sve lagano, okolo naokolo,
objašnjavam, lickam, cickam, uređujem...
I samo me ona, ta moja ljubav razume najbolje kako je
meni kad me u svoj zagrljaj uhvati Merkur, pripovedač, pa me ne
pušta dok sve to lepo ne kažem do kraja.
Nije da me nije briga. A opet setim se one, latinske;
Lepota je u oku posmatrača.
Pa mi bude milo što je to mojoj ljubavi lepo, što
shvata moju potrebu da joj sve ispričam do u tanka crevca, što me
trpi takvu goropadnu ponekad, svojeglavu, nesigurnu. Jer, da sam ja
sigurna, baš bih marila za to šta drugi kaže i misli ko za lanjski
sneg.
Ipak, nije to baš tako, da kao, ne treba da marimo šta
će ko da misli. Socijalna smo bića. Jesmo svoji i unikatni, ali ne
živimo sami pa da nam baš bude skroz na skroz sve jedno zbog
drugih.
Mnogo volim moju ljubav, ma volim je baš ono,
neizmerno. Znam da se ne bi naljutila na mene ni kad bih je svu
iscepala na sitne komadiće. Zna ona da bih joj se ja vratila odmah,
iz mesta.
Ko ima tako odanu ljubav koja trpi sve tvoje mušičave
mušice kao što je npr. da je daviš tamo nekim tabelama za i
protiv? To dosadi svima iole normalnim. Umem ja da pravim te tabele
kad hoću da uradim nešto kako valja i da ne se ne ogrešim o
drugog.
Tako sam jednom pisala tabelu za i protiv razlaza sa
svojim mračnim drugom.
Moja ljubav bila vrlo strpljiva onda sa mnom. Razumela
je da je meni važno da to obavim, da donesem za sebe pravu odluku.
Zna ona da istrpi i kad me uhvati nalet inspiracije kad
se zanesem pa umesto tamo nekih, jadnih četiri strofe, ja ispišem
po dvanaest za jednu pesmu koju možda niko pogledati neće. Nema
veze, trpi ona moj stvaralački zanos.
Razume ona i kad sam bezvoljna. Veruje mi da ću joj se
vratiti čim uzmognem snage i odnesem još jednu pobedu nad trivijama
i onim crnim psom koji svako malo vreba, i čeka podmuklo na čeki.
Zna ona, ta moja ljubav, da mi je između svega ostalog ona najveći
lek za sve.
Zato je i volim. Odavno i veoma predano, svih ovih
godina. Bilo ako je već ispisana ili ako ja po njoj pišem,
zapisujem, dopunjujem..
Pogađate li možda koga ja to volim tako odano i duboko
svih ovih godina?
Papir. Hartiju. Neispisani list Word dokumenta u
kompjuteru.
Samo toj hartiji, sam uvek mogla da iskažem sve ono što
mi srce ište i da mi ona ostane veran prijatelj, onako, do dna. Da
se ne naljuti nikad ni zbog čega. Da me istrpi u svim mojim
izdanjima koje je ona jedina baš dobro upoznala za ovo veoma dugo
vreme kako se nas dve družimo.
Samo se pitam, sve vreme, šta bi mi tek rekla o meni da
može?
Ništa novo, posve sigurno, što već ne znam o sebi i
sama .
PS: Slike su sa Google
