Sve te želje

“Nebo je tako vedro
ponoć je tako tiha,
al' moje srce nije
želja mi želju vije”.

(Jovan Jovanović Zmaj)

      Ovo, želja mi želju vije, kako pesnik kaže, se dešava svima. Taman zadovoljiš jednu želju, rodi se druga. I tako stalno. Zato i nije čudna moja reakcija kada sam ga ugledala jednog dana kao usputno obaveštenje. Odlučila sam da on mora postati moj. Po svaku cenu. Brzinom munje, jer nikako nisam želela da me neko pretekne u njegovom osvajanju, poslala sam poruku sa upitom za cenu. Odgovor je stigao odmah, ali i pitanje; Jeste li penzioner?

Malo sam se začudila, ali odgovorih da jesam.

E onda je za vas cena...

Obradovah se ko kučence. Začas smo se dogovorili. Kako je gospodin bio moj “komšija” iz okoline, reče da će mi ga on lično isporučiti.

Tako se on obreo u mom Čudesnom vrtu. Odredih mu centralno mesto, odakle je mogao da bude viđen iz svih delova vrta.

Stajao je onako sam, kao neki spomenik iz prošlih vremena. Ustvari, on i jeste bio spomenik, jer takvih ima sve manje. Ili ih uopšte nema više. Zamenile su ih metalne cevi.

Bio je lep. Sa sjajnom limenom, pocinkovanom pratilicom bez koje on i ne bi bio to što jeste. Ali, nekako je u mom Čudesnom vrtu on delovao golo.

Svuda oko njega je bilo drveće, što ukrasno što voće. Mnoštvo biljaka i raznoraznih ukrasnih trava šepurilo se vrtom. Tu i tamo saksije sa različitim cvetovima se se trsile na suncu, a on je bio goliždrav.

Rešila sam da ga malo ukrasim. Čula sam ja već sašaptavanja stanovnika vrta da im on onako sam, deluje tužno. Osim tog, svakodnevno su se raspitivali jedan kod drugoga je li dobio najzad ime. Svi oni imaju imena, a on još nema ime.

Nisam imala ideju koje ime da mu dam, a onda mi pade na um rimska fontana Di Trevi kao i običaja koji je prati dug niz godina.

Nikad nisam bila u Rimu, ali je zato zid moje kuhinje krasio jedan prelepi porcelanski tanjir sa slikom fontane Di Trevi. Sećam se da sam jednom pročitala da samo od nje Rim ubere podosta novca koje kasnije uloži u uređenje svojih trgova i turističkih i istorijskih znamenitosti. I sve to jer su turisti, koji bi dolazili u Rim, bacali novčić u nju za jednu želju. Tako ja reših da mu dam lepo ime, Željko.

Jeste li se možda dosetili ko je on?

On je moj bunar želja. On je zaista jedan pravi, omaleni, ukrasni bunar koji krasi moj Čudesni vrt.

Kako sam jednom pisala da je bunar želja nepresušan, tako poželeh, opet ta želja, da i ja oprobam čari mog malog bunara želja, Željka. Pomislih jednu želju i ubacih novčić u njegovu limenu kofu.

Morate mi verovati na reč da mi se želja ostvarila.

Onda su svi posetioci mog vrta uradili to isto, posebno jer im se moj Željko veoma dopao.

Više nije bio goliždrav. Krasile su ga rascvetale petunije i viseće muškatle pa je delovao raskošno i iako omalen, grandiozno.

Ne znam da li su se njihove želje ispunile. To se ne pita, jer kažu, onda se neće ostvariti.

Meni je moj bunar Željko do sad ispunio sve što sam poželela. Ne znam da li je to zato što je on zaista čarobni bunar, ili što su moje želje jednostavne za ispunjavanje. Iako često umem da kažem da nema malih, ili velikih želja sve su želje mnogo važne i svi mi volimo kad nam se one i ostvare.

Da nisam poželela da imam mog Željka, kako bih sad imala svoj sopstveni bunar želja i mogućnost da ubacim jedan novčić.

Ipak, sanjam Rim i fontanu Di Trevi. Maštam da u nju bacim jedan novčić za jednu želju.

Eto, opet jedna želja. Lepo vam kažem, baš kako reče i pesnik, želja želju rađa.

Sve dok smo zdravi u životu imamo bezbroj želja.

Kad se razbolimo, onda imamo samo jednu želju, da ozdravimo.

A kad ozdravimo, sve ispočetka.

Želja mi želju vije...