среда, 18. новембар 2020.

Jesen 2020.

 



             Pogled, pun čuđenja, joj je i dalje bio uperen u leto koje se lagano gubilo u daljini. Brzinom munje joj je prošla misao i nedoumica. Šta je njemu? Nije mi reklo ni zbogom u prolazu, bar. To se do sada nikada nije dogodilo. Tim pre, što smo znali da se družimo ponekad i u oktobru, kad se ja malo povučem i pustim da se njegovi ostaci razuzdaju oko Miholjdana.

Jesen je gledala za odlazećim letom i sve ove misli su joj se vrzmale glavom da je skoro i zaboravila da najavi svoj dolazak. A umela je ona to da uradi na iznenađujuće razne načine.

Ponekad bi se razmahala već polovinom septembra i krenula, onako, potajno, da preko noći boji parkove u gradovima, livade, polja, brda i doline, prirodu u celosti, u njene tonove, pastelne žute boje.

Nekad bi besno terajući vihorske konje skidala lišće sa drveća i ono bi za tili čas ostajalo nezaštićeno i golo.

Nekad bi skakala po oblacima i zalivala pljuskovima ožednelu zemlju.

Ove godine, 2020.-te, je došla nekako tromo, jedva klizeći kroz vreme do svog prvog dana.

I još ovo leto koje joj se nije ni javilo. Samo mi je još to trebalo ove godine. Kao da sam za nešto ja kriva. Ili odgovorna.

Eto, leto nije sačekalo da mu kažem reč, dve, da zna šta da očekuje na južnoj hemisferi. Ja sam tamo već bila i znam šta ga čeka. I neće mu biti baš lepo.

Pa dobro. Šta da mu radim. Samo je biralo.

Hodala je jesen lagano prirodom po severnoj hemisferi razmišljajući šta je čeka ovde gde je upravo počelo njeno vreme.

Dole, na južnoj hemisferi, njenim dolaskom je stigla i korona. I ljudi su, čak i oni koji su je do skoro voleli, počeli da je mrze. Neki kunu čak. Kao da je ona kriva za pojavu tog virusa.
“Pa nisam ga ja izmislila”- mislila je jesen. Sami ste vi ljudi odgovorni za mnogo tog što vam se dešava. Ja sam samo jedna sezona godišnjeg doba od koje mogu da zavise vremenske prilike, ali ne i pojava bolesti. Ako je do mene, evo ja sam i učinila da ne budem ove godine mnogo hladna na južnoj hemisferi.

Čula sam da, kao, taj virus brže nestaje u toplijoj sredini. Šta bi više hteli od mene. Bila sam topla i blaga. Gle čuda, ni to im nije odgovaralo jer, ispostavilo se da on manje voli hladno od toplog.

Zato sam sad ovde, na ovoj hemisferi rešila da zaposlim svoju braću, vihorske vetrove da duvaju, ali i da oblake napunim, da su stalno u pripravnosti da linu kišu. Ako treba i iz vedra neba.

Ali, čula sam u prolazu da ni to ne valja. Kao, vetrovi raspiruju već postojeće požare.

Pa nisam ih ja zapalila, mislila je jesen. Opet ste vi, ljudi,

 u mnogima od njih imali svoje prste.

A čujem, ne valja ni mnogo kiše. Jer, smučile im se bujice pride na koronu koja je i dalje prisutna.

I šta sad ja da radim- mislila se jesen 2020. godine? Kakva da budem da bi ljudi bili koliko toliko zadovoljni?

Ne valja im, moglo bi se reći ni vruće ni hladno.

Doktor nisam pa da mogu da im sredim taj virus.

Ako je do mene nešto, rado ću da olakšam.

Mogu malo da smirim moju braću vetrove da se mnogo ne bećare kad zadujavu. Mogu i oblake da lepo zamolim da se istresaju malo više iznad mora i okeana, a ne po ljudima i zemlji. No, ne mogu to da činim stalno i sve  vreme. Ne trajem ja dugo. Dođem i odem za tri meseca.

Evo, neću ni na leto da se ljutim zato što mi bar nije mahnulo u odlasku. Lepo ću da ga pozovem da se malo vrati za Miholjdan, ako želi,  da se opet malo ljudi zagreju i da, kako znaju da kažu, zagreju dušu.

Kao da vreme može da im ogreje dušu.

Kako ljudi nisu do sad shvatili da nije do vremena, do njih je.

Do njihovih izbora, odluka, znanja i neznanja.

Ja sam sad došla i eto mene vrlo brzo, odoh. A oni će opet ostati sa koronom. Ako im se još neka karakondžula ne pridruži dotle.

Imala bih ja da im kažem što šta mnogo tog u vezi svega, ali neću da im solim rane, ovogodišnje. Već rekoh, ne trajem ja predugo pa da se sad tu zamajavam i da ih prosvetljujem.

Koliko je do mene, eto, biću fer. Prilagodiću se i ja situaciji. Naravno ukoliko to bude bilo u mojoj moći jer, nije sve ni do mene.

           Već umorna od razmišljanja jesen, koja je gledala za letom koje je već nestalo u daljini, se lagano, ko prebijena mačka, vukla kroz brda, doline, livade, poljane, kroz celu prirodu na severnoj zemljinoj hemisferi. Sve je odavalo da joj nije ni malo drago što je došla ove 2020.-te godine. Znala je da joj se niko neće radovati. Ili hoće, samo utoliko što će želeti da i ona što pre ode. 

Da sa njom, ako može, ode u nedođiju i ova nikad zaboravljena 2020.-ta godina.