Kako je dosada kriva za jednu ljubav - Svetlost se upalila

Gluvarim po netu i vidim oglas za prodaju jedne polovne knjige. Pogledam, baš ona koju tražim, godinama. E, al nisam srećne ruke. Oglas je odavno. Novih na tu temu nema.

Lavina uskomešanog sećanja i osećanja zatalasala je ovaj dan i iznedrila ove redove. Nisam želela da ih zaboravim i..eto. 

Zapisah, da ukradem od zaborava.

***

Sve je počelo na letnjem raspustu po završetku drugog razreda osnovne škole. Ubijala me dosada.

Tog leta sam raspust provodila sa svojom mamom. U ulici, gde je ona stanovala, bilo je mnogo dece, ali nevolja je bila što ja nikog od njih nisam poznavala. Nisam imala sa kim da se igram. Vreme sam trošila vezući male šustikle za bokal i čašu, kao i jastučnice za male jastuke.

Sećam se, jednu sam sama iscrtala, sa motivom malog ostrvceta sa crkvom na Bledskom jezeru.

***

Išla sam u “Kolonijal”, radnju na uglu Tetovske ulice i ulice kojom je prolazio autobus koji je vozio do Centralnog groblja. Trebalo je da kupim ulje, koje se onda koristilo samo za pravljenje salata i kupovalo se na točenje. U vrh kape, po pola litre, jer se koristilo vrlo malo i uglavnom u letnjim mesecima.

Sa druge strane ulice, preko puta radnje “Kolonijal”, bila je pekara, koja je imala poveći prozor sa velikom, širokom policom, sa ulične strane. Taj prozor je služio za prodaju peciva, a sama polica da se tu, na trotoaru, s' nogu, pojede vruća kifla uz čašu jogurta na točenje.

Polica je služila kao sto, na koji bi se sve to odlagalo i gde bi se jelo lagano, uz pomno, radoznalo posmatranje prolaznika, ali i izraženu želju da se bude viđen da, baš tu, jedeš vruće, tek izvađene iz peći kifle, po kojima je bila poznata pekara na uglu. 

Ipak, nije bila samo po tome poznata.

Bile su to kasne pedesete godine onog veka i malo ko je imao radio aparate, a o televizorima se sanjalo u većini radničkih porodica. Vlasnik pekare je bio i vlasnik jednog, kažu, onda, najvećeg televizijskog aparata. Govorilo se da je veoma dobar čovek. Često je, kad bi bilo prenosa nekog sportskog događaja preko tv ekrana, ili čak prenos fudbalske utakmice, iznosio svoj televizor, stavio bi ga na tu policu da mogu da gledaju svi; komšije, kupci, prolaznici, čak i vozači retkih automobila koji su baš tu, na raskrsnici, skretali nizbrdo u Strumičku ulicu.

Intersantan je bio taj skver na kojem se, osim pekare i trgovine, nalazila i mala pošta u kući na samom uglu Strumičke ulice, preko puta pekare. Ispred pošte je, na širokom, velikom trotoaru bio veliki drveni kiosk za prodaju štampe, koji je, baš kao i pekara imao oveću spoljnu policu na kojoj su stajale uredno poređane novine; Borba, Politika, Sport i svet, Novosti, Politikin zabavnik i druge.

U tom kiosku je pre podne, radio čika Čeda, kojeg smo svi zvali novinar.

Posle podne bi, čika Čeda novinar, novine prodavao kao kolporter, ulični raznosač novina, koje je prodavao ulicama petog reona, ondašnje opštine Voždovac.

Nosio bi oveću torbu preko jednog, najčešće levog ramena, od čega mu je to rame, kad je bio bez nje, bilo znatno niže. Torba je bila oblika pisma, sa širokim kajševima od platnenih gurtni. U njoj su uredno bile poređane novine, najčešće najtraženija dnevna štampa; Politika, Večernje novosti i Borba. Žurio bi kroz ulice glasno vičući; Novine, novine!

Često bi uzvikivao i naslove sa prvih stranica, ne bi li time privukao veću pažnju, što mu je najčešće i polazilo za rukom, jer bi iz dvorišta, sve do kapija, dolazili kupci žurnog koraka, željno iščekujući njegov dolazak i spremno držeći već pripremljen sitan novac za svoj primerak novina.

Sećam se da je tako bivalo svakog dana osim...

Kad bi se desilo da bude neki direktan tv prenos fudbalske utakmice, što je, istini za volju bilo vrlo retko, onda bi čika Čeda sklonio sve novine sa velike, spoljne police svog kioska i na nju bismo posedali mi, deca, da gledamo prenos i navijamo za svoj tim.

Uglavnom su to bili prenosi u kojima su igrali onda veliki klubovi; Parizan, Crvena Zvezda, Dinamo iz Zagreba, Olimpija iz Ljubljane, Velež iz Mostara, Železnuičar iz Sarajeva, Budućnost iz Titograda, novosadska Vojvodina, Spartak iz Subotice ili Vardar iz Skoplja.

Najviše sam volela utakmice između beogradskih rivala Partizana i Crvene Zvezde.

U moj porodici svi su navijali za Crvenu Zvezu, osim mog brata i tate. Oni su navijali za Partizan

Kad bi se desilo da igrači Crvene Zvezde ne daju sve od sebe na terenu, što smo mi deca kapirali jer bi odrasli zviždali i dobacivali, posebno, onda omiljenom igraču Dragoslavu Šekularcu, mi bismo svi, listom poskakali dole sa te police na kiosku za novine, otrčali do ulaznih vrata prodavnice “Kolonijal” i u horu započinjali pesmicu, rugalicu;

Šeki, Šeki, Šekularac, ima noge kao jarac, loše trči po terenu, neće naći lepu ženu!

Iz radnje bi, crven u licu, istrčavao brat Dragoslava Šekularca, koji je tu bio poslovođa i ljutito bi nas, mašući rukama sa podignutim kažiprstom terao, dok bi mu odrasli, koji su gledali utakmicu stojeći, pored kioska za novine i kojih je bilo podosta, zviždali, a poneki bi ga i sočno opsovali, posle čega bi on, pognute glave ulazio natrag u radnju i više nas ne bi primećivao, čak iako bi se to ponovilo, što je često bivalo.

Ne znam ko je doznao da je poslovođa radnje bio brat poznatog fudbalera, premda, to se videlo i iz aviona; ličili su jedan na drugog kao jaje jajetu. 

 Znam da je nama deci bilo veoma lepo da mu se rugamo uvek, kada bi njegov brat “zatajio” na fudbalskom terenu.

Iako je to bio najveći, crnobeli televizor, promera 53, čuvene "Rudi Čajavec" industrije iz Zagreba, nikad mi nije bilo jasno kako su uopšte odrasli, a posebno mi deca, bilo šta i videli preko tog tv ekrana, koji je stajao preko puta ulice, na razdaljini od nas gledalaca od, sigurno 6 metara.

Pojava prvih televizora je bila prava senzacija pa su tako i ovi prenosi utakmica bili i pravi događaji, naročito kad bi se održavali radnim danima.

Nama deci je naročito bilo interesatno žučno negodovanje odraslih kad bi se desilo da dođe do “zakrčenja” saobraćaja.

Ulicom Maksima Gorkog je onda vozio jedini autobus koji je povezivao centar grada sa Centralnim grobljem i usputnim delovima: onda Lekino brdo, Dušanovac i Voždovac. Skretao je baš tu, na samom skveru u Strumičku ulicu, gde mu je odmah, na samom njenom početku, bila stanica.

Ponekad, dok bi stajao na stanici na kojoj su silazili putnici koji su stanovali na Lekinom brdu i gde je uvek izlazilo mnogo njih, sustizali bi ga automobili, koji bi, stojeći iza njega zaklonili vidokrug.

Onda bismo mi gledaoci krivili glave, levo, desno, ne bismo li videli šta se dešava na malom ekranu. Ne daj Bože da bi u tim trenucima pao neki gol kojeg bi mogli da vide samo oni koji su stajali neposredno pored pekare, gde je stajao telvizor, nastala bi takva buka i ljutnja na nedužne vozače automobila kao da su nekog zgazili.

Poneki, ostrašćeni gledalac bi im nogom udarao u gume, posle čega bi oni, čim bi im se ukazala prilika, dali gas, te bi one zaškripale kao sudijska pištaljka.

Vratovi odraslih bi onda, kao po komadi, okrenuli smer u pravcu ekrana sa iščekivanjem u najmanju ruku izvođenja penala.

Tu, na tom skveru popularno prozvanom “Sportski tv prenos kod novinarnice”, jednom je bio prenos fudbalske utakmice između Parizana i Olimpije iz Ljubljane.

Prenos je vršio tv studio Ljubljana, jer se utakmica odigravala u glavnom gradu republike Slovenije. Kratku reportažu o Bledskom jezeru su prikazali na poluvremenu.

E tu sam prvi i jedini put videla Bledsko jezero i malo ostrvce u njemu sa crkvicom, koje sam kasnije, po sećanju, istrukovala, nacrtala sama na platno i izvezla jastučnicu za mali jastuk.

Zastala sam da bacim pogled na dešavanja na tv ekranu, iako sam žurila jer sam, po nalogu svoje bake išla da kupim ulje, u “Koloniju”, kako je ona govorila.

***

Čak ni ta lepo izvezena jastučnica za mali jastuk i zadovoljstvo koje sam imala po završetku iste nisu umanjili osećanje dosade za vreme tog letnjeg raspusta na koje sam se požalila mojoj mami.

• Dosadno, kažeš da ti je dosadno - nekako iznenađeno me je pogledala ponavljajući te reči moja mama, tog dana.
• Uzmi čitaj knjige pa ti neće biti dosadno! - smireno mi je rekla, čime je htela jasno da mi stavi do znanja da je razogovor na tu temu iscrpljen.
• Koje knjige? Ti nemaš ni jednu dečju knjigu, rekla sam, ne popuštajući.
• Knjiga je knjiga. Ove će ti sasvim odgovarati, pokazala je na policu na kojoj su stajale knjige, mnogo knjiga. Izvadila je jednu i pružila mi. Evo, ova će ti se dopasti.
• Ali to je roman, uskliknula sam. Vidi kako je debela. To nije knjiga za decu.
• Ti si veoma pametna devojčica i ova knjiga će ti biti sasvim jasna i zanimljiva, nije popuštala
  moja mama.
  

Tako je sve počelo. Od tad, "gutala" sam knjige.

Možda to nije pravi, odgovarajući izraz da se objasni moja opsednutost čitanjem, ali nekako najbolje oslikava žar sa kojim sam čitala sve što mi dođe pod ruku.

Bio je to moj prvi pročitani roman koji se zvao “Svetlost se ugasila”, nobelovca Radjarda Kiplinga, posle kojeg je na red došla jedna knjiga koju sam do sad pročitala više od 20 puta i nikad mi je nije dosta.

Više mi nikad nije bilo dosadno.

Blogoigrica za bolje druženje

Mesec je avgust i bile su velike vrućine i dobro je da se naša draga drugarica Negoslava dosetila da nam uveseli avgustovske dane igrom” blogerskog leksikona” koja se prilično zahuktala u grupi Blogeri.

Evo mene, gde po treći put, kažu, treća sreća, učestvujem u njoj, samo u ovom “izvlačenju”, a iskreno se nadam, da će ih biti još. Možda ne ovih dana, ali ubuduće sigurno.

Eto tako, dobih i nominaciju za učestvovanje u igri od Andree Bosak.

Ona je i moja prijateljica sa Facebook-a, a ne samo bloger.

 Živi u Zagrebu. Bori se sama sa svim životnim nedaćama i uspeva u tome.

Bar je ja, iako je ne znam lično, doživljavam kao pobednika.

Andrea je dugo član grupe Blogeri, koju sam, ima tome već pune tri godine, oformila na FB.

Ona je, isto tako i prvi bloger koji je gostovao na mome blogu sa svojim tekstom “Anđele”.

Zbog sveg ovog bilo mi je veliko zadovoljstvo da se “upišem” i u njen leksikon tj. da se odazovem posebnim tekstom njenoj nominaciji za ovu  igru koju smo započeli u našoj grupi Blogeri,  jer mislim da ću joj na taj način jasno pokazati koliko je ona meni  drag prijatelj.

Ovo su Andreina pitanja i moji odgovori na njih J

1. Volite li peći kolače i koje?

Više ne pečem kolače. Ne smem da jedem slatko i to je moj način da se izborim sa željom da ih jedem.

2. Volite li životinje?

 Veoma volim životinje, a koliko ih volim može se videti i u pričama na mom blogu pod oznakom životinje i ljudi, koje su posvećene njima.

3. Da li ste ikada pomogli kome je pomoć zaista potrebna?

Mnogo puta. Činim to kad imam mogućnosti, ali nerado pričam o tome.

4. Jeste li gurman?

Mislim da jesam, ali umem da se kontrolišem i da ne odolim iskušenjima hrane, kad to hoću.

5. Kako reagirate kada vas neko neprestano provocira?

 Pravim se da ne primećujem. Takav vid ponašanja mnogo govori o osobi koja to radi, ne o meni.

6. Da li ste iskreni prema drugim osobama?

 Jesam. Ne volim laži. Jedna izgovorena laž povlači drugu za sobom, a onda tome nikad kraja. Isto tako, ako me neko slaže, teško mu verujem u budućnosti.

7. Kako reagirate kada vam neko nanese bol u duši?

 Isplačem se “ko kiša” i idem dalje.

8. Volite li svoju radnu sredinu?

Odavno sam u penziji-mirovini. 

Sa ove distance znam da sam mnogo  volela svoju radnu sredinu, premda je bilo dana kad sam htela i da  nikad nisam nos promolila na mesto gde sam radila. 

 Ipak, bilo je, na svu sreću, lepših momenata, a ja imam običaj da uglavnom sve i pamtim samo po lepom.

Uživala sam u svim pitanjima i od sveg srca sam se potrudila da ne budem preopširna, čak iako mnogo više volim da se raspričam.

Nadam se da će se i autorki ovih pitanja dopasti ovi redovi i odgovori.

Lepo je igrati se, bar na kratko, jer i život prolazi u dahu i kratko traje, trenutak tek.

Moja nova pitanja za blogere koji će se uključiti u igru su:

1. Sport je za vas razonoda, igra ili potreba?
2. Maštate li?
3. Milom ili silom?
4. Jeste li ljubitelj kvizova?
5. Putujele ti da kupite ili vidite?
6. Mislite li da je čovek zaista sam kovač svoje sreće?
7. Astrološki gledano, da li zvezde lažu?
8. Kad volite, jel "gubite" glavu?
9. Šta vas nervira?
10. Smetaju li vam vremenske prilike- neprilike?
11. Jel vam ovaj svet po meri?

 PS: Redovno zaboravim, ali ovog puta se setih da kažem, slike su sa Google pretraživača ;)

Čarlston, uuups, leksikon za Ognjen(k)u

Lep šlagvort je dala Ognjena ovoj našoj igrici nazvavši je kreativnom, što ona, između ostalog, nesumnjivo jeste. Premda, „strogoća“ života i situacije koje se u njemu dešavaju često uslovljavaju da kreativnost usmeravamo u onom „serioznom“ pravcu, dok ovaj drugi, koji donosi razbibrigu, a samim tim i oslobađanje od raznoraznih tenzija, zapostavljamo. Otuda sam veliki zagovarač igara i među odraslima jer mislim da nam, ne samo pružaju mogućnost da se bolje upoznajemo između sebe, a samim tim, možda, prevaziđemo neke oprečne razlike, već i da se opustimo, bar na kratko, od svega onog što život nosi, od „borbe" za opstankom u ovim veoma  čudnim vremenima.

Bilo mi je veliko zadovoljstvo da Ognjeni, koju veoma cenim, odgovorim na njena pitanja, tim pre što mislim da su vrlo zanimljiva, čak poučna, ali nisam odolela da ovom postu ne dam malo šaljiv naslov, jer, igramo se ;)

Evo i mojih odgovora na njena postavljena pitanja.

1. Kada ste bili mali o čemu ste najviše maštali?

Maštala sam da završim medicinu i da specijaliziram neuropsihijatriju., da putujem po svetu i upoznajem ljude.

2. Šta je za vas najveći uspeh?

       Vrlo često znam da kažem, a to zaista i mislim, da su moj najveći uspeh, ali i poraz (ukoliko ga ima) moja deca. Inače, veoma sam ponosna na svoju decu, premda sve ono u čemu oni zataje, smatram svojim roditeljskim (neuspehom) porazom.

3. Kada kažete: „nemam vremena“ šta to tačno znači?

       Odavno više ne govorim „Nemam vremena“, jer, ono što zaista i nemamo to je vreme. Upravo stoga se trudim da vreme koje teče iskoristim najbolje što umem.

4. Kada ste poslednji put bez velikog povoda nekoga obradovali osmehom, rečju, pogledom ili lepom gestom?

      To, verovali ili ne, radim svaki dan jer u mojim „pravilima“ stoji; Učini nešto za druge!

Ne mora to da bude neka velika stvar, važno je da bude dobro i da godi onom preko puta mene. Da li je to zaista i bilo dobro, prepoznate po osmehu te osobe, po reči hvala, pogledu..

5. Da li se u životu vladate po principu „što se mora, nije teško“?

Sve što se „mora“ jeste „teško“, ali je, ponekad neophodno. Uspela sam sebe da disciplinujem da ono što treba i uradim tad kad i treba. Posle mi bude lakše, a i milo, jer sam „pobedila“ sebe.

6. O čemu razmišljate čim se probudite?

Od kad sam u penziji pokušavam da svoje misli ujutru smirim i usmerim u nekom pravcu koji nije vezan za svakodnevne obaveze jer mi to omogućava da gledam na život sa vedrije strane, a ne samo kroz „mora“.

7. Čega se najviše bojite?

Sa godinama su počeli da me baš „napadaju“ strahovi, ali definitivno se najviše bojim rata. Strahujem za decu, moju, tuđu, moje unuke, svet u celini, iako znam da to nije racionalno i da apsolutno nije do mene i mojih snaga.

8. Koliko vam je muzika važna u životu i zašto?

Muzika je sastavni deo mog života. Moj svaki dan počinje muzikom. Veoma volim da pevam, kažu da to i dobro radim ;) Ja uživam da pevam i da slušam dobru muziku, muzika mi dođe, često kao lek.

9. Zašto ljudi psuju? Da li vi psujete?

Psovanje smatram jednim vidom emocionalnog pražnjenja na „prizeman“ način. Psuju ljudi na raznorazne načine; neki da se pokažu „velikim i jakim“, znači, da zastraše, nekima je to poštapalica, neki da „istresu“ gnev, neki često i nisu svesni da psuju. Odrasla sam u porodici gde se nije psovalo te tako i ja ne psujem, ali, istine radi, desi se i meni da mi se omakne psovka i to bude uglavnom kad se strašno iznerviram, znači, kad „puknem ko zvečka“.

10. Kako reagujete kada vas neko povredi?

 Budem strašno iznenađena, jer, nikad ne radim ništa sa namerom da ja nekog povredim. Zaboli me do dna srca i onda se povlačim i najčešće, ne raspravljam o tome više.

11. Šta je za vas vreme i kako ga merite?

Kako sam već rekla u jednom od  prethodih pitanja, da jedino što nemamo to je vreme, otuda vreme merim po onom što sam uradila, po događajima koji su se desili. Časovnik mi služi da se orijentišem u danu.  Ipak, otkriću vam tajnu; U svakoj prostoriji u kući imam sat, ali to je zato što je moja mama imala fetiš satova te tako, svi koji dođu u moj dom, se susretnu sa „mojom zaluđenošću“ satovima, koje čuvam i koji rade, jer me sećaju na moju mamu.

Draga Ognjena nadam se da sam zadatak obavila valjano, ali jesam od srca.

Moja pitanja za drugare blogere su:

1.Umete li da sačuvate tajnu?
2. Šta je- ko je to što vas čini srećnim?
3. Vaša knjiga za sva vremena je?
4. Kad "zagusti" pobeći ili ostati?
5. Hoće li se vratiti u "naviku" pisanje pisama, razglednica, dopisnica?
6. Šta birate; zdravlje ili užitak?
7.Da li je  batina zaista "izašla iz raja"?
8. Crtani film za laku noć, ili bajka, priča za decu?
9. Čuvate li svoj deo "malog deteta" u sebi?
10. Igrate li igre na sreću i zašto?
11. Jel vam bilo dosadno da dajete odgovore?

Nastavite IGRU! Nominujte i vi nekoga!

Blogeri se opet igraju

Taman na vreme mi je  "zakucala na vrata", ova meni uvek interesantna blogerska leksikon igrica.

Da me malo rastrese, razdrma i podseti da sam i ja deo blogerske družine, što se, sudeći po mom pisanju proteklih dana, baš i ne može reći. Tako, koristim priliku, iako već jesam, da se zahvalim mojoj Neg na nominaciji i da joj evo, vredno dam odgovore, još danas, na sva pitanja.

Radovalo  bi me da se igri pridruže i drugari blogeri koje i ja nominujem.

Evo Negoslavinih pitanja i mojih odgovora na iste.

1. Da li ste nekada rekli ono što nas je čudilo dok smo bili mladi- da su mi sad one godine a ova pamet?

O da, jesam, al uzalud.

2. Ako jeste, zašto jeste, a ako niste, kako vam je to uspelo (mislim, da se ne kajete, da ne žalite, da ne želite popravni ispit života)?

Davno je rekao jedan mudar Kinez; Nad prosutim mlekom ne treba žaliti!

To ne znači da mi puno puta nije bilo žao, al sam naučila da se nosim s tim i da idem dalje i pazim da ne pogrešim ponovo.

3. Za šta smatrate da ste najviše uskraćeni zbog toga što živite u ovoj zemlji baš sada?

Mislim da mi je uskraćen miran život, bez trzavica, bez straha od sutra.

4. Da li biste odabrali da živite ovde i da ste imali mogućnosti da odete?

Imala sam mogućnost da odem, al sam ipak ostala ovde. Ipak, moram reći da je to zato što sam poslušala moju majku.

5. Kojom svojom životnom odlukom ste najzadovoljniji?

Uvek sam zadovoljna kad uspem da ostvarim neki cilj, bez obzira na „veličinu“ istog.

6. Zbog koje odluke se kajete?

Mislim da svi imamo po nešto što bismo rado promenili da možemo, zbog čega se možda čak i kajemo. Ipak, ni zbog čega se ne kajem baš onako, strašno, jer sam odavno svesna da bih uradila drugačije mnogo tog, da sam umela bolje u tom trenutku.

7. Mislite li da je naš život stvar izbora svakoga od nas ili nama upravlja prst sudbine?

U deliću svakog života postoji i prst sudbine, na koji ne možemo ničim da utičemo, ali većinu svega biramo sami. Ne valja kad  krivimo sudbinu za sve, posebno ako nam ne ide kako bismo želeli, a opet, ako je dobro, često  smatramo da je to samo naša zasluga.

8. Da je vera za vas- opijum za narod, sastavni deo vaše ličnosti ili ste vernik samo onda kada ste uplašeni, zabrinuti, kada vam je potrebna pomoć?

Često kažem da sam verujuće biće, a to obuhvata mnogo tog. Ako si mislila konkretno verujem li u Boga, odgovor je DA.

9. Znate li sve komšije u svojoj zgradi ili ulici i da li se svima javljate?

Ne, ne poznajem sve komšije u zgradi, ali se svima javljam. Najčešće i uvek prva.

10. Kada ste poslednji put učinili nešto lepo, korisno, dobro... nepoznatoj osobi?

Ustrojila sam odavno neka „pravila“ svog življenja u svakom danu:

1. da učinim nešto dobro za druge

2. da učinim nešto dobro za svoju kuću

3. da učinim nešto dobro za svog partnera, ili ukućane

4. da učinim nešto dobro za sebe

Živim dan po dan trudeći se da ih ispoštujem. Međutim, ako se i desi  da „omanem“, ne „grdim“ sebe. Samo se potrudim da sutra budem bolja. Tako da, pravi odgovor bi bio, mnogo puta, neprekidno.

11. Verujete li u to da sve što činimo jednoga dana dođe na naplatu- nagradu ili kaznu?

Stari ljudi kažu; Dobro čini, dobrome se nadaj!

Ja biram da verujem da je to tako, ali čak iako nije, iskreno se nadam da ću čineći dobro obezbediti neki boljitak onima koji ostaju posle mene.

Moja pitanja za drugare blogere su:

1. Volite li ove leksikon igre?
2. Zašto volite-ne volite ove leksikon igre?
3. Jeste li radoznali i ako jeste, zašto?
4. Imate li svoju omiljenu izreku i koju?
5. Koči li vas neki strah i ako da, kako ga obuzdavate'
6. Jeste li do sad obišli bar 30 različitih mesta u svojoj zemlji?
7. Imate li omiljenog strip junaka- ko je to?
8. Žalite li za propuštenim vremenima?
9. Koja vas melodija-pesma, rastuži, a koja vam podigne raspoloženje?
10. Da niste to što jeste, šta biste bili?
11. Šta radite u dokolici?

Srećno!

Biti pozitivan

"There are only two days in the year that nothing

can be done. One is called yesterday and the other is called tomorrow, so today is the right day to love, believe, do and mostly live.” ~ The Dalai Lama

 Često smo u prilici da čujemo kad neko nekom kaže; Ajde, gore glavu, budi pozitivan!

Šta  znači biti pozitivan? Može li čovek da bude negativan ili pozitivan?

Mislim da mnogi znaju da je ovo prenosno značenje i označava ljude koji zrače, šire dobre emocije, ili vibracije, rade dobre stvari, misle dobro, čine dobro.

 Biti negativan, svi znamo da znači raditi nešto loše, misliti loše, činiti loše, vladati se loše.

“Pozitivni” ljudi su najčešće veoma omiljeni u društvu.  Njihova vedrina, polet i nadahnuće utiču da se  oni koji su u njihovom društvu “zaraze” da se i sami počnu identično ponašati. U takvoj atmosferi sve neprijatne situacije se prevladavaju sa lakoćom i bez većih trauma.

To je kao po onoj staroj, narodnoj; S kim si onakav si.

Biti pozitivan znači umeti da deliš sreću sa drugima.

Umeti da uživaš u tuđoj sreći i zadovoljstvu.

Gledati ljude kroz prizmu dobrote i razumevanja.

Pružiti pomoć drugome onda kad je ona neophodna, srazmerno svojoj snazi i mogućnostima.

Biti pozitivan znači verovati u dobro, u bolje, u najbolje.

Ne posustajati kad naiđeš na prepreku već zatražiti nečiju pomoć ili polako, bez žurbe, pronaći novi put ili izlaz iz problema.

Biti pozitivan znači ne misliti o sebi kao o sveznajućem biću, već o biću koje uči i koje se trudi da bude i jeste, najbolje u datom trenutku.

Biti pozitivan znači znati da deliš saznanja i znanja neštedimice s drugima. Pomoći im da te stignu, čak prestignu, bez osećaja ljubomore, ili ne daj Bože, zavisti.

Biti pozitivan znači širiti usne u osmeh i gledati druge sa vedrinom.

Biti pozitivan znači izgoniti ružne misli i ne stvarati pretpostavke već pitati.

Raditi svaki posao predano i bez roptanja.

Biti pozitivan znači mnogo tog  i verujem da svako od nas ovom kratkom spisku može dodati još mnogo tog šta znači biti pozitivan.

Ipak, ne mali broj nas ponekad “iskoči” iz pozitivne “šeme” i ukoliko se brzo ne vrati, dolazi do situacionih problema, a neretko i do većih posledica sa znacima bolesti od kojih je depresija najčešća.

Mnogi od nas nenamerno zaboravljaju da imamo samo ovaj jedan život i da upravo zbog tog treba da  živimo, opet ću reći, po onoj staroj narodnoj; Radi kao da ćeš sto godina da živiš, a živi, kao da ćeš sutra da umreš!

To suštinski znači da živimo dan za danom, punim plućima, bez zadrške.

Jer, ako tako radimo, ne ostaje nam ništa drugo nego da budemo pozitivni.

Juče je prošlo i ne možemo ga ponoviti, promeniti ni  dopuniti.

Sutra je nešto što ćemo, ako nam je “zapisano” dočekati.

Jedino što nam je dostupno je danas, ovaj trenutak i zato ga ne treba ispustiti, promašiti, protraćiti.

 Život nam je poklonjen, a poklonu se svi raduju i upravo stoga treba živeti sa srećom i zadovoljstvom u sebi, ma šta da je bilo ili će biti.

Znači, treba uvek biti pozitivan.

Bezumlje

Imam jednu, često pomislim, lošu osobinu. Uvek pokušavam da pronađem neku, malecku bar, olakšavajuću okolnost za nečiju grešku. Da mogu da razumem, prihvatim ponekad, iako se zdrav mozak opire tom.

Ne bih ni pisala o tome, jer potencirati nešto, davati mu mnogo veći značaj no što je  poželjno, nije dobro. Ovog puta, nagomilalo mi se nezadovoljstvo i stoji mi kao oveća knedla u grlu. Nikako da je progutam.

 Nema opravdanja da bih je  progutala. Bar mislim da za ta, sad već sasvim sigurno nedela, ne greške, nema opravdanja.

Šta je to što me poremetilo u ove vrele julske dane?

Prvo su to bile afričke grlice.

O ne, varate se da su mi te mile ptice bilo čime naudile. Suprotno tome, mi smo njima naudili, mi, ljudi, neljudi. Bolje reći, oni.

Ove male nemoćne, a sasvim korisne ptice, kojima preti istrebljenje bile su tema rasprave u našem parlamentu. “Umni” ljudi su raspravljali treba li da se lovcima iz inostranstva dozvoli odstrel ovih ptica.

Neki rekoše da treba, tim pre što to i nisu naše, autohtone ptice, već su tu samo u preletu, u gostima. Tako,    po sistemu šta nas briga kad nisu naše, ili ti, neka komšiji crkne krava, po našem  “dobrom” starom, oprobanom običaju ponašanja, tako je kao zabranjen, a posle, ipak dozvoljen lov na afričke grlice.

Sad, mirne duše, lovci iz Italije i okoline, mogu lepo, serbez, da dođu i za 2,5 E po komadu, da se naubijaju grlica koliko im duša hoće.

Naši “umni” bezumni poslanici u narodnoj skupštini, koje smo mi, obični ljudi birali, su se eto, sasvim lepo i “čista” obraza oglušili o volju nas, koji smo ih birali i koji smo  njima i svim nadležnima uputili peticiju da se spreči GENOCID grlica na našoj teritoriji, ali avaj. Bezuspešno.

Pa ko smo mi da se u njihov posao mešamo?

 Oni su ljudi “od zanata” za donošenje takvih i sličnih odluka, posebno, kad su pare koje će da popune državnu kasu, čitaj, i njihove džepove, da napune.

Kakve grlice, kakvi bakrači i peticije?

Ne zna raja dalje od nosa.

I ne zna. Jer da zna, da je znala, ne bi izabrala te secikese, sebičnjake, folirante i prevarante u najviše državno telo.

Šta je tu je. Grlice nismo spasili, a oglasili smo se sasvim dovoljno glasno da nas i svet čuje. No ovi, što je trebalo da nas čuju su se napravili gluvi.

Onda su posekli hrast. Ni manje ni više, star šeststotina godina. Šest vekova staro, sveto drvo, zapis, kako se takvo drveće zove ovde, u zemlji u kojoj živimo i mi i oni, „pametnjakovići“ bezumnici.

Šest vekova je to drvo raslo baš tu gde je raslo u selu Šarani, zaseok Savinac.

Nije vredelo ništa od svih istorijskih događaja i ličnosti koje su poznate iz tog kraja koje su, kao i taj hrast, bile znamen tog kraja. Ne.

MORALA se sprovesti u delo nečija „grandiozna“ ideja da drum mora proći baš tu, gde raste taj šestostoletni hrast i nikako drugačije.

Taman posla da se trasa tog druma pomeri levo ili desno, ili da se možda, napravi krivina, oko samog hrasta, kao što se to sasvim normalno radi u normalnim državama gde ljudi normalno brinu o prirodi, a posebno o ovakvim raritetima kao što je to bio ovaj šestostoletni hrast.

Da ima primera kako se čuvaju ovakvi retki primerci živih starih stabala, ima.

Тамилаури храст  (14. век) налази се у Естонији и заштићен је законом од 1939., док је естонско Министарство шумарства откупило околно земљиште 2009.

Један велики храст, стар преко 800 година налази се у Енглеској, у чувеној Шервудској шуми. 

У 2002. години храст је стављен на листу „британско омиљено дрво.( Vikipedija)

 Ma šta sad mi treba, kao, da nekog oponašamo? Kao da nismo dovoljno pametni, ma najpametniji smo. Toliko smo pametni da smo eto, doneli odluku da pelcujemo,  tj. kalemimo taj hrast i eto, dobićemo opet „isti takav“.

Heej živote i pameti!

Ubiše se ljudi od nauke da „proizvedu“ zlatni bor ali...

I tako su nam prodali rog za sveću. Nemamo više šestostoletni hrast, ali ćemo imati isti takav kad poraste.

Džabe ste krečili!

Tačnije, džabe peticije, protesti građana, ma džaba sve bre rajo nedopevana kad mi drmamo jer nam se može. I ko ti je kriv rajo što si nas izglasala pa nam se sad može da vedrimo i oblačimo kako nam se prohte i kako nam se hoće?

Šta sad ti tu nama o značaju neke tamo, starudije, zapisa, pričaš i mumlaš kad mi hoćemo da ovu državu i tebe rajo, odvedemo u progres. U bescenje.

Malo im bilo. Treba još nedela uraditi da se namire pohlepni, bezumni apetiti.

Zatrpaše i arheološko nalazište, baziliku,  iz druge polovine četvrtog veka kod mesta Crvena reka, zaseok Špaj, lokalitet Kladenčište.

 Kome treba crkva i sve ispod i oko nje staro sedamnaest vekova? Nama ne  treba. Mi gledamo u budućnost.  Put je daleko važniji od iskopina. Nema veze što ih retko ko ima. Nema veze što bi se za to čulo nadaleko.

Pa šta, kad smo mogli da samo u Nišu i njegovoj bližoj okolini izgradimo fabrike na temljima istorije kojom se malo ko može podičiti, da ne kvarimo tradiciju, opet ćemo.

Drum je važniji. A to, što se ti rajo buniš, pišeš peticije, oglašavaš se, to je ponajmanje važno. Koridor 10 mora da zaživi. Evropa nema cenu.

Naša istorija je bezvredna, progres je važan.

I tako, ode i bazilika. Zatrpali je.

Ama ljudi, zatrpali smo je po protokolu, sve po redu i zakonu, „viču“ bezumnici!

Daleko vam lepa kuća i vaši zakoni „gospodo“ poslanici, bezumnici.

Niste samo pljunuli na svoju istoriju i istorijske artefakte na ovim prostorima koji su ostali iza naših predaka, kao i na prirodu koja sasvim sigurno zna bolje od vas zašto je uredila da afričke grlice baš ovde, kod nas, budu u gostima.

Pljunuli ste na sopstveni narod i njegovu volju. Pokazali ste svu bahatost i bezobrazluk vlasti, a  bezvlašća.

Sigurno niste razmislili, više verujem da niste znali, za onu staru, kinesku izreku: 

"Budi oprezan dok se budeš peo do vrha, javi se svakom pored kojeg prođeš, jer kad budeš silazio, neće biti nikog da te pozdravi"!

PS: Slike su, kao i uvek sa Google pretraživača ;)

Narode moj, hello!

Jutros sam “pukla ko zvečka”!

Ukoliko ne pratite kako “dišu” veoma mladi ljudi u našoj sredini, teško da ćete razumeti šta sam ovim htela da kažem, a rečnik, za prevod ovih reči, za sad, ne postoji. Žargonskim modernim “rečnikom” ovo znači iznervirala sam se do krajnjih granica izdržljivosti.

E sad, ovo je moj, poprilično dugačak prevod. Verujem da neko, ko osluškuje mlade, kod kojih svaka generacija ima po neku svoju novu reč u žargonu, ima kraći i možda razumljiviji prevod.

Žargonizme ima svaka generacija, više ili manje. Popriličan broj i sama pamtim, što iz svog odrastanja, što, verovali ili ne i iz odrastanja generacije moje mame i njenih ispisnika. Isto tako, imala sam prilike da se sa istima “družim” prilikom odrastanja svoje dece, kasnije, dece sa kojima sam radila tako da shvatili ste, ja nisam od juče.

Mnogo volim ovaj naš jezik, srpski, ali nisam od onih koji znaju da kažu; Govori srpski da te celi svet razume!

Skoro na jednom od blogova, pročitah tekst na temu kameleona među nama. Pronađoh sebe da umem, kao kameleon, vrlo brzo da se prilagodim dijalektu, narečju, govoru sredine u kojoj se nalazim. Šta više, kako sam i objasnila autorki, ja to veoma volim da radim i imam dar da svoj govor prilagodim sredini u kojoj sam, sa jednom namerom, da budem deo ljudi, sredine u kojoj boravim ili živim.

Više puta sam pročitala da je to odlika slabića, jer se prilagođavaju masi, sa čime se ne bih saglasila,

jer time što govorim tim dijalektom ne gubim ništa od svojih posebnosti, pod uslovom da ih i imam.

No da pređem na stvar, jer, nije mi namera da pišem ni o žargonizmima, koji su mi na svoj način prihvatljivi i poneki simpatični, nije mi namera da govorim ni o dijalektu, ili akcentima u našem ili drugim jezicima, već me je sasvim nešto drugo dovelo u stanje one prve rečenice.

Tuđice, one su “krive” za ove redove.

Itekako znam da u našem jeziku obitava more tuđica; turcizmi, mađarizmi, germanizmi i mnogi drugi “izmi”, no oni imaju svoju uzročnoposledičnu vezu.

Naime, koliko ja znam svi su oni posledica života u sredini u kojoj je jedna od tih nacija bila, uslovno rečeno, dominantna tj. brojnija.

Sa tuđicama o kojima pišem u ovom tekstu takva veza ne postoji. Da, da, možda ste i pogodili, govorim o anglizmima, tj. o rečima iz engleskog jezika, koje su sve prisutnije u našem svakodnevnom govoru.

Znam da mi ne živimo među Englezima, a i njih je veoma malo među nama.

Međutim..

Ukoliko je suditi po tom, vrlo malom broju pripadnika engleskog naroda koji živi ovde, dolazi se do zaključka da je uticaj njihovog jezikla na naš, srpski jezik, ogroman.

Ali, nije.

Još kako svi znamo da jedna lasta ne čini proleće, a njih ima, pa slobodno se može reći, kao jedna lasta. Znači, nije jato.

U pitanju je trend. Trend, šta li mu to beše?

Kako? Ne znate šta je trend?

Pobogu, pa vi niste uopšte fensi!

Niste in!

Niste top!

Shoot me, ako mislite da ću da vam objasnim.

Sad je toppic koristiti ove i slične izraze, a da ih ima...oho ho ih ima. Broja im se ne zna. Dodaje ko kako hoće, želi i misli da treba.

What's the point?

E tu sam vas čekala. Šta je svrha ovih anglizma, tuđica, u ovom našem lepom jeziku?

Naš jezik, hteli neki da priznaju ili ne, evoluira takođe. Znači, dobija neke nove reči, izraze, svrhu. Tako kažu stručnjaci, linvisti, lektori, a i drugi koji se bave etimologijom reči ili jezika. Nemam običaj da tim ljudima ne verujem, jer ne posedujem njihovo stručno znanje.

Milan Vujaklija se “ubi” čovek od teškoga rada, ne bi li na naš jezik, NAŠIM rečima preveo mnoge strane reči i zraze i sigurna sam da mu retko ko spori da je uradio dobar i ogroman posao.

Isto tako, mišljenja sam, da bi takav rečnik, stranih izraza i reči, trebalo obnoviti ili proširiti jer je očigledno da Vujaklijin nije dovoljan.

Vrlo sam svesna da se mnogi stručni izrazi, posebno iz engleskog jezika, dosta rogobatno prevode na naš jezik, jer, ukoliko se uz pomoć jedne, dve, najviše tri reči, ne može jasno objasniti pojam, javlja se problem svrsishodnosti prevođenja istog.

Tad se, koliko sam shvatila sama, pribegava zadržavanju izvornog, stranog izraza ili reči koji svojom upotrebom postaje potpuno primeren da objasni značenje.

Najviše tog ima u programerskim tekstovima i prevodima.

Međutim..

Sve bi to bilo i lepo i korisno da iza tog ne stoji i druga strana medalje.

Sve nekako mislim, da je to postalo pomodarstvo. Želja da se iz pripadnika jednog naroda izdvoji klika, “intelektualna estrada”, koja se razlikuje.

Koja je, eto, intelektualno iznad mnogih, koji su eto, nedovoljno upoznati, da ne kažem nedovoljno in i trendi, sa savremenim tokovima.

Namerno ne kažem nedovoljno neobrazovani jer to svakako ne stoji.

Nekako imam utisak da mi sve to, vuče na “ružičastu kulturu”.

Slobodno recite da to veze nema sa ružičastim, no ipak bih volela da mi se objasni malo bliže.

Kako to da u našem jeziku nema dovoljno izraza da se sasvim lepo objasni to što se hoće da kaže, već se MORA posegnuti za stranim izrazom, anglizmom u ovom slučaju?

Zašto se misli da je strani izraz, pod uslovom, da se ponovim, nije stručan izraz i odomaćen u krugovima struke koja ga koristi, bolji i da bolje objašnjava jednostavne pojmove iz našeg jezika?

Kome su namenjeni tekstovi  iz kojih “vrište” anglizmi, a pisani su na našem jeziku?

Kome će pomoći i ti stručni tekstovi, osim naravno ljudima iz struke, što je paradoksalno, a objavljuju se da ih vidi, sazna i iz njih nauči nešto, što više ljudi raznih intelektualnih profila?

Možda hoćete da mi kažete da treba svi da znamo OBAVEZNO engleski jezik?

Zašto baš taj jezik, pitam?

Ako je suditi po brojnosti ljudi koji govore nekim svetskim jezikom kineski je nesporno najviše zastupljen.

Španski jezik ima takođe izuzetno veliku zastupljenost u svetu.

Za ruski kažu, da je, još uvek, od velikog značaja kad su tehničke nauke u pitanju. Iako Japanci kolo vode u svetu bar kad je tehnika u pitanju.

Treba li zbog toga da učimo japanski?

Nemojte mi reći da postoje prevodi na engleski jezik svega od ovog što sam nabrojala i da kao takvo ima mogućnost primene i kod nas.

Baš bih volela da saznam da li i ove pobrojane nacije koriste kapom i šakom anglizme u svom jeziku kao mi?

Čisto sumnjam. Čak više, verujem da ne. Jer, oni svi čuvaju svoje jezike. Ne odriču ga se lako kao što to mi radimo, sve više i svakog dana sve neumerenije.

Ja čak nisam navela ni sve primere jer mi je mučno, a i zato što sam sigurna da su mnogi to primetili.

Neću sad ja da vam pišem traktak na temu zašto je važno da čuvamo svoj jezik, ali ako se izjasnite za, vrlo rado ću sve potanko da objasnim.

Ono što želim da podvučem je da ukoliko želimo da nas razume mnogo više ljudi u ovoj zemlji koju zajedno delimo, a ne samo određena masa ljudi, onda je neophodno da pričamo istim jezikom, da pišemo istim jezikom kojim govori većina ljudi na ovim prostorima, srpskim jezikom.

Da se trudimo da doprinesemo sopstvenim primerom kako se gaji, čuva, unapređuje svoj jezik, pa i kultura samim tim, ako baš hoćete.

Kao što to rade pojedinci iz našeg okruženja koji u svojim delima, tekstovima, pesmama, postovima, iskoriste i poneku, danas arhaičnu reč, koja će izumreti kao dinosaurus jer se ne koristi;

( “Zavet i obećanje”- Ljiljana Bralović, “ Jošte čekam taj reč da mi rekne”- Negoslava Stanojević).

I nemojte mi molim vas govoriti kako imamo siromašan jezik jer to ne odgovara istini.

Koliko da znate sasvim se lepo sporazumevam sa ljudima na tri svetska jezika, što znači da mi svi ti anglizmi i izmi ne smetaju jer ih ne razumem. Ne.

Samo volim svoj jezik i volim da ono što se napiše za naše ljude bude i na našem jeziku.

Englezi kad pišu, pišu za sebe i svoj narod, svoju čitalačku publiku i u njihovom jeziku nema naših reči osim, ako ne računam, reč vampir.