Srebrno beli karneval

Probudio me čudan zvuk, kao fijuk biča. Gluvo doba, prošla je ponoć.

Još jedan fijuk. Šta li to fijuče ulicom? Drhtaj straha prostrujao mi je kroz telo.

Ustala sam i prišla prozoru, razgrnula zavesu i pogledala na ulicu. Dah mi je zastao u grlu, a oči se raširile od nestvarnosti prizora.

 Beograd je spavao. Tu i tamo video se po neki usamljeni, osvetljeni prozor na soliterima u savskim blokovima. Ulične svetiljke istrošenih sijalica razgrtale su noćnu tamu. Zakasneli par, zgrčenih ramena i pognutih glava stisnut u jednu senku, žurno je koračao ulicom.

Na nebu je iza jednog gustog oblaka izvirivao mesec. Svuda unaokolo u hladnoj zimskoj noći, odigravala se čudesna predstava. Uz zvuke vetra, pred mojim očima plesalo je bezbroj parova u vazduhu.

 Pirueta levo, skok u vis, dvostruki salto. Ispod ulične svetiljke igraju kolo u besnom ritmu severca koji fijuče kao džambaski korbač.

 Preko puta ulice, mnoštvo igrača se oslonilo na već otežale grane visoke jele, dok novi, u ludom ritmu, pristižu iz visina. Sa leve strane ponovo prasnu vetar i donese niz novih raspomamljenih, svetlucavih plesnih parova.  Neki, već posustali i umorni od igre, tromo popadaše na zemlju obrazujući paperjasti pokrivač koji je iz časa u čas postajao sve deblji.

 Nad Beogradom se u zimskoj noći odigravao srebrno beli karneval.

Bezbroj snežnih pahulja plesalo je uz ritam vetra svoj najlepši poslednji ples. Padao je prvi sneg, leta gospodnjeg..