Moje srce ima fijoke

Sigurna sam da mnogi i ne znaju da srce ima fijoke??? Možda će se čak začuditi otkud srcu fijoke?

Ja sam danas  definitivno shvatila da moje srce zaista ima fijoke.

 Za one koji ne znaju šta su fijoke, ladle, pretinci, već kako ih ko zove, to su mali ili veći odeljci u koje ostavljamo sve i svašta što nam treba ili što želimo da sačuvamo za rad ili od zaborava.

E pa srce ima fijoke, manje ili veće, za sve ono što čuvamo, od zaborava,  nekad samo na određeno vreme, a ponekad i zauvek.

Ono što čuvamo na određeno vreme su promašene ljubavi i neka prolazna poznanstva, ali zauvek čuvamo sve što je ostavilo dubok  trag u našem životu ili trag u nama samima.

Znači, fijoke koje ima srce su tragovi u njemu, dublji ili plići, sve zavisi od onih koji su taj trag ostavili.

Koliko fijoka će imati srce ne zavisi od njega, već od broja ljudi koji su prošli kroz naš život i od godina koji smo isti proživeli, ili živimo.

      Moje srce ima mnogo fijoka i nisu sve iste veličine, ni dubine.

 Jedna je mala, sakrivena, u jednom zapećku mog srca i zove se Darko,  mladi zelenooki Dalmatinac iz okoline Podgore i moja prva simpatija sa mora, sa kojim sam se popela na vrh Biokova i eto,   ostao je trag šćućuren u jednoj fijočici mog srca.

    Jedna je malo veća i u njoj je omanja gužva jer u njoj mesto dele moje tri drugarice iz srednje škole, Milica, Smiljka i Leposava, koju smo zvali Lucija, jer je imala divne, plave oči i jer je potsećala na švedske Lucije, boginje svetlosti.

Smiljka danas živi u velikoj američkoj jabuci, Lucija negde u Švajcarskoj, a Milica, ona nije više u Topolskoj ulici. Život nas je odavno razdvojio, ali ostala je njihova fijoka u mome srcu i ja je po nekad otvorim i vidim njih, nas, nekad, kad smo jurile na igranku u KST ( klub studenata tehnike), dok su se za nama vijorili pramenovi naše duge kose, a oči sjajile žarom uzbuđenja.

     Moje srce ima jednu fijoku u kojem se sakrio jedan zarazan smeh. Bio je to smeh moje drugarice iz kraja mog detinjstva, Pašinog Brda. Taj smeh pripada Stojni, mojoj drugarici sa kojom sam se zajedno, pešice popela do manastira Ostrog, stazom kojom se, kažu, svaki dan, peo i sam Sveti Vasilije Ostroški. Staza je krševita, strma, puna oštrog  kamenja, a mi smo je prešle bosonoge, do vrha i nismo se posekle, ni povredile. Naprotiv. Obe smo imale osećaj kao da hodamo po najfinijem baršunu. Ko ne veruje, preporučujem najiskrenije da proba.

Moje Stojne nema više, ali njena fijoka i danas zvoni od njenog smeha, uvek, kada je otvorim.

     Postoji i jedna mala fijoka u kojoj se razbaškarila Suva Planina i ljudi iz jednog njenog sela koji su me uvek dočekivali kao da sam im najrođeniji rod, svojta.

Nedugo po dolasku u selo, eto prvog od seljana sa punim tanjirom ovčijeg sira i svežom pogačom, posle kojeg bi ubrzo stizao drugi sa vencem paprika, suvih, crvenih i... trajalo bi to.

Moje srce, eto, ima posebnu fijoku samo za njih, njihov govor, za priče koje samo oni vreve (govore).

      U jednoj od fijoka zauzela  je dostojanstveno mesto i Kalemegdanska tvrđava. Pomisliće neko, zbog svoje istorijske vrednosti? Ali ne. Ona je tu jer su skoro svim njenim stazama trčale male noge, onda, moje petogodišnje, sestre Zorice, dok sam je ja pratila u stopu pazeći da se ne povredi i zavirujući u svali kutak kuda je ona virila, a kuda smo od ranog proleća, do kasne jeseni odlazile svake nedelje posle ručka, ljuljajući se pri tom na svakoj ljuljašci u svakom dečjem parku koji bi videle kroz prozor trolejbusa  pri povratku kući.

    Mogla bih ja ovako veoma dugo da otvaram jednu po jednu fijoku mog srca, a imam ih, Bogu hvala, bogata sam tim malim, velikim, majušnim, sićušnim nekima, a meni ogromnim fijokama moga srca.

     Ipak,  najveće pripadaju mojoj mami i mome bratu. One su pune, prepune, iz njih kipe sećanja i događaji i njih slučajno ili  namerno, često otvorim. Najviše kad mi nedostaju. Zato i postoje fijoke u srcu, da bismo ih otvorili , zavirili u njih, družili se sa sadržajem iz njih uvek, kad nam neko ili nešto nedostaje.

      Dobro je što srce ima fijoke jer u njima borave svi oni koje smo imali, ili voleli i koje volimo za uvek, kao i oni koje pamtimo 
zauvek.

Neke su zaključane i otvaraju se retko uz pomoć nekog davno zaboravljenog akorda muzike, neke otvori smeh, neke slika u prolazu...

Nije ni važno kako se otvaraju fijoke našeg, ili  mog srca. Važno je da ih srce ima jer je veliko, ogromno, nemerljive veličine čim u njega stane toliko mnogo.

Najvažnije je da ja znam da srce, moje srce,  ima fijoke, za sve one koji su ostavili trag u njemu i da mi one služe da ih se setim svaki put kad to poželim, slučajno ili namerno i da su tu, za mene, zauvek. 

Ustvari, sve dok traju otkucaji mog srca, živeće i fijoke srca mog.