Jelena Kruševljanka

Moja mama je prebačena hitno, helikopterom, u kliniku Neuperlach, u Minhenu istog dana kada sam ja doputovala u Passau. Videla sam je samo par minuta, u prolazu, u hodniku dok su je odvozili na ležećim kolicima. Ona mene nije videla. Bila je u tzv. medicinskoj komi.

Tog istog dana sam odlučila da već u ponedeljak, a bio je petak, idem u Minhen da je vidim i da saznam šta će biti dalje sa njom.

U Minhenu sam bila jednom, sa mamom, tačnije, na njegovoj glavnoj železničkoj stanici. Presedali smo iz voza iz pravca Passua, za voz koji će nas odvesti do Gamišpartenkirhena, na jednodnevni izlet.

Osim panorame grada, koju sam tad videla iz voza, ništa drugo nisam znala o ovom velikom, glavnom gradu nemačke pokrajine Bavarska.

Ljubaznošću jedne sestre iz klinike Neuperlach, saznala sam kojim prevoznim sredstvima ću stići do klinike, kad stignem vozom u Minhen.

Naoružana planom grada Minhena, jakom voljom i odlučnošću da u sasvim nepoznatom gradu, u nepoznatoj zemlji dođem do svog cilja, rano ujutru sam stigla vozom iz Passaua, do minhenske    glavne železničke stanice.

Lako sam pronašla stanicu podzemne železničke stanice iz koje sam izašla na autobuskoj stanici gde sam sačekala jedan, od tri autobusa koji su me odvezli do klinike u kojoj je bila moja mama.

Ostala sam sa svojom majkom do ranog poslepodneva, jer, trebalo je da se vratim u Passau, za dana.

Čekajući metro za povratak na minhensku železničku stanicu u jednom trenutku mi je opala koncentracija i ja sam se zbunila.

Naime, ukoliko ne obratite pažnju na pravac kretanja metroa, može se desiti da odete u potpuno suprotnom smeru od željenog. To i nije tako strašno, jer se uvek sa poslednje stanice možete vratiti tamo odakle ste i krenuli, ali, kada su vam misli rastrojene brigom, onda se sasvim sigurno može desiti da zalutate, posebno kada ste u stranoj zemlji, a ja sam bila.

Natpis pravca je pokazivao još jedno mesto osim glavne stanice. Učinilo mi se da se radi o drugoj, a ne liniji metroa koja je meni trebala.

Osvrnula sam se oko sebe i ugledala jednu mladu, plavokosu, lepo doteranu ženu nedaleko od mene. Prišla sam joj i upitala je, na njenom jeziku, da li ova linija vozi do glavne železničke stanice u Minhenu. Odgovorila mi je potvrdno.

Žene su često vrlo radoznale, a očito je da sam ja probudila radoznalost ove mlade žene jer me je, upitala da li sam iz Minhena?

Nasmejala sam  iznenađeno i rekla joj da nisam. Odmah zatim, rekla je da ni ona nije iz Minhena. Nadovezala sam se i rekla da njoj to i nije teškoća jer govori na svom maternjem jeziku. Uzvratila mi je osmeh i ljubazno rekla da vrlo korektno govorim nemački jezik. Znala sam da to nije tako, jer Nemci su veoma ljubazni ljudi i nikad, čak i ako pogrešite, neće vas ispraviti kad govorite njihov jezik.

• A odakle ste, ako nije tajna?
• Iz Srbije, iz Beograda- odgovorila sam joj.
• Pa zašto onda ne govorimo na svom jeziku, biće lakše i vama i meni, široko se osmehujući uzvratila mi je lepa plavokosa žena na našem, maternjem jeziku.

Ubrzo je stigao metro voz i ušle smo u isti vagon. Sele smo jedna do druge. Mlada, plavokosa, radoznala žena nastavila je sa pitanjima. Nedugo zatim, već kako to samo žene umeju i mogu, a posebno, ako su se prepoznale međusobno tj. ako su našle nešto što ih povezuje, nas dve smo uveliko razgovarale kao stari znanci.

Zvala se Jelena, bila je rodom iz Kruševca. Preselila se iz Frankfurta u Minhen, sa suprugom i dvojicom malih sinova, koji su pohađali niže razrede osnovne škole. Radila je u predstavništvu JAT-a. Dosta dugo je u Nemačkoj, skoro 15 godina. Jelena je bila mlađa od moje ćerke.

Uvek volim kada sretnem naše gore list van zemlje, a posebno ako je to mlađa osoba pa još ljubazna, lepo vaspitana, lepih manira, feš. 

Rekla sam joj povod svod dolaska u Minhen.

Ona je meni na sve to rekla doslovce:

• Zašto se sad vraćate  u Passau gospođo Karan. Ostanite kod mene u Minhenu, budite gost moje porodice i moj, sve vreme dok vam je mama u ovdašnjoj bolnici.

Bila sam zatečena ovom rečenicom. Ovako nešto nisam mogla ni u snu da zamislim. Da sretnem potpuno nepoznatu osobu i da mi ona ponudi gostoprimstvo, a da me nikad pre tog u životu nije videla.

Od srca sam joj se zahvalila i rekla da ja imam kod koga da budem u Minhenu, ali da je zbog poslova koje sam bila u obavezi da odradim u Pasau umesto moje mame, poželjno da budem tamo, u Passau, kao i da moja mama neće dugo biti u minhenskoj bolnici, bar tako su mi rekli lekari iz klinike Neuperlach.

Nedugo zatim, vrlo brzo došla je i njena stanica i baš onako brzo kako smo se i upoznale, brzo smo se i rastale pozdravivši se kao da se sto godina poznajemo.

Uskoro je i meni bilo vreme da napustim metro.

Sedeći u vozu za Pasau razmišljala sam o ovom čudnom susretu. Rojilo mi se mnogo pitanja u glavi. Šta je to što je tu mladu ženu ponukalo da nepoznatoj osobi, meni, ponudi gostoprimstvo u svojoj kući.

Jeste, poticale smo sa istih prostora, ali, obe smo bile u stranoj zemlji i obe smo predstavljale, ako ćemo pravo, rizik jedna drugoj, ali, obe smo blanko i poverovale jedna drugoj.

Lepo je govorila moja baka Stanojka: Vo se za rogove drži, a čovek za reč.

To znači da smo mi jedna drugoj verovale na reč.

Često se setim mlade Jelene, Kruševljanke iz Minhena sa mnogo ljubavi i zahvalnosti.

Bude mi žao da nismo razmenile adrese, telefone možda, da bismo se srele opet.

Nema čovek mnogo prilika u životu da sretne osobe koje su plemenite i koje tu svoju plemenitost iskažu neposredno i štedro.

Ko zna, ako ikad, kojim čudom, pročita ove redove, možda se i javi.

Ja verujem u čuda i ne verujem u slučajnosti. Ovaj, “slučajni” susret, mlade Jelene Kruševljanke i mene, u tuđoj zemlji, je meni bio sasvim siguran znak da nikad nismo sami i prepušteni na milost i nemilost životnim zbivanjima.

Ako kod nekih, iole, postoji čestica sumnje u to, kod mene je nema.