"Ne mogu više, idem dalje"

Idem ja i među ljude, tačnije izlazim, ne sedim samo kod kuće i ne zveram samo u ekran ili visim na društvenim mrežama. Ovaj prethodni red, samo da objasnim da nisam iz serijskih filmova.

Ja sam  u mirovini, više volim ovaj izraz od onog penzija. Valjda zbog toga što  je to bio omraženi nadimak, moj, u osnovnoj školi, kojim su me drugovi zvali svakog meseca u vreme kad bih prikupljala članarinu za ”Dečje novine” ili novac za bilo šta, jer, ja sam bila “počasni” i “dugovečni” blagajnik u svom razredu uz sve ostale “funkcije” po odluci i želji mojih drugova i razrednih starešina, sve do kraja osmog razreda. Nisu znali da mrzim, da, da, mrzela sam, taj nadimak, jer im nikad to nisam rekla.

Zato volim da kažem za sebe da sam u mirovini, a ne u penziji :)

Da se vratim na početak ove priče, jer, umem ja da pišući jednu temu, dotaknem još neku usput, pa treću, ali, sve nešto verujem, uspevam da te svoje razuđene misli,  kad odjednom mislim na sto stvari, dovedem pod konac, a to znači, da kažem kako, iako sam ja u već napomenutoj mirovini, ne mirujem.

Ne umem ja to, da budem mirna, da sedim i čekam da mi “padne s neba”. Nikako.
Znam zašto je to tako, ali to ovog puta neće biti tema ove priče, a i mislim da je dobro što je tako.

To, što brinem o sebi sama, maksimalno se na sebe oslanjajući i što, kad prođe poslednja džomba na mom životnom putu, ja dignem glavu i pobednički idem dalje. Čak i kad nisam pobedila, kad sam izgubila. Kao sad, ovaj poslednji put kad je bio ovaj, ovonedeljni izborni cirkus.

Nisam ljubitelj politike, ne zato što o njoj nemam pojma, već zato što je jedan politikolog dovoljan u porodici, a ostali nek rade svoj posao.
Tako se i ja trudim da radim svoj posao, a nije ga malo, čak ni sad. No, to će svi i sami da shvate kad, kako volim da ponovim moju baku Stanojku, “dođu na moje grane”, jer u međuvremenu, ni pod razno neće verovati da i penzioneri imaju posla.

Elem, opet, kako se politika uvukla, tiho, a ja opet mislim vrlo perfidno u živote svih nas, usudim se, češće no što to sama želim, da je i sama prokomentarišem. Te stoga na ovim poslednjim izborima i svem tom cirkusu koji ih je pratio, moje skromno mišljenje je da smo svi izgubili.

Izgubili su i pobednici i gubitnici.

Pobednici, koji su tako žarko želeli da ponovo pobede, ali ovog puta još impozantnije, bar kako oni misle, ne shvataju, ili se samo prave da ne shvataju, da svi koji su se popeli, kad tad mora i da siđu.

Iz primera koji su nam do sad predočili, da se zaključiti da će nastaviti da budu bahati, pri tom mislim na njihovu sasvim uvreženu osobinu da pričaju jedno, rade drugo, a misle treće, ali, kako god okrenuo ili obrnuo, samo i isključivo oni imaju ćar.
Međutim, negde su usput zaturili, zaboravili, saznaće, ako ne znaju, one stare, narodne; Ko ne plati na ćupriji, platiće na mostu!
 Ili opet, onu drugu; Ko s' đavolom tikve sadi o glavu mu se lupaju! Ili opet onu treću; Dobro radi dobrome se nadaj, ali i obrnuto, te ukoliko kao i do sad budu mislili samo na sebe, svoje džepove i džepove svoji prišipetlji i klimavaca glavom na dole, ne mogu, sve i da hoće, da se nadaju da će im cvetati ruže, jer, zakon žetve i setve postoji, a on se itekako odnosi i na događanja u jednom društvu, tj. na celokupni svet, a ne samo na prirodu kao njen deo.

Sažeto rečeno, pašće, sigurno, ili će sami sići, jer, prevelik je zalogaj u koji su zagrizli i ne da se ni sažvakati, a ni savladati bez celog zubika i pratećih, neophodnih, nazovimo ih, komponenti, a njih ne čine samo i isključivo oni, već i ini, koji jesu i koji, tek, nisu njih glasali.

Ostaće iza njih istorija i iskreno se nadam, ne i prevelike sekvele.

Tačno je da pobednici pišu istoriju, jedino nikad nije rečeno kakvu, ali to saznamo svi, kad i to njihovo vreme, postane istorija.

Gubitnici, ja, nismo pobedili takođe. Nismo dobili svo ono što smo tražili, želeli, ali, još kako smo svi dobro znali da i nećemo, jer život je jedno, bajke su drugo, a mi ne živimo u bajci, ma koliko želeli da nam kao u bajci bude.

Mnogi su izgubili jer nisu izvukli nikakvu pouku iz prethodnih iskustava, što je najčešći slučaj, a pre svega zato što nisu naučili da ko mnogo obećava daje malo ili ništa.

Mnogi su izgubili jer su zamišljali da će neko drugi, umesto njih, da im sredi život i da im da sigurnost, na tacni, sa šustiklom, a oni će pri tom samo vredno da rade za sebe.

Mnogi su uzgubili jer nisu ništa ni uradili. Kao, protestuju jer im se ne sviđa celo to zamešateljstvo i kao, sad će oni da vide kako će to da prođe bez njih jer su kao, oni, veoma važni, i videće, oni, (koji oni, ovi što ih glasamo ili ovi koji glasaju), šta će da im se desi bez njih koji neće da glasaju tj. koji će da kao bojkotuju, tj. da kao, budu uzdržani.

Povuci, potegni, sebičluk i nesloga caruju odavno i uveliko.

E sad, tako nam je kako nam je, ili kako kaže narod; Rodilo se, valja ga ljuljati.

Pa dobro, neka se i zaljuljaju, a i ljuljaju tih prvih, važnih 100 dana. Pružimo im šansu da bar jedno od datih obećanja ispune. Ako ništa drugo, da ne poskupi struja, mada se struja ne jede.

Ali, šta ćemo posle? Kad prođu sto dana? Kako ko.

Neko će da izađe na ulice, da dostojansvteno protestuje dok nekom ne dosadi, njima dole, ili onima gore.

Neko će i dalje da lamentira nad crnom sudbinom i da živi po sistemu, hleba, vina i igara.

Neko će i dalje da čeka na red za kanticu toplog obroka ispred kuhinje za gladne.

Neko će uveliko iz daljine da gleda na sve njih, nas, i da “pljucka” po sirotinji iz udobnih domova u novoj domovini.

 A ovi, pobednici, gubitnici, svi, presipaće iz šupljeg u prazno, ali, i dalje će verovati da je to što rade za dobrobit svih nas.

Ima li kraja tome? Nema.

Zašto?
Zato što ako hoćemo da promenimo bilo šta, prvo treba da promenimo sebe, a to se, ama baš nikome ne dopada, jer, nije on, nisam ja, odgovoran za sve.

Ali jesmo, jesam.

Velike promene počinju od malih i to nije samo prazna floskula, to je činjenica.

Da bi se pokrenula bilo kakva promena potrebno je da postoji želja, volja, odluka, istrajnost.
Potrebno je da se uči na greškama jer, greške su sasvim normalne.
Ako se dese pametnom čoveku jednom, jer nije znao, drugi put, jer je bio neoprezan, ali više od tog, ne bi smele da se dese, jer onda one govore o pomanjkanju pre svega pameti, a i svega ostalog.

No, nije strašno ako se dese i više od dva puta, ali jeste, ako se ne poprave, a život, hteli mi da priznamo ili ne, svakome daje šansu, uvek, da popravi svoje greške.

To što mi, često to ne prepoznamo, već čekamo da se to desi samo od sebe, da nam padne s neba, e to je najveći problem zbog kojeg kaskamo, tačnije stojimo u mestu.

A vreme teče, ne stoji i ne radi za nas, već naprotiv.

I kad se okreneš gde si bio nigde, šta si radio, ništa. Ode život. U natezanju i nadanju.

Ne kažem ja da treba da izgubimo nadu. Ono što sam htela da kažem je da dignemo glavu i da idemo dalje posle svega ovog čime nas je život počastvovao, nagradio, dodelio, bacio nam kosku, šta god, ovim poslednjim izbornim cirkusom.

Hvala Semjuelu Beketu čiju sam sentencu uzela za naslov ovog posta jer meni lično, ona daje podstrek da idem dalje i da učim na svojim greškama, a neizmerno bi me radovalo da znam da i drugi rade isto.

Ne vredi lamentirati nad životom, treba ga živeti jer lepo su rekli stari i mudri Kinezi: Nad prosutim mlekom ne treba plakati!

Suze su slane i samo sole ranu, a onda ona još više boli.

Stoga, gore glave i dostojanstveno ponesimo teret koji smo sami sebi na leđa natovarili, sve dok ne porastemo i ne odlučimo da ga skinemo ili podelimo sa onima koji ga nemaju.