Svojevoljno bacanje kašike ili bekstvo od života

Ovih dana intenzivno razmišljam o Veri, mojoj drugarici iz detinjstva, svojevremeno mojoj drugoj strani medalje, kako su govorili svi koji bi nas videli zajedno, jer, imale smo zaista mnogo sličnosti. Znam da je dobro, da je zdravlje služi, da ima svoju porodicu, da je izvela decu na put, ima i unuke, ali ima i brige koje donose bolesti, usputne, koje život donese, ili koje sami sebi natovarimo, ponekad i ne znajući.

Nismo se nikad posvađale. Život nas je odveo na sasvim različite strane, a vreme je učinilo svoje. Naše prijateljstvo se nije prekinulo, jednostavno se zaustavilo u prošlom vremenu, sasvim drugačijem od ovog.

Znam i zašto sam počela da tako intenzivno razmišljam o Veri.

Prvo se dogodio Robin Vilijams, tj. vest da ga više nema i da je pokleknuo pred dugogodišnjom depresijom oduzevši sebi život na način za koji je on mislio da je za njega najbolji.

Bila sam par dana u Beogradu i ta vest, koju sam pročitala preko neta me tog ranog jutra baš uzdrmala iz temelja.

Po povratku u selo, nedaleko od Zrenjanina, u kojem živimo poslednjih godina, zateklo nas je vrlo neprijatno saznanje. Naš prvi komšija, jedan drag, pošten čovek prekratio je sebi život i obesio se.

Nepunih par dana nakon njegove smrti, usledila je nova vest, o identičnom događaju, ali u ulici koja je presecala našu, gde je opet, muškarac poodmaklih godina na identičan način sebi oduzeo život.

Koliko juče, doznah da je opet, u susednoj, vrlo blizu, ulici, još jedan muškarac, srednjih godina izvršio samoubistvo na istovetan način kao i prethodna dvojica, vešanjem.

Za nepunih 14 dana saznadoh za četiri samoubistva, koja ama baš nikakve veze nisu imala međusobno, osim da su se dešavala jedno za drugim.

I onda sam se setila Vere, a znala sam i zašto.

Vera je pokušala samoubistvo, na letnjem raspustu, posle završenog sedmog razreda osnovne škole. Osim njene mame, njenog najomiljenijeg profesora, koji je stanovao u istoj ulici i mene, niko drugi nije znao za to.

Niko se tome nije ni nadao jer Vera je bila devojčica za primer. Bila je među najboljim đacima u školi. Talentovana za sve vanškolske aktivnosti. Bila je solidan sportista, trenirala je rukomet, izvanredno je igrala šah i redovno osvajala prvo mesto na opštinskim takmičenjima, bila izuzetno dobra i omiljena drugarica, posebno među pripadnicima siromašnih đaka, roma, sa kojima je nesebično delila svoje znanje i pomagala im da budu što bolji učenici. Na Verinu pomoć su svi mogli da računaju i komšije i drugari. Znala je da subotom, redom, svim komšinicama pravi prelepe frizure, da šminka devojke iz ulice u čemu je uživala, da ide nebrojeno puta do prodavnice da kupi sve šta treba starijima.

Znali smo da živi sa majkom i njenim drugim mužem i njegovim malim sinom, ali kako je živela, malo ko je znao. Čak ni ja, iako smo postale nerazdvojne. Vera se nikada nije žalila.

Zato je za mene bio šok kada sam tog prepodneva došla kod nje i zatekla je da završava pranje posuđa, nekako odsutnog pogleda i sa nekom tugom u očima. Pitala sam je šta joj je, zašto je tužna, jer, tako je izgledala.

Rekla je da nju niko ne voli, da ona nikome ne treba i da za nju niko ne mari i da će zato da ode.

-Kuda ćeš da odeš, pitala sam je?

-Na put bez povratka, odgovorila je.

-Kako to misliš, gledala sam je začuđeno, Vera, šta se dešava?

Pogledala me suznih očiju odloživši i poslednji sud na mesto.

-Cico, ja sam se otrovala. Umreću.

- Kako otrovala, čime, šta si radila?

Popila sam celu kutiju tableta za smirenje, koje pije moj očuh, rekla je ravnim tonom, Gledala sam u nju zanemela i uplašena do beskraja, a onda sam odjednom istrčala iz kuće bez da sam joj rekla zdravo. Trčala sam koliko me noge nose. Jurila sam ka pijaci, gde je radila Verina mama subotom, da joj kažem šta se dešava.

Razdaljina od Verine kuće do pijace nije bila mala, ali sam uspela da stignem tamo za nekih desetak minuta, sve vreme trčećim korakom. Zadihana sam rekla šta mi je Vera upravo saopštila dok me je tetka Draga gledala zabezeknutih, širom otvorenih očiju.

Bacila je predmet koji je držala u ruci i istrčala iz radnje u kojoj je radila dok sam ja trčala, opet, za njom, sad već posustajući.

Sve kasnije se odigravalo filmskom brzinom; dolazak kola za hitnu pomoć, sirena koja je zavijala jureći kroz beogradske ulice dok su kola jurila u zavod za urgentna oboljenja, tehničar koji je svakih par minuta udarao po jedan šamar Veri da bi je održao budnu, Verina mama, koja je sedela do nje i "lomila" prste na rukama dok su joj se oči caklile od straha i suza. Ja sam sedela nema, u kabini, do doktora i vozača i molila se da stignemo što pre, da Vera bude dobro.

Rekli su da su joj isprali želudac i da će biti dobro. Rekli su da sad spava, a ustvari bila je u komi.

Sećam se, bio je treći dan jula meseca, divan, sunčan dan i ja sam ustvari, otišla kod Vere da bih je pitala da idemo sa drugovima iz ulice na kupanje, na Savu, na plažu između dva mosta.

Rekli su da je imala sreću da sam ja došla na vreme i sve javila na vreme.

Verinu mamu su dugo ispitivali milicioneri u lekarskoj sobi u bolnici. Plakala je, bez glasa. Samo su joj se suze slivale niz lice. Onako mala, krhka, izgledala je potpuno slomljeno, kao slomljena grana malog drveta koja pada na zemlju sporo, ali sigurno.

Otpratila me kući i zahvalila se na mojoj pomoći. Rekla je da sam Veri spasila život.

To veče sam razmišljala, od čega sam Veri spasila život?

Vera je dva dana bila u komi. Probudila se petog jula, na sam rođendan njene mame koja nije krila svoju sreću.

Pustili su je kući posle dva dana od tog sa obaveznom preporukom da ide kod psihologa.

Nikada nije rekla da je bila, ali znam da jeste.

Istog dana je posetio, po povratku kući, njen najmiliji profesor, onda, razredni starešina, profesor muzičkog obrazovanja, koga je Vera veoma cenila i poštovala, a i mi, ostali đaci. No, svi smo znali da je ona njegova mezimica jer je bila glavni vokalni solista u horu i veoma talentovana za muziku.

Mnogo puta je nudio Verinoj mami da podučava Veru muzici, džabe, samo da ona kupi bar polovnu harmoniku, ali, Verina mama nije imala para da joj to priušti. Tako je Vera svirala melodiku u školskom orkestru, pevala u horu i stalno pevala za sebe i sve nas, njene drugare.

Posle svih tih događaja Vera se povukla u sebe, ne sasvim, ali postala je nekako daleka.

Išla je svih godina na kontrolne preglede, godišnje, u dispanzer za mentalno zdravlje.

Po završetku srednje škole prestala je da odlazi na kontrole i desilo se, pričala mi je jednom kad smo se srele u gradu, da su joj došli kući. Našli su njenu adresu, tu gde je živela sa mužem i ćerkicom.

Bila je, kaže, strašno ljuta što su došli. Rekla im je da sve što je uradila uradila je pre 15 godina, da je sad i sama roditelj koji brine o svojoj deci, maloj trogodišnjoj devojčici i bebi koju je nosila u stomaku, da je svesna odavno šta je pokušala da uradi i zašto, da joj nije potrebna pomoć, a posebno ne sad kad ima svoju porodicu i muža kao podršku za sve. Kaže, sedeli su desetak minuta i otišli.

Više je nikada nisu posetili, a ni zvali na kontrolu.

Vera je bila zdrava, mlada žena sposobna da se uhvati u koštac sa životom, prekaljena nedaćama koje su je lomile u detinjstvu i kasnije tokom odrastanja i svesna, kako je rekla, da joj je život poklonjen i da je to najskuplji poklon koji je ikada dobila. Rekla je, da nije nikada mogla da se dovoljno izvini svojoj majci što je dovela u situaciju da toliko strepi nad njom kad je pokušala sebi da oduzme život koji joj je ona darivala i da vrlo dobro zna kako se njena mama osećala tad, jer zna, da je činila sve da bi joj pružila i više no što je zaista mogla.

Vera se nerado seća te suicidalne epizode iz svog života, ali je se ne odriče.

Neke sekvence, pretpostavke sam pokupila kasnije i sama iz priče sa zajedničkim drugaricama.

Vrlo je moguće da ljudi, nesrećni, dugo usamljeni, čak iako su među svojima, često osećaju da su suvišni jer ih najbliži ili izbegavaju ili se ne bave dovoljno njima, da su željni pažnje, komunikacije, bilo kakve, da osete da su voljeni, da su nekome potrebni. Još ako bolest zakuca na vrata njihovog života, a nemaju s kim to da podele, nemaju neophodnu ili imaju nedovoljnu podršku da se sa bolešću izbore, gube samopouzdanje, često i samopoštovanje i pad u beznađe je skoro pa neizbežan, a odatle do ambisa pribegavanju "prekraćivanja" muka suicidumom, nema mnogo koraka.

Poslednjih godina smo svi svedoci da se to nekako ustalilo kao pojava na ovim našim prostorima. Beznađe je zacarovalo među ljudima. Nemanje vere da izlaz postoji, ne traženje podrške od svojih bližnjih, ako ih ima, ili od prijatelja, ili od stručnih lica, odnosi pobedu i glorifikuje probleme koji se javljaju u životima svakog od nas. Razlika je samo u tome što različito reagujemo svi na identične probleme, ali je od velike važnosti da ukoliko postanemo svesni da se ne možemo izboriti sami zatražimo pomoć bez trunke stida i srama jer onda svaka situacija, svaki problem dobija drugu dimenziju i uvek postoji šansa da se nešto za šta smo bili sigurni da nema rešenje i razreši na zadovoljavajući način.

U narodu postoji jedna divna izreka koja glasi; Kad Bog zatvori sva vrata, uvek negde ostavi otvoren prozor. Ne zna se gde je, ili ko je taj otvoren prozor, ali on zasigurno postoji.

Posegnuti za skraćenjem života kao "najboljim" izborom za rešenje nastalih problema mnogi kažu da je, između ostalog i kukavičluk, nespremnost da se uhvatimo u koštac sa životnim nedaćama kad one naiđu, a naiđu svima, jer retko kome je u životu sve uvek med i mleko.

Baciti koplje u trnje, u prevodu, odustati, jeste najlakši način da se problem u stvari i ne reši, već naprotiv, da postane još veći. Živim u nadi da će ljudi shvatiti da nam je život najvrednija "stvar" koju posedujemo i da je samo naš i i da ću što ređe biti u situaciji da saznam da je neko, koga sam poznavala ili nisam, nije važno, odlučio i da ode iz ove dimenzije jer je dozvolio da ga pobede problemi.

Možda i nisu svi rešivi, ali postoji nešto što bi svakome trebalo da bude podstrek za "bitku" sa istima, a to je da je čovek najšečće sam krojač svih i da je samim tim zaista i dovoljno  pametan da ih i savlada.

Ja mislim i delam Ubuntu #Budi Ubuntu

Jedan od mojih prvih mladih prijatelja sa FB, kojeg veoma cenim i od kojeg mnogo učim, Miloš Miladinović iz Prokuplja, bloger, kao i ja, me skoro pozvao i zamolio da napišem nešto o Ubuntu filozofiji i načinu življenja. Imala sam prilike, a i želje, da pročitam nešto na tu temu i sve što sam saznala me je fasciniralo i ulilo mi neku novu nadu u bolje sutra.

Naime, Ubuntu,  sigurno znate  šta to znači, ali nije zgoreg ponoviti, je jednostavnim jezikom, ili ti našim jezikom rečeno humanost na delu.

Postupanje prema drugima u smislu da i oni postupaju prema nama baš onako kako bismo mi voleli da nas drugi tretiraju.

Ni malo me ne čudi da se Ubuntu filozofija javila u Africi, još u devetnaestom veku.  Ako se ima u vidu da su odande robovi odvođeni u Novi svet gde su živeli i radili, a svi znamo kako su tamo živeli veoma dugi niz godina, zahvaljujući istorijskim dokumentima, filmovima na temu robovlasništva u osamnaestom veku,  kao i zahvaljujući potresnoj knizi Herijet Bičer Stou, "Čiča Tomina koliba". 
Takođe se zna, da su ljude crne boje kože u njihovoj postojbini, Africi, beli došljaci godinama, vekovima čak, tretirali kao ljudska bića drugog reda. 
Znamo da je u Južnoafričkoj uniji, kasnije republici, dugo bio na snazi zakon o aparthejdu, te je onda  sasvim normalno da oni čiji je dignitet dugogodišnje urušavan i nipodaštavan i iznedre ovu filozofiju i  način razmišljanja, a još prirodnije je da mu daju naziv na svom jeziku, jeziku Bantu crnaca, Ubuntu.

Svi oni koji su osetili torturu, mučenje, ponižavanje i život nedostojan ljudskog bića, a ljudi crne rase to znaju najbolje, znaju i kako i koliko znači život kroz Ubuntu filozofiju tj. filozofiju ljubavi, jednakosti, humanosti i čovečnosti jer to je sama suština ljudskog načina življenja ljudi. Humanost na delu.
 Nigde se, kao u Africi ne deli zdušno sve ono što se ima između sebe tj. sa onima koji imaju manje ili nemaju ništa. Šta više ogromno zadovoljstvo je kod svih koji tako žive i rade.

Neko će reći da je to nova era socijalizma, komunizma čak.

Ne bih pravila paralelu između ovih društvenih uređenja i Ubuntu filozofije koja izvire iz srca samih ljudi koji ovako misle i delaju.
 Ovde je osnovni pokretač ljubav prema čoveku, bližnjem svome, drugim ljudima, na način kako bi svako od nas voleo da mu se priđe, da mu se pomogne, da se uvažava.

Ima tu nečeg i od one francuske krilatice iz neslavno završene francuske revolucije; jednakost, bratstvo, sloboda, ali u ovom slučaju, kod Ubuntu filozofije, za sve ljude, bez obzira odakle su, koje su boje kože, koje su vere, gde žive, jer je od svega najvažnije da su ljudi, kako ja volim da kažem, umna bića.

Nije onda ni čudo da se diljem sveta stvaraju društva po principu Ubuntu filozofije koja dele između sebe i dostignuća nove tehnologije kao što je besplatni Ubuntu operativni sistem, osnivanje zajednica koje imaju za cilj da svim ljudima koji žele da se služe ovim novim sistemom pomogne i omogući da do svega dođu na najlakši potpuno besplatan način. 
To opet ima za cilj da učini dostupnim znanje i tehnološke inovacije svima nezavisno gde su, jesu li materijalno obezbeđeni ili ne, već da svi imaju jednak pristup ovoj globalnoj internet mreži koja apsolutno svima onda pruža iste mogućnosti i mogućnost širenja znanja i vidika.

Lično, radujem se  činjenici da je ovako nešto započelo baš u Africi i da se sad već jednom zavidnom progresijom širi širom sveta, pre svega među mladom populacijom, čime se uspostavlja baš ono što i sama ova filozofija propagira svojim postojanjem, a to je zajedništvo, uzajamna solidarnost i pomoć.

Kada neko tako jednostavnim rečima objasni; Ja sam to što jesam jer smo svi isto, onda nas te reči pokrenu na delo, na pružanje ruke onom preko puta nas, ako mu je potrebna i to ne zbog tog što mi imamo npr. više, već zato što je to u suštini sasvim normalno, ili što bi trebalo tako da bude.

Ovaj svet nije stvoren za izabranu manjinu ma kojeg osnova, već za sve ljude, što nikako ne znači da se samim tim stvara nekakva vrsta uravnilovke. Naprotiv. 
Ovde itekako svi oni koji imaju prirodnog dara da se izdvoje intelektualno, tek time imaju moralnu i etičku obavezu, po meni, da žive baš po Ubuntu filozofiji. Tim pre što su i mnogi velikani, poput jedinstvenog Tesle, živeli upravo tako, deleći   sve svoje znanje i  moć koju ono daje, svima nama neštedimice i štedro.

E zato je Ubuntu filozofija jedna nova budućnost kroz novi pokret koji treba da se putem svih nas širi geometrijskom progresijom diljem sveta i da prodre do svih delova sveta i do svih ljudi ne bismo li bar donekle za svog veka, a sa željom da tako i potraje i posle nas, bilji bolji danas i sutra, no što smo bili juče.

Kvare li pare ljude, tj. hoće li se u Rosinji ikad bolje živeti?

Najvažnija sporedna stvar na svetu je, kao i mnogo puta do sad, a ne želim da se sad prisećam, ili da tražim podatak koji je to put, opet postala prva na rang listi prioriteta mnogih. Je l' treba da kažem da govorim o fudbalu?

I nemoj da je nekome palo na pamet da i za trenutak pomisli da ne volim fudbal!

Nema tome ni traga kod mene, ni u meni, jer ja sam odrastala sa fudbalom, ma koliko to nekome bilo čudno.

Kako? Lepo.

Volim Crvenu Zvezdu malte ne od kad znam za sebe. Vodili su me moji ujaci na fudbalske utakmice još kad mi je bilo pet godina, navijala sam tako zdušno, da sam jednom "popila" šamar od jednog navijača suprotnog tima.

Jeste bio je Partizanovac, ali ga je moj ujak "prostro" samo jednim lakim aperkat udarcem.

Tako je to kad rasteš u porodici, familiji tačnije, gde ti se najbliži članovi bave boksom, do zavidnih nivoa, gde ti se jedan brat bavi gimnastikom, opet do zavidnih nivoa, gde ti se drugi brat, rođeni, celi život bavi fudbalom, što igrajući isti, što kasnije prenoseći znanje iz istog trenirajući druge, a opet, postati, drugi kažu, fudbalska legenda na ovim našim prostorima, oštreći um igrajući šah, što baš i nije važno za ovaj tekst, ali, samo kažem, jer i u ovom tekstu najvažnija sporedna stvar je, zna se, opet fudbal.

E sad, da rezimiram, volim ja fudbal, tačnije i iskrenije, mnogo sam volela fudbal, jer da nisam, hajde, recite i sami, zar bih u podomakloj  trudnoći išla da gledam utakmicu između Twentea iz Eshendea i OFK Beograda po strašnoj vrućini, davne 1974.?

Koja bi to "luda" žena još uradila, pa još i trudna, da joj fudbal "nije bio u krvi"?

Kod nas nije bilo govora da se mrzimo jer volimo različite timove. Eto npr. moj rođeni brat, fudbaler, kasnije i trener, do svoje smrti je voleo i navijao za "Partizan" kao i naš otac, kao i moj mračni drug, kao uostalom i moji ćerka, i sin i unuk i još mnogi drugi moji prijatelji, dok ja, kako rekoh, navijam za "Crvenu Zvezdu", za koju su opet navijali svi Nedići, tj. članovi celokupne familije moje mame, a njih je bilo, da ne preterujem, ali zaista mnogo. Odnos je, nekako uvek bio 2:1 za ljubitelje crveno belog kluba.

Verovali ili ne, to nikad nije uslovilo neke velike rasprave ili ti ne daj Bože svađe između nas. Nama je to bilo normalno jer...voleli smo fudbal.

Nama je bilo normalno da navijamo za suprotan tim, kad je on igrao sa bilo kim, osim protiv našeg tima. Doduše, istini za volju, ja sam ipak posle moje Zvezde, navijala za OFK. Opet moram da kažem, pristrasno. Tamo su igrali mnogi moji drugari, od kojih je jedan bio, igrom, veoma sličan Beari, al dobro, ljudi se menjaju.

E tako ti ja pratih fudbal, kao svoj glavni sport, jer, shvatili ste, i meni je fudbal bio, nekad, najvažnija sporedna stvar na svetu i ja sam se, nekad, radovala svakom mundijalu i veoma pomno pratila sva dešavanja vezana uz to ali, negde je nešto kvrcnulo.

Usput, onako sporo, ali sigurno, rovarilo je tu ljubav i opčinjenost bravurama majstora lopte da bi se to negde poslednjih decenija prošlog veka razlilo u jednu potpunu ravnodušnost, a često i ljutnju i nemoćan bes.

Nekako verujem da su mnogi, kao i ja, izgubili interesovanje za fudbal zbog sličnih, ako ne čak i istih razloga. Na kraju, moj rođeni brat je, iako je ceo svoj život proveo u fudbalu, duboko bio razočaran dešavanjima u istom.

Fudbal je zaslužan što sam ja odavno počela da razmišljam kvari li novac ljude zaista ili ja to samo umišljam?

Nameće se takav zaključak, meni bar, da, dok se taj isti fudbal igrao srcem, voljom, željom da uspeš da savladaš tehniku tog sporta, da je dovedeš do savršenstva, da postaneš majstor svog umeća, prepoznatljiv, svoj u njemu, sve bilo nekako humano, deo stvarnog života, deo mnoštva ljudi koji su svojim navijanjem ili ruženjem istog, ali na jedan lep, civilizovan način i sami doprinosili da se taj sport, koji to nije tražio od nas, uvuče u svaki dom, rasprostre na svaku poljanu diljem kako celog sveta tako i naše zemlje. Fudbal nas je nekada spajao na svoj, prepoznatljiv, temperamentan način, ali, nije od nas učinio ni huligane, još manje ubice. Ako i jeste, onda je to bivalo, najčešće, samo na našu, ličnu štetu. Zbog fudbala se jesu ljudi i samoubijali, ali su retko ubijali.

No, došlo je neko novo vreme gde je novac odneo pobedu nad duhom one najčistije ljubavi prema sportu i sportskom duhu.

Ma nisam ja pala s Marsa pa da ne znam da je novac potreban za sve, čak i za razvoj i opstanak sporta, a i fudbala između ostalog.

I ne verujem da mnogi pre mene nisu sve ovo shvatili takođe, a to je, da je ulazak profesionalnog bavljenja sportom na mala, a danas potpuno normalno na sva vrata, donelo i neki novi odnos prema sportovima u celini i neke nove aršine.

I nije to do sporta. To je, na žalost, kao i uvek, do ljudi.

Promuvale se muvare, secikese i kasice prasice, nanjušile pare na gomilama i krenuli da zarađuju, prvo štrpkaju, a posle i lome ogromne zarađene kolače koje su svojim talentom, svojim nogama, zarađivali znojeći se na terenu i izgarajući u žaru svake utakmice mladi ljudi, fudbaleri željni priznanja i kasnije, mnogo kasnije, kada je fudbal već izgubio onaj svoj nevini sportski duh, slave.

Uvukla se "mafija" i u redove jednog od najrasprostranjenijih i najmasovnijih sportova svih vremena, do sad. Opoganila ga svojim jednostranim vrednovanjem, vrednovanjem kroz novac, gamad željna samo i isključivo para i zarade. Obezvredila ga i spustila na najniže grane od njegovog postanka do dana današnjeg. Umrljala velikom mrljom divno sećanje na  entuzijazam i borbenost onih naših, koji su više gladni, nego siti, hrlili na prvi mundijal, želeći samo jedno, jedinstveno, da promovišu boje svoje zemlje i svoju predanost i opčinjenost jednom sportskom veštinom, fudbalom, koji je to onda i bio.

Danas je fudbal "sport" u kojem se, po mojem slobodnom mišljenju vrti najveća gomila novca. Nezamisliva meni kao ženi i kao nestručnjaku za materijalne tokove, ali, molim da mi se ne spočitava neznanje da nisam kadra da prepoznam mogućnost da se zaradi na lak način, a ovde je to već postalo očigledno.

Eto, dok mnogi sede zavaljeni, u tenziji iščekivanja na neki novi duel fudbalskih reprezentacija na ovogodišnjem mundijalu u Brazilu, grickajući nervozno sve što im se servira, ispijajući boce i boce raznolikog osvežavajućeg pića, užagrenih očiju prateći dešavanja na malim i velikim ekranima, u stanu, u kafićima, na ulici, uspešno i bezuspešno odagnajući san iz očiju dok traje igra, ja razmišljam kako li je onim Brazilcima koji žive u Rosinji, najvećoj faveli na svetu, gde žive, slikovito, jedni drugi na glavama, često, bez elementarnih ljudskih potreba, vode i kanalizacije, gde postoji mogućnost da jedna velika kiša, koje su u tim predelima normalne, odnese deo po deo iste favele. Ljudi, koji su isto tako zaluđeni ljubavlju prema fudbalu kao sportu, a čija se ista ta ljubav zloupotrebljava jer im se grandioznošću i spektaklom igre na mundijalu, povlađivanjem prizemnim instiktima skreće pažnja sa esencijanog na nebitno, ili manje bitno, dok se u međuvremenu iza kulisa odigravaju mnogo veće igre, nemerljivih materijalnih vrednosti i nevidljive oku ljudi koji su zaluđeni fudbalom.

Pa se upitam, nije li ona,  hleba vina i igara, postala prikriveni slogan tih moćnika koji, ovog puta, troše enormne količine para ulažuću u jedno npr. Svetsko prvenstvo u fudbalu, a te iste pare su mogli da potroše, ili bar jedan deo, da istim tim ljudima koji žive u toj Rosinji, obezbede da im sva deca imaju svežu, pijaću vodu, da se igraju u čistim ulicama, a ne u ulicama kojima teku fekalije, da im roditelji rade, a ne da se dovijaju da bi ih odnegovali i da bi i sami preživeli.

Pa se upitam, zašto je stradala Marija Antoaneta, koju su skratili za glavu kad je rekla; "Ako nemaju hleba dajte im kolače", a ovi današnji, koji to isto rade, mnogo perfidnije, koji su silne novce potrošili da bi razradili "posao", još uvek vedre i oblače u mnogim sferama, reklo bi se, veoma uspešno, jer i ovaj mundijal, kao i mnogi pre njega, je samo još jedna potvrda da se ponovo odigravaju igre u slavu novca, a ne fudbala kao sporta.

E zato više ne gledam fudbalske utakmice i ne zanimam se za fudbal kao sport.

No, šta to koga pa briga, reći će mnogi. Kao da će to što mene, jednu ženu, ne zanima fudbal promeniti svet.

Kamo lepe sreće, rekla bi nepismena, premudra, šumadijska seljanka, moja baba Stanojka, da se više nas doseti i da prestane da hrani aždaju, jer kad je ne hraniš zna se, ona umre od gladi.

Pametnome dosta.

Lena

Jednom sam negde, davno, pročitala da je onaj, ko je tokom  svog života video hiljadu različitih mesta, imao ispunjen život. Nemam nadu da ću ispuniti tu kvotu iz jednostavnog razloga što se ja mnogim mestima vraćam opet, pa opet, a ne znam da li se to vraćanje istim, može računati kao novo mesto, premda, ruku na srce, ni jedno mesto nije uvek isto, ako imate priliku da ga vidite ponovo.

Prestala sam odavno da brojim koliko sam puta bila u prestonici Austrije, Beču.

Nije mi važan kvantitet, već samo kvalitet nečeg. To, da su moji boravci, svi do sad bili, svaki na svoj način drugačiji, mislim da ne treba ni da podvlačim.

Beč je grad koji veoma volim. U njemu živi moja najdraža sestra sa svojom porodicom, za njega me vezuju divne uspomene, u njemu sam mnogo tog naučila iz raznih oblasti, što smatram i privilegijom i uspehom na duže staze. To, koliko je Beč lep možete da vidite ovde, ako ste radoznali.

Postoje mesta u Beču koje svaki put, obavezno i ponovo obiđem. Što zato što uvek nekome ista ta mesta pokazujem, sa željom da i oni osete čar istih, što i zato što neka posebno volim i bilo bi mi mnogo čudno da ih, uvek, kada se opet nađem u Beču, ne vidim, ne posetim, kao stare dobre drugare. Jedno od tih mesta je i CunstHausWien, tačnije, muzej, legat čuvenog slikara i ekologa Hundertwassera.

Prvi put sam videla njegov muzej 2005. godine, moglo bi se reći, sasvim slučajno, ali, kako ja ne verujem u slučajnosti, to sigurno i nije. Naime, do ruku mi je došlo neko uputstvo, preporuka, šta treba obići u Beču, ukoliko vas put nanese u isti. Radoznala, kakvu me Bog stvorio, listala sam to uputstvo sa željom da proverim jesam li ja videla sve najvažnije, za sve dotadašnje godine mojih odlazaka u Beč, ili sam nešto i propustila.

Naravno da jesam jer jedna od preporučenih destinacija turističkog razgledanja Beča, bio je i muzej Hundertwassera.

Tog kasnog leta, 2005. godine sa svojom kumom sam išla na put "po Evropi", kako sam nazivala svaki svoj odlazak van granica naše zemlje, čak i kad se on sastojao samo od odlaska u jednu zemlju. Trebalo je da provedemo desetak dana u Beču i desetak dana u Passau. Moja kuma je tad prvi put bila u Beču i ja sam se, kao pravi znalac, trudila da joj pokažem sve, uključujući čak i preporuke iz tog turističkog uputstva koje sam neposredno pred put pročitala.

Tako smo se jednog dana obrele u muzeju, legatu Hundertwassera i naravno obišle i zgradu koju je on restaurirao, projektovao na svoj način, u obližnjoj ulici.

Moglo bi se reći da je to bila "ljubav na prvi pogled" između mene i stvaralaštva Hundertwassera jer posle tog obilaska Beča i njegovih znamenitosti, svaki moj sledeći odlasak u Beč je bio i obavezan obilazak CunstHausWien muzeja.

I nije meni sad cilj da vam ja pišem traktate o austrijskoj prestonici već su ovi redovi namenjeni jednoj osobi, koju sam imala čast i zadovoljstvo  da upoznam nedavno, prilikom mog poslednjeg boravka u Beču, ove godine, poslednjih dana ove duge i čudne zime.

Moj prvi, ovogodišnji odlazak u Beč bio je poseban, nesvakidašnji i nezaboravan jer je bio najbolji do sad.

  Mnogi od vas koji čitaju ove redove su najverovatnije korisnici društvene mreže Facebook. I sama sam. Facebook je čudo, bar meni. Na početku mi je bilo čudno sve to što se odvija na njemu, ali vremenom, kako se krug moji FB prijatelja širio, sve je dobijalo neki novi smisao. Mnoge od svojih prijatelja, većinu čak, prisvojila sam kao prave drugove. Kad kažem prave, mislim na prijatelje iz realnog života, premda i one koji to nisu, koji su samo moji tzv, virtuelni prijatelji, ja doživljavam veoma ozbiljno tj. stvarno.

Znam da je to do mene i mog načina razmišljanja, ali zašto je to tako, mislim, o nekoj dubljoj analizi tog, neki drugi put.

Mnoge od svojih virtuelnih, FB prijatelja, imam strasnu želju da pretvorim u stvarne, životne. Sa nekima sam imala prilike da se ipak vidim i "uživo", preko Skypa, što me je dodatno uverilo da imam divne drugare.

Zahvaljujući FB društvenoj mreži, upoznala sam i osobu sa "imenom" KreativMaliKrcimir. Ona je i uspešan i vrlo zanimljiv bloger, koji piše, zanimljive i veoma interesantne postove  o raznim temama. 

U tome smo slične :) 

 Povezala nas je moja draga Neg, kako ja opet, zovem jednu svoju drugaricu, koju sam takođe imala sreće i zadovoljstvo da steknem preko FB društvene mreže.

Nemojte ni slučajno da dođete u iskušenje i da pomislite da sam ja usamljena osoba, koja nema prijatelje! Nisam. Ja samo mnogo voljim ljude i radujem se svakom svom novom prijatelju, bio on stvaran ili virtuelan.

Koliko u tome ima detinjastog, potpuno mi je sve jedno, jer mi to ulepšava život i čini ga vedrijim no što on mnogima jeste u ovim, najblaže rečeno, uskomešanim vremenima.

    Ona, Lena, kako sam saznala da se zove, tek pošto sam je i lično upoznala kada sam skoro bila u Beču, je moja prva, virutelna prijateljica sa FB koju sam imala i čast i veliko zadovoljstvo da upoznam uživo.

Lena je naše gore list. Pod tim podrazumevam sve one koji su rođeni u onoj, staroj, bivšoj zemlji, sve one koji dele one lepe, realne uspomene iz tog doba.

Lena je za mene divno otkrovenje i blagoslov. Zahvaljujući njoj upoznala sam se sa radom austrijskog umetnika Hundertwassera na jedan sasvim drugačiji i mnogo kompletniji način.

Lena je prelepa, mlada žena, sa divnim, toplim, plavim očima koje sijaju sjajem zvezda. Njene su oči istinska potvrda da su oči ogledalo duše, jer neko, ko ima oči sa sjajem zvezda u njima, kao što ih ima Lena, imaju sasvim sigurno divnu dušu.

Lena je neko ko se osmehuje sve vreme dok vredno radi svoj posao i za kog se apsolutno može reći da to što radi, radi sa mnogo ljubavi i zadovoljstva.

Lena zna sve, ili skoro sve o umetniku u čijem muzeju radi.

Neštedimice je svoje znanje podelila samnom i mojom mladom rođakom koja me ovog puta pratila na mojem putovanju u Beč.

Imati zadovoljstvo da imate svog ličnog vodiča koji će vas upoznati sa svim eksponatima u jednom, ne malom izložbenom prostoru, u jednoj evropskoj prestonici, je retkost za mnogo značajnije ljude no što je moja malenkost.

Meni je Lena poklonila svoje dragoceno vreme predstavljajući sve ono što sam ja samo laički razgledala mnogo puta pre, dok je to ovog puta bilo zaista pravi susret i spoznaja veličine stvaralaštva umetnika, arhitekte, ekologa Hundertwassera.

Toliko mnogo energije i znanja je širila svakom reči, svakim gestom, dok nas je vodila kroz odaje i pokazivala nam eksponate, a njena "zarazna" opčinjenost delom i radom umetnika, prenela se i na nas nekim čudnim, vilinskim darom.

Jedno obično hvala, za jedan nesvakidašnji susret na jednom divnom mestu nije bilo dovoljno da kaže koliko sam fascinirana Lenom kao osobom i njenim gosotprimstvom, kao i saznanjem da imam jednog zaista divnog prijatelja kojeg sam stekla na savremen način, preko FB.

Otuda ovi redovi kojima sam želela da sa vama podelim istinu o postojanju tzv. običnih, velikih ljudi, ljudi koji ovaj svet čine lepšim i boljim i daju nadu da verujete da ipak vredi živeti i verovati da je svet jedno lepo mesto u kojem vas možda kao i mene što su, uvek mogu iznenaditi neke oči sa sjajem zvezda u sebi, jer će vas provesti kroz jedan deo vašeg života na jedan divan, neponovljiv, upečatljiv i nezaboravan način.

Verujem da ću imati prilike da još mnogo puta odem u Beč, kao što sasvim sigurno znam da ću uvek, kad odem u Beč ići da vidim i svoju prijateljicu Lenu, moju prvu, uživo, stečenu drugaricu sa FB.

Bilo bi sasvim u redu, jer, treba i kafu da popijemo, da se ispričamo na još mnogo drugih načina, da razmenimo pelcere, ma još mnogo tog što nismo uspele u samo jednom susretu.

Samo nek je zdravlja i života.

Jelena Kruševljanka

Moja mama je prebačena hitno, helikopterom, u kliniku Neuperlach, u Minhenu istog dana kada sam ja doputovala u Passau. Videla sam je samo par minuta, u prolazu, u hodniku dok su je odvozili na ležećim kolicima. Ona mene nije videla. Bila je u tzv. medicinskoj komi.

Tog istog dana sam odlučila da već u ponedeljak, a bio je petak, idem u Minhen da je vidim i da saznam šta će biti dalje sa njom.

U Minhenu sam bila jednom, sa mamom, tačnije, na njegovoj glavnoj železničkoj stanici. Presedali smo iz voza iz pravca Passua, za voz koji će nas odvesti do Gamišpartenkirhena, na jednodnevni izlet.

Osim panorame grada, koju sam tad videla iz voza, ništa drugo nisam znala o ovom velikom, glavnom gradu nemačke pokrajine Bavarska.

Ljubaznošću jedne sestre iz klinike Neuperlach, saznala sam kojim prevoznim sredstvima ću stići do klinike, kad stignem vozom u Minhen.

Naoružana planom grada Minhena, jakom voljom i odlučnošću da u sasvim nepoznatom gradu, u nepoznatoj zemlji dođem do svog cilja, rano ujutru sam stigla vozom iz Passaua, do minhenske    glavne železničke stanice.

Lako sam pronašla stanicu podzemne železničke stanice iz koje sam izašla na autobuskoj stanici gde sam sačekala jedan, od tri autobusa koji su me odvezli do klinike u kojoj je bila moja mama.

Ostala sam sa svojom majkom do ranog poslepodneva, jer, trebalo je da se vratim u Passau, za dana.

Čekajući metro za povratak na minhensku železničku stanicu u jednom trenutku mi je opala koncentracija i ja sam se zbunila.

Naime, ukoliko ne obratite pažnju na pravac kretanja metroa, može se desiti da odete u potpuno suprotnom smeru od željenog. To i nije tako strašno, jer se uvek sa poslednje stanice možete vratiti tamo odakle ste i krenuli, ali, kada su vam misli rastrojene brigom, onda se sasvim sigurno može desiti da zalutate, posebno kada ste u stranoj zemlji, a ja sam bila.

Natpis pravca je pokazivao još jedno mesto osim glavne stanice. Učinilo mi se da se radi o drugoj, a ne liniji metroa koja je meni trebala.

Osvrnula sam se oko sebe i ugledala jednu mladu, plavokosu, lepo doteranu ženu nedaleko od mene. Prišla sam joj i upitala je, na njenom jeziku, da li ova linija vozi do glavne železničke stanice u Minhenu. Odgovorila mi je potvrdno.

Žene su često vrlo radoznale, a očito je da sam ja probudila radoznalost ove mlade žene jer me je, upitala da li sam iz Minhena?

Nasmejala sam  iznenađeno i rekla joj da nisam. Odmah zatim, rekla je da ni ona nije iz Minhena. Nadovezala sam se i rekla da njoj to i nije teškoća jer govori na svom maternjem jeziku. Uzvratila mi je osmeh i ljubazno rekla da vrlo korektno govorim nemački jezik. Znala sam da to nije tako, jer Nemci su veoma ljubazni ljudi i nikad, čak i ako pogrešite, neće vas ispraviti kad govorite njihov jezik.

• A odakle ste, ako nije tajna?
• Iz Srbije, iz Beograda- odgovorila sam joj.
• Pa zašto onda ne govorimo na svom jeziku, biće lakše i vama i meni, široko se osmehujući uzvratila mi je lepa plavokosa žena na našem, maternjem jeziku.

Ubrzo je stigao metro voz i ušle smo u isti vagon. Sele smo jedna do druge. Mlada, plavokosa, radoznala žena nastavila je sa pitanjima. Nedugo zatim, već kako to samo žene umeju i mogu, a posebno, ako su se prepoznale međusobno tj. ako su našle nešto što ih povezuje, nas dve smo uveliko razgovarale kao stari znanci.

Zvala se Jelena, bila je rodom iz Kruševca. Preselila se iz Frankfurta u Minhen, sa suprugom i dvojicom malih sinova, koji su pohađali niže razrede osnovne škole. Radila je u predstavništvu JAT-a. Dosta dugo je u Nemačkoj, skoro 15 godina. Jelena je bila mlađa od moje ćerke.

Uvek volim kada sretnem naše gore list van zemlje, a posebno ako je to mlađa osoba pa još ljubazna, lepo vaspitana, lepih manira, feš. 

Rekla sam joj povod svod dolaska u Minhen.

Ona je meni na sve to rekla doslovce:

• Zašto se sad vraćate  u Passau gospođo Karan. Ostanite kod mene u Minhenu, budite gost moje porodice i moj, sve vreme dok vam je mama u ovdašnjoj bolnici.

Bila sam zatečena ovom rečenicom. Ovako nešto nisam mogla ni u snu da zamislim. Da sretnem potpuno nepoznatu osobu i da mi ona ponudi gostoprimstvo, a da me nikad pre tog u životu nije videla.

Od srca sam joj se zahvalila i rekla da ja imam kod koga da budem u Minhenu, ali da je zbog poslova koje sam bila u obavezi da odradim u Pasau umesto moje mame, poželjno da budem tamo, u Passau, kao i da moja mama neće dugo biti u minhenskoj bolnici, bar tako su mi rekli lekari iz klinike Neuperlach.

Nedugo zatim, vrlo brzo došla je i njena stanica i baš onako brzo kako smo se i upoznale, brzo smo se i rastale pozdravivši se kao da se sto godina poznajemo.

Uskoro je i meni bilo vreme da napustim metro.

Sedeći u vozu za Pasau razmišljala sam o ovom čudnom susretu. Rojilo mi se mnogo pitanja u glavi. Šta je to što je tu mladu ženu ponukalo da nepoznatoj osobi, meni, ponudi gostoprimstvo u svojoj kući.

Jeste, poticale smo sa istih prostora, ali, obe smo bile u stranoj zemlji i obe smo predstavljale, ako ćemo pravo, rizik jedna drugoj, ali, obe smo blanko i poverovale jedna drugoj.

Lepo je govorila moja baka Stanojka: Vo se za rogove drži, a čovek za reč.

To znači da smo mi jedna drugoj verovale na reč.

Često se setim mlade Jelene, Kruševljanke iz Minhena sa mnogo ljubavi i zahvalnosti.

Bude mi žao da nismo razmenile adrese, telefone možda, da bismo se srele opet.

Nema čovek mnogo prilika u životu da sretne osobe koje su plemenite i koje tu svoju plemenitost iskažu neposredno i štedro.

Ko zna, ako ikad, kojim čudom, pročita ove redove, možda se i javi.

Ja verujem u čuda i ne verujem u slučajnosti. Ovaj, “slučajni” susret, mlade Jelene Kruševljanke i mene, u tuđoj zemlji, je meni bio sasvim siguran znak da nikad nismo sami i prepušteni na milost i nemilost životnim zbivanjima.

Ako kod nekih, iole, postoji čestica sumnje u to, kod mene je nema.

"Ne mogu više, idem dalje"

Idem ja i među ljude, tačnije izlazim, ne sedim samo kod kuće i ne zveram samo u ekran ili visim na društvenim mrežama. Ovaj prethodni red, samo da objasnim da nisam iz serijskih filmova.

Ja sam  u mirovini, više volim ovaj izraz od onog penzija. Valjda zbog toga što  je to bio omraženi nadimak, moj, u osnovnoj školi, kojim su me drugovi zvali svakog meseca u vreme kad bih prikupljala članarinu za ”Dečje novine” ili novac za bilo šta, jer, ja sam bila “počasni” i “dugovečni” blagajnik u svom razredu uz sve ostale “funkcije” po odluci i želji mojih drugova i razrednih starešina, sve do kraja osmog razreda. Nisu znali da mrzim, da, da, mrzela sam, taj nadimak, jer im nikad to nisam rekla.

Zato volim da kažem za sebe da sam u mirovini, a ne u penziji :)

Da se vratim na početak ove priče, jer, umem ja da pišući jednu temu, dotaknem još neku usput, pa treću, ali, sve nešto verujem, uspevam da te svoje razuđene misli,  kad odjednom mislim na sto stvari, dovedem pod konac, a to znači, da kažem kako, iako sam ja u već napomenutoj mirovini, ne mirujem.

Ne umem ja to, da budem mirna, da sedim i čekam da mi “padne s neba”. Nikako.
Znam zašto je to tako, ali to ovog puta neće biti tema ove priče, a i mislim da je dobro što je tako.

To, što brinem o sebi sama, maksimalno se na sebe oslanjajući i što, kad prođe poslednja džomba na mom životnom putu, ja dignem glavu i pobednički idem dalje. Čak i kad nisam pobedila, kad sam izgubila. Kao sad, ovaj poslednji put kad je bio ovaj, ovonedeljni izborni cirkus.

Nisam ljubitelj politike, ne zato što o njoj nemam pojma, već zato što je jedan politikolog dovoljan u porodici, a ostali nek rade svoj posao.
Tako se i ja trudim da radim svoj posao, a nije ga malo, čak ni sad. No, to će svi i sami da shvate kad, kako volim da ponovim moju baku Stanojku, “dođu na moje grane”, jer u međuvremenu, ni pod razno neće verovati da i penzioneri imaju posla.

Elem, opet, kako se politika uvukla, tiho, a ja opet mislim vrlo perfidno u živote svih nas, usudim se, češće no što to sama želim, da je i sama prokomentarišem. Te stoga na ovim poslednjim izborima i svem tom cirkusu koji ih je pratio, moje skromno mišljenje je da smo svi izgubili.

Izgubili su i pobednici i gubitnici.

Pobednici, koji su tako žarko želeli da ponovo pobede, ali ovog puta još impozantnije, bar kako oni misle, ne shvataju, ili se samo prave da ne shvataju, da svi koji su se popeli, kad tad mora i da siđu.

Iz primera koji su nam do sad predočili, da se zaključiti da će nastaviti da budu bahati, pri tom mislim na njihovu sasvim uvreženu osobinu da pričaju jedno, rade drugo, a misle treće, ali, kako god okrenuo ili obrnuo, samo i isključivo oni imaju ćar.
Međutim, negde su usput zaturili, zaboravili, saznaće, ako ne znaju, one stare, narodne; Ko ne plati na ćupriji, platiće na mostu!
 Ili opet, onu drugu; Ko s' đavolom tikve sadi o glavu mu se lupaju! Ili opet onu treću; Dobro radi dobrome se nadaj, ali i obrnuto, te ukoliko kao i do sad budu mislili samo na sebe, svoje džepove i džepove svoji prišipetlji i klimavaca glavom na dole, ne mogu, sve i da hoće, da se nadaju da će im cvetati ruže, jer, zakon žetve i setve postoji, a on se itekako odnosi i na događanja u jednom društvu, tj. na celokupni svet, a ne samo na prirodu kao njen deo.

Sažeto rečeno, pašće, sigurno, ili će sami sići, jer, prevelik je zalogaj u koji su zagrizli i ne da se ni sažvakati, a ni savladati bez celog zubika i pratećih, neophodnih, nazovimo ih, komponenti, a njih ne čine samo i isključivo oni, već i ini, koji jesu i koji, tek, nisu njih glasali.

Ostaće iza njih istorija i iskreno se nadam, ne i prevelike sekvele.

Tačno je da pobednici pišu istoriju, jedino nikad nije rečeno kakvu, ali to saznamo svi, kad i to njihovo vreme, postane istorija.

Gubitnici, ja, nismo pobedili takođe. Nismo dobili svo ono što smo tražili, želeli, ali, još kako smo svi dobro znali da i nećemo, jer život je jedno, bajke su drugo, a mi ne živimo u bajci, ma koliko želeli da nam kao u bajci bude.

Mnogi su izgubili jer nisu izvukli nikakvu pouku iz prethodnih iskustava, što je najčešći slučaj, a pre svega zato što nisu naučili da ko mnogo obećava daje malo ili ništa.

Mnogi su izgubili jer su zamišljali da će neko drugi, umesto njih, da im sredi život i da im da sigurnost, na tacni, sa šustiklom, a oni će pri tom samo vredno da rade za sebe.

Mnogi su uzgubili jer nisu ništa ni uradili. Kao, protestuju jer im se ne sviđa celo to zamešateljstvo i kao, sad će oni da vide kako će to da prođe bez njih jer su kao, oni, veoma važni, i videće, oni, (koji oni, ovi što ih glasamo ili ovi koji glasaju), šta će da im se desi bez njih koji neće da glasaju tj. koji će da kao bojkotuju, tj. da kao, budu uzdržani.

Povuci, potegni, sebičluk i nesloga caruju odavno i uveliko.

E sad, tako nam je kako nam je, ili kako kaže narod; Rodilo se, valja ga ljuljati.

Pa dobro, neka se i zaljuljaju, a i ljuljaju tih prvih, važnih 100 dana. Pružimo im šansu da bar jedno od datih obećanja ispune. Ako ništa drugo, da ne poskupi struja, mada se struja ne jede.

Ali, šta ćemo posle? Kad prođu sto dana? Kako ko.

Neko će da izađe na ulice, da dostojansvteno protestuje dok nekom ne dosadi, njima dole, ili onima gore.

Neko će i dalje da lamentira nad crnom sudbinom i da živi po sistemu, hleba, vina i igara.

Neko će i dalje da čeka na red za kanticu toplog obroka ispred kuhinje za gladne.

Neko će uveliko iz daljine da gleda na sve njih, nas, i da “pljucka” po sirotinji iz udobnih domova u novoj domovini.

 A ovi, pobednici, gubitnici, svi, presipaće iz šupljeg u prazno, ali, i dalje će verovati da je to što rade za dobrobit svih nas.

Ima li kraja tome? Nema.

Zašto?
Zato što ako hoćemo da promenimo bilo šta, prvo treba da promenimo sebe, a to se, ama baš nikome ne dopada, jer, nije on, nisam ja, odgovoran za sve.

Ali jesmo, jesam.

Velike promene počinju od malih i to nije samo prazna floskula, to je činjenica.

Da bi se pokrenula bilo kakva promena potrebno je da postoji želja, volja, odluka, istrajnost.
Potrebno je da se uči na greškama jer, greške su sasvim normalne.
Ako se dese pametnom čoveku jednom, jer nije znao, drugi put, jer je bio neoprezan, ali više od tog, ne bi smele da se dese, jer onda one govore o pomanjkanju pre svega pameti, a i svega ostalog.

No, nije strašno ako se dese i više od dva puta, ali jeste, ako se ne poprave, a život, hteli mi da priznamo ili ne, svakome daje šansu, uvek, da popravi svoje greške.

To što mi, često to ne prepoznamo, već čekamo da se to desi samo od sebe, da nam padne s neba, e to je najveći problem zbog kojeg kaskamo, tačnije stojimo u mestu.

A vreme teče, ne stoji i ne radi za nas, već naprotiv.

I kad se okreneš gde si bio nigde, šta si radio, ništa. Ode život. U natezanju i nadanju.

Ne kažem ja da treba da izgubimo nadu. Ono što sam htela da kažem je da dignemo glavu i da idemo dalje posle svega ovog čime nas je život počastvovao, nagradio, dodelio, bacio nam kosku, šta god, ovim poslednjim izbornim cirkusom.

Hvala Semjuelu Beketu čiju sam sentencu uzela za naslov ovog posta jer meni lično, ona daje podstrek da idem dalje i da učim na svojim greškama, a neizmerno bi me radovalo da znam da i drugi rade isto.

Ne vredi lamentirati nad životom, treba ga živeti jer lepo su rekli stari i mudri Kinezi: Nad prosutim mlekom ne treba plakati!

Suze su slane i samo sole ranu, a onda ona još više boli.

Stoga, gore glave i dostojanstveno ponesimo teret koji smo sami sebi na leđa natovarili, sve dok ne porastemo i ne odlučimo da ga skinemo ili podelimo sa onima koji ga nemaju.

Igrali se blogeri

Svi koji vole da čitaju moja pisanija, kako ja iz milošte zovem redove koje ovde, na svom blogu,  delim  sa vama, znaju već, a i svi vrapci širom Srbije, koliko ja volim svoju dragu Neg, 

Negoslavu Stanojević, moju drugaricu sa FB, moju drugaricu po peru, tj. po ljubavi prema blogovanju, mada, ja joj ni do kolena nisam, još, kojoj imam da zahvalim što pišem ove redove, jer da me nije predložila da se opet igram, a znala je da volim da se igram, tako ni ovih redova bilo ne bi.

Ipak, memorija je čudo i ne radi baš dobro kod svih, pa ću, kako stari kažu, zlu ne trebalo, da vas podsetim da sve što ona napiše, a piše fenomenalno, verujte mi na reč, možete naći na njenim, čak dva bloga, a znajući nju, mislim da je to samo za sad: 

http://negoslava.blogspot.com i na blogu http://negoslava.wordpress.com

E tako draga moja Neg, ja ti se lepo zahvalih i oprah dušu pred Bogom :) a sad odoh da se igram ;)

Ne znam da li su ona pitanja, smernice, šta li je to već, za sve putokaz kako da i šta kažemo o sebi, ali da ne bih mnogo talasala, ili nešto pogrešila, jer, znate za ono, ako postoji autor to je njegova lična svojina, makar je on i delio preko neta sa vama, te ću stoga i ja dalje poštovati pitanja koja je i Neg koristila.

• Blog koji pišem bavi se ...iskreno, svim i svačim. Intimno i ja ga zovem moja svaštara jer na njemu pišem o raznim temama. Mene sve interesuje i zanima, osim virkanja u tuđe šerpe i lonce, mada, ako kuvate nešto što fino zamiriše, volim da virnem. Ipak, nekako izgleda da volim najviše da pišem, onako, duševno, o događanjima u životu, mojem ili tuđem, kako kad i da to pretočim u često, romantično štivo, a po nekad i u srceparateljsko, ali... ja to jednostavno volim i tako osećam.
• Teme koje me interesuju...su raznorazne i mnoge. Kako već rekoh, ili nisam, radoznala sam više od mačke, te me stoga interesuje mnogo tog. Najmanje me interesuje politika, ali nisam baš duduk i za te stvari. Ona mi se manje sviđa. Žao mi je što nemam više znanja iz tehničkih nauka, ali, kako vreme radi i za mene, učim :)

• Rado posećujem blogove sledeće sadržine... volim da čitam blogove i često utrošim dosta vremena, a mogu, na to. Posebno volim blogove kao što je npr. Negoslavin, gde nađem puno tog što mi je interesantno, volim, ma koliko to nekome zvučalo starovremski, kulinarske blogove, blogove DIY tipa, uskostručne blogove koji imaju veze sa mojim zanimanjem, medicinom, putopisne, viralne, foto blogove, edukativne blogove, a u poslednje vreme često čitam i blogove iz tehničke sfere ne bih li prosvetlila svoje vidike na tu temu.
• U toku blogovanja naučila sam... mnogo tog. Trebalo bi mi mnogo papira i vremena da napišem šta sve, a bojim se da bih nešto sigurno izostavila, a onda bi mi bilo žao.
• U bloger svetu volim... raznolikost razmišljanja, često i na iste teme. To mi pruža mogućnost poređenja i provere.

• Zarađujem od svog bloga na (sledeći) način...dobijajući energiju, podstrek, od svakog komentara na moje objavljene postove. To je moja nematerijalna plata čija je vrednost meni nemerljiva.
• Prodaju vršim posredstvom ...reči koje pišem, premda, nije dovoljan broj onih koji će i shvatiti da ono što delim sa njima, moje tekstove, jeste od koristi i njima samima iako se to na prvi pogled ne čini tako.
• Blogovanje mi omogućava... da delim, poklanjam, kako god to zvali, jer me to čini srećnom i zadovoljnom. Blogovanje mi omogućava razmenu mišljenja sa mnogim od mojih kolega i prijatelja blogera i omogućava mi da učim neprestano.

• Volela bih da znam da radim...puno tog, samo, bojim se da nemam baš dovoljno vremena da sve to i naučim. Volela bih da naučim da pišem tako da se to što pišem prepričava. Volela bih da naučim da radim dekupaž npr. Volela bih da znam da pišem pesme kao jedna Ljiljana Bralović i mada znam da će mnogi posumnjati, volela bih sve to i više, jer volim da naučim, da znam.

• Posredstvom bloger druženja naučila sam ... da budem mnogo strpljivija. Jeste, iako imam popriličan broj godina spadam u nestrpljive ljude i ja bih, kao i mnogi, sve, sad ili odmah. Dugo mi je trebalo da spoznam da sve dođe baš tad kad i treba, a blogovanje me je u to još više uverilo.

• Blogovanje mi je omogućilo...da proširim krug svojih prijatelja. Znam da će neko reći: Koji su ti to virtuelni prijatelji? Tačno, mnogi su, za sad, samo virtuelni prijatelji, ali i iza tih virtuelnih likova su živi ljudi i oni su moj život ispunili na jedan nov, lep, svrsishodan način.

To bi bilo, najkraće što sam mogla o sebi, a mnogi znaju da sam prilično “prostoproširena” osoba, a sad da mojoj dragoj Neg odgovorim na njena pitanja, a znam da je i ona strašno radoznala. Kako znam? Zar mislite da bi mogla onako dobro i lepo da piše da nije ;)

Šta mislite o meni, mojim blogovima, o temama koje obrađujem?

Mislim da to odlično radiš, mislim da su ti blogovi sjajni jer da nisu ne bi za dve godine koliko bloguješ, do sad, imala toliki broj poseta na istim, a teme su takve da im se, lično, često vraćam.

Koje biste teme voleli da nađete na mojim blogovima?

Verujem u tvoj ukus i način pristupa temama koje obrađuješ tako da ništa ja tu ne bih menjala.

Šta mislite koja mi je najslabija točka?

Ja te doživljavam kao jaku osobu te stoga mislim da nemaš slabu tačku.

 Šta mi zamerate?

Nije mi cilj da zvučim udvorički, ali ja tebi ništa ne zameram. Možda je to zato što poštujem ljude, te tako i tebe i svaki tvoj izbor.

 Da li da se maneš pisanja blogova i da se posvetiš samo pisanju knjiga?

Ne volim da se ponavljam, ali često to ne mogu da izbegnem, te će to biti i sad. Mišljenja sam da ti imaš veoma mnogo energije da postigneš sve to skupa zajedno, da pišeš i knjige i da pišeše blogove. Ne mislim da treba da otvoriš još jedan blog, jer bi tako imala više vremena da pišeš knjige, a ne bih volela da prestaneš da bloguješ, jer bi nas mnoge uskratila za raznovrsnost napisanih tema i frekvencu pisanja u kojoj si, bar po meni, za sad nenadmašna. Malo je blogera koji se mogu pohvaliti brojem napisanih tekstova, a u isto vreme i izuzetno čitanih.

Da li da otvoriš još jedan blog?

Ups... već sam ti u prethodnom odgovoru dala odgovor i na ovo pitanje.

 Jeste li čitali moje zaplanjske priče i da li mislite da zaslužuju da se nađu u knjizi?

Rado čitam tvoje zaplanjske priče i apsolutno mislim da zaslužuju da budu publikovane u knjizi da bi i šira čitalačka publika uživala u njima.

 Da li vam je potreban rečnik kada čitate Zaplanjske priče?

Meni nije, ali to je, znaš već, zato što sam  dugi niz godina odlazila u jedno malo selo na obroncima Suve Planine gde se govori identičnim govorom koji se meni sviđa. No, moram da priznam, po nekad me i podsetiš na neke reči koje sam već i zaboravila s' obzirom da odavno nisam bila u južnim krajevima :(

 Jeste li se prepoznali u nekim od mojih tekstova, a da niste pomenuti u njemu?

Nisam i ne bih imala ništa protiv da ti budem inspiracija za neku od tema.

 Koji savet imate za mene, ili dva?

Draga moja Neg, kako već rekoh, ja te doživljavam kao vrlo jaku osobu te stoga mislim da ti saveti nisu potrebni, osim možda, ponekad, razmena mišljenja na po neku temu.

Ovo su moja pitanja za moje drugare blogere koji žele da se igraju:

1. Zašto ste se odazvali igri “Blogeri se igraju”? Želim surovu istinu ;)
2. Volite li uopšte da se igrate?
3. Jeste li nešto naučili iz ove igre?
4. Koliko mislite da su igre važne u životu i zašto?
5. Jeste li čitali neku knjigu Erika Berna?
6. Da li je ova igra dokolica ili ima u njoj više od tog?
7. Podseća li vas ova igra ne nešto i ako vas podseća, na šta tačno
8.  Da li biste nešto promenili kod ove igre i šta?
9.  Jesu li igre potrebne u životu i nama odraslima?
10. Hoćete li nastaviti da se igrate i da širite igru?
11.  Da li vam je bilo dosadno? Želim surovu istinu ;)

Volela bih da se ovoj igri pridruže sledeći Blogeri:

“Moj svet”, Jasmina Reduč

“Kreativ Mali Krcimir”

“Maje Zmaje”

Andrea Štengl

Životni trener Suzana Koak

Javorka Filipovic

Moj Cvetni Cvet Suzana

Nataša Cvetković

Peđa Đurović

Milica Marta Denić

Tijana Sonataski

Ukoliko ima još nekih koji bi voleli da se pridruže samo izvolite, bilo bi mi zaista drago.