Pismo - sudbina, glava - izbor

Ništa mudro ni pametno mi ne pada na pamet ovih dana. Mozak mi je atakovan sa katastrofalno velikim brojem informacija o staroj godini, o Novog Godini, kako je bilo, šta će biti.
Ali, ko mi je kriv, ko je odgovoran za konfuziju i vrtlog misli u mojoj glavi? Zna se. Ja sama. Jer, ko me tera i bije po ušima da čitam sve tekstove redom, a da pri tom ne pravim selekciju, bar na osnovu neke pretpostavke iz naslova istih.

 A da je ne mala gomila raznoraznih tekstova u vezi jedne te iste teme, nije. Svi se bave razlozima proslavljanja Nove Godine po gregorijanskom kalendaru, a kao smo pravoslavci i imamo svoju Novu Godinu, svi se bave detaljisanjem šta je sve bilo i kako je bila gadna stara, 2013. godina, a tek kako će biti još katastrofalnija ova Nova, 2014. da čoveku, običnom, pozli, iz mesta, premda, nekako baš i nisam sigurna, da obični ljudi i čitaju blogove, jer ih mnogo više zanimaju neke druge stvari, tipa, kako izgurati sve i opstati uz sve te loše prognoze.

Suma sumarum, tek smo zakoračili u novo vreme, a defetizam se neumitno i onako štedro širi na sve strane, a ja to, ni malo ne volim. Ne volim sejače straha.
Ne volim pretpostavke, ma koliko one bile izvedene na naučnoj osnovi ili logici.
Ne volim pesimizam ni u kakvoj formi, čak i kad je istinit, kao npr. kod pojedinih tzv. neizlečivih bolesti.
Ne volim beznađe i gubitak samopouzdanja koji izazivaju svi ti napisi, natpisi, prognoze, tekstovi, postovi, šta god i kako god, koji kod ljudi šire strah i izazivaju sva ta negativna osećanja da će život biti sve teži i teži jer nas, eto to očekuje, jer je to, tamo neko pretpostavio, ružno sanjao, zaključio na osnovu kojekakvih pozitivnih i negativnih pokazatelja.

Pobogu, šta je sa verom u bolje sutra, ako je danas bilo loše?
 Šta je sa npr. logikom da posle kiše dolazi sunce?
 Šta je sa očiglednim primerom da posle oluje dolazi smiraj?

Zašto se to ne može, bar kod mnogih, neću ipak reći kod većine, uvesti kao mogućnost razmišljanja, bar?

Da se to dešava, a dešava se, kao i da je primenjivo u običnom životu i uopšte na život u celosti?

Kako ne dosadi tim mračnjacima da kukaju i lamentiraju nad životom i seire kad su, ne daj Bože u pravu, a potpuno je prirodno da se i to desi?
Zašto su ljudi počeli da veruju u fatalističnu završnicu sveg započetog?

Verujem da je to upravo stoga što mnogi zaboravljaju na one stare mudre izreke koje kažu; kako seješ tako žanješ, dobro čini dobrome se nadaj, brat je mio koj' god vere bio itd.

Ma nemam ja nameru da solim pamet nikome, ali nikako ne mogu, a da nas ne podsetim da smo kovači svoje sreće mi sami i da sve što nam se u životu dešava, najvećim delom biramo sami, a samo jedan mali deo je tzv. sudbina ili ti okolnosti na koje nemamo uticaj.

To što smo mi sudbinu proglasili za najodgovorniju za naše živote, verujem da smo to uradili jer nam je tako lakše. Manja je odgovornost, šta više, nema je, da sami sebe prozivamo, jer, tamo neko drugi nam je skrojio ovu kapu, a mi eto, jadni, mora da je nosimo čak iako nam je tesna, iako nam se ne sviđa kroj, a ponajmanje da uopšte i imamo kapu.

Tako, zarad neke nazovi sigurnosti unapred bacamo kolje u trnje, jer, biće teško.

Ne znam da li je iko ikad nekom rekao da je život lak?

Život je nešto što je živo, što se menja, što donosi ružne, lepe, odvratne, teške, tragične, mukotrpne, božanstvene i svakojake trenutke, a mi, samo treba da ga živimo.

Da dišemo, dok dišemo, da radimo, svojski, teško, da bismo taj isti život učinili i boljim i lagodnijim, da menjamo sebe, zarad sebe, jer kad to radimo, menjamo i svet oko sebe.
Da neprekidno učimo, da širimo ljubav, voleći pre svega, da činimo dobro sebi samima, a onda samim tim i drugima.

Verujući u dobro sasvim je ispravno da i očekujemo da nam i bude dobro.

Nekad bi deca cveća, hipici, rekli; širimo dobre vibracije i ni onda, a ni sad, ne bi pogrešili.

Mudri Rimljani su govorili: Neizgovorenim rečima smo gospodari, a i izgovorenim rečima smo robovi.

“Prevedeno” na dobro razmišljanje to upravo znači da izgovorena reč, ima svoju jačinu, energiju, pisana još i veću jer je njena progresija danas ogromna, te stoga ono što dajemo, širimo iz nas, to nam se i vraća.

Onda, zašto ne bismo bar malo, malčice, zrnce jedno, bili vedriji, malo više verovali u dobro, čak iako nas istorija opominje.

Možda bi nam onda i Nove Godine bile bolje, prognoza i pretpostavke bile pozitivnije.

Sve je, po meni, stvar izbora.

Moj izbor je da verujem u bolje, ali, da budem oprezna i spremna za iznenađenja ma kakva ona bila, da ih prevaziđem koliko god to mogu i umem.

A vi, šta vi birate, veru u bolje sutra ili nečije fatalističke prognoze?