Sport od kojeg pamet nazaduje

Postoji jedan “sport” u našem društvu, u kojem niko nikada nije organizovao ni jedno takmičenje, čak ni susrete na tu temu. Verujem da je to stoga što za taj sport ne postoji toliko veliki prostor u kojem bi mogli da stanu svi oni koji se njime bave. Doduše, istine radi, ubeđena sam, da ga ima i diljem planete, samo, nisam imala nikad dovoljno finansijskih sredstava da se time pozabavim malo više, onako, na naučnoj osnovi. Međutim, vodeća imena, a i oni manje poznati, bavili su se temom izučavanja i objašnjavanja te pojave, no kako vreme odmiče i ta aktivnost, bavljenje njome, postaje drugačija, šta više, nekako kao da se uvećava.

Već ste se sigurno zapitali o čemu ova to trabunja, nikako da pređe na naslov, temu?

Govorim, pišem, o bavljenju tuđim životima, na neki način življenju istih, umesto življenja svog sopstvenog.

 Kod nas, ovde, mnogi vole da kažu na Balkanu, ja ću se ograničiti samo na našu zemlju, Srbiju, ovo je “sport” kojim se bavi ogroman broj našeg stanovništva. I nije to od juče, to traje, moglo bi se reći od pamtiveka.

Mislim da je sve započelo odavno, imam prava da tako mislim, čim su se raspale rodovske zajednice i oformile se male ćelije ljudskog življenja, tzv. porodice, mada, opet istini za volju, ni samci, tj. oni koji su se odlučili da život provedu sami, ali u društvu drugih pripadnika ljudskog roda, znači u naselju, selu, gradu, nisu izuzeti.

Što volimo da gledamo u tuđa dvorišta. 
Da ogovaramo, primedbujemo, nalazimo mane i sažeto, da u tuđem dvorištu vidimo đubre, a u svom ne vidimo govno.

Sad, da malo skrenem sa teme, i jedno i drugo može da bude sekundarna sirovina, ali u ovom slučaju, kada se bavimo tuđim životom, to nije.

Naš narod ima jednu lepu izreku: U tuđem oku vidiš trn, a u svojem ti balvan ne smeta. 
Time je objasnio najslikovitije pojavu koja se zove, ogovaranje, podsmevanje, ismevanje, pronalaženje mana drugima, a sve i samo sa jednim određenim ciljem, veličanja sopstvene “veličine”, uspeha, dostignuća, pameti, lepote, umeća.. itd.

Ko se bavi ovim “sportom”?
 Opet bi naš narod to lepo rekao, a ja samo prenosim; Sitne duše.

Suština tog sitne duše, po mojem shvatanju, znači imati samo onu osnovnu dušu tj. biti živ, ali ipak biti prikraćen za zdravo razumsko razmišljanje. E sad, da bi neko bio obogaćen ovim drugim treba mu dosta rada, a to je već ovde, na ovim prostorima, veliki problem.
 Jer, ako iko voli što manje da radi na sebi, to smo mi, pripadnici ovog građanstva u ovoj zemlji.

Molim one koji u ovo ne spadaju da mi oproste, a sigurna sam da će i sami shvatiti ko su jer su to uglavnom osobe koje nisu iskompleksirane, nemaju sujetu, poštuju čoveka preko puta sebe, ako nikako drugačije, ono bar što je čovek, ili ti Homo sapiens, koji permanentno uče, ne zaustavljaju se sa “tezom” da znaju sve, koji pre svega vole ljude i koji nikad i zaista slovima nikad, ne vire u tuđe lonce, osim ako ih ne pozovu na ručak pa im taj isti lonac otvore da pomirišu sadržaj.

Ovi drugi, koji se prepoznaju u igranju ovog “sporta”, ili ti ogovaranja, podsmeha, omalovažavnja, iznalaženja mana drugima, ismevanja its. po mojem slobodnom razmišljanju bi trebalo da isti promene, kao kad menjaš ploču na gramofonu i da se umesto bavljenja tuđim životima, počnu se npr. baviti svojim.

Za početak, nije na odmet da se ugledaju baš na te koje otrcavaju, jer verovali ili ne i od takvih se može naučiti.
 Ako ništa drugo, onda ne biti kao taj – ta, biti drugačiji, biti svoj, a opet, pustiti njega- nju, same da se bave sobom. Ne trošiti energiju, jer sve je energija da se podsetimo, na stvari koje nemaju veze sa životom koji živimo sami.

Ljudi, bavite se učenjem, svaki dan, bavite se sopstvenim rastom i zgradnjom sopstvene ličnosti i manite druge da žive onako kako oni hoće, vole i žele!

Mnogima od onih, kojima se bave ovi “sportisti”, “puca prsluk” za njihovo mišljenje i u suštini, tako bi trebalo i da bude, ali svakako sa dozom čovekoljublja u sebi.

Nije važno ko je koliko bogat, kako je to što ima stekao, da li izgleda kao lutka, ili macho sa naslovne strane. 
Mnogo je važnije da li je taj čovek dobar, a to već podrazumeva mnogo kvaliteta o kojima neki drugi put, mada mislim, da mnogi znaju koji su to kvaliteti koji krase dobrog čoveka.

Jedno je sigurno, svakako nije kvalitet baviti se tuđim životom, ali jeste lakše. Ne boli, ne smeta, po nekad ume da zabavi, ali na duže staze ne donosi ništa. 
Možda, ako dođe do mentalnog otrežnjenja i sticanja novih znanja dovede do stida, što je opet dobar putokaz za dalji razvoj te ličnosti i za još brže napuštanje ogromne ekipe u kojoj je bio do tog terenutka i bavio se tim “sportom”.

Svojevremeno mi se dopao jedan slogan na državnoj televiziji; Nije teško biti fin! 
Nije, ali jeste naporno, jer navike su čudo, teško se menjaju i pobeđuju. No, nije i nemoguće.

Ukoliko svako od nas želi da sutra ne bude jedan od onih kojima se podsmevaju, onda odmah treba da prestane to da radi sam. Jednostavno.

Nemam  nameru da nikome delim savete kako se to radi, ali, rado ću, koga interesuje.

E sad, čemu ovi redovi, koji je to poriv koji me naterao da ih napišem?

Tušta i tma, najblaže rečeno, ružnih komentara na društvenim mrežama, bez iole malo respekta prema osobi iza drugog ekrana. 
Često pomislim, a verujem da nisam daleko od istine, je da mnogi nemaju “kočnicu” u biranju rečnika, ispoljenih misli kroz slova koja napišu jer se, kao ne vidimo?

Pa dobro, ne vidimo se, ali iza tamo nekog ekrana je živ čovek, nije majmun, a taj isti čovek je od krvi i mesa, kao i dotični i od duše sastavljen.

Onda, čemu tako izvitoperena “umnosportska” aktivnost prema dugom, ako je sa one strane žice jedinka iste vrste? 
Kako smo to mi, ja, bolji od onog drugog kojeg ne vidimo?
 Gde smo došli do te tapije?

Na kraju, da ne davim, samo bih da podsetim, ljudski je grešiti i praštati, ali je takođe ljudski ne činiti nikada nikome ono što ne želimo da nama bude učinjeno.

Ovo poslednje nisu moje reči, ali ih je neko pametan rekao, a ja ih usvojila jer su mi davno, bila sam još šiparica, pomogle da prestanem da se bavim ovim “sportom” i da počnem da rastem, a verujem da svi mi želimo da rastemo i da se razvijemo u bolje ljude nego što smo danas.