Šta će biti sa nama ako izgubimo ljudskost?

Svi smo svedoci "tumbanja" po celom svetu, kako bi rekli drevni Tarabići. Ratovi, najčešće građanski, potresaju mnoge zemlje diljem planete.

Poslednjih godina, tačnije, najviše ove i prošle godine i u našu zemlju sjatili su se mnogi izbegli iz zemalja sa kojima nismo susedi, iz zemalja sa drugih kontinenata, iz Afganistana, Pakistana, iz Somalije, Pelestine, odnedavno iz Sirije, a i iz mnogih drugih. Najčešće se radi o vrlo mladim ljudima, uglavnom muškarcima. Nađe se i po neka polovična porodica, retko koja žena sama. I svi su oni zastali u našoj zemlji, zatražili azil, retko ko i dozvolu za ostanak, tj. trajni boravak. Skoro svi su izbegli ispred pogroma, ratnih dešavanja u njihovim zemljama koji traju predugo i kojima se kraj ne nazire.

Kako su uopšte stigli i do nas je nepoznanica,  divljenja vredna, jer se radi, mahom, o vrlo siromašnim ljudima. Mogu da zamislim, sanjam, pretpostavljam, koliko su se njihove porodice tamo, odakle su oni izbegli, namučile da im omoguće da pobegnu, da ih sklone, sačuvaju, jer oni jesu pobegli. Retko ko je sa dozvolom napustio svoju zemlju. Kako su putovali do naše zemlje je samo njima jasno, ako se ima u vidu da su mahom skoro svi do nas stigli i gladni i bosi i premoreni, ali, puni nade, jer, dokopali su se Evrope.

Koliko smo mi danas Evropa i jesmo li to uopšte?

Ma koliko  ista ta Evropa, čitaj, evropske zemlje, ima mnogo mana i nedostataka, ono što joj se ne može osporiti je, da skoro u svakoj od njenih zemalja postoji veoma dobar socijalan program, te samim tim, apsolutno postoji i program za prihvat i smeštaj azilanata.

Kod nas nema uređenog ni društva, ni države, pa tako ni socijalnog programa, a nekmoli program za prihvat azilanata, ili ti ljudi izbeglih sa područja zahvaćenih ratom.

U to smo se, koliko juče uverili, kada je naše gore lišće zatražilo dom i smeštaj u matici zemlji, u Srbiji. Kako im je bilo i kako im je još uvek, zna se. Kako je nama, koji smo "domaći" i to se zna.

Nemaština, veća ili manja i na jednoj i na drugoj strani, a strana ne bi smelo ni da bude, a ima.

Ipak, postoji razlika, ogromna, između prihvata "naših" i "ovih" izbeglica.

Naše, su našima smatrali najčešće rođaci i prijatelji, dok ih je država doživljavala, uglavnom imaginarno, kao da se to dešava nekoj drugoj državi, a ne našoj, Srbiji,. Sad, istine i pravde radi, treba reći da nismo bogata država, naprotiv. Ali..

 Postavlja se pitanje kako to da ima uvek para za izbore, a nema za socijalne programe od vitalnog značaja, a verujem da će se mnogi složiti da su i zbeglice i njihov status od vitalnog značaja, kako za njih, tako i za sve nas.

Uvek smo se dičili gostljubivošću i ljudskošću pripadnika naroda i građana koji žive na ovim prostorima. Nadaleko se nekad pričalo o tome, a često je i zapisivano u delima mnogih putopisaca.

Međutim, nije li sa dolaskom savremenijeg načina života, modernog načina življenja, postalo i moderno  upražnjavanje narodne krilatice; svakog gosta za tri dana dosta.

Jer, ove nove izbeglice, azilante, skoro da niko nije dočekao, a  ni prihvatio, pre svega kao ljude, a onda i kao goste, jer, oni to i jesu.

Oni ne žele da ostanu u našoj zemlji, jer znaju da ni mi nismo ni bogati, a ni razvijeni kao druge zemlje Evrope. Oni veoma dobro znaju da je i kod nas sasvim normalna  pojava borba za opstanak i golo preživljavanje. Oni su od toga pobegli, ali pobegli su i da spasu goli život, dok mi ovde, ipak živimo u miru.

Začudo, kako smo brzo zaboravili rat i strahote koje on nosi sobom. Kako smo brzo zaboravili one sveopšte muke  i onu solidarnost, koja je, trajala, na žalost, samo 78 dana, npr. ovog poslednjeg rata.

Kako smo brzo zaboravili da smo ljudi, jer da nismo, drugačije bismo se ophodili prema ovim jadnicim, apatridima, koji čak i ne govore našim jezikom, da bi im koliko toliko bar u nečemu bilo lakše.
Ljudima, koji su živeli u zemljama sa daleko toplijom klimom, a ovde, kod nas, drhte pod naletima vetra u šumama gde obitavaju i gladuju ne znajući ni kud će ni šta će dalje.

Za to vreme, država se pravi luda, problem kao postoji, ali eto, nema para da bi se on trajno rešio, a mi, domaćini, pretvorili su smo se, ili smo to uvek i bili, ali smo to vešto skrivali, u prave, čiste, arijevske, ksenofobe.
 Mi protestujemo, blokiramo puteve, dolivamo ulje na vatru raznoraznim pričama,  jer, od straha od novopridošlih, nepoznatih, tamnoputioh ljudi, ne vidimo u njima ljude već opasnost za našu sigurnost, našu imovinu.

A oni, gladni, promrzli, kradu živež i letinu tamo gde je ima, obijaju prazne vikendice ne bi li se sklonili od kiše i mraza.

Nije dobro ni njima ni nama.

Međutim, u vreme Tarabića, pomenutih na početku ovog teksta, Srbija je bila još siromašnija i kako knjige kažu, putnici namernici su se u svakoj kući dočekivali kao gosti, a posebno ljudi u nevolji.

Iako su ondašnji domaćini imali mnogo manje od današnjih, rado su to delili sa onima koji nemaju ništa. Možda je zato i ostala izreka; Bogat je onaj koji daje, a siromašan onaj koji prima.

Danas, izgleda da smo svi osiromašili. Pre svega postali smo siromašni u ljudskosti, humanizmu, uvažavanju drugog čoveka prvenstveno jer je čovek, Homo Sapiens, pripadnik iste vrste kao što smo i mi sami.
 Odavno smo izgubili ono poznato gostoprimstvo sa ovih prostora, a ksenofobija se uselila na mala vrata, a caruje uveliko.

I nije sve do države, nemojte molim vas, jer državu čine ljudi, isti ljudi koji su glasali, ili nisu glasali,  za vlast tj. za ljude na vlasti, ljudi koji slušaju tu vlast i aminuju, ljudi koji se priklanjaju načinu života i razmišljanja i postupaka manjine koja vedri i oblači svim sferama življenja u ovoj našoj jadnoj zemlji.

Zato i ne čudi, strah od stranaca, iako su oni gladni, izbegli, nemoćni, nemušti, jer sit, gladnom nikada nije verovao.

Koliko smo svi mi ovde siti i zadovoljni životom da smo zbog svega tog zaboravili da budemo ljudi, je pitanje koje postavljam i onima na vlasti i onima koji za tu vlast nisu i jesu glasali?

Znam ja da u ovom našem društvu ima mnoštvo velikih nerešenih problema, ali ne mogu  da ne primetim da se na te sve probleme nadovezuje nov, svež, a ako se primi za stalno, učauriće će se kao i ovi što su, a to je ksenofobija i nehumanost.

Da li je moguće da se ne primećuje da lagano postajemo zombirani ljudi, robovi na nečijim latifundijama, poslušni roboti "odabranih"?

Šta će biti sa svima nama ako izgubimo ljudskost?

Moje srce ima fijoke

Sigurna sam da mnogi i ne znaju da srce ima fijoke??? Možda će se čak začuditi otkud srcu fijoke?

Ja sam danas  definitivno shvatila da moje srce zaista ima fijoke.

 Za one koji ne znaju šta su fijoke, ladle, pretinci, već kako ih ko zove, to su mali ili veći odeljci u koje ostavljamo sve i svašta što nam treba ili što želimo da sačuvamo za rad ili od zaborava.

E pa srce ima fijoke, manje ili veće, za sve ono što čuvamo, od zaborava,  nekad samo na određeno vreme, a ponekad i zauvek.

Ono što čuvamo na određeno vreme su promašene ljubavi i neka prolazna poznanstva, ali zauvek čuvamo sve što je ostavilo dubok  trag u našem životu ili trag u nama samima.

Znači, fijoke koje ima srce su tragovi u njemu, dublji ili plići, sve zavisi od onih koji su taj trag ostavili.

Koliko fijoka će imati srce ne zavisi od njega, već od broja ljudi koji su prošli kroz naš život i od godina koji smo isti proživeli, ili živimo.

      Moje srce ima mnogo fijoka i nisu sve iste veličine, ni dubine.

 Jedna je mala, sakrivena, u jednom zapećku mog srca i zove se Darko,  mladi zelenooki Dalmatinac iz okoline Podgore i moja prva simpatija sa mora, sa kojim sam se popela na vrh Biokova i eto,   ostao je trag šćućuren u jednoj fijočici mog srca.

    Jedna je malo veća i u njoj je omanja gužva jer u njoj mesto dele moje tri drugarice iz srednje škole, Milica, Smiljka i Leposava, koju smo zvali Lucija, jer je imala divne, plave oči i jer je potsećala na švedske Lucije, boginje svetlosti.

Smiljka danas živi u velikoj američkoj jabuci, Lucija negde u Švajcarskoj, a Milica, ona nije više u Topolskoj ulici. Život nas je odavno razdvojio, ali ostala je njihova fijoka u mome srcu i ja je po nekad otvorim i vidim njih, nas, nekad, kad smo jurile na igranku u KST ( klub studenata tehnike), dok su se za nama vijorili pramenovi naše duge kose, a oči sjajile žarom uzbuđenja.

     Moje srce ima jednu fijoku u kojem se sakrio jedan zarazan smeh. Bio je to smeh moje drugarice iz kraja mog detinjstva, Pašinog Brda. Taj smeh pripada Stojni, mojoj drugarici sa kojom sam se zajedno, pešice popela do manastira Ostrog, stazom kojom se, kažu, svaki dan, peo i sam Sveti Vasilije Ostroški. Staza je krševita, strma, puna oštrog  kamenja, a mi smo je prešle bosonoge, do vrha i nismo se posekle, ni povredile. Naprotiv. Obe smo imale osećaj kao da hodamo po najfinijem baršunu. Ko ne veruje, preporučujem najiskrenije da proba.

Moje Stojne nema više, ali njena fijoka i danas zvoni od njenog smeha, uvek, kada je otvorim.

     Postoji i jedna mala fijoka u kojoj se razbaškarila Suva Planina i ljudi iz jednog njenog sela koji su me uvek dočekivali kao da sam im najrođeniji rod, svojta.

Nedugo po dolasku u selo, eto prvog od seljana sa punim tanjirom ovčijeg sira i svežom pogačom, posle kojeg bi ubrzo stizao drugi sa vencem paprika, suvih, crvenih i... trajalo bi to.

Moje srce, eto, ima posebnu fijoku samo za njih, njihov govor, za priče koje samo oni vreve (govore).

      U jednoj od fijoka zauzela  je dostojanstveno mesto i Kalemegdanska tvrđava. Pomisliće neko, zbog svoje istorijske vrednosti? Ali ne. Ona je tu jer su skoro svim njenim stazama trčale male noge, onda, moje petogodišnje, sestre Zorice, dok sam je ja pratila u stopu pazeći da se ne povredi i zavirujući u svali kutak kuda je ona virila, a kuda smo od ranog proleća, do kasne jeseni odlazile svake nedelje posle ručka, ljuljajući se pri tom na svakoj ljuljašci u svakom dečjem parku koji bi videle kroz prozor trolejbusa  pri povratku kući.

    Mogla bih ja ovako veoma dugo da otvaram jednu po jednu fijoku mog srca, a imam ih, Bogu hvala, bogata sam tim malim, velikim, majušnim, sićušnim nekima, a meni ogromnim fijokama moga srca.

     Ipak,  najveće pripadaju mojoj mami i mome bratu. One su pune, prepune, iz njih kipe sećanja i događaji i njih slučajno ili  namerno, često otvorim. Najviše kad mi nedostaju. Zato i postoje fijoke u srcu, da bismo ih otvorili , zavirili u njih, družili se sa sadržajem iz njih uvek, kad nam neko ili nešto nedostaje.

      Dobro je što srce ima fijoke jer u njima borave svi oni koje smo imali, ili voleli i koje volimo za uvek, kao i oni koje pamtimo 
zauvek.

Neke su zaključane i otvaraju se retko uz pomoć nekog davno zaboravljenog akorda muzike, neke otvori smeh, neke slika u prolazu...

Nije ni važno kako se otvaraju fijoke našeg, ili  mog srca. Važno je da ih srce ima jer je veliko, ogromno, nemerljive veličine čim u njega stane toliko mnogo.

Najvažnije je da ja znam da srce, moje srce,  ima fijoke, za sve one koji su ostavili trag u njemu i da mi one služe da ih se setim svaki put kad to poželim, slučajno ili namerno i da su tu, za mene, zauvek. 

Ustvari, sve dok traju otkucaji mog srca, živeće i fijoke srca mog.

Blogeri se igraju

Merima Simovljević Aranitović   (http://mojritamdana.wordpress.com),  me je kandidovala za ovu nadahnutu igru između blogera, zbog čega sam joj neizrecivo zahvalna jer sam, kao nedovoljno promovisam bloger, to doživela kao specijalno priznanje od nje, jer njenu pisanu reč posebno cenim.

   Pratim zaista puno blogova, ali ima mnogo i onih koje rado čitam, moglo bi se reći, čekam na novi post ;)

    Moj zadatak u ovoj igri je da, takođe nominujem 11 blogera, koji imaju manje od 200 pratilaca, premda ima blogova koji bi po svom sadržaju zaslužili mnogo veći broj pratilaca.

Oni blogeri, koje  budem nominovala, će takođe dobiti mojih 11 pitanja na koja će odgovoriti na svojim blogovima, a zatim će dalje nominovati novih 11 blogera, osim onog koji je njih nominovao i novonominovanim blogerima će postaviti svoja pitanja.

Evo mojih odgovora na pitanja koja sam dobila od Merime :)

1. Kako birate teme o kojima ćete pisati?

Nemam neki ustaljeni šablom za odabir tema o kojima pišem. Po nekad je dovoljna samo jedna reč da kod mene izazove lavinu inspiracije da napišem tekst.

Po nekad to budu sećanja koja smatram da treba ovekovečiti na neki novi način.

Često to bude nešto što znam, što izučavam, pratim, a što poželim da podelim sa svima misleći da bi im to moglo koristiti u životu, možda olakšati isti.

Ne retko to budu i teme iz života drugih bića sa kojima delimo ovaj svet, a od kojih i ne znajući, učimo mnogo.

2. Postoji li neki juli koji biste voleli da zaboravite i zašto?

Dugo je postojao i svesno sam potiskivala to sećanje dok nisam spoznala da sam upravo zahvaljujući svemu što se tog jula izdogađalo shvatila koliko je život veliki dar, jedan nemerljivo vredan poklon koji treba čuvati i trošiti najbolje što umem.

3. Uz koju pesmu redovno placate?

Bilo je pesama koje su kod mene izazivale ogromni priliv emocija uz pojavu suza u očima, ali ne i plakanje. Međutim, postoji jedna pesma uz koju danas redovno zaplačem, čak i dok pišem odgovor na ovo pitanje suze same kreću od pomisli na nju, a to je najdraža pesma moje mame "Te oči tvoje zelene".

4. Verujete li u moć reči?

Veoma verujem u moć reči. Mišljenja sam da je svaka reč energija koja ima vrlo veliku snagu u sebi i da treba upravo zbog tog svi da obratimo pažnju šta govorimo i naravno posebno, šta pišemo. Nije tek tako naš narod sačuvao poznatu poslovicu : Lepa reč i gvozdena vrata otvara!

Lepa reč leči, hrani, uznosi čoveka do vrlina za koje često nije ni sam svestan   da ih može dostići.

5. Na osnovu kog kriterijuma birate koje ćete blogove pratiti?

Nemam neki određeni kriterijum za biranje blogova koje pratim. Ja sam veoma radoznala i poprilično svestrana osoba, ali pozitivno radoznala osoba. Kad to kažem, mislim da volim da saznajem nešto novo, da učim. Takođe, volim lepu, pisanu reč i često me privuku blogovi ljudi koji imaju sličan senzibilet mom, jer me tekstovi istih, kako već rekoh u prethodnom pitanju, razgale, po nekad i izleče. Možda zvuči čudno, ali je istina, jer, interesuje me strašno mnogo različitih sfera iz života te otuda čitam, mnogi bi možda rekli, sve i svašta, ali, sve je to ipak probrano i ima mnogo ljudi iz blogosfere koje uredno čitam ili pratim.

6. Verujete li u Boga ili neku višu silu?

Verujem u Boga i verujem da je on ta Viša sila o kojoj se često govori. Verujem, jer, koliko god se to drugima činilo glupo, besmisleno, nemoguće, sanjarenje, izmišljanje i šta god već, u svim trenucima kada bih ostajala sama na vetrometini života i svih životnih nedaća i poteškoća, a moj život je bio bogat istima poprilično, on je jedini i uvek bio bezrezervno sa mnom.

7. Postoji li neko kome bezrezervno verujete?

Mnogi koji me poznaju znaju da verujem ljudima i da često umem da kažem da svako ko misli da me je slagao ne shvata da je slagao prvo sebe.

Nepopravljivo verujem svima, ali, koliko god da verujem, nikome ne verujem bezrezervno. Bezrezervno verujem samo Bogu.

8. Koliko senzualnosti, čežnje, erotike, putenosti (kako god) ima u vašim tekstovima?

Mislim da u mojim tekstovima od svega tog ima veoma malo. Možda ima, tu i tamo, po malo čežnje za onim što je bilo dobro, a što je prošlo i što se nikada neće vratiti. Za sad, na blogu imam samo jednu izmišljenu priču, "Košćela", koja u sebi sadrži nešto pritajene senzualnosti, ali to nikako ne znači da sam zaboravila da pišem i na teme koje u sebi imaju sve to. Po nekad običan život, odvuče čoveka od razmišljanja o takvim temama.

9. Šta vas može dovesti na "ivicu ludila"?

Nisam od onih koje je lako "isterati iz takta" ali nažalost, na "ivicu ludila" me može dovesti učestala ljudska bezobzirnost i bezobrazluk.

10. Kakvi ste bili kao dete?

Bila sam veoma živahno, radoznalo i starmalo dete. Velika sanjalica i pričalica. Ovo drugo, najverovatnije da nosim i sada u sebi, a čvrsto verujem kao posledicu često slušane rečenice; Ćuti, ti si mala :)

11.Čime se trenutno bavite u životu osim pisanjem, naravno?

Ja sam već popriličan broj godina u, kako volim da kažem, zasluženoj mirovini. Ali, ne mirujem. "Blogovanje" je jedna od mojih novijih sfera interesovanja, premda sam malo zatajila u poslednje vreme, ali ne zbog nedostatka inspiracije, već zbog onih drugih sfera koje i dalje pratim, izučavam, radim.

Oni koji su slučajno ili namerno "zalutali" na moj blog, su mogli da primete da je on sam svaštara u malom i da u suštini oslikava sve ono čime se i danas bavim, šta volim da radim, izučavam, učim. Tako da, kako bi rekla jedna moja dobra prijateljica, radim svašta nešto, od svega po malo. Neko bi rekao da je to ništa, ali, verujte, nikad ništa ne ostavim nedovršeno.

Najiskrenije, trudim se da život živim ispunjeno svakog dana.

Za nastavak ove igre nominujem:

1. http://slasnoiopasno.blogspot.com
2. http://justlivinginserbia.com
3. http://pomoravka1.blogspot.com
4. http://vitkigurman.com
5. http://zelenavrata.wordpress.com
6. http://astroamarilisonline.com
7. http://nms-s.blogspot.com
8. http://bensedinart.blogspot.com
9. http://iva-is.me
10. http://m.saracevic.wordpress.com
11. http://zoran-vujcic.blogspot.com
    
    

Moja pitanja za blogere su:

1. Zbog čega ste započeli da pišete blog?
2. Čemu se obradujete?
3. Volite li da delite savete?
4. Zanima li vas politika?
5. Verujete li u ljubav do groba?
6. Verujete li da postoje i da nas posećuju vanzemaljci?
7. Šta je po vama vrednije, imati ili umeti?
8. Koju osobinu kod ljudi najviše cenite?
9. Šta mislite, zašto se kaže; Što južnije to tužnije?
10. Volite li kućne ljubimce?
11. Ako biste mogli, koji trenutak života biste vratili?

Grad predstavljaju ljudi koji u njemu žive

           

            Oduvek sam verovala da su Beogradjani dobri i susretljivi ljudi. To moje verovanje nije od juče. Naprotiv. Učvrstilo se svih ovih godina uprkos životu koji živimo i svim teškoćama kroz koje smo prošli. Jedna epizoda, od pre neki dan, mi je opet učvrstila  verovanje da uvek  ima dobrih ljudi koji svojim ponašanjem osvetlaju obraz gradova u kojima žive.

Bio je sasvim običan dan. Jedan od onih letnji dana kad u asfalt uležu cipele sa visokom potpeticom, kad znoj curi nevidljivim graškama niz ledja, a na oči se hvata izmaglica od vreline julskog leta i jare koja izbija odasvud.

    U gradskom autobusu na liniji 23  je kao i uvek bila gužva u pravcu prema Karaburmi, mada, nije bilo one gužve kada se tela putnika lepe o tela saputnika. Na stanici kod Ade Ciganlije u autobus, propisno, na prednja vrata, ušli su trojica mladića. Nisu bili stariji od osamnaest, najviše, dvadeset godina. Privukli su pažnju putnika koji su sedeli na prvim sedištima, iza vozača. Govorili su nekim čudnim, grlenim jezikom. Jedan od njih, izrazito plavokos, uredno posečene kose, obratio se mladoj kontrolorki "Bus-Plus"-a, na engleskom jeziku. Ova se usredsredila sa pažnjom na ono šta joj je mladić govorio i u jednom trenutku se obratila putnicima pitanjem; Ima li neko papirnu maramicu?

Kao po komandi pojavile su se više ruku i u svakoj je bila po jedna maramica. Ona je uzela sve i dodala ih mladiću koji je seo na sedište odmah iza vozača. Saginjao se i nešto je radio, dole, na svojim stopalima.

Jedna gospodja, u dubokoj crnini, sa prozračnim crnim šeširom na glavi, koja je sedela tik iza mladića, stranca, okrenula se radoznalo i pogledala šta se dešava. Brzim pogledom je uhvatila pokret njegove ruke koja je nevešto brisala krv koja je curila u laganom mlazu iz velikog prsta na njegovoj desnoj nozi. Nedugo zatim obratila mu se na engleskom jeziku, ne tako perfektnom, ali sasvim korektnom. Rekla mu je da se on mora hitno obratiti za pomoć u hiruršku ambulantu  da bi se rasekotina na njegovoj nozi hirurški zbrinula. Takodje mu je rekla da će najverovatnije dobiti bar dva šava, tj. da će mu sigurno ušiti povredu, kao i da mora da dobije antitetanusnu zaštitu.

Mladić je upitao kako da stigne kod lekara? Gospodja u crnini mu je strpljivo objasnila na kojoj stanici treba da sidje, kojom ulicom da se popne da bi mu na kraju zapisala u njegov mobilni telefon adresu Kliničkog centra, a na kraju i pokazala stanicu na kojoj je on, zajedno sa još jednim drugom iz svoje pratnje, izašao, prethodno joj se veoma uljudno zahvalivši.

U autobusu je ostao jedan od trojice mladića, crnokos, sa rancem na ledjima. Zabrinuto se premeštao sa jedne noge na drugu. Mlada devojka, kontrolor, se nešto dogovarala sa svojim kolegom. Onda je ovaj, na lošem engleskom jeziku, ali sa puno volje, pitao mladića šta se desilo? Ovaj je pričao, ali, videlo se da kontrolor ne razume sve.

Radoznala gospodja u crnini se ponovo umešala upitavši mladića odakle su i koji je problem?

Mladić je rekao da su iz Holandije, da su bili na Adi da se kupaju i da mu je u autobusu broj 52 ispao novčanik sa dokumentima. Gospodja je prevela kontroloru i posle kraće konsultacije ovaj je uputio mladića da ide do poslednje stanice, na Karaburmi, gde će glavnom dispečaru biti prijavljen nestanak njegovog novčanika. Gospodja u crnini je upitala mladića da li je u novčaniku imao novac, na šta je on rekao da nije, već da su u njemu bile njegove putne isprave i dokumnta, tipa lične karte i drugo.

Takodje je pitao da li neko zna da mu kaže gde se nalazi holandska ambasada u Beogradu?

Gospodja je brzo na svom mobilnom potražila podatak i ubrzo je isti upisala u mobilni telefon mladiću. Usput, upitala ga je da li mu treba novac? Ovaj je rekao da će se snaći. Ona je rekla da nema mnogo, ali rado će mu dati novac da ima, da ode do ambasade.

Mladić je iznenadjeno pogledao u gospodju u crnini i veoma uljudno joj se zahvalio na ponudjenoj pomoći, ali, kaže, ima za toliko. Ona mu je poželela prijatan boravak u Beogradu i Srbiji sa željom da ne brine, rekavši mu kako veruje da će sve biti u najboljem redu.

Mladić joj je pružio ruku i ona je ubrzo izašla na stanici kod stare okretnice.

I ja sam izašla sa njom na istoj stanici, kao i još jedna mlada žena koja se obratila gospodji u crnini rečima ; Ne verujem da bi oni i nama tako pomogli da smo se našli u istoj situaciji mi kod njih? Gospodja u crnini, sa šeširom na glavi, se blago nasmešila i rekla da je dobro dok mi njima pomažemo.

Ja sam ostala da gledam postrance za obema, ponosna na sredovečnu gospodju u crnini, ponosna na mlade kontrolore iz autobusa koji su se trudili da svojim nesebičnim postupcima olakšaju mladom, stranom posetiocu našeg grada.

Nisam mogla, a da ne pomislim nije li neko izdžepario mladog Holandjanina i hoće li lep gest ljudi z autobusa bar malo ublažiti rdjav utisak, ukoliko se ispostavi da je moja pretpostavka tačna?

Nadam se da hoće.

Ipak, ni ta ružna pretpostavka nije mogla da me razuveri u razmišljanju da jedan grad predstavljaju ljudi koji u njemu žive, a nekoliko njih je zaista svojim delima u gradskom autobusu na liniji 23, to i pokazalo.

Starost je teška kad si sam , sve je isto

      Priznajem, dugo se nismo čule, a nekada je to bio neki naš ritual da razmenimo reč dve, na mnoge teme. Često sam znala da odem i  da je vidim. Posedim sat, dva, uz kafu uz  evociranje uspomena na njenu, a i  moju mladost. Ona je bila i   ostala najbolja prijateljica moje mame , dugi niz godina, a i  njena ispisnica, po godinama. Gura samački, svoju drugu polovinu devete decenije, sa crkavicom od penzije koja joj je ostala od pokojnog muža, zanatlije. Po prirodi je vedra osoba uvek spremna za šalu, optimista po opredeljenju. Plaši se jedino bolesti i to one najgore. Iako stara, neprevaziđena je kuvarica i stručnjak za pravljenje pravih torti poput onih starih; torta tetka Pate, reforma torta, grilijaš torta i druge, koje danas, retko ko mesi.

      Ovih dana pozvala sam je telefonom, da je upitam za zdravlje, treba li joj što god? Iznenadila se i  obradovala, ali me njena priča, monolog, prilično emotivno uzdrmala.

       Kaže, sve je isto.

    -Sanjala sam noćas da se smejem. Možda sam se čak i smejala u snu jer me je taj veseli smeh i probudio. Mislila sam da će mi upravo zbog tog sna osvanuti lep dan ali...Osvanuo je opet jedan od onih dana kada sebi postavljam pitanja na temu prijateljstva, odanosti, ljubavi, po ko zna koji put i na koja nemam odgovor, čak i kad sam ih tražila baš od onih sa kojima su pitanja u vezi. Što bi rekao Djordje Balašević, razvali me jedan D mol, što bi u mom slučaju bilo fino, ali nije. Mene od ranog jutra ovog dana  mori ista tuga i redjaju se isti zaključci po ko zna koji put, ko zna koju godinu za redom, što me navodi da mislim da sam loš djak, da slabo usvajam lekcije iz života i da i dalje verujem u nešto čega nema i neće ga biti.

 Verujem ljudima, ali na pogrešan način,  polazim od sebe. Ja ih sve volim, onakve kakvi oni jesu, pa eto, očekujem da i oni mene vole, ovakvu kakva ja jesam. Mnogima dosadna kad “ uzmem banku“, kako bi rekli, tj. kad pričam i ne stajem. A niko, ama baš niko se od njih nije usudio da mi kaže pošteno: “ Ej, stani malo, alo, nisi sama, daj i drugima da nešto kažu na tu temu“. Ćute. Svi. Kao, kulturni su. Ja sam znači nekulturna. Možda i dosadna. Pa ako si mi prijatelj reci mi.

Ali ne. Oni biraju drugo, a to je da ne dolaze. Da ne pozovu telefonom da zapitaju kako sam, zaboravljaju praznike, slave i čestitanja za iste, nalaze izgovore za sve. E pa sad, jel to pošteno? Ili je pošteno kad ja pitam direktno da li je uzrok svega tog upravo baš to što sam ja godinama radila, a to je da ih se setim, poneke  ne baš suviše cesto, ali nekako redovno, da odem da ih vidim, da ih pozovem da čujem kako su, treba li im pomoć, da im čestitam sve praznike, rodjendane, da im napišem po neko pismo, ako su daleko, da ih pitam što ih nema i da za to godinama dobijam nekakve odgovore u smislu, ne stiže se, ne može se, nema se, kao da im ja, osim druženja sa njima s vremena na vreme išta pa tražim.

Koliko neistine u svemu tome i koliko mog pogrešnog poimanja ljudi, čak i mojih najbližih.

 Ja nekako verujem da je veoma lepo održavati kontakte sa svima koji su ti dragi, koje voliš i da to nije gubljenje vremena već naprotiv, oplemenjivanje nas samih. Vrlo često nam to pomogne, a da to mnogi i ne znaju, da shvatimo da sve ono što nas možda tišti u tom trenutku je sitnica u odnosu na nešto kroz čega prolazi neko drugi baš u tom trenutku kad smo se možda sreli. A kako ću ja saznati da li je drugima teško i kako će isti saznati da li je meni teško, ako se ne čujemo telefonom, ne vidimo? Znam da većina ljudi  misli da su njihovi problemi najveći, što, ako ćemo pošteno i nije baš tako.

Potpuno mi je u redu i prirodno da svaki čovek misli prevashodno prvo na sebe, a opet, mi ne živimo sasvim sami na ovom svetu, tim pre ukoliko  imamo rodjake, prijatelje, decu.

 Koliko otuđenja medju svima nama.

I sad će možda neko da pomisli da lamentiram nad prošlošću. Naprotiv. Svaki put kada me pogodi saznanje da me ljudi, bliski rođaci, prijatelji zaboravljaju, a to je na žalost istina, ja se strašno rastužim.

 Kažu da ti se vraća ono što daješ. Što seješ to i žanješ.

 Znači, ja sam svih ovih godina umišljala da im ja dajem ljubav i pažnju jer mi se eto vraća sve ovo što dobijam, a to je ćutanje, čak i onda kada je, možda prirodno da se setiš nekog ne zato što ti je drag, već eto, što bi rekli stari ljudi, bar reda radi, za praznike, možda rodjendane, ako ih pamtiš.

 A možda ja očekujem previše od svih njih?

 Možda sam se svih ovih godina ja uredno sećala svih njih i poštovala ih, volela, sa željom da mi vrate na isti način?

 Najiskrenije, nisam se nadala da ću dobiti ovo što sad imam i ne samo sad, već dugi niz godina na žalost, a to je ravnodušnost, često zaborav.

I sad, posle ovoliko godina koliko ih imam, pitam se vredi li čovek da voli ljude, da ih uvažava, poštuje, da ih ne zaboravlja, da im i kada ne može ipak  pruži neki znak pažnje, da im do znanja da su mu dragi, važni?

Mislim da vredi, jer bogat si onoliko koliko imaš da daš.

Ja sam onda veoma bogata jer se ipak, uprkos tome što su me mnogi zaboravili ja  njih setim, često, ili kad stignem, pa ih pozovem da čujem kako su, odem da ih vidim. I bude mi lepo na duši jer znam da sam im opet dala deo svoje ljubavi koju osećam za njih.

 Ako to oni nisu prepoznali svih ovih godina, to nije do mene.

Razmišljam, treba li da stavim tačku na kontakte sa takvim prijateljima, rodjacima i potražim druge, nove možda?

O tome razmišljam evo već dugi niz godina i ništa ne činim po tom pitanju. Možda zato što, opet stari ljudi, kažu da prijatelje biramo sami, a rodjake nam je Bog izabrao. E pa sad, ko sam ja da se mešam i sumnjam u božanski izbor?

I kako da promenim prijatelje kad volim ove koje imam, a nemam?

Sve se svodi na to da idem dalje i da pokušam da budem jača no što jesam ove godine i ovog dana, a ne opet tužna jer su me neki meni dragi ponovo zaboravili, tj. zaboravljaju me uredno.

 Pa idem onda dalje. Možda će ipak biti bolje. Dao Bog.

Evo, baš tvoj poziv mi jasno govori da će biti bolje.

   Ja sam ćutala i slušala je bez reči.

Dugo sam posle razgovora razmišljala kako mora da joj  je teško da živi sama, zaboravljena od svih, a toliko je mnogo dala drugima,  toliko tuđe dece očuvala jer nije imala svoju, od kojih su neki danas čak veoma poznati ljudi i da nikada ništa nije tražila za uzvrat, a opet, zasigurno nije zaslužila da bude tako usamljena.

    Kažu, starost je teška sama po sebi, ali nekako verujem da bi bila lakša kada ne bismo zaboravili da svi mi idemo ka njoj i kada bismo uložili samo mali napor, da bar pozovemo telefonom nekog od rođaka, prijatelja zašlih u godine, da im obojimo dan i možda time prekinemo monotoniju nanizanih dana i udahnemo malo poleta, jer ako ćemo pravo, da nije bilo starosti, mudrosti,  ne bi bilo ni mladosti. I obrnuto.

TweetUP Srbija - moja grupa

          Otvorih i ja svoje blogče, mislim blog na netu, kako se to sad lepo kaže u sajber svetu. Za početak napišem sve lepo, te šta ću da pišem, te kako ću da pišem, te o čemu ću da pišem, uglavnom, papazjanija neka bi bilo, jer, nemam jednu sferu interesovanja, a to, definitivno nije dobro. Mislim, to svestrano interesovanje za sve i svašta ne pali kod čitalačke publike.
 I tako, da se, kao,  zasladimo, napisah post na temu jednog jeftinog i jednostavnog slatkiša. 
Mislim, dopašće se ljudima. Živimo u nekoj konstantnoj prostoproširenoj krizi, al, nije bilo tako.

     Moja dobra drugarica pročitala taj moj prvi post, kaže, dopalo joj se, pa me predložila za grupu, ovu iz naslova. Tako i ja, preko poznanstva postadoh član jedne grupe, ono, kao Radovan, kad je postao član biblioteke, al, opet, nije ista biblioteka.

 Što sam se obradovala kad sam postala član grupe, e to ne mogu da opišem. Ja i inače volim da imam osećaj pripadnosti nekom ili nečemu jer skoro celi život uglavnom pripadam drugima, sebi najmanje. No, neću da kukam, sama sam birala. Ovu grupu nisam, al, priznajem, imponovala mi je.

Tu su, kao bili poznati blogeri, svi iz ove naše male zemlje i ja se osetih važnom. 

 Čitam ja vredno šta ko piše, ostavljam komentare, al onako, iz duše, iskreno, učim u hodu  i pišem.

 I radujem se. Bože, kako sam se radovala kad mi blog poseti petnaestoro ljudi!!! A nemam pojma da druge posete dnevno po pet stotina, bar tako kažu. Ja im verujem. Pa iskusniji su od mene. A i brojke ne lažu. Prosto se smrznem od neverice kad vidim da je na tom i tom blogu bilo više od dvesta hiljada ljudi.

Vidim, pišu ljudi kusur godina. Pojedini baš pišu, ono, kao da su ceo život samo to i radili, imaju dara ime da im se proslavi.
 Pojedini su čitani jer su oštri na jeziku. Ja to kažem za one koji znaju da psuju. Ja ne psujem. Moja najveća psovka je uvek bila; Sunce ti kalajisano, a to i nije neka psovka, a osim tog, to je psovka od pre potopa, pa kad bih je i koristila u nekom postu, svi bi skontali da sam istrošenih godina, a to, e to je već problem.

 Kako da prođe nečije pisanije koje ima notu kabeze kad je ovo koka kola vek i generacija?

 I šta traži neko među blogerima i u ovoj grupi ko ne zna da psuje, al zato ume da upadne u patetiku, a to smara. 
I kako da neko ko nije prost, al u onom književnom smislu, ne u onom lalinskom, jer to kod njih znači glup, a dozvoljavam sebi da mislim da to nisam.
 A možda ipak jesam, kad sam se oduševila ko dete kad dobije lizalicu, nekad, sad se ne bi oduševilo ni kad bi dobilo Ipad, ili ti neki drugi I, kad sam postala član grupe?

Pa još kao, pitam za savet, kako da ja unapredim svoj blog, stavim onaj RSS, vidim, ljudi solidarni. E, al nije baš tako. Doduše, da ne grešim dušu, ima i takvih, kao i svuda i uvek, al ovaj, koji se jedno vreme bio raspisao, a ja kao verujem, dečko zna, jak je u tome, šta više, ja ne mogu da mu budem konkurencija ni pod razno ni u čemu, pa ga lepo zamolim  da mi da smernice, uradiću sve sama, al nema odgovora.
 Čestitam mu ja Novu Godinu, red je. Seti se on i obeća, al, obećanje ludom radovanje.
Eh da, i on je član grupe u kojoj sam i ja.

Znate šta je interesantno, što za bezmalo godinu dana, od kako pišem, piskaram, nazovite to kako vam drago, na svom blogu, a napisah skromnih broj postova, samo 69, dobih na sve postove ukupno 48 komentara!!

Pa se pitam u čudu pišem li ja to toliko dubokoumne redove da ljudi ostaju bez komentara ili je naprotiv to toliko dosadno da samim tim ljudi i ostaju bez komentara?

A moja grupa, volim da nešto čemu pripadam samim tim što sam u tome zovem svojim, e to je tek priča za sebe. 
Tamo ljudi najčešće lajkuju, to im ne oduzima vreme, ali mnogi to rade onako, po navici, znaju me. Znaju da sam, ako ništa drugo, bar napisala post bez slovnih, a i gramatičkih grešaka. 
Većina, onih, raspisanih ,se i ne osvrne.

Boje se konkurencije, možda i onda onako, ignorišu anonimusa. A ja još stavila onoliki cvet koji se i iz aviona vidi, kao, da me ljudi prepoznaju, a onda će tako možda da se zainteresuju.

 Loša procena, moja.

Od solidarnosti koja postoji u svakoj grupi, nema ni S. Naravno, uvek ima časnih izuzetaka.

Zašto ovo kažem?

Postavih jedan post za koji sam smatrala da je značajno da se sazna, šire. Zamolih lepo svoje kolege, drugare iz grupe da dele, šeruju, kako ko voli, ne zbog toga da bi se saznalo kako je živela život moja mama, već zbog toga što se u moru svih mogućih događanja vezanih za politiku i ekonomiju kod nas i u svetu provlače važne, vitalne stvari koje mogu koliko sutra da se događaju i ovde kod nas. Priznajem, a i navela sam, post je malo duži, ali desilo se nešto što me je u krajnju ruku začudilo. Post je prošao potpuno nezapaženo.

Sad, jesam li ja nepismena, dosadna, smarač i šta već ne, po sadašnjim trendovima, ali, kad si pripadnik neke grupe i kad uputiš molbu, da li je ljudski, drugarski, kolegijalno, da se to odradi ili sam ja to naučila u nekom drugom svetu, u nekoj drugoj galaksiji možda?

 Nećete ga naći u grupi, jer sam ga skinula posle 3 dana videvši da je prošao kao i da ga nema.

 I ne, nisam ljuta. Možda malo tužna, razočarana, a opet i srećna sam jer sam i dalje naivna što mi i dalje daje snage da istrajem, da verujem da  je život, uprkos svemu, lep i da ljudi čine grupu, a među ljudima u grupi u kojoj sam i ja ima divnih ljudi.

I volim što sam pozitivna , a ne melanholična, jer da sam melanholična onda bi mi lajkovali ili  čitali ono što napišem, a opet, da se ne lažemo, svi pišemo da bi nas čitali, al, ako treba da biram između psovki, šerovanja linkova o goloj vagini u koju se zabuljio premijer, ili najobičnjeg prenošenja na papir impresija i znanja  iz života, e onda ću uvek da izaberem ovo drugo pa nek ostanem anonimna do kraja života.

Uostalom, niko me i ne bije po ušima da budem član biblioteke tj. grupe, a niko mi nije ni bukliju kitio ( pitam se da li neki iz grupe znaju šta je buklija), da joj se priključim. 
Sve u svemu,  dobro je ipak što ne plaćam članarinu i na kraju krajeva, mogu i da izađem iz grupe kad god mi se to prohte, zar ne?

  I znate šta, uskoro će moj blog biti star jednu godinu. Čuj, rekoh star, pa on je tek u povoju, starije odojče. 
Ponosna sam što je to moje, starije odojče, pročitalo, posetilo,  do sad, skoro deset hiljada ljudi i to bez onih RSS, DRMF, JPCG i drugih pomagala, za koje ne znam ni kako se zovu jer, ne volim skraćenice, tačnije, volim kad skraćenica ima u zagradi „prevod“, što znači da eto, ipak ima ljudi, koji su možda iz nekih drugih grupa, ali su došli, zalutali, nije bitno i posvetili su svoju pažnju, izgubili svoje vreme i na tome im hvala.

Neko je jednom rekao da samo telo stari, a duh nikad. Volim što je moj duh još uvek mlad pa se ipak nosi, pliva,  sa mladim duhovima u mojoj grupi.

PS: Ako ste samo na trenutak pomislili da sam ovo napisala da biste došli na moj blog, onda niste razumeli ove redove.

 

Passau, epilog, epitaf ili neverica 4.deo

        Danas, kada je znanje iz medicinskih nauka na daleko višem nivou od onog u prošlom veku, kada je opremljenost specijalnom medicinskom opremom u medicinskim ustanovama u razvijenim zemljama na zavidnom nivou u odnosu na siromašne, kakva je naša zemlja Srbija npr., kada je farmaceutska industrija toliko razvijena da postoji veliki broj  sredstava za dezinfekciju kao i  lekovi za tretman i lečenje mnogih oboljenja, kako je smelo da se desi da u jednoj od najrazvijenijih zemalja Evrope, kao što je Nemačka, u  jednoj od njenih klinika, izuzetno, vrhunski opremljenoj, gde dozatora za dezinfekciju ruku ima na svakih 2m počev od ulaznog hola u kliniku,  dođe do intraoperativne infekcije hirurške rane i to bakterijom koja je harala u prvom svetskom ratu, ako se itekako dobro znalo da se to u istoj klinici dogodilo pre pet godina, po rečima lekara iz te bolnice, kada se itekako dobro znalo da je od iste bolesti u Nemačkoj umrlo 114 osoba, 1998. godine (podatak sa google pretraživača za nemačko govorno područje)?

Kako je smelo da se dozvoli da operativna rana, nakon izlečenja od Clostridium perfringensa, a ne postoje razlozi za sumnju da tako nije i bilo jer bi onda u tom slučaju da tog nije bilo, moja majka ostala i dalje na lečenju u hiperbaričnoj komori u  Neuperlach klinici  u Minhenu, dođe do druge infekcije ovog puta izazvane jednom, u hirurgiji veoma poznatom kao upornom i vrlo rezistentnom na lekove kojima se može lečiti, bakterijom Pseudomonas aeruginosa ?

Kako je smelo da se zaboravi na osnovne postulate medicine, asepsu i antisepsu?

 Jezikom običnog čoveka rečeno, zaboravilo se na dezinfekciju i sterilizaciju.

(Dezinfekcija - opšti pojmovi - Hero Inđija; 022/558-652) (Sterilizacija - Wikipedija

 Logično razmišljanje navodi na takvu pretpostavku. 

Zašto je u klinici, gde je operisana moja majka,  problem da se dobije informacija kako se i kad može obaviti razgovor sa lekarem operatorom, što je npr. kod nas, u Srbiji,  sasvim normalno i dostupno?

Nije li njegov strah, predrasuda,  od moje reakcije uslovio da se nikada za te četiri nedelje ne sastanem sa istim, ili se možda stideo, ili nije imao šta da mi kaže, objasni jer, ruku na srce, komplikacije u hirurgiji su uvek moguće i na žalost, uvek mogu i da se završe i letalno tj. smrću pacijenta.

Zašto u jednoj od najrazvijenijih zemalja Evrope, Nemačkoj,  u jednoj modernoj, kao iz filma opremljenoj klinici, nesrazmerno mali broj lekara, u odnosu na broj koliko ih je,  govori engleski jezik?

Imala sam priliku da komuniciram svakodnevno, u toku četiri nedelje, sa više od desetoro lekara od kojih su samo dvoje znali engleski jezik, a jedan je nešto malo razumeo.

U mojoj zemlji, Srbiji, sasvim sam sigurna da to nije slučaj. Ili su znali taj jezik, ali nisu želeli da govore o slučaju samnom.

Na kraju, želim da izrazim duboko poštovanje i zahvalnost kolektivu jedinice za intenzivnu negu u klinici Passau, koji su besprekorno negovali moju majku u toku njenog boravka u njihovoj jedinici, bez obzira na njenu starost, a  posebno Dr.W, koji je imao veliko srce i veliku dušu kako prema mojoj majci tako i prema meni.

Veliko hvala jednoj mladoj Dr. W,  sa hirurškog odeljenja, na koje je moja majka prebačena pet dana pre svog kraja. Razumela je moj bol i  jedina je od svih lekara sa kojima sam komunicirala znala engleski jezik i poslednja je previla moju majku, nakon što je ona otišla iz ovog sveta.

Nisam sigurna da je prenela moje reči svojim kolegama, tačnije glavnom hirurgu,  da im kao čovek opraštam, ali im kao neko ko pripada medicinskoj profesiji, ne mogu nikada oprostiti.

Veoma važno ! ( Zehr wichtig! Very important!)

Ove redove sam napisala sa željom da se tako nešto nikad i nikome ne dogodi, sa nadom da će se neko pozabaviti povampirenjem pojedinih bolesti koje su carevale u vreme dok nije bilo lekova kao što ih ima danas,  dok nije bilo znanja i stručnosti iz medicine na današnjem nivou i kad nije bilo medicinske opreme „svemirske“ tehnologije kao što je ima danas.

I naravno, ovi redovu su takođe, posvećeni mojoj mami.