Bezumlje

Imam jednu, često pomislim, lošu osobinu. Uvek pokušavam da pronađem neku, malecku bar, olakšavajuću okolnost za nečiju grešku. Da mogu da razumem, prihvatim ponekad, iako se zdrav mozak opire tom.

Ne bih ni pisala o tome, jer potencirati nešto, davati mu mnogo veći značaj no što je  poželjno, nije dobro. Ovog puta, nagomilalo mi se nezadovoljstvo i stoji mi kao oveća knedla u grlu. Nikako da je progutam.

 Nema opravdanja da bih je  progutala. Bar mislim da za ta, sad već sasvim sigurno nedela, ne greške, nema opravdanja.

Šta je to što me poremetilo u ove vrele julske dane?

Prvo su to bile afričke grlice.

O ne, varate se da su mi te mile ptice bilo čime naudile. Suprotno tome, mi smo njima naudili, mi, ljudi, neljudi. Bolje reći, oni.

Ove male nemoćne, a sasvim korisne ptice, kojima preti istrebljenje bile su tema rasprave u našem parlamentu. “Umni” ljudi su raspravljali treba li da se lovcima iz inostranstva dozvoli odstrel ovih ptica.

Neki rekoše da treba, tim pre što to i nisu naše, autohtone ptice, već su tu samo u preletu, u gostima. Tako,    po sistemu šta nas briga kad nisu naše, ili ti, neka komšiji crkne krava, po našem  “dobrom” starom, oprobanom običaju ponašanja, tako je kao zabranjen, a posle, ipak dozvoljen lov na afričke grlice.

Sad, mirne duše, lovci iz Italije i okoline, mogu lepo, serbez, da dođu i za 2,5 E po komadu, da se naubijaju grlica koliko im duša hoće.

Naši “umni” bezumni poslanici u narodnoj skupštini, koje smo mi, obični ljudi birali, su se eto, sasvim lepo i “čista” obraza oglušili o volju nas, koji smo ih birali i koji smo  njima i svim nadležnima uputili peticiju da se spreči GENOCID grlica na našoj teritoriji, ali avaj. Bezuspešno.

Pa ko smo mi da se u njihov posao mešamo?

 Oni su ljudi “od zanata” za donošenje takvih i sličnih odluka, posebno, kad su pare koje će da popune državnu kasu, čitaj, i njihove džepove, da napune.

Kakve grlice, kakvi bakrači i peticije?

Ne zna raja dalje od nosa.

I ne zna. Jer da zna, da je znala, ne bi izabrala te secikese, sebičnjake, folirante i prevarante u najviše državno telo.

Šta je tu je. Grlice nismo spasili, a oglasili smo se sasvim dovoljno glasno da nas i svet čuje. No ovi, što je trebalo da nas čuju su se napravili gluvi.

Onda su posekli hrast. Ni manje ni više, star šeststotina godina. Šest vekova staro, sveto drvo, zapis, kako se takvo drveće zove ovde, u zemlji u kojoj živimo i mi i oni, „pametnjakovići“ bezumnici.

Šest vekova je to drvo raslo baš tu gde je raslo u selu Šarani, zaseok Savinac.

Nije vredelo ništa od svih istorijskih događaja i ličnosti koje su poznate iz tog kraja koje su, kao i taj hrast, bile znamen tog kraja. Ne.

MORALA se sprovesti u delo nečija „grandiozna“ ideja da drum mora proći baš tu, gde raste taj šestostoletni hrast i nikako drugačije.

Taman posla da se trasa tog druma pomeri levo ili desno, ili da se možda, napravi krivina, oko samog hrasta, kao što se to sasvim normalno radi u normalnim državama gde ljudi normalno brinu o prirodi, a posebno o ovakvim raritetima kao što je to bio ovaj šestostoletni hrast.

Da ima primera kako se čuvaju ovakvi retki primerci živih starih stabala, ima.

Тамилаури храст  (14. век) налази се у Естонији и заштићен је законом од 1939., док је естонско Министарство шумарства откупило околно земљиште 2009.

Један велики храст, стар преко 800 година налази се у Енглеској, у чувеној Шервудској шуми. 

У 2002. години храст је стављен на листу „британско омиљено дрво.( Vikipedija)

 Ma šta sad mi treba, kao, da nekog oponašamo? Kao da nismo dovoljno pametni, ma najpametniji smo. Toliko smo pametni da smo eto, doneli odluku da pelcujemo,  tj. kalemimo taj hrast i eto, dobićemo opet „isti takav“.

Heej živote i pameti!

Ubiše se ljudi od nauke da „proizvedu“ zlatni bor ali...

I tako su nam prodali rog za sveću. Nemamo više šestostoletni hrast, ali ćemo imati isti takav kad poraste.

Džabe ste krečili!

Tačnije, džabe peticije, protesti građana, ma džaba sve bre rajo nedopevana kad mi drmamo jer nam se može. I ko ti je kriv rajo što si nas izglasala pa nam se sad može da vedrimo i oblačimo kako nam se prohte i kako nam se hoće?

Šta sad ti tu nama o značaju neke tamo, starudije, zapisa, pričaš i mumlaš kad mi hoćemo da ovu državu i tebe rajo, odvedemo u progres. U bescenje.

Malo im bilo. Treba još nedela uraditi da se namire pohlepni, bezumni apetiti.

Zatrpaše i arheološko nalazište, baziliku,  iz druge polovine četvrtog veka kod mesta Crvena reka, zaseok Špaj, lokalitet Kladenčište.

 Kome treba crkva i sve ispod i oko nje staro sedamnaest vekova? Nama ne  treba. Mi gledamo u budućnost.  Put je daleko važniji od iskopina. Nema veze što ih retko ko ima. Nema veze što bi se za to čulo nadaleko.

Pa šta, kad smo mogli da samo u Nišu i njegovoj bližoj okolini izgradimo fabrike na temljima istorije kojom se malo ko može podičiti, da ne kvarimo tradiciju, opet ćemo.

Drum je važniji. A to, što se ti rajo buniš, pišeš peticije, oglašavaš se, to je ponajmanje važno. Koridor 10 mora da zaživi. Evropa nema cenu.

Naša istorija je bezvredna, progres je važan.

I tako, ode i bazilika. Zatrpali je.

Ama ljudi, zatrpali smo je po protokolu, sve po redu i zakonu, „viču“ bezumnici!

Daleko vam lepa kuća i vaši zakoni „gospodo“ poslanici, bezumnici.

Niste samo pljunuli na svoju istoriju i istorijske artefakte na ovim prostorima koji su ostali iza naših predaka, kao i na prirodu koja sasvim sigurno zna bolje od vas zašto je uredila da afričke grlice baš ovde, kod nas, budu u gostima.

Pljunuli ste na sopstveni narod i njegovu volju. Pokazali ste svu bahatost i bezobrazluk vlasti, a  bezvlašća.

Sigurno niste razmislili, više verujem da niste znali, za onu staru, kinesku izreku: 

"Budi oprezan dok se budeš peo do vrha, javi se svakom pored kojeg prođeš, jer kad budeš silazio, neće biti nikog da te pozdravi"!

PS: Slike su, kao i uvek sa Google pretraživača ;)

Narode moj, hello!

Jutros sam “pukla ko zvečka”!

Ukoliko ne pratite kako “dišu” veoma mladi ljudi u našoj sredini, teško da ćete razumeti šta sam ovim htela da kažem, a rečnik, za prevod ovih reči, za sad, ne postoji. Žargonskim modernim “rečnikom” ovo znači iznervirala sam se do krajnjih granica izdržljivosti.

E sad, ovo je moj, poprilično dugačak prevod. Verujem da neko, ko osluškuje mlade, kod kojih svaka generacija ima po neku svoju novu reč u žargonu, ima kraći i možda razumljiviji prevod.

Žargonizme ima svaka generacija, više ili manje. Popriličan broj i sama pamtim, što iz svog odrastanja, što, verovali ili ne i iz odrastanja generacije moje mame i njenih ispisnika. Isto tako, imala sam prilike da se sa istima “družim” prilikom odrastanja svoje dece, kasnije, dece sa kojima sam radila tako da shvatili ste, ja nisam od juče.

Mnogo volim ovaj naš jezik, srpski, ali nisam od onih koji znaju da kažu; Govori srpski da te celi svet razume!

Skoro na jednom od blogova, pročitah tekst na temu kameleona među nama. Pronađoh sebe da umem, kao kameleon, vrlo brzo da se prilagodim dijalektu, narečju, govoru sredine u kojoj se nalazim. Šta više, kako sam i objasnila autorki, ja to veoma volim da radim i imam dar da svoj govor prilagodim sredini u kojoj sam, sa jednom namerom, da budem deo ljudi, sredine u kojoj boravim ili živim.

Više puta sam pročitala da je to odlika slabića, jer se prilagođavaju masi, sa čime se ne bih saglasila,

jer time što govorim tim dijalektom ne gubim ništa od svojih posebnosti, pod uslovom da ih i imam.

No da pređem na stvar, jer, nije mi namera da pišem ni o žargonizmima, koji su mi na svoj način prihvatljivi i poneki simpatični, nije mi namera da govorim ni o dijalektu, ili akcentima u našem ili drugim jezicima, već me je sasvim nešto drugo dovelo u stanje one prve rečenice.

Tuđice, one su “krive” za ove redove.

Itekako znam da u našem jeziku obitava more tuđica; turcizmi, mađarizmi, germanizmi i mnogi drugi “izmi”, no oni imaju svoju uzročnoposledičnu vezu.

Naime, koliko ja znam svi su oni posledica života u sredini u kojoj je jedna od tih nacija bila, uslovno rečeno, dominantna tj. brojnija.

Sa tuđicama o kojima pišem u ovom tekstu takva veza ne postoji. Da, da, možda ste i pogodili, govorim o anglizmima, tj. o rečima iz engleskog jezika, koje su sve prisutnije u našem svakodnevnom govoru.

Znam da mi ne živimo među Englezima, a i njih je veoma malo među nama.

Međutim..

Ukoliko je suditi po tom, vrlo malom broju pripadnika engleskog naroda koji živi ovde, dolazi se do zaključka da je uticaj njihovog jezikla na naš, srpski jezik, ogroman.

Ali, nije.

Još kako svi znamo da jedna lasta ne čini proleće, a njih ima, pa slobodno se može reći, kao jedna lasta. Znači, nije jato.

U pitanju je trend. Trend, šta li mu to beše?

Kako? Ne znate šta je trend?

Pobogu, pa vi niste uopšte fensi!

Niste in!

Niste top!

Shoot me, ako mislite da ću da vam objasnim.

Sad je toppic koristiti ove i slične izraze, a da ih ima...oho ho ih ima. Broja im se ne zna. Dodaje ko kako hoće, želi i misli da treba.

What's the point?

E tu sam vas čekala. Šta je svrha ovih anglizma, tuđica, u ovom našem lepom jeziku?

Naš jezik, hteli neki da priznaju ili ne, evoluira takođe. Znači, dobija neke nove reči, izraze, svrhu. Tako kažu stručnjaci, linvisti, lektori, a i drugi koji se bave etimologijom reči ili jezika. Nemam običaj da tim ljudima ne verujem, jer ne posedujem njihovo stručno znanje.

Milan Vujaklija se “ubi” čovek od teškoga rada, ne bi li na naš jezik, NAŠIM rečima preveo mnoge strane reči i zraze i sigurna sam da mu retko ko spori da je uradio dobar i ogroman posao.

Isto tako, mišljenja sam, da bi takav rečnik, stranih izraza i reči, trebalo obnoviti ili proširiti jer je očigledno da Vujaklijin nije dovoljan.

Vrlo sam svesna da se mnogi stručni izrazi, posebno iz engleskog jezika, dosta rogobatno prevode na naš jezik, jer, ukoliko se uz pomoć jedne, dve, najviše tri reči, ne može jasno objasniti pojam, javlja se problem svrsishodnosti prevođenja istog.

Tad se, koliko sam shvatila sama, pribegava zadržavanju izvornog, stranog izraza ili reči koji svojom upotrebom postaje potpuno primeren da objasni značenje.

Najviše tog ima u programerskim tekstovima i prevodima.

Međutim..

Sve bi to bilo i lepo i korisno da iza tog ne stoji i druga strana medalje.

Sve nekako mislim, da je to postalo pomodarstvo. Želja da se iz pripadnika jednog naroda izdvoji klika, “intelektualna estrada”, koja se razlikuje.

Koja je, eto, intelektualno iznad mnogih, koji su eto, nedovoljno upoznati, da ne kažem nedovoljno in i trendi, sa savremenim tokovima.

Namerno ne kažem nedovoljno neobrazovani jer to svakako ne stoji.

Nekako imam utisak da mi sve to, vuče na “ružičastu kulturu”.

Slobodno recite da to veze nema sa ružičastim, no ipak bih volela da mi se objasni malo bliže.

Kako to da u našem jeziku nema dovoljno izraza da se sasvim lepo objasni to što se hoće da kaže, već se MORA posegnuti za stranim izrazom, anglizmom u ovom slučaju?

Zašto se misli da je strani izraz, pod uslovom, da se ponovim, nije stručan izraz i odomaćen u krugovima struke koja ga koristi, bolji i da bolje objašnjava jednostavne pojmove iz našeg jezika?

Kome su namenjeni tekstovi  iz kojih “vrište” anglizmi, a pisani su na našem jeziku?

Kome će pomoći i ti stručni tekstovi, osim naravno ljudima iz struke, što je paradoksalno, a objavljuju se da ih vidi, sazna i iz njih nauči nešto, što više ljudi raznih intelektualnih profila?

Možda hoćete da mi kažete da treba svi da znamo OBAVEZNO engleski jezik?

Zašto baš taj jezik, pitam?

Ako je suditi po brojnosti ljudi koji govore nekim svetskim jezikom kineski je nesporno najviše zastupljen.

Španski jezik ima takođe izuzetno veliku zastupljenost u svetu.

Za ruski kažu, da je, još uvek, od velikog značaja kad su tehničke nauke u pitanju. Iako Japanci kolo vode u svetu bar kad je tehnika u pitanju.

Treba li zbog toga da učimo japanski?

Nemojte mi reći da postoje prevodi na engleski jezik svega od ovog što sam nabrojala i da kao takvo ima mogućnost primene i kod nas.

Baš bih volela da saznam da li i ove pobrojane nacije koriste kapom i šakom anglizme u svom jeziku kao mi?

Čisto sumnjam. Čak više, verujem da ne. Jer, oni svi čuvaju svoje jezike. Ne odriču ga se lako kao što to mi radimo, sve više i svakog dana sve neumerenije.

Ja čak nisam navela ni sve primere jer mi je mučno, a i zato što sam sigurna da su mnogi to primetili.

Neću sad ja da vam pišem traktak na temu zašto je važno da čuvamo svoj jezik, ali ako se izjasnite za, vrlo rado ću sve potanko da objasnim.

Ono što želim da podvučem je da ukoliko želimo da nas razume mnogo više ljudi u ovoj zemlji koju zajedno delimo, a ne samo određena masa ljudi, onda je neophodno da pričamo istim jezikom, da pišemo istim jezikom kojim govori većina ljudi na ovim prostorima, srpskim jezikom.

Da se trudimo da doprinesemo sopstvenim primerom kako se gaji, čuva, unapređuje svoj jezik, pa i kultura samim tim, ako baš hoćete.

Kao što to rade pojedinci iz našeg okruženja koji u svojim delima, tekstovima, pesmama, postovima, iskoriste i poneku, danas arhaičnu reč, koja će izumreti kao dinosaurus jer se ne koristi;

( “Zavet i obećanje”- Ljiljana Bralović, “ Jošte čekam taj reč da mi rekne”- Negoslava Stanojević).

I nemojte mi molim vas govoriti kako imamo siromašan jezik jer to ne odgovara istini.

Koliko da znate sasvim se lepo sporazumevam sa ljudima na tri svetska jezika, što znači da mi svi ti anglizmi i izmi ne smetaju jer ih ne razumem. Ne.

Samo volim svoj jezik i volim da ono što se napiše za naše ljude bude i na našem jeziku.

Englezi kad pišu, pišu za sebe i svoj narod, svoju čitalačku publiku i u njihovom jeziku nema naših reči osim, ako ne računam, reč vampir.

Za siromašne i putnike namernike

“Gde god nađeš zgodno mesto tu drvo posadi, a drvo je blagorodno, pa će da nagradi”! 

Ukoliko me pamćenje dobro služi, ovo su stihovi našeg Čika Jove Zmaja, koji je, što se mene tiče, bio veliki vizionar između ostalog i zbog ovih stihova.

Ima mnogo istine u ovim redovima, jer drvo zaista nagrađuje višestruko.

Daruje jestive plodove, daruje plodove od kojih se proizvode drugi jestivi produkti, štiti nas od sunca praveći nam preko potreban hlad u vreme letnjih žega, greje nas, osvetljava nam domove, pišemo zaboravljena pisma i vezemo reči zahvaljujući njemu, služi kao sirovina za mnogo tog, a najvažnije, obezbeđuje nam preko potreban kiseonik za disanje, za život.

Sećam se, stigli smo žedni, penjući se uz Suvu Planinu, do jedne kote iznad planinskog sela Oreovac, kod Bele Palanke i prvo šta sam ugledala na toj livadi, bila je jedna trešnja. Krivih grana, nevelike krošnje, sa zrelim plodovima crvenožute boje, ne većih od oblačinske višnje. Začudila sam se, otkud trešnja, ovde, na planinskoj livadi gde, videlo se po travi, čak i ovce retko dolaze. Reče mi moj svekar, gorštak, nekada pastir iz istog sela, da ima mnogo voćki u planini, posebno duž planinskog “puta” ka selu Šljivovik.

Od toga, reče on, kalemio sam skoro svaku drugu sam, ne bi li plodovi bili lepši i ukusniji. Ima šljiva, krušaka, višanja, kako vidiš trešanja, a ovu ovde, zovemo rušt. Nađe se i po koja kajsija, ona stara sorta, šeftalija, a orah, leska i dren, su uobičajeni stanovnici ovog kraja kako u samom selu tako i u planini. Sva ta stabla su naša, zajednička i dobro dođu i putnicima namernicima, što smo mi upravo sad i pastirima koji vode svoja stada na ispašu u toku dana.

Nabrah nekoliko komada, da se osvežim. Moji klici navališe na plodove koji su bili toliko slatki da još uvek i danas, posle više od trideset godina pamtim ukus te trešnje.

Tad sam prvi put shvatila pravi značaj drveta u prirodi.

Kad smo se sa Stare Karaburme preselili u blokove kraj Save, prvo što sam primetila je mnogo stabala voćaka. Krajputaša, kako sam ih sama nazvala. Mnoge od njih su bile ostavljene da rastu čak i u sređenim drvoredima kanadske topole, japanske trešnje ili sibirske breze, kojima je gradsko zelenilo pošumljavalo iste. Bilo je među njima najviše stabala jabuka, ali našla se tu i pokoja kruška.

Sećam se, da sam viđala decu, da ih beru, kad sazre, čemu sam se posebno radovala.

Bilo je to pre više od dvadeset godina.

Ove godine se desilo da smo se zbog nekih porodičnih događanja ponovo vratili u Beograd. Uobičajeno je, poslednjih godina, da smo zimi ovde, ali da od proleća do kasne jeseni boravimo u našoj seoskoj kući, u Banatu.

Na putu koji vodi preko travnjaka, do moje velike prodavnice u kojoj redovno kupujem, u jednom uglu ima više stabala drveća od kojih su dve jele i jedan bor. Četvrto stablo je bilo belogorično, ogoljeno, tako da nikad nisam mogla da odgonetnem koje je.

Ovog proleća kad je olistalo, shvatih da se radi o prelepom, široko razgranatom, raskošnom stablu belog duda.

Onako ušuškano između zimzelenih vitkih jela i visokog bora, izdvajalo se svojom lepotom, ali i svežim, dozrelim, slatkim plodovima početkom juna meseca. Na tom travnatom proplanku zimi se deca sankaju jer ima lep, nagib, a i zaštićeni su od javnog saobraćaja. Leti se tu igraju loptom i ne malo sam se začudila da niko od njih ne bere dudinje.

Za vreme mog detinjstva svi smo se, skoro “otimali” o plodove ove voćke i sasvim sigurno se može reći da je meni, ali i ostaloj deci, spadala u omiljene.

Nekad je skoro svako dvorište gradske periferije krasila ova voćka. U dvorištu moje bake smo imali čak dva, beli i crni dud. Ja sam volela oba, mada, možda nešto više crni jer sam se više smejala zbog njega.

Naime, mi deca jeli smo crne dudinje neumorno, a onda bismo se jedni drugima plazili da bismo videli čiji je jezik tamniji. Crni dud ostavlja svoje tragove po sluzokoži jezika, ali i po odeći. Ipak, niko nas nije grdio zbog toga, jer su onda, oni dobri, starinski, domaći sapuni skidali sve fleke sa odeće.

Danas, nisam sigurna da mnoga deca znaju šta je dud, a posebno kakvog je ukusa.

Jednu od najprometnijih ulica na novoj Karaburmi krasi više stabala višanja i trešanja. Jedna divna trešnja sa plodovima crne boje, koji se smatraju nazdravijima, raste čak u jednom školskom dvorištu. Ostalih više stabala, postiglo je visinu do čak, četvrtog sprata zgrada pored kojih rastu, dok su im stabla debela, a grane masivne i otežale od ploda.

Niko ih ne bere. Svakodnevno perači ulica uklanjaju tragove otpalih i istrulelih plodova sa trotoara ispod stabala.

Verujem da će mnogi reći; A kako da beremo i jedemo voće koje raste tamo gde ima prevelike koncentracije izduvnih gasova?

Zna se da je poželjno, a i ispravno, sejati, saditi, brati i jesti jestivo bilje samo ukoliko raste minimum 300 metara udaljeno od saobraćajnice.

Živimo u, na žalost, veoma zagađenoj životnoj sredini. Vrlo često poreklo svega što jedemo ne znamo, jer ne znamo kolika je zagađenost i kontaminiranost nepoželjnim tvarima svega što kupujemo za ishranu.

Sasvim je normalno, da samim tim ne konzumiramo gradske voćke, “krajputaše” i da svesno ne dodajemo još zagađene hrane u svoj organizam.

Ipak, kad vidim sve te voćke, bude mi žao. Zar je moguće da su postale samo ukrasi grada u doba svog cvetanja?

Da li bismo ih jeli u “ne daj Bože” situacijama?

Zašto se neko, ko je zadužen za brigu o javnom zdravlju npr. ne potrudi i ne izmeri zagađenost tih voćki, jer je ona, možda, u granicama normale?

Ono što znam, jer sam videla, sve ove voćke i dalje beru oni koji imaju najmanje, ljudi koji skupljaju sekundarne sirovine i pretražuju kontejnere, kojih ima sve više ovih poslednjih godina.

Kako sam zaradila više od stodvadesethiljada

Tinjala je ta želja u meni dugo, ali je strah bio veći od nje. Onda, odvažih se i prepustih i ja niz internet maticu. Kud svi Turci, tu i mali Mujo, kaže stara izreka te tako eto i mene gde, sa mnogima, plivam i skupljam.

Na neki način mi je bilo teže nego onima koji su tačno znali šta hoće, šta će da plasiraju, kako da se reklamiraju. Ja od svega tog nisam imala pojma. Istine radi, ne znam ni sad dovoljno, ali istrajavam,  opstajem i učim u hodu

Ima i onih koji vole da uđu u moj “komision”. Švrćkaju se , posede malo, promuvaju se, zadrže čak, ostave koji komentar, savet ili predlog u knjigu utisaka.

Neki se redovno vraćaju. Neki dovedu nove, poznanike i drugare.  Neki se i pretplate.

Upišu se na listu čekanja da kad stigne neki novi artikl budu  prvi za isporuku.

Nema čekanja, sve je sređeno da ide odmah, prvo njima, pa sve drugima.

Nisam ja sam nešto ekstremno pametna, ali da je ovo što nudim zanimljivo, što jes, jes. 

Jer da nije, ko bi gubio vreme na bofl, a vreme je, kažu, novac.

Moj asortiman je raznovrstan.  Nisam se vezala samo za određene artikle već ih ima više.

Ima kod mene i za svakodnevnu, ali i za posebnu, retku upotrebu.

Ono, kad si sam, pa hoćeš da ti se duša “napase” mira i napuni lepotom.

Samo, to uglavnom prepoznaju specijalni gosti, oni koji slično meni vibriraju, bar kad su te stvari u pitanju.

Drugima se to može učiniti, kao prodavanje boze, ili limunade. Nekima je možda čak i bljutav taj melodramatski izbor, ali, neko voli i to.

Već rekoh. Asortiman je onako, kao lepeza. Ili, kao paunov rep gde sva pera liče, a nisu ista.

Ima raznoraznih pomagala za očuvanje zdravlja.

Ima interesantnih figura za uređenje doma ili bašte. Čak ti artikli spadaju u najtraženije.

Vole naši ljudi lepo i korisno, a kod mene je to svima dostupno.

Ima interesantnih izmaštanih, odsanjanih  ili  stvarnih putovanja. Jedno od njih je veoma popularno među  posetiocima.

Za ljubitelje smeha postoji poseban odeljak gde mogu naći vrlo korisne eksponate od kojih će se smejati, ako ne sve vreme, a ono, kad im se sve slegne.

“Selo hvali, al u gradu živi”- kažu. Kod mene za pripadnike seoske, ali i gradske populacij ima ne mali broj posebnih, od zaborava otrgnutih detalja.

Nađe se ponešto i za izletnike ili ribolovce.

U jednom pregradku se mogu pronaći neke biljke iz prirode, a koje se mogu uvek iskoristiti.

Postoji par polica, šćućurenih u svoj toj gužvi koje bi voleo da ima svaki kuvar koji drži do sebe i svog zanata.

Ljubitelji životinja još kako vole da svrate i da se, ako ništa drugo, podsete na pojedine stanovnike sa kojima delimo ovu planetu od kojih nas neki uče životu, ili nam spasavaju isti.

U jednom skrivenom ćošku se može naći mnogo dnevnika u kojima ima priča za svačiji ukus. Osim ako konzumenti nisu mnogo izbirljivi, ili vole drugačije štivo.

Sad, da ne bi bilo po onoj izreci, eh da, shvatili ste, mnogo volim narodne izreke, svaki Ciga svoga konja hvali, vi procunjajte malo ovuda i uverite se sami.

 Ima ovaj moj “komision” stvarno “Od svega po nešto”.

Lepo je i upakovan i evo, gde ja sa njim zaradih ništa manje nego više od stodvadeset hiljada vaših poseta.

Što reče jedan kolega bloger; Jel znate nekog ko je prodao nešto u ružnom pakovanju?

Tako svih ovih preko stodvadesthiljada vaših poseta ja smatram svojom velikom zaradom.

Pravom zaradom od blogovanja. 
One me drže u uverenju da ovo što radim, pišem, delim sa vama zaista ima upotrebnu vrednost.

Mišljenje svih vas, koji ste moj blog udostojili svojom posetom, komentarom, “pretplatom” tj. praćenjem, da budem precizna, za mene je od vrhunskog značaja.

Ono mi daje podstrek da se trudim dalje. 

Obavezuje me da ispoštujem vašu odanost.

Daje nemerljiv smisao svemu ovome što sam do sad podelila sa vama na svom blogu i tako “zaradila” ovu veliku cifru.

Malo li je?

Od srca hvala svima.

Imati, a nemati

Poznavala sam ih obe. Od njihove četrnaeste godine. Bile su slične, a opet različite.

Koviljka je bila godinu mlađa od Leposave. Obe su bile markatne devojke sa dugom crnom kosom.

Koviljka je imala nešto izraženije obline tela, a Leposava opet, duboke, smeđe oči.

Išle su u istu srednju školu, bile dobri đaci. Leposava nešto bolji.

Koviljka je živela sa majkom i sestrama u malom stanu u kojem je sa njima bio i otac, alkoholičar. Roditelji su bili razvedeni. Majka je radila od jutra do sutra, što u fabrici, što kod kuće, da bi sve tri svoje ćerke izvela na put.

Sestre su imale sebe i majku koja je njihovom odrastanju podredila sebe i svoj život u celosti.

Leposava je živela sama. Potpuno sama. Njeni su roditelji odavno svoje puteve razdvojili svako na svoju stranu, a deca, nisu ni prva ni poslednja deca razvedenih roditelja, valjda su mislili.

Iako su oboje radili u inostranstvu majku je redovno viđala, oca, veoma retko.

Ona je učila, spremala, krečila stan, išla u nabavku, kuvala  i čitala. Mnogo je čitala. Najbolji prijatelj bila joj je knjiga. Vikendom bi uvek požurila da sve poslove obavi najbrže što može ne bi li ugrabila bar mali deo dana za sebe i svoje knjige.

Koviljka je završila školu i odmah nakon toga se zaposlila. Imala je protekciju. Čak i u ono vreme, kad kažu, veza nije bila potrebna. A bila je.

Leposava je obijala pragove u potrazi za poslom. Nije imala nikog da joj u tome pomogne. Neretko su posao dobijale njene drugarice iz srednje škole, daleko lošiji đaci od nje. Nikad se nije žalila. Bila je uvek dobar drug.

Koviljka je kao šiparica prvo "merkala", a zatim se i smrtno zaljubila, u prelepog, zgodnog mladića, onda popularnog u kraju, starijeg par godina od nje. Odlučila je da mora biti njen. I postao je.

Venčali su se jednog poznog dana avgusta. Imala je devetnaest godina.

Leposava je u međuvremenu radila, na određeno vreme. Zavoleli su je mnoge kolege s posla. Toliko, da je jedna koleginica pošto poto htela da je upozna sa svojim lepim, mladim, perspektivnim deverom.

Leposava je jedva pristala na to poznanstvo, želeći samo da ugodi svojoj koleginici.

Mladić jeste bio lep, zgodan, kulturan, ali, srce joj baš i nije zaigralo. Ipak, nastavili su da se viđaju. On je bez imalo stida pokazivao koliko se zaljubio u nju, koliko je voli. Ona je, najzad, prihvatila svu tu ljubav, tako joj je bio potreban neko. I nije više bila sama.

Udala se iste godine kad i Koviljka, u decembru. 

Imala je dvadeset godina.

Život ih je razdvojio. Obe su živele u svome svetu.

Koviljka je ubrzo ostala trudna, ali je izgubila bebu. Ona i njen muž  su živeli u lepom složnom braku, bez dece. Proputovali su zajedno "pola" sveta. Od tog, "samo" su dva puta bili u Rio de Žaneiru. 

Tajland, Havaji, Egipat, sve evropske banje, u vreme kada su takva putovanja mogli sebi da priušte samo ljudi na položaju, bili su njihove destinacije za odmor. 

Koviljkin muž je lepo zarađivao. Jedno vreme su živeli u jednoj od najuređenijih zemalja Evrope.

 I voleli su se. Isto kao i prvog dana.

Leposava je rodila dvoje dece. Ona i njen muž su živeli, u početku svog zajedničkog života, u jednoj sobici, tri sa tri. Te su godine ostavile trag na oboma. 

U prvi, pravi, normalan stan, uselili su se nakon 16 godina braka. 

Kuća, deca, posao, u međuvremenu stalan, nabavka, sve je to i dalje bilo na njenim plećima. Roditeljski sastanci u osnovnoj, kasnije u srednjim školama, bili su uglavnom Leposavino zaduženje.

Njen bračni drug, je radio što na poslu, što privatno.

Dolazio bi kući umoran, mrzovoljan, raspoložen samo za svoju "Politiku" i popodnevnu dremku.

Godišnje odmore su provodili na selu kod njegovih ili na moru kod prijatelja.

Leposava se na odmoru i dalje stalno "družila", sa šerpama i tiganjima. Uz sve ostalo pride; vođenje dece na plažu, kuvanje za desetoro ljudi, pranje posuđa, jer, nije bilo lepo biti ljudima na teretu.

On je, vreme na odmoru provodio u druženju sa prijateljima, uz vino i plodove mora.

A život ume da kockice izpremešta kako niko ne može ni da pretpostavi.

Koviljkini i Leposavini životi su se ponovo ukrstili, radile su u istoj firmi zajedno.

No, među njima se osećao veliki jaz. Više nisu bile one bezbrižne drugarice iz mladosti, neopterećene nečim, što im život zakida.

Leposava je imala nešto što Koviljka nema - decu, a ova je opet imala ono što Leposava nema - predanu posvećenost bračnog druga, istu, kao i na početku zajedničkog života.

Koviljka je govorila uvek da je srećna, kao i Leposava, jer ima dobru i zdravu decu.

Prolazile su godine. Koviljkinom mužu je jedna povreda u ranoj mladosti lagano urušavala zdravlje.

Prvo su počele da mu slabe noge. Sve je teže hodao. Ona je sve učinila da bi mu olakašala kretanje kroz stan. Svuda je postavila rukohvate. Ipak, i dalje su putovali, ali sada su destinacije njihovog odmora bile srpske planine i odmarališta do kojih je moglo da se dođe kolima, koja je vozila Koviljka.

S vremenom, lagano je gubio sposobnost korišćenja ruku.

Odavno je prestao da radi i otišao je u invalidsku penziju. Nekoliko godina kasnije i Koviljka je završila svoju radnu karijeru odlaskom u punu penziju.

Danas je Koviljkin muž vezan potpuno za postelju. Od nekadašnjeg stasitog, sportski građenog i vitalnog muškarca postao je kvadriplegičar koji u svemu zavisi od njene pomoći.

I dalje se vole, onim istim žarom kao i nekada. On je vedar, nasmejan čovek koji se ne predaje ni sada.

I dalje dele svaki trenutak. Gledaju zajedno iste filmove, na velikom TV ekranu, igraju iste igrice, pričaju i sećaju se onih lepih dana kada su putovali svetom.

Žive pun život, u granicama koje dozvoljava njegov invaliditet.

Koviljka sve radi sama i oko muža i sve ostalo. Nema ničiju pomoć. I ne žali se. Samo strepi nad njegovim životom i trudi se iz sve snage da mu bude udobno, najudobnije.

U vreme dok su još radile Leposavin muž je imao prvi infarkt. Deca su bila još u osnovnoj školi.

Tek sad su sve zajedničke obaveze bile potpuno preusmerene na nju. Ona ih je obavljala bez roptanja štedeći maksimalno svog bračnog druga, da traje. I deci i njoj.

Deca su pozavršavala sve škole i osamostalili se, svili svoja gnezda, dobili decu.

Leposavin muž je u međuvremenu dobio i drugi infarkt, pa jednu operaciju, da bi, posle svega, kad je stiglo neko vreme da budu sami i svoji, strahovi, demoni, ko zna, učinili svoje.

Sve je više tonuo u depresiju.

Danas u svemu zavisi od nje. Hoda lagano, jede sam, ali u svemu ostalom zavisi od njene pomoći i podstreka, čak i za najjednostavnije radnje.

I odavno nije tu. On je u nekom svom svetu u kojem spava, ćuti i ne komunicira. Osim u retkim trenucima kad se svetlost pomoli u nekom delu njegovog mozga.

Jer, na depresiju se nadovezala demencija uz sve ostalo što je već bilo prisutno.

Leposava je sama. Nema bračnog druga sa kojim bi razmenila reč dve. Nema ništa što čini zajednički život. Živi, uz sve obaveze koje ima u svetu tišine i knjige.

Jednom mesečno napuni svoje baterije radošću, kad se kuća ispuni smehom unučića i dece. Umori se, najviše, ali joj je lepo.

Za sve ostale dane ćutanja i spoznaje da ima, a nema.

Gledam ih, Koviljku i Leposavu i mislim se, koja li je bolje prošla u životu?

Koja od njih dve ima ispunjeniji život i kojoj od njih dve je... lakše?

Mislim se, kako život zna da bude okrutan i da često podeli škart karte dobrim ljudima.

Setim se jedne storije koja je kružila društvenim mrežama, a u kojoj jedan deka svaki dan ide u starački dom da hrani svoju suprugu obolelu od Alchajmerove bolesti, a koja ga ne prepoznaje. Na pitanje zašto dolazi, kad ona više ne zna ko je on, on odgovara sa suzama u očima; Ali ja znam ko je ona.

Zašto me ova storija u pojedinim momentima podseća na Leposavu?

Koliko mora da je veliko osećanje, ljubavi, dužnosti, odanosti, prema obolelom bračnom drugu da bi se živeo život kao njen?

Šta je to što ovim ženama daje snagu da se ovoliko daju i da ovako ipak traju?

Nije li strah od sopstvene samoće umešao prste?

Nije li preteško breme odgovornosti pred svetom, pred Bogom, pred samim sobom od njih načinilo zatočenice sopstvenih brakova?

Ili je u pitanju dužnost prema zajednički provedenom životu, prema sećanjima i uspomenama? Ljubav?

Ili je sve to izmešano i pravog odgovora nema?

Ko će ga znati.

Boje duge

Ponekad razmišljam da je tužno biti pas. Posebno ako si pas lutalica, bez gospodara, kuće ili skloništa.

Nije isto bilo dok su psi slobodno šetali ovom našom planetom, sami ili u čoporima.

Od kako su postali vezani za ljude, život mora da im se okrenuo naglavačke.

Ipak, mislim da je psima posebo uskraćen još jedan boljitak. Oni svet ne vide u bojama. Vide svet u dve nijanse, beloj i crnoj.

Mora biti da je mnogo teško onima koji su kao i psi, daltonisti. Živeti u svetu sa nijansama bele i crne boje nema takav ugođaj kao kad možeš da vidiš svoje okruženje u svem svojem koloritu.

Svet u boji je daleko lepše i pitomije okruženje od sveta sivobelih nijansi. Neporeciv je značaj i uticaj boja na ljudsko zdravlje. Nešto slično, na tu temu sam već pisala.

Ne bih mogla da zamislim duže od nekolikop dana sivilo oko sebe, jer sasvim sigurno znam kako bi me uhvatilo u svoje monotone kandže, stislo i iscedilo iz mene životni polet, koliki god da je.

Boje nam daruju radost. Boje nas snaže i dunu nam vetar u leđa uvek kad zastanemo. Posebno kad nas priroda zapahne svojim koloritom.

Priroda je najbolji slikar svih vremena. Vrhunski. Niko ne ume tako da poslaže boje da se sve onako razigrane, kakofonične, ipak učine kao neprevaziđen primerak majstorski udešene bašte.

Zamislite splet duginih boja na nebu posle kiše! Ko još ume tako maestralno da naslika dugu koja vodi do neba, u beskraj.
Sećam se jedne takve duge u vreme kad joj vreme nije.

Bio je 27. januar, Sveti Sava, 1999. godine. One čuvene po stradanju ljudi na ovom prostoru od “milosrdnog Anđela” kojim  nas darovaše ljudi, neljudi.

Jutro je bilo suvo, hladno, bez kiše. Koračala sam ka uglu ulice u pravcu autobuske stanice. Negde, blizu poslednjeg solitera, kao i svako jutro, iz haustora je istrčala keruša boksera, Tara, da me pozdravi i da dobije svoj “poklon”, zalogajčić iz moje ruke, koji je postao naš svakodnevni ritual u isto vreme.

U trenutku, kad je Tara zagrizla jednu lepu kost, zagrmelo je iz posve vedrog neba. Jednom snažno, još jednom snažnije i na kraju jedan dugi, produženi zvuk groma. Ja sam poskočila kod prvog udara od siline i iznenađenosti, a Tari je kost ispala iz usta. Ona je resko zalajala gledajući u nebo, ali nije pobegla. Jedna žena, koja se stvorila tik iza mene, uzviknula je od straha neartikulisano, istovremeno se prekrstivši.

U sebi sam pomislila da je isto, kao u narodnoj pesmi” Početak buna protiv dahija”; Grom udari kad mu vreme nije, grom udari na Svetoga Savu..

Čudno znamenje posle mnogo, mnogo vekova.

Nastavila sam lagano da hodam ka ćošku ulice dok je Tara skakutala iza mene, zastajkujući i okrečući se ka ulazu svoje zgrade, čvrsto držeći kost u ustima. Nedugo zatim, ona se okrenula i otskakutala je mašući repom. Do sutra.

Nekako mi jutro više nije bilo lepo i sveže, iako je vazduh mirisao na prisustvo ozona.

Odjednom, gledajući u pravcu bloka 63, ispred mene je počeo da se odvija čudan, prelep prizor. Pojaviljivala se duga. Kao da je izranjala iza zgrada i pela se sve više i više.

Morala sam da je gledam glavom okrenutom u vis, ka nebu. Prateći je pogledom, desno, skoro da nisam disala od veličanstvenosti tenutka jer je duga nastavila da preko neba ide dalje, ka drugom delu grada, ka njegovoj jugozapadnoj strani i činilo mi se da je bila neobično široka.

Bila je to najveća duga koju sam videla u svom životu.

Sve mi je govorilo da je natkrilila ne samo celi grad, već i dalje.

Koliko god možda bilo  loše znamenje, tih tri udara groma koji su prethodili pojavi duge i  suvo nebo bez kapi kiše, duga je govorila da je sve dobro, da će biti dobro. Ja sam verovala u to.

Uvek ću pamtiti tu dugu i događaje posle nje koji su se odigrali nedugo zatim.

Na neki načim je učvrstila moje verovanje da svet bez boja nije ono što treba da bude.

Boje su nektar za oči, a toplota za dušu. Otuda i ovaj moj blog ima dugu u sebi. Na veselje i radost.

I svaki put, kad mi padne na pamet da, kao, preuredim dizajn bloga, ja odustanem.
Ne mogu. Setim se one najveće i najlepše duge i ponovo shvatim da su boje čarobni prah koji boji moj život u nešto bolje i lepše.

Može biti da moj pas Srećko, vidi sve te boje kroz moje oči, pa mu onda one i ne nedostaju.

Sunce ti kalajisano

Znate, ja ne psujem. Nije to zato što sad, hoću da se pravim fina, već, nemam tu naviku. Kod nas niko u porodici nije psovao. Jesu se pokatkad posvađali između sebe, braća i sestre, moji ujaci i tetke mislim, ali nikad niko nije opsovao nekog.

Doduše, dešavalo se da najstariji ujak, a kao najstarije muško u kući, valjda se podrazumevalo da on to i sme, kad je hteo da prekine svađu između sestara, umeo  da kaže; Ajde, dosta, nemojte više da se*ete! 

E to je za mene bila najveća psovka. Uvek.

Mada, sve dok nisam odrasla, pitala sam se šta znači kad baba kaže; A ti jedi onda, mindžu na pirindžu!

Videlo se iz aviona da je iznervirana kad joj moj brat kaže da neće to što je skuvala da jede, a ona se sirota trudila da spremi najbolje što može za nas sedmoro, koliko nas je živelo u kući.

 On je, uvek, nekako izvoljevao, a onda bi baba pukla i desilo bi se da mu to kaže, posle čega bi nastao mir.

Premda, upamtila sam, najgora psovka moje babe, koju često citiram je bila; Sunce ti kalajisano!

Ili; Milu li ti pilulu! Šta god to onda, meni, maloj devojčici, značilo.

Ove psovke sam i sama usvojila, kasnije, pa sam, kad se naljutim znala da kažem mom sinu; Uh sunce ti kalajisano, što on danas koristi kao šalu, kad priča dogodovštine svome sinu, iz svog detinjstva.

Čak je i moja ćerka, kao dvogodišnja devojčica išla kroz kuću onda govoreći, kad se naljuti na svoju lutku; Sunce kasalina!

Upravo to mi je bio znak da veoma vodim računa kako i šta govorim pred svojom decom pa su se i te moje “psovke” vremenom izgubile iz mog rečnika.

Nekako kroz život, nisam imala mnogo kontakta sa ljudima koji psuju, ili možda to nisam ni primećivala. No, ipak verujem da bih to sigurno primetila upravo zato što psovka nije bila uobičajeni žargon među svetom u kojem sam se ja kretala.

Kad sam počela da radim, u jednoj renomiranoj beogradskoj bolnici vrlo brzo sam shvatila da lekari, hirurzi, psuju kao kočijaši. Šta god to značilo, a priča se i dan danas, da su kočijaši psovali i na zvezde.

Dobro je, što nisu psovali svi lekari. Ustvari, nisu psovali oni, koji za tim nisu imali potrebu, jer su umeli da se izraze bez poštapalica, posebno bez tih, kako sam ih ja zvala, sirovih, prizemnih.

Sve jedno pamtiću jedan, rekla bih, vrlo nepristojan događaj koji je kao trebalo da bude i smešan.

Noćno dežurstvo, hitna služba. Lekar sa mog odeljenja, reče dok smo pravili večernju vizitu; 

E znaš, dovećću jednog kolegu da ti objasni šta mu treba, a u vezi telefona, pa da vidiš može li tvoj muž nešto da mu pomogne, objasni i tako to.

Nije bila naporna noć, s obzirom da je bolnica bila dežurna. Skuvale mi kafu, bolničarka i ja, sedosmo da je popijemo, da se osvežimo, kad, eto ti njih. Dođoše oni, doktor i kolega negde oko 2h.

Taj doktor je bio mlađih godina, na stažu onda. Upoznasmo se. Vidim bulji on u moje poprsje, da ne kažem, sise. Mislim se, šta li mu to znači? Samo mi je jedno dugme bilo otvoreno na uniformi.

Kad on odjednom reče; Da je umesto tog MS slovo Dr vi biste bili nešto sasvim drugo!

Na mom džepu je crvenim koncem bilo izvezeno; MS Olja!

Svi smo onda, medicinske sestre, imale pod obavezno, izvezena svoja imena, sa tim prefiksom MS, ili VMS, u zavisnosti od zvanja, koji su nam vezle šnajderke u bolničkoj radionici. Tako su nam uniforme bile označene, čija je čija, znalo se ko smo, koje struke, a i bilo je jeftinije od kasnijih pločica sa punim imenom i prezimenom.

Ostadoh zgranuta i bez teksta. Ali, prvi put, u životu mi je došlo da nekog opsujem iz sve snagei da ga oteram u..

Ipak, ustadoh, ne izdržah i rekoh doktoru sa mog odeljenja, koji mi je bio čak drug iz detinjstva; Gde si našao ovog primitivca? Sad lepo prošetajte i neka nađe nekog ko će da mu pomogne oko problema koji ima! Na mene neka ne računa.

Ma džaba mu je bilo i to što smo kasnije konstatovali da je, taj, vrli lekar, njegov drug,  išao u osnovnu školu sa mojim mužem, kad je bio školovan, a nevaspitan.

Promenih ja posao, vrlo nerado, jer sam volela da radim u bolnici. Po završetku školovanja konkurisala sam samo za rad u bolnici. Ali, život ti ponekad odredi druge staze, na koje nemaš mnogo uticaja tj. imaš, ako biraš prioritet. Meni su moja deca i želja da odrastaju sa oba roditelja, danju i noću, dok ne odrastu, bila na prvom mestu moje životne rang liste.

Počeh da radim u domu zdravlja i to na dijametralno različitom odeljenju, odeljenju stomatologije. Tu me je, vremenom, sačekalo veliko nepredviđeno iznenađenje. Shvatih da su lekari hirurzi, mala deca za stomatologe, bar što se psovanja tiče. Ipak i na svu sreću, nije tako u većini.

Meni draga osoba, sa kojom sam provela radeći skoro pola svog radnog veka u domu zdravlja, psovala je gore i od kočijaša. Najgore je bilo kad kaže; Ma boli me pi..

Rekoh joj jednom da će se gadno provesti, ako joj se to zaista i desi jer svakodnevno hrani svoju podsvest tom rečenicom i na kraju će i dobiti to što traži.

Smejala se, u stilu, ma vi niste normalni, a pri tom mi je dodala da ne se*em.

Ispričah joj istinitu storiju, o svom veoma bliskom rođaku, koji je bukvalno imao uzrečicu, a da nikad nije psovao; Boli me k..

E kad mu se to i desilo, zaglavio je u bolnici više od dve nedelje sa injekcijama 2x dnevno, što bi rekli iz  čista mira. 

Više nikad nije rekao da ga boli k..

Od onda je ona, moja draga drugarica koje više nema, govorila da je boli k.. Za svaki slučaj.

Svi su se tome smejali, posebno jedna zajednička drugarica, poznanica, koja neverovatno dobro danas gleda u zvezde, a koja čudu ne može da se načudi kako sam ja to uspevala da se nikad ne naljutim na te njene jezičke bravure od psovki, a posebno da joj, kad mi kaže; Nemojte da jedete goMna, odgovorim, u šali; Vi ćete da mi zabranite.

Vrhunac svega je bilo međusobno persiranje.

Nekako sam razumela tu njenu “potrebu” za psovkama i neko bi rekao, uličnim rečnikom. Meni ona, iako je relativno često koristila te, kako ih ja zovem, jezičke prizemne poštapalice, nikad nije delovala ni nevaspitano, ni uličarski. To je jednostavno bila ona i ja sam je kao takvu volela.

Sve u svemu, kad se osvrnem, ponekad sam bila ljubomorna na one koji umeju lako da opsuju, jer, još kako bi i meni u pojedinim momentima dobro došlo da sam mogla da “odvalim” sočnu psovku, pa da stvari dovedem na svoje mesto iz mesta.

Sad, nije da ja ne znam da psujem, čak i opsujem, ali uvek kad pričam, kako ja to volim da kažem, sa jednom pametnom ženom tj. sama sa sobom.

E onda dam jeziku na volju pa kad bi me neko slušao, pas s maslom ne bi polizao te moje jezičke psovačke vratolomije.

Da me pitate zašto sam ovo danas pisala, pravi odgovor ne bih znala da vam dam.

Ustvari, iskreno, iznervirah se danas onako pošteno. Nažuljali me fišbajni iz grudnjaka.

Kupila ja neke, opet bi rekla ta moja drugarica, zvezdočatica, sisodržače, ali onako, baš dobre. Treba nama gospođama u lepim godinama ti koji lepo podignu grudi da ne može ni jedna olovka da stane ispod njih, a ne, sad već, tri komaTa.

E, al ne lezi vraže. Možeš ih prati nežno, na ruke, što bi rekli, sve jedno će da se izdrndaju i da počnu da zezaju ti fišbajni i da povremeno izvire i da bockaju, pa da onda dodaješ sa strane, u sredini, maramčice da to kao, amortizuješ, što ti nikad ne pođe baš sasvim za rukom.

Ubode mene danas onako, svojski, u levu sisu, kako bi rekla normalnim jezikom moja drugarica, zvezdočatica, dok bih ja rekla sa leve strane i ja se tako iznervirah i opsovah i rekoh; Mamicu ti mračnu, sad ću te iscepam ko račun za struju!

Mamicu ti mračnu, setih se, “lepa” psovka, još jedne koleginice s posla, koja je u leto volela da nosi šešire i izgledala, čuj, izgledala, bila je dama.

Ama, neću da budem dama, hoću da opsujem bar kad sam sama, ko čovek! Zašto?

Što bre ne opsujem kao čovek, a ne kao tamo neka, seka persa? Ne da mi se. A da treba, treba. Ponekad.

I eto, napisah ovo što napisah i opet ne opsovah kao čovek, tj. kao moja, pa ta drugarica, koju svako malo pomenem, a kojoj, časna reč, zavidim jer ume lepo da opsuje, kad treba. 

A ume ona lepo i da piše, ta zelena, kako voli da je zovemo, tek da znate.

A možda ja volim da se pravim fina, a da to i ne znam?

Odoh ja , inače ću da nastavim do sutra da se pitam.

PS: Sa ovim tekstom sam gostovala na blogu moje prijateljice blogerke Olje Ristić:)