уторак, 29. мај 2012.

Zova - vilinsko drvo


Moj komšija  ima na sredini svog dvorišta prelepo drvo zove. Ima skoro više od dve nedelje kako je zova cvetala i miris njenih cvetova se širi i u našem dvorištu kad pirne vetar  sa zapada. Jutros me ponovo zapahnuo miris zove iz komšijskog dvorišta i evo mene, nisam mogla da odolim i da ne napišem koji red na tu temu, temu zove,  iako znam da je već podosta toga poznato. Možda i ne bih pisala o njoj, ali zova za mene ima posebno mesto u mojim sećanjima na  detinjstvo.  
Mi smo, takodje u našem dvorištu, imali poveće zovino drvo isprepletanih grana na kojima sam ja često sedela kada bih želela da budem sama. Moja baka je zovu zvala vilinsko drvo. Nikada nisam saznala zašto, ali mora biti da je u pitanju bilo neko narodno predanje.
Verujem da je mali broj onih koji ne znaju za zovu, no isto tako verujem da mnogi ne znaju  da je ona višestruko korisna lekovita i jestiva biljka.

Zova - Sambucus nigra
            Zova (Sambucus nigra) je žbun, ili drvo, koje izraste do visine od 3-5m. Uglavnom cveta početkom juna pa sve do kraja jula. No, kako su se klimatski uslovi promenili, a i temperaturne razlike budu poprilične, ne retko cveta i u maju mesecu. Cvetovi zove su sitni, bledo ružičasti i formiraju cvasti veličine 15-20cm. Zova plodonosi okrugle, sjajne, crvenoljubičaste koštuničave bobice obima 5-6 cm  sa po  3 smedje semenke i kao krv crvenim sokom. Plodovi sazrevaju septembra meseca, a po negde i ranije naročito ako su leta toplija i vlažnija. Zova je veoma rasprostranjen žbun i može se naći čak i na nadmorskoj visini od 1200m. Raste po selima, oko kuća, ograda, formira živice, po poljima, šikarama, na obalama reka, u svetlijim šumama. Voli   plodno humusno i vlažno zemljište bogato azotom.
U narodnoj medicini je poznata još od antičke Grčke pa sve do danas. Koristi se list, cvet, kora, pupoljci kao i koren zove od kojih se prave čajevi i odvari.
 Čajevi od zove pomažu kod:
  • oboljenja disajnih organa
  • nervnih oboljenja
  • bolesti želuca, creva i gušterače
  • bolesti bubrega
  • menstrualnih tegoba
  • za ubrzanje metabolizma
Zovina cvast
Cvetovi zove se kod nas koriste za spravljanje čajeva  za iskašljavanje i znojenje.
 U Danskoj se u narodnoj medicini cvetovi zove koriste kao lek protiv promuklosti i gihta.
Madjari ih koriste takodje kao lek protiv gihta, ali i kao sredstvo za suzbijanje šuge (Scabies).
Poljaci koriste koren zove kao diuretik- sredstvo za izlučivanje urina, dok sveže , zrele plodove, bobice, koriste kao purgativ.
Od cvetova zove prave se osvežavajući sokovi ili sirupi.  Nemci od njih pripremaju  ukusan liker, ali i kompot.
 Bere se cela cvast, suši se na prohladnom i promajnom mestu.
 Čajevi se čuvaju u dobro zatvorenim staklenim posudama.
Plodovi zove - zovine bobice
Zrele zovine bobice su ukusna hrana pticama. Od njih se pripremaju pekmezi i  kolači.
Sok ili džem od zove se daje bolesnicima sa visokom temperaturom.
Englezi od njih prave ukusno zovino vino kao i posebne umake, sosove za jelo.
U nekim delovima Evrope zrele zovine bobice se koriste i za pravljenje rakije.
 Zrele bobice sadrže zavidnu količinu vitamina C, B i E. Za upotrebu se takodje bere cela zrela bobičasta  cvast.
U našoj narodnoj medicini se ne koriste listovi jer sadrže otrovne materije, glikozide.
Apta-abdovina (Sambucus ebulus)

         Vrlo slična, srodna zovi je i apta, abdovina (Sambucus ebulus) koja naraste i do 2m u visinu, ali su njeni cvetovi neugodnog  mirisa i njene bobice su otrovne.

Jel i Vama zamirisala zova posle ovih redova?






Recepti za sok  i slatkiš  od zove

Sok od zove I

  • 12 cvasti zove
  • 5 L vode
  • 1 kg šećera
  • 200g vinskog sirćeta
  • 2 na kolutove isečena limuna
Sve zajedno staviti u jednu veću posudu,  izmešati pa ostaviti da odstoji 24h.
Procediti kroz sitnu cediljku, sipati u flaše i ostaviti flaše da stoje na sunčanom mestu 3 dana. Koristiti kao svež sok!
Napomena: Ovaj sok ne može da se održi da stoji  preko zime.

Sirup od zove

·   35-40 cvasti zove
·   2,5 L vode
·   50g limuntusa

Sve zajedno staviti u veću posudu izmešati i ostaviti da odstoji 24h. Dodati jedan konzervans i 4 kg šećera pa mešati sve dok se šećer ne istopi. Sipati u čiste flaše i čuvati na mestu gde čuvate zimnicu. Koristi se razblažen vodom po želji.

Brzi slatkiš od zove (pohovana zova)

U jednu posudu umutite testo od:

· 1 šolja ( za čaj) brašna
             ·   2 jaja
             ·  1šolja  jogurta
             ·  2 kašike ulja
             ·   ½ šolje šećera
             ·   prstohvat praška za pecivo ili sode bikarbone

 Umutite testo gušće nego za palačinke pa u njega umačite zovine cvasti.
Pržite ih u dubokom ulju dok ne dobiju zlatnožutu boju. Ocedite  slatkiše na upijajućem papiru pa ih pospite cimetom po želji.
Zrele zovine bobice možete koristiti umesto uobičajenog voća sa pripremu voćnih kolača, torti pa čak i za nadeve za palačinke.
 Dajte mašti na volju.




четвртак, 17. мај 2012.

Selo Perlez pa u Banatu

       Za selo Perlez, prvi put sam čula u zimu, davne 1962. godine, jer smo tuda prošli šinobusom koji je vozio za Titel. Mnogo godina kasnije takvo slično zimsko  putešestvije je lepo opisala grupa “Garavi sokak” u jednoj svojoj pesmi. Inače,  taj put  je bio i moj prvi susret sa Vojvodinom, titelskim bregom, Tisom i Begejom. Kažu, uspomene iz detinjstva se najduže pamte. Ove moje, iako povezane sa mnogo nemaštine u to vreme, ostale su mi u trajnom i lepom sećanju.


      Kasnih sedamdesetih godina prošlog veka, moja majka se doselila u selo Perlez, najviše zbog reke Begej i pecanja. Njen suprug  je, kao i skoro  svi članovi moje familije, bio dugogodišnji, strastveni ribolovac, ili ti pecaroš. Pored njih sam i ja zavolela pecanje i svu   draž i  blagodat koje ono pruža.
 Zahvaljujući mojoj majci i moj brat i ja smo dobili svaki svoj kutak, kuću u Perlezu,  za bekstvo od vreve i brzog života u gradu, kakav je   Beograd.
U prvo vreme, meni je ona služila  za moj, kako sam ja to nazivala, odlazak u mir. Poslednjih godina, kuća u Perlezu, je moje stalno prebivalište, bar za sad, dok me zdravlje, Bogu hvala, dobro služi.

 Malo je reći da volim svoju kuću i selo Perlez. Meni još uvek nedostaju prave reči da opišem svoja osećanja u vezi tog.
Svojevremeno, dok sam još radila i u Perlez odlazila samo svakog drugog vikenda i kad sam se sa istih tih vikenda vraćala umorna, ali prezadovoljna jer sam svoju baštu oplemenila još nekom novom biljkom, kolege su me često pitale šta je to tako lepo u Perlezu kad ja tamo odlazim da se odmorim, a vraćam se umorna, ali srećna i zadovoljna?

Moj odgovor je tada bio da je Perlez ravničarsko, ušoreno selo, sa crkvom u centru sela, vrlo slično, a opet tako drugačije od svih ostalih vojvodjanskih sela. Oni bi se i dalje čudili mojoj zanesenosti, pre svega selom, imajući u vidu da sam ja gradsko dete. Tako  je isto i danas.
Mnogi moji vršnjaci, sad već penzioneri kao i ja, se čude odlukom da svoje dane u mirovini trošim u seoskoj umesto u gradskoj sredini koja ima mnogo više ponuda za kvalitetan i sadržajniji život od seoskog. Čudili su se tome i moji suseljani, Perležani, ali više ne. Oni i ja doživljavamo selo Perlez na potpuno različit način.

Interesantno je da ljudi ono što nemaju vole i žele da imaju, a ono što imaju ne znaju da vrednuju dovoljno.
Za mene je selo Perlez, ne samo bekstvo u mir, već i mogućnost življenja na jedan potpuno drugačiji, često kvalitetniji, način nego što se živi u gradu.


       Selo Perlez se nalazi na putu za Zrenjanin, skrajnuto levo od glavnog puta,  nekih 45 Km udaljeno od Beograda. Kad prodjete mesto Čenta, do Perleza vam ostaje nekih 12 Km ravnog druma.

 Tu deonicu puta od Čente do Perleza ja sam nazvala aleja dudova, jer se sa obe strane puta nalaze stari dudovi na kojima vrlo često stoje orlovi mišari vrebajući voluharice ili poljske miševe. Boja  njihovog perja ima  izrazitu sposobnost  mimikrije, pa ih po nekad ne možete ni videti jer su se stopili sa granama drveta ili čak oranice na kojoj stoje.

 Putovanje iz pravca Beograda ka Perlezu ljubiteljima prirode može pružiti veliko zadovoljstvo u bilo kojem dobu godine jer, ravnica nikada nije ista.
 U proleće vlati tek iznikle pšenice vire ispod krpica snega, u leto, ravnica pukne onako široka pa izgleda, što bi rekao Mika Antić, ravno i travno, dok  rode,  sive i bele čaplje šetkaju mirno i love po tim zelenim tepisima smireno, bez straha od zvukova brzih prolazećih automobila i ostalih četvorotočkaša.   
U jesen čitava paleta crvene i žute boje, sa primesama čadjavo zelene, oboji ravnicu kroz koju ide put, a nebo se sa svojom sivom bojom stopi sa njom na horizontu pa ne znaš gde je kraj jednog i početak drugog, dok zima donese beskrajnu belinu kroz koju se probijaju stubovi dalekovoda, a vetar diže sneg sa druma kao striborove strele, često praveći snežne kovitlace.

Samo selo Perlez leži na levoj obali reke Begej koja se posle otprilike 6000m, uliva u Tisu kod Titela. Preko puta te leve obale nalaze se ritovi, delovi delte Starog Begeja i okrajci Carske bare u kojoj živi više od 240 vrsta ptica, te je samim tim to područje zaštićeno kao prirodni rezervat.
 Od proleća do kasne jeseni ovde možete videti, a ukoliko ste pecaroš, imati i bliski susret sa sivim  i belim čapljama, vodomarima i drugim pticama iz našeg podneblja. Rode nesmetano žive i već dugi niz godina se gnjezde po banderama u perleškim ulicama ili dimnjacima, čak i na  ćoškovima krovova.


    Šetajući kroz atar, kako ja zovem šetnju  kroz perleške ravnice, često možete,  susresti zečeve i srne, a po nekad i lisicu u trku.

Ne retko možete videti bokore belih ili plavih perunika ili žutih barskih irisa, idjirota, u koji su obrasle strane kanala koji prolaze kroz perlešku ravnicu. 

Trska, šaš i palačke, kako Perležani zovu cvetove ove biljke, gusto raste na obodima istih, a u jesen to sam krajolik čini pomalo tajanstvenim naročito pod naletima vetra severca.

     Biljoberi i uživaoci u darovima prirode mogu naći širok dijapazon lekovitog i jestivog bilja na poljima u i oko Perleza, naročito u delovima pored kanala Petra koji protiče kraj sela i koji sam po sebi sa svojom okolinom predstavlja bogat i zanimljiv  sadržaj kako pecarošima, tako i onima koji vole da šetaju uživajući u prostranstvima slatina kraj Petre i biljnom i životinjskom svetu oko nje.

     Obale reke Begej su obrasle gustom travom i majčinom dušicom, pa se preko leta kamperi često mogu videti kako uživaju pokraj svojih šatora, sa pecaroškim štapovima u rukama zabačenim u reku, strpljivo čekajući na ulov neke od riba koje žive u reci kao što su babuška, šaran, smudj, bucov, manić i druge.






    U Perlezu, u samom centru sela je i predivna crkva stara više od sto godina čiji je ikonostas nadaleko poznat i koja polako, ali sigurno postaje nezaobilazno mesto za obilazak turista koji obilaze vojvodjanska mesta.
 Ikone na ikonostasu je radio naš poznati slikar Uroš Predić, takodje Vojvodjanin, poreklom iz nedaleko  udaljenog sela Orlovata.

Park pored same crkve ima takodje više od 100 godina i bogat je prelepim starim primercima bukve i bresta. U njemu još uvek raste, za sad, poslednje od sedam primeraka drveta Ginko Biloba.

Naravno da selo Perlez ima i svoj vašar. Kakvo bi to selo bilo bez vašara?
Svake godine,  13. avgusta, u selu se povodom oslobodjenja od fašizma, praznuje dan oslobodjenja Perleza priredjivanjem folklornih susreta, takmičenjem u malom fudbalu i  velikim vašarom na mestu zvanom vašarište, gde se deca nauživaju u vožnjama u lunaparku, odrasli postanu malo “nagluvi” od preglasne turbo folk muzike, gde se uživa u ukusima pečenja sa panja, uličnim kafićima sa živom svirkom, tezgama sa pravim kretošom i svilenim bombonama i nezaobilaznim liciderskim srcima.

Perlez ima i svoju crkvenu slavu, Veliku Gospojinu,  koja se dugi niz godina slavi vrlo tradicionalno i na nesvakidašnji lep način.

     Perleške ulice su široke, sa negovanim travnjacima ispred kuća i sve su, uglavnom, primereno vojvodjanskim selima, pod pravim uglom. Sve više ih asfaltiraju, što je danak civilizaciji za kojom meštani teže iz sve snage, dok ja na neki način žalim za mojom starom, kaldrmisanom ulicom, prašnjavom u leto, kaljavom u jesen, ali čarobnom na svoj iskonski način.

   Perleško nebo krase ptice u letu, lopovi čvorci, nemirne laste, rode koje se vazdušnim liftovima penju u nebo, barske guske i patke u brzom preletu, male, plave senice, kumrije i golubovi, nezaobilazni vrapci i slavuji sa svojom očaravajućom pesmom iz bagremara i gustiša kojih ovde ima na pretek.

  U Perlezu svako godišnje doba ima svoje posebne čari i nedostatke. 
Proleće se uvek najželjnije očekuje iako se tada i najviše radi.
 Leto donese sobom znoj, vrelinu i prašinu, jesen sa kišama donese  mirise zrelih plodova i spremanja zimnice, dok zima donosi spokoj, čistoću krajolika, ali i izuzetnu hladnoću koja se uvlači u kosti.

   U selu Perlezu sam imala priliku da učim na kursu engleski jezik, da steknem mnogo divnih prijatelja baš na tom kursu, tako da sad i ja mogu da kažem da i ja imam školske, što ovde to znači da imam školske drugare, da uživam u folkloru lokalnog folklornog društva koje nosi ime poznatog perleškog slikara, portretiste i ikonopisca Arsenija Teodorovića, da naučim od perleških paora mnogo toga što nisam znala, a što je moj život učinilo ispunjenijim.

     Selo Perlez, pa u Banatu ipak od svega, po meni, najvrednije što ima, su ljudi. Vredni, radni, radoznali doduše, ali uvek spremni za šalu i pomoć ako zatreba.
Čini mi se da su ti ljudi najzaslužniji da ja volim selo Perlez na ovaj način  koji se uporno ovim redovima trudim da objasnim.
 Nisam sigurna da sam u tome baš i uspela, mislim da vam objasnim, ali ono što zasigurno i sigurno znam je da, što bi rekli Lale: Zdravo volem Perlez.

четвртак, 10. мај 2012.

12. maj - Svetski dan medicinskih sestara



U svim zemljama  sveta, pripadnici profesije medicinskih sestara - tehničara, 12. maj, dan rodjenja Florens Najtingejl, prve medicinske sestre, proslavljaju kao svoj dan. Profesija kojoj sam i sama pripadala u celom svetu zauzima visoko mesto u društvu što kod nas, na žalost,  nije  baš sasvim tako. Razlozi za to su višestruki, ali o njima, nekom drugom prilikom.
 Ovu priliku koristim da svim sestrama u mojoj zemlji, a i svuda u svetu, čestitam njihov dan sa željom da im budućnost donese boljitak u svakom pogledu; mogućnost konstantne edukacije, mogućnost da od svoje plate žive dostojnim životom u odnosu na svoj  rad i uloženi trud, mogućnost da nivo ove značajne profesije podignu na još veći stepen, mogućnost da zavrede još veće poštovanje u društvu od dosadašnjeg.
Priča koja sledi  posvećena je  svim medicinskim sestrama širom sveta. Ideja o istoj rodila se u autobusu na povratku kući posle jednog savetovanja  o zdravstvenoj nezi.

Najlepša noćna muzika 

Tišinu noći prekinuo je huk sove koji se čuo  kroz otvoren prozor sobe. Srećko je ležao budan u krevetu kao i mnogih noći pre ove. Pekari ne spavaju noću. Oni tad rade, mese hleb, spretno tegle i slažu kore pretvarajući ih u ukusne bureke sa ili bez nadeva.
Ledja ga bole od ležanja, a i koža na grudima ga svrbi ispod debelih belih zavoja.
Sigurno mi zaceljuju rane, mislio je. Pa i sestra Dušica mi to stalno govori.
Zašto je nema? Uvek dodje da ga obidje u svojoj smeni oko ponoći. Mora da ima mnogo posla. Stigli su novi povredjeni iz rudnika. Čuo je na radiju da ih sve transportuju u ovu bolnicu. To je dobro za njih, na pravom su mestu i u sigurnim rukama. Lekari su veoma sposobni, a sestre nežne, ljubazne, vredne i vrlo stručne, ali Dušica, ona je van konkurencije.
Ličila je pomalo na njegovu mladju sestru Nevenu sa onim smedjim čuperkom na čelu koji je provirivao ispod bele kape. Tiha, skladnih smirenih pokreta, krhka, ali i snažna kad zatreba.
Imala je oči u kojima uvek sija život i radost i čarobne ruke, ruke koje pobedjuju bol i donose olakšanje.
Kako je samo spretno obradila njegove rane kada je došao i kako je samo tačno znala šta da mu kaže i kada, dok  se grčio od bola. Znala je kada mu treba predah i zastala bi na tren da kao doda nešto, budno prateći izraze na njegovom licu. Govorila je istinu, ovo boli, ovo ne. Znao je u svakom trenutku šta da očekuje. Sokolila ga je sve vreme dok je brzim pokretima stavljala gazu sa melemom na  žive rane, prisećao se Srećko.
-Hajde Srećko, možeš ti to. Zajedno ćemo brže. Videćeš, sve će biti u redu, a njemu se činilo da odlazi u nebo. Bol ga satirao dok ga  je njen glas vraćao natrag, tih, nežan ali odlučan.
-Još malo Srećko, evo gotovi smo. Svaka ti čast, junački si ovo izdržao, govorila je sestra Dušica, kada je kao hitan slučaj doveden na odeljenje one noći posle nesreće.
Umoran od iščekivanja Srećko je ugasio radio iz kojeg je tiho dopirao prozukli Oliverov glas. Negde u blizini zaškripala su vrata. Hodnikom su se približavali sitni, tihi koraci.
Evo je, pomisli Srećko željno gledajući u otvorena vrata svoje bolesničke sobe.
Ovo je za mene najlepša noćna muzika.
Koraci medicinske sestre koji dolaze i donose spokoj i nadu,  razmišljao je Srećko, dok se u otvoru vrata pojavio lik sestre Dušice, noćne sestre na odeljenju za poluintenzivnu negu.