понедељак, 28. децембар 2015.

Ispalo je dobro





Nikad do sad nisam svodila bilo kakve bilanse u privatnom životu. Dosta ih je bilo tokom profesionalne karijere pa su mi verovatno dosadili, da ne kažem baš, smučili, što opet nije netačno. Da ih je bilo, tokom rada, jeste vala.
Otud mi je bilo poprilično teško da se sad vratim na pogled unazad.
Do sad sam uglavnom početkom svake godine pravila spisak svojih želja, ciljeva, za tu godinu za sebe i za univerzum, tj. za onog koji je uvek tu.
Vi kako hoćete, ali ja bez njega nikud, pa ni u Novu Godinu. Šlepam se uz njega već ihahaj. On se ne buni, a meni, dobro.

Sad će neko možda da kaže; Ova je načisto prolupala. Šta je to bilo dobro u ovoj godini koja odlazi?
Sad, ako se zna da ja uvek, kako me lepo podsetila jedna Mirna, gledam da je čaša polupuna, onda je meni ova godina donela mnogo tog zaista dobrog.

Kao prvo, zdravlje me sasvim solidno služilo, a i moji mili i dragi su se sasvim lepo nosili sa svim što se tog tiče i sve je ispalo kako valja i treba.

Para nije bilo na bacanje, ali nismo bili ni gladni ni žedni. Kome je zafalilo, delili smo, koliko se moglo.

Na sreću, dugujemo onoliko koliko možemo da vratimo. Naravno državi. Jer, da nema onog minusa, išlo bi malo teže.

Moj unuk je završio prvi razred sa odličnim uspehom.

Uradilo se po kućama opet koliko se moglo, pa je zato i moja bašta obogaćena sa dosta novih cvetnih stanovnika.

Oženili smo i starijeg junaka, sina mog brata, jednog lepog dana u oktobru.

E sad, da ne mislite da je sve bilo lepo i krasno, ima i tužnih događanja.
Neko je otrovao, glasine kažu, moju belu lepoticu mačku Melaniju, koju sam ja iz milošte zvala Meli. Moja dobra, kao pas odana mačka, nažalost, ipak više verujem da je tako završila, nego kako ja zamišljam da jeste, da su je ukrali.
To sa krađom bi u odnosu na nju bila naučna fantastika, jer osim meni, nikom nije prilazila i osim mene niko nije mogao da je uzme u ruke i mazi.

Neke pravne zavrzlame smo uspeli da sredimo, a neke su nam ostale za neke buduće dane, kao onaj kamičak u cipeli. Da nas malo žulja, tek da ne budemo baš sasvim u miru.
Ostvarili smo i jednu veliku želju vezanu za omiljenu nam godišnjeodmosrku destinaciju.

Nisam baš bila neka vrednica što se tiče pisanja na blogu, što jes', jes', a opet nisam baš sasvim ni zabušavala.

Stekla sam mnogo novih prijatelja na društvenim mrežama koje ja, već znate, vrlo ozbiljno shvatam.
Skoro neko reče, mani se, to je virtuelan svet, razočaraćeš se!
Ako i bude tako, nije do mene. Kod mene nema foliranja.
Što bi rekla moja mila majka; Crna istina, crna istina!

Pre neki dan, baš na godišnjicu braka, mog Mračnog druga i mene, opet sam se povezala sa svojom drugaricom iz srednje škole, sa kojom sam bila veoma bliska dugi niz godina i posle škole, ali sa kojom me život razdvojio na posve trivijalan način. Bio mi je to baš lep poklon za godišnjicu.

Eto, kad se osvrnem iza sebe, u dane ove godine koja odlazi, shvatim da mi je bila sasvim dobra.

A samo da znate koliko sam se plašila njenog dolaska. Bila sam u panici. Uhvatili me strahovi za sve, svakog i svašta. Naravno, previše sam čitala razne prognoze, predikcije, analize, očekivanja, ma tušta i tma defetističkih pogleda koji me preplašili od ove godine kao ni od jedne do sad.
Zahvaljujem se onom, koji je uvek tu, na svakom proteklom danu i na svakom budućem danu, svakodnevno i sasvim je logično da sam mu posebno zahvalna i na ovoj godini koja se već primakla svome kraju.

Navijam da se jednom malom, osmogodišnjem Aleksi ispune želje koje je, na pitanje svog oca šta bi voleo da poželi za dolazeću Novu Godinu, rekao; Da ne bude rata, da nema gladnih i da nema izbeglica, a ako može, onda bar jedan tablet.

Radujem se dolasku Nove Godine, čak iako se još uvek pitam, kao i nekad, kad sam bila sasvim mala devojčica, kako to zaspim u jednoj, a probudim se u sasvim drugoj godini?

Tradicionalno, dugi niz godina svima pa i sebi poželim jednu istu želju za dolazak Nove Godine; Dobro zdravlje, mir u duši i ljubav u srcu.
Tako sad koristim priliku da to isto poželim i svima onima koji budu čitali ove redove.

Zbogom godino stara, dobro došla nam Godino Nova!












субота, 26. децембар 2015.

Nije tačno da je što južnije sve tužnije





Scena prva, glavni grad, 19.12.

Renomirana prodavnica jedne od najpoznatijih vodećih firmi za prodaju i distribuciju tehničke robe. Potrošač ulazi u radnju. Odmah mu prilazi jedan od prodavaca kojih ima dosta i ljubazno ga  pita  šta želi. Kupac pita imaju li na lageru artikle koji njemu trebaju;
 Kombinovani frižider marke “Končar” 
Veliki LCD telvizor  
Ketler bokal firme "Bosch" 
Veš mašinu marke “Gorenje” 
Električni šporet firme “Alfa”-Vranje.

Prodavac kaže imaju sve, osim šporeta.
Ovo SVE su artikli iz bivših jugoslovenskih republika, osim jednog koji je iz Nemačke, znači, svi su iz uvoza, ili ti inostrani artikli. 
Nemaju šporet domaće, naše proizvodnje na lageru.
Potrošač kupuje raspoložive artikle, u subotu, 19.12. i dogovara se da svi do jednog budu dostavljeni na adresu u Sokobanju, u četvrtak, 24. 12. 
Prodavac kaže da će tako i biti i da će 1h pre dostave robe kupac biti pozvan telefonom radi provere da li je kod kuće  i da li je sve u redu. 
Roba treba da bude isporučena do 16h tog ugovorenog dana.
 Kupac kupljenu robu plaća u kešu i odlazi zadovoljan jer smatra da je postigao korektan dogovor.


Scena druga Aleksinac 24.12.

Aleksinac, mali, rustikalan i na svoj način lep grad na obalama reke Sokobanjske Moravice, na jugu Srbije. Okupan zubatim suncem u predprazničnom raspoloženju, sa novogodišnjim ukrasima u izlozima radnji u centru grada. Nasmejani ljudi, užurbano obavljaju svoje poslove. Niko nije nervozan, niko se ne gura, raspoloženi da pomognu i objasne putniku namerniku u njihovom gradu.
Na uglu glavne ulice velika prodavnica tehničke robe. Oko 11h u radnju ulazi potrošač, nije ni stigao do pulta za informacije na kojem je i kasa, pred njim iskrsava nasmejana, mlada prodavačica, malo skupljenih ramena, vidi se da joj je hladno; Izvolite, šta želite?
  • Imate li električni šporet marke “Alfa”-Vranje?
  • Šporeti su na prvom spratu, kaže prodavačica i kreće ispred potrošača u pravcu stepeništa koje vodi na prvi sprat. Pokazuje mu sve šporete željene marke.
Kada je pronašao onaj koji je hteo da kupi, potrošač kaže prodavačici;
  • A cena mu je 21999 din.
Stiže odgovor;
  • Ne, grešite. Ovaj šporet košta 20400din.
  • Kupujem, odmah. Možete li da ga dostavite u toku današnjeg dana u Sokobanju?
  • Kako da ne, ali ne pre pola dva posle podne. Dostava se ne naplaćuje. Uzgred, treba li vam gajtan i utikač?  Znate, šporet se prodaje bez gajtana i utikača?
  • O da.
  • Kolika vam dužina gajtana treba i koji utikač, za monofaznu ili trofaznu utičnicu ?
  • Treba mi gajtan dužine 2,5 m i utikač za trofaznu struju.
  • Hoćete li da vam montiramo gajtan i utikač za šporet, to se ne naplaćuje?
  • To bi bilo izvanredno.
  • Eh da, hoćete li gajtan i utikač bele ili crne boje?
  • Molim vas da budu bele boje.
  • Budite bez brige, sve će biti urađeno. Idemo na kasu.

Kupac na kasi završava sa uplatom kupljene robe, dobija račun za šporet sa belim gajtanom i utikačem za trofaznu struju na iznos od 21349 din. i veoma zadovoljan izlazi iz radnje.

Cena istog šporeta, bez gajtana dužine 2,5 m i trofaznog utikača, u glavnom gradu iznosi
21999 din.

Epilog

Šporet iz radnje tehničke robe u Aleksincu je dostavljen na adresu u Sokobanji u zakazanom terminu istog dana kada je i kupljen, 24.12. Udaljenost Aleksinca od Sokobanje je 31 km.

Roba poručena u renomiranoj radnji u glavnom gradu, dostavljena je u kasnim poslepodnevnim satima sa danom zakašnjenja 25.12. iz niškog magacina.
Niš je od Sokobanje udaljen 60 km.

Potrošač je morao da pozove više puta call centar “renomirane” kompanije za prodaju tehničke robe u glavnom gradu, da bi se informisao i urgirao za poštovanje termina, što nije urodilo plodom, zbog čega je i došlo do kašnjenja od jednog dana, iako su u istoj kompaniji znali, da samo zbog tog kupac odlazi u Sokobanju, da bi bio prisutan na dan isporuke po dogovoru.

Svaka čast prodavačici u prodavnici tehničke robe “Elektrotehna” na iskazanom strpljenju i evidentnoj pomoći kupcu.
Menadžmentu prodavnice “Elektrotehna” sve čestitke za poslovnu politiku i zahvalnost na ukazanom poštovanju potrošača.

Aleksinac ima razloga da bude ponosan na jednu ovakvu radnju gde asortiman ne zaostaje za onim u glavnom gradu, ali gde je očigledno poslovna politika i uvažavanje potrošača, kao i poštovanje dogovora, na mnogo višem nivou od onog u glavnom gradu.


PS: Ovo nije plaćen post. Ovo je priča i utisci iz života o kojima valja pričati i pisati jer dobar glas treba i da odjekne.


Kada će nam biti bolje?



U prolazu, često primetim scene koje mi već dugi niz godina bodu oči. Posebno me iritira jedna od njih, jer, kad god to vidim, setim se jednog letka u Domu zdravlja Zvezdara, jedne davne šesdeset i neke godine prošlog veka  na kojem je stajalo; Ne pljuj po podu!
Odavno smo u dvadesetprvom veku i jedino što se promenilo u tom smislu je, što se ta ružna, čak rizična navika preselila na ulice i kako stvari stoje teško će se ovde, kod nas, iskoreniti. Možda da se opet vratimo na letke, sad popularno nazvane flajeri? Ili da iskoristimo prednost bilborda?
Pa da umesto velikih reklamnih panoa sa pozivima na koncert estradnih "umetnika" stavimo neki prigodan slogan ili parolu.


 Naša jedina planeta Zemlja već odavno štekće pod teretom otpada svakovrsne vrste, a pri tom, mnogi od nas se ponašaju kao da imamo rezervnu planetu, neko drugo mesto za življenje koje će posle nas koristiti i na kojem će živeti naši potomci. A nemamo. Ipak i dalje se ponašamo bahato kad je bacanje i odlaganje smeća u pitanju.





Veoma često se dešava da zaboravimo da ovo mesto pod suncem i sve blagodati koje smo svi za sebe izgradili delimo i sa drugima oko nas. I umesto da delimo, razumemo,  mi se ponašamo kao da smo sami na svetu. Kao da sve postoji isključivo radi nas.








Naši kućni ljubimci sa nama dele sve prostore u svetu, gradu u kojem živimo. Kad smo odlučili da ih imamo, doneli smo i odluku da o njima i za njima brinemo, kako u svom domu tako i na svim onim mestima kuda se krećemo sa njima. Nažalost slike dole su učestalo ogledalo naše nebrige i nekorektnog ponašanja prema okolini i ljudima sa kojima delimo  ulice i  parkove u gradovima, selima, varošima.





Tačno je da nema dovoljno javnih toaleta ni u jednom gradu u našoj zemlji i da je to jedan od gorućih komunalnih problema. Ali je isto tako tačno da nije svaki ćošak, svaki budžak, mesto gde se obavljaju fiziološke potrebe, onako, na brzinu,  u prolazu.
Tužno je što se zna da to rade uglavnom odrasli koji svojim ponašanjem pružaju primer mlađima.



Teško ljudima koji žive u gradovima, mestima u kojima nema zelenih površina. One nisu samo ukras već i jedna od nasušnih potreba svakog naseljenog mesta u svetu. Mnogi, koji nemaju uslove da ih imaju, se snalaze na raznorazne načine da ulepšaju svoju životnu sredinu. Naravno, ima i onih koji nebrigom o istima svesno ili ne znajući dovoljno, gube mnogo.

 I za kraj, opet pljuvanje. Jedna oveštala, odomaćena  pojava svuda kod nas, na ovim prostorima i ne samo na ulicama. Bacanje, pljuvanje žvakaćih guma gde god se kome prohte.
Neću da širim priču o tome kako i da li se ovaj otpad razlaže. Reče jednom moja prijateljica; Ako ne znaš, pitaj nekog, ili Google.



Na sredini druge decenije, dvadesetprvog veka sasvim je sigurno da je trebalo da neke "atavističke" navike izgubimo, svesno, svojom odlukom. Posebno, ako se odavno zna da su štetne ne samo za svet oko nas već i za nas same.

Menjajući ove, moglo bi se reći osnovne navike pomeramo svoje granice dobrog ka kojem težimo, a iskorenjivanjem istih sasvim sigurno možemo očekivati da će nam krenuti na dobro.

Sve promene ka boljem počinju prvo od nas samih.
 Od malog, ka većem.

субота, 19. децембар 2015.

Sudbina, izbor, šta li je?




  • Šta ću, takva mi je sudbina.

Koliko puta smo se sakrili iza ovih reči?
Ima li istine da nam sudbina svima kroji kapu?
Ako je odgovor pozitivan, gde je onda tu ona, oveštala, narodna; Čovek je sam kovač svoje sreće??!
Ili ona ; Kako seješ tako ćeš žnjeti.
Ili ona; Dobro radi, dobrome se nadaj!

Da se vratimo malo na bajke. Znam da smo ih skoro svi čitali, više ili manje. Tačnije, da se podsetimo jedne, one o trnoružici, ili priči o princezi Aurori.
Sećate se, ona se rodila posle duuugog čekanja njenih roditelja, kraljevskog para, na potomstvo i oni su na slavlje povodom tog pozvali sve iz svog kraljevstva osim zle vile Grdane. I bi šta bi. Naravno da se ova uvredila i došla da im se osveti, baš pri kraju darivanja deteta.

Čime je Grdana darivala Auroru znaju milioni dece i odraslih diljem sveta, a i kako se razrešila ta njena stogodišnja “kletva” takođe svi znamo. Na  sreću, Aurora je poživela srećno do kraja svoj život na čemu treba da zahvali dobroj vili koja je svojim darom umanjila težinu Grdanine kletve, a koji je ona njoj darivala POSLE Grdane, što je od velikog značaja, jer da nije tako bilo, bi li se bajka drugačije završila?
Tako bajka kaže.

E, ali šta kaže moja mudra Zaratustra? Koje li je ona priče meni raspredala? Šta sam sama slušala, učila, tokom svog dosadašnjeg života?

Postoji verovanje kod naših starih da nam se život odvija u TRI dela.
Prvi deo je odrastanje, koje baš kako i savremena medicina kaže, pokriva period detinjstva sa adolescencijom, sazrevanjem, drugi deo je zrelost, zrelo doba, koje nastaje sa završetkom adolescencije - sazrevanja i traje do polovine našeg veka starosti i treći deo je doba starenja, staza koja se savršava našom smrti.

Kod nas, stari ljudi često znaju da kažu; Tako ti je suđeno.
U narodu, našem da budem precizna, postoji vekovno verovanje da svako novorođeno dete u prvoj noći po rođenju posećuju TRI suđaje. Otuda i ta izreka.
Svaka od njih tri daruje dete i svojim darom usmerava njegov dalji život.
Dve su DOBRE dok je jedna “ZLA”. 
Možda ne baš u pravom smislu zla, ali je tu da malo pomrsi konce ovim dobrima. Mada, sve ipak zavisi od njihovog redosleda dolaska u noći rođenja deteta.

Kako se, opet, a gde nego kod nas, u našem narodu i noć deli na TRI dela, tako i suđaje ne dolaze sve tri odjednom, već svaka za sebe u svom delu noći.
Prva suđaja dolazi do ponoći, gledajućina sat, od 21-24h.
Druga dolazi u tzv. gluvo doba noća, ili od 00-3h.
I najzad, treća suđaja dolazi u vreme od 3-6h, tačnije, dok ne zapevaju prvi petlovi, jer se zna da su zimske noći duže od letnjih.

Već ste svi shvatili čitanjem ovih redova da ove dve daruju novorođenom detetu dobro, boljitak, dok ova treća, zna se, služi da to dobro malo zamuti.
Ali, sigurno niste znali da se NIKAD ne zna koja suđaja dolazi u koje doba noći.
Takođe, svaki taj deo noći odgovara onom jednom delu našeg života koji sam vam gore objasnila.
To znači da ako nam “zla” suđaja npr. dođe pre ponoći, znači u periodu koji oslikava naše rano detinjstvo sa odrastanjem, onda će nam taj deo perioda našeg života biti veoma težak.
Ostalo ste već sasvim sam sigurna razumeli i sami, šta se dešava sa našim životima u odnosu na redosled dolaska suđaja u noći po našem rođenju.

Upravo zbog ovog verovanja, ove priče, kod nas ljudi često kažu da nam je takav život suđen. Neko kaže, to nam je SUDBINA.
Međutim..

Ukoliko se malo više pozabavimo onom, čovek je kovač svoje sreće, to nekako usmerava na jedan zaključak; Da sudbina NE postoji, već da svime što nam se dešava u životu upravljamo tj. biramo sami.
Baš kao što kaže ona narodna; Kako seješ tako ćeš i žnjeti.
To isto “tvrde” i holističari, no da li je to baš tako?
Mogu li npr. mala deca da izaberu kakvo će im detinjstvo biti? Imaju li uticaj na to?


Mene to opet podseti na moje davnašnje saznanje surove stvarnosti da ZATO kao odgovor postoji.
Neko bi sad rekao da mešam babe i žabe, ali ne.

Zna li neko zašto postoji Sunce? Zašto postoji Zemlja?
Zašto je mene rodila baš moja mama, a nije npr. kraljica Elizabeta?

Ni sama ne znam odgovor na ova pitanja i za mene je odgovor na njih odavno ZATO.
Tačnije, zaključak je da ima mnogo, bezbroj stvari, dešavanja, događanja, na koje ja, mi, NE možemo da utičemo, te samim tim ne možemo ni da biramo.

Nema li to ZATO neke veze sa onom SUDBINOM?
Sa onim, tako mi je SUĐENO?
Sa one tri suđaje? Tri vile?

Ali..
Šta biva onda sa onom narodnom; Dobro radi dobrome se nadaj!

Ako malo dete nema, ( ili ima ?) upliva na svoje životne “izbore”, zato sa godinama koje prolaze ta se istina još kako menja. Stoga je sasvim logično izvesti zaključak da mnogo tog možemo da uradimo i da predupredimo čime bismo sebi omogućili da nam starost bude lakša.
Jer, šta ako nam je zla suđaja došla kao poslednja?
U ono doba koje “pripada” našoj starosti?
Zar nije starost sama po sebi teška?
Hoće li nam se desiti ono što govore stari; Pitaće te starost, gde ti je bila mladost?

Neće, ako u vreme kada postanemo svesni, nastavimo da rastemo i učimo sve vreme svog života, neprestano.
Ako odgovore ZATO prihvatimo kao neminovnost i kao deo koji nam pripada, koji na kraju svi imaju.
Razlika je samo u gledanju na stvari, na život.

Jesam li vas možda “zablesavila” ovim redovima?
Ili ste se i sami zapitali?


Izvinite, ja sam samo, na svoj način, zagrebala površinu nečeg čime su se bavili neki, od iskona do danas i kao što znate, znam, pravog odgovora još uvek nema, no sve jedno život se odvija i dalje.



PS: Sve slike su kao i uvek Sa Google pretraživača ;)


среда, 16. децембар 2015.

Sedmica, metafora za ljubav ili tragediju



Ne bi se baš moglo reći da idem na pravi godišnji odmor od kad sam, kako volim da kažem, u mirovini. Jer, kod nas, u našem društvu, koje je nažalost sačuvalo mnoge starovremske poglede na život, za ljude u penziji, znaju često da kažu, da su na stalnom godišnjem odmoru. Imaju vreme na pretek, sede, ne rade, kradu Bogu dane.. Ipak, poslednjih par godina, moj suprug i ja, idemo u Sokobanju, zdravlja radi.

Od kako sam u penziji,  kad putujem negde, na odmor posebno, ne nosim knjige za čitanje  bez kojih se ranije, dok sam radila, nije mogao ni zamisliti moj godišnji odmor. Nosila bih bar tri knjige. Čitala bih dok su deca uživala u nekim svojim slobodnim aktivnostima u kojim im je moje prisustvo bilo izlišno. Pokušavala sam da „nadoknadim“ sve nepročitane knjige tokom godine.

 Sada, u penziji, mogu da biram vreme  kad  želim da čitam, onako serbez, što bi rekli Bosanci te zato sad, kad negde putujem, knjiga više nije moj stalni pratilac kao nekad, jer su to neko njeno vreme zauzeli neki drugi „prioriteti“.
Sad šetam, obilazim sve ćoškove  mesta u kojem boravim, iskoristim da upoznam i obiđem sve turističke ponude, ali i one koje sama otkrijem.  Gledam ljude, prirodu u celini, ponekad istražujem prošlost mesta u kojem sam, „kradem“ semenčice za svoju baštu, gledam sve ono što mi se nekad činilo sasvim normalnim  jer je tu, a što je suštinski uvek bio svet za sebe u mom svetu.

Ove godine, više puta sam imala priliku da pročitam izraze oduševljenja u komentarima, na društvenoj mreži Fb,  vezanim za knjigu koju je napisala 
Kako sam po prirodi, vrlo radoznala, posebno kad su u pitanju baš knjige, poželeh da i ja pročitam istu.
Vera je moja posebno draga prijateljica koju mi je na životni put donela baš društvena mreža Fb. U mnogo čemu  smo vrlo slične, te stoga to nije sigurno bila slučajnost da nam se putevi na neki način ukrste. Zahvaljujući njenoj velikodušnosti  i u moje ruke je stigla njena knjiga „U krugu sedmice“ koju sam ja ponela kao prvu knjigu sa sobom na godišnji odmor, nakon mnogo godina.

Ove godine smo skoro na pragu pozne jeseni otišli u Sokobanju. Vreme je bilo poprilično promenljivo i dosta hladno. Osvanuo je jedan tmuran, hladan, maglovit i kišovit dan. Dan kao stvoren da čitam knjigu ušuškana ispod toplog pokrivača. Tako je i bilo.

Ukoliko me knjiga, štivo, ponese, onda se najčešće i skoro uvek kod mene  dešava identična pojava; svet oko mene prestaje da postoji. Postojimo samo knjiga u  mojim rukama i ja i senzacije mog organizma i tela, kao odgovor na emocije  izazvane sadržajem  knjige.
„U krugu sedmice“, knjiga koju sam započela da čitam tog kišovitog jutra u Sokobanji, negde oko 11h pre podne i završila je u 2h posle ponoći, ne znajući pri tom, ni da li se dan razvedrio, ni kad je pao mrak, ne osećajući ni žeđ, ni glad, ni druge prirodne potrebe, osim samo jedne želje i postizanja cilja, da iščitam sve, od korica do korica, da što pre saznam rasplet jedne surove životne priče, napisane na neverovatno uzbudljiv način,  maestralno, znalački, prefinjeno gde treba, da čitaoca, mene, ponese u jedan drugi svet, drugačiji, a opet prepoznatljiv. 

Znalci kažu da knjige žanra beletristika oduzimaju dah kod čitanja i često čitaoca drže u „šah“ poziciji terajući ga da se ne odvaja od knjige kao da je sa njom srastao, sve dok je ne iščita do samog kraja.
Roman, knjiga, „U krugu sedmice“, po meni,  nije iz ovog žanra, ali je mene zarobio od samog početka pa sve do kraja, držeći me u nekoj vrsti čitalačkog zanosa i težnje da ne stanem sa čitanjem sve dok ne saznam i sadržaj poslednje „klape“. 
Srce mi je udaralo 300 na sat „preživljavajući“ Sofijine strahove, boli i nedoumice.


Sećam se, jednom sam sa svojom mamom razgovarala nešto na temu jednog čoveka, sa ivice zakona, sa margine života, kada je ona rekla jednu rečenicu koju sam upamtila; Majka nema kurvu, lopova, ubicu, kriminalca, ona ima samo svoje dete.

Sve to i još više prepoznala sam u priči u ovoj pročitanoj knjizi, ali sam pre svega prepoznala ljubav; Stvarnu, odanu, očajničku, pripadajuću, neprilagođenu, nemoguću, požrtvovanu, beskompromisnu, posesivnu, podaničku, omerta ljubav.

I ne samo jednu ljubav dvoje ljudi iz sasvim drugačijeg životnog miljea koji su se sreli, sudbinski prepoznali i zavoleli i koji su rastavljeni brutalno, nasilno, krvavo, već i druge ljubavi koje se provlače, tkaju priču romana, čineći je još zanimljivijom, ali dajući pri tom mnogo veću težinu svim događanjima. 
Bezuslovnu  ljubav roditelja prema svome detetu koje i nije više dete, al će uvek to  biti za njih.   
Ljubav majke prema prema detetu i nastavak njene jedinstvene, mladalačke, tragične ljubavi koja  se ogleda u ljubavi  prema onim prepoznatljivim tragovima i sličnostima sa onim kojeg više nema, a kojeg je bezumno volela, u tom malom, zajedno stvorenom biću.

Ne pamtim kad me je poslednji put neka knjiga tako ponela i zarobila svojim sadržajem kao  knjiga „U krugu sedmice“. Knjiga je napisana jedinstvenim, lepim, lakim, veoma bogatim književnim jezikom, sa izuzetno naglašenim umećem za pripovedanje i naraciju koji čitaoca drži „vezanog“ za nju.
Možda je to bio jedan od najvećih razloga da smo se upravo zato knjiga i ja stopili kao sijamci dok nas kraj nije razdvojio.

Iako „teška“, glede same priče, knjiga je sasvim laka za čitanje. Spada u one knjige kojima se rado vraćam, ali, zbog tematike kojom se bavi,  iziskuje da do sledećeg susreta prođe duže vreme, upravo stog što ostavlja dubok trag na čitaoca, mene,  i potrebu da se sve to lagano i natenane „prežvaće“ u miru.

Ostalo mi je jedno radoznalo, neupućeno pitanje autorki romana „U krugu sedmice“, nije li ta sedmica, metafora za M 70?

Naravo, ostalo je i da ovu knjigu, roman, od sveg srca preporučim svima koji vole da čitaju, a posebno onima koji vole uzbuđenja.





PS:  Za one koji možda ne znaju omerta = sicilijanski kodeks ćutanja.

четвртак, 10. децембар 2015.

Najlepša noćna muzika





Tišinu noći prekinuo je huk sove koji se čuo  kroz otvoren prozor sobe. Srećko je ležao budan u krevetu kao i mnogih noći pre ove. Pekari ne spavaju noću. Oni tad rade, mese hleb, spretno tegle i slažu kore pretvarajući ih u ukusne bureke sa ili bez nadeva.
Ledja ga bole od ležanja, a i koža na grudima ga svrbi ispod debelih belih zavoja.
Sigurno mi zaceljuju rane, mislio je. Pa i sestra Dušica mi to stalno govori.

Zašto je nema? Uvek dodje da ga obidje u svojoj smeni oko ponoći. Mora da ima mnogo posla. Stigli su novi povredjeni iz rudnika. Čuo je na radiju da ih sve transportuju u ovu bolnicu. 
To je dobro za njih, na pravom su mestu i u sigurnim rukama. Lekari su veoma sposobni, a sestre nežne, ljubazne, vredne i vrlo stručne. Ipak, Dušica,  je van konkurencije.

Ličila je pomalo na njegovu mladju sestru Nevenu, sa onim smedjim čuperkom na čelu koji je provirivao ispod bele kape. Tiha, skladnih smirenih pokreta, krhka, ali i snažna kad zatreba.
Imala je oči u kojima uvek sija život i radost i čarobne ruke, ruke koje pobedjuju bol i donose olakšanje.

Kako je samo spretno obradila njegove rane kada je došao i kako je samo tačno znala šta da mu kaže i kada, dok  se grčio od bola. Znala je kada mu treba predah i zastala bi na tren da kao, doda nešto, budno prateći izraze na njegovom licu.

 Govorila je istinu, ovo boli, ovo ne. Znao je u svakom trenutku šta da očekuje. Sokolila ga je sve vreme dok je brzim pokretima stavljala gazu sa melemom na  žive rane, prisećao se Srećko.
  • Hajde Srećko, možeš ti to. Zajedno ćemo brže. Videćeš, sve će biti u redu. 
A njemu se činilo da odlazi u nebo. Bol ga satirao dok ga  je njen glas vraćao natrag, tih, nežan, ali odlučan.
  • Još malo Srećko, evo gotovi smo. Svaka ti čast, junački si ovo izdržao, govorila mu je sestra Dušica, kada je sa teškim opekotinama po telu, doveden kao hitan slučaj  na odeljenje plastične hirurgije, u noći posle nesreće.
Umoran od iščekivanja Srećko je ugasio radio iz kojeg je tiho dopirao prozukli Oliverov glas. Negde u blizini zaškripala su vrata. Hodnikom su se približavali sitni, tihi koraci.
Evo je, pomisli Srećko željno gledajući u otvorena vrata svoje bolesničke sobe.
Ovo je za mene najlepša noćna muzika.
Koraci medicinske sestre koji dolaze i donose spokoj i nadu,  razmišljao je Srećko, dok se u otvoru vrata pojavio lik sestre Dušice, noćne sestre na odeljenju za poluintenzivnu negu.




уторак, 17. новембар 2015.

On je uvek tu



Čini mi se da sam uspela da obmanem moju malenu da sam dobro, ali ne verujem da mi je pošlo za rukom da u to ubedim mamu, kolale su joj misli u glavi dok je pokušavala da se namesti što udobnije u svom bolesničkom krevetu razdirana bolovima.

Stigao je samo pet minuta pre kraja posete, on, sa kojim je izrodila dvoje dece i čija joj je potpora trebala sad više no ikad. Nije dao nikakvo objašnjenje, ništa. Ni reč. Nije je čak ni poljubio onim njegovim poljupcem u obraz kojem nije znala ime.
Dodir njegovih usana nije osećala na svome obrazu, ali je kretnja, položaj usana, njihov oblik, sve je ukazivalo da je to trebalo da bude to, poljubac.

Nije trebalo da pristane da bude sama u sobi posle operacije. Sestre su mislile najbolje, htele su da joj omoguće mir, koji nije imala u prethodnoj sobi gde je prostor delila sa još devet svojih sapatnica od kojih je gospođa Vera bila “najteža”.
Nije bila stara, otprilike je završavala šestu deceniju života.

Gospođa Vera je umirala lagano, sa mnogo patnje i bola. Bila je ogorčena, na sebe, na život, na ljude. Bila je svesna da joj se život neumitno gasio. Imala je poslednji stadijum carcinoma jajnika, a do juče je još bila zdrava, poletna. Sad je njeno lice “krasila” maska bola, besa, očajanja, a ponekad bi njen pogled dobijao izgled mržnje.
Pričali su mi da živi sama, da joj je sin negde daleko, preko okeana, da nema pojma da mu je majka u bolnici, da umire. Kažu da joj se ne javlja godinama.
Sećam se da sam prišla da joj nešto dodam, pomognem. Grubo me je odgurnula. Posle tog sam je gledala sa strane i svaki put kad bih videla da joj se grč bola širi preko usahlog lica, odlazila bih u sestrinsku sobu i molila sestre da dođu i da joj daju neko sredstvo za smirenje bolova.

Dovezlu su je u teškom stanju u šok sobu iste noći kada sam ja bila operisana i smestili je u krevet preko puta mene. Skoro da je nisam prepoznala. Lik joj se potpuno izmenio. Ličila je na stogodišnju staricu. Bolovi su uzeli svoj danak. I dalje je preko lica imala izraz besa i ogorčenja.
Gospođa Vera je umirala sama. Svi oni okolo nje nisu mogli da joj pomognu da se oslobodi straha od odlaska, od smrti.

Ko se ne plaši smrti, zavarava sebe samog. Smrt je strah od nepoznatog, strah od onog, šta posle. Tačnije, ima li onog posle.
Strah od smrti najbolje prepoznaju oni koji se sa njom suoče. A ona, smrt, samo ćuti, vreba i čeka svoj trenutak.

Sad bi joj prijalo društvo i gospođe Vere iako je i sama osećala taj dah smrti koji joj klizi niz kičmu i koji je hladi, dok se napolju spuštala vrela junska noć i dok je muzika iz nekog kafića treštala kao u luna parku nekog seoskog vašara.
 Hevi metal muziku i inače nije volela, a noćas, kao da se sve urotilo protiv nje sa namerom da joj isisa svu snagu koju je svim svojim silama htela da usmeri da bude dobro, da ozdravi.

Bojala se, strašno se bojala, a bila je sama u toj sobi. Ni sa kim nije mogla da podeli taj svoj strah, tu zebnju koja joj se prikradala sa svakim otkucanim satom.

Operisala se od ružne reči. Tako je sama želela da govori jer je na taj način smatrala da umanjuje važnost i jačinu bolesti koja je došla iznebuha. Svi su se čudili zašto govori iznebuha? 
Nisu znali da je ona svakih tri meseca išla na kontrolne preglede, a preporučeno je bilo svima ženama da kontrolišu svoje zdravlje jednom u šest meseci.
Samo je posle poslednjeg kontrolnog pregleda do sledećeg prošlo više od tih šest meseci jer ona nije mogla da se odluči za novog lekara, jer je njen dugogodišnji lekar iznenada otišao u invalidsku penziju.

Repati je došao po svoje. Baš kod nje. Da je čačka, iskušava, kinji. Malo je bilo sveg tog u životu do sad. Samo joj je ova gorkokisela višnja nedostajala da zaokruži kamenje i prepreke koji su joj tu istu životnu stazu “ukrašavali” terajući je da se dovija kako zna i ume, ne bi li ih zaobišla, preskočila, pomerila. Pobedila.
Sve sam ih savladala, sama. I ovu ću, mislila je.

Oštar bol je presekao preko stomaka.
Bože, samo sam htela da pomerim nogu, da je spustim na pod, pomislila je.
Hoću da ustanem, da idem u toalet, ali mi se ovaj previsoki krevet opire, ne da mi da se osovim na rođene noge.

Zvono za pomoć u sobi u koju su je smestili nije postojalo, a vrata od sobe su zatvorile spremaćice posle čišćenja. Da viče, da zove, sumnja da bi je neko čuo od buke muzike koja je nadjačavala i glas misli.

Uspela je da se nekako pomeri do ivice kreveta i izvije glavu u pravcu prozora iza svojih leđa.
Uveliko je bio mrak, noć možda.
Kad bi ta muzika prestala, svanulo bi mi. Zašto joj nisu zatvorili prozor, a ostavili otvorena vrata? 
I ovako nije bilo ni daška vetra koji bi joj pomogao da joj ova vrućina bude lakša.

Popodnevna sestra joj je rekla da ima temperaturu, 38,8. Nije se zabrinula. Brinulo bi je da je bila manja, ona odvratna, tuberanska od 37,2. Od nje ne bi mogla da se mrdne. Tresla bi se ko vrbov prut bez imalo snage da se pokrene. Visoka temeperatura joj nikad nije smetala. Sa njom je mogla sve.

Onda je u trenu shvatila da je potpuno sama. Da je niko ne čuje, da nikog nema da joj pomogne, a pomoć joj je trebala, sad, ovog trenutka. Ono malo snage koje je bezuspešno potrošila u nameri da siđe sa tog visokog kreveta i ode u toalet istrošila je i sad je ležala na tom istom, velikom, gvozdenom krevetu kao bačena krpa u toj maloj sobi, sa tim jednim krevetom, koja je ličila na scenografiju iz nekog Felinijevog filma, na trećem spratu, u bolnici u centru velegrada dok je zvuk hard roka zamenio hevi metal muziku nesmetano dopirući kroz otvoren prozor i snažno joj oduzimajući i poslednje atome neke malecne snage, koja se šćućurila negde neznano gde, tek da joj usne počnu da šapuću;
Oče naš, ti koji si..

Sa svakom izgovorenom reči smiraj se lagano širio telom koje je na neki čudan način poprimilo opuštajući položaj. Čaršav kojim je bila pokrivena više nije osetila da se lepi uz nju, a muzika je postajala sve dalja i dalja.
Bože, jel ovo kraj, jedna strahom prožeta misao, bljesnula joj je kroz tamu noći.

Dnevna svetlost se širila po sivim zidovima dok je pokušavala da shvati gde se nalazi.
Bio je dan. Svanulo je novo jutro i bilo joj je hladno.
U sobi je bila sama. O ne, nisi sama, prošlo joj je kroz glavu.
Kad odu svi, kad nema nikog, on je uvek tu.




недеља, 15. новембар 2015.

Sokobanja koja nestaje



 Ove godine smo ponovo bili u Sokobanji. Već sam nekoliko puta napomenula u svojim tekstovima na blogu da se rado vraćam mestima koja na mene ostave jak utisak. Nekad to bude zbog prirode, nekad to bude zbog  ljudi. Sokobanja je mesto u koje se rado vraćam zbog oba razloga.

Zajedno, stameno, prkose zubu vremena
Neverovatno je koliko se mnogo tog promenilo za ovu "kratku" godinu dana. Izniklo je veoma mnogo novih kuća na mestu gde su nekad bile stare kuće, iz nekih dalekih vremena čak, kuće koje su imale  svoju istoriju i koje su uprkos svojoj starosti sačuvale neki svoj šarm i patinu neprolaznosti.

Iz straha da će, kad opet odem u Sokobanju mnoge od njenih starih kuća nestati ovog puta sam vredno slikala neke od tih  starih spomenika prošlih vremena  sa željom da ih sačuvam od zaborava.



U jednoj od tih starih kuća je umro i naš poznati pisac Stevan Sremac, za vreme svog boravka u Sokobanji.
Kada bi crepovi i cigle znali da pričaju, sigurna sam da bismo od ovih kuća koje još odolevaju danku civilizacije,  ljudskom nemaru, pohlepi, ili težnji za boljim životom, ispričali mnogo lepih, tajnovitih, možda neverovatnih priča i ne samo nama za pamćenje, već za vremena i posle nas.

Šćućurena u jednom delu parka, sakrila se od pogleda  



Okružena novim kućama čeka još jednu zimu spremno











"Sunčana kuća", tako sam je prozvala jer deluje vedro 
Crvena klupa naslonjena na uspomene
Ponosna, mala kuća
Odoleva zubu vremena
Mnoge ispisnice ovih kuća, kojih više nema, zamenile su nove, moderne i udobnije kuće, koje su donele, ili od kojih se tek očekuje neki boljitak.



















Neke će možda i ostati, jer će se vlasnici možda odlučiti da ih konzerviraju i ostave kao znak sećanja na svoje pradedove od kojih su ih nasledili, a nekima će novo vreme i novo doba ugasiti prag.


"Našminkana" stara vila :) Kad bi znala da priča..




A posle svake šetnje kroz Sokobanju sledi zasluženo osveženje na omiljenom mestu. Domaćinsko, za pamćenje, kao i predeli u okolini Sokobanje.


























понедељак, 02. новембар 2015.

Drugarstvu u pohode






Idem do Apatina da tamo vidim Dunav
i Jelenu jednu knjigu da mi potpiše.
Zatim u najlepši grad Sombor kod Vere,
koja ne studira više, al' stalno nešto uči dalje.
Odatle lagano, skoknuću dole, do Novog Sada,
da zagrlim Meri, Veru i Medenu,
a i moju Natu što voli da šeta.
A odatle dalje, pod noge put, da stignem do Ražnja,
gde moja draga Denka čvrstom rukom bašte sadi.
Da joj črpnem koji pelcer i banatsku zemlju
u Perlezu mome rado da zakitim.
Da se brže, trkom, do Palanke spustim i potražim Bracu.
Kod kuće u selu, Šljivoviku krasnom. Nije bitno.
Ukrašću mu jasmin žbun da učvrsti prijateljstvo
i da zamiriše kroz bašticu moju.
A onda do Soko Banje tek da joj se javim.
Ne bi bilo lepo da je mimoiđem.
U Zaječar malo da zavirim, Timok da oglednem,
da Suzanu vidim, ne daj Bože da mi se naljuti.
Da brzom brzinom proletim kroz Bor,
dugarima rukom mahnem, da ostavim trag,
pa trkom do Smedereva kod Nataše jedne
što slikama svojim istoriju stvara.
Pa malo do Grocke, u Gagin lonac da zavirim
i slatko od paprika probam.
Onda da otrčim do velikog Uba, od samo dva slova,
gde stihove nižu u dugačkom redu.
I tako dok hodam, da zavirim svuda
od bačke ravnice do Morave južne, a i šire.
Na zapad, do mora, gde u hladu masline jedna Farah drema.
U more gleda, ne zna šta se sprema,
u ovoj mojoj hodajućoj glavi, koja pero slavi
i drugarstvo širi, do dalekog Beča, gde u hramu slika
hodi jedna Lena od Trebinja, al sa dušom svetskom.
Idem dalje, mesto me ne drži.
Da vidim sve dobre i drage ljude
da ih oživim, zagrlim i prozborim neku.
Život brzo prođe, tek odsjaj je senke
zato valja ljude videti dok dišu,
a ne samo dok redove pišu.
Slova jesu pečat, al pogled u oči mnogo više znači.





четвртак, 22. октобар 2015.

Kako je dosada kriva za jednu ljubav - Svetlost se upalila




Gluvarim po netu i vidim oglas za prodaju jedne polovne knjige. Pogledam, baš ona koju tražim, godinama. E, al nisam srećne ruke. Oglas je odavno. Novih na tu temu nema.
Lavina uskomešanog sećanja i osećanja zatalasala je ovaj dan i iznedrila ove redove. Nisam želela da ih zaboravim i..eto. 
Zapisah, da ukradem od zaborava.

***
Sve je počelo na letnjem raspustu po završetku drugog razreda osnovne škole. Ubijala me dosada.
Tog leta sam raspust provodila sa svojom mamom. U ulici, gde je ona stanovala, bilo je mnogo dece, ali nevolja je bila što ja nikog od njih nisam poznavala. Nisam imala sa kim da se igram. Vreme sam trošila vezući male šustikle za bokal i čašu, kao i jastučnice za male jastuke.
Sećam se, jednu sam sama iscrtala, sa motivom malog ostrvceta sa crkvom na Bledskom jezeru.

***
Išla sam u “Kolonijal”, radnju na uglu Tetovske ulice i ulice kojom je prolazio autobus koji je vozio do Centralnog groblja. Trebalo je da kupim ulje, koje se onda koristilo samo za pravljenje salata i kupovalo se na točenje. U vrh kape, po pola litre, jer se koristilo vrlo malo i uglavnom u letnjim mesecima.

Sa druge strane ulice, preko puta radnje “Kolonijal”, bila je pekara, koja je imala poveći prozor sa velikom, širokom policom, sa ulične strane. Taj prozor je služio za prodaju peciva, a sama polica da se tu, na trotoaru, s' nogu, pojede vruća kifla uz čašu jogurta na točenje.
Polica je služila kao sto, na koji bi se sve to odlagalo i gde bi se jelo lagano, uz pomno, radoznalo posmatranje prolaznika, ali i izraženu želju da se bude viđen da, baš tu, jedeš vruće, tek izvađene iz peći kifle, po kojima je bila poznata pekara na uglu. 
Ipak, nije bila samo po tome poznata.

Bile su to kasne pedesete godine onog veka i malo ko je imao radio aparate, a o televizorima se sanjalo u većini radničkih porodica. Vlasnik pekare je bio i vlasnik jednog, kažu, onda, najvećeg televizijskog aparata. Govorilo se da je veoma dobar čovek. Često je, kad bi bilo prenosa nekog sportskog događaja preko tv ekrana, ili čak prenos fudbalske utakmice, iznosio svoj televizor, stavio bi ga na tu policu da mogu da gledaju svi; komšije, kupci, prolaznici, čak i vozači retkih automobila koji su baš tu, na raskrsnici, skretali nizbrdo u Strumičku ulicu.

Intersantan je bio taj skver na kojem se, osim pekare i trgovine, nalazila i mala pošta u kući na samom uglu Strumičke ulice, preko puta pekare. Ispred pošte je, na širokom, velikom trotoaru bio veliki drveni kiosk za prodaju štampe, koji je, baš kao i pekara imao oveću spoljnu policu na kojoj su stajale uredno poređane novine; Borba, Politika, Sport i svet, Novosti, Politikin zabavnik i druge.
U tom kiosku je pre podne, radio čika Čeda, kojeg smo svi zvali novinar.
Posle podne bi, čika Čeda novinar, novine prodavao kao kolporter, ulični raznosač novina, koje je prodavao ulicama petog reona, ondašnje opštine Voždovac.
Nosio bi oveću torbu preko jednog, najčešće levog ramena, od čega mu je to rame, kad je bio bez nje, bilo znatno niže. Torba je bila oblika pisma, sa širokim kajševima od platnenih gurtni. U njoj su uredno bile poređane novine, najčešće najtraženija dnevna štampa; Politika, Večernje novosti i Borba. Žurio bi kroz ulice glasno vičući; Novine, novine!
Često bi uzvikivao i naslove sa prvih stranica, ne bi li time privukao veću pažnju, što mu je najčešće i polazilo za rukom, jer bi iz dvorišta, sve do kapija, dolazili kupci žurnog koraka, željno iščekujući njegov dolazak i spremno držeći već pripremljen sitan novac za svoj primerak novina.
Sećam se da je tako bivalo svakog dana osim...

Kad bi se desilo da bude neki direktan tv prenos fudbalske utakmice, što je, istini za volju bilo vrlo retko, onda bi čika Čeda sklonio sve novine sa velike, spoljne police svog kioska i na nju bismo posedali mi, deca, da gledamo prenos i navijamo za svoj tim.
Uglavnom su to bili prenosi u kojima su igrali onda veliki klubovi; Parizan, Crvena Zvezda, Dinamo iz Zagreba, Olimpija iz Ljubljane, Velež iz Mostara, Železnuičar iz Sarajeva, Budućnost iz Titograda, novosadska Vojvodina, Spartak iz Subotice ili Vardar iz Skoplja.
Najviše sam volela utakmice između beogradskih rivala Partizana i Crvene Zvezde.
U moj porodici svi su navijali za Crvenu Zvezu, osim mog brata i tate. Oni su navijali za Partizan
Kad bi se desilo da igrači Crvene Zvezde ne daju sve od sebe na terenu, što smo mi deca kapirali jer bi odrasli zviždali i dobacivali, posebno, onda omiljenom igraču Dragoslavu Šekularcu, mi bismo svi, listom poskakali dole sa te police na kiosku za novine, otrčali do ulaznih vrata prodavnice “Kolonijal” i u horu započinjali pesmicu, rugalicu;
Šeki, Šeki, Šekularac, ima noge kao jarac, loše trči po terenu, neće naći lepu ženu!
Iz radnje bi, crven u licu, istrčavao brat Dragoslava Šekularca, koji je tu bio poslovođa i ljutito bi nas, mašući rukama sa podignutim kažiprstom terao, dok bi mu odrasli, koji su gledali utakmicu stojeći, pored kioska za novine i kojih je bilo podosta, zviždali, a poneki bi ga i sočno opsovali, posle čega bi on, pognute glave ulazio natrag u radnju i više nas ne bi primećivao, čak iako bi se to ponovilo, što je često bivalo.
Ne znam ko je doznao da je poslovođa radnje bio brat poznatog fudbalera, premda, to se videlo i iz aviona; ličili su jedan na drugog kao jaje jajetu. 
 Znam da je nama deci bilo veoma lepo da mu se rugamo uvek, kada bi njegov brat “zatajio” na fudbalskom terenu.

Iako je to bio najveći, crnobeli televizor, promera 53, čuvene "Rudi Čajavec" industrije iz Zagreba, nikad mi nije bilo jasno kako su uopšte odrasli, a posebno mi deca, bilo šta i videli preko tog tv ekrana, koji je stajao preko puta ulice, na razdaljini od nas gledalaca od, sigurno 6 metara.

Pojava prvih televizora je bila prava senzacija pa su tako i ovi prenosi utakmica bili i pravi događaji, naročito kad bi se održavali radnim danima.
Nama deci je naročito bilo interesatno žučno negodovanje odraslih kad bi se desilo da dođe do “zakrčenja” saobraćaja.
Ulicom Maksima Gorkog je onda vozio jedini autobus koji je povezivao centar grada sa Centralnim grobljem i usputnim delovima: onda Lekino brdo, Dušanovac i Voždovac. Skretao je baš tu, na samom skveru u Strumičku ulicu, gde mu je odmah, na samom njenom početku, bila stanica.
Ponekad, dok bi stajao na stanici na kojoj su silazili putnici koji su stanovali na Lekinom brdu i gde je uvek izlazilo mnogo njih, sustizali bi ga automobili, koji bi, stojeći iza njega zaklonili vidokrug.
Onda bismo mi gledaoci krivili glave, levo, desno, ne bismo li videli šta se dešava na malom ekranu. Ne daj Bože da bi u tim trenucima pao neki gol kojeg bi mogli da vide samo oni koji su stajali neposredno pored pekare, gde je stajao telvizor, nastala bi takva buka i ljutnja na nedužne vozače automobila kao da su nekog zgazili.
Poneki, ostrašćeni gledalac bi im nogom udarao u gume, posle čega bi oni, čim bi im se ukazala prilika, dali gas, te bi one zaškripale kao sudijska pištaljka.
Vratovi odraslih bi onda, kao po komadi, okrenuli smer u pravcu ekrana sa iščekivanjem u najmanju ruku izvođenja penala.

Tu, na tom skveru popularno prozvanom “Sportski tv prenos kod novinarnice”, jednom je bio prenos fudbalske utakmice između Parizana i Olimpije iz Ljubljane.
Prenos je vršio tv studio Ljubljana, jer se utakmica odigravala u glavnom gradu republike Slovenije. Kratku reportažu o Bledskom jezeru su prikazali na poluvremenu.
E tu sam prvi i jedini put videla Bledsko jezero i malo ostrvce u njemu sa crkvicom, koje sam kasnije, po sećanju, istrukovala, nacrtala sama na platno i izvezla jastučnicu za mali jastuk.
Zastala sam da bacim pogled na dešavanja na tv ekranu, iako sam žurila jer sam, po nalogu svoje bake išla da kupim ulje, u “Koloniju”, kako je ona govorila.

***
Čak ni ta lepo izvezena jastučnica za mali jastuk i zadovoljstvo koje sam imala po završetku iste nisu umanjili osećanje dosade za vreme tog letnjeg raspusta na koje sam se požalila mojoj mami.
  • Dosadno, kažeš da ti je dosadno - nekako iznenađeno me je pogledala ponavljajući te reči moja mama, tog dana.
  • Uzmi čitaj knjige pa ti neće biti dosadno! - smireno mi je rekla, čime je htela jasno da mi stavi do znanja da je razogovor na tu temu iscrpljen.
  • Koje knjige? Ti nemaš ni jednu dečju knjigu, rekla sam, ne popuštajući.
  • Knjiga je knjiga. Ove će ti sasvim odgovarati, pokazala je na policu na kojoj su stajale knjige, mnogo knjiga. Izvadila je jednu i pružila mi. Evo, ova će ti se dopasti.
  • Ali to je roman, uskliknula sam. Vidi kako je debela. To nije knjiga za decu.
  • Ti si veoma pametna devojčica i ova knjiga će ti biti sasvim jasna i zanimljiva, nije popuštala
    moja mama.
Tako je sve počelo. Od tad, "gutala" sam knjige.
Možda to nije pravi, odgovarajući izraz da se objasni moja opsednutost čitanjem, ali nekako najbolje oslikava žar sa kojim sam čitala sve što mi dođe pod ruku.
Bio je to moj prvi pročitani roman koji se zvao “Svetlost se ugasila”, nobelovca Radjarda Kiplinga, posle kojeg je na red došla jedna knjiga koju sam do sad pročitala više od 20 puta i nikad mi je nije dosta.
Više mi nikad nije bilo dosadno.