недеља, 30. децембар 2012.

Badnjak



Dan je uveliko osvojio snežne vrhove Suve planine.  Vetar je laganim dahom podizao sneg sa strmih padina koji se poput Striborovih strela spuštao niz njih. Poneka bi u prolazu dotakla dečje zarumenele obraze i zavijorila šal oko njihovih vratova.
Sneg je škripao pod malim nogama koje su gazile po tragovima stopala koje je ostavljao, prteći stazu,  gorostasan čovek poodmaklih godina, sede kose,  gustih, usukanih brkova i pognutih leđa pokrivenih debelim gunjem. Jednom rukom je pridržavao držalju sekire prebačene preko ramena, dok je drugu držao ispruženu iza sebe povremeno pridržavajući za ispruženu ručicu, malog dečaka koji je hodao iza njega, ubrzano dahčući. 
Pored staze kojom su išli, sjajem mesečine, ljeskao se zaleđeni potok, a vrbe, na drugoj strani obale, pucketale su pod povremenim naletima vetra. Poneka vlat trave i smrznuta šaš, koje su izvirivale iz snega ispod vrba, razbijali su monotonu belinu svojom umornom žutom bojom.
Staza se pela uz brdo, kraj izvora iz kojeg je leti u mlazevima izvirala sveža, hladna voda. Zima je svojim ledenim dahom okovala izvor. Mali mlaz vode se teško probijao kroz otvor veličine dlana na čudesno lepom ledenom ukrasu oblika kristalne kugle po kojem su se zraci zimskog sunca presijavali bojama duge. Čovek je povremeno zastajkivao osvrčući se iza sebe i gledajući dvoje dece koja su hodala po njegovim tragovima, dečaka i devojčicu.
 Dečak je imao oko pet godina, devojčica koju godinu više. Bio je obučen u debelu, perjanu jaknu plave boje, dok su mu noge bile sakrivene u čizmicama jarko žute boje. Na glavi je imao vunenu kapu sa šarenom kićankom koja je poigravala pri pokretima njegove glave, a oko vrata, imao je nekoliko puta obavijen šal braon boje sa plavom bordurom na ivicama. Ispod kape su virili crni, kudravi čuperci. Zarumenelih obraza i radoznalih očiju gledao je u krajolik kojim su prolazili, budno pazeći da staje po dedinom tragu.
 Iza njega, koračala je vižljasta devojčica, pridržavajući ga pokadkad rukom da ne padne, kada bi se okliznuo u snegu. Ona je na sebi imala jaknu svetlozelene boje, a na glavi okruglu šarenu kapu i šal istih boja. Njene noge, od hladnog snega, čuvale su čizmice  crvene boje.
 Devojčica i dečak su imali na sebi pantalone od smeđeg, debelog, rebrastog somota. Oboje su, već vidno zadihani, zastajkivali i usporavali tempo penjanja uz brdo.
  • Dokle ćemo više da se penjemo deda, umorili smo se, odvažno je progovorio zadihani dečak. Rekao si nam da ćemo brzo stići, a vidi, već smo se popeli na sam vrh.
  • Još samo malo - odgovorio je starac.
  •  Pogledaj kako se lepo vidi selo odavde. Eno je i naša kuća. Ala je baka založila, vidi kako se dim vijori, a povremeno izleću i varnice iz odžaka. Sigurno je već ispekla pogaču - reče devojčica i obliza usnice kao da je sa njih skidala neku nevidljivu mrvicu.
  • Baka je kazala da će ispeći i kolače. Samo nije rekla koje. Kaže, to će biti iznenađenje - uzbuđenim glasom odgovorio joj je dečak, gledajući u pravcu kuće i čežnjivo uzdišući.
  •   Evo, skoro smo stigli deco - začu se grleni dedin glas. Pogledajte,  kako je  lepa cerova šumica.
Sa leve strane puta, na jednoj planinskoj kosi, raširila se mlada, belogorična šuma ogolelih grana. Samo su grane hrasta, cerića, bile ukrašene, zupčastim, promrzlim listovima svetle smeđe boje.
  • Sad ćete Uroše ti i Dora da izaberete stablo koje ćemo uzeti za badnjak. Pažljivo birajte, nek bude pravo i ne mnogo debelo.
  • A hoće li deda stablo umreti kad ga ti posečeš - upitao je dečak?
  • Neću ga celog iseći Uroše, samo jednu granu. Ne brini, na proleće će na mestu gde je bila grana porasti nova.
  • Pogledaj Uroše - obratila se Dora dečaku pokazujući prstom na jedno stablo. Ovo je lepo stablo. Vidi kako su mu grane guste i čipkaste.
  • Baš je lepo, zar ne deda - odgovori dečak.
  • Ako se vama sviđa, može. Neće mi biti teško da  isečem jednu lepu granu. Izabrali ste pravo stablo i baki će se dopasti.
 Starac je spustio sekiru sa ramena, skinuo debeli gunj, pa pažljivo uhvativši sekiru  čvrsto, obema rukama, stade vično seći odabranu granu.
U nekoliko trena, cerova grana je bila isečena. Dečak i devojčica su ushićeno gledali u badnjak.
  • Kako su ti veliki i jaki mišići deda - govorio je Uroš opipavajući dedine mišice. Hoće li i meni biti takvi kad porastem?
  •  Ne brini Uroše, biće još snažniji od mojih. Starac se nasmešio.
Dora je gledala mesto na stablu cerića, sa kojeg je deda isekao granu.
  • Namaži mu ranu deda - obrati se sedokosoj starini devojčica.
  •  Ne brini Dorice - odgovori joj deda podižući gunj sa staze i žurno ga oblačeći. Zatim je u jedan od džepova zavukao ruku, izvadio jednu omanju kesicu i svojom ogromnom šakom izvadio iz nje nešto čime je hitro namazao posekotinu na stablu.
  • Čime si namazao drvo deda - upitaše ga u glas deca?
  •  Pepelom. Tako je radio moj otac. Njega je naučio da tako radi njegov otac, moj pradeda. Govorili su mi da je to dobro za stablo i da će ga to zaštititi od truljenja, a sada i od zime, pa eto i ja tako radim. 
  • A sad, hajde da požurimo natrag. Počinje da duva jak vetar lepi moji,  podižući cerovu granu sa zemlje - reče deda deci. 
Spretno je nabaci  na svoje desno rame na kojem je već stajala sekira i laganim korakom stade da korača na dole, ka selu. Deca poslušno kretoše za njim .
Iza njih, ostala je cerova šumica i šum zimskog vetra u njoj.
  • Baki će se veoma dopasti naš badnjak deco.
  • Pa i jeste lep deda dahćući umorno - rekoše deca. 
  • Praviće lepe kresnice kad bude goreo, a to je najvažnije - reče starina,.
  • Kad se unosi badnjak u kuću deda -  upita ga Dora?
  • Večeras, pre  badnje večere.
  • Zašto se unosi badnjak deko -  javio se i Uroš?
  • U slavu rođenja gospoda Isusa Hrista deco.
Svi pravoslavni vernici, za Božić, unose badnjak u kuću. Ujutro, na dan Božića, ko prvi uđe u kuću, polaže badnjak i izgovara božićnu čestitku. Njega u našem narodu zovemo polažajnik. On dobije i darove od domaćice za to što polaže badnjak, košulju ili štrikane čarape,  nekad samo jabuku ili suvo voće, već kako ko šta ima.
  • Ko će biti naš polažajnik deda -  upitala je ponovo Dora?
  • Ko prvi ustane od nas troje, ti Uroš ili ja.
  • Ja ću sigurno ustati prvi - rekao je dečak.
  • To ćemo baš da vidimo, spavalice - smeškajući se reče devojčica.
Ubrzo je vesela trojka stigla do svoje kuće. Deca rumenih obraza utrčaše u kuću vičući u glas:
  • Deda je isekao  veoma lep badnjak bako. Izađi da ga vidiš!
  • Hladno je deco. Moja kostobolja baš ne voli zimu. Sigurna sam da ste vi izabrali najlepši badnjak,  nežno milujući male glave i pomažući im pri skidanju jakni - reče im starica.

  Veče u planini se spuštalo uvek iznenada, kao da se prikrada iza nekog od visova gde je čekalo najbolji momenat da pobedi dan. Za povećim stolom u kuhinji, sedeli su Dora i Uroš nestrpljivo iščekujući nešto. Baka je postavljala svečanu trpezu stavljajući na sto zemljane činije sa raznoraznim đakonijama. Na zvuk snažnog kucanja o vrata, svi se trgoše.
  • Napred - pozove starica zvonkim glasom.
  • Pomaže Bog! Dobro veče domaćice, srećno badnje veče - gromko izgovori deda koji se pojavio na otvoru kuhinjskih vrata.
  • Bog ti pomogao domaćine - odgovori baka i stade ga posipati pšenicom iz sita koje je hitro dohvatila sa kredenca.
Starac spusti badnjak, granu hrasta cerića pored šporeta u kojem je pucketala vatra i  poče rasipati slamu koju je u naramku nosio ispod jednog pazuha. Onda stade kukurikati kao petao dok je starica sitnim koracima gazila iza njega kokodačući kao kokoš.
  • Haj’te deco vi iza bake i pijučite kao pilići, tako se valja - pozva starac decu koja su to gledala radoznalo, široko otvorenih očiju.
Ova poskakaše brzo sa stolica i stadoše žurno koračati iza bake, prvo Dora, a iza nje Uroš pijučući pri tome i smejući se razdragano. Vesela kolona je hodala oko kuhinjskog stola dok je deda rasipao slamu po podu kuhinje. Nedugo zatim svi posedaše oko stola i stadoše se sladiti jelima koje je baka pripremila za badnju večeru.
  • Sve si tako ukusno pripremila bako - reče mala Dora.
  • Ne mogu više, pući ću ako samo još nešto stavim u usta - oglasio se i mali Uroš.
  • Ako je tako i ako ste lepo večerali, onda haj’’te na spavanje. Valja sutra rano ustati - reče im baka. 
Deca poslušno ustaše od stola, poljubiše ih za laku noć i nestadoše  hitro u spavaćoj sobi.
  • Ja ću sutra ustati pre tebe Dorice i biću polažajnik, videćeš - reče mali Uroš.
  • Prvo skoči, pa reci hop! Laku noć Uroše, mora brzo da zaspim da bih pre tebe ustala jer i ja želim da budem polažajnik - odgovori mu Dora iz kreveta, već spremna za spavanje.
U sobi je vladao polumrak. Samo je jedna zidna  lampa oblika lotosovog cveta, širila diskretnu svetlost. Iz ugla sobe, gde se nalazio Urošev   krevet, čulo se tiho romorenje. Dora načulji uši ne bi li čula šta  on to govori, a onda se tiho nasmeja. Iz ćoška su dopirale tihe  reči:
  • Kol’ko kresnica, tol’ko česnica, kol’ko žara tolk’o para….
Uroš se preslišavao ponavljajući Božićnu čestitku koju  polažajnik izgovara kada polaže badnjak, a koju ga je tog dana deda  naučio.
  • Sutra ujutro ću se praviti da još spavam, iako se uvek probudim pre njega, tako da on može da bude polažajnik. Izgleda da mom bratu mnogo znači da bude polažajnik. Neka mu bude.  Kad poraste, nadam se da će pamtiti naš prvi Božić u selu. Ja ga sigurno neću nikada zaboraviti jer sve što se danas dogodilo je nezaboravno - razmišljala je Dora dok se san prikradao kroz noć zatvarajući snene dečije oči.
Napolju je vetar noćnik, bučno svirao svoju zimsku melodiju, a sneg  je nošen vetrom ljubio prozor sobe, u kojoj su mirnim snom spavali  Dora i Uroš i pravio čudesne šare po njemu.
Lagano, jedan za drugim, gasili su se prozori seoskih kuća i hladna  zimska noć osvojila je krajolik na Suvoj planini okupan sjajem mesečine i belinom snega jedne predbožićne noći.



петак, 28. децембар 2012.

Passau, jedan proživljeni život 2.deo




           Passau je mali grad u Bavarskoj,  u južnom delu Nemačke, u koji je davnih sedamdesetih godina prošlog veka, oduševljena njegovom lepotom, odlučila da, trbuhom za kruhom, nastavi svoj gastarbajterski život  moja majka.
Oberhaus Passau
          Bila su to vremena u kojima smo svi živeli u jednoj zemlji bratstva i jedinstva i u kojoj je, čak i danas poneki tako pričaju, tekao med i mleko. Po tome, nekako dođe, da je moja mama otišla tamo, u Passau,  tražeći preko hleba pogače. No, nije bilo baš tako.

Moja majka je, posle 14 godina rada, postala višak radne snage, zamislite, kao prodavac na pijačnoj tezgi, jednog ondašnjeg vodećeg trgovačkog preduzeća. Kada bi pričala, veoma retko doduše,  zašto je došlo do toga da ostane bez posla, svako iole malo obrazovan bi shvatio da je bila izložena beskrupuloznom mobingu, kako se to danas stručno naziva, a onda su to, samo šaputajući govorili, da je to mentalno maltretiranje na poslu, začinjeno i po nekom ucenom.
         Moja majka je bila veoma lepa i mlada žena u to vreme, sa prelepim zelenim očima, crnom prirodnom talasastom kosom, udata do duše, ali to nije ometalo neke određene strukture, kako su se nazivali u to vreme ti drugovi, da ušićare ako mogu, zaštićeni svojim položajem, a i “debelom” zaleđinom, po nešto, onako, sa strane.

Kako to kod nje, moje majke, nikako  nije prolazilo, e onda su se Vlasi dosetili pa je premestili sa mesta poslovođe prodavnice na mesto pijačnog prodavca na Cvetkovoj pijaci, a najposle , kako je ona istrajavala, a njihov bes rastao, našli su modus da je i oteraju sa posla tj. da joj daju otkaz.

Dotične strukture nikako nisu htele da shvate da je moja majka imala dignitet ili ti, samopoštovanje, jer, Bože moj, to je bilo rezervisano za njihov soj, a ne za radničku klasu.

        U to vreme ja sam završavala osmi razred osnovne škole i spremala sam se za upis u gimnaziju ili učiteljsku školu.
No, kako su deca tada često upisivala srednje škole po želji svojih roditelja, tako sam i ja upisala srednju medicinsku školu, jer, govorili su,  šta ću biti posle gimnazije? 
Sa srednjom školom imala bih obezbeđen posao, dok bih sa gimnazijom morala da se školujem i dalje, a to dalje, u radničkoj porodici kojoj sam i ja pripadala, gde je moja mama ostala bez posla, bilo je veoma daleko i  nezamislivo.
Tako me moja mama opremila za polazak u prvi razred srednje škole i nakon nekoliko dana po mom polasku u istu, otputovala u  Austriju, u potragu za novim životom, novim poslom i novom egzistencijom koja bi meni i mom bratu obezbedila udobniji i bolji život.

Klosterneuburg
       Započela je svoj, mnogi gastarbajteri kažu, težak život uz gorak hleb u malom, prelepom gradiću Klosterneuburgu, udaljenom od Beča samo dvadeset minutnom vožnjom međumesnim vozom, koji je polazio sa stanice, onda, a i danas znane pod imenom Franz Josef  banhof. Tu, u tom mestu je radila skoro šest godina, ali je, nakon jednog izleta do prelepog grada na tri reke, Passau, odlučila da se preseli u isti i da tu nastavi svoj gastarbajterski život.

Tu je živela i radila, ostvarila svoje pravo na penziju, vraćala se kući, onda u Jugoslaviju, kasnije u Srbiju, ali se nikada nije sasvim vratila.

Kada je pošla u inostranstvo imala je 37 godina. Van svoje domovine, bolje rečeno otadžbine, Srbije, provela je 47 godina. 
Više je živela, kako ja to volim da kažem u Evropi, nego na Balkanu.
 Proputovala je Nemačku uzduž i popreko, kupala se u  Severnom moru, banjala se u raznim banjama Nemačke, a opet sve to, nije nikada radila u svojoj otadžbini.

 I onda, a i sad, ponekad se zapitam zašto je to bilo tako, a jedini odgovor koji mi uvek dolazi u pamet je da joj se sređen život, u sistemski sređenom društvu dopadao  više nego ovaj naš, kako u socijalističkoj bivšoj zemlji, tako i u ovoj novokomponovanoj koja baulja u potrazi za sobom samom, sa jednom nogom u prošlosti, pogleda uprtog u budućnost, stojeći u stvari u mestu, kao čovek izgubljen u magli.

I ono što sam odavno shvatila je da mi je uvek i užasno mnogo nedostajala.

Jeste da je moja mama dolazila relativno često, jer je znala da bane iznenada, da nas, kao iznenadi, kao i za sve njihove kraće ili produžene praznike, a njih je, na moju sreću bilo, ali,  to je  za mene bilo uvek prekratko vreme i vreme koje je meni uvek ličilo na praznik, znači, nije imalo nikakve veze sa običnim životom i običnim dešavanjima koje prati svaki život.

 Iako sam imala obezbeđenu egzistenciju, ja nisam imala svoju mamu pored sebe.
 Nisam imala rame za plakanje kad mi je bilo potrebno, mene nije čekao skuvan ručak, večera, opran veš, upaljena peć u hladnim zimskim večerima kada se promrzla vratim iz svoje škole nošena severcem sa Zvezdare do moje ulice, nisam imala sa kim da podelim tajne o prvoj ljubavi, prvim razočarenjima, meni niko nije išao na roditeljske sastanke, nije me niko ni hvalio, ni kudio.

 Ja sam, kao i mnoga deca drugih gastarbajtera, koja su ostala kod „kuće“  i koji najbolje razumeju o čemu mislim dok sve ovo pišem, a trudim se iz sve snage da ne budem previše patetična, rasla kao nevidljivo dete.
To vam je ono kad znate da imate dete, ali vam ono ne pravi probleme, jer je dobro, vredno itd. pa onda i nemate baš puno posla oko njega. A ja sam se strašno  mnogo trudila da budem dobra, da budem primećena od mojih roditelja, moje mame, a opet, trudila sam se da joj ne otežavam ionako težak život koji je živela u tuđoj zemlji, govoreći tuđ jezik i poštujući nimalo laka pravila života nametnuta gastarbajterima, koji su svi bili, kao, lepo prihvaćeni, ali su morali da se dokazuju opet, pa ponovo, pa..uvek.

       Nije moja mama imala baš sladak život u toj obećanoj zemlji Nemačkoj, kao što mnogi misle. Radila je razne poslove dok se na kraju nije zaposlila u državnoj firmi, gde joj je, kao i ovde, bilo najbolje.Ali, uvek je od života uzimala ono najbolje i živela je bez roptanja.

Uvek vedra, nepokolebljivo optimistična, govoreći često svoju izreku: “ Dugo je do života“, što je u suštini trebalo da znači da ima još puno do kraja života i da se život treba živeti sa svim što on donosi, lepo ili ružno, jer nas sve u suštini uči i od nas čini bolje ljude.

Moglo bi se reći da je bila omiljena osoba kako kod naših ljudi, tu mislim na ljude sa svih prostora bivše zemlje, Jugoslavije, tako isto i kod Nemaca.
Svi su je voleli i cenili kao velikog radnika, kao čoveka koji ide u korak sa vremenom, mada ja mislim da je ona često bila i ispred svog vremena, kao čoveka čija je svaka reč imala svoje mesto i težinu koju je trebalo da ima u datom trenutku, a opet, reč koja nije povređivala več, učila ili lečila.
Ona opet, nakon što je obudovela, živela je neki ležerniji život radosna što ima nas, svoju decu, srećna zbog svojih unuka koji su svi dobri i uspešni ljudi i posebno ponosna na svoje praunuke jer su joj, kako je znala da kaže, zaokružili život.


Moja mama u Perlezu
Živela je na relaciji Passau - Beograd, ili Passau - Perlez, selo u ravnom Banatu gde je, iako veoma bolesna, kako je govorila, dolazila  poslednjih godina na godišnji odmor, u kuću, koju je meni kupila.    
       Moja mama je imala dve domovine i dva voljena grada: Beograd,  u kojem je bila rođena i za koji su je vezivale divne uspomene i Passau, grad u kojem je živela poslednjih 41 godinu, vraćajući se iz njega  u Srbiju, otadžbinu,  a ne vrativši se nikad. Ona je volela i Nemačku i Srbiju, moglo bi se reći isto kao što se vole deca. Voliš ih isto, a opet različito, ali identičnim intenzitetom i nesmanjenom ljubavlju.

Bila je žalosna što mnogo tog nije u Srbiji kao u Nemačkoj, a opet, smetalo joj je što tamo nema ovog našeg šmeka počev od temperamenta naših ljudi pa do mirisa svega; cveća, povrća, vazduha..
No ipak, volela je Passau gde se osećala, svetski, što i nije bilo daleko od istine. Cenila je red i vrednoću njegovih žitelja, sređenost i čistoću i veoma je cenila njihovo zdravstvo, posebno poslednjih godina kada je teško obolela i kada je nastavila da živi svoj život punim intenzitetom u „društvu“ prvo dva, a potom i trećeg karcinoma.

Reka Dunav u Passau
       Pomislim često da je crpela neku snagu iz grada u kojem je provela toliki niz godina, iz Passaua, iz jačine tri reke od kojih je jedna bio Dunav, reka koja teče i kroz mamin rodni Beograd.
 Bog sveti zna.







PS: Gastarbeiter - bukvalno prevedeno znači radnik u gostima. U suštini znači radnik iz strane  zemlje.

уторак, 18. децембар 2012.

Passau - drei flüsse stadt - 1. deo



Passau -City on Three Rivers
Passau - grad na tri reke

O Passau se skoro sve može saznati putem  internet stranica o tom gradu, ali ovo je moja priča iz tri dela o gradu Passau, gradu koji je obeležio život moje majke i moj život.

Passau, prelep stari Bavarski  grad, na samoj granici Nemačke sa Austrijom, na obalama reka Dunav, Inn i Ilz ( Ilc), zbog čega ga često nazivaju i Venecijom Nemačke.
 Passau pleni svojom lepotom. Grad pomalo podseća na neki mediteranski grad, jer u svom starom delu ima puno popločanih uskih uličica  sa lučnim prolazima ili manjim pasarelama između kuća.


Ilzstadt
Kako se prostire na obalama tri reke, tako i shodno tome ima tri gradska jezgra; Altstadt, koji zauzima desnu obalu Dunava i levu obalu reke In,  Ilzstadt, koji se nalazi sa obe strane reke Ilz (Ilc), koju stanovnici grada još zovu i crni Ilc, jer je reka tamne, zagasito braon boje.
Na ušću reke Ilz plove parovi  labudova vrlo naviknuti na prisustvo turista ili većeg broja ljudi.






Innstadt
Treći deo grada je deo koji   se zove Innstadt. Nosi ime po reci  In  jer se nalazi duž njene desne obale. U ovom delu se nalazi veliki broj muzeja kao i manastir, crkva, Marijahilf koji ima jedan centralni i sporedni ulaz. Sporedni ulaz je  zasvođen hodnik sa preko 300 stepenika koji simbolizuju Hristov uspon na Golgotu. Na zidovima su prikazi, ikone, iz Hristovog života.

U jednom delu Innstadta se nalazi i stari granični prelaz između Austrije i Nemačke na kojem se danas nalazi poslednja stanica jedne od autobuskih linija gradskog autobusa.



Prva levo je Ilz, Dunav je u sredini
Prvi put sam videla uliv  tri reke jedne u drugu tj. treću, gledajući ih  sa tvrđave Oberhaus, koja se nalazi visoko iznad grada, na levoj obali Dunava, u delu koji pripada Ilzstadtu. Sa terase tvrđave se  pruža predivan pogled, panorama celog  grada. Tada nisam mogla da ocenim koja se od reka uliva u koju. Delovalo je kao da se Dunav uliva u In, a ne In  u Dunav, mada, sama reka Ilz, onako uža od obe, nedvosmisleno, svojom zagasitobraon bojom utiče u Dunav.



Dunav je kod Passaua, takođe tamnije smeđe boje i samo nešto širi od Ina, koji mu sa svojom zelenoplavom bojom vode donosi neku svežinu i koja dugo prati tok Dunava kao veće reke, što opet na neki način govori da Dunav ipak prima obe reke u svoje talase.

Ušća reka tj. utok sve tri reke, se mogu u letnjoj sezoni lepo videti „šetnjom“ brodom, mada brod ne plovi uzvodno Inom. Da li je to zbog same jačine toka Ina ili zbog nečeg drugog ne bih znala reći.

Passau je univerzitetski grad, pa samim tim deluje kao da je njegovo stanovništvo izuzetno mlado. Opet, mogu se videti i pripadnici trećeg doba kako udobno sede u mnogobrojnim kafićima ispijajući svoje kafe, ćaskajući međusobno uz veoma ukusne bavarske kolače.

Saobraćaj u gradu je izuzetno uređen. Autobusi idu tačno u određenom vremenskom intervalu, kašnjenje je moguće u rasponu minut, dva. Kupljena karta za jednu vožnju važi i za presedanje u drugom pravcu, u roku od jednog sata.

Grad je jedna velika, lepo uređena bašta gde se zelene površine, a i same bašte, balkoni, prozori sa cvećem,  neguju veoma uredno i znalački, što navodi na zaključak da ljudi u Passau veoma vole cveće.

Šetalište pored reke Inn
Omiljeno sredstvo prevoza, naročito studentima, je bicikl. Ako se ima u vidu da je konfiguracija tla, terena na kojem grad leži, brežuljkasta, kako ja volim da kažem, uzbrdo, nizbrdo, to možda ukazuje na izvesne poteškoće, ali, nije tako. Očigledno je da su u pitanju bicikli koji mogu da savladaju velike uspone, a ulice u Passauu, su uglavnom pod velikim nagibom. Svakodnevno se mogu videti i poštari kako kroz ove ulice lagano raznose poštu na svojim žutim biciklima.



Passau ima veoma lepo uređenu pešačku zonu sa bogatom kulturno umetničkom ponudom na otvorenom do kasne jeseni pa čak i do samog Božića. 
 Svetski poznati butici su nezaobilazni dekor grada, a od pre nekoliko godina se u samom centru nalazi veoma lepa zgrada „Stadtgalerie“, koja je pandan svetskim šoping molovima.
Pogled na Rathaus sa Dunava

 Zgrada opštine Passau, Rathaus,  stara je  više od 5 vekova na kojoj su murali Bavarskog kralja Leopolda, kao i princeze Sisi, austrijske carice Elizabete, majke prestolonaslednika Rudolfa koji je okončao svoj život u Majerlingu sa svojom voljenom. Bavarci su veoma ponosni na svoju princezu Sisi, ali je ne manje vole i sami Austrijanci.

Na spoljašnjem zidu opštine mogu se videti oznake koje pokazuju kada je nivo Dunava bio najveći tj. kolike su bile poplave, što ovde nije retkost. Daleke hiljadu petstotina i neke normalni  nivo Dunava je  čak bio viši od 15m.Zgrada opštine i danas radi najnormalnije kao da  je tek  juče sagrađena.

L judi u Passau  su vrlo susretljivi i ljubazni.
Passau je turistički grad sa neprekidnom turističkom sezonom i samim svojim izgledom, a i promišljenom turističkom ponudom je jedan od najposećenijih gradova Nemačke.






Srebrno beli karneval





Probudio me čudan zvuk, kao fijuk biča. Gluvo doba, prošla je ponoć.

Još jedan fijuk. Šta li to fijuče ulicom? Drhtaj straha prostrujao mi je kroz telo.

Ustala sam i prišla prozoru, razgrnula zavesu i pogledala na ulicu. Dah mi je zastao u grlu, a oči se raširile od nestvarnosti prizora.

 Beograd je spavao. Tu i tamo video se po neki usamljeni, osvetljeni prozor na soliterima u savskim blokovima. Ulične svetiljke istrošenih sijalica razgrtale su noćnu tamu. Zakasneli par, zgrčenih ramena i pognutih glava stisnut u jednu senku, žurno je koračao ulicom.

Na nebu je iza jednog gustog oblaka izvirivao mesec. Svuda unaokolo u hladnoj zimskoj noći, odigravala se čudesna predstava. Uz zvuke vetra, pred mojim očima plesalo je bezbroj parova u vazduhu.

 Pirueta levo, skok u vis, dvostruki salto. Ispod ulične svetiljke igraju kolo u besnom ritmu severca koji fijuče kao džambaski korbač.

 Preko puta ulice, mnoštvo igrača se oslonilo na već otežale grane visoke jele, dok novi, u ludom ritmu, pristižu iz visina. Sa leve strane ponovo prasnu vetar i donese niz novih raspomamljenih, svetlucavih plesnih parova.  Neki, već posustali i umorni od igre, tromo popadaše na zemlju obrazujući paperjasti pokrivač koji je iz časa u čas postajao sve deblji.


 Nad Beogradom se u zimskoj noći odigravao srebrno beli karneval.

Bezbroj snežnih pahulja plesalo je uz ritam vetra svoj najlepši poslednji ples. Padao je prvi sneg, leta gospodnjeg..

недеља, 28. октобар 2012.

Lepe uspomene znaju da bole


               Kad život prolazi često umemo da kažemo, ma nije važno, imam uspomene. Svi mi imamo uspomene. Lepe i one manje lepe. Ove manje lepe, kako ih ja eufemistički nazivam, često znaju da bole, onako, do dna duše, ali su sve jedno naše i nikad ih se ne odričemo. Ova je jedna od tih, bolnih, moja, ali nekako više njena, jedne male, sada već velike Anje, koja nije prestala da sanja, a kada sanja, sanja uvek isti san.
Grad okružen slavonskim  šumama, reku Ilovu koja protiče pored sela gde se rodio njen deda, hrastove, kitnjake i lužnjake, srne i jelene koji jure preko uzoranih njiva bežeći ispred lovaca, vinograd ispod kuće, jednog psa ,  mađarsku vižlju po imenu Tref,  kratkodlakog, boje šargarepe koji je bio komšijin, ali i njen, igranje u šumi preko puta kuće, kupanje u toplim vodama bazena u parku banje...

Jednog kasnog leta boravili smo nešto duže u gostima kod Anje. Imala je onda, blizu osam godina. No, niko joj ne bi dao toliko godina jer je bila krhka, omanjeg rasta, plavokosa, živahna  devojčica sa krupnim, plavim, radoznalim očima.  Sećam se da me jednog dana povela u šumu, preko puta kuće, da bi mi pokazala nešto interesantno, nešto što niko nije znao osim nje. Razumela sam da je to njena tajna.
Šuma je bila lepa, bogata, belogorična,  ne baš previše gusta, ali su stabla bila izuzetno visoka. Tu i tamo rastao je i po neki bor, ali i visoke, smaragdno zelene jele. Krošnje stabala su se sastavljale u visini skrivajući nebo iznad i ostavljajući tek po neki prorez kroz koji se probijalo sunce osvetljavajući tlo na kojem je bilo žbunolikog rastinja, mahovine i dosta opalih borovih iglica i sasušenog lišća. Na jednom omanjem proplanku, na samoj sredini, rasla je  velika bukva, a na njenom stablu, visoko,  bila je jedna omanja rupa na koju mi je Anja skrenula pažnju.

-         Gledaj strina, sad će da izađe. Ja sam mislila da će iz te šupljine iz stabla izaći veverica. Znala sam da one vole da prave svoja staništa u šupljinama stabla. No, umesto veverice, izašla je jedna omanja životinjica koja je podsećala na nju, ali nije bila veverica. Onako začuđeno, upitala sam malu Anju o kojoj je životinjici reč.

     -        To je puh. On voli da jede isto što i veverica i strašno voli da krade orahe,   lešnike iz kućnih trapova, objasnila mi je kao velika, mala Anja.


Gledala sam u majušno stvorenje zadivljeno, ali i iznenađeno, jer, nikada u svom životu do tog dana nisam videla puha, a bližila sam se četvrtoj deceniji. A onda sam shvatila. Mala životinjica je ličila na junake iz Diznijevih crtanih filmova, Čipa i Dejla, one male smešne veverice, bar  sam ja uvek mislila da su veverice.

-         Nemoj nikome da kažeš da su ovde u poverenju mi je rekla mala Anja.

Nikome nisam otkrila tajnu gde su živeli mali puhovi, ali već godinama svima pričam, kada se ukaže prilika,  gde sam ih prvi put videla. Uspomena na taj događaj je lepa, ali i za mene bolna jer  Anja, više ne živi u lepom slavonskom gradiću okruženom šumama.


Nedugo posle toga, postala je apatrid, kao i mnogi sa tih prostora. Danas živi daleko, preko debelog mora, što bi rekli moreplovci. Ima malenog sina, koji nosi ime jednog od junaka iz Andersenovih bajki i koji šeta nekim drugim šumama kroz jesenje lišće koje šušti, raste uz neke druge male puhove i juri neke druge leptire, dok Anja i dalje sanja.

Uvek isti, nedosanjani  san, šumu preko puta kuće u kojoj su živeli mali puhovi, vinograde sa čokotima grožđa koje je gajio njen đed, slavonske hrastove šume kroz koje jure srne i jeleni, Ilovu, reku čije obale krase vrbe žalosnih grana, plavo nebo iznad obronaka Papuka, ulice malenog grada sa baroknim fasadama, sanja uspomene koje se nikada neće vratiti, koje su sve lepe, ali uspomene koje bole, do dna duše, za uvek.

Ja po nekad sanjam Anju i ono vreme koje je nestalo u nepovrat, lepo, na svoj način, a opet vreme , za koje kažu svi, dogodilo se, ne povratilo se.
Jedino što bih volela to je da se oni koji su nekad živeli tu, ili tamo, vrate, ali, davno sam  prestala  da verujem u bajke.







петак, 26. октобар 2012.

Džepovi puni osmeha



          U neko, sad već davno vreme, deca su najviše volela tvrde, crvene bombone oblika i ukusa maline, ratluk od ruže i kabezu, narandžasti napitak koji se prodavao u malim bocama sa porcelanskim zatvaračem i od koga su nozdrve čudno bridele, ako se pila naglo, bez daha. 
Odrasli su slušali laganu muziku sa radia tipa “Kosmaj” koju su pevali Fets Domino, Pet Bun ili Lola, dame su oblačile široke suknje ispod kojih su virile čipke žipona, a momci, oni sa više para, utezali su se u odela od gabardena i nosili na glavi šešir borsalino, ispod kojeg je virila obavezna lokna na čelu, sjajna od čičkovog ili orahovog ulja.

    Baš u to vreme, svakoga dana, od početka proleća pa do kasne jeseni i prvih kiša, ispred kapije sa brojem dvanaest, mogla se uvek po podne videti starica kako sedi na staroj hoklici zelene boje. Nevelika stasa, obučena u crnu bluzu sa sitnim belim tufnama i crnu suknju preko koje je nosila pregaču sa dva velika, duboka  džepa izgledala je još sitnije, krhko, kao starinska figura od porcelana. Imala je kosu boje punog meseca i tople, žive, tamno plave oči pronicljivog pogleda. Ni sa kim nije razgovarala, ne zato što nije htela, već što nije mogla. Jedan davno preživljeni moždani udar, oduzeo joj je sposobnost govora. 
Kada bi joj se komšije javile za dobar dan, ili pak nešto drugo, njene ruke i oči su govorile umesto usana, premda se i sa njih ponekad otkidala neka čudna reč i svi su znali da je to značilo: 
“Dobro sam”.





          Zvala se Jana. Bila je poreklom iz Prizrena iz jedne stare srpske porodice. U Beograd je došla  još pre drugog rata, sa ćerkom, koja se udala za poznatog lekara sa dobro razradjenom privatnom praksom.  Onaj, ko je imao privilegiju da je bliže upozna i bude ugošćen u njenoj kućici u dnu dvorišta broja dvanaest, divio bi se šarenim jastučićima izvezenim kosovskim vezom koji su krasili krevete od teškog, sjajnog orahovog drveta sa inkrustacijama od sedefa, pokrivene rukom radjenim ćilimima toplih boja. 
Ispred kućice bi svakog proleća, u maloj bašti sadila noćnu frajlu, turski karanfil, petuniju i žuti Dragoljub, koji  bi u letnje večeri opojno mirisali.

          Zimi bi svoje goste služila šerbetom koji je kuvala na starinskom, crnom šporetu na drva, sipajući ga iz mesinganog ibrika u male, bele fildžane. Govorilo se da niko bolje od nje ne ume da iscepka drva za potpalu, a cepkala ih je, malom, oštrom sekiricom na starom bukovom panju sedeći na istrošenom tronošcu. 
Sve dok je govor nije izdao, deci iz komšiluka je pričala priče iz svetog pisma, pokazujući im slike u boji iz male biblije koju je ljubomorno čuvala od tudjih dodira. Dok su je ruke služile, nijedno dete nije imalo neporezane nokte, koje bi im sekla zakrivljenim, manikirskim makazicama, kad god bi ih videla, sa dugačkim i ne daj Bože, prljavim noktima.

          Sedeći tako na svojoj hoklici, gledala je po ulici, čas levo, čas desno, kao da je nešto ili nekog očekivala. Nedugo iza njenog izlaska ispred kapije, kao da je zazvonilo neko nevidljivo, sabirno zvono. Iz dvorišta su počela da izlaze deca. Neko bi koračao stidljivo, neko kao nehajno, ali svi bi se uputili u istom pravcu, u pravcu sedokose starice koja je mirno sedela u iščekujućoj pozi. 
Nastao bi čudan prizor. Deca su dolazila iz svih pravaca male ulice i mirno obrazovala kolonu koja se laganim korakom približavala baba Jani.

Prvi je uvek prilazio visok, suvonjav, smedjokos  dečak iz broja deset, verovatno zato što je najbliže stanovao i obratio  bi se starici rečima: ”Dobar dan baba Jano”!    
 Starica bi se sretno nasmešila, pokazujući bezube vilice i ruka bi joj se hitro izgubila u jednom od džepova pregače, odakle bi izvadila nešto i stavila dečaku u ruku. Osmeh bi se razlio i njegovim licem, a ruka bi stisnula tajanstveni predmet, kao da hoće da ga sakrije.

      Scena bi se ponavljala sa dolaskom novog dečaka ili devojčice. Sreća se ogledala na licima dece i izboranom licu starice. Svako je stisnuo svoju šaku i hitro, trčeći, vraćao se svojoj kući, svome dvorištu.
     Džepovi na baba Janinoj pregači bili su puni osmeha, sreće i zadovoljstva koje je ona svakoga dana delila deci iz ulice sedeći ispred svoga dvorišta sa brojem dvanaest.

     Znate li šta je činilo srećnim staru, krhku priliku i komšijsku decu iz ulice? 
Šećer. 
Šećer u kockama, sakriven u fišecima od bele hartije koji su stajali u dubokim džepovima baba Janine pregače.

     Bombone oblika maline i danas se mogu kupiti u privatnoj bonbondžijskoj radnji i istog su ukusa kao i one nekada.
 Može se kupiti i šećer u kockama, ili šećer u  obliku srca, deteline, kugle, ali ni jedan nema ukus i nijedan ne donosi radost, kao šećer u kockama iz belih fišeka u džepovima baba Janine pregače.

среда, 24. октобар 2012.

Novi život




Bilo je kasno posle podne, petak, poslednji radni dan u toj nedelji, na odeljenju oralne hirurgije. Napolju je duvao vetar severac, a sneg je padao celi dan.
Začulo se kucanje na ulaznim vratima, posle kojeg je odmah u ambulantu ušao čovek u beloj uniformi gurajući invalidska kolica u kojima je sedeo muškarac mršavog lica sivkaste boje držeći se za jednu dršku kolica čvrsto, da su mu zglobovi na toj ruci pobeleli, dok mu je druga klonulo ležala u krilu. 

  • Koleginice, mi smo iz hitne pomoći.  Doveli smo gospodina jer ga boli zub -  obratio se sestri koja se okrenula i gledala u njih.
Sestra Biljana je bez reči prišla, preuzela kolica sa pacijentom i smestila ga u ambulantu, ostavivši ga u kolicima u kojima je sedeo. Zatim je lagano   pripremila sve za pregled.
  •      Od čega se lečite, pijete li nešto od lekova i jeste li danas popili svoju terapiju - strpljivo ga je upitala?
  •     Da, pijem lekove i sve što je trebalo da popijem  do sad, popio sam. Inače, imao sam moždani udar. Nisam znao da imam povišen krvni pritisak, odgovorio je pacijent.
Doktor je pregledao pacijenta i obratio se medicinskom tehničaru koji je dovezao pacijenta.
  •      Gospodin ima više zuba za vađenje, od kojih ćemo danas obaviti ektrakciju ovog hitnog, koji ga boli. Mora više puta doći da bismo obavili  ekstrakcije i ostalih zuba koji su za vađenje. 
  •      S' obzirom da je sad  urgentan slučaj, mi smo ga doveli, a za ostale redovne,  će morati da dolazak organizuje sam - odgovorio je tehničar hitne pomoći.
    Posle obavljene ekstrakcije zuba i datog saveta za postupak šta i kako da radi posle ekstrakcije istog, a i kako da se pripremi za vađenje sledećeg zuba, sestra Biljana je ispratila pacijenta u invalidskim kolicima.

    Jedno jutro, posle nekoliko dana, kada je izašla u čekaonicu da prozove sledećeg pacijenta, videla je da je pacijent u invalidskim kolicima upravo stigao. Pored njega je stajao jedan mladić malo duže kose.     Izvolite gospodine Milićeviću, uđite - obratila se sestra Biljana pacijentu u kolicima. Prišla mu je i laganim pokretima poterala kolica u ambulantu.  Moraćete samo malo da sačekate. Doktor je trenutno kod direktora, na jednom kratkom razgovoru. Nadam se da ste popili svoje lekove i da ste doručkovali, tačnije, da ste se pripremili za ovo vađenje zuba kako smo se dogovorili?
  •      Jesam, sve sam uradio onako kako ste mi objasnili prošlog puta.
  •      Ovog puta ste, vidim, došli sa rođakom, pitala je sestra Biljana?
  •      Ne, ovo je moj komšija. Ja živim sam. Nemam nikog od rođaka, na žalost.
  •      Kako, pa ko vam pomaže, ko vas vodi na rehabilitaciju, kupuje? Koliko vidim vi imate levu hemiplegiju, na svu sreću, ali i za to treba vreme za oporavak, ali i podrška nekog pored vas.
  •      Ja sam bio ostavljeno dete. Odrastao sam u domu. Tu sam završio osnovnu školu, kao  i srednjoškolsko obrazovanje dok sam fakultet završio sam,  uz rad. Oženio sam se, ali dece nismo imali. Moja supruga je umrla, prošle godine, iznenada, u snu. Sada sam potpuno sam.
  •      Koliko vam je godina, gospodine Milićeviću, upitala ga je sestra Biljana?
  •      Imam 56 godina, odgovorio je.
  •      Uzmite psa gospodine Milićeviću. Nemojte da živite sami. Pas će vam pomoći da lakše prebrodite sve što vas je snašlo. Pomoći će vam da se rehabilitujete jer ćete o njemu morati vi da brinete, da ga šetate, što će i vama koristiti da se potpuno oporavite, u dahu je izgovorila sestra Biljana.
 Prošlo je nekoliko meseci od tad. Bilo je prohladno, rano,  martovsko veče. Sestra Biljana je lagano raspremala instrumente, dok je doktor sedeo na svom uobičajenom mestu lagano ispijajući svoj čaj, kao i uvek, pri kraju smene.
Još jedan radni dan se bližio kraju. Kucanje na vratima ordinacije, svratilo je oboma pozornost.
  •     Uđite, rekla je sestra Biljana i okrenula se ka vratima kroz koja je ubrzo ušao visok, vitak, prosed čovek.
  •      Dobro veče, došao sam samo  da vas pozdravim i da vam se zahvalim, obratio se sestri Biljani, pružajući joj buket cveća i lepo umotanu kutiju. Ona ga je zbunjeno i upitno gledala.
  •    Zar me se ne sećate sestro Biljana, ja sam gospodin Milićević, vaš i doktorov bivši pacijent. Onaj, kome ste posavetovali da uzme psa, onaj koji je ovamo dolazio da izvadi zube, hemiplegičar u invalidskim kolicima.
  •      Vi hodate, nasmejano je rekla sestra Biljana. Svaka čast gospodine Milićeviću.
  •     Poslušao sam vas.  Uzeo sam psa, tačnije, on je našao mene. Mešanac, rundave dlake, spavao je ispred mojih vrata grejući se i krijući se od hladnoće i mraza. Komšije su ga terale, ali se on uporno vraćao. Na kraju, pustio sam ga da uđe u stan i u moj život i desilo se baš to što ste mi i rekli da će biti. Oporavio sam se brinući o svom Gari i šetajući sa njim.  Sad imam druga, za uvek, dok trajemo, on i ja. Imam potpuno novi život. Eto, zato sam došao danas da vam se zahvalim na savetu i vašoj pomoći sestra Biljana, rekao je gospodin Milićević u dahu, kao da se plašio da će ga neko prekinuti u njegovom monologu.  Do viđenja i svako dobro. Žurim, Gara me čeka ispred doma zdravlja, izgovorio je gospodin Milićević i hitro nestao  u otvoru vrata ordinacije.
Biljana i doktor su ostali u tišini da nekako zbunjeno gledaju za njim svako sa svojim mislima.

четвртак, 18. октобар 2012.

Oktobarska tuga



Bilo je to jednog  utorka u oktobru mesecu. Milica se probudila  iz sna, iznenada i drhteći kao prut. Uplašenog pogleda je pokušavala da razgrne tamu sobe.
Kakav užasan san, pomislila je. Baba Stana je uvek govorila da ne valja sanjati kad ti vade zube. To je bilo loše znamenje, a najčešće je značilo da će  neko umreti. Još ako te boli, e to je siguran znak da će umreti neko ko ti je blizak i drag. A nju je užasno zabolelo.  Sanjala je da su joj izvadili trojku dole desno, tačnije rečeno, desni očnjak u donjoj vilici. Protrljala je desni obraz kao da je želela da rastera osećaj bola i sasvim se rasanila.
Ovo ne sluti na dobro,  razmišljala je.

Toga dana, odmah po završetku radnog vremena otišla je na VMA da poseti svog starijeg ujaka, Milomira, koji je tamo ležao već dugih dvadesetak dana u stanju sopora, ne budeći se. Njen ujak je bio dugogodišnji, nelečeni alkoholičar i u bolnicu je dospeo posle jednog teškog opijanja nakon kojeg je usledilo nezaustavljivo povraćanje prilikom kojeg je on aspirirao sadržaj, a od čega je dobio , bar tako su rekli lekari, bronhopneumoniju, pa edem mozga, pa sopor.
Sada je stanje normalizovano. Edem mozga se povukao, bronhopneumonija je izlečena, svi nalazi su u bili redu, ali se on nije budio.

I toga dana je bio kao i prethodnih. Ležao je u krevetu potpuno nesvesan sebe i sveta oko sebe. Sestre su ga upravo presvlačile, kao lutku. On nije reagovao ni na šta. Kada su završile, ona, Milica, je sela na stolicu pored njegovog kreveta i uhvatila ga za ruku. Nije reagovao. Ona ga je posmatrala onako skupljenog ispod krevetskih čaršava dok su joj misli nestajale u nekom davno proživljenom vremenu.

 Sećala se Milica  kako je njen ujak Milomir divno svirao tamburu i gitaru i pevao divne romanse i kako je nju učio da peva i kako ona i dan danas te iste pesme pamti i peva.
Pamtila je i  kako je vozio na svom motoru „Mick“, po ulicama Pašinog brda kad je bila mala, ali i kako je onako pijan, nju, onako malu, staru samo pet godina,  zaključavao u šupu, svaki put kad se naljuti jer je njena prva ujna, Ljiljana vodila sa sobom kad god je šetala nekud, bez njega, sa nekim čudnim, nepoznatim čikama.

Sećala se Milica i kako je jednom nož zabadao u kuhinjski sto, pijan, vičući na svoju majku, njenu baba Stanu, zašto nije sprečila ujnu Ljiljanu da ne ode natrag u Jagodinu. Ona, mala Milica stajala je  pored svoje babe u tom trenutku i držala je za suknju  drhteći kao prut.

Sećala se dana svoje svadbe, dok je stajala u sobi i čekala da se skupe svatovi i dolaska svog ujaka Milomira. Došao je već dobro zagrejan i kada je video, onako obučenu u belo, lepu, rasplakao se kao malo dete sve vreme je grleći i ponavljajući sve vreme: „Žabo moja“.
Sećala se kako su se svatovi sa mladoženjine strane zgledavali u čudu videći kako on nakon svake popijene čaše belog vina sa  iste te  čaše odgriza komad stakla i žvaće ga kao da žvaće najukusniji komad mesa. Dugo je posle objašnjavala rođacima svog muža da je to za njenog ujaka bilo normalno pokazivanje emocija izazvanih većom količinom popijenog alkohola.

Sećala se Milica kako je njen ujka Milomir dolazio često da je obiđe, nju, Milicu i njenu porodicu, kako im je uvek pomagao kad god su se radile neke popravke u stanu ili krečenja.
Sa nezaobilaznim komsomolskim kačketom na glavi, cigaretom koja je visila u uglu usana i osmehom od zuba do zuba kada bi ih video.
Sećala se kako su ga  njena deca zvali deda majstor, jer ona je imala još jednog ujaka, a i dosta bliskih rođaka pa su oni, onako mali, svakome davali neki svoj nadimak kako bi ih razlikovali.
 Tako je njen ujak Milomir bio deda majstor, Mile struja, jer je bio električar po struci i to ne bilo kakav električar.

Svi su znali da je voleo da malo više pogleda čaši u dno, čak i generalni direktor poznate fabrike u kojoj je radio. No to  mu nikada nije  smetalo da po Mileta struju pošalje svoj službeni automobil da ga doveze na posao, posle njegovih burnih vikenda jer, fabrika je morala da radi, a osim njega, niko nije znao da stvari dovede u pravi red, ako se desio neki problem u bilo kom pogonu.
Bio je cenjen i poštovan majstor ne samo što je bio majstor svog zanata, vredan i radan, već i stoga što nikada nije pio na svom poslu.
Sećala se koliko se radovao, ali i teško napio kada mu se rodila ćerka, jedinica, kojoj je dao ime boginje proleća.

Ceo jedan život je prošao kroz Milicinu glavu dok je sedeći na stolici pored bolesničkog kreveta svog ujaka i držeći ga za sparušenu ruku, gledala u konturu jednog, nekad stamenog čoveka kojeg je sudbina, život, tuga zbog izigrane ljubavi, detinjstvo bez oca, odrastanje u mnogobrojnoj više gladnoj nego sitoj porodici, muka zbog nedaća koje život donosi, odvelo u zagrljaj prvo čaše, a zatim i flaše, prvo vina sa lepim imenom „Plemenka“, a ništa plemenitog mu nije dalo, zatim vinjaka, po nekad i iznimno, piva, ali bez kraja i bez dna.
Kraj i dno ocrtavali su se u toj skvrčenoj figuri čoveka, biljke, u bolesničkom krevetu u bolnici VMA.

U jednom trenutku Milica ga je pozvala , rekla mu da se probudi, da krene dalje, da im je još svima potreban. On, kao da je čuo, razumeo, okrenuo je svoju glavu na zvuk njenog glasa ka njoj i pogledao je svojim plavim očima, nekim tužnim i ugaslim pogledom i uzdahnuo.

Milica se obradovala, ponadala. Uzalud. Posle tri dana, jednog četvrka u mesecu oktobru, ugasio se život njenog ujke Milomira. Zdrav, a bolestan, je otišao iz ovog sveta, a  da čak nije bio ni mnogo star. Tek je trošio drugu polovinu šeste decenije života. Da li je flaša odnela pobedu ili se on predao sam, bez borbe, odgovora nema do danas.
Ostala je samo tuga i sećanje na njega svakog oktobra meseca u godini.
Ovaj tekst ulazi u izbor za najbolji blog tekst na konkursu RTB-a "Flaša nema dno"