четвртак, 19. децембар 2013.

Drina priča



Od tad je prošlo više od pet decenija, ali evo, setih se i krenuh sa pričom pod istim naslovom, ali ovog puta u svoje, lično ime.

Bila je klinka od tek navršenih devet  godina, a pisala je o meni kao da me je celi život poznavala. Nisu se začudili samo učitelji u njenoj školi, koju je pohađala, već i ja, subjekat njenog pisanja, znanju koje je pokazala vezanim za moj život, a o svom životu, ja  bar znam sve najbolje.  Dugo sam se pitala otkuda toliko zna o meni. Kad smo se srele, na kom mestu? Nisam to nikada saznala, nikad mi  nije rekla sama. Za priču o meni osvojila je čak i nagradu, u ono vreme, vrlo prestižnu.
 Osvojila je prvo mesto  za najbolji literarni sastav na opštini, na kojoj je išla u školu. Radovala se nagradi onako kako to znaju da se raduju samo deca koja su odrasla u nemaštini i nedostatku mnogo čega. Dobila je putovanje, odmor, za vreme školskog raspusta u trajanju od čak tri nedelje na Kopaoniku, u Brusu.
Posle tog putovanja, zaljubila se u Kopaonik, u planinu, u reku Rasinu, a ja, ja sam se čudila zašto nije pisala kasnije o njima, zašto sam samo ja ostala veoma dugi niz godina jedina reka, subjekat njenog pisanja? Istine radi, znam da je napisala pesmu o Savi, ali ju je retko kome pokazivala, a nije da nije bila dobra.
Pitala sam se, svih ovih godina, da li je mašta toliko moćna da čoveku može da pruži sve podatke o nekome, ili nečemu, a da on to u suštini nikada nije video, a ni osetio? Posle njene priče o meni, shvatila sam, da postoje ljudi koji imaju, možda, dar prekognicije, a da toga nisu ni svesni i da im to, ustvari, omogućuje da, kao  što je uradila ona, pišu o nekoj temi, a da su o njoj znali veoma malo, čak ništa.

Znala sam da voli da "putuje", kako je ona to nazivala. Uzimala bi svoj stari, pohabani, nasleđeni geografski atlas, otvorila bi ga nasumice, zažmurila bi i vrhom olovke dotakla mapu na otvorenoj strani. Tamo gde bi olovka napravila tačku, dugo bi i pomno razgledala taj predeo. Mora biti da je tako i mene odmaštala, na jednom od svojih "putovanja" jer, kako bi inače znala sve to što je znala o meni, a da me nikada nije upoznala. Pri tom je bila i mala devojčica, tek na početku sticanja znanja iz raznih oblasti. Ipak, shvatila sam da je bila radoznala jer da nije, sve što je saznala o meni zaista nije mogla samo da odsanja ili samo  izmašta.

Čudila sam se kako je znala da sam ja postala zagrljajem, kako je ona to napisala, dve brze, planinske reke, Pive i Tare kod mesta zvanog Šćepan Polje, ali, da nimalo nisam zaostajla u temperamentu  darovateljica mog života. I ja sam, kako je ona to znalački stavila na papir, bila obesna, žustra, brza, hirovito valovita, dok sam tekla kroz klisure i kanjone probijajući sebi put duž mog vodotoka.
 Na momente bi me suzili da sam osećala da bih prsla.  Opet, radovali bi me usputni saputnici koje sam primala u svoje naručje da mi dalje prave društvo dok tečem i hučim i brujim neštedimice praveći bukove i tek po negde, smirujući svoje vode, da predahnem.
Znala je da su se u mene ulili smaragdno zeleni Lim i stidljiva Žepa koja je, valjda želeći da se zapamti ne samo po mostu, skoro skočila meni u naručje.
 Sutjesku je sigurno pomenula jer se potsetila partizana i pesme o njoj.


Ćehotina je, mora biti asocirala na sevdalinku koju je divno u ono vreme pevala Nada Mamula, a ona, ta mala devojčica koja je pisala priču o meni je znam, mnogo volela muziku i volela je da peva.

Za Jadar, e to je sigurno znala zbog Vuka i Tršića i poplava zbog kojih sam bila dugo omrznuta kod običnog, seljačkog sveta, sve dok nisu shvatili da svako zlo ima svoje dobro, a ja sam im sa svakom poplavom donosila i boljitak i bolju žetvu.
Tek mnogo godina kasnije je pričajući o meni, usmeno, svima, govorila kako je ostala fascinirana rekom Godina, najkraćom rekom u Evropi, a koja se opet, slila u moje mirne vode kod Perućca i Rzavom, mom sadrugu po teškoćama toka kroz planine,  kome sam ja zavidela jer su njega pohodili orlovi, beloglavi supovi, dostojanstveni vladari litica i visina neba iznad nas.
 Dok smo mi u njih gledali odozdo, zadivljeni  snagom i lepotom njihovog leta, činilo nam se da su majušni za tako nešto, nemoćni čak, a oni, oni su u nas gledali odozgo i ko zna koliko smo se mi njima činili slabašnima i sićušnima, onako zapreteni među okolnim planinama koje nam ni malo nisu pomagale da tečemo mirno, naprotiv. Htele su da nas po svaku cenu ukrote, podjarme, umire, ali, ni jedna u tome nije uspela. Ja sam, kako je mala devojčica lepo primetila, bila svoja sve vreme svog puta od momenta mog nastajanja pa do, moram ipak da priznam, dolaska u ravnu Mačvu.
Tek tu sam se malo smirila, olenjila, raspojasala i tekla bih, igrajući se, uokolo, naokolo, praveći, geografi kažu, meandre.
Uživala sam gledajući u ta divna zasađena polja koja su sa svakim godišnjim dobom dobijala novi kolorit, neki čudesan, iskonski mir od kojeg čak i ja nisam postala imuna i eto, zato sam tekla mirno. Nisam želela da poremetim svojim plahim temperamentom to savršenstvo i harmoniju koje su pružale te ravne obale sa moje obe strane.
Sve je to lepo, ali onako, od srca, opisala ta mala devetogodišnja devojčica, a da se nismo to tad, nikada srele ona i ja.

I kako se ne bih čudila što me je spoznala i ušla u dušu, a nije bila reka kao ja.

Ipak, videla me je. I  ja sam nju, iz daljine doduše, dva puta, mnogo godina kasnije posle tog pismenog sastava u njenom trećem razredu osnovne škole.
Ona je sa svojom porodicom sedela na klupi, na odmorištu kraj druma, u Zvorniku, gledajuću u mene sa vrha brega na kojoj je bila klupa, gde su zastali da predahnu od dugog puta ka moru i da se okrepe. Znam da je uživala u tom svom prvom pogledu na mene, posle dugih, šesnaest godina nakon što je napisala pismeni sastav o meni, Drini, reci koju je tog dana  imala priliku da vidi prvi put u svom životu.
Onda su prošle još mnoge godine, tačnije skoro isto toliko, jer su joj deca išla u školu. Starija u gimnaziju, mlađi u sedmi razred osnovne škole.
Vozili su se onim vrletnim putem od Perućca ka Mitrovcu na Tari. Deca su uživala u predelu i visini dok je ona sklanjala pogled od prozora drhteći od straha i uporno izbegavajući neminovan susret pogleda. Na kraju, ipak nije odolela, zatomila je strah, pogledala je u mene sa te visine, ali me nije gledala s' visoka, ne,  jer, ona me je volela, oduvek. Divila mi se.
 Čak i u tim momentima gde sam ja voljom ljudske ruke bila podjarmljena i smirena u to veliko jezero koje je njima značilo mnogo i donosilo mnogo dobrog. Meni, moram ipak da budem fer i kažem, donosilo mi je preko potreban mir, nakon svih onih savladavanja planinskih tesnaca sve do Bajine Bašte, do tog jezera, gde sam se raširila skoro dvestotine metara u širinu, a opet, znam kako mi je bilo tamo gde sam morala da se skupim na samo petnaest.
Ona, devojčica u njoj, a odrasla žena, gledala je u mene ne trepćući i upijajući moju tamnozelenu boju i izgovarajući samo jednu reč, Zelenika.
To je bilo moje drevno, narodno ime koje sam zaslužila jer sam tečući, svuda i uvek, bila zelene boje, osim, kada bi me Jadar zapljusnuo svojom blatnjavom vodom koju je pokupio razulareno vukući oranice duž svog vodotoka jer nije mogao da zaprete snagu svojih novopridošlih, nabujalih pritoka.
Ljutilo bi me kad bi me tako ukaljao i onda sam, hoteći da se što pre sperem od tog blata i ja valjala obale, ne shvatajući da postajem kao i on, muljevita, neprozirna, troma, zagušena, ratoborna.


Trajalo bi to, nekada danima. Ljudi bi me tih dana kleli, a mene je svaka njihova kletva ljuto bolela, no, bila sam često nemoćna i ja sama, pred snagom svoje prirode. To sam bila ja, koliko god se to nekome ne dopadalo i nisam mogla nikuda odatle gde sam bila.

Porasla je devojčica, odavno. Silazi stazom života, ali i dalje misli na mene, znam. Znam i da je posle te priče, školskog pismenog sastava, nastavila da piše i dalje, uglavnom za sebe, odskoro, deleći i sa drugima. Smogla je hrabrost da izađe u javnost sa svojim, kako je ona to govorila i govori, zapisima u trenutku inspiracije. Ali, nas dve se još nismo upoznale do sad, ni jednom.
Ona nikada nije dodirnula moju vodu, a ja nikada nisam osetila njene ruke, a poznajemo se ipak, ona mene i ja nju. Nekome će to biti možda čudno, meni nije.
Ja znam da sam zaslužna što ona piše ta svoja pisanija i dan danas, a ona zna da me poznaje koliko i ja sebe samu, skoro.
Ja sam reka njenih dečjih odmaštanih i nedomaštanih snova, a ona je svedok moje istine u njenoj istini.
Obe ćemo trajati, svaka onoliko dugo u životu one druge koliko je to postanjem određeno i obe ćemo voleti jedna drugu, ja, Drina nju i ona, mene, Drinu.











уторак, 10. децембар 2013.

Dunja




  •       Milena, eno je Nataša, čeka nas, reče Smiljka - pokazujući kroz prozor autobusa koji se lagano zaustavljao, na devojku koja je stajala na peronu autobuske stanice zgrčenih od zime ramena, sa crvenom kapom na glavi, ispod koje je na čelu virio žuti čuperak. Na izlazu iz autobusa ošinu ih hladan vetar u lice i mraz zaštipa za tople obraze.
  •  Dobrodošle u hladnu Kikindu. Tačno je -18, reče Nataša. Haj''te brzo da od nas ne postanu sante leda. Sva sreća da vas dugo ne čekam, a i da blizu stanujemo -  u dahu je izgovorila i izljubila se sa gošćama, prvo sa svojom sestrom Smiljkom, a posle, sa njenom najboljom drugaricom Milenom.
  •  Smiljka, juče smo zaklali svinjče, ima svežih belih kobasica. Mama je ispekla krompir mesečar i bundevaru za večeru - govorila je Nataša žurno grabeći napred.
Dočekala ih je topla kuhinja sa punom trpezom i miomirisima banatskih specijaliteta.
  • Sigurno ste umorne od puta, prihvatite se jela pa lezite da se odmorite i ugrejete! Soba vam je spremna -  govorila je Natašina majka. Suta ćemo se ispričati Smiljka. Teča je već legao. Znaš da i on voli da čuje kako je u Beogradu i kako živite.
Milena je, sladeći se, lagano grickala popušku i komad džigernjače, bacajući željno pogled na rumenu bundevaru u tanjiru na kredencu.
  • Ja ne mogu ništa više, pući ću -  reče Smiljka. Milena, nećeš moći da spavaš ako se prejedeš. Ostavi malo i za sutra -  začikavala je svoju drugaricu.
  • Smiljka, mama vam je namestila krevete u onoj dugačkoj sobi do ulice, da možete do mile volje da pričate - reče Nataša svojoj sestri.
  •  Spavaj u ovom krevetu sa desne strane, on ima dunju, biće ti toplije, a ja ću u ovom levom koji ima jorgan, reče Smiljka mileni. Pogledaj, tetka je stavila crepove u krevet da se zagreju, a bubnjara se usijala.
Milena se ušuškavala ispod dunje u toploj postelji dok su joj misli lutale daleko, a pogled pratio igru senki na zidovima koje je pravila svetlost ulične svetiljke ispod prozora sobe. Sećanja su navirala...
.....
 Devojčica, tek probuđena iz sna, tromo je koračala mračnom ulicom držeći se za skut majčinog kaputa.
  • Požuri dušo, pobeći će nam šinobus, tiho je korila majka. Vidiš kako Nemanja trči. 
Milena pogleda žutu kosicu svog mlađeg brata koji je išao ispred njih držeći oca za ruku. On se radovao putovanju u Titel i nije mu smetalo što su ga probudili u cik zore, a njoj se spavalo.
Zašto su mama i tata odlučili da prvog dana zimskog raspusta putujemo kod bake i deke, razmišljala je Milena?  Bar da nije tako hladno i da ne pada sneg.

Na stanici je bilo mnogo putnika. Svi su se tisklai i gurali želeći da što pre uđu u topao voz.
  •  Da li svi putuju u Titel tata - pitao je Nemanja oca?
  • Videćemo sine. Titel je poslednja stanica - odgovori mu otac.
Milena je sela pored prozora. Drvena klupa je bila hladna. Pisnu sirena i voz krenu. Grad je spavao. Sivo nebo najavljivalo je svitanje. Sneg je neprekidno vejao i smetovi pored pruge zaklanjali su vidik.
  • Tata, koja je ovo reka - ču se Nemanjin glas?
  •  Dunav, sine - stiže strpljivi odgovor.
Mašinovođa je ugasio svetla u vagonu. Razdanilo se. Kraj prozora promiče bela ravnica. Nigde brda, sve ravno, belo i zavejano.
Čela naslonjenog na prozorsko staklo, Milena je gledala u ravnu belinu i brojala bandere kraj pruge. Voz se kretao sporo.
  • Eno ga zec Nemanja, pogledaj kako trči kroz sneg - pokazivala je devojčica rukom svom bratu na zeca koji je skokovima savladavao visinu snežnog pokrivača.
  •  Al' je veliki i kako brzo trči -  oduševljeno je uzviknuo dečak!
  •  Kada stižemo u Titel tata - upitao je mališan?
  •  Predveče sine - reče otac i nastavi da nešto tiho priča sa majkom.
 Zamirisala je slanina i beli luk i čulo se krckanje otkinute korice hleba.
  • Gladan sam mama, mogu li dobiti nešto da jedem - upitao je dečak majku?
Majka, nežna žena zagasito zelenih očiju i crne kose tek prošarane sedim vlasima, saže se i iz platnene torbe izvadi zamotuljak, razvi beli papir, razdvoji dva parčeta hleba i dade jedan komad dečaku, a drugi devojčici. Na Na površini hleba se crvenela aleva paprika.
Dečak halapljivo zagrize veliki komad. Devojčica je pogledala u hleb namazan mašću, okrenula ga nekoliko puta u ruci i počela da jede sitnim ugrizima žmureći pri tom.
    Šinobus je kloparao preko ravnice, putnici su izlazili i ulazili na usputnim stanicama, Milena i Nemanja su spavali.
Dan se lagano gasio. Sneg je prestao da pada. Milena se odavno probudila i gledala kroz prozor. Voz je stajao. Na staničnoj zgradi pisalo je ime mesta. Sa leve strane ćirilicom, sa desne, latinicom, Perlez.

Voz je cimnuo i krenuo dalje.
  •  Probuđen iz sna, sanjivog pogleda Nemanja upita oca: Hoćemo li još dugo da putujemo, ja sam već umoran, kad će taj Titel?
  • Vrlo brzo sine - odgovorio mu je otac. Hajde da se pripremimo za izlazak, ali polako, bez žurbe.
Konačno uz pisak sirene i jak trzaj, voz je stao.
  • Titeeeel - vikao je kondukter - poslednja stanica!
Kroz zavejanu ulicu, dok se spuštalo veče, koračala je mala porodica žureći ka toplini vojvođanske kuće. Zvono sa crkve odbrojavalo je sedmi put.
  •  Ko je - čuo se glas iz dvorišta dok su psi nervozno lajali?
  •  Mi smo majko - oglasi se očev glas.
  •  O kakva radost, kakva radost - ponavljala je starica, žurno otključavajući kapiju. Lepi moji pilićani, tepala je Mileni i Nemanji. Žurite da se što pre ugrejete.
U kući je mirisalo na pečenu ludaju, jabuke, vruć hleb i džigernjaču.
  •  Upravo smo seli da večeramo, raspremite se i primaknite se stolu - lica razvučenog u osmeh govorio je deda.
U uglu je tiho pucketala vatra u starom, crnom šporetu sa sjajnim mesinganim drškama na kojima su visile mašice.
  •  Bako, hoću da spavam - čuo se Nemanja. 
  • I ja - oglasila se Milena.
Rumenih obraza od toplote deca su krenula za bakom.
  • Evo, ti ćeš da spavaš  u ovom krevetu sa leve strane Nemanja, a ti Milena u ovom sa desne strane - reče baka uvodeći decu u sobu u kojoj se već osećala prijatna toplina koju je širila peć bubnjara u uglu sobe.
  •  Bako, krevet je visok, bojim se.
  •  Ne plaši se dušo, to je samo dunja. Dođi da te njome pokrijem!
Devojčica se ispruži u krevetu osetivši toplotu od crepa zamotanog u krpu. Baka je nežno pokri i ušuška dunjom.
 Dunja, kako lepo ime za nešto što je mekano kao mamino krilo i što greje lepše i od bubnjare u ćošku, pomisli Milena i spokojno zatvori snene oči...
  Čkiljava ulična svetiljka razbijala je noćnu tamu sobe praveći senke čudnih oblika po zidovima male sobe u kojoj su mirnim snom spavali Milena i njen mali brat.
  •  Milena, sutra uveče idemo u omladinski dom, na igranku. Upoznaću te sa mojim najboljim drugom, Darkom. Videčeš,  dopašće ti se. Šta misliš o tome - upita Smiljka svoju drugaricu?
Odgovori joj ćutanje. Devojka se podboči u postelji i pogleda u krevet preko puta svog.
  •  Pa ti spavaš Milena, ništa nisi čula od svega što sam ti pričala, a ja, pričam li pričam, k'o navijena.
Napolju je huktao severac kroz vojvođansku ravnicu praveći kovitlace od snega

Smiljka još jednom pogleda svoju drugaricu čiji su samo pramenovi duge, valovite, vrane kose izvirivali ispod dunje, osmehnu se, navuče svoj jorgan do brade i tiho prošaputa: Sanjaj lepe snove Milena!



PS: Za one koji možda ne znaju!  :)
      dunja - perina
      popuška - okrajka od hleba
      ludaja - bundeva
      mašice - metalna hvataljka za žar i ogrev

четвртак, 28. новембар 2013.

Šta će biti sa nama ako izgubimo ljudskost?







Svi smo svedoci "tumbanja" po celom svetu, kako bi rekli drevni Tarabići. Ratovi, najčešće građanski, potresaju mnoge zemlje diljem planete.

Poslednjih godina, tačnije, najviše ove i prošle godine i u našu zemlju sjatili su se mnogi izbegli iz zemalja sa kojima nismo susedi, iz zemalja sa drugih kontinenata, iz Afganistana, Pakistana, iz Somalije, Pelestine, odnedavno iz Sirije, a i iz mnogih drugih. Najčešće se radi o vrlo mladim ljudima, uglavnom muškarcima. Nađe se i po neka polovična porodica, retko koja žena sama. I svi su oni zastali u našoj zemlji, zatražili azil, retko ko i dozvolu za ostanak, tj. trajni boravak. Skoro svi su izbegli ispred pogroma, ratnih dešavanja u njihovim zemljama koji traju predugo i kojima se kraj ne nazire.

Kako su uopšte stigli i do nas je nepoznanica,  divljenja vredna, jer se radi, mahom, o vrlo siromašnim ljudima. Mogu da zamislim, sanjam, pretpostavljam, koliko su se njihove porodice tamo, odakle su oni izbegli, namučile da im omoguće da pobegnu, da ih sklone, sačuvaju, jer oni jesu pobegli. Retko ko je sa dozvolom napustio svoju zemlju. Kako su putovali do naše zemlje je samo njima jasno, ako se ima u vidu da su mahom skoro svi do nas stigli i gladni i bosi i premoreni, ali, puni nade, jer, dokopali su se Evrope.

Koliko smo mi danas Evropa i jesmo li to uopšte?
Ma koliko  ista ta Evropa, čitaj, evropske zemlje, ima mnogo mana i nedostataka, ono što joj se ne može osporiti je, da skoro u svakoj od njenih zemalja postoji veoma dobar socijalan program, te samim tim, apsolutno postoji i program za prihvat i smeštaj azilanata.
Kod nas nema uređenog ni društva, ni države, pa tako ni socijalnog programa, a nekmoli program za prihvat azilanata, ili ti ljudi izbeglih sa područja zahvaćenih ratom.

U to smo se, koliko juče uverili, kada je naše gore lišće zatražilo dom i smeštaj u matici zemlji, u Srbiji. Kako im je bilo i kako im je još uvek, zna se. Kako je nama, koji smo "domaći" i to se zna.
Nemaština, veća ili manja i na jednoj i na drugoj strani, a strana ne bi smelo ni da bude, a ima.
Ipak, postoji razlika, ogromna, između prihvata "naših" i "ovih" izbeglica.

Naše, su našima smatrali najčešće rođaci i prijatelji, dok ih je država doživljavala, uglavnom imaginarno, kao da se to dešava nekoj drugoj državi, a ne našoj, Srbiji,. Sad, istine i pravde radi, treba reći da nismo bogata država, naprotiv. Ali..

 Postavlja se pitanje kako to da ima uvek para za izbore, a nema za socijalne programe od vitalnog značaja, a verujem da će se mnogi složiti da su i zbeglice i njihov status od vitalnog značaja, kako za njih, tako i za sve nas.


Uvek smo se dičili gostljubivošću i ljudskošću pripadnika naroda i građana koji žive na ovim prostorima. Nadaleko se nekad pričalo o tome, a često je i zapisivano u delima mnogih putopisaca.

Međutim, nije li sa dolaskom savremenijeg načina života, modernog načina življenja, postalo i moderno  upražnjavanje narodne krilatice; svakog gosta za tri dana dosta.
Jer, ove nove izbeglice, azilante, skoro da niko nije dočekao, a  ni prihvatio, pre svega kao ljude, a onda i kao goste, jer, oni to i jesu.

Oni ne žele da ostanu u našoj zemlji, jer znaju da ni mi nismo ni bogati, a ni razvijeni kao druge zemlje Evrope. Oni veoma dobro znaju da je i kod nas sasvim normalna  pojava borba za opstanak i golo preživljavanje. Oni su od toga pobegli, ali pobegli su i da spasu goli život, dok mi ovde, ipak živimo u miru.

Začudo, kako smo brzo zaboravili rat i strahote koje on nosi sobom. Kako smo brzo zaboravili one sveopšte muke  i onu solidarnost, koja je, trajala, na žalost, samo 78 dana, npr. ovog poslednjeg rata.

Kako smo brzo zaboravili da smo ljudi, jer da nismo, drugačije bismo se ophodili prema ovim jadnicim, apatridima, koji čak i ne govore našim jezikom, da bi im koliko toliko bar u nečemu bilo lakše.
Ljudima, koji su živeli u zemljama sa daleko toplijom klimom, a ovde, kod nas, drhte pod naletima vetra u šumama gde obitavaju i gladuju ne znajući ni kud će ni šta će dalje.

Za to vreme, država se pravi luda, problem kao postoji, ali eto, nema para da bi se on trajno rešio, a mi, domaćini, pretvorili su smo se, ili smo to uvek i bili, ali smo to vešto skrivali, u prave, čiste, arijevske, ksenofobe.
 Mi protestujemo, blokiramo puteve, dolivamo ulje na vatru raznoraznim pričama,  jer, od straha od novopridošlih, nepoznatih, tamnoputioh ljudi, ne vidimo u njima ljude već opasnost za našu sigurnost, našu imovinu.

A oni, gladni, promrzli, kradu živež i letinu tamo gde je ima, obijaju prazne vikendice ne bi li se sklonili od kiše i mraza.
Nije dobro ni njima ni nama.

Međutim, u vreme Tarabića, pomenutih na početku ovog teksta, Srbija je bila još siromašnija i kako knjige kažu, putnici namernici su se u svakoj kući dočekivali kao gosti, a posebno ljudi u nevolji.

Iako su ondašnji domaćini imali mnogo manje od današnjih, rado su to delili sa onima koji nemaju ništa. Možda je zato i ostala izreka; Bogat je onaj koji daje, a siromašan onaj koji prima.

Danas, izgleda da smo svi osiromašili. Pre svega postali smo siromašni u ljudskosti, humanizmu, uvažavanju drugog čoveka prvenstveno jer je čovek, Homo Sapiens, pripadnik iste vrste kao što smo i mi sami.
 Odavno smo izgubili ono poznato gostoprimstvo sa ovih prostora, a ksenofobija se uselila na mala vrata, a caruje uveliko.

I nije sve do države, nemojte molim vas, jer državu čine ljudi, isti ljudi koji su glasali, ili nisu glasali,  za vlast tj. za ljude na vlasti, ljudi koji slušaju tu vlast i aminuju, ljudi koji se priklanjaju načinu života i razmišljanja i postupaka manjine koja vedri i oblači svim sferama življenja u ovoj našoj jadnoj zemlji.

Zato i ne čudi, strah od stranaca, iako su oni gladni, izbegli, nemoćni, nemušti, jer sit, gladnom nikada nije verovao.

Koliko smo svi mi ovde siti i zadovoljni životom da smo zbog svega tog zaboravili da budemo ljudi, je pitanje koje postavljam i onima na vlasti i onima koji za tu vlast nisu i jesu glasali?


Znam ja da u ovom našem društvu ima mnoštvo velikih nerešenih problema, ali ne mogu  da ne primetim da se na te sve probleme nadovezuje nov, svež, a ako se primi za stalno, učauriće će se kao i ovi što su, a to je ksenofobija i nehumanost.

Da li je moguće da se ne primećuje da lagano postajemo zombirani ljudi, robovi na nečijim latifundijama, poslušni roboti "odabranih"?
Šta će biti sa svima nama ako izgubimo ljudskost?


субота, 09. новембар 2013.

Kelj sa mirisom čardaša






Još pamtim taj četvrti oktobar 1973. godine, kao da je juče bio. A bio je je lep, obojen svim nijansama rane jeseni i miholjskog leta u jednom od sela sakrivenih na obroncima  Suve Planine.  Uvek se budim rano u jesen ili zimu. Leti, zbog sparine, spavam duže, da nadoknadim san izgubljen od čekanja da malo zahladi noć.
       Tog jutra sam ustala nešto ranije. Probudio me san, kao stvarnost. Sanjala sam baba Julku, majku mog očuha,  Mađaricu iz Segedina, koju je ljubav, šta li, dovela u Beograd gde  je i ostala.
Baba Julka, Juliška, kako su je svi u familiji zvali, je bila omiljena ličnost. Brzo sam shvatila zašto. Tiha, vredna, vrsna domaćica, blage naravi, a opet, temperamentna kad zasvira muzika, posebno mađarski Cigani tamburaši, kad zagude njihove violine i otegne se zvuk tužnih romansi  ili kad se zatresu žice od ritma čardaša. Umela je divno da peva, punim srcem i glasom. Uvek je bila doterana, sa lepom frizurom, manikiranih noktiju, sa izuzetno negovanim licem i lepo oblikovanim i našminkanim obrvama.
Podsećala je likom na Hedi Lamar, čuvenu glumicu, zvezdu nemih filmova.


U njenoj kući se sve  caklilo od čistoće i rafiniranog ukusa. Imala je volje za sve, rad u kući, ručni rad, rad u svojoj radnji i sve je radila sa puno žara i posvećenosti.

    Deda Nikola, njen muž, bio je sušta suprotnost njoj. Kršnog, bosanskog stasa, retko nasmejan, sa dve duboko usečene bore na čelu, nikada opušten, osim ako nije radio svoj posao u koji je unosio celog sebe, a bio je, mora se priznati, majstor svog, oštračkog zanata.
       Sanjala sam da je došla u to selo na Suvoj Planini, kucnula o staklo na vratima  sobe u kojoj smo spavali moj suprug i ja, ja onako sanjiva, pogledah u pravcu vrata u čijem se okviru kroz maglu nazirao njen lik i čuo njen glas koji izgovara: Došla sam samo da se pozdravim sa tobom!
Poslenji ton njenog glasa me i probudio i ja sam ustala, rasanjena, u trenu, zureći u vrata koja su nekim čudom bila otvorena, a sasvim sam sigurna da smo ih zatvorili prethodno veče. U kući nije bilo nikog osim nas dvoje.
Malo me je začudio taj san. Nisam mogla da zovem tetka Ljubici i da je pitam za njenu mamu, baka Julišku, jer, onda nije bilo telefona u selu. Na žalost, nema ih ni danas, a godine su protekle.
Izašla sam u dvorište gledajući u obrise Trema koji je virio iza jednog magličastog oblaka i razmišljala o baba Julki.
    Mogla je i da me ne zavoli, kao i ja nju, ali, nije bilo tako. Ona je u meni videla, zavolela svoju pravu unuku, iako ja to njoj nisam bila, jer je njen sin, meni bio očuh. Međutim, prirode, slične jedna drugoj su se prepoznale. Ja sam bila tiha i mirna devojčica, temperamentna samo kad zasvira muzika, a ona je to prepoznala, jer je i sama bila takva.
Baka Juliška je postala  moja baka. Šila mi je haljine, učila me da kuvam, da mesim, da štrikam...
 Eh da, umalo da zaboravim, imala sam osam godina.
     Od nje sam naučila kako se pravi, domaći  majonez, kako se sprema ajvar u svim oblicima. Najviše me se dojmio ajvar od cepkanih zelenih paprika, valjda zato što smo te iste paprike pekli, ljuštili, pa na kraju cepkali, što je bio mukotrpan posao, ali je rezultat bio neizrecivo ukusan.
 Naučila sam da igram čardaš, a po nešto reči i mađarskog jezika koje pamtim i dan danas.
Baka Julka je volela da kuva i mesi i kuvala je božanstveno.
Sećam se da je jednom kuvala kelj za ručak, a ja, moram priznati, baš nisam bila ljubitelj lisnatog povrća, onda. Međutim, ukus tog kelja osećam na svojim nepcima i danas.
Kaže, kuva ga isto kao i njena majka, sa slaninom, na mađarski, malo ljutkast način.
Možda je taj kelj zaslužan što danas volim ukus slatko ljutkaste hrane, ne znam, ali i ja ga kuvam na baka Juliškin način.
    Po povratku u Beograd prva vest koju smo moj suprug i ja saznali je da je umrla baka Juliška. Umrla je četvrtog oktobra.
Znala sam još onda, a danas sam sasvim sigurna, da je zaista došla, ona, njena duša, da se oprosti od mene tog jutra u selu jer, kako bi se inače oprostili oni koji se vole i koji su bili vezani na neki lep, čudan način, kao što smo bile nas dve.

     Nisam vam rekla, baka Juliška je bila i prva žena oštrač u staroj, kraljevini  Jugoslaviji čija je radnja bila u jednoj od najstarijih i najčuvenijih beogradskih pijaca, a koja je dugi niz godina postojala i radila i posle njene smrti na istom mestu u kojoj je tradiciju oštračkog zanata nastavio njen zet. Danas, ne postoji više.




                          Mađarski kelj na baka Juliškin način

 Za ovo jelo potrebno je:

* Jedna glavica kelja, sa spoljnim zelenim listovima, težine oko 1kg

* 250- 300g slanine ( lepe mesnate, po ličnom izboru)- ja koristim hamburšku, vizeljsku  ili pancetu

* 1 kafena kašičica kima

* 1 kašika domaće masti

* 3-4 čena očišćenog belog luka

* 2-3 kafene kašičice aleve paprike ( ljute po ukusu, ko voli)

* 2-3 bela krompira srednje veličine

* 1 kašika brašna ( ja sad stavljam heljdino)

* oko 1.5 l zagrejane vode

* so i biber po ukusu
 * 1/2 kafene kašičice šećera ( ko ne želi, ne mora, ali je ukusnije)

Postupak pripreme kelja:

Krompir očistiti i iseći na kockice veličine 2x2 cm!
Slaninu iseckajte na štapiće debljine 2cm!
Beli luk očistite i iseckajte sitnije!
U posebnoj posudi skuvati kelj, ali samo do pola, da ostane čvrst!
 Procediti, ali, ostaviti oko 2dl vode u kojoj se kelj kuvao!
Kelj iseći na kocke veličine 5x5cm!

 U drugu posudu, u kojoj želite da  skuvate jelo do kraja, otprilike zapremine 2-3l,
stavite kašiku masti, sačekajte da se otopi pa u to dodajte seckanu slaninu!
 Pržite slaninu dok se štapići ne  istope na polovinu, dodajte krompir, propržite par sekundi,
dodajte beli luk pa nastavite da pržite mešajući neprestano samo dok beli luk ne zamiriše jače pa odmah dodajte alevu papriku, kim i brašno i nalijte sa 0,5dl tople vode! Dobro izmešajte i ostavite da se kuva oko 10 minuta!
Probajte da vidite da li je  krompir upola mekan i ako jeste dodajte isečen kelj!
Izmešajte, posolite po ukusu i dodajte biber!
Dolijte vodu da biste dobili željenu gustinu tj. dovoljno tečnosti da jelo bude čorbasto, ali ne retko!( oko 1-1,5l)
 Skuvajte jelo do kraja vodeći računa da vam  kelj ne omekša do raspadanja!
Na kraju dodajte i pola kafene kašičice šećera!
Otprilike, (na žalost, moram da kažem otprilike) kuvanje treba da traje sve ukupno oko 30 do 35 minuta, ali ćete vremenom i sami uspeti da se organizujete da to odradite bez gledanja na sat.

Ukoliko vam nije dovoljno gusto, možete kelj zagustiti dodavši 2 kafene kašičice brašna razmućene u pola šolje vode i da „podmetnete“, kako su to zvale stare domaćice, tj. da sipate u jelo na kraju i pustite da još malo krčka, ali samo minut, dva. J






петак, 08. новембар 2013.

Pepeljuga je i metafora za život






"Naiđu tako dani  kada se osećam kao Pepeljuga, kad je iz pepela prebirala zrnca prosa, koje joj je njena zla maćeha prosula u isti taj pepeo želeći da je spreči da ide na bal u kraljevski dvorac"- reče mi pre neki dan jedna prijateljica.

 Koliko samo simbolike ima u toj jednoj sceni bajke za decu koju često i ne primećujemo, a još manje razlučimo.
Ako ćemo pravo, svi smo mi ponekad Pepeljuga.  I ja sam. 
Radimo, stičemo, imamo puno prijatelja, postigli smo mnogo tog što smo sebi postavili za cilj, ostvarili dosta svojih želja..

Taj pepeo, iz bajke, on je metafora za živote mnogih od nas, a proso, to su svi oni  lepi i manje lepi trenuci isprosipani u njemu, pepelu, našem životu  i njih je onoliko puno koliko godina trošimo svoj život.

     Svi mi imamo neku svoju zlu maćehu, a to su uglavnom nedaće, ne retko  ljudi, koji prate, ili učestvuju u životu, rasuti u njemu baš kao i ono proso iz bajke, a kraljevski dvorac, to je naša mašta, to su naše želje da dostignemo više, želja za nečim lepšim,  boljim, uzvišenijim u životu koji živimo.

Svi, bar jednom u svom životu imaju bliski susret sa “zlom maćehom” i svako, manje ili više pabirči proso iz pepela.
Neko je veštiji, brži, pa rasuto proso skupi na gomilu, dok neko i pored truda i sveg zalaganja, jedva da pronađe dovoljno zrna da bi nastavio dalje svoj život.

Ukoliko je bio dovoljno vešt, pa još ako ima puno miševa, ptica, koji su u pravom životu njegovi prijatelji i koji mu u ovom slučaju pružaju svesrdnu pomoć i ljubav koju je i on njima pružao nesebično, pa još ako je rođen pod srećnom zvezdom, pa mu se u životu  pojavi i dobra vila u obliku prave ljubavi, možda čak i mecene, koji veruje u njegovu sposobnost i uspeh, onda još i ima šanse da stigne u kraljevski dvorac i ostvari vrh svojih želja i sve svoje snove.

Međutim, ako svega tog nema i ako je skupio jedva gomilicu prosa koja podmiruje samo hleb nasušni, put do zvezda je mnogo duži, teži, trnovitiji, naporniji, iscrpljujući, a ponekad i nedostižan.

Vera u bolje, iliti pozitivan stav, svakako pomaže, jer da nije tako ne bi ni bilo svih tih  miševa, ptičica, prijatelja,  da ona sama, Pepeljuga, nije baš takva, dobra i odana.

 Sreća, koja umeša svoje prste ipak ima veliki udeo, jer,  ponekad se dešava da si dobar, radan, vredan,  pomažeš, daješ, deliš, radiš duplo, ali, kad ti nevolja zalupa na vrata može  se desiti da ne nađeš,  nikog od svih “prijatelja” na puškomet.

Nije da treba da pomažemo i činimo drugima zato da bi nam oni to vratili, ali svi, uglavnom,  ipak veruju u ono; Radi dobro dobrome se nadaj.

Najzad, kad se  Pepeljuga, mi,  vrati sa bala kući, u surovu stvarnost, nastavlja da živi kao i pre.
Ništa se nije promenilo, posao je isti, ona se nije promenila iako je ostvarila svoj san tj. bila je neko i nešto za jednu noć, tj. uspeh je nije zaludeo, nije se uznela u visine pa tresnula, već je i dalje ostala dobar čovek, naravno ako je to već bila.


     Isto tako kako je Pepeljuga ostvarila svoj san, mnogima  od  nas polazi za rukom da ostvarimo svoje snove, želje, ciljeve, jer smo, kao i Pepeljuga, vredno radili na postizanju istih.

Međutim, Pepeljuga je znala šta želi, dok, često, mnogi od nas to ne znaju, pa lutaju svojim životima neostvarenih snova ne znajući da svaki ostvareni san, veliki ili mali, ili ostvarena velika ili mala želja, je put, putokaz do sledećeg sna, do sledeće želje koji su još veći i zahtevniji.
 Bunar želja je nepresušan, a želja želju rađa.

Pepeljuga je znala da pronađe zadovoljstvo u zrncima prosa, ali i u dostignuću princeze.

Umemo li mi da pronađemo zadovoljstvo u sitnicama ili nas samo velike stvari čine srećnim? 

субота, 02. новембар 2013.

Moje srce ima fijoke




Sigurna sam da mnogi i ne znaju da srce ima fijoke??? Možda će se čak začuditi otkud srcu fijoke?
Ja sam danas  definitivno shvatila da moje srce zaista ima fijoke.
 Za one koji ne znaju šta su fijoke, ladle, pretinci, već kako ih ko zove, to su mali ili veći odeljci u koje ostavljamo sve i svašta što nam treba ili što želimo da sačuvamo za rad ili od zaborava.
E pa srce ima fijoke, manje ili veće, za sve ono što čuvamo, od zaborava,  nekad samo na određeno vreme, a po nekad i za uvek.
Ono što čuvamo na određeno vreme su promašene ljubavi i neka prolazna poznanstva, ali za uvek čuvamo sve što je ostavilo dubok  trag u našem životu ili trag u nama samima.
Znači, fijoke koje ima srce su tragovi u njemu, dublji ili plići, sve zavisi od onih koji su taj trag ostavili.
Koliko fijoka će imati srce ne zavisi od njega, već od broja ljudi koji su prošli kroz naš život i od godina koji smo isti proživeli, ili živimo.
      Moje srce ima mnogo fijoka i nisu sve iste veličine, ni dubine.
 Jedna je mala, sakrivena, u jednom zapećku mog srca i zove se Darko,  mladi zelenooki Dalmatinac iz okoline Podgore i moja prva simpatija sa mora, sa kojim sam se popela na vrh Biokova i eto,   ostao je trag šćućuren u jednoj fijočici mog srca.
    Jedna je malo veća i u njoj je omanja gužva jer u njoj mesto dele moje tri drugarice iz srednje škole, Milica, Smiljka i Leposava, koju smo zvali Lucija, jer je imala divne, plave oči i jer je potsećala na švedske Lucije, boginje svetlosti.
Smiljka danas živi u velikoj američkoj jabuci, Lucija negde u Švajcarskoj, a Milica, ona nije više u Topolskoj ulici. Život nas je odavno razdvojio, ali ostala je njihova fijoka u mome srcu i ja je po nekad otvorim i vidim njih, nas, nekad, kad smo jurile na igranku u KST ( klub studenata tehnike), dok su se za nama vijorili pramenovi naše duge kose, a oči sjajile žarom uzbuđenja.
     Moje srce ima jednu fijoku u kojem se sakrio jedan zarazan smeh. Bio je to smeh moje drugarice iz kraja mog detinjstva, Pašinog Brda. Taj smeh pripada Stojni, mojoj drugarici sa kojom sam se zajedno, pešice popela do manastira Ostrog, stazom kojom se, kažu, svaki dan, peo i sam Sveti Vasilije Ostroški. Staza je krševita, strma, puna oštrog  kamenja, a mi smo je prešle bosonoge, do vrha i nismo se posekle, ni povredile. Naprotiv. Obe smo imale osećaj kao da hodamo po najfinijem baršunu. Ko ne veruje, preporučujem najiskrenije da proba.
Moje Stojne nema više, ali njena fijoka i danas zvoni od njenog smeha, uvek, kada je otvorim.
     Postoji i jedna mala fijoka u kojoj se razbaškarila Suva Planina i ljudi iz jednog njenog sela koji su me uvek dočekivali kao da sam im najrođeniji rod, svojta.
Nedugo po dolasku u selo, eto prvog od seljana sa punim tanjirom ovčijeg sira i svežom pogačom, posle kojeg bi ubrzo stizao drugi sa vencem paprika, suvih, crvenih i... trajalo bi to.
Moje srce, eto, ima posebnu fijoku samo za njih, njihov govor, za priče koje samo oni vreve (govore).
      U jednoj od fijoka zauzela  je dostojanstveno mesto i Kalemegdanska tvrđava. Pomisliće neko, zbog svoje istorijske vrednosti? Ali ne. Ona je tu jer su skoro svim njenim stazama trčale male noge, onda, moje petogodišnje, sestre Zorice, dok sam je ja pratila u stopu pazeći da se ne povredi i zavirujući u svali kutak kuda je ona virila, a kuda smo od ranog proleća, do kasne jeseni odlazile svake nedelje posle ručka, ljuljajući se pri tom na svakoj ljuljašci u svakom dečjem parku koji bi videle kroz prozor trolejbusa  pri povratku kući.
    Mogla bih ja ovako veoma dugo da otvaram jednu po jednu fijoku mog srca, a imam ih, Bogu hvala, bogata sam tim malim, velikim, majušnim, sićušnim nekima, a meni ogromnim fijokama moga srca.
     Ipak,  najveće pripadaju mojoj mami i mome bratu. One su pune, prepune, iz njih kipe sećanja i događaji i njih slučajno ili  namerno, često otvorim. Najviše kad mi nedostaju. Zato i postoje fijoke u srcu, da bismo ih otvorili , zavirili u njih, družili se sa sadržajem iz njih uvek, kad nam neko ili nešto nedostaje.

      Dobro je što srce ima fijoke jer u njima borave svi oni koje smo imali, ili voleli i koje volimo za uvek, kao i oni koje pamtimo za uvek.

Neke su zaključane i otvaraju se retko uz pomoć nekog davno zaboravljenog akorda muzike, neke otvori smeh, neke slika u prolazu...
Nije ni važno kako se otvaraju fijoke našeg ili  mog srca. Važno je da ih srce ima jer je veliko, ogromno, nemerljive veličine čim u njega stane toliko mnogo.
Najvažnije je da ja znam da srce, moje srce,  ima fijoke, za sve one koji su ostavili trag u njemu i da mi one služe da ih se setim svaki put kad to poželim, slučajno ili namerno i da su tu, za mene, za uvek. 
Ustvari, sve dok traju otkucaji mog srca, živeće i fijoke srca mog.

среда, 30. октобар 2013.

Feng Shui za uspešniji rad i bolju karijeru




Danas, kada živimo u svetu tehnologije i svekolikih dostignuća nauke, skoro kod svakog od nas postoji želja da ostvarimo najviše što možemo i u profesionalnom i u privatnom životu. Ne retko, mnogi se odlučuju za privatan biznis većeg ili manjeg obima. Pri tome se trude da obezbede skoro sve što je potrebno da bi se isti odvijao nesmetano i nadasve uspešno, počevši od školovanih kadrova, dobre lokacije preduzeća, ustanove, najmodernije tehnologije, vrhunskog marketinga, obezbeđenog plasmana, mogućnost proširenja itd. itb.
Nisu baš svi u mogućnosti da sve to i imaju već na startu, jer je kod mnogih početni kapital ograničen. Brojni su oni koji su lepo startovali i negde usput se zaglibili u poteškoće, one svakodnevne pa nagomilane ili neke koje su se iznedrile ni otkud.
       U Singapuru, niko ne započinje privatan biznis kao ni   ostale životne odluke, npr.  sklapanje braka, putovanje i drugo,  bez konsultacije sa dobrim majstorom i poznavaocem Feng Shui filozofije. Vrlo je moguće da je, između ostalog, baš zbog tog, Singapur mesto gde je stopa nezaposlenosti veoma niska, a siromašnih je zanemarljiv broj. Singapurci takođe posebno vode računa  o skladu življenja sa prirodom u okruženju poštujući Feng Shui postulate.
   Skoro sve što se primeni iz Feng Shuia da bi se poboljšala ili podstakla,  oblast karijere i slave koje imaju svaki dom, kancelarija, dvorište, grad, naselje, a  i šire, dovodi do zadovoljavajućih i prosperitetnih  rezultata.
Možda  će ovi  redovi  pomoći  onima koji uz malo korišćenja Feng Shui smernica mogu poboljšati ili unaprediti karijeru, pa i uspeh,  u svakodnevnom poslu koji obavljaju ili u  samostalnom poslovanju.



     Dešava se da iako smo veoma obučeni i školovani za posao koji radimo, da nam baš sve i ne ide od ruke. Za dobro obavljanje posla potrebno je mnogo veština počev od sposobnosti za dobru komunikaciju, znanja o korišćenju modernog marketinga, kako se to danas u savremenom svetu misli na reklamu, sposobnost za pronalaženjem ekonomskih resursa i održanjem istih, sposobnost rukovođenja, menađmenta, sopstvenim ili nekim drugim biznisom,  sposobnost realnog planiranja dostignuća u određenim vremenskim intervalima, sposobnost planiranja pretpostavki mogućih poteškoća u poslovanju i još mnogo drugih znanja koje se danas primenjuju u savremenom poslovanju.


Ali i kada sve funkcioniše po planu, dešavaju se „iskliznuća“, a po nekad i krahovi.
Volim da kažem, da mudri Kinezi, a pri tom mislim na majstore znanja Feng Shui filozofije življenja, imaju odgovor i često i rešenje za nepredviđene okolnosti u odvijanju dobre poslovne karijere svakog od nas.
Kako sam već nagovestila, a i po nešto objasnila u nekim od svojih postova na temu Feng Shuia, npr. ovde, ili ovde,  kao  pomoć, da se sačuva dobra energija za nesmetan rast i prosperitet rada, karijere ili privatnog biznisa, često se koriste odgovarajući simboli, boje, biljke, vodeni elementi i životinje.
     Sektor koji pripada karijeri je severni deo prostorije u kojeme živimo ili radimo.
Ovaj deo bi trebalo da bude uređen za svaku osobu po naosob gledajući sve važne činjenice vezane za tu osobu.
 Međutim, uopšteno govoreći, postoji mogućnost da se ovaj sektor obogati uz pomoć odgovarajućih simbola svrsishodno svima, mada je svakako uvek bolje, a i tačnije da se to odradi pojedinačno.
Primera ima mnogo.
    Ukoliko neko ima sopstvenu zgradu ili poslovni prostor, moćan simbol i blagotvorna energija je dobro postavljena fontana ispred ulaza u isti taj prostor okrenuta tako, da se voda, ukoliko je postavljena kaskadna fontana sliva u pravcu ulaza, a nikako od njega, ili da npr. postoji vodoskok.


      U holu poslovne zgrade bi trebalo da postoji dosta stilizovanih saksija sa cvećem koje simbolizuje novac, a to su uglavnom ukrasne, sobne biljke sa mesnatim, okruglastim ili širim listovima kao npr. difenbahija,  krasula, afričke ljubičice, šeflera, bambus, bugenvilija, fikus.
          
     U svakoj radnoj prostoriji posebna pažnja treba da se obrati na postavljanje harmoničnog rasporeda radnih stolova, ukoliko  u istoj rdnoj prostoriji radi više  ljudi, da bi međusobni odnosi među njima bili skladni, bez tenzija i negativne energije. Takva sredina dovodi do boljeg i produktivnijeg rada, a i zadovoljstvo samih zaposlenih je onda na radnom mestu veće.
To znači, nikada ne treba postavljati stolove da ljudi budu jedni drugima okrenuti leđima ili pak direktno jedni naspram drugih. Najbenigniji položaj bi bio da su svima leđa okrenuta ka zidu, a da „prepreku“ između njih čine lepo aranžirane biljke, ili čak manji akvarijum sa zlatnim, japanskim ribicama.



     Na svakom  radnom stolu takođe treba da bude postavljena ili biljka u saksiji, ili vaza sa svežim cvećem u uvek čistoj vodi, sa leve strane stola. Ukoliko to ne može biti biljka, omanja stona lampa bi bila odlična zamena.

Ulazna vrata u radnu prostoriju uvek treba da su od punog materijala, a ne od stakla!
Nameštaj u radnoj prostoriji je najbolje da bude u kombinaciji metal staklo. Staklo reflektuje svetlost i stvara pozitivnu energiju, dok metal simbolizuje novac.
Boje u radnim prostorijama bi trebalo da su svetlih nijansi i najbolje je da to budu bela boja  u kombinaciji sa bojom lavande. Po  neki „zlatni“  detalj će pojačati prosperitetnu energiju bilo da je to npr. figura krave ili konja od bronze, od  metala boje bronze, ili ramovi na slikama na zidu obojeni zlatnom bojom.

     Kada su slike u pitanju motiv na njima koji pogoduje boljem i uspešnijem radu i karijeri je reka koja teče krivudavo i talasasto, ali ne i vrtložno.


      Nekome bi se mnogi od ovih predloga učinili možda smešnim, posebno kad su u pitanju simboli, jer se pitaju kako uopšte oni mogu da budu delotvorni?

Mnogo puta smo svi mi posegli za nekim od lekova u obliku tableta,  a da nismo znali za  lekovitost istog ali smo ih sve jedno  prugutali, jer smo verovali da će nam od njih biti bolje.
Nešto slično je i sa primenom Feng Shuia u našem okruženju, s' tim što iza njega stoji dugogodišnje i iskustvo i tradicija koju su mudri Kinetzi odlučili da podele sa ostalim svetom posle,  više od 5000 godina primene u njihovoj zemlji.

Mnogi ne znaju da je čuveni kineski vođa, Mao Ce Tung   živeo u okruženju sređenom po Feng Shui filozofiji kao i da je sahranjen po istom principu.
Na kraju, da parafraziram izreku; Ono što nas ne ubije, čini nas jačim ;)









понедељак, 21. октобар 2013.

Ruža koja je mnogo više od ruže




      Volim jesen, možda najviše od svih godišnjih doba. Njen kolorit na mene deluje razgaljujuće, bez obzira  da li je sunčan ili kišni dan. Kiša mi nikada nije smetala da uživam u jesenjim šetnjama kroz ulice na Bulbulderu, kraju Beograda gde sam, između ostalih, odrastala. U udobnoj  obući,  s' kišobranom  u ruci, znala sam često da idem  i u dugačke šetnje, nekad sve do Zvezdarske šume.
Usput bih zastala ispod ciglana i nabrala pune džepove trnjina, gloginja, kako ih ko zove,  jedući ih pri  povratku kući, ili, ne retko, čuvajući ih i sušeći kasnije za čaj, kada zagude ondašnji zimski vetrovi, a sneg okuje Beograd i njegove ulice na periferiji.
Ta moja ljubav prema jeseni se razvijala još od najranijeg detinjstva, posebno dok sam živela i  na Pašinom Brdu, kod moje bake. Ona je, počev od rane jeseni, lagano pripremala kiselu i slanu  zimnicu za brojne ukućane.
      Sa spremanjem zimnice baka je počinjala od prvih plodova koje je priroda darivala. Sve je započinjalo spremanjem slatka od belih trešanja,  posle kojeg su se ređala slatka, ili kompoti,  što je zavisilo  od čvrstine voća, od sveg ostalog sezonskog voća.
U oktobru mesecu, negde pred Svetog Luku, njenu slavu, moja baka Stanojka je spremala poslednje slatko, slatko od dunja. Te dane pred slavu sam volela najviše i baš zbog toga što se pripremalo sve od dunja, a posebno, kitnikes. 

Moja baka je govorila da je dunja izdašno, sirotinjsko,  voće jer se od nje priprema slatko, kompot, sulc i kitnikes i sve od od iste količine voća koju odlučiš da pripremiš.
    Gledala sam kako to priprema moja baka, kasnije moja mama, a još od davnih dana, posebno dok su mi deca bila mlađa, sve po redu od dunja  spremam i ja, a naročito od kad imamo ovu našu ravničarsku kuću i za mene najlepše,  drvo, voćku u dvorištu, dunju.

Moje najmilije drvo, dunja u  dvorištu u bašti u Perlezu
  Moja je dunja kruškolikog oblika ploda i ne rađa svake godine izdašno, ali me izdašno daruje svojom prozračnom hladovinom i lelujanjem svojih zaobljenih listova lepe, tamnozelene boje. Ima  prelepe cvetove koji liče na cvet divlje ruže, trna, šipurka, a da je i sama iz roda ruža, saznala sam tek pre nekoliko godina gledajući svoj omiljeni kviz.
Nije važno što danas mnogo tog znam o dunji, kao biljci, drvetu, već je veoma važno što sam zapamtila kako su  i šta sve od dunje spremale moja baka i mama.
Tako sam, pre neki dan od naših dunja spremila sve po redu, počevši od kompota, preko slatka, sulca do kitnikesa.
Ne bih da vam pričam o lekovitim svojstvima dunje i značaju njenog korišćenja posebno u zimskim mesecima. Sve to se može naći danas na stranicama internet pretraživača.
Htela bih ipak da naglasim da nekad, kad nije bilo interneta, itekako se znalo koliko je dunja lekovita i zdrava, kako njen plod tako i njeni listovi.
Nekada je, mnogo više nego danas, kompot od dunja u zimskim mesecima krepio rekonvalescente od gripa, slatko od dunja davalo je jutarnju snagu i svežinu, dok se čajem od njenih listova zaustavljao uporni proliv, a često je  sulc  od dunja, bio zamena za šećer, pa i za med.
Moje ovogodišnje slatko od dunja

 Istovremeno, svi proizvodi od dunja se mogu veoma lepo iskoristiti i kao dodatak raznoraznim kolačima, a sam kitnikes (sir od dunja) je bio i kolač tj.  slatkiš za sebe.

Sa vama danas delim stari način pripreme sulca i kitnikesa od dunja, onako kako  je to radila moja baka i moja mama.



                              Sulc od dunja

Kada se pravi slatko od dunja, stare domaćice bi dobro oprale dunje od onog njihovog somotastog omotača i svaku dunju tanko oljuštile. Za pripremu slatka koristile su plod, njegovu pulpu, dok bi za pripremu sulca koristile očišćenu koru dunje i  delove koji se nisu koristili za pripremu slatka kao i sredinu  sa košticama.
U zavisnosti koliko želite da imate sulca koristite određenu količinu dunja.

    Za npr. 3 tegle od 600g. potrebno vam je:
    2 kg. kora i sredine od dunja
    2 l vode   
     Sve to se skuva dok tečnost ne uvri do pola. Procedi se kroz  cediljku i u ostatak tečnosti ( 1 L) se doda 1 kg. šećera.
 Opet se nastavi sa kuvanjem sve dok masa ne postane rubin crvene boje i ne dobije gustinu želea.
Vruć sadržaj se  sipa u dobro oprane tegle, po malo, prvo da se  prekrije dno tegle, da se tegle  malo „prekale“, da ne bi pukle, a potom se sipa i ostatak.
Sulc od dunja

Ostaviti   otvorene tegle dok se sadržaj potpuno ne ohladi i ne stegne do željene gustine tj. dok potpuno ne postane žele ili sulc!




Kitnikes   -  sir od dunja

Stare domaćice bi od pulpe, tj. od onih skuvanih ostataka od dunje, dalje nastavile da prave kitnikes. Sve bi to ispasirale kroz pasirku za pasiranje  krompira, sadržaj izmerile i onoliko kolika je količina sadržaja dodale kristal šećera, ali tek na kraju.
To znači da bi sadržaj nastavile da kuvaju, na tihoj vatri ( manjoj temperaturi), sve dok voda ne uvri, a tek onda bi dodale šećer, smanjile opet temperaturu i kuvale kitnikes dok ne počne da se zgušnjava na gustinu ratluka (najbliže ).
Po želji bi dodale u to oraha, a zatim bi vruću masu razlile u pleh, u kojem bi prethodno postavile pergamnet, danas, peki pak papir, ravnomerno rastanjile, pokrile prozračnom krpom  i ostavile na suvo i prohladno mesto do služenja.
Pre služenja kitnikes bi isekle na kocke ili štangle, posule prah šećerom i ređale kao i sve sitne kolače.


"Dunje" za sulc i kitnikes
Ne retko bi ovaj „sir“ od dunja razlivale u modle za pravljenje šapica ( vrsta kolača sličnih vanilicama ali bez džema), ili čak u okrugle modle za kuglice i koristile ih kao kolače za slavlja kao što ih je moja baka obavezno koristila za slavu Svetog Luku.

Na identičan način ja i dan danas spremam kako slatko, tako i sulc i kitnikes od dunja. Iako sve to može da se sprema i od celih dunja, a ne od njenih „ostataka“, ja ostajem verna ovoj staroj verziji jer me ona seća na moju baku i moju mamu i sve one stare domaćice, od kojih smo, ako ćemo pravo, svi nasledili mnogo tog.

Nisam se proslavila ove godine sa kitnikesom ;)
    Dunja je, baš kako bi rekla moja baka, zahvalno voće, a pod tim je, danas definitivno znam, mislila na njeno višestruku  korisnu upotrebu i dejstvo, ali i ekonomičnost.






Napomena: Količina od koje se pravi sulc, ali i kitnikes,  se uvek prethodno izmeri i onoliko koliko ima sadržaja toliko se doda vode ili šećera.
Dakle, razmera je  1:1

 PS: Nemački Quitenkäs = sir od dunje
 Na našim prostorima, posebno u Vojvodini,  je zbog ovog nemačkog izraza i danas ostalo ime za sir od dunja, kitnikes.




Ovako treba da izgleda dobro skuvan kitnikes :)