недеља, 30. новембар 2014.

Prevara ili samoobmana






Jutro je mirisalo na lipe u ulici u kojoj se nalazila zgrada u kojoj je radila, a njihov miris je ušao i u kancelariju odmah po otvaranju prozora. Počinjao je još jedan radni dan, obećavajući da će biti isti kao i svi prethodni, naporan, jer je par klijenata već čekalo u čekaonici, iako je radno vreme počinjalo tek za pola sata.
Ona je volela da dođe ranije na posao, da skuva sebi prvu jutarnju kafu i da je sama, popije na miru, razmišljajući o danu iza sebe, o deci i o njemu, svom bračnom drugu.
Ima tome već duže vreme da je shvatila da je vara, a on se pravio da je sve u redu. A nije bilo. Sve obaveze vezane za decu i njihovu školu, pale su na nju. Odavno nije bio na roditeljskom sastanku, ni kod jednog.
Upravo juče je učiteljica njihovog starijeg sina pitala da li joj je suprug zdrav?
- Jeste, samo ima previše poslovnih obaveza, ako ima kakvih problema recite meni, preduzeću određene korake, rekla joj je.
- Dečak je u poslednje vreme otsutan u mislima, odgovorila joj je učiteljica. Mislila sam da brine o nečemu, a kako dugo nisam videla vašeg supruga.. Ni ja ga ne viđam, mislila se u sebi, ali joj to nije rekla. Osim naravno uveče, kad bi umoran i iscrpljen, stigao kući. Bacio bi svoju akt tašnu na komodu u predsoblju, ušao u kuhinju, izljubio sinove, a onda bi ovlaš, dotakao i njen obraz, žurno se gubeći u kupatilu usput govoreći da će odmah da legne, da neće da večera jer je premoren i treba mu san, da se partijski sastanak odužio više no što je on očekivao, da se izvinjava što nije on otišao na dan otvorenih vrata, da ovog vikenda imaju stručni seminar na Kopaoniku i da neće moći da idu sa decom do Avale, na izlet.. 
 Izgovori su se ređali, danima, mesecima. On nije znao da ona već odavno zna da partijskih satanaka nije bilo tako često, da nije bilo nikakvih seminara na Kopaoniku, Vrdniku i drugde. Ne, nije ga ona kontrolisala, ispitivala. Stvari su same isplivavale, jedna po jedna.
Jednom je to bio jedan njegov kolega koji se javio da kaže da na partijskom nije bilo ničeg značajnog i da mu to prenese, drugi put je to bila koleginica iz kancelarije, koja je javila da nema seminara i da se odlaže do daljeg.
Njoj je puklo pred očima, sve.
Toliko se zanela razmišljajući, da nije primetila kad je njena koleginica ušla u kancelariju. Trgla se kad je ova upitala ima li malo kafe i za nju. Ustala je da joj doda kafu i okrenula se ka vratima, na kojima je neko snažno zakucao i odmah potom ih otvorio.
Pogledala je u pravcu muškarca koji je stajao u dovratku zaneseno gledajući u nju. Ona je držala u ruci džezvu sa kafom i zurila u njega.
Stajali su i gledali se trenutak, il' čitavu večnost, dok je između njih strujalo nešto čudno, toplo i iznenadno. Dugo je njen pogled ponirao u proleće njegovih očiju, a neki novi treptaj joj se razlio telom.
 - O al' si ti poranio, glas koleginice je prenuo iz zanesenosti. Uđi, taman da popijemo kafu zajedno. Ana, ovo je Veroljub, moj drug iz gimnazije.
Čvrst stisak ruke, muškarca sa najlepšim zelenim očima koje je videla u svome životu, definitivno je razdrmao Anu. Žurno je otišla do svog pisaćeg stola dok su joj kolena klecala i pretila da je svakoga časa izdaju. Osećala je njegov pogled na svojim leđima i stresla se od topline žmaraca koji je on izazvao.
- Šta mi se to dešava, vrzmalo joj se po glavi, dok je pokušavala da svoju pažnju usmeri na spise ispred sebe. Trudila se da smiri tremor ruku koji se iznenada javio, odbijajući da pogleda u njihovom pravcu, dok su oni veselo prebirali reč po reč.
Sledećeg dana Veroljub je došao pred kraj radnog vremena. Mila, njena koleginica je predložila da je Veroljub odveze jedan deo ka kući.
- On ide baš u tvom pravcu. Taman da ne pokisneš Ana. Rekla si da nemaš kišobran.
Za sve što se izdogađalo posle tog dana, Ana nije nalazila suvislo objašnjenje.
Kako su završili u sobi jednog motela, skidajući sa sebe sve, od momenta ulaska u sobu, čija je vrata on zatvorio nogom jer je u naručju držao nju, Anu, ljubeći je strastveno i ostavljajući je bez daha. Ona se uvijala oko njega kao bršljan oko zida, upijajući svom snagom vrelinu njegovih poljubaca, dok joj se razum mutio u vrelini strasti koja se razlivala kroz njeno telo.
Pljuštali su poljupci paleći joj kožu neverovatnom vrelinom. Na trenutak je zastao, pogledao je svojim zelenim pogledom, lagano, skroz, od glave do pete, a neko zadovoljstvo se ogledalo u njemu, dok je ona omađijana gledala u taj pogled ne znajući gde se nalazi. Ipak, taj pogled joj je govorio da je gleda kao ženu iz snova, taj pogled je priznavao koliko je želi, nju, baš tog trenutka. 
Znala je da i ona želi njega, nesmanjenom žestinom i čežnjom, kakvu oseća samo žena koja je izdata, a koja se upravo tog momenta budi u saznanju da je poželjna i lepa nekom muškarcu, što ona dugo nije osećala. A onda je nastao vatromet strasti. Ubrazani dah, raspuknut u ritmu talasanja dva tela, sjajnih od sitnih kapljica znoja, isprepletanih jedno o drugo, u čvrstom, slepljenom zagrljaju, jedan njegov grleni zvuk izmešan sa njenim suspregnutim krikom i smiraj.
- Bože, šta sam to uradila, koji trenutak kasnije prodrlo joj je do svesti. Žurno, kao gonjena zver iskočila je iz kreveta u kojem je trenutak ranije uživala do beskraja, u kojem je postala preljubnica. Ista kao i njen muž.
Utrčala je u kupatilo pokušavajući da sa sebe spere dah prevare i izubljenih iluzija.
...
Jutro je bilo prohladno. Zvonila je manastirska crkva na jutrenje.
Ana je stajala i čitala molitve uoči pričesti. Žurila je. Suze su joj se slivale niz lice magleći joj pogled.
Još uvek je pamtila jučerašnje pitanje monaha, na svetoj ispovesti.
- Imaš li neki greh na duši?
- Prevarila sam muža, odgovorila je iz mesta.
- Koliko puta, nastavio je monah sa pitanjem, sa više njih?
- Ne samo sa jednim muškarcem, ali više puta, odgovorila je Ana.
- Znaš li zašto si to uradila, nastavljao je monah?
- Bilo šta da kažem zvučaće da se pravdam, a ja ne želim da se pravdam, jer, neko reče, ko se pravda sam sebe optužuje.
- A kaješ li se, upitao je opet monah?
- Kajem se što sam sve prekinula sa Veroljubom bez ikakve reči objašnjenja i ne odgovarajući ni na jedan njegov telefonski poziv.

- A kaješ li se što si izneverila muža?
- Nisam njega izneverila, izneverila sam sebe, odgovorila je Ana.


субота, 29. новембар 2014.

Kad umre ljubav





Juče smo se, uz smeh, ali i zbilju, brzo dogovorili da se opet igramo, mi blogeri. Oni koji žele i hoće. Pristala sam i ja, što da ne. Imam nekoliko inspiracija na tu temu. Nije loše, hoće me ideje, ali, opet, predlog je da izmislimo, ili izistinski napišemo.
Ja ću sigurno izmisliti. Stalo mi je da budem deo grupe i dogovora. A i tema je lepa, škakljiva, ljubavna, ali životna. Još uvek imam bogatu maštu i verujem da će me poslužiti.
Samo, pre no što se bacim na pisanje tog teksta na zadatu temu, htedoh da izbacim ove redove koje sam skoro napisala. Ispileli se nekako iz mene, kao nekad i uhvatili me pa me stegli, ovi stihovi.
Sigurna sam da smo svi, u ranoj mladosti, zapisivali negde, u nekoj svesci svoje stihove. Mnogi to čine i dan danas i mislim da je to lepo.
Čovek poveri papiru sve što mu leži na duši, a on, papir, trpi sve, a duši, nekako bude lakše. Rastereti se osećanja, kakvi god da su i nastavi, da živi, da sanja, da se nada.
Čak i onda kad nema nade na puškomet.
Ja se ne predajem, ne odustajem, skoro nikad. Osim ako to nije situacija, pametniji popušta.
Nekad sam imala svesku, za moje, kako sam ih zvala, zapise u trenutku inspiracije, sa naslovom 3 S, što je značilo sećanja, snovi i stvarnost.
Danas imam ovaj blog pa kad mi padne na pamet da nešto ovekovečim, ja to 'ladno stavim ovde. Ima ko čita i kome se sviđa, osim meni. Ima ko razume da neke misli jednostavno mora da budu pretočene u zapis, pre ili kasnije. Da ostane trag od njih, a ne da bude, kao da nikad nisi ni razmišljao o nekoj temi, a jesi. Mučila te čak.
Eto, tako je mene ovih dana mučila ova priča u rimi.
Možda će naći još nekog ko je osetio isto, ali nije imao dovoljno hrabrosti da je zapiše.


Kad umre ljubav

Kad zavoliš, treperiš od sreće,
ko list što ga razvigor njiše.
Smešiš se ozaren, ko umiveno rosom cveće,
dok srce ti srećom ubrzano diše.

Sa izvora ljubavi slasni nektar piješ
ruku, pod ruku, u dvoje.
Od svega i svih hoćeš da sakriješ
božanstvo ljubavi svoje.

Neguješ ljubav i rasipaš sebe
sa željom da večito traje.
Godine promiču pored tebe
i svaka ti sve manje daje.

Zajedno, a sami na silaznoj stazi
mnogi stignu do kraja.
Okreneš se shvatiš, da život te gazi
krpice ostaše od ljubavnog raja.


Često pokorni sluga
ostaješ prošloj ljubavi svojoj,
i obostrana teška, tuga
ko kazna je sudbini tvojoj.


Odavno ruka u ruci nije.
U sobi , u mraku, svak sa sobom diše.
Tek poneki uzdah tamu razbije,
Umrla je ljubav i nema je više.


Kad umre ljubav, poraz u oku zasija
poneka suza se kradom otkine.
Srce u sebi bol uvija,
i život odbaci dizgine.


петак, 28. новембар 2014.

U carstvu uspomena





 Skadarska ulica ima posebno mesto u mojim uspomenama. Nedavno sam, pukom igrom slučaja prošla kroz nju, posle sigurno više od dve decenije i iznenadila se. Trebalo je da najkraćim putem dođem do centra, a onda sam videla nju, moju staru štraftu i rešila da ponovo prođem ulicom moje rane mladosti. Bila je ista, a opet drugačija. Stara, a nova.









Bilo je rano pre podne i njeni restorani su tek počeli da otvaraju svoja vrata.
Pila mi se kafa, prava, turska, naša, ali mi je bilo apsolutno čudno da uđem sama u neki od njih samo zbog kafe. Znalo se, oduvek, da se u njih dolazi na dobru večeru i muziku.
Ipak, prijala mi je šetnja i evociranje uspomena na jedno vreme koje je ostavilo trag u meni, ali ne i u kaldrmi Skadarske ulice.


Bile smo sedamnaestogodišnje devojke, srednjoškolke, mlade, razdragane i vesele.
Brojale smo nestrpljivo dane do poslednjeg radnog dana u nedelji, samo sa jednom željom, da u subotu, uveče, sve, onako džumle, kako bi rekla moja baka, odemo u Skadar. Tako smo zvale Skadarsku ulicu, Skadarliju, koja je bila naša štrafta, tačnije, šetalište mladih koji su pripadali srednjoj klasi.  O da, iako smo živeli u socijalističkom društvu i onda je bilo društvenih klasa.


Čuvenom beogradskom štraftom, ulicom Kneza Mihajla,  producirali su se mladići i devojke iz "viših" društvenih slojeva, a oni su bili deca čiji su roditelji pripadali dobrostojećim intelektualcima, ljudima na direktorskim i državničkim položajima. Najčešće gimnazijalci i studenti. Malo je bilo nas iz srednjih stručnih škola među njima. Mi nismo imali dovoljno onog "dolce vita" šmeka kojim su se oni trsili zahvaljujući svojim mamama i tatama, tetkama i strinama koje su svako malo, putovale do Trsta i čuvenog Đovanija, donoseći poslednje modne vriskove za svoje miljenike, koje bi oni važno šetali svojom, snobovskom štrafrom, Knezom, kako su zvali pešačku zonu u najužem delu Beograda. Njihovo polazno mesto u provod bio je konj, spomenik knezu Mihajlu, na  Trgu republike.




Oni su se sladili sladoledom kod "Medveda", a mi smo se "sladili" lepinjom sa kajmakom i gulašem od iznutrica iz pekare na početku Skadarske ulice, kod fontane, gde je bilo zborno mesto za naš subotnji, večernji provod.
Često bi oni završavali svoje šetnje kod paviljona Cvijete Zuzorić, ili je počinjali baš tu, ako je bila neka izložba u njoj. Tako bi nama, pripadnicima dece radničke klase davali do znanja da između njih i nas postoji intelektualni jaz.


Za to vreme, mi smo u Skadarliji, našem Skadru, slušali pesničke recitale, koje je maestralno govorio Rale Damjanović, pokraj jedne klupe na kojoj je, govorilo se, sedeo i sam Đura Jakšić.

I uživale smo. U svetlosti kandelabra, igri senki, odjeku muzike iz restorana "Ima dana", u pogledima mladića koji bi nas, često, pratili u stopu, ne bi li nam se približili još više, što im, nije polazilo za rukom, jer subota veče je bila samo naš, devojački provod. Subotom bi se nas sedam drugarica, iz razreda i kraja, sastajale, skockane po poslednjoj, ondašnjoj modi i žurno, šesdesetpeticom hrlile u naš Skadar.
Istini za volju, prvo bismo skoknule do štrafte, Kneza, da vidimo šta se tamo dešava, tek da budemo u toku, ali i da pokažemo svoje zgodne noge i duge kose, da malo zagolicamo maštu mladićima iz "viših" slojeva i da skinemo nadmene osmehe devojkama koje su izgledale kao da su sišle sa prve stranice "Burde" i mahom sve do jedne mirisale na Šanel 5.






Mi smo mirisale na sapun, ili na miris pokošenog sena, koji smo kupovale na merenje u parfimeriji "Vesna" u Nušićevoj ulici. Ništa na svetu nije moglo da poljulja samopouzdanje kojim smo zračile i da nam uskrati zarazan smeh koji je zvonio ulicom kojom smo prolazile. Bile smo mlade i srećne. Zadovoljne životom i onim što nam je on onda pružao.
Gore, dole, gore, dole...satima. Kaldrma Skadarske ulice je zvonila od koraka šetača, među kojima smo bile i mi. Grupice koje bi se u mimohodu prepoznale zastajkivale bi u međusobnom razgovoru, ali se niko ne bi bunio što je ulica bila zakrčena.
Svi bi strpljivo i lagano obilazili grupu i nastavljali isti ritual, šetnju od fontane do pivare i natrag, istim putem, uzbrdo, nizbrdo.


Naša šetnja bi se završavala negde oko 22h kada bismo žurno trčale do početne autobuske stanice na trgu sa namerom da uhvatimo autobus koji je vozio Žuća.
Tako smo zvale vozača na liniji 65, koji bi nas pustio da se vozimo bez karte, ali je insistirao da budemo blizu prednjih vrata.

Onda su srednjoškolci imali povlastice za samo dve autobuske linije i najčešće su to nama, bile one linije koje su nam omogućavale da stignemo na obaveznu praktičnu nastavu.
Subote su pripadale šetnji kroz Skadarsku ulicu i nikad nam nisu dosadile.
Od subote do subote bi se prepričavali događaji sa naše štrafte, maštalo se o nekim mladićima koje bismo upoznavale, recitovali bi se stihovi Pere Zupca, pravili novi planovi.
Od ranog proleća do pozne jeseni do kraja školovanja nezaobilazni deo naše mladosti pripadao je Skadarlijskoj štrafti.



Kafu sam popila u drugoj ulici. Jedva sam pronašla mesto gde se kuva obična, srpska kafa na turski način, u centru grada. Bio je to neki orijentalni restoran u kojem sam dobila pravu kafu, serviranu na pravi način.
Divno jutro začinjeno dragim mirisima iz prošlosti bilo je završeno na savršen način.
Još jedan novi razlog za pamćenje čari iz moje Skadarlije, ali iz današnje perspektive.
Spoj starog i novog.



среда, 26. новембар 2014.

Feng Shui za romansu, ljubav ili prijateljstvo /2.




Spavaća soba se smatra najvažnijom prostorijom u jednom stanu - kući iako u njoj provodimo najmanje svog vremena. Ona treba da obezbedi potreban mir i udobnost kako bismo prikupili dovoljno snage za povratak svakodnevnim obavezama u novom danu. Već sam napomenula da je svetlost najvažniji činilac za obnavljanje energije u svakom prostoru, a od posebnog je značaja, kao takva i za spavaću sobu.
Isto tako, položaj kreveta za spavanje je ne manje bitan. 
Najbolja pozicija kreveta je ona u kojoj nam se pruža nesmetan pogled ka ulaznim vratima sobe, bez pomeranja glave da bismo to i postigli. Čovek je najranjiviji kad spava i upravo zbog tog je ovaj koncept od posebnog značaja.

U pojedinim starim kućama postoje grede na plafonu prostorija i one su veoma nepoželjne u spavaćoj sobi, bilo da su uzdužne i da prate liniju kreveta, ili da su, što je još teži aspekt, poprečne. One zaustavljaju nesmetan dotok energije ČI i smatra se da onima koji spavaju ispod njih, pre ili kasnije zdravlje biva narušeno, posebo onih delova tela koji grede "seku".
Iako su donekle "bolje", uzdužne grede nisu dobre, naročito za razvoj ljubavne veze između para koji spava u takvoj spavaćoj sobi jer ih na simboličan način dele.

Ukoliko imate ovakvu spavaću sobu, najbolji način da se rešite ovog nedostatka je spuštanje tavanice  tako da one, grede,  nestanu.
Alternativno se mogu okačiti, između dve grede, bambusovi štapovi povezani crvenom trakom – koncem, što je Feng Shui lek kod ovakvih situacija.


Pojedini praktičari Feng Shuia smatraju da postavljanje ogledala u spavaćoj sobi treba izbegavati. Postavljanjem ogledala u spavaćoj sobi se postiže da izgleda kao da u sobi ima previše ljudi, a to opet nije dobro za razvoj veze između partnera.
Međutim, ima i onih praktičara koji kažu da oprezno povremeno postavljanje ogledala, čak i na tavanicu sobe, u kojem će se odražavati tela para, ima sposobnost da "razbukta" uspavane strasti.
Ukoliko ipak volite ogledalo u svojoj spavaćoj sobi, nemojte ga nikad postaviti naspram samog kreveta.
Razlog je moguće iznenadno buđenje u toku noći, kada postoji mogućnost da od sopstvenog odraza u ogledalu pomislite da je stranac u sobi, ili možda duh.
Za boju zidova u spavaćoj sobi preporučuju se pastelni tonovi crvene i blago veštačko osvetljenje.


Ukoliko ste sami, bez partnera, a želite da ga steknete, najvažnije je da imate postelju za dve osobe što znači, krevet za jednu osobu izbacite!
Spavajte na obe strane postelje!
Postavite dva jastuka, ali jedan pokrivač!
Postavite dve nahtkasne sa dve lampe!
Postavite u JZ (jugozapadni) ugao sobe, na zid, sliku, poster, srećnog para!
Postavite u JZ delu sobe dva objekta ljubavi; jastuke u obliku srca, dve crvene ili roze ruže od svile, dvostruki simbol sreće, figure dva goluba!
Ukoliko želite da imate dobru komunikaciju sa partnerom u SI deo sobe postavite dve žute ruže!
Ovo su veoma male promene koje donose velike pomake svima koji ih primene.

Međutim, ne želimo svi da imamo partnera. Mnogi od nas žele da u svoj život "privuku" srodnu dušu, prijatelja, sa kojim će moći da komuniciraju malte ne kao da se znaju 100 godina. Posebno je ovo izraženo kod starijih osoba koji nemaju želje za intimnim prijateljstvom već samo za druženjem.

Ukoliko želite da u svoj život privučete osobu sa kojom želite da se družite, provodite i da delite prijateljstvo, onda treba da obratite pažnju na SZ sektor svog doma.
Ovaj deo kuće takođe iziskuje dobro osvetljenje, red i čistoću.
Od velike je važnosti da ne zatrpavamo svoj dom nepotrebnim, viškom, stvari, a tome skoro svi postajemo skloni sa rastom godina.

U ovaj deo stana( SZ sektor), treba plasirati lepe, dekorativne, zelene biljke, koje valja dobro negovati. Suva, raščupana, jadna biljka, nema energiju zdrave biljke.
Ukoliko niste ljubitelj cveća, onda se odlučite za neki lep aranžman od svilenog cveća, koje bi s vremena na vreme trebalo oprati, čime mu se vraća prvobitni sjaj i otklanja "ustajala" energija.
Sve napred rečeno, u prethodnom tekstu, a
vezano je  za dnevnu sobu i trpezariju nemojte zaboraviti!

Od koristi bi bilo da u dnevnu sobu, a zarad uspostavljanja bolje komunikacije sa već postojećim prijateljima, ili uspostavljanja novih prijateljstava, plasirate kristalne kugle, možda čak i luster, kao i da za dekoraciju koristite predmete u žutoj boji; žute ruže, žuto sveće, žute vaze.

Ipak, Feng Shui teško može da bilo kog natera da promeni sam sebe. On može da pomogne i pomaže, ali da izađemo iz sebe i da se družimo sa svetom, na tome prevashodno treba da poradimo sami.

Ukoliko ste odlučili da u svoj život pustite novu osobu, nove ljude, primenom ovih sitnih koraka iz Feng Shuia ste učinili iskorak.
Dalje treba da hrabro sledite pokazatelje koji se veoma brzo javljaju i da se ne vratite opet u svoju udobnu fotelju, sami, već sa nekim ko vas drži za ruku i sa kojim ćete deliti dane i osmehe.
Srećno!

уторак, 25. новембар 2014.

Feng Shui za romansu, ljubav ili prijateljstvo /1.




Malo je ljudi na svetu koji ne misle da je ljubav najveći motiv za postizanje skoro svih ciljeva koje jedna osoba postavi pred sebe. Ne tako retko imamo mogućnost da čujemo kako pojedinci imaju više, ili manje sreće u ljubavi.
 Kako je neka žena fatalna, dok je druga obična. Kako je neki muškarac san "svih žena" dok drugi to nisu.
Zašto je to tako pravog odgovora nema, jer, o ukusima se ne raspravlja.

Sve se više, u ovom tehnologijom zaposednutom svetu,  susrećemo sa ljudima koji se ne mogu pohvaliti da su u  emotivnoj vezi, da imaju prijatelja, ili da su u bračnoj zajednici. Mnogo je više neoženjenih, neudatih, sve je više samih i usamljenih i momaka i devojaka. Za takvo stanje stvari postoji mnogo uzroka i razloga. Jedan od glavnih razloga je migracija ljudi iz ruralnih u urbane sredine. 
U ruralnim sredinama skoro svi se međusobno poznaju, dok u gradovima nije tako pa je usamljenost znatno izraženija. 

Ljudska bića su društvena bića i svima nama su, manje ili više potrebni odnosi sa drugima. Prijatelji i poznanici mogu da nam pruže podršku, ili pomoć koja nam je  potrebna u pojedinim situacijama. Čak i osmeh neznanca na ulici, ponekad može da bude svetlo usled mraka i da bude od velike pomoći i koristi za naše emocionalno zdravlje. Ipak, osmeh partnera ili bliskog prijatelja je daleko najvredniji. 

 Emocionalna podrška, intimnost i briga, koju neka osoba dobije od svog partnera ima nemerljiv učinak koji se, često, ne može videti golim okom.
Mnogostruka ispitivanja diljem sveta su dokazala da ljudi koji imaju emocionalnu podršku svojih partnera imaju mnogo manje predispozicija da obole od najtežih bolesti, posebno od malignih oboljenja.
Takođe je utvrđeno da su žene koje su delile sa svojim muževima i partnerima svoje brige i intimne strahove daleko manje patile od depresije u teškim životnim momentima.
Zna se i da ljudi koji imaju decu žive duže od onih koji ih nemaju bez obzira što podizanje dece, često prati i nezaobilazan stres u svim fazama odrastanja deteta.
Da konstatujemo, da je skoro uvek bolje biti sa nekim nego sam.

 Prirodu zajedništva svaka jedinka određuje po sopstvenom nahođenju.
Međutim, kako sam već rekla na početku, mnogo je usamljenih i onih koji bi želeli da budu u vezi, ali su se negde usput "zaglavili".
Isto tako, mnogo je i onih koji jesu u vezi, ali je ona počela da "škripi", strast je iscurela kao peščani sat, ali je ostalo osećanje pripadnosti, a ne retko i udobnosti.

Uz pomoć drevne kineske filozofije Feng Shui možete u svoj život privući više prijatelja oba pola, ako su vam potrebni, ojačati ili probuditi strast između vas i partnera, možete privući u svoj život pravog partnera-partnerku, ukoliko ste sami.

Kako da privučete ljubav u svoj dom

Ono sa čim se svi koji ulaze u naš dom, kuću, susreću jesu ulazna vrata
 Ulazna vrata su mesto kroz koje osim nas ulazi i ČI, energija života. Zato se smatra da su ona važan činilac u postizanju dobre energije koja vlada unutar jednog doma, kao i u ostvarenju želja koje ukućani imaju, a koje su vezane za njihov život u tom prostoru, ali i šire.
Ulazna vrata ne treba da budu ni prevelika ni mala, skučena.
 Mala vrata, simbolično nas same čine manjima.
Ulazna vrata treba da budu dobro uočljiva i da deluju gostoljubivo. Bilo bi dobro da svojom bojom budu u harmoniji sa svim ukućanima.
Najbolje bi bilo, da put do ulaznih vrata u našu kuću bude blago vijugav. Kako mnogi od nas žive u stanovima, često to nije tako. 
Ipak, ukoliko se npr. na ulazna vrata stavi venac sa cvećem, svilenim, nikako suvim, ili se pored ulaznih vrata, na zidu, nacrta posuda sa cvećem koje raste, postavi možda neka lepa lampa koja bi zasvetlela kad se neko nalazi ispred naših vrata, to lako otklanja nedostatak vijugave staze i ublažava oštrinu uglova u hodniku.
 Ukoliko volite figure možete pored vaših ulaznih vrata postaviti par lepih , omanjih figura lavova


Najvažnije od svega je da u vašem domu vlada red tj. da dom bude čist i uredan, bez suvišnih, ponajmanje, razbacanih stvari. Čak i kreativni nered može da izazove pojavu stagnirajuće energije u stanu, te je stoga od velikog značaja da se povremeno stvari dovedu u red.
Od izuzetnog značaja je dobro osvetljenje, a ono se postiže razmeštanjem više lampi u uglovima prostorija, posebno u prostoriji u kojoj se najviše boravi, dnevnoj sobi.
Veoma je važno, za usamljene, ali i one koji žele da u svoj život privuku partnera, da koriste sve stolice u dnevnoj sobi i trpezariji, ukoliko je imaju, a to znači da se ne vezuju isključivo i samo za jednu.
Time se simbolično stavlja do znanja da su spremni da u svoj život puste još nekog, tj. da ne šalju podsvesti poruku da ne žele da ostala mesta budu zauzeta.

Ono što je od izuzetne važnosti, a vezano je za kuhinju je da frižider nikad nije prazan!


Skoro sasvim prazan frižider ukazuje na izostanak izobilja, a to se odražava i na ljubavni život, isto kao i na bilo koji drugi aspekt života.

Ukoliko posedujete trpezariju bilo bi dobro da na jedan od zidova plasirate veliko ogledalo, pod određenim uglom, u kojem bi se, čak, mogao videti trpezarijski sto.
Ovo je izuzetno jaka simbolika, jer bi se uz tako postavljeno ogledalo sva jela koja se nađu na trpezarijskom stolu ogledala u istom i time stvarala privid izobilja i punoće čime se stvara  utisak da ih ima dvostruko više.
Činija sa svežim voćem na stolu asocira na ljubav. Potrudite se da jedete voće iz činije kao i da je uredno dopunjujete.

Ukoliko kojom igrom slučaja, a sve je češća ta pojava u gradu, imate kupatilo bez prirodnog osvetljenja, od velike je važnosti da u tom slučaju u kupatilu bar 4h dnevno neprekidno gori svetlo. Osim tog, bilo bi dobro da sa spoljašnje strane, na vrata kupatila, bude okačeno jedno veliko ogledalo u kojem se možemo ogledati celom dužinom. Ovo je stoga što prema Feng Shuiu kupatilo treba da bude nevidljiva prostorija jer ono simbolizuje otpadnu energiju.

Spavaća soba je najvažnija prostorija u svakom domu u pogledu ljubavnog života. Kako u njoj provodimo najmanji deo dana od velike je važnosti da joj omogućimo dotok dobre energije u toku celog dana. To bi trebalo da znači da pre odlaska iz stana podignemo roletne i da ostavimo dnevnoj svetlosti da nesmetano ulazi kroz prozor u sobu. Ukoliko je vremenskim prilikama omogućeno, ostavite otvoren prozor!

Krevet na kojem spavate nikada nemojte postaviti tik ispod prozora!
Razlog za ovo je verovanje da previše sunčeve energije koja bi pala na krevet, suviše aktivira isti i time onemogućava onome ko u njemu spava da brzo i lako utone u san.
Krevet treba da ima obavezan oslonac na zid.
Isto tako, nikada krevet ne postavljajte u položaj da vam pozicija stopala bude u pravcu ulaznih vrata sobe, posebno kad su ulazna vrata naspram kreveta.
Ovo je negativan i nezdrav položaj tela i poznat je kao položaj mrtvačkog sanduka.
Ukoliko je to neizbežno, okrenite naslon kreveta ka vratima, čime biste napravili prepreku između vašeg tela i ulaznih vrata, ili, ukoliko imate mesta, postavite komodu u tom delu, čime biste opet napravili prepreku u odnosu na ulazna vrata u sobu.

Nastaviće se! :)

понедељак, 10. новембар 2014.

Zadnja vremena ili tako je govorila baba Stanojka


Čitajući  dosta mojih tekstova, imali ste prilike da se susretnete sa čestim navođenjem reči moje babe, Stanojke.
Ona je bila nepismena žena, rođena početkom dvadesetog veka, 1903. godine, u selu Azanja, kao četvrto dete svojih roditelja, Raje i Grozdane, koja je  umrla nju rađajući.

Odrastala je uz dve sestre i brata. Iako najmlađa, nije bila pošteđena ni jednog posla čim je dovoljno stasala da i ona svojim radom pridonese domaćinstvu  kojim je njen otac, čvrstom rukom  rukovodio, a maćeha zapovedala.

Udali su je roditelji, sa sedamnaest godina za momka odraslog u prestonici. On, muž moje bake Stane, a moj deda, Tihomir, bio je  sin, onda se govorilo jedinac, iako je imao i sestru, koja je nažalost, umrla u prvoj godini braka.

 Život nije mazio moju babu.  Ako ste možda i mislili da je bilo lakše živeti u kraljevini, o toj temi bismo mogli da pričamo i pišemo u posebnom tekstu, ali, nije.
Kako bilo, ispekla je moja baba životnog znanja i mudrosti za dva nečija života, a nekmoli za svoj jedan, od, samo, 82 leta.
Da je, kojom srećom po mene, a i mnoge, živa moja baba Stanojka, rekla bi sigurno da su stigla zadnja vremena. Inače, svaki put, kad bi se desilo nešto van normalnog, imala je običaj da kaže; Dolaze zadnja vremena.
Ja, mala devojčica,  devojka, onda, pitala bih je šta su to zadnja vremena?

Govorila je, da je to kad omraz dođe među braću i sestre, kad sit gladnom ne veruje, kad država narod zamlaćuje i govori da je dobro, a narod ima sve manje leba da kupi, kad boleštine razne haraju i samo bogati pretiču, kad muž ženu ko marvu tretira, kad žena muža ič ne zarezuje, kad deca zaborave ruku koja ih je hranila, držala i na put izvela, kad se mlado za starog udaje, a staro mladost kupuje, kad se krade na malo, a stigne do velikog, kad zakoni za kralja ne važe, kad ne znaš ni ko kosi, a ko vodu nosi..
Znala je ona da rasprede o svemu ponaosob od svega što sam nabrojala, samo ako bih je podstakla. Nije se pravila pametna. Ona je to bila, prirodno, rođenjem i životnim iskustvom.
 Nije da ga nije imala. Trebalo je othraniti i na put izvesti šestoro dece, od kojih je najmlađe imalo 5 godina, a najstarije 15, dok je ona, sama, ostala udovica u svojoj tridesetdevetoj godini, hladne, januarske zime u okupiranom Beogradu 1942. godine.

Koliko god nekome bilo čudno, ne daj Bože smešno, to što često citiram moju babu Stanojku, ne odustajem od toga jer, mudrost dolazi s godinama, kažu, a učiš i saznaješ dok si živ.
Ne mogu, baš upravo stoga, da se ne setim svih njenih opažanja, vezanih za život i sva dešavanja tokom istog, jer se mnogo tog, po svemu sudeći, ponavlja, ili nastavlja.

Jesmo li dosegli, već, to zadnje vreme, ako znamo da svega od onog o čemu je govorila moja baba Stanojka danas ima na pretek, a i mnogo više od tog?

Da li se kosti mnogih umnih ljudi, koji su živeli na ovoj planeti, prevrću od muke zbog svega  onog ružnog o čemu su pričali, upozoravali, a o šta smo se svi, manje ili više, kroz istoriju oglušili?

Da li je čovek zbilja, najgore živinče, kako je govorila moja baba Stanojka, pa čini sve što čini, zaboravljajući pri tom da sve ima svoj kraj?

Pitanja i nedoumice u svima nama, u meni, svakodnevo, dok teče vreme.

Optimizam je moje opredeljenje koje me je i održalo do sad, ali sa velikom borbom protiv strahova i neizvesnosti u  ovim poslednjim godinama.

Šta ostavljamo deci iza sebe, osim ogromnih, materijalnih, evidentno enormnih dugova, planetu na kojoj živimo, a koja štekće pod težinom svakojakog otpada, vodom koje ima sve manje, vazduhom koji lagano nestaje i ljudima koji polako, ali sasvim sigurno, gube ljudskost.

Eh draga moja staramajko, zadnja vremena o kojima si mi pričala traju i dalje, a sve govori da će u njima živeti i unuci mojih unuka, jer, čovek je, pravo si govorila, najgore živinče.




недеља, 09. новембар 2014.

Blogovanje iz mog ugla








Spadam u one koji su oduvek voleli da pišu, ali i da čitaju još više. Ljubav prema pisanoj reči prati me od najranijeg detinjstva i traje, ne popušta, premda bi, po nekoj uvreženoj logici razmišljanja na ovim našim prostorima, ja, u ovim mojim godinama,  trebalo da se bavim nekim manje prozaičnim poslovima.
Elem, maštala sam da priče, koje pišem već dugi niz godina, o da, još uvek maštam iako moji unuci rastu, već stižu i za školu, sažmem u jednu malu knjigu. Nije meni stalo do slave, iako bi možda, neko rekao da samo zavaravam sebe, a i druge, ovom izjavom. Meni je stalo da sa ljudima podelim emocije, moje, koje su možda i njihove, ali ih oni nisu uspeli iz raznoraznih razloga da iznedre iz sebe.

Upravo to, da delim sa drugima je bio glavni razlog da počnem da blogujem, kako se to danas govori u žargonu, da postanem i ja bloger.
Nisam imala pojma šta je blog, još manje kako da ga oformim, ali, mic po mic, pa dva mica, kako bi često rekao moj sin, uz pomoć onih koji su hteli da mi daju uputstva za pokretanje istog, upustih se, evo i ja u pustolovinu pisanja na blogu.

Kao i na svakom početku uvek postoje nedoumice, ali  uspevala sam da ih kanališem i da na neki način pomirim svoje želje i mogućnosti. Tu pre svega mislim na svoje znanje iz rada na kompjuteru, korišćenje SEO, koji ja, uzgred, ne koristim ni dan danas, jer ne umem. 
Sad, nije da ne bih mogla da naučim, ali kako uvek učim više stvari u jednom periodu, to mi je još uvek, nekako na začelju tabele moje sfere interesovanja i tako, moj blog opstaje i bez toga.

Bilo mi je strašno teško da izaberem ime za svoj blog, jer, shvatila sam da bi ono trebalo da bude nekakva smernica, putokaz za sve one koji dolaze da čitaju postove na njemu. 
Moje interesovanje je šarenoliko, volim da kažem često, udrobljeno, od svega po malo iz svake oblasti, premda se vremenom, iskristalisala neka "veća" simpatija,  prema izvesnim oblastima, što nikako ne znači, bar kod mene, da se neće pojaviti još neka, jer, ja sam strašno radoznalo biće.
Kako god, evo mene gde blogujem već pune dve godine u svojim zrelim, poznijim godinama i učim i dalje svaki dan i pišem.

Moram priznati, ne onoliko često koliko bih ja to volela, ali svakodnevni život koji me prati je nešto što ne želim da ni na koji način zapostavim zarad jedne od mojih ljubavi, pisanja.
Moj blog je jedna velika svaštara, jedna, rekao bi neko, papazjanija od pisanija. Ali, meni je on i lep i zanimljiv i raznorodan.
Skoro sam ga malo “preuredila i presvukla u novo odelo”, zahvaljujući vlasnici baš ovog bloga, na kojem sada čitate ove moje redove.

Pisanje bloga mi je donelo mnogo novih poznanstava, novih znanja, novih prijatelja, virtuelnih, ali, imala sam sreće da po nekog upoznam i u realnom životu, a iskreno se nadam da će me ta sreća pratiti i dalje po tom pitanju, jer postoji mnogo osoba koje bih volela da sretnem i podelim "čašicu" razgovora u živo.

Inspiraciju za pisanje crpim i dobijam iz stvarnog života i mnogi tekstovi oličavaju istinite priče.
Ima tu tema iz raznih oblasti; zdravlje, život, bašta, ljudi, životinje, inspiracije, u stvari od svega po malo za svakog po nešto.

Voli da kažem da je moj blog moje ćoše u kojem sa radoznalima, sličnim meni, delim sve ono što znam ili pamtim.

Meni je uživanje da delim. Nemam materijalno bogatstvo, ali sam mišljenja da je veće bogatstvo ako sa nekim podeliš ono što znaš nego bilo koja materijalna vrednost.

Skoro istovremeno kad sam počela da blogujem, bukvalno i ne znajući kako će to da funkcioniše, oformila sam i grupu “Blogeri”, na društvenoj mreži Facebook, koja danas ima veliki broj članova, da budem precizna, bliži se prvoj hiljadi :)
Sama grupa je, što me posebno raduje, raznovrsna, izmešana u smislu kako članova jer je internacionalna, tako i po tematici pisanja. U njoj ćete naći tekstove već poznatih novinara, književnika, profesora univerziteta, domaćica, food blogera, ljubitelja raznoraznih veština i hobija, divnih i jednostavnih ljudi koji vole da pišu i da to podele sa svetom i još mnogih drugih. 
Bojim se da bih neke možda propustila, ali u svakom slučaju volim da mislim da smo jedna lepa, kulturna grupa u kojoj smo svi ravnopravni i koji se međusobno pomažu i uvažavaju bez obzira na sve prirodne razlike, jer nas vezuje ljubav prema blogovanju.
Tako sam, zahvaljujući baš ovoj grupi upoznala i Tijanu, postale smo prijateljice, iako nas godine dele, ja učim više od nje, nego ona od mene, ali to je potpuno prirodno jer njeno vreme tek dolazi, dok se moj peščani sat života dobrano ispraznio.

Najiskrenije, volela bih da mogu da pišem mnogo više nego što to činim do sad, volela bih da je moj blog posećeniji nego što jeste, da ima više onih kojima će se to što pišem dopasti, ali nisam nezadovoljna, jer, ono zbog čega sam i počela da blogujem još uvek mi je glavni razlog zbog čega to i dalje radim.

Danas pokušavam da mlade ljude podstaknem da oforme i započnu svoj blog. Neki su me poslušali i evo ih, među nama, blogerima. Neki se još dvoume, ali sam sigurna da će i oni prelomiti i pobediti tu svoju stidljivost da sa svetom, jer, blog je ipak javni dnevnik svakog od nas koji ga ima, podele svoje iskustvo i znanje. 
Znanje je nešto što treba da cirkuliše, da bude dostupno u svakom trenutku svima, a internet je čudo koje nam omogućava da ga iskoristimo u trenutku kada nam je ono potrebno.
Mnogi blogovi su doprineli da se kvalitet istog poveća i meni je drago da i ja sa svojim blogom sudelujem u malom deliću svega tog, jer ko želi da uči, možda baš na blogu koji ja pišem, sazna nešto novo.














недеља, 02. новембар 2014.

Reči, gospodari i robovi





"Jezik kosti nema, ali kosti lomi"- sećate li se, znate li, ovu staru narodnu izreku?
Možda onu, drugu staru, latinsku; Izgovorenim rečima smo robovi, a neizgovorenim rečima smo gospodari.
Ima i jedna, opet naša stara, koja kaže; Ispeci pa reci!
Ima sličnih izreka diljem sveta i skoro sve, do jedne, imaju prvenstveno jednu najvažniju poruku, da ukažu na moć izgovorenih reči.
Tokom sopstvenog življenja, a i učenja, svedoci smo ove istine.

Mnogo puta smo saznali kako su nečije reči, pretočene u napisane redove, od pojedinca napravili "zvezdu" ili gubitnika.
Istorija nas uči, ali i opominje na moć  i zloupotrebu reči u svrhu mračnih sila, pogubnih  za pojedine narode, ali i za čovečanstvo u celini.
 Setimo se samo propagande protiv Jevreja, tokom istorije, neposredno pre početka, ali  i tokom samog, drugog svetskog rata.
Setimo se propagande usmerene protiv pripadnika srpskog naroda tokom građanskog rata devedesetih godina prošlog veka.

Reči čine  govor, napisane su deo rečenice i predstavljaju prvo sredstvo kojim se služimo u komunikaciji i ne retko i interakciji sa drugim ljudima u našoj okolini.
Služe da nekog pohvalimo ili pokudimo, da skrenemo  ili usmerimo pažnju.  U poslednje vreme, u našoj sredini, veoma često, služe za "ispiranje" mozgova.

Verujem da mnogi još kako znaju moć korišćenja reči, ali ovde, kod nas, ljudima iscrpljenim svakodnevnim dovijanjem za održanje gole egzistencije, pažnja kao da opada.
Ne primećuje se, ili kao da prolazi nezapaženo, vokabular kojim se koriste, prilikom obraćanja masama preko  mas medija  vodeći ljudi  naše političke "elite". A on, njihov vokabular, reči, je blago rečeno usmeren, konstantnim, identičnim, skoro horskim, dirigovaniim ponavljanjem ka stvaranju ponovnog jednoumlja i glorifikaciji jednog čoveka, nekog novog vođe.

Nije valjda da smo se uspavali, ko da smo siti i napiti pa zadovoljni, predemo ko mačke,  jer nam je sve potaman. Premda, volela bih da mislim, da smo se ustvari pritajili. Da pomno slušamo, a u sebi se mislimo; dokle misle da će  sve to što nam govore da im prođe i da se guta ko mamac, ili zato što se "mora".

Volela bih da svi umemo na vreme da prepoznamo demagogiju i populizam koji nam štedro, neumorno, besomučno, svakodnevno serviraju kroz obraćanje svima nama zaboravljajući pri tom da se obraćaju umnim ljudima, ne masi, već pojedincima u jednoj zajednici, heterogenoj doduše, ali koja se brzinom munje može pretvoriti u homogenu ako  se čaša strpljenja prelije.

Hoću da verujem da nemamo kratko pamćenje i da smo postali oprezniji i da ma koliko nam se, možda i dopadalo, gladilo nam "narodnu" sujetu, ne primamo sve što nam se kaže i servira, sa šustiklom, na tacni,  zdravo za gotovo, već da se pozabavimo svim tim izgovorenim rečima dublje, da proniknemo u njihov smisao zaista, jer znaju one, reči, da imaju,  a ponekad i sakriju i više značenja.