среда, 30. октобар 2019.

Samo da...




Bilo je to jednog od poslednjih dana avgusta meseca. Bližio se kraj letnjeg raspusta i uskoro je ona polazila u drugi razred srednje škole, a njen brat u treći. Majka je još uvek bila na godišnjem odmoru, zajedno, sa njima. Oni su znali da će uskoro morati da se vrati  u Austriju, da radi, a oni će opet ostati sami, do Nove godine, kada bi ona dolazila ponovo.
Majka je tog dana kuvala pasulj, žuti, sa srpskim, debelim kobasicama. Ona i brat su obožavali kuvani pasulj u svim oblicima.
Sedela je za kuhinjskim stolom i pažljivo gledala u majku  kako iz lonca, a uvek je pasulj kuvala u plavom loncu od pet litara, vadi zrna pasulja starom, belom kutlačom, za koju je govorila da joj je bio poklon za svadbu nje i  oca. I uvek bi govorila uz osmeh, kako kuva ko za puk vojske, a njih je u kući bilo troje. Izvađena zrna pasulja stavljalaje u jedan beli, plehani tanjir u kojem bi ih zgnjavila viljuškom, sve dok ne bi postao kao pire.
Za to vreme, u tiganju iste boje kao što je bio i lonac, se na masti uveliko pržio crni i beli luk, na tihoj vatri, govorila je, da lepo omekša, a ne zagori, u koji bi dodala biber, crvenu, sitnu papriku i na kraju taj pire od pasulja koji bi zatim brzim pokretima dodala u lonac sa pasuljem koji je skrajnut, na šporetu i dalje krčkao sitnim balončićima.
Onda bi sve to lagano izmešala, dodala već sitno iseckan peršun, jedan oveći list lovora i na kraju na masti ispžene debele srpske kobasice iseckane popreko, samo do pola. 
Cela kuća bi zamirisala na lepu zapršku, koja to ustvari nije, govorila je ona dok je završavala sa kuvanjem omiljenog  žutog pasulja, jer nema brašna. Tako kuvan pasulj, dodala bi, je kuvan na sasvim zdrav način i bio je baš to što i jeste, samo pasulj.
Zatim bi, kao da stavlja trešnju odozgore, na tortu, u lonac sa skuvanim pasuljem stavila jednu celu kašičicu sitnog, kristal šećera.
Dodala bi naglas, gledajući u nju, da to svakom jelu daje poseban ukus, a pasulju najviše. Ona bi je uvek u tom trenutku gledala zadivljeno, razmišljajući, hoće li ona ikad znati da skuva pasulj kao njena mama?
  • E, sad je to, to - coknula bi i pomerila bi lonac sa vatre. Mogli bi vas dvoje da postavite sto da ručamo, obratila bi se njoj i njenom bratu, koji je u uglu čitao.
Na to bi oboje poskočili i svako bi obavio svoj deo posla. Ona bi postavila tanjire, prethodno obrisavši pažljivo čistom krpom mušemu na stolu, dok bi njen brat stavljao kašike i viljuške. Ne obične kašike, već lagane.
Tako su njih dvoje zvali stare, izlizane, aluminijumske kašike na kojima su se vrhovi drški završavali oblikom srca.
Te su najviše voleli iako je u kući bilo i onih “težih” kašika od modernog rostfraja.
Majka bi onda na sto stavila podmetač i držeći lonac krpom, za obe drške, postavila na njega pasulj koji se pušio. Zatim bi hitro na sto stavila i oveću metalnu, starinsku činiju bordo boje sa tanko narezanom kupus salatom.
Čak ni ta salata nije bila obična. I ona je u sebi imala tu čuvenu kašičicu kristal šećera, vrlo malo bibera, nezaobilazna dva sitno isečena čena belog luka, da tek zamiriše govorila je majka, i sok od celog limuna.
Znala je ona da baba stavlja sirće u salatu, ali ne i njena mama. I zato je salata, svaka, koju bi spremala njena mama bila uvek ukusnija od svih ostalih.
Tog dana taman kad su svi troje seli da započnu svoj ručak, neko je zakucao na vrata njihovog stana. Brat je ustao da vidi ko je. Ubrzo se začuo njegov veseli uzvik. Na vratima se pojavio njihov otac. Svi su se iznenadili i obradovali. On posebno, jer je ugledao majku da sedi za stolom i iznenađeno pilji u njega. Nisu se videli godinama.
  • Ooo, radovala mi se majka, srećno je rekao otac. Stigao sam baš na ručak - sa žarom u očima gledajući u majku, je izgovorio u dahu.
Majka je ćutke ustala i spretno dodala još jedan tanjir i pribor za jelo, dodavši pri tom i oveću korpicu sa isečenim, crnim hlebom.
Otac je netremice gledao u nju. A onda, kao da se budi iz nekog sna je ustao, prišao ćerki i rekao;
  • Ćero, oprosti, tata te nije poljubio. Zatim bi je zvučno i vlažno poljubio u oba obraza. Ovog tvog brata sam već izljubio na vratima. Sad bih mogao i majku..
  • Sedi tu s mirom i jedi- nešto oštrijim glasom bi mu se obratila majka! Ne treba da se hladi jelo. 
Muk je zavladao u maloj kuhinji. Svi su bez glasa ručali pogledavajući ispod oka jedno u drugo. Ona je videla da njen otac sa puno ljubavi gleda u njihovu majku dok je ona smireno, sitnim zalogajima jela.
Za to vreme njen brat bi jeo zvučno, ponekad srkučući i vešto viljuškom grabeći salatu od kupusa koji mu je sa viljuške visio preteći da upadne po sred tanjira sa pasuljem. No, to se nikad nije desilo.
U jednom trenu je shvatila da oni ručaju kao porodica. Kao nekad dok su oni bili mali, ona i njen brat, u onom malom stanu, na Neimaru.
A onda se trgla. Senka tuge joj je preletela licem jer... oni odavno nisu bili porodica. 
Njeni su roditelji bili razvedeni već dobrih desetak godina. Njen otac je imao novu porodicu i još jednu, tad već šestogodišnju devojčicu. Ipak, njegov pogled usmeren u njihovu majku je bio pogled pun ljubavi. Shvatila je da je on i dalje voli. I njih, njenog brata i nju. Ceo prizor, njih, kako slasno jedu žuti pasulj koji je majka sa mnogo ljubavi pripremila, njen otac koji je svaki zalogaj jeo sa starhopoštovanjem i ljubalju gledajući u njenu majku i njih dvoje, dobio je izgled čarolije. Nekog davno izgubljenog sveta u kojem su oni svi zajedno bili srećni..
A onda se setila svih priča koje joj je jednom tužnog glasa pričala njena baka, očeva majka, o razvodu njenih roditelja. Rekla je da ona nikad neće prežaliti to što joj njena majka nije snaja. I dodala..
  • Sve bi bilo drugačije samo da tvoj otac nije tražio preko hleba pogaču. Samo da nije jurio druge suknje.. Samo da tvoja mama nije došla tog dana ranije kući.. Samo da nije rođenim očima videla to...
Njoj je bilo možda deset godina kad joj je to baka rekla.
Bilo joj je žao bake koja je maramicom brisala suze. Ona nije onda shvatila šta joj ona to govori..
Danas je shvatila. Znala je da bi njen, i život njenog brata, bio sasvim drugačiji samo da je tata onda voleo samo njihovu majku. Ceo svet bi bio drugačiji samo da...



понедељак, 07. октобар 2019.

Priča o Katarini








Ona voli da je zovu Katarina. Ne, nije joj to rođeno ime, kako je nekad, dok je bio mali govorio moj sin za svoje. Ona ima lepo, svetlo ime. Sjajno. Mislim, širi sjaj. U više smerova, kao i vlasnica mu.
Ona je moja Rođa. Iz više razloga. Tek, da vam zadovoljim radoznalost reći ću da smo u mnogo čemu umno slične. A i prezimena su nam tu, negde.
Osim tog, Rođa, je bio nadimak moje mame pa eto, dođe mi draža još više zbog tog.
Samo ona ima mnogo britkiji jezik od mog. Da se razumemo, gospodstveno britak.
O, ume i da oplete njime, onako, kako bi neki rekli, muški. Kad vozi posebno. Sama to kaže.
Samo, ni ja tu nisam od raskida. Eto opet sličnosti.
Nego, nije ovo priča o meni, nego o njoj.
Ne poznajem ja nju lično, a opet, mislim da je znam celi život. Sasvim sigurno znam da tako neće ostati. Jedino ako nas onaj gore ne pretekne. Mene pre, no nju. Starija sam i valjalo bi da se drži reda.
Nepotrebno je reći da sam često u njenoj avliji. Prija mi njeno društvo. Vazda je veselo, a i poučno.
Ja se divim takvim ljudima. Mislim, ljudima koju sve nazivaju svojim pravim imenom. Bez eufemizma. Osim ako je to po zasluzi i poželjno.
Osim tog, ona je pisac. Za mene bar. Piše o životu koji su mnogi zaboravili, ili je malo takvih koji to pamte. Čuva korenove svih nas.
Neki kažu da je to kao čuvanje seljačkog menataliteta. Ti neki ne shvataju da je taj seljački mentalitet bio dokazano mudriji, posebno kad god je bio u pitanju opstanak ove naše vrste na ovim prostorima.
Neću reći koje vrste. Ustvari hoću, ljudske, pravedne.
Ona je mnogo pravdoljubiva. I ume da se bori za pravdu nenasilno, ali odlučno. Ne odustaje od tog.
I zbog tog joj skidam kapu i uvek kažem da je moj čovek.
Ona je žena zmaj. Ne u onom smislu; kraljica, majka, radnica, domaćica... Malo je to. Po ovom sadašnjem nekom merenju ona je multitasking osoba. Znači, dopiši sam još šta sve može žena koja ume i hoće.
E ta jedna J je bila inspiracija za ovu moju crticu jer po nekim mojim kriterijumima spada u one male, velike ljude, odeljak na mom blogu. Kako o njima ne pišu novine evo mene gde ja hoću da je ovde, u ovom mom komisionu od bloga ovekovečim, tu, moju Katarinu. Treba da se zna da još uvek žive oni koji imaju i snage i hrabrosti i dignitet da žive na ovim prostorima i da se bore za bolje sutra. Ne samo za sebe. I koji stoje iza svake svoje reči, imenom i prezimenom. Pritom, napisane. Jer, te napisane reči imaju uvek veću težinu od onih izgovorenih koje odnese vetar u stilu, pas laje...
Ona je moja drugarica koja je svojim takvim postojanjem dala pun sjaj, jasnoću nebu mog života, baš kao i njeno rođeno ime.
Eto, da se zna da postoji jedna J koja voli da je zovu Katarina.