понедељак, 27. август 2018.

Doviđenja tugo, dobar dan radosti







Ispratila sam tugu. Drugarski, s osmehom. Nek ide sad malo dalje. Nju i inače ne drži mesto. Ode, pa se vrati. Kod mene se baš dugo zadržala. Prijalo joj je moje društvo. Neću mnogo da se žalim. I ona je meni, za ovo vreme, ponekad bila dobar sagovornik. Češće no što bi trebalo. Uvek je tako kad si sam.

Dođe ona, niotkuda. Samo bane. Zagrli te, stegne u svoje naručje i ne pušta. Obmota se kao bršljan oko starog stabla. Valjda pomisli da si ti dub crvima nagrižen, a ona, tuga, je taj uvek zeleni bršljan što i na zimi stoji gord, sjajan, kome ni mraz ne može ništa. A nije tako.
Ona izgleda ne zna da je ona kao imela koja se razbaškarila na granama široke, raskošne bukve, međašice, gde se, onako, sva raščupana trsi. Pomisli čovek da se tako razbarušena takmiči sa njenim razgranatim granama, a ni do kolena joj nije.
Kad sunce zapeče bukva hladom pokriva i lahorom rashladi.
U zimu, kad strele Striborove snegom caruju, zna i svojim starim, suvim panjem vatru da rasplamsa i telo ti promrzlo ugreje.
Imela sve to nije. Ona je pijavica bukvi. Kao što je i tuga, kad dugo kod mene ostane, moja pijavica koja mi radost uguši svojim gvozdenim zagrljajem pa ova, moja radost, ropće, migolji se u tom njenom stisku, izvlači se da udahne bar, a ne može. Ne punim plućima, jer je tuga ko udav opasala i ne pušta je. Prilepila se za nju i mene ko "smrt lepak".
Njoj je udobno. Briga je za mene i moju radost koju mi je u neku mračnu rupu
u meni negde stisnula.
Šta ću? Borim se. Sama.
Nekad mi pođe za rukom da je se brzo oslobodim, nekad ne. Obe znamo, da smo dugo dobri drugari, ali isto tako znamo da je ona meni preteška, kad god dođe. Zna to i ona sama, ali je to ne sprečava da se vraća. Dosadna je, a uvek drugačija. I ja sam njoj dosadna jer joj se otimam, nikad joj ne dam da me sasvim savlada. Izgubi ona silnu snagu na borbu sa mnom. Valjda je to izaziva više, pa me onda i lomi duže.
Evo, lomimo jedna drugu već mnogo dugo. U poslednje vreme se predugo opraštamo. Ona se otkine od mene, napravi korak dva odlazeći, a onda me iznebuha, ponovo, besno i podmuklo sačeka onako samu, od nje onemoćalu i izgrebanu, pa me stisne do jauka.
Ima ona bezbroj imena. Ja, već izgrebane duše od njenog poslednjeg imena, ne stignem da joj novo prepoznam jer me pritisla, ko vodenički žrvanj. Legla mi na grudi, dah mi kida.
Ne, ne ljutim se ja na nju, na tugu. Što bih? Ona je takva. Razgoropadi se ako joj dozvoliš da te obujmi. I onda ti se, kao malo dete o vrat obesi sve dok je sam ne skloniš.
Ponekad ti takva, lepljivog zagrljaja prija uz akorde neke setne muzike što ona ume lukavo da iskoristi, ako joj se prepustiš.
Ovih dana joj mašem na pozdrav. Dugo. Dosadila mi je. Rekla sam joj to otsečno, bezosećajno.
  • Odlazi! Dosadila si mi više. Željna sam radosti. Predugo si kod mene ostala. Zar nisam i ja tebi već dosadila?
Ona zastane na kapiji mog vrta, pogleda me onim svojim poslednjim imenom i kaže;
  • Nisi. Ne bih ja još išla od tebe nikud. Baš smo se lepo družile.
Šta je lepo u tome, mislim se, što si mi se ti ponovo u život ušunjala i ostala predugo?
  • Svakog gosta za tri dana dosta – rekoh joj. Ti nemaš mere. Svaki put, kad mi se ko lopov prikradeš, a ja te ne prepoznam jer si se novim imenom okitila, ti me zaskočiš nespremnu. Stegneš me u svoj, tebi lep, a meni težak zagrljaj, udariš me u pleksus i ostaviš bez daha. Odlazi sad! Ne trebaš mi! Ni ja tebi ne trebam. Ti nisi probirač. Tebi je sasvim svejedno s kim si. Meni nije. Ja hoću da se družim sa veseljem, sa radošću. Ne sa tobom. I nemoj da mi se rugaš i govoriš da sam naivna! Znam ja da me ti možeš zgrabiti i kad svira muzika koja me rastuži.
Gledam ja nju, gleda ona mene. Vidim, traži mi slabu tačku. U meni neka snaga porasla i neka silna želja da joj se oduprem po ko zna koji put i ona od te moje snage ne vidi baš dobro moju Ahilovu petu.

Svanulo je. Prošetah kroz vrt i bacih zamućen pogled na grm jasmina koji je rastao na mestu gde je ostao jedan deo moje duše, poprečni deo mog krsta.
Jutranji lahor pomilova nežne grančice, kao za pozdrav. Osmehnuh se, iz srca, posle mnogo dugo vrevena.
Vratih se u kuću i uključih, već po navici, moj stari radio-kasetofon. Razlegli su se tonovi pesme "Radujte se prijatelji"....
Stari, dobri šlager, pomislih i zapevah iz sveg grla u rano jutro.
Dobar dan radosti!



четвртак, 09. август 2018.

Ovce su izabrale lek




           Njih odavno nema. Preselili su se u “carstvo nebesko”. Sećam se, upoznala sam ih mnogo davno u jednom selu na Suvoj planini. Oduševili su me oboje na prvi pogled. Nju su zvali dada Ubavka. Pamtim da je pravila najbolji ovčiji sir u celom selu. Bar po mojoj oceni.
Sir je bio u lepim, debelim kriškama, punomastan, slan taman kako i treba, da prija. Kad ga presečeš nožem, bio je bez šupljika, kao sapun da si izrezao.
Ja sam volela takav domaći sir. Nije mi se dopadao ni jedan koji je bio šupljikav jer je često bio nakiseo. Kasnije sam saznala, baš od dada Ubavke da je takav sir “pukao”. Nije na vreme onako potkvašen, oceđen.
Samo njeno ime mi je bilo neobično. Mora da je bila lepa kad je bila mlada. Njene oči su to govorile. Tople, ljubičasto plave. Možda su joj zato i dali to lepo, staro ime. Godine su je već dobarno pritisle i leđa su joj bila zgrbljena. Verujem od svakodnevnog savijanja u njenoj maloj, bez trunke korova gradini. Bašti, kako bismo mi građani rekli. Kad bi se nasmejala, celo lice bi joj se smejalo, a sam osmeh krasio bi, ali zaista, jedan jedini zub u gornjoj vilici. Trojka gore levo.
Eh, kad bi me čuo jedan doktor, specijalista za dečju ortopediju vilica da se ovako izražavam. Ukorio bi me. Kao što je to učinio jednom, bez reči, kad sam došla da proverim lično koji je zub za vađenje kod jednog dečaka kojeg nam je on poslao.
Onako mlada, brzopleta, upitah ga; Doktore, jer ste zaista mislili na četvorku gore desno da treba da se ekstrahuje?
Pogledao me, onako visok, skoro zapanjeno. Gledala sam ga zbunjena njegovim pogledom, a onda se on oglasio.
Ne, mislio sam na prvi desni gornji premolar”.
Meni se nije često dešavalo da pocrvenim zbog nečeg, ali pouzdano znam da sam tog trenutka i tog dana pocrvenela kao bulka ostavši bez reči.
No, to nije tema ovo mog teksta. Kao što nije tema ni dada Ubavka. Nju ipak ne mogu da zaobiđem u ovoj priči jer je ona neraskidivi deo nje.
Oni su bili više od pedeset godina u braku kad sam ih ja upoznala. I bili su mi i izgledom i svojom pojavom baš pravi par. Cela jabuka.
Dada Ubavka je bila sitna, dežmakasta, već od godina otromboljenog, zaobljenog stomaka i malo krivih nogu, dok je deda Vlada bio suvonjav, omalenog rasta, plavook, kao i ona. Nimalo nije ličio na nekog ko je rođen u planini.
Imali su jednog sina kojeg su, kako su mi sami rekli dobili u svojim poznim, tridesetim godinama.
Kažu, nije se dalo pre.
  • Nemaština bila velika posle prvog rata, glad na selu, a mi pomladi. On, moj Vlada, priča sa iskrama suza u očima dada Ubavka, zakačio jektiku. Bio mršav i ovako, al' kad se razbole, pak. No, ne kaže narod badava ko ima leka ima i veka. Imala sam jednu staru strinu. Umela je da vida rane i da pomogne ženama kad se porađaju. Došla ona na pijac jednom, da kao i ja proda višak šta ima, da si kupi malo šećer u kocke, da ima za lek, ko i ja. Reč po reč, kažem joj za mog Vladu, da ima jektiku. Da je sve slabiji, da leži sve više. Dokturi mu rekli da od toj nema lek- kazujem ja na nju. A ona će men:
  • A ide li tvoj čovek sas ovce u planinu?
  • Ide si, al' po retko - kažem ju.
  • E, da mu kazuješ da kad ide sas ovce da gleda kakvu travku pasu ovce i od tuj travku da si otkine. Navečer, kad si dodje dom, da mu od tuj spremiš čaj. Da si popije svako veče. Ima da ti ozdravi od jektiku, skroz. Nemoj da ti je teško.
  • Ma kakvo če mi bude teško, sve ću da učinim, samo da ozdravi.
I tako, kad si dojdo dom, kažem na mog Vladu što mi je rekla strina. On se nasmejal na toj pa si vrevi; E, strina li če bolje da znaje od dokturi.
  • Možda ona ne znaje ništa i ne da znaje ko dokturi, kažem mu ja, al šta te košta da probaš. Nemoj da si tvrdoglav! Ako nećeš da si misliš na seb', a ti misli na men'. Udovica li da stanam? Pomlada!
I tako. Posluša mene moj Vlada. Pratio je ovce kakvu travu pasu i od svaku si trgnuv po lečko. Ja mu pak čaj uveče pripravim i...etoj ga. Živ, zdrav.
Posle se dokturi čudili i pituvali gu što je radel? On im reko.
Pa dobro, kazuvao mu njegov doktor, teb' je to pomoglo. Važno je da si ozdravio.
Zašto ti ja o ovoj vrevim, odjednom mi reče dada Ubavka tog nekog, dalekog prošlog dana? A došla sam sirenje, ovčo, da ti donesem. Znam da voliš. A i da ti zafalim na šećer u kocke i kafence, što si mi pratila u prolet po svekrvu ti.
            Sedele smo u dvorištu ispod velikog oraha, za malim stolom i ispijale kafu iz malih šoljica. Slađu, svaka sa po dve kockice šećera. Bio je pozni septembar, uobičajen mesec za moj godišnji odmor u malom planinskom selu u Suvoj planini.

Pre neki dan pročitah neki tekst koji me podsetio na dada Ubavku i njenu priču. Shvatih ponovo da ako nešto ne znamo, ne razumemo, nije nam jasno, a posebno ako je to nešto pomoglo nekom da mu bude dobro, bolje, da ozdravi možda, to nikako ne znači da je to bez veze. Da nije istina. Da nije naučno potvrđeno. Da nije dokazano u praksi. Da je placebo. Nebitno je.
To što mi ne shvatamo mehanizam delovanja ne može da nam da zeleno svetlo da to proglasimo za glupost, čak više za zloupotrebu ljudi.
Uvek imam neki gorak osećaj da takvim načinom gledanja mnogo omalovažavamo nečiju pamet favorizujući tim postupkom svoju.
E sad, zašto sam napisala ovu priču koja deluje zbrda, zdola? Pa još umetnuti zubi!
Volim da pišem priče iz života, a ova to jeste. Ona takođe spada u tzv. Oljine, moje  zapise koji leče. Ovo je jedna od onih priča koje nas podsećaju na empiriju, znanje kroz iskustvo koje se sve manje ceni u svakodnevnom život, a sve više omalovažava.
Mali je broj onih koji shvataju da u nekim odsudnim trenucima, koji nas mogu zadesiti iznebuha, ono može da pomogne. 
Posebno ako se svetlo ugasi.



четвртак, 02. август 2018.

Crveno, "sveto" slovo




Danas je crveno slovo. Mnogo jako, pravo. Veliki je svetac. Tačnije, svetica, Ognjena Marija. Neko je zove i Marina.
Pričala meni moja baba Stanojka, moja, već znate, mudra Zaratustra, mnogo pričica o svecima. Ja sam zapamtila samo ovu, a bilo ih je mnogo, ali je u sećanju ostala samo ova, jedna jedina.
Možda zato jer mi se posebno dopala. Možda zato što me je bilo strah. Možda zato što su mi kroz glavu, dok sam priču slušala, išle slike kao na filmu. Sve sam to zamišljala kako se dešava uživo, a ja sve to, kao gledam odozdo. A priča, mit, legenda, šta god da je, ide ovako.

Živeli brat i dve sestre. Bratu je ime bilo Ilija, Sveti Ilija, a sestre, obe su se zvale Marija. Prva, starija je imala nadimak Ognjena, dok je drugoj, mlađoj, nadimak bio Blaga.
Ilija je bio svetac koji je upravljao oblacima i kišom, retko munjama, osim kad se naljuti. Najviše se ljutio na svoju stariju sestru Ognjenu Mariju.
Ova je svoj nadimak, Ognjena, dobila po svom besu, svojoj obesti i jarosti.

Ljuta, što narod, ljudi ne upražnjavaju kako valja ono što im je “od Boga rečeno”, ona je iz besa krajem jula meseca, skoro svake godine, ne hoteći više da gleda taj “nered” počinjala da žari i pali.
Žarila je Suncem bespoštedno, a palila je nemilice gde je stigla i šta je dohvatila. Taj njen bes je na zemlji uzrokovao velike vrućine, jaru i požare koji su gutali sve pred sobom, često i ljude. Iza nje bi ostajala pustoš i golet.

Njen brat Ilija, kada bi video šta ona sve radi, tako bi se mnogo rasrdio na nju, da je prezao svoja velika kola koja su vukli vatreni konji iz čijih su kopita sevale munje i u svojoj ljutnji na svoju sestru i njena zlodela, on bi terao svoju kočiju široko, preko neba sipajući tešku kišu nemilice, sa namerom da ugasi sve požare koje je njegova sestra zapalila. Uz put bi, onako jarostan, bacao na nju, Ognjenu Mariju, munje koje su je gonile da se vrati na svoje mesto i da se smiri i udarao je gromovima, pa je tako i dobio nadimak Gromovnik.
U toj njihovoj svađi najviše su ispaštali upravo ljudi na Zemlji i ono što su oni vredno radili tokom godine do tog vremena, do njihove svađe. Jer ono što nije upalila Ognjena Marija, dokusurio bi Ilija Gromovnik.

Mlađa sestra, prozvana Blaga Marija, je svađu svog brata i sestre smirivala upravo svojom blagošću, krotkošću i smirenošću. Lagano bi gasila požare mirnim vremenom, laganim kišama i milujućim suncem. Tako bi ublažila učinjenu štetu ljudima i uspevala da smiri i izmiri posvađane brata i sestru.

Narod je, kroz godine, iz straha, pamtio bes Ognjene Marije i sve više je “poštovao” njeno crveno slovo. Tog dana bi se radilo samo ono što se mora. Namirivala bi se samo deca i polagalo bi se stoci, dok bi ostali deo dana bio posvećen molitvi Svevišnjem i odmoru od pregalačkog rada.
No, moja baba, iako je sama bila neuka, nepismena Šumadijska seljanka uvek je govorila da poštovanje treba zaslužiti.
Da se ono stiče činjenjem dobrim delima, a ne strahom.
Da Bog nije ljudima ograničio ništa. Naprotiv.
Dao im je um i slobodnu volju i verovao je da će ljudi znati, ako imaju um, da nađu za sve pravu meru.
Bog nije izmislio, pa ni nametnuo crveno slovo, govorila bi.
To su uradili ljudi.
Oni koji su hteli da se zna kad je radni dan, a kad je neradni.
Ko kosi, a ko vodu nosi.
Kad se seje, a kad se žanje.
Kad se radi, a kad se i zašto svetkuje.
Oni koji su hteli da se ljudi “dovedu u red”.

Da se ljudi dovedu u red....

Mnogo godina kasnije shvatila sam šta je značilo ovo dovođenje ljudi u red i zašto je to i kome bilo, a i ostalo važno.
Šta je hijerarhija, a šta je anarhija.

U današnje vreme najviše vašara ima u vreme svetkovanja Ognjene Marije, ali i drugih crvenih slova.
Mnogi ljudi poštuju crveno slovo ne bi li svojom krotkošću umilostivili svece i Svevišnjeg da im bude bolje. I vreme i život.
Zna li iko od njih, da se bolje i vreme i život stiče, dobija, kako god, radeći i misleći dobro, a ne samo poštujući crveno slovo.