недеља, 26. јануар 2014.

Preko Srem, a u Sremu Zemun





Ja od svog rođenja živim u Beogradu, ali nisam to nikad smatrala nečim od izuzetne važnosti, a još manje sam tim podatkom mahala drugima ispred nosa, onima, koji nisu imali privilegiju da budu treća generacija Beograđana, kao ja. Meni je uvek bilo važnije gde sam se rodila, a ja se nisam rodila u Beogradu. Mene je moja mama rodila u onda, jednom malom gradu, blizu Beograda. 
Volela sam da mi priča,  zašto je samo mene rodila u tom gradu, dok su se moji sestra  i brat, rodili u Beogradu.
Kaže, stanovali smo na Neimaru, ispod Čubure, u jednoj maloj ulici nedaleko od onda poznate kafane “Neimar” gde, je moj tata, toga se čak i ja kroz maglu sećam, voleo da igra bilijar nedeljom, posle podne. To što sam se ja rodila van Beograda za ono vreme, a bilo je to sredinom prošlog veka, nije bilo uobičajeno, jer su u Beogradu postojala čak četiri porodilišta. Ali, mojoj mami se nije posrećilo da, kad je došlo vreme da rodi mene, svoje treće, najmlađe dete, bude i mesta na odeljenjima istih. Tako je hitna pomoć, sa zavijajućom sirenom jurila kroz grad, jedne mlade noći, krajem meseca septembra i krenula preko Save u Zemun.
Pamte Zemunci da se do njihovog grada onda, dolazilo ispod starog nadvožnjaka, trojelbusima, putem pored kojeg se belasao pesak, dok se Beograd gubio u daljini.
Tako sam ja rođena u divnom gradu u Sremu, u Zemunu i na to sam strašno ponosna.
Ma nema veze što sam u svom rodnom gradu provela samo par dana posle svog rođenja, ja ga doživljavam i dan danas kao svoj rodni grad, jer za mene on to i jeste.

Zemun je danas  jedna od beogradskih opština. Za mnoge prave Zemunce, one koji su celi svoj život živeli u njemu, to je samo administrativni podatak jer oni, ali i ja, svoj grad doživljavaju kao grad za sebe, što, ako ćemo pravo, Zemun to i jeste.
Prvi put sam ponovo, od dana svog rođenja, videla svoj rodni grad kad sam išla po krštenicu koja mi je trebala za upis u srednju školu. Bilo je to putovanje za pamćenje.
Trebalo je da idem do opštine Zemun, a ja sam imala tremu kao da putujem u inostranstvo.
Trolejbus, broj 14, vozio je od pijace Zeleni Venac do Muhara, jednog dela Zemuna.
Rekli su mi da siđem stanicu pre.
Obrela sam se u centru grada u Glavnoj ulici. Zemun je tad na mene je ostavio jedan strahopoštovajući utisak. Ništa nije bilo kao u Beogradu. Kuće sa starim fasadama, divan park, ljudi susretljivi, prijatni.
Brzo sam našla opštinu i dobila svoju krštenicu odmah, istog dana, čemu su se baš čudili svi koji su znali da se za to, onda, u ono vreme, dolazilo opet, za par dana.
Taj prvi moj susret sa mojim rodnim gradom pamtim i sad. Pamtim kako me je bilo strah jer sam se nalazila u nepoznatom gradu.
No, svaki drugi susret sa svojim rodnim gradom, postajao je za mene sve lepši i postajali smo sve bliskiji, on, Zemun i ja.
Kao turista koji želi da upozna sve skrivene delove grada koji mu se dopada, tako sam i ja otkrivala svoj rodni grad tokom narednih godina; Muhar, stare uličice, Gardoš, zemunsko groblje, dunavski kej, stari put za Bežaniju, novo pozorište u kojem sam jednom gledala predstavu “Labudovo jezero” i nezaboravnog Žarka Lauševića u ulozi Kanjoša Macedonovića.

Sećam se, da je tih godina, moja mama često spremala raznorazna jela od testa; šufnudle, rezance sa orasima, sa makom, sa krompirom, sa slatkim ili kiselim kupusom i uvek su to bili oni domaći, razvijani široki reznaci. Ja sam se “davila” u svima, najviše u onim sa krompirom.
Ne znam zašto je moja mama flekice sa krompirom zvala grenadirmarš, ali znam da se to jelo u Banatu zove, Vojvodini, nasuvo sa krompirom. Bilo kako bilo, evo recepta za to prečansko, u celini, vojvođansko jelo.

Grenadirmarš / flekice / nasuvo sa krompirom
Za ovo jelo potrebno nam je:
1 kg krompira, oljuštenog isečenog na kocke veličine 5 x 5cm i skuvanog
2 glavice, srednje veličine crnog luka sitno iseckanog ( ja više volim na rebarca)
500g testenine, flekica ili ravnih širokih rezanaca, skuvanih u posoljenoj vodi sa malo ulja
ulje
so
biber
1 kafena kašičica šećera
aleva paprika ( po želji )
U jednu veću posudu sipati ulje da se malo zagreje, dodati crni luk i lagano pržiti mešajući dok ne porumeni i postane staklast. Po želji dodati kašičicu aleve paprike ( ne mora ako ne volite), pa u to dodati skuvane flekice, rezance i skuvani krompir i lagano sve promešati. Dodati, po potrebi i malo vode u kojoj su se kuvali rezanci. Posoliti i pobiberiti po ukusu i dodati na kraju lagano mešajući jednu kafenu kašičicu šećera.

Dugo su me u familiji zavitlavali kako sam ja prečanka jer volim da jedem rezance na sve moguće načine. Kad sam bila mala nisam znala šta znači biti prečanin, prečanka, ali sam se uvek osećala, nekako važnom kad bi mi to rekli.
Kasnije, saznala sam da sve koji žive preko Save, u Sremu, Beograđani zovu prečanima.
Onda su krenule priče kako su prečanke najbolje domaćice, pa sam se ja opet pravila važna, jer sam sebe smatrala jednom od njih.
Na poslu sam imala jednu koleginicu koja je bila Zemunka, od davnina, što je značilo da su svi njeni bili Zemunci kusur generacija. Mene je ona posebno volela i izdvajala jer sam, bila Zemunka. Nikada nije priznavala to što sam živela u Beogradu da me to čini Beograđankom. 
 Danas je moj rodni grad drugačiji, moderniji, ali još uvek ima onaj stari šmek kakav je imao te davne šesdesetpete, kada sam ga prvi put videla posle svog rođenja u njemu.

     Skoro sam, preko FB, stekla jednu divnu drugaricu koja je Zemunka i koja je videvši da sam i ja rođena u Zemunu poželela da budemo prijateljice. Usrećilo me je opet saznanje da me moji Zemunci, smatraju Zemunkom i ponovo sam se osetila važnom što sam deo tog starog, drevnog grada.

Sve ove godine živim u glavnom gradu i smatram ga svojim gradom, ali u srcu uvek nosim i svoj mali rodni grad, na Dunavu, preko, u Sremu, onaj, stari Zemun. 

петак, 17. јануар 2014.

Sport od kojeg pamet nazaduje





Postoji jedan “sport” u našem društvu, u kojem niko nikada nije organizovao ni jedno takmičenje, čak ni susrete na tu temu. Verujem da je to stoga što za taj sport ne postoji toliko veliki prostor u kojem bi mogli da stanu svi oni koji se njime bave. Doduše, istine radi, ubeđena sam, da ga ima i diljem planete, samo, nisam imala nikad dovoljno finansijskih sredstava da se time pozabavim malo više, onako, na naučnoj osnovi. Međutim, vodeća imena, a i oni manje poznati, bavili su se temom izučavanja i objašnjavanja te pojave, no kako vreme odmiče i ta aktivnost, bavljenje njome, postaje drugačija, šta više, nekako kao da se uvećava.

Već ste se sigurno zapitali o čemu ova to trabunja, nikako da pređe na naslov, temu?
Govorim, pišem, o bavljenju tuđim životima, na neki način življenju istih, umesto življenja svog sopstvenog.

 Kod nas, ovde, mnogi vole da kažu na Balkanu, ja ću se ograničiti samo na našu zemlju, Srbiju, ovo je “sport” kojim se bavi ogroman broj našeg stanovništva. I nije to od juče, to traje, moglo bi se reći od pamtiveka.
Mislim da je sve započelo odavno, imam prava da tako mislim, čim su se raspale rodovske zajednice i oformile se male ćelije ljudskog življenja, tzv. porodice, mada, opet istini za volju, ni samci, tj. oni koji su se odlučili da život provedu sami, ali u društvu drugih pripadnika ljudskog roda, znači u naselju, selu, gradu, nisu izuzeti.


Što volimo da gledamo u tuđa dvorišta. 
Da ogovaramo, primedbujemo, nalazimo mane i sažeto, da u tuđem dvorištu vidimo đubre, a u svom ne vidimo govno.

Sad, da malo skrenem sa teme, i jedno i drugo može da bude sekundarna sirovina, ali u ovom slučaju, kada se bavimo tuđim životom, to nije.

Naš narod ima jednu lepu izreku: U tuđem oku vidiš trn, a u svojem ti balvan ne smeta. 
Time je objasnio najslikovitije pojavu koja se zove, ogovaranje, podsmevanje, ismevanje, pronalaženje mana drugima, a sve i samo sa jednim određenim ciljem, veličanja sopstvene “veličine”, uspeha, dostignuća, pameti, lepote, umeća.. itd.

Ko se bavi ovim “sportom”?
 Opet bi naš narod to lepo rekao, a ja samo prenosim; Sitne duše.

Suština tog sitne duše, po mojem shvatanju, znači imati samo onu osnovnu dušu tj. biti živ, ali ipak biti prikraćen za zdravo razumsko razmišljanje. E sad, da bi neko bio obogaćen ovim drugim treba mu dosta rada, a to je već ovde, na ovim prostorima, veliki problem.
 Jer, ako iko voli što manje da radi na sebi, to smo mi, pripadnici ovog građanstva u ovoj zemlji.

Molim one koji u ovo ne spadaju da mi oproste, a sigurna sam da će i sami shvatiti ko su jer su to uglavnom osobe koje nisu iskompleksirane, nemaju sujetu, poštuju čoveka preko puta sebe, ako nikako drugačije, ono bar što je čovek, ili ti Homo sapiens, koji permanentno uče, ne zaustavljaju se sa “tezom” da znaju sve, koji pre svega vole ljude i koji nikad i zaista slovima nikad, ne vire u tuđe lonce, osim ako ih ne pozovu na ručak pa im taj isti lonac otvore da pomirišu sadržaj.

Ovi drugi, koji se prepoznaju u igranju ovog “sporta”, ili ti ogovaranja, podsmeha, omalovažavnja, iznalaženja mana drugima, ismevanja its. po mojem slobodnom razmišljanju bi trebalo da isti promene, kao kad menjaš ploču na gramofonu i da se umesto bavljenja tuđim životima, počnu se npr. baviti svojim.

Za početak, nije na odmet da se ugledaju baš na te koje otrcavaju, jer verovali ili ne i od takvih se može naučiti.
 Ako ništa drugo, onda ne biti kao taj – ta, biti drugačiji, biti svoj, a opet, pustiti njega- nju, same da se bave sobom. Ne trošiti energiju, jer sve je energija da se podsetimo, na stvari koje nemaju veze sa životom koji živimo sami.

Ljudi, bavite se učenjem, svaki dan, bavite se sopstvenim rastom i zgradnjom sopstvene ličnosti i manite druge da žive onako kako oni hoće, vole i žele!

Mnogima od onih, kojima se bave ovi “sportisti”, “puca prsluk” za njihovo mišljenje i u suštini, tako bi trebalo i da bude, ali svakako sa dozom čovekoljublja u sebi.

Nije važno ko je koliko bogat, kako je to što ima stekao, da li izgleda kao lutka, ili macho sa naslovne strane. 
Mnogo je važnije da li je taj čovek dobar, a to već podrazumeva mnogo kvaliteta o kojima neki drugi put, mada mislim, da mnogi znaju koji su to kvaliteti koji krase dobrog čoveka.

Jedno je sigurno, svakako nije kvalitet baviti se tuđim životom, ali jeste lakše. Ne boli, ne smeta, po nekad ume da zabavi, ali na duže staze ne donosi ništa. 
Možda, ako dođe do mentalnog otrežnjenja i sticanja novih znanja dovede do stida, što je opet dobar putokaz za dalji razvoj te ličnosti i za još brže napuštanje ogromne ekipe u kojoj je bio do tog terenutka i bavio se tim “sportom”.

Svojevremeno mi se dopao jedan slogan na državnoj televiziji; Nije teško biti fin! 
Nije, ali jeste naporno, jer navike su čudo, teško se menjaju i pobeđuju. No, nije i nemoguće.

Ukoliko svako od nas želi da sutra ne bude jedan od onih kojima se podsmevaju, onda odmah treba da prestane to da radi sam. Jednostavno.

Nemam  nameru da nikome delim savete kako se to radi, ali, rado ću, koga interesuje.

E sad, čemu ovi redovi, koji je to poriv koji me naterao da ih napišem?

Tušta i tma, najblaže rečeno, ružnih komentara na društvenim mrežama, bez iole malo respekta prema osobi iza drugog ekrana. 
Često pomislim, a verujem da nisam daleko od istine, je da mnogi nemaju “kočnicu” u biranju rečnika, ispoljenih misli kroz slova koja napišu jer se, kao ne vidimo?
Pa dobro, ne vidimo se, ali iza tamo nekog ekrana je živ čovek, nije majmun, a taj isti čovek je od krvi i mesa, kao i dotični i od duše sastavljen.

Onda, čemu tako izvitoperena “umnosportska” aktivnost prema dugom, ako je sa one strane žice jedinka iste vrste? 
Kako smo to mi, ja, bolji od onog drugog kojeg ne vidimo?
 Gde smo došli do te tapije?

Na kraju, da ne davim, samo bih da podsetim, ljudski je grešiti i praštati, ali je takođe ljudski ne činiti nikada nikome ono što ne želimo da nama bude učinjeno.


Ovo poslednje nisu moje reči, ali ih je neko pametan rekao, a ja ih usvojila jer su mi davno, bila sam još šiparica, pomogle da prestanem da se bavim ovim “sportom” i da počnem da rastem, a verujem da svi mi želimo da rastemo i da se razvijemo u bolje ljude nego što smo danas.



понедељак, 13. јануар 2014.

Odbačena ljubav






Tetka Milesa je pravila šam za tortu. Gledala sam kako to ona radi i čudila se, kako će to od umućenih belanaca, koja je mutila žicom i vrućeg sirupa od šećera koji je sipala kap po kap da ispadne šne za tortu, koja je stajala na stalku, na sredini stola? Masa je postajala sve gušća i gušća i nekako glatko sjajna.

Dok je mutila, s vremena na vreme me je zapitkivala o svojoj ćerki, Biljani . Otkud to da ne znam gde je, kako to da joj ona, Biljana, ništa ne priča gde idemo i šta nas dve radimo, jel istina da smo bile u nedelju u bioskopu “Avala”, jel nam se sviđa neki dečko?

Pitanja su pljuštala, a ja sam uglavnom ćutala i gledala u fil koji ona muti i čudila se i sama gde je Biljana? Rekla je da dođem kod nje kući, posle ručka, oko tri po podne da se dogovorimo sa njenima, da joj dozvole, da idemo u pozorište. Nisam se usuđivala da pitam gde je. Bojala sam se da ne napravim neku grešku, da se ne prevarim i kažem više nego što smem.
Mrzela sam što lažem i pokrivam moju drugaricu Biljanu kod njene mame, ali, ona je govorila da je to pravo drugarstvo, kad “pokrivaš” svog druga onda kada mu to treba.

Biljana je imala sedamnaest godina. Bila je godinu dana starija od mene, išla je u učiteljsku školu i bila je do ušiju zaljubljena u našeg druga iz kraja, prelepog Ciganina, starijeg od nje godinu dana.
I on je voleo nju. Ko i ne bi.
Imala je dugu plavu kosu, bila je omanjeg rasta, vedra, uvek vesela, nasmejana i spremna za igru i šalu, kolovođa mnogih nestašluka dok smo još bili klinci, omiljena u ulici u kojoj smo rasli.
Bila je jedinica. Njena mama je bila domaćica, dok je tata, zanatlija,  radio, po ceo dan.

Oni su nju, Biljanu, dobili u nešto starijim godinama i pazili su je kao kap vode na dlanu.
Svi su mislili da ona ima sve, a ona opet, je govorila da to sve nije ništa naspram slobode kretanja, koja joj je bila ograničena, jer, njeni roditelji su joj mnogo tog zabranjivali.

Svi iz ulice smo je zvali Radmila. Ona je to tražila, zahtevala od nas. Obožavala je Radmilu Karaklajić, onda popularnu pevačicu i iznad svega je htela da bude kao ona. Nevolja je bila u tome, što nije bila muzikalna, ali, to je nije sprečavalo da nadahnuto, gromko, uvek peva, baš ona, njene pesme, kada bismo se skupili na ćošku ulice u vreme letnjih večeri i pevali ondašnje popularne šlagere.

Jednom nas je sve, čoporativno, odvela u Pop Stojanovu ulicu, gde je stanovala Radmila Karaklajić da tražimo od nje autogram. To je nekad bilo moderno, da skupljaš autograme svojih ljubimaca iz sveta muzike ili filma. Naši ljubimci su nam uvek izlazili u susret i dobijali smo od njih njihove slike, sa posvetom i potpisom.
Dobili smo tad i od Radmile Karaklajić, svi, a bila je nedelja, dan odmora, sećam se i ne baš pogodno vreme za posete.

Dečaci su Biljanu bukvalno gutali pogledima, a ona, nikog od njih nije gledala ni na koji drugačiji način, osim kao drugove. Govorila bi im u lice da su smotani, musavi i da su klinci.

Svi smo znali da je zaljubljena u Zdravka i svi smo ćutali. Niko o tome nije govorio naglas. Svi smo lagali, za nju i zbog nje, uvek, kad god bi tetka Milesa izašla na ulicu i zvala je da dođe kući, a onda se čudila da je nema sa nama pri tom nas pitavši znamo li gde je?
Odmahivali smo glavama, svi, sklanjajući poglede u stranu.

Vreme je letelo. Svako od nas je otišao za svojim životom, otselio se iz male ulice u predgrađu.
Mislila sam da se te mladalačke ljubavi, simpatije više, završavaju kao što se završavaju godišnja doba, spontano, neprimetno, bezbolno. Prevarila sam se, jer.

Biljana se udala za Zdravka. Sreću su potražili van ove zemlje, u jednoj od evropskih zemlja. Dobili su devojčicu, bili su srećni.

Tetka Milesa i čika Žarko su dobili stan i otselili su se iz kuće na ćošku ulice.

Nikad ih više nisam videla. Ali, život se potrudi da nas obavesti, ponekad, o onima sa kojima smo se usput razišli te tako sretoh jednog dana jednog druga iz osnovne škole.

Kao što to uvek biva, pričali smo o svemu i svačemu, najviše o zajedničkim dogodovštinama iz detinjstva i svojim drugarima iz ulice i škole. Upitah ga zna li nešto o njima, Zdravku i Biljani?
 Znao je.

Kaže, Biljanini rodilji su je se odrekli, preko novina, jer se udala za Ciganina. Nisu popustili ni kad je dobila devojčicu, njihovu unuku. Nikad je nisu primili u svoju kuću, a ona je dolazila, molila..

Oboje su dolazili. Kaže, voleli su se i dalje istom onom čistom, plemenitom, pripadajućom ljubavlju, a onda je nešto puklo.

Biljana je počela da pije, malo, pa sve više..
On, Zdravko, joj je pomagao, bio uz nju, sve vreme dok se ona lečila od alkoholizma. Neuspešno. Svaki put, kad bi se vratila iz bolnice, počinjala je iz početka, nastavljala je tamo gde je stala i pila je sve više i više.

Još uvek su zajedno, ali svako u svom svetu. Devojčica, devojka, je vezana za oca, majke se plaši.
Ništa ne zna o Biljaninim roditeljima ni gde su ni da li su živi.

Slušala sam ga ne mogavši da shvatim, razumem jed i jad moje, naše, drugarice iz detinjstva i njenih roditelja. Pa ona im je bila jedino dete i znam, sigurna sam, da su je neizmerno voleli. A ovo, ova priča, šta je sad ovo?

Zar je moguće da roditelj može da se odrekne svog deteta, tek tako, jer se zaljubila i jer voli, svom svojom dušom čoveka koji nije bele kože, koji nije iz istog naroda kojem oni pripadaju?
 U dvadesetom veku? Da se odreknu unuke, svog produžetka koji ostaje iza njih?
Koliko li su bola zadali svome detetu odbacivši je i koliki je njihov udeo u njenoj predaji poroku i ima li ga? Ili je to bila samo Biljanina slabost?

Ništa nije govorilo da je ona spremna da poklekne pred iskušenjima jer, bila je jaka. A možda i nije, čim je išla “glavom kroz zid”, kako se to nekad govorilo, jer je sigurno znala da njeni ne odobravaju njen izbor?


Pitanja u mojoj glavi su se rojila, odgovora nije bilo.
 Ni osude. Samo tuga.
Dve su porodice i svi njeni članovi užasno patili svih ovih godina, a toliko je bilo ljubavi među njima koju su oni odbacili ili je nisu prihvatili. Sve jedno.

Još uvek se ponekad zapitam kakav je epilog ove priče, naročito ako mutim šam, mikserom, ne žicom kao tetka Milesa nekad i uvek isto, po njenom receptu, koji sam igrom slučaja, naučila jednog davnog dana.

Ko zna zašto je dobro što ne znam kraj.




     Šam za tortu po tetka Milesinom receptu

Skuvati sirup od 300g kristal šećera i 2dl vode!
 Ostaviti da stoji na toploj ringli i da  lagano ključa  svre vreme!
Umutiti mikserom čvrst sneg od 3 belanca u većoj posudi za mućenje krema i polako, nešto više od kapi, dodavati vruć sirup u umućena belanca neprestano muteći sve dok se sav sirup ne potroši!
U dreser džak ( kesa za ukrašavanje torti) sipati šam i ukrasiti kolač, tortu, po želji!

PS: Veoma je važno da šećerni sirup bude sve vreme vruć!
    

четвртак, 02. јануар 2014.

Pismo - sudbina, glava - izbor



Ništa mudro ni pametno mi ne pada na pamet ovih dana. Mozak mi je atakovan sa katastrofalno velikim brojem informacija o staroj godini, o Novog Godini, kako je bilo, šta će biti.
Ali, ko mi je kriv, ko je odgovoran za konfuziju i vrtlog misli u mojoj glavi? Zna se. Ja sama. Jer, ko me tera i bije po ušima da čitam sve tekstove redom, a da pri tom ne pravim selekciju, bar na osnovu neke pretpostavke iz naslova istih.

 A da je ne mala gomila raznoraznih tekstova u vezi jedne te iste teme, nije. Svi se bave razlozima proslavljanja Nove Godine po gregorijanskom kalendaru, a kao smo pravoslavci i imamo svoju Novu Godinu, svi se bave detaljisanjem šta je sve bilo i kako je bila gadna stara, 2013. godina, a tek kako će biti još katastrofalnija ova Nova, 2014. da čoveku, običnom, pozli, iz mesta, premda, nekako baš i nisam sigurna, da obični ljudi i čitaju blogove, jer ih mnogo više zanimaju neke druge stvari, tipa, kako izgurati sve i opstati uz sve te loše prognoze.

Suma sumarum, tek smo zakoračili u novo vreme, a defetizam se neumitno i onako štedro širi na sve strane, a ja to, ni malo ne volim. Ne volim sejače straha.
Ne volim pretpostavke, ma koliko one bile izvedene na naučnoj osnovi ili logici.
Ne volim pesimizam ni u kakvoj formi, čak i kad je istinit, kao npr. kod pojedinih tzv. neizlečivih bolesti.
Ne volim beznađe i gubitak samopouzdanja koji izazivaju svi ti napisi, natpisi, prognoze, tekstovi, postovi, šta god i kako god, koji kod ljudi šire strah i izazivaju sva ta negativna osećanja da će život biti sve teži i teži jer nas, eto to očekuje, jer je to, tamo neko pretpostavio, ružno sanjao, zaključio na osnovu kojekakvih pozitivnih i negativnih pokazatelja.

Pobogu, šta je sa verom u bolje sutra, ako je danas bilo loše?
 Šta je sa npr. logikom da posle kiše dolazi sunce?
 Šta je sa očiglednim primerom da posle oluje dolazi smiraj?

Zašto se to ne može, bar kod mnogih, neću ipak reći kod većine, uvesti kao mogućnost razmišljanja, bar?

Da se to dešava, a dešava se, kao i da je primenjivo u običnom životu i uopšte na život u celosti?
Kako ne dosadi tim mračnjacima da kukaju i lamentiraju nad životom i seire kad su, ne daj Bože u pravu, a potpuno je prirodno da se i to desi?
Zašto su ljudi počeli da veruju u fatalističnu završnicu sveg započetog?

Verujem da je to upravo stoga što mnogi zaboravljaju na one stare mudre izreke koje kažu; kako seješ tako žanješ, dobro čini dobrome se nadaj, brat je mio koj' god vere bio itd.

Ma nemam ja nameru da solim pamet nikome, ali nikako ne mogu, a da nas ne podsetim da smo kovači svoje sreće mi sami i da sve što nam se u životu dešava, najvećim delom biramo sami, a samo jedan mali deo je tzv. sudbina ili ti okolnosti na koje nemamo uticaj.

To što smo mi sudbinu proglasili za najodgovorniju za naše živote, verujem da smo to uradili jer nam je tako lakše. Manja je odgovornost, šta više, nema je, da sami sebe prozivamo, jer, tamo neko drugi nam je skrojio ovu kapu, a mi eto, jadni, mora da je nosimo čak iako nam je tesna, iako nam se ne sviđa kroj, a ponajmanje da uopšte i imamo kapu.

Tako, zarad neke nazovi sigurnosti unapred bacamo kolje u trnje, jer, biće teško.
Ne znam da li je iko ikad nekom rekao da je život lak?

Život je nešto što je živo, što se menja, što donosi ružne, lepe, odvratne, teške, tragične, mukotrpne, božanstvene i svakojake trenutke, a mi, samo treba da ga živimo.

Da dišemo, dok dišemo, da radimo, svojski, teško, da bismo taj isti život učinili i boljim i lagodnijim, da menjamo sebe, zarad sebe, jer kad to radimo, menjamo i svet oko sebe.
Da neprekidno učimo, da širimo ljubav, voleći pre svega, da činimo dobro sebi samima, a onda samim tim i drugima.

Verujući u dobro sasvim je ispravno da i očekujemo da nam i bude dobro.
Nekad bi deca cveća, hipici, rekli; širimo dobre vibracije i ni onda, a ni sad, ne bi pogrešili.

Mudri Rimljani su govorili: Neizgovorenim rečima smo gospodari, a i izgovorenim rečima smo robovi.
“Prevedeno” na dobro razmišljanje to upravo znači da izgovorena reč, ima svoju jačinu, energiju, pisana još i veću jer je njena progresija danas ogromna, te stoga ono što dajemo, širimo iz nas, to nam se i vraća.

Onda, zašto ne bismo bar malo, malčice, zrnce jedno, bili vedriji, malo više verovali u dobro, čak iako nas istorija opominje.

Možda bi nam onda i Nove Godine bile bolje, prognoza i pretpostavke bile pozitivnije.

Sve je, po meni, stvar izbora.
Moj izbor je da verujem u bolje, ali, da budem oprezna i spremna za iznenađenja ma kakva ona bila, da ih prevaziđem koliko god to mogu i umem.

A vi, šta vi birate, veru u bolje sutra ili nečije fatalističke prognoze?