Postoje
neki čudesni praškovi za koje kažu, da mogu mesto koje se
otkinulo, pocepalo, iskrzalo, sastave tako da se ivica koja je
popravljena, zaštopana, umetničkim vezom sastavljena, ne vidi. Čak
i kad se u to dobro zagledaš. Međutim, sasvim sam sigurna da još
nije izmišljen lepak, čarobni prah, lem, reč, šta već, koji može
da zakrpi, popravi prijateljstvo, ili vezu, kada se jednom prekine.
Kad
zatvoriš neka vrata iza sebe, možeš ih ponovo otvoriti, nije
sporno. Iako naš narod ume da kaže; Istim putem se ne vraćaj!
Verujem
da su ovo rekli zbog pozitivnih razmišljanja jer, valjalo bi čovek
da što više vidi, sazna, upozna. Znači, ne odnosi se to baš i
samo na ljude sa kojima si bio u kontaktu, pa sad kao ne treba ti oni
više, niti ti njima jer kad je kraj, onda je kraj.
Možda,
reći će neko, možda i može da se nastavi tamo gde si prekinuo,
ako oprostiš, ako zaboraviš.
Nije
sporno oprostiti jer kako je ljudski grešiti, isto je ljudski i
oprostiti. Mada i to je ponekad mnogo teško, posebno ako smo nečijom
krivicom izgubili nekog sebi mnogo bliskog, dragog, nenadoknadivog.
Onda,
i ako oprostiš smeš li sebi da dozvoliš neobazrivost da to ode do
zaborava?
Jer,
ako i zaboraviš, nećeš li sebe dovesti u situaciju da ti se ponovi
već viđeno?
Ima
naš narod još jednu izreku koja veoma oštro kaže; Jednom
izdajica, uvek izdajica!
To
je, iskustveno gledajući, mogućnost da onaj, koji je, iz sebi
znanih razloga, izdao onog kojeg je voleo, izdao prijatelja, izdao
svoj narod, možda svoju zemlju.
Ali
postoje olakšavajuće okolnosti, reći će neko, viši cilj neki,
sopstveni život, zbog kojih je taj učinio delo izdaje.
Ne
sudim i ne merim nikom. Nije moje da kvalifikujem razloge drugih, već
samo svoje.
Spadam
u one koji veoma lako oproste, svima i često i zaborave.
Opet,
govorila je meni moja mudra Zaratustra, kako iz milošte zovem svoju
baku Stanojku; Ako te sutra duša boli isto kao i juče, kada te
neko “ujeo” za nju, dobro razmisli hoćeš li mu dozvoliti da ti
i dalje priđe blizu.
Samo
mora da znaš da to ne važi za tvoje dete, ako ga budeš imala. Deca
dok su mala piju mleko, ali kad porastu jedu džigericu. Al' znaj i
to da se svoje meso ne jede!
Ovo
džigericu, shvatih mnogo kasnije, je metaforički rečeno za
kojekakve “sekiracije”, koje znaju deca da prirede roditeljima
usput, dok odrastaju, a ovi im pak sve opraštaju, i ne (zlo)pamte, i
ne pamte, jer, kako bi kad roditelji nemaju ni kriminalce, ni kurve,
ni lopove, ni narkomane, ni... oni imaju decu.
Svesni
njihovih grešaka, izdaje svega onog čemu su ih učili, zlodela čak,
retko će koji roditelj da svom detetu potpuno zatvori vrata.
Znači
i izdaja ima dva lica; Jedno za druge i jedno za naše. Dupli aršin,
rekao bi neko i ne bi pogrešio.
Treba
li da bude tako? Treba li dati uvek šansu da taj neko povrati
poverenje, a neće mu biti nimalo lako da to postigne sa etiketom
koja iako nezalepljena uvek visi u vazduhu.
Neće
li biti mučno i izdanom i izdajniku?
Izdanom
jer iako je oprostio živi sa oprezom.
Izdajniku,
jer je svestan da će do kraja svog života imati osećaj da se nije
dovoljno iskupio.
Zatvoriti
vrata nekom, ili iza sebe je najlakše. Mnogo je teško ostaviti ih
otvorenim, a još teže je ponovo ih otvoriti, kad smo ih jednom
zatvorili.
Ali,
nije nemoguće i sve je do nas.
PS: Slike su sa Google
PS: Slike su sa Google
