четвртак, 04. мај 2017.

Zatvoriti ili odškrinuti vrata, pitanje je sad?



Postoje neki čudesni praškovi za koje kažu, da mogu mesto koje se otkinulo, pocepalo, iskrzalo, sastave tako da se ivica koja je popravljena, zaštopana, umetničkim vezom sastavljena, ne vidi. Čak i kad se u to dobro zagledaš. Međutim, sasvim sam sigurna da još nije izmišljen lepak, čarobni prah, lem, reč, šta već, koji može da zakrpi, popravi prijateljstvo, ili vezu, kada se jednom prekine.
Kad zatvoriš neka vrata iza sebe, možeš ih ponovo otvoriti, nije sporno. Iako naš narod ume da kaže; Istim putem se ne vraćaj!
Verujem da su ovo rekli zbog pozitivnih razmišljanja jer, valjalo bi čovek da što više vidi, sazna, upozna. Znači, ne odnosi se to baš i samo na ljude sa kojima si bio u kontaktu, pa sad kao ne treba ti oni više, niti ti njima jer kad je kraj, onda je kraj.

Možda, reći će neko, možda i može da se nastavi tamo gde si prekinuo, ako oprostiš, ako zaboraviš.
Nije sporno oprostiti jer kako je ljudski grešiti, isto je ljudski i oprostiti. Mada i to je ponekad mnogo teško, posebno ako smo nečijom krivicom izgubili nekog sebi mnogo bliskog, dragog, nenadoknadivog.

Onda, i ako oprostiš smeš li sebi da dozvoliš neobazrivost da to ode do zaborava?
Jer, ako i zaboraviš, nećeš li sebe dovesti u situaciju da ti se ponovi već viđeno?

Ima naš narod još jednu izreku koja veoma oštro kaže; Jednom izdajica, uvek izdajica!
To je, iskustveno gledajući, mogućnost da onaj, koji je, iz sebi znanih razloga, izdao onog kojeg je voleo, izdao prijatelja, izdao svoj narod, možda svoju zemlju.

Ali postoje olakšavajuće okolnosti, reći će neko, viši cilj neki, sopstveni život, zbog kojih je taj učinio delo izdaje.

Ne sudim i ne merim nikom. Nije moje da kvalifikujem razloge drugih, već samo svoje.
Spadam u one koji veoma lako oproste, svima i često i zaborave.

Opet, govorila je meni moja mudra Zaratustra, kako iz milošte zovem svoju baku Stanojku; Ako te sutra duša boli isto kao i juče, kada te neko “ujeo” za nju, dobro razmisli hoćeš li mu dozvoliti da ti i dalje priđe blizu.
Samo mora da znaš da to ne važi za tvoje dete, ako ga budeš imala. Deca dok su mala piju mleko, ali kad porastu jedu džigericu. Al' znaj i to da se svoje meso ne jede!

Ovo džigericu, shvatih mnogo kasnije, je metaforički rečeno za kojekakve “sekiracije”, koje znaju deca da prirede roditeljima usput, dok odrastaju, a ovi im pak sve opraštaju, i ne (zlo)pamte, i ne pamte, jer, kako bi kad roditelji nemaju ni kriminalce, ni kurve, ni lopove, ni narkomane, ni... oni imaju decu.
Svesni njihovih grešaka, izdaje svega onog čemu su ih učili, zlodela čak, retko će koji roditelj da svom detetu potpuno zatvori vrata.

Znači i izdaja ima dva lica; Jedno za druge i jedno za naše. Dupli aršin, rekao bi neko i ne bi pogrešio.
Treba li da bude tako? Treba li dati uvek šansu da taj neko povrati poverenje, a neće mu biti nimalo lako da to postigne sa etiketom koja iako nezalepljena uvek visi u vazduhu.
Neće li biti mučno i izdanom i izdajniku?
Izdanom jer iako je oprostio živi sa oprezom.
Izdajniku, jer je svestan da će do kraja svog života imati osećaj da se nije dovoljno iskupio.
Zatvoriti vrata nekom, ili iza sebe je najlakše. Mnogo je teško ostaviti ih otvorenim, a još teže je ponovo ih otvoriti, kad smo ih jednom zatvorili.
Ali, nije nemoguće i sve je do nas.

PS: Slike su sa Google


4 коментара:

  1. Upravo. Samo do nas je, kako kažeš šta ćemo i kako. Da li ćemo prihvatiti izdaju, da li otići... Da li odlazak nije zbog izdaje, već smo prestali da volimo... Mnogo dilema, a odgovor je u svakom od nas...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Daa, mnogo dilema, a opet, možda i srce pogreši? Ostane nedoumica ili kajanje. Hvala na komentaru. Znači mi, uvek.

      Избриши
    2. Ovo je pravi Gordijev čvor. Kako ga razrešiti - jednim udarcem mača, kao ono svojevremeno Aleksandar Veliki ili polako, deo po deo, utvrđujući udeo svakog od učesnika u zatečenom stanju?! Naravno, ova druga varijanta je uvek nalik seckanju sopstvene jetre na rezance, a sve to valja uraditi tako da bude što bezbolnije (?!?!)
      Nekako, ipak mi se čini da su se izdaja, ponovljena, jer prvi put može, hipotetički, biti nemar, nedovoljna promišljenost, ne prašta. Uvek će biti ponovljena, čim se steknu slične okolnosti.
      E sad, deca su izuzetak. Mada, mislim da je i to, onda kada odrastu, do određene mere. Kada se drugačije ne mogu naučiti pameti, valja im tresnuti vrata pred nosom, dakle, zatvoriti ih. Ali, tako da ta ista vrata možemo otvoriti ponovo jer se svoje meso ne jede. Ali, čak i tada, jednom, možda dva puta. Nakon dva žuta kartona, fudbalskim rečnikom kazano, zna se šta sledi. Boli, ali....nema druge.
      U svakom slučaju, kako god da postupimo, jedno nam kajanje ne gine. I toga moramo biti svesni.

      Избриши
    3. Vera, ovim redovima u komentaru si oplemenila tekst jer si poentu objasnila na pravi način. Hvala :)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)