четвртак, 14. јун 2018.

Vaza iz Pančeva



 


Srkutale su vruću kafu ćutke, svaka zadubljena u svoje misli s pogledom usmerenim u neku samo njima, u tom trenutku, zanimljivu tačku. Bio je to njihov svakodnevni ritual, oko jedanaest sati pre podne. Odjednom je tišinu tog momenta uživanja prekinuo glas njene prijateljice koji je tonom punim iznenađenja progovorio;
  • Kako ti je lepa ova vaza! - reče joj.
  • Koja?
  • Ova, što liči na amforu, starinska.
  • Aaa, misliš na nju. Jeste, lepa i stara.
  • Kako stara? Izgleda da si je juče kupila. Nisam je do sad videla. Čudno, stavila si je tu gore, gde ne dolazi do izražaja.
  • Odavno stoji tu, na tom mestu. Ne znam kako je nisi do sad primetila.
  • Govoriš prilično ravnodušnim tonom o njoj, kao da ti nije stalo, ili je ne voliš - osmeli se da joj kaže prijateljica.
  • Nikako. Mnogo je volim, ali mi svaki put kad je pogledam bude žao.
  • Žao? Zašto bi ti bilo žao vaze?
  • Da bi mogla da shvatiš sve morala bih da ispričam priču od početka, a to će potrajati.
  • Imam vremena na pretek. Obe smo u penziji, ne plaču nam mala deca, tako da spremna sam da čujem priču o vazi.
  • Vazu sam dobila kao svadbeni poklon. Ima tome sad već 47 godina. Onda mi se činilo da se nijednom poklonu nisam toliko obradovala kao njoj. Ostali pokloni su bili svrsishodni. Ona je bila od samog početka posebna.
Brzo sam shvatila da nemam gde da je stavim, da bih uživala u njoj, praznoj. Kao što vidiš, ona je velika. Da bi došla do izražaja treba joj mesto na kojem bi ona stajala sama. Mi to nismo imali. Kad imaš sobu 3x3metra, onda jedva da imaš mesta i za sebe, a ne za vazu veličine amfore. Pri tom, nikako se nije uklapala u sve što smo imali u toj našoj sobici. Odskakala je svojim izgledom od samog početka. Bila je nekako primerenija za neki aristokratski, barokni stil.
Tako je ostala skrivena u ormaru, u svojoj kutiji dugi niz godina. S vremena na vreme bih je izvadila i oprala i pomno gledala nije li se negde glazura izgrebala. Kao da je i mogla, kad je bila zaštićena.
Kad smo dobili lep, veliki stan mnogo sam se radovala što ću najzad imati mesta da je postavim negde gde ću moći da joj se divim. Maštala sam da ću je napuniti velikim buketom gladiola ili mladih suncokreta. Taman je svojom veličinom odgovarala tome. Nažalost, nikad nisam sebi kupila te gladiole, a ni suncokrete jer sam se nadala da će mi ih doneti, ko drugi, do moj bračni drug. Nikad nije.
A onda sam se dosetila pa sam odozgore, na nju, stavljala jednu malu stilsku činiju, vazu za ikebanu. Tu sam, s vremena na vreme, postavljala cveće po izboru.
Zimi bih tu, odozgore, stavljala keramičku posudu sa saksijom. Najčešće bi to bile neke dekorativne zelenolisne biljke.
Iako je vaza našla svoju primenu i izgledala je lepo u svom uglu sa svim tim prolaznim dekorativnim detaljima, delovala mi je nekako tužno, neispunjeno.
Evo nas sad ovde, u dosta prostornoj kući gde ona opet nema svoje mesto, a ni svoju, po meni, pravu primenu. Stavila sam je gore, na vitrinu da je sačuvam od loma. Na neki način mi je drago da si je primetila. Ona je i dalje meni drag svadbeni poklon koji evo traje još uvek, dok su se svi oni svrsishodni odavno pohabali i istrošili. Rođaka Branka, od koje smo je dobili odavno nije među nama, a ni taj deo familije. Vazu po njoj zovem Branka, da sačuvam uspomenu. Bar dok mi trajemo. Posle nas, možda je neće ni biti, a možda će je pamtiti kao, tamo neku ogromnu vazu koju su roditelji dobili od neke dalje rođake iz Pančeva.
Začutala je i uzela čašu vode sa stola otpivši jedan gutljaj.
  • To je cela priča o ovoj velikoj vazi -reče nekim hrapavim glasom.
  • Dobro, shvatila sam, al opet i nisam. Kažeš da si kad je pogledaš tužna. Nisi rekla zašto si tužna kad je pogledaš?
  • Uvek imam utisak da bi joj bilo mnogo lepše da je završila u nekoj velikoj kući, bogato sređenoj, gde bi ona svojim izgledom došla mnogo više do izražaja.
  • Ooo još kako grešiš - reče joj prijateljica. Kod tebe je ona uvek bila neko ko se vidi, u svakom trenutku. Čak iako možda svojim stilom nije odgovarala okruženju, ona je uvek bila primećena. Gde god da je bila, imala je tvoju pažnju i ljubav. Čak i sad, sa ovim veštačkim breskvinim granama u njoj ona je neko ko pleni pogled. Osim tog, hvale je vredno to što si je sačuvala toliko dugo. Da zna da priča ona bi sigurno sama rekla da joj je u društvu sa tobom bilo lepo jer je nisi ostavila u onoj kutiji, ili je poklonila nekom drugom, kao što to poneki rade. Ne. Ti si poštovala poklon koji vam je dat, verujem, sa jednom namerom, da vam u zajednički život unese lepotu. Ova tvoja vaza je taj svoj zadatak ispunila - reče prijateljica zamišljeno gledajući u lepu veliku vazu na vitrini i lagano ispijajući ostatke hladne kafe iz svoje šoljice.


субота, 02. јун 2018.

"Soba tajni”, ali ne moja







U naš jezik je polako, poodavno ušla reč otklon. Često, mnogi kažu da će dati svoje mišljenje, ali sa otklonom. U prevodu, po meni, to bi značilo da će pustiti da prođe izvesno vreme pre no što ga kažu. Tako, evo i mene da sa otklonom tj. posle poprilične vremenske distance kažem neku reč u vezi, sad već vrlo poznate knjige, romana “Soba tajni”, pisca Miljana Paunovića, poznatijeg kao Mike Powx svima koji koriste društvenu mrežu Facebook.
E taj Mike Powx, moj drugar sa Fb, je na moje pitanje koliko košta ta njegova prva knjiga, napisao cenu od koje sam se u momentu smrzla.
Međutim..
Nije on znao da sam ja umela da za knjigu dam i pola svoje penzije, kad je hoću.
Nije on znao da sam ja mnogo radoznala. 
 Da bi tek nešto znao, rekla sam mu da je trenutno visok datum, što u prevodu znači da je to bilo pred praznike kad pare i koje nemaš skliznu, a kamoli one koje bi hteo da daš sebi za napajanje duše, te će njegova knjiga morati da sačeka Spasovdan, tj. dan kad primam penziju, da bih ja ostvarila svoju želju da je imam.
Na svu sreću te se i Miljan brzo rasanio pa je “smetnuo” jednu nulu koja je pretila da mi potvrdi da je radoznalost zaista i ubila mačku.
Kako bilo, dobih ja ovu knjigu po pravoj ceni, a ne po onoj koju je autor još nerasanjen napisao, jer sam ga kontaktirala u rano jutro.  Smejali smo se oboje tome posle svega.
Obradovah joj se, kao i svim knjigama pre nje, ali i ona je bila meni, tamo neka po redu za čitanje.
Imam manu, veliku. Čitam po nekoliko knjiga paralelno. Za to je kriva moja druga mana, mnogo sam radoznala.
Ako me knjiga “ponese” ne ispuštam je iz ruku do kraja. Ne jedem, ne spavam, čak i vodu, koju pijem ko kamila, srkućem, tu i tamo.
Kad tako pročitam neku knjigu, ona me iscedi. Ostavi me bez teksta i treba mi vreme da se povratim i posvetim sledećoj. Nekad to bude brže, nekad prođe podosta vremena.
Uzeh ja da čitam knjigu “Soba tajni” jedno veče. Ta odluka je bila “pogubna” po mene jer ja nikad ne čitam uveče. No, kako sam na informativnoj dijeti već bezmalo tri godine, čitaj, ne gledam TV, a kako sam za taj dan istrošila sve živote u igri mojih igrica koje me opuštaju, kako je već bio mrak, jer je bila zima uveliko, kako je bio radni dan i ljudi su bili okupljeni svojim obavezama i to što sam ja trebala društvo nikoga nije tangiralo, znala sam da mi je opcija, sad ili nikad, upravo knjiga koja je stigla na red.
Napravih grešku i oštetih sebe po ko zna koji put za ono malo lepog sna do ponoći, ako se uzme u obzir da mi je sad u ovim divnim godinama san poremećen poprilično.
Uhvati mene knjiga u klinč. Vidim ne dišem. Osećam, srce mi lupa 200/h.
Qq, mislim se, pritisak mora da mi je dostigao opasnu visinu, a lek pijem samo ujutro.
Anksioznost, koja mi ne manjka, ustvari, imam je da je pozajmim zauvek kome treba, na vrhuncu.
Shvatim, moram da “bacim” knjigu što pre. Pogledam na sat, dva sata je iza ponoći. Pogledam koliko sam pročitala, ostalo mi oko tridesetak stranica do kraja.
Izabrah, prvi put da ostavim knjigu i da pokušam da zaspim.
No, pre tog, onako u pižami, izađoh u moj Čudesni vrt. Da se nadišem svežeg vazduha, da smirim “strasti” izazavne strahom, da se malo nagledam lepote pod snegom mojih stanovnika u vrtu, da se relaksiram od spoznaje da knjiga nudi, možda fikciju, koja još kako može da bude, postane ili jeste stvarnost.
Kad se malo dovedoh u red, kad mi je puls bio na normali, Boga mi popih ja moju lilulu za smirenje, koju uzmem samo baš u opasnoj zoni po moj mir, legoh sa namerom, koliko sutra, pardon, već danas u rano jutro, da cimnem autora.
I još kako ga cimnuh pitanjem, na koje sam i sama znala odgovor, ali sam se nadala da je drugačiji.
Naime, ovaj  roman jeste i istina i fikcija.
A kakva bi i bila. Dobra knjiga ima od svega tog po malo.
Kako ja nisam neko ko ume da piše prave recenzije, tako ni ovi redovi sigurno nisu recenzija knjige “Soba tajni” autora Miljana Paunovića.
Svakako jesu preporuka da istu obavezno pročitate. Kako ćete je vi doživeti, e to već ne znam.
Znam samo da me je ostavila u velikoj nedoumici i velikom pitanju: Nije li sve to već uveliko uzelo maha diljem sveta?
Može li uopšte čovek da se sakrije, da pobegne od nekih dešavanja, da se zaštiti i koliko?
Po meni, ovaj roman, ma koliko se neki trudili da ga okvalifikuju kao politički triler, to nije.
Triler je možda, utoliko, jer vam damari brže tuku u pojedinim delovima više od normalnog.
Politike ima taman toliko da vas “zagolica” ima li istine u tome, ako se uzme u obzir gde mi živimo i koliko više, malo ili nimalo, ne verujemo onima koji su na vlasti.
Ne mogu baš da kažem da je kraj nedorečen, ali sasvim sigurno imam osećaj da traži nastavak.
Moj je utisak da je i sam autor ostavio otklon, za takvu mogućnost.
U celosti gledano, najvažnije od svega što mogu da kažem je da mi se knjiga veoma dopala.
Da mi je ostavila trag i nagnala me da se i dalje mislim nismo li svi mi samo nečije lutke o koncu dok smo ubeđeni da svoj život mahom trasiramo po sopstvenoj želji.
Volim knjige koje mi ostave ovakve nedoumice jer ih se dugo ili uvek sećam.
Autoru, čestitam na prvencu i želim mu svu sreću u pisanju i dalje. Znam da mu je breme uspeha ove knjige možda teret za pisanje naredne, a možda, u šta više verujem, podstrek za pisanje još boljih.

Miljan Paunović -  autor romana "Soba tajni"


Cilj je uvek Nike








Jutros, veoma rano, probudio me je tutanj gromova i iznenadni pljusak. Doneo mi je dugo očekivano olakšanje. I ne primećujući započela sam razgovor sa sobom. Jedan od mnogih do sad. Nadam se i otrežnjujući, jer svi prethodni to jesu bili. Mučni, ali plodonosni. 
Ovaj mi se dugo motao po glavi. Predugo, ako želim da budem iskrena do kraja, a ja to uvek jesam.
Moram da se vratim na stazu. Koju? Onu na kojoj ima mesta da radim i ono što me čini zadovoljnom. Tačnije, čini mene zadovoljnom i sve ovo što sam radila i što radim, jer sam mogla, jer sam istrajala u tome, ali ja to zovem trivije. Naravno, osim mog rada u vrtu. To je samo delić onog što volim, a što nažalost sve manje fizički mogu iako se ne predajem. Postoji i ono što volim, a što mnogo dugo ne radim. Volim da putujem, da upoznajem nove ljude, da vidim nove stvari, predele..
Volim, mnogo volim da pišem. I počela sam, nije da nisam. A onda je došao taj, crni pas.
Crno nije boja. I sasvim sigurno ne boji naš život. Naprotiv. Zatamnjuje ga sve više. U suštini, pse obožavam. Dugo sam imala svog psa.
Dok smo bili zajedno nisam razmišljala otome ko će od nas prvi da ode, na Rajska ostrva, kako zovem odlazak svih iz ove dimenzije. On je otišao pre mene. A bio mi je mnogo u životu. Bio mi je drug, rame za plakanje, oslonac, ljubav...
Pitaće se neki zar sve to nisam imala pre njega? Jesam. Nikada onako kako bih sama davala nekom. 
OK, da se ne lažemo. Ako računaš na reciprocitet, onda si kalkulator. Međutim...
Šta sa onim kad shvatiš da je tvoj ulog daleko veći i da si se vremenom iscrpeo do krajnjih granica, a odziv, kao nešto sasvim normalno, nije na vidiku ili je minoran? Da li onda shvatiš da ustvari tebe neko manipuliše i čak cedi, sve vreme, a da ti, slep od ljubavi i odanosti toga apsolutno nisi bio svestan ni jednog trenutka?
Nastavljao si dalje, neumorno sa nadom da će se to promeniti. A nije se menjalo. Nisi to ni primećivao sve dok vreme, snaga, telo nije počelo lagano, neumitno da te izdaje. Ponovo u trenu shvatiš da si se ispraznio na te, trivije, na sve ostalo, na druge, a da sebi nisi ostavio ništa, ni za lek.
I kako onda da imaš snage da opstaješ, da traješ?
Znam da sam, ko zna odakle, iznalazila neku tanku nit volje koja me vraćala meni. Nekad je to bio moj pas, nekad neki trenuci za nezaborav, nekad neki muzički tonovi vezani za divna sećanja..
Sve jedno. Taj crni pas se neprimetno primakao, vrebao iz prikrajka, čekao, čuvao te sekvele iz prošlosti..
Nisi ti gurao to pod tepih. Samo si želeo mir, stabilnost, trenutak kad će to sve moći da se raščisti tako da niko ne bude povređen, ili ljut. Taj trenutak nikada nije došao. Uvek je postojao neki monolitni stub koji bi stao ispred i isprečio se tom čišćenju kao da je govorio; Počisti to sam, ali pazi, nemoj da radiš drugima što ne bi voleo da oni tebi rade!
I ti si tako “čistio”. Samo ono što si mogao i uvek na svoju štetu. Drugačije nije ni moglo. Sad si tu gde si. Itekako svestan da nezadovoljstvo koje te grize ima osnova, ali da možeš da izabereš isključivo i samo dve opcije; Uzmi ili ostavi.
Skoro pročitah jednu sentencu koja kaže; Svaki put kada ste nekome rekli da, razmislite niste li sebi tada rekli ne!
Udarila me posred lica. Isto kao kapi kiše koja ti bije u lice kad ti je vetar donosi sa te strane. Samo što kiša spira, osveži te.
Ova istina, jer bila je upravo to, nije mi oprala dušu. Potvrdila je ono što dugo znam. Da najčešće svima kažem da, nebrojeno puta na svoju štetu.
Mnogo godina je prošlo. Odavno znam da su to sekvele iz davnih, mladih dana. Odavno znam da je do mene, da se sve to da rešiti radikalnim potezima i doslednošću.
Nemam tu doslednost jer, postoje navike. Nije tek tako rečeno da je navika jedna, a odvika dve muke.
Neko bi rekao: Sve su to samo izgovori. Na neki način i jesu. Jer ti daju opravdanje za svaki onaj put kad skreneš sa puta odluke. Jer, i to kažu: 
” Pobednici traže rešenja za prevazilaženje prepreka, gubitnici traže izgovore". Ne smatram sebe gubitnikom, nikako. Smatram sebe borcem koji se ne predaje. Koji polako stiže do svog cilja, birajući sredstva za to.
Međutim, nije nimalo lako da izguraš sve to sam. Čovek je socijalno biće. Često mu treba podrška. Postoje oni koji su ostali uskraćeni za tu podršku, nebrojeno mnogo puta. Nisu imali pomoć u odsudnim trenucima, sve su činili sami. Gurali, kao buldožer. I mašina doživi svoj kraj, ako se ne čuva, a ne čovek koji je bez podrške.
Još ako je ta podrška zatajila u nekim životno važnim trenucima, to onda ostavi duboki rez na duši, koji jeste zarastao, ali samo kao tanka skrama, ranjiva na sećanje.
Eh kad bi moglo da se poneko sećanje izbriše skroz, kao savremene table, piši-briši. Bez traga.
Moj pas je bio moja podrška koja je prvi put oterala tog crnog psa koji se prišunjao, podmuklo, a da ga nisam primetila. Ja, koja sam već preturila iskustva iz života preko glave tušta i tma. Njegova ljubav i odanost su bili jači od njega i iščupali su me iz pipaka koje je on tako majstorski, neprimetno već bio obmotao oko moje duše.
I čuvao me, sve dok je trajao. Bio je moj štap. I ja njegov.
Kada je on otišao na Rajska ostrva ostala je pustoš, ostala je rana, neprebolna. Ostalo je jedno mesto na kojem sad raste jedan beli jasmin. Ostala su sećanja, ali, moj štap se “slomio”.
Kukavice! Neko bi mi rekao. Donekle bi bio u pravu, a opet i ne bi.
Trajala sam ja do vremena pre ulaska mog psa u moj život. Izborila se sa mnogo tog, kao amazonka, kako reče jedna divna žena za žene koje su ukrstile pogled sa kosačem.
Evo gde trajem i dalje, bez mog štapa, ali gle. Neopreznost, ono ne koje stalno manje-više kažem sebi umesto onima preko puta mene, grozna navika, slab duh, nedostatak snage jer godine stišću, šta već, dozvale su opet onog ružnog crnog psa. A on, kao da je skriven negde vrebao baš mene, jer je znao da ću se iscrpeti kad-tad. Da ću posustati. Da mi sve što činim da živim bez nezadovoljstva, besa, osećanja napuštenosti, tuge, bezvoljnosti, nemoći, često osujeti i saseče u korenu.
Ovog puta sam ga prepoznala kad mi se prikrao. Udvostručila sam svoje snage da ga savladam, birala neke nove metode. Nažalost, nedosledno.
Zašto nedosledno?
Zašto sam anuliraš pređen put, pređen trud i ostvarenje cilja?
Mnoge, reći ću smetnje jer lepše zvuči, su jednostavno nepremostive. Nisu do nas. To je ono, uzmi ili ostavi, samo što ovo ne može da se ostavi.
Kako ne može? Sve se može ako se hoće!
To je lepo rečeno, ali nije tako. Evo, ja bih htela upravo sad, da vidim mog psa, pored sebe. Nažalost to je apsolutno nemoguće.
Jednom sam davno u nekom svom tekstu pomenula da postoje odgovori zato. Koliko god se to nama ne dopadalo.
To zato, treba prihvatiti.
Divno. Samo volim da dodam, a kako da prihvatiš kap vode koja ti pada na glavu u određenim vremenski razmacima, ili sve vreme?
Jedan od odgovora; Isključiš vodu!
Ha, kako se tog nisam setila.
Samo, ova voda nije česmovača, znači ne mođe se isključiti.
E onda se skloniš! Skloniš svoju glavu!
Tako je. To je pravi odgovor.
Ipak, sledi ostatak, kao ono kad deliš sa ostatkom. Taj ostatak, kao zanemariš, a postoji, tu je, vidiš ga, znaš da ga ima.
Taj ostatak je često sazdan od moralnog razmišljanja, od etike, od vaspitanja, od naučenog, od empatije, od...
I onda shvatiš da je taj ostatak opet jedno ne koje si rekao sebi. Ipak, ovog puta ga prihvatiš, kako tako. Svestan si da ćeš biti besan, na sebe, da ćeš se truditi da ga usput odbaciš na sve moguće načine, jer ti dodija, ali ideš dalje.

Jedu te trivije, jede te taj ostatak, gricka te crni pas. Šutneš ga mnogo puta, iako to nikad ne radiš psima. Ovog bi, da možeš obrisao gumicom. Da ga nema.
A on, neumoran. Ne da ti da spavaš. Popiša ti se posred lica kad shvatiš da si ponovo posustao od borbe sa njim. Veže ti volju u Gordijev čvor.
Čupaš se ti. Pričaš sa prirodom, sa svetom u njoj, ali usput primetiš da si se zaneo, da si zapostavio ono što jednako voliš. To što voliš su upravo ovi pisani redovi.
Uspeo si nekako da odmrsiš deo tog bezvoljnog čvora i da se usredsrediš da staviš sve ove reči na papir, da kreneš dalje. Dao si sebi obećanje da ćeš otkinuti od trivija koje te guše, deo samo za pisanje reči.
I srećan si jer si krenuo. Znaš da: “Putovanje od hiljadu milja započinje jednim korakom”, kako je rekao tvoj omiljeni Lao Zu.
Znaš da te upravo ta njegova sentenca vodi kroz celi život, lagano. I nadaš se da ćeš stići do cilja. Imaš dokaz čak, ove redove, koji su jedan mali cilj, za sebe.
I lepo ti je. Osmehuješ se samozadovoljno sa podsmehom onom crnom psu govoreći mu: Pobediću te opet!
Nema predaje.
Subota je. Kiša je najzad pala. Neke čudne, horizontalne munje sevaju i dalje nebom i gromovi se čuju u daljini, ali je nevreme prošlo.
Zahvalna sam kiši koja mi je pomogla da krenem dalje u borbu sa crnim psom. Zahvalna sam svim tim malim trenucima koji me pune snagom i voljom da sasvim sigurno stignem do Nike.


среда, 23. мај 2018.

Kompanjoni iz ulice lipa








Ulica lipa je jedna uzbrdo, nizbrdo ulica sasvim tipična za Beograd. Ima sasvim drugo ime. No, kako su duž cele njene trase ko zna kad posađena stabla lipe, koja je skoro sasvim natkriljavaju i prave divan, debeli hlad u vreme letnjih vrućina, ja sam je iz milošte nazvala ulica lipa. Iako ljudskom rukom uređena, ona ima čar slobodne prirode u sebi. Njena lepota je različita u svako godišnje doba što je i čini posebnom i uvek drugačijom. Meni je najlepša u vreme kad se lipe rascvetaju, a one to rade, gle čuda, u maju mesecu. Ne u lipnju.
Njega sam zapazila, čini mi se odmah, po dolasku u ulicu lipa, baš u maju. Suvonjav, izboranog lica, sa žmirkajućim pogledom, hodao bi lagano pored reda parkiranih vozila na trotoaru. Ponekad bi njegov hod bio veoma spor, sa čestim zastajkivanjima, a opet, ponekad bi hodao smelo, žustro, ne zaustavljajući se. Pojavljivao bi se tek kad proleće sasvim osvoji ulicu lipa, nikad zimi, kad je okuje sneg i led.
Jednom sam ga ugledala kroz prozor. Bio mi je okrenut leđima. Nije video da ga posmatram. Zastao je pored jednog nezgrapno parkiranog automobila. Činilo se da nešto proverava. A onda sam ugledala. 
Beli, dugački, tanki, metalni štap zveckao je dodirujući levo, pa desno, kratkim pokretima trotoar i prepreke na njemu.
Čovek je lagano zaobišao neki oveći kamen i nastavio dalje, nizbrdo i dalje oprezno pomerajući svog, shvatila sam, nerazdvojnog kompanjona u svojim šetnjama, štap koji je bio njegove oči.

недеља, 15. април 2018.

Svetozar Šumadinac






Majski dan je svojom svetlošću zagrlio stanovnike Čudesnog vrta. Bližilo se podne. Blaga je radila ćuteći u jednom delu bašte pažljivo i lagano. Delovala je potpuno odsutno.
  • Samo da ne čuje ovu dvojicu koji su se razgoropadili - pomisli Fudži, Japanski šarenolisni javor koji je rastao u samom centru vrta. Živko se razdživdžao. Ako sad i Toza pusti glas, a ume da bude grlat, Blaga će pomisliti da se svađaju. A niko se ne svađa u Čudesnom vrtu.
  • Živko, šta si se razvikao - doviknuo mu je Fudži? Možeš li ti da ne vičeš?
  • Alo, Japanac, nemoj ti da mi govoriš kako treba da razgovaram- u trenu se rasrdi vrabac Živko. Ti misliš da je umetnost stajati u mestu i meditirati celi dan. Kao što ti sve vreme radiš. E pa nije. Stojiš tu i ćutiš kao da si Amadeus, ustvari Bogoljub- reče Živko.
  • Misliš na Mocarta - zbunjeno ga oslovi Fudži?
  • Mocart? Ko ti je taj? Nisam pomenuo nikakvog Mocarta.
  • Ne znaš ko je Mocart? Stidi se Živko. Ti si ptica koja komunicira kao da pevuši i..
  • Ja pevušim, ja - skoro viknu vrabac! Od kad se to moje dživdžanje zove pevušenje? Pa ja sam poznat kao antitalenat za muziku. Ja nisam ptica pevačica Japanac. Hahahaha - skoro se zacenio od smeha vrabac Živko. Čuj Japanac, gledaj svoja posla i pozdravi tog Mocarta.
  • Ali, ali... Pa ti si mi rekao da stojim kao Amadeus i ja sam... Zbunjeno je mucao javor Fudži.
  • Amadeus ili Bogoljub, je naš patuljak. Stoji ispod šljive Ljubinke i pravi joj društvo. Blaga mu je dala ime Amadeus jer je on iz Beča. No, kako je ovo naš vrt, dala mu je i naše ime, Bogoljub, što je prevod njegovog imena na naš jezik. Je l' ti sad jasno Fudži? Il' treba da ti nacrtam možda?
  • Što si danas loše volje Živko? Nisam mislio ništa loše kad sam ti pomenuo kompozitora Mocarta, koji je, gle čuda, isto Austrijanac, a kome je ime Amadeus. A i tvoje, kako kažeš dživdžanje, meni je ponekad kao muzika, naročito pred kišu. Izvini, ali danas si baš preglasan. Možda se Blaga uznemiri zbog tvog vikanja pa..
  • Pa zar ti ne vidiš, a samo si na par koraka udaljen, da Svetozar bulji u jednu tačku kao omađijan? Kao hipnotisan.
  • Čudi me da ne primećuješ da drema, a ne da bulji u..
  • Dobro Fudži, ostavi me sad na miru da dozovem svesti Tozu. Nađi drugog sagovornika. Moram da razdrmam mog drugara.
  • Svetozare, Tozo, probudi se- viknu jako Živko! Dremaš, a uveliko je dan. Sunce te sigurno ošamutilo - reče vrabac dok je skakutao s grane na granu napupelog ljubičastog jorgovana po imenu Svetozar.
  • Nemoj da mi vičeš na uvo - brecnu se odjednom na njega Svetozar. Ne dremam. Samo sam za trenutak sklopio oči i njuškam.
  • Njuškaš? Šta njuškaš Svetozare? I kako ti to njuškaš kad nemaš njušku - radoznalo ga pogleda Živko?
  • Izvini, hteo sam da kažem mirišem. Mirišem moje prve otvorene cvetove. Malo se brinem.
  • Divno ti mirišu cvetovi Tozo, nemoj da se brineš - reče mu vrabac.
  • Tebi možda. Ali hoće li se njoj dopasti?
  • Kome njoj? Ko nam dolazi? Znaš nešto što ja ne znam - uznemireno ga upita vrabac?
  • Koliko znam niko nam ne dolazi. Ja se uvek i isključivo brinem zbog naše Blage. Hoće li ona biti zadovoljna mirisom mojih cvetova. Znaš Živko, ona mene posebno voli.
  • Kako to misliš posebno? Ona sve nas voli posebno. Svako od nas je poseban. Zar ne slušaš kad ona kaže da svi ličnim doprinosom činimo da ovaj Čudesni vrt bude poseban. Zato smo i mi posebni, jer smo deo vrta. Čak i ovog Japanca, Fudžija, koji samo stoji i meditira i njega voli posebno.
  • Nisam mislio na to kad sam rekao posebno. Znaš li ti Živko koliko sam ja star?
  • Ne znam. Zašto je važno koliko si star? Mislim da si dovoljno star jer imaš lepe, čvrste grane na kojima moje gnezdo sasvim udobno stoji.
  • Za danas je dosta - odjednom su čuli Blagin glas. Nastaviću sutra. Podigla se iz klečećeg položaja i laganim pokretima je počela da skuplja svoje male alatke za rad u bašti. Koliko da znate, čula sam vas svu trojicu. Živko, mora da si se uplašio za svog druga Svetozara kad si se toliko uznemirio videvši ga da pilji, kako si rekao, u jednu tačku. Fudži pomno gledaš sve šta se u vrtu dešava i to je za svaku pohvalu. Mada, eto, poneko misli da samo stojiš i meditiraš - smejući se reče naglas Blaga. A ti Svetozare, nisi ti toliko star koliko misliš. Imaš samo petnaest godina. Istine radi, treba reći da si potomak veoma starog jorgovana. 
Tvog prapotomka, doneo je moj pradeda, Svetozar stari Solunski ratnik. Zvali su ga Toza. Tebi sam dala ime po njemu, da se sačuva uspomena. On je jorgovan doneo u Beograd 1918-te, u svoju novu kuću na Pašinom brdu iz svog sela Kovačevac, iz srca Šumadije, da ga seća na rodni kraj.
U dvorištu je od tog jednog iznikao ceo špalir jorgovana. Ti si potomak jednog od tih, donesenih iz deda Tozinog sela. Eto, ima tome već ceo vek kako je taj tvoj prapredak donesen iz Šumadije. Lete godine moj Tozo. I tek da znaš, divno mirišeš, kao i uvek. Eh da, još nešto. Ponekad te iz milošte zovem Šumadinac. Verujem da znaš zašto - reče Blaga i laganim korakom se uputi ka ulazu u kuću.
Sa seoske crkve odjeknulo je podnevno zvono.

четвртак, 22. март 2018.

Vila i grimizni zmaj







        Vila se probudila sveža i naspavana.
  • Dobro je, baš sam se lepo odmorila. Juče sam previše radila u vrtu, ali tako je moralo biti. Bliži se zima. Čuvari klime govore da će biti najjača do sad i da svi treba da uložimo napor da se pripremimo za nju, zbog sebe, ali i zbog naše zajednice na Titanu - razmišljala je Vila u sebi hodajući lagano bliže senzorima na tabli. Soba je bila u laganom polumraku. Usput se očešala o njenu omiljenu sobnu biljku, Liru. Ova se trgla iz sna i zagrlila je u svoj mekani zagrljaj omotavajući se oko nje svojim velikim, zelenožutim listovima.
  • Ooo dobro jutro Lira, nasmejano joj se obratila Vila. Volim i ja tebe. Znam da si gladna. Budi samo trenutak strpljiva da uključim Sunce. Ova zacvrkuta nešto nežnim prijatnim zvukom.
  • Dobro de, neću suviše jako, neće ti biti prevruće. Vidi ti nju, počela je i da izvoljeva. No, nije strašno lepotice moja, izvlačeči se laganim pokretima iz zagrljaja svoje mezimice, govorila joj je Vila. Ni meni ne prija kad je jako, reče i pucnu prstima paleći Sunce. Svetlost je obasjala prostoriju. Lira ponovo cvrknu.
  • Šta, šta, imaš novi cvet? Okreni se da vidim, sakrila si ga - sad već smejući se i razgrčući guste listove svoje mezimice tražila je Vila cvet. Ugledala ga je sasvim dole, pri dnu stabljike, mali cvet paperjastih latica tirkiznoplave boje sa velikim tučkom koji je štrčao i na čijem se vrhu presijavao zlatni prah
  • Kako je lep- oduševljeno je uzviknula Vila. Lira, ti si moja čarobnica- obratila se biljci. Ova je opet zagrlila oko ramena svoju vlasnicu jednim velikim, jajastim, zelenožutim listom ispuštajući zvuke kao mačka kad prede.
  • Žurim, žurim da te nahranim. Zaslužila si kad mi poklanjaš ovako lepe cvetove, praviš mi društvo, pričaš sa mnom - govorila je glasno Vila izvlačeći iz jednog uzanog ormara četvrtastu, crvenu posudu iz koje je hitro izvadila jednu sitnu okruglu kuglicu i spustila je u kupastu posudu ispod uske slavine iz koje je na izgovorenu reč: Voda!- potekla u jednoličnom mlazu bistra tečnost.
  • Sačekaj malo da promućkam! Znam da si halapljiva - reče Vila biljci i laganim pokretima joj tečnost iz posude razli u njenu veliku saksiju oblika jajeta. Lira se zadovoljno promeškolji. Posle par trenutaka čuo se čudan zvuk.
  • Nevaljalice. Nije lepo da podriguješ- obratila joj se Vila. Znam da ti je prijalo, ali to nije lepo. Lira cvrknu.
  • Kinezi vole kad neko podrigne posle jela? A kako ti to znaš? Šta, šta? Gledaš one stare emisije kroz kristalnu kuglu, onu staru, sa Zemlje, koju su moji roditelji davno doneli sa sobom kad su se doselili ovde, na Titan. Premestiću je odavde da ne možeš da se igraš sa njom kad mene nema. Znam, znam da odlično imitiraš moj glas i da možeš da je uključiš i bez mene. Lira cvrku nešto jačim tonom našta se Vila grleno nasmeja i obrati joj se rečima:
  • Ma ne brini, neću to da uradim, ne plaši se. Znam da su te emisije zanimljive i da ti je dosadno samoj dok ja radim u bašti. Slušaj stara moja, ja... Biljka cvrknu vibrirajućim zvukom, a Vila se opet na to grleno nasmeja.
  • Ha! Voliš kad te zovem stara moja. I ja volim jer se uvek tako slatko, zvonasto nasmeješ - reče joj Vila i spusti jedan nežni poljubac na najbliži list svoje ljubimice. Ovako, idem malo do šume danas. Nešto sam čudno sanjala, a ti znaš, pričala sam ti da moji snovi često pokušavaju da mi nešto kažu. Ovaj san ima veze sa šumom. Biljka zvrknu nekako piskutavo.
  • O ne, ne brini, neću se izgubiti. Zaboravila si da šumu znam kao svoj džep, kao što si zaboravila da sam i tebe odande donela. Lira zvrknu nekin dubokim tonom.
  • Znam, znam, uginula bi tamo bez hrane i nege da te nisam pronašla. Na svu sreću sad si moja mezimica, praviš mi društvo od kad su moji roditelji otputovali u dimenziju bez povratka - tihim glasom izgovori Vila uputivši se laganim korakom ka ovalnoj liniji na jednom od zidova. Pucnula je prstima i pojavio se otvor kroz koji je skliznula kao da ne dodiruje tlo.
    Vila je bila devojka stara dvadeset jednu godinu, duge smeđe, talasaste kose koja je uokviravala ovalno lice na kojem su se isticale jedre, rumene usne, lep pravilan nos i oči zagasitosive boje sa zelenim tačkicama na zenici, bez ijednog traga šminke na njima. Ova ionako nije bila uobičajena na Titanu, Saturnovom najvećem satelitu na koji su je njeni roditelji doveli kao malu, jednomesečnu bebu iselivši se sa Zemlje, kao peta generacija doseljenika. Prvim doseljenicima je bilo veoma teško da život prilagode maglovitoj, ledenoj klimi Titana na kojem Sunce nije moglo da prodre kroz guste i tmaste oblake. Na Titanu su postojala samo dva godišnja doba. Kratko leto koje se ogledalo sivim oblacima i čestim kišama, sličnim monsunskim kišama na Zemlji i duge i nezasmislivo hladne zime sa vetrovima takve razorne jačine, za koje su orkani, tornada ili tajfuni na Zemlji, bili pravi povetarci. Temperatura je znala da bude i -140 stepeni celzijusove skale, koju su koristili i na Titanu.
    Tokom pet generacija doseljenika život na Titanu je postao sasvim moguć, jer se snaga vetrova koristila kao energija za proizvodnju svega što je bilo neophodno ljudskoj rasi za opstanak na ovom Saturnovom satelitu. Imali su svoje, kućno sunce koje im je omogućavalo smenu dana i noći po ličnim potrebama. Imali su šume, livade i zemlju za obrađivanje. Imali su svoje kuće oblika kalota od specijalnog stakla otpornog na vetrove i mlazeve kiša koje su padale kao vodopad u vreme letnjeg perioda. Kiše su prerađivali u pijaću vodu i vodu za navodnjavanje svojih staklenih bašti, dok je ostatak završavao kao sledeći sloj debelog leda po dolasku duge i ledene zime.
    Sve kuće i ulice na Titanu su bile ispod ogromnog sfernog pokrivača napravljenog od specijalnog stakla otpornog na vetar, led i vodopade kiše. Naseobina Zemljana na Titanu je bila veliki grad koji je živeo u slozi i simbiozi svih stanovnika.
    Svetlosna energija i voda se trošila po potrebi svakog domaćinstva. Svi su bili u obavezi da proizvode hranu i da deo odvajaju za zimske zajedničke zalihe. Ove su se koristile ukoliko bi zima iz samo njoj znanih razloga bila duža nego uobičajeno, što se na sreću nije dešavalo često.
    Stanovnici Titana su bili odeveni u meke vunene skafandere raznih boja. Muškarci su na glavama često nosili male, četvrtaste, vunene kapice u boji svog skafandera i obavezno su bili kose ošišane do ramena. Duža kosa je bila odlika samo žena na Titanu.
    Vila je na sebi imala skafander od nežne, angora vune, uvezene sa Zemlje, boje akvamarina. Uvek, kad bi želela da ide u šumu, uplela bi svoju gustu kosu u lepu, podeblju pletenicu. To joj je omogućavalo brže i lakše kretanje uzmeđu gustog rastinja i smanjivalo rizik da joj se kosa uplete između lijana, ili trnovitih grana.
    Žurno je prošla pored Saborne zgrade i uputila se kraju dugačke, glavne, uzane i slabo osvetljene ulice. Bacila je pogled u vis. Gore su se nazirali debeli, tamno sivi preteći oblaci. Sreća je da je zaštitni omotač bio između nje i njih- pomislila je Vila.
    Koračala je smelo kroz gusto rastinje čim je zakoračila u šumu, koja je bila na kraju glavne ulice. U snu je videla mesto okruženo lijanama po kojima su visili ogromni, sjajno žuti cvetovi oblika trube. Setila se da je jednom videla iste takve cvetove kad se šetala pored malog, veštačkog jezerceta u sredini šume, odmah pored slapa koji se spuštao sa nevelike stene. Žurila je u tom pravcu. Pratile su je senke koje je pravilo njeno vitko telo kroz slabo osvetljen predeo.
    Ubrzo je stigla ne željeno odredište i ugledala je cvetove o kojima je netom razmišljala. Zaobišla je oko jezera pažljivo razgledajući okolinu i tlo po kojem je hodala. Učinilo joj se da je iz jednog udubljenja, koje je podsećalo na gnezdo neke oveće ptice, bljesak čudne plavičaste boje zatitrao po listovima okolnih biljaka. Uputila se tamo, pokušavajući da pažljivo zaobiđe vlažna mesta i kamenje obraslo gustom, klizavom mahovinom. Rukama je polako razgrnula šipražje i odjednom je zastala u sred pokreta sa iznenađenim izrazom na svom licu. Pojavio se obris vrha jajeta.
    Vila je brzim pokretima razgrnula i ostalo rastinje oko tog vrha i širom otvorenih očiju je ugledala veliko jaje sa grimiznim šarama po njemu. Svetlucalo je plavičastom svetlošću. Prvi put je videla ovako veliko jaje. Nije znala kome pripada. Moraće da pita starešnu naseobine za savet. Nežno, da ne bi ispustila jaje, podigla ga je sa podloge i stavila u svoja nedra. Na momenat joj se učinilo da je čula zvuk sličan gugutanju. Osvnula se ne bi li videla odakle zvuk dolazi. Nije bilo nikog.
  • Liraaa, vratila sam se- doviknula je Vila naglas kad je ušla u svoj stan. Ova je uplašeno cvrknula.
  • Ha, ulovila sam te! Šta si lepo gledala kroz kuglu - upitala je Vila. Lira je krenula da cvrkuće ispuštajući zvuke kao telegraf. Vila je u trenutku skoro uzviknula: Čekaj, polako ne tako brzo. Ne mogu da te pratim.
  • Gledala si emisiju o zmajevima. Stvarno? I? Šta kažu? Moliiiim! I ovde kod nas ih ima! Kako? Otkud? Ja nisam videla ni jednog. Kažeš stigli su sa poslednjom generacijom doseljenika. To  znači da je to bilo u vreme mojih roditelja. Štaaa? Pretpostavlja se da su poslednji doseljenici doneli nekoliko oglednih jaja sa Zemlje. Ali, Lira, šta će zmajevi ovde, na ovako negostoljubivom mestu kao što je Titan? Kažeš da to nisu obični zmajevi...
    Čekaj, idem da sama odgledam tu emisiju na kristalnoj kugli. Vratiću unazad i pogledaću sve iz početka. Možeš da mi se pridružiš ako hoćeš.
    Vila je bila ne malo iznenađena posle gledanja emisije o kojoj joj je Lira pričala. Govorili su da su naučnici na Zemlji stvorili posebnu generaciju zmajeva koji će koristiti iseljenicima sa Zemlje, posebno baš onima koji žive na hladnom Tritonu. Zmajevi bi mogli, za razliku od ljudi, da udišu vazduh bogat azotom, pa im ne bi smetala atmosfera Titana, jer oni bi trošili azot za disanje, a izdisali bi čist kiseonik koji je neohodan ljudima. Vatra koju ispuštaju u vreme zimskog perioda iz svojih usta i koju zrače iz svog tela, bi mogla da koristi ljudima za razgrtanje debelih oblaka iznad Titana. Ovi zmajevi su pogodni za dresuru i veoma su poslušni. Rađaju se iz jajeta posle 25 godina rasta u njemu. Jedno od jajeta, staro četiri godine je sa sobom na Titan poneo i...
    Vila je zanemela. Spiker je izgovorio ime njenog oca.
    On je imao zadatak da odgoji malog zmaja i da ga uključi u život zajednice na Titanu. Kako je bio biolog po struci sasvim je bilo u redu da to bude njegov zadatak- produžio je spiker. Međutim, ne zna se gde je to jaje sad, jer su nakon iznenadne smrti njenog oca i njene majke svi dalji podaci o istom prestali da pristižu u genetsku bazu na Zemlji gde je s vremena na vreme njen otac slao izveštaje o stanju jajeta.
    Vila se setila da su njeni roditelji umrli pre tri godine, od posledica trovanja, nedovoljno ispitane salate koju su eksperimentalno gajili u svojoj bašti, a za koju nije postojao antidot. Otac joj ništa nije pričao o jajetu.
  • Jaje, nisam izvadila jaje- ošamućena od sveg što je čula trgla se Vila. Plahim pokretom izvadila je jaje iz svojih nedara i ponovo je začula zvuk kao gugutanje. Na ovaj zvuk trgla se Lora i cvrknula je sa svog mesta.
  • Interesuje te šta je to - obratila joj se Vila. Jedno veliko jaje. Pronašla sam ga u šumi, u gnezdu od mahovine i cveća pored vodopada. Lira je opet cvrknula.
  • Jeste, baš blizu mesta gde sam i tebe našla. Slušaj Lira, treba mi tvoja pomoć. Ako je ovo možda zmajevo jaje o kojem smo upravo gledale emisiju kroz staklenu kuglu, a koje je moj otac doneo na Titan pre 25 godina, onda je sad blizu vreme da se mali zmaj pojavi. Napraviću mu novo gnezdo pored tebe, u tvojoj saksiji, a ti ćeš ga čuvati. Važi? Lira je zadovoljno cvrknula.
  • Naravno da ćeš dobijati dodatnu porciju hrane. Dobro, znam one iz žute kutije, specijalne, vitaminske. Ali, znaš da to moram da ti doziram, jer ako previše jedeš te hrane porašćeš toliko da ću morati da te vratim u šumu. Biljka zvrknu nekako resko.
  • Znam, znam da to ne bi volela i da ne želiš da se odvajamo, ali onda budi razumna - reče joj Vila i polako, uvežbanim pokretima krete da pravi gnezdo za jaje u podnožju biljke. Spustila ga je nežno u novo stanište i opet je čula tiho gugutanje.
  • Čula si i ti Lira? Daa, slatko je. Izgleda da se već oglašava.
    Vila je kao i njen otac bila po struci biolog, ali daleko usavršeniji od njega. Za razliku od svog oca, zahvaljujući uznapredovaloj tehnologiji na Titanu, Vila je znala jezik svih biljaka i životinja. Tako je mogla da sa njima komunicira što joj je omogućavalo i da tačno zna šta kome treba.
    Od tog dana je prošlo nekoliko meseci. Zima je uveliko stigla i ponekad bi se, kroz zaštitni omotač iznad naseobine, mogla čuti potmula tutnjava olujnih vetrova koji su vitlali oko Titana. Zimske dane stanovnici su provodili u druženju, igri i usavršavanju svojih znanja i veština.
    Vila je volela da čita i najčešće bi se, posle rada u u glavnoj zgradi, gde je radila u odeljenju za unapređenje i očuvanje ekologije na Titanu, odmarala kod kuće u svojoj udobnoj fotelji sa masažerima, uz neko zanimljivo štivo sa eletronskog čitača. Često bi se pridružila Liri u gledanju raznih emisija kroz kristalnu kuglu.
    Jednog dana su zajedno gledale neku veoma zanimljivu emisiju o tropskim šumama Zemlje, kad su začule ujednačeno kuckanje.
    Vila je žurno ustala iz svog naslonjača i u blizini senzorne table je upitala: Ko je?
    Odgovor nije stigao. Kucanje se nastavilo i Vila je sad već nervozno prišla tabli sa senzorima i uključila spoljni skrin. Nikoga nije bilo ispred njene kuće.
    U tom trenutku i Lira je zvrknula uplašeno.
  • Šta se dešava, što si se ti sad uznemirila. Mora da je neki novi čudan vetar- reče Vila, ali je Lira prekide sad već piskutavim zvukom.
  • Heej, ne viči, ne paniči, stižem!- viknu Vila žurno prilazeći mestu gde je njena omiljena biljka Lira stajala. A onda je videla. Plavičasta svetlost se širila iz jajeta velikim intenzitetom, a kucanje je postalo još jače i ujednačenije. Iznenada, dok je Vila skoro unezvereno od iščekivanja gledala u jaje u podnožju biljke pojavila se mala glava zmaja. Na vrhu glave još je stajao jedan komadić upravo razbijene opne jajeta. Sa tom ljuskicom na vrhu svoje glave malo stvorenje je delovalo smešno i Vila se nasmeja grleno i glasno. Lira koja se savila skoro do pola i sama je pratila dešavanja u svojem podnožju i radosno je zvrknula. Mala glava se okrenula u pravcu njenog glasa, pogledala je sa strahom i brzo se okrenula u pravcu Vile koja je i dalje ošamućeno gledala u stvorenje koje se laganim pokretima oslobađalo ostataka ljuske. Ova je izgubila svoj plavičasti sjaj i dobila je indigo plavu boju.
    Odjednom, zmaj se protegnuo svim svojim udovima, nakašljao glasno pri čemu je iz njegovih čeljusti suknuo plamičak pomešan sa sivkastim dimom, bacio je jedan smešeći pogled ka Vili i ispustio nežan gugučući zvuk koji je ličio na slog Ma.
    Vila je zadivljeno gledala u malo, tek izleglo stvorenje. Prvi put je videla pravog, pravcatog zmaja.
    Stvorenje je imalo njuškicu sličnu kamili, zaobljenu i somotastu, velike smeđe, sjajne oči, male šiljate, a opet ovalne uši i po sred čela, tačnije na vrhu glave, mali rog. Prednji, kraći udovi su mu se završavali malim kandžama. Na zaobljenom, podebljem trbuščiću sjajile su se sitne krljušti.
    Donji ekstremiteti su mu bili duži i imali su omanja stopala koja su se na vrhovima završavala zakrivljenim kandžama. Duž celih leđa, pa sve do vrha podužeg repa išao je nazubljen greben. Sam vrh repa završavao se u obliku vrha na streli. Sa obe strane, na leđima, gde su mu počinjale prednje noge, imao je mala, nežna krila koja su ličila na krila slepog miša. Celo telo mu je bilo prekriveno pločicama oblika riblje krljušti koje su svetlucale pri pokretu, jer je zmaj  bio divne, sjajne, grimizne boje.
  • Ma - zvonkim glasom se obratio Vili. Ova ga je i dalje gledala nekim zamućenim pogledom u kojem se zrcalilo zadovoljstvo i sreća.
  • Ma - ponovo se oglasio zmaj. Na taj zvuk Vila se prenula iz očaranosti prizora i veselo mu se obratila.
  • Kažeš mi ma, misliš da sam ja tvoja mama, maleni lepotane. Nek zasad i bude tako. Dođi, pružila je ruke ka malom stvorenju. Ovo je oduševljeno, kao mali kengur iz mesta skočilo u njeno naručje.
  • Lira, pogledaj ga kako je lep! Vidi mu ove male okrugle oči. Sijaju kao da su od opala. A vidi mu boju! Jesi li videla do sad ovakvu boju Lira - i dalje je pričala sa svojom omiljenom biljkom nežno držeći u rukama malu tek izleglu bebu zmaja? Lira je cvrkutala veselo okrečući svoju glavu oblika raščupanog cveta suncokreta plave boje i nežnim pogledom pratila svaki Vilin pokret. Gledala je u malog zmaja zaljubljenim pogledom. Zvrknula je nešto.
  • Jeste Lira, mnogo je lep i drag. Imaš li ideju koje ime da mu damo? Lira je odrečno zanjihala svoju cvetnu glavu.
  • Nemaš. Onda ću mu ja dati ime. Nek se zove Plamičak. Vidi kakve je divne plamene boje, a mali je, slatkiš, kao plamičak. Na ovu njenu konstataciju Lira je opet nešto cvrknula.
  • Porašće, kažeš. Hoće, nego šta. Misliš da mu ime neće odgovarati kad bude veliki zmaj? On neće draga moja Lira biti zmaj ratnik, pa da mu dam neko ozbiljnije ime. On će biti uvek moj ljubimac, kao i ti. Mada, znaš i sama da ću, koliko sutra morati da prijavim starešini da imamo zmaja na Titanu. Nežno je zagrlila malo stvorenje u svome naručju i udobno se zavalila u svoju fotelju mazeći ga po njuščici i uzimajući u ruke elektronski čitač.
  • Moramo da naučimo šta jedu mali zmajevi. Lira je zvrknula.
  • Ne boj se. Sigurna sam da ne jedu biljke tvoje vrste- smejuljeći se reče joj Vila, znalački prebirajući po ekranu čitača. Mali zmaj je dremao u njenom krilu povremeno dižući glavu kao da je želeo da proveri da li je Vila još uvek tu.
PS: Slike su sa Google pretraživača

среда, 21. март 2018.

Zovite me Petra






Zovem se Petra.
Jer sam ona visoka, klizava stena
u čijim se usecima gnjezde blune i galebovi
dok more huči i valovi se razbijaju o nju.

Zovem se Petra.
Jer sam onaj kamen, ona čuka na visovima kraj Uvca
gde se beloglavi sup kao feniks rađa
i u kovitu ka reci leti skupljenih krila.

Zovem se Petra.
Jer me život teše, delje, guli i miluje
dok hodam kroz šumu u trnje i mahovinu zaraslu
i vučem noge iz gliba kroz polja crvenog vresa.

Zovem se Petra.
Jer stojim kao mramor dok me vetrovi šibaju,
bujice zalivaju i kiše spiraju, ali me ne pomeraju
u mojoj istrajnosti da stojim uspravno.

Zovite me Petra.
To su mi ime morali dati dok su me u nedrima ljuljali
i učili da imam snagu tri korintska stuba
i srce Lakedemonjanke i kandže lava
i snagu Dijane dok strelu od mesa odapinjem.


уторак, 13. март 2018.

Svinja koja nije volela pravila





Živela jednom jedna svinja koja je mnogo volela cveće. Sadila je tako ona cveće za sebe u svojoj bašti i uživala u njemu. Jednoga dana saznala je da postoji farma u kojoj zajedno svi zaljubljenici u cveće seju i sade ruže, egzotične biljke, ukrasne trave i druge biljke. Rešila je da ode i da se raspita može li i ona da bude član te farme.
Upravnik farme i njegova dva pomoćnika su je rado primili i potanko joj objasnili da kao i svuda, gde postoji velika zajednička grupa postoje pisana pravila koja mora da se poštuju. Pravila nisu teška i sastoje se u tome da se samo na određenim mestima sade isključivo ruže.
Ako neko od farmera voli ukrasne trave ili egzotično ukrasno cveće, za to postoje posebna mesta, posebne grupe ljubitelja tog cveća koje su deo ove velike zajedničke grupe. Reda mora da bude, rekao je upravnik i njegovi pomoćnici jer da nije tako ni farma ne bi izgledala ovako kako lepo izgleda.
Svinja se sasvim saglasila da tako treba da bude i rado je prihvatila pravila grupe i postala član te lepe farme zaljubljenika u cveće.
Počela je i ona da sadi svoje ruže na mesto koje je bilo za to određeno.
Sedeći tako jednog dana gledala je u taj deo farme sa ružama i učinilo joj se da bi jedna trava razbila tu cvetnu monotoniju. Kako je ona volela i ukrasne trave rešila je da jednu posadi među ruže. Mislila je da to niko neće primetiti, jer je trava ušuškana, a njoj je ona bila lepa. Međutim..
Upravnik i njegovi pomoćnici su brižljivo negovali farmu, uredno je zalivali, otklanjali korov, obezbeđivali mesto za nove ruže i videli su travu gde joj nije mesto.
Svaki baštovan, pa tako i novi član farme je imao svoju oznaku bez koje se biljka nije mogla posaditi i oni su odmah znali ko je posadio travu gde joj nije mesto.
Kako je svinja bila novi član blago su je opomenuli pismenom porukom da to više ne radi i zamolili je da ona sama ukloni travu.
Svinja se izvinila i uklonila travu pemestivši je na za nju određeno mesto.
Međutim...
Šetajući tako jednog dana između dela na farmi gde su ruže, dobila je ponovo ideju da posadi jednu orhideju između njih. Ona ima cvet kao ruža i “kontrolori” to sigurno neće primetiti. Ali...prevarila se.
Oni su sve primećivali. Znali su da svinja tu i tamo uporno pokušava da sadi njoj drago cveće gde mu mesto nije u stilu, ako prođe, prošlo je.
Posle više dobronamernih opomena upravnik i njegovi pomoćnici su doneli odluku: Neće više tolerisati svinjin bezobrazluk, jer je upravo postao to, s obzirom da se ova oglušivala o sva upozorenja i jednostavno je uklonili sa farme.
Svinja više nije bila član te lepe cvetne farme.

Zaključak:
  1. Svinja ostaje svinja i kad je lepo zamoliš.
  2. Biseri se pred svinje ne bacaju”.
  3. Ako hoćeš da budeš svinja koja voli samo svoja pravila, napravi svoju farmu!
PS: Slike su sa Google pretraživača.

субота, 10. март 2018.

“Njeno veličanstvo plastična kesa”






Obožavam da putujem.Volim da vidim ono što nisam, da saznajem nešto novo. Mnogo puta mi putovanje služi kao terapija protiv straha. Nije bitna dužina putovanja. Nije mi  više bitno ni gde putujem, važno je samo da putujem. Da promenim zidove, kako to često kažem.

Uvek se radujem svojim putovanjima u Sokobanju. Iskreno, ono mi je višestruko značajno. 
Ovih dana smo opet krenuli na put autobusom za Sokobanju. Radovala sam se kao malo dete. Iako sam nebrojeno puta prošla trasom naše zemlje ka jugu i iako sam se obradovala pooranim oranicama i sitnim znacima proleća koji su bili vidljivi duž trase puta kojom vozi autobus, ipak sam se i strašno rastužila. Smetlišta sa svakakvim otpadom i plastičnih kesa razbacanih, onih koje vise po granama stabala u šumarcima i voćnjacima, u drvoredima pored puta sve je više i više. Sasvim sigurno se pretvaramo u zemlju koju će vremenom da pokriju bačene kese i smeće.
Prvi put sam putem od Beograda ka Nišu, onim starim, sa čuvenim prevojem Mečka ispred mesta Ražanj, putovala pre više od četiri decenije. Odgovorno tvrdim da nigde usput nisam videla ni jednu divlju, manju ili veću deponiju smeća, a najlon kese ni u tragovima.
Prvi put sam se istih tih godina susrela sa slikom raznoraznog bačenog smeća; gume, stari šporeti, cevi, kartoni, džakovi, čak tuluzina i drugo, u mali potok koji je bio odliv nedalekog prirodnog izvora bistre vode, u jednom od sela na Suvoj planini.
 Bila sam zgranuta prizorom. Priroda prelepa, nedirnuta. Planina sa svime što ona nudi, ali...smetlište na bistroj, čistoj planinskoj vodi. Kakav šamar prirodi i kakav greh čoveka prema njoj.
Setih se mog prvog odlaska u selo Azanja u srcu Šumadije. Bilo mi je šest godina.
Setih se starog metalnog bureta u kojem je deda Raja, palio smeće koje nije mogao da iskoristi kao prirodno đubrivo.
        Sedamdesetih godina prošlog veka stanovali smo na Staroj Karaburmi, delu Beograda uz našu najveću reku, Dunav. Neposredno iza Štofare, bivše predratne fabrike čuvenog industrijalca Vlade Ilića, kasnije poznate kao Beogradski vunarski kombinat, bila je velika deponija smeća. Smrad i dim bili su njeni pratioci moglo bi se reći svakodnevni. Smeće po okolini deponije koju je Košava raznosila za vreme svojih vihorskih pohoda, moglo se videti u svakoj poprečnoj ulici. Bio je to uglavnom papir, hartija raznog porekla, ali retko se tu mogla videti neka  kesa. Ako je i bilo, opet je bila od papira. Ko se seća, zna da smo onda u prodavnicama dobijali sve na merenje u papirnim kesama raznih veličina.
Zahvaljujući toj istoj deponiji Ada Huja više nije ada već poluostrvo sa malom “lagunom” neposredno blizu Rospi ćuprije, u koju se uliva Višnjički potok i od čijih “miomirisa” poslednjih godina stanovnici cele Karaburme, velikog dela opštine Palilula u Beogradu, ne mogu danima i noćima da se nadišu čistog vazduha tokom letnjeg perioda.
Smeće i zagađenost je uništilo nekada bistri potok, zagadilo rukavac Dunava i spojilo ga sa obalom.
Deponija je premeštena u Vinču, naselje opet blizu Dunava koje umesto da bude lokalitet od istorijskog značaja za celu svetsku civilizaciju, sad muku muči sa smetlištem enormnih razmera u kojem “njeno veličanstvo najlon kesa” caruje.
O drugim pratećim dešavanjima u vezi smeća, nekom drugom prilikom jer ovo je tekst o kesi.
Kasnih sedamdesetih godina najpopularniji ženski časopis je bio “Bazar”. Kupovala sam ga redovno. Sećam se u jednom broju, u rubrici “Zanimljivosti iz sveta” na desnoj strani, u donjem desnom uglu, bila je mala nota sa naslovom “Jugoslovenke preuzele primat od Italijanki”. Naslov me obradovao i naravno zaintrigirao u čemu smo mi to postale bolje od Italijanki? Zamislite u nošenju kesa!!!!
Od tog dana do dana današnjeg ja ne koristim kese za nošenje.
U urbanoj sredini odnošenje smeća organizovano je od strane komunalnih službi za tu delatnost, a unazad desetak godina i u seoskim sredinma su one preuzele organizovano odnošenje smeća određenih dana.
Ipak, bez obzira na to naša zemlja je postala javno smetlište diljem. Divljih deponija ima na svakom koraku. 
Reka Južna Morava, nekad jedna od najčistijih reka je postala tekuća deponija. Njene obale, drveće pored, “okićeno” je svim vrstama smeća. Najviše kesama, premda ima tu i kabastog smeća.
Prvo javno čišćenje Srbije od smeća pod nazivom “Očistimo Srbiju” sprovela je pre skoro dvadeset godina jedna vlast koja je imala bar glede ekologojije neku dobru viziju. Nažalost, kratkog daha. Istini za volju kod nas je sve što je u svrhu opštenarodnog dobra kratkog daha.
“Njeno veličanstvo kesa” polako, ali sasvim sigurno, zatrpava ovu našu lepu Srbijicu, a mi svi smo nemi posmatrači. Nikog to ne dodiruje.
Ni seljake, koji su nekad još kako brinuli o pravilnom uklanjanju sveg otpada, građane tek, koji iako imaju kontejnere određene za odlaganje raznog smeća, rađe spuste najlon kesu sa istim pored njih. 
Žure? Kud? U svetliju budućnost?
Sumnjam. Svi lagano idemo ka stazama koje vode u krajolike iz filma “Pobesneli Max”.
Kod nas se otvaraju neke nove deponije smeća sa kojih vetar raznosi kese i ostalo đubre.
        U Beču planiraju da izgrade još jednu novu toplanu koja će grejati bečke stanove, baš kao što ih sad greje jedna od mnogih, Špitelau koja je, oslikana rukom Hundertwasera, ukras Beča i koja se nalazi u samom gradu i koja kao svoje pogonsko gorivo koristi smeće.

Koliko ćemo mi čekati na neki naš Špitelau? Koliko ćemo gledati kako nam zemlja i prirodno okruženje postaje smetlište, a da se ne pomerimo ni za zeru?
Koliko ćemo još koristiti najlonske kese za nošenje svega i svačega i pored svakodnevnih kratkih reklama koji idu na skoro svakoj TV stanici, a koji govore: Ne priljaj, nemaš izgovor!?
Da li je moguće da su žene i muškarci zaboravili da su njihove majke, bake, tetke, očevi i drugi koristili zembile, platnene torbe, cegere, korpe, rogožare koji su daleko i lepši i udobniji za nošenje provijanta sa pijace?
I svi su oni bili od prirodnog materijala! Svi su oni mogli da se operu i koriste sve dok se ne iscepaju, a kad završe svoj vek mogli ste ih baciti na svako parče zemlje, a ova bi ih razložila veoma brzo jer su od prirodnog materijala koji se raspada.

   “Njeno veličanstvo plastična kesa” će po svemu sudeći odneti pobedu nad nama koji se raspadamo posle isteka svog roka. Ona će ostati kao spomenik da svedoči koliko smo malo cenili zemlju na kojoj smo živeli, vodu koju smo pili i vazduh koji smo disali.
A mogli smo, kako smo je i izmislili, ako smo je već izmislili,  da  izmislimo kako da je uništimo, a ne da ona uništi nas.
Mogli smo, davno da prestanemo da je proizvodimo čim su ljudi otkrili da se ne razlaže ni za milion godina.
Mogli smo da sprečimo da nam  vode, reke, mora, okeani i zemlja ne postanu smetlišta.
Mogli smo da sprečimo da žirafa Žarko ostane bar živ, ako smo preuzeli na sebe odgovornost da život provodi zatvoren, van svog prirodnog okruženja, u ZOO vrtu. 


Vreme raspadanja pojedinih produkata koji se najčešće koriste danas


Cigareta bez filtera – 3 meseca
Papirne novine – 2 do 12 meseci
Filter cigarete – 1 do 2 godine
Žvakaća guma – 5 godina
Konzerve – 100 do 500 godina
Stiropor – 1.000 godina
Plastične kese – 1.000.000 godina
Staklena flaša – nikad


Mislite o ovome sledeći put kada budete koristili plastičnu kesu!




Podaci o vremenu raspadanja preuzeti sa: varalicar.com

Slike preuzete sa Google pretraživača