понедељак, 16. октобар 2017.

Putuj prijatelju moj




Putuj prijatelju moj,
na put sa kog se niko vratio nije
I gde nas nema više.
Putuj i ne pitaj
zašto mi suza lice mije
iz grudi teški vapaj izdiše.
Putuj prijatelju moj
stazom gde ne čuješ moj glas
 gde nema ničeg što je naše.
Putuj i ne brigaj
ko će biti moj spas
i što neke nade nestaše.
Otputuj na svoju zvezdu
što već te dugo i željno čeka
i samo za tebe sija.
Sitna je, mala i mnogo daleka
Za tobom sigurno, kad dođe vreme
sasvim sigurno stižem i ja.
Opet ćemo ti i ja zajedno biti
juriti vetar kroz njive obrane
i od magle bežati trkom.
Sa zvezdama čekati zoru da osvane
u našem vrtu čudesno lepom
ponovo ćeš srećno ti mahati repom.
Ja ću opet videt divne oči tvoje
svetlucave, tople što ih niko nema
i maziti tvoje uši od velura.
Gledati te kako ližeš ruku moju
dok za tebe slasne zalogaje sprema
a njuška se tvoja ko slučajno gura.
Trčaćemo opet pored reke Save
i juriti trčke kraj starih topola.
A ti ćeš lajati ko opasan da si.
Smejaću se glasno kao nekad što sam
i paziti da te ne udare kola
ili da te neka bara ne pokvasi.
I ješćemo grožđe, ono naše crno
staviću ti novu na vrat ogrlicu.
Kao nekad bićeš, mlad i jak i snažan.
Pa ćeš onda, kao pojuriti pticu
da ne krade travu iz Čudesnog vrta
U krug ćeš šetati, pravićeš se važan.
Samo putuj mirno prijatelju moj
I zasijaj meni sa te tvoje zvezde
I čekaj na mene, napravi mi mesto.
Da se tu kraj tebe ušuškam i ja
ko ptice kad se ugnezde
a ja ću te dotle spominjati često.

 PS: Posvećeno mom psu Srećku kojeg od danas nemam više :(

среда, 04. октобар 2017.

Gde spava duša







U Zoru se Zorica rodila.
Sunčica je Sunce prigrlila.
Dve sestrice, blizančice,
dan su novi najavile.
Najavile vile male
I odmah se sporečkale.

Gde spava duša Sunčice?
U ptičjem gnezdu Zorice.
E nije tako - reče Zorica!
Nego je kako - upita Sunčica?
Pitajmo šumu, reče Zorica,
ona nek kaže!
Šta ako slaže - dobaci Sunčica?
Dobro onda ti prva budi,
al pravo sudi!
Gde spava duša reci svima?
Spava u granju,
sa miševima,
i u prvom svitanju.
Druži se s srnama,
s budnim sovama,
s jezerskim pastrmama
i kurjacima.
Zaspi i među zovama,
a igra se s potocima.
Ponekad oblake pojuri,
da jastuk sebi namesti
i vazda žuri
ne iz obesti.
Već iz želje da stigne,
svuda, da bude.
Nekad u trku namigne
na sve ljude.
Na livadi kolo vodi,
sa zrikavcima i travom,
i barkama morem brodi.
Duša caruje srcem i glavom
reči ljubavi niže
najlepših snova nisku.
Ona leti i svuda stiže
I znaj, kad čuješ vrisku
dece vesele razigrane
to duša peva pesme razdragane.
Al znaš li Zorice,
gde spava najviše?
Reci Sunčice,
tiho najtiše,
da vetar ne čuje.
Hoću Zorice,
zbog tebe najviše.
Da cipele brze ne obuje,
pa da se razmaše,
i odnese mi tebe.
Jer duša moja u tebi spava,
sestrice moja mila
i srce te voli više neg' sebe.
Ta tvoja tršava glava
radosna il' ljuta bila
za mene je celi svet.
I neka čuje i ptica i cvet
ti si Zorice moja duša.
A Zorica trepće, ćuti
zagrlila bi ceo svet
i sve to rečeno sluša.
Srce joj galopom juri
a oči ko vatra sjaje
u Sunčicu srećna zuri.
I sestri ruku daje
pa zadovoljno progovori;
Dušo duše moje,
sve si baš lepo rekla.







уторак, 03. октобар 2017.

Jesenja rapsodija



  • Evo je ulazi. Bože, sva drhtim. Možda je došla po mene, konačno da i ja stignem na red. Kako je sve ostale divno ukrasila. Ne zna se koja je od koje lepša.
Skoro je popunila sve spratove, a nema ih malo. Na dve strane zida po četiri.
Baš je neumorna. Ne staje, a počela je još u junu mesecu. Evo, početak je oktobra već, ali ona ne posustaje.
Ja stojim na najvišem mestu, na posebnom spratu, na sredini i vidim ih sve kao na dlanu, ali teško mogu da se odlučim koje su najlepše.
Neverovatno je kakav ona ima dar da svakoj na pravi način da neki poseban pečat.

Gledam one smokvice, zagrljene, zgusnute, nije im tesno, a opet kao da se prave važne u tom prostoru što liči na male balone. A kakve im je tek okovratnike stavila. Oči ne mogu da odvojim koliko su im lepi, ko suknjice, pa još od nacigovanog roze tila. Izgledaju kao balerine. Pravi kontrast u odnosu na njihovu zlatnozelenu boju.

A tek one bele trešnje koje je smestila u one uske, visoke, čini se tesne posude. No one, kao da pevuše, kao da se klizaju jedna preko druge, a sve onako zlataste, sjajne, pa još u zagrljaju onog šarenog okovratnika ispod kojeg viri neka bela čipkica. Sve mislim sad će da skliznu jelenjim skokom ka smokvicama, da im se pridruže u toj razigranosti boja.
Nikako da odvojim pogled od one dole velike, teške i mutne koliko je debela. Ne. Nije da je ružna. Taman posla. Prelepa je. Ove godine nju je posebno ukrasila, a napunila je, pomislila sam da će da iskipi svakog trena. Ali nije.
E njoj je namenila one slatke male, vižljaste, zelene krastavčiće koje možeš da smažeš u dva zalogaja. A oni tek. Kao da im nije tesno, nego se još zagrlili međusobno, isprepletali, pa se zakitili lovorom, kao pobednici. Još se dobacuju onim sitnim, ljutkastim zrncima slačice. E njima, u toj debeloj, mutnoj, stavila belu čipku, široku, sigurno jedan palac, pa izgleda kao rišić oko vrata te debele, velike, koji joj je dao neki poseban šarmantan izgled uz onu zelenu boju onih malih vretenastih vragolana.

Joooj, što je ukrasila posebno šljive, one plave, požegače. Pa još pustila da im gde koji orah izviri. On kao da zna, stoji kao kresta na petlovoj glavi na svakoj od njih i sve se ogleda ima li nekog lepšeg no što je on i one u tom, kao ulje zlatastom okruženju.
I gde je samo našla te šestougaone da ih baš u njih smesti? Malo joj bilo čipke i tila, no je njih posebno obukla u one, malo poduže suknjice od crvenobelog kanafas platna. Još im zavezala crvene, tanke mašne oko vrata, pa ih poređala, ko za paradu.

Ima i gde je omanula, bar ja tako mislim jer neke i ne ukrašava. Samo ih popuni i pritegne ko da će, Bože me prosti, da joj svi pobegnu. I niko se od njih ne buni! Svi ćute. I kajsije, i dunje, i crvene trešnje i višnje, i kruške i....ma skoro svi. 
Nema samo onih grozdastih tako stisnutih. Jedno moram da priznam, sve im boje lepo stoje i izgledaju prozirno, kao italijanski vitraž.

Eno, jagode je smestila u male, široke, kratke, ovalne i prozirne i sve lepo poređane. Imaju mesta da se baškare. Pa im je stavila tufnaste okovratnike pa kad ih odavde pogledam izgledaju mi kao male buba mare. Sve se mislim da im zapevam onu; Let, let buba Maro donesi nam goste... Jednom i jesam. One su me pogledale ko krava mrtvo tele koliko su bile uvređene. Stvarno nisam mislila ništa loše. Nikako. One su mi posebno dražesno lepe.  
Priznajem, možda sam bila malo ljubomorna na njih.
Ustvari, priznajem da se malo plašim. Skoro sve su na svim spratovima već odavno napunjene i ukrašene, čak mi se čini ove godine lepše nego do sad. Samo ja nisam. Mene je zaboravila skroz. Možda zato što sam najveća. One su sve manje i oko njih sigurno ima manje posla. I sigurno treba i manje para.

E, a kad se samo setim kako je mene tek dekorisala i uvek drugačije.
Sećam se da je jedne godine odlučila da budem stan divnim, malim, malo ljutkastim paprikama, a sve raznih boja. Pa ih je još napunila kupusom, onim sitnim, na rezanca. Uh kako me je golicao par dana taj kupus. Sve se nešto meškoljio, bilo mu tesno, nije valjda imao dovoljno mesta. A tek paprike što su se bunile. Svako malo su ga opominjale da prestane da se tu tegli, da nije sam, da će one pući od muke ako tako nastavi. I onda se ona pojavila, domaćica, otvorila me i sipala nešto odozgore i sve je prestalo i nastao je mir.
A ja, ja sam tad izgledala grandiozno. Onako, šarena, kao molovana prirodnim bojama, žutom, zelenom, crvenom oranž, a između virka po gde gde bela, patinirana, kao slonovača.
Te godine mi je stavila pravu kragnu. Heklanu. Pa još kad je vezivala, a ona kaže; Ovo je moja nana heklala i sad ima da bude tvoj ukras.
Eee, ali sad je moju kragnu, bar je onda rekla da je moja, stavila na jednu, srednju, ovalnu, ma nikakvu. Eno je dole, na prvom spratu. Samo ćuti, nit romori, nit govori. A u njoj paprike sa nečim belim.
Odavde, sa ove visine, ne vidim da li je to sir ili je mleko. Kad je stavila, delovalo je kao mleko, al' sad kad je pogledam, deluje mi kao da je sir, možda mileram. Nisam sigurna.
Sad nju krasi moja heklana kragna.
Ko zna, možda ću ove godine samo ja ostati potpuno prazna i bez društva. Sve su dobile svoje društvo i slatko i slano i kiselo, samo sam ja jadna potpuno prazna i sama, ovde na najvišem spratu, tužno je mislila jedna velika, staklena tegla dok su je u trenutku hvatale vredne ruke mlade domaćice i hitro je iznele iz špajza.
  • Draga moja lepotice, tebe najviše volim jer sam te dobila od moje mame. A i nisi ovdašnja, domaća, već Nemica, onako, baš kvalitetna. Imaš i svoj poklopac. Zato saslužuješ da te ove godine posebno opremim. Bićeš lepa kao upisana govorila je naglas mlada domaćica puneći spretnim pokretima teglu zimnicom, spremljenom šarenom salatom.
Nedugo zatim, kad je salata ispunila ceo prostor, domaćica je opet naglas rekla; Ove godine, dobićeš posebnu kragnu od prozirnog celofana, ali sa velikom atlasnom mašnom. Izgledaćeš kao veliki rasvetali livadski cvet, sa svom tom seckanom šargarepom, krastavcima, kupusom i šarenom paprikom. I samo da znaš, ovu salatu ja najviše volim. Čekala sam da dođe jesen i da svega bude na broju pa da tebe poslednju napunim - završi žena monolog i lagano otvori vrata špajza i namesti oveću teglu, od 5 kila, na najvišu policu.
    Ova, tegla, se u sebi zakikota od dragosti ne mogavši da skine pogled sa svoje velike, atlasne, bordo mašne namignuvši pri tom svim teglama, punim zimnice, na policama u malom špajzu.




четвртак, 28. септембар 2017.

Jednom i tuga odraste





Ne ume tuga da zagrli nežno
i da te lagano pod skut sakrije,
da se obmota ko svila niz telo.
Da shvatiš da je to neizbežno
da tako ona ustvari miluje
srce ti ranjeno, od bola uvelo.

Ne ume tuga da tiho šapuće
nežne reči dok klize noći
u dane suzama okovane.
Ona ko vetar severac zafijuče
snažno, svesna svoje moći
i sirove snage razuzdane.

Zgrabi te okrutno, okuje u lance ,
u trenu se skvrčiš ko osušen cvet
vodom slanom zaliven.
Zabravi snažno svoje katance,
zamrači dan, promeni svet
u čemer i jauk razliven.

Ne ume tuga da te pomazi
ni reči utehe da ti pruži,
ni bol sa tobom da podeli.
Ona te iz sve snage izgazi,
u sivu senku te izduži,
u jauk pretvori, u vrisak razdeli.

Ne ume tuga ni da ode sama
i kaže jednom; E sad je dosta,
da nestane bespovratno nekud daleko.
Gde ona biva caruje tama,
i preko reke nema mosta,
njoj uvek padne u šake neko.

Postoji neko na kog se beči
ko joj jednom dolija glave
i kog se plaši ko suše seme.
Svačiju tugu jednom zaleči
pretvori sive oblake u plave
niko drugi, do proteklo vreme.

Ako te uhvati ne pružaj otpor
nek suze teku, damari vrište
a srce neka se stegne.
Nisi ti kamen, živ si stvor
i svaka tuga vreme ište
da sazri i od tebe pobegne.



среда, 27. септембар 2017.

Nepopularna mišljenja (book tag)




Volim da se igram, a posebno volim blogerske igre i rado im se odazivam, ako me neko od drugara blogera nominuje.
Ovog puta ovu nominaciju blogerke Karoline Čojbašić, poznate po blogu:
https://cv-carolinavitae.blogspot.rs, nimalo nisam shvatila kao igru, pre kao zadatak, jer me terala da se vratim poprilično u prošlost i da se prisetim nekih knjiga koje sam davno pročitala. A bolje da nisam. Ustvari, neke i nisam, čak nemam ni želju za njima. Ni onu dozu radoznalosti koja me često zagolica i natera da pročitam knjigu koju su neki hvalili ili kudili.
Bilo je još kako takvih trenutaka. I ne, nikad se nisam libila da o nekoj pročitanoj knjizi iznesem svoje mišljenje. Naprotiv. Volim da razmenim razmišljanja na tu temu jer i danas smatram da za neke knjige, koje mi nisu “legle”, ja nisam spremna. Možda nikad i neću biti, jer, mnogima sam se vraćala, čitala ih ponovo, opet, pa opet.
Mnoge od tih knjiga sam ostavljala, začudo, na istoj stranici do koje sam stizala sa čitanjem i pre poslednjeg pokušaja.
Nekima ću se opet vratiti jer mislim da bi ih sad možda, mentalno mogla prihvattiti na pravi način.
Znam da se mnogima neće dopasti ovaj moj book tag, ali šta je tu je. Razni ljudi, razne ćudi.
Da počnem onda da dajem odgovore na ovaj Karolinin poziv za nepopularna mišljenja tj. book tag :)

1.Popularna knjiga ili serijal koji se tebi ne sviđa

Zaista sam otvorenog srca i iz sve snage, želje i volje želela da pročitam sva dela našeg književnika Milorada Pavića, što često radim kad su posebno domaći književnici u pitanju. Nažalost nije mi išlo.
Posle pročitanih knjiga; “Hazarski rečnik”, “Unutrašnja strana vetra” i završene više od pola knjige “Predeo slikan čajem” ja sam odustala. Više nisam znala je l' sam došla, je l' sam pošla, gde sam bila, šta sam radila!
Ni bogatstvo izraza, rečnik, stil pisanja, nije mi doprinelo da mi se kockice slože. Nije mi pomoglo ni da, u razmeni mišljenja sa prijateljem, pronađem tu skrivenu alegoriju. Razumela sam da je sigurno ima posle pročitane knjige o mitu o Heri i Leandru, gde se kraj obe priče završava na sredini knjige, samo obrnuto, što je imalo svoju simboliku. Sve ostalo mi je bilo kao da čitam egipatske hijeroglife. Ili da se igram neke igre zagonetki i skrivalica, koje niko osim samog autora ne ume da razreši. Da se radi o uskostručnoj, naučnoj knjizi, vezanoj za neku oblast o kojoj ja nemam pojma, to bih mogla i da shvatim. Shvatih, onda, a danas nemam ni volje ni želje za tim, da filozofiju Milorada Pavića nemam dara da razumem.

2. Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa, a drugi ga ne vole

Nekako, rekla bih slučajno, na predlog bibliotekarke iz gradske biblioteke grada Beograda, dopala mi je u šake knjiga autora Erika Van Lustbadera, “Crno srce”. Bilo je to mnogo davno, ali zaintrigirala me do te mere da sam je bukvalno “progutala”. Drugačije nije ni moglo biti jer je knjiga triler, a ja volim taj žanr, prepun za mene, onda potpuno nepoznatih stvari; Nindže, običaji u Japanu, kodeksi časti itd.
 Posle ove došla je na red “Miko” i... tu sam stala. Naime, jednoj mami, ozbiljnoj, odgovornoj zaposlenoj osobi, svi iz moje okoline su zamerali da nosam te debele knjižurine i da se zablesavim kad uronim u njih i postanem gluva i slepa za okolinu. To nije bilo daleko od istine. 
Ukoliko me štivo “ponese”, ja nestajem iz realnog sveta i potpuno se posvećujem knjizi. Ali, e to ali je moj veliki problem, imam veliku manu; Čitam veoma brzo. Nije slučajno da kažem da “gutam knjigu”.Tu opet nastaje drugi problem, imam potrebu da tu istu knjigu čitam ponovo jer želim da šupljine koje ostanu u sećanju kao posledica brzog čitanja, popunim. Ne, ja ne preskačem redove!!! Ja jednostavno strašno brzo čitam iz želje da što pre saznam šta dolazi sledeće, pa sledeće...
Kako sam sad velika i odrasla vratiću se sigurno da isčitam sve knjige ovog autora čak iako ga mnogi osporavaju kao pisaca koji , kao, nema neku veliku književnu umetničku vrednost. 
Čekaj, zar knjiga ne treba da bude zanimljiva? Zar ne treba nešto da se iz nje i nauči, kao bonus? Zar ne treba da bude i relaksacija, što je dobro za zdravlje npr.?
Da zaključim; Vraćam se sigurno opusu ovog autora jer me je nagnao da o Japanu i običajima u istom saznam sve što je moguće, jer me čitanje njegovih knjiga i odmara, ali i napuni adrenalinom baš onda kad to i treba.
    3. Ljubavni trougao u kome glavni lik završi sa pogrešnom osobom ili popularni fikcioni par koji ti se ne sviđa
Odavno svi znamo da je Vronski iz romana “Ana Karenjina” postojao. To me nagnalo da pomislim da i ostali likovi nisu fiktivni već pravi i da ih je Lav Tolstoj, na sebi svojstven maestralno, majstorski način opisa likova, ovekovečio na najbolji mogući način. Ipak, ja ne volim taj ljubavni trougao nikako.
Ne sviđa mi se lik Karenjina koji je po meni uskogrud manipulator koji koristi emocionalnu ucenu da bi sebi obezbedio sve. Da ne nabrajam šta je to sve.
Ne sviđa mi se ni Ana Karenjina jer je ona, po meni, nesigurna osoba koja traži sigurnost i oslonac u drugima.
Ne sviđa mi se ni Vronski koji je opet po meni, neko ko je suviše svoj, okrenut uglavnom sebi, do sebičnosti ponekad i ko nema dara da se osvne i osluhne i druga bića oko sebe.
Svi su tu po meni izabrali potpuno pogrešne osobe, emocionalne partnere za sebe, ako se uzme u obzir mentalni sklop ličnosti.
Lav Tolstoj je sve njih izvanredno i znalački opisao i smatram ga jednim od retkih pisaca koji ume da pronikne u dušu likova do dna.
    4. Popularni žanr koji retko uzimaš u ruke
Mnogo davno sam pročitala, ima tome više od 30 godina knjigu “Treće oko”, autora Lobsang Rampa. Knjiga se može podvesti pod naučnu fantastiku. Posle nje, opet, sa željom da pročitam iz tog žanra još neke knjige pročitah knjigu “Država na mesecu” i... to je bilo sve. Shvatih da mi ne ide od ruke čitanje ovih “modernih” knjiga iz te edicije jer ih nepravedno poredim sa Žilom Vernom.
Nerado čitam knjige naučnofantastičnog žanra posebno kad sam saznala i da Lobsang Rampa nije Indus, već Kanađanin koji se predstavljao kao Indus, zbog bolje prodaje njegove knjige. Možda imam i sama predrasude, ali jedno je pseudonim, drugo je obmana, a to ne volim. Kako god, knjige SF danas nerado čitam.
    5. Obožavani fiktivni lik koga ne voliš
    Ne volim nikako, ali ni malo, Hitklifa iz romana “Orkanski visovi”. Na stranu svi razlozi i olakšavajuće okolnosti, ali nikako ne opravdavam nasilje, a posebno perfidno, mentalno nasilje u ime ljubavi.
    Nisam oduševljena ni sa Skarlet O Hara, jer mi i pored svega, što ublažuje moje mišljenje o njoj, ipak na momente odaje vrlo proračunatu i sebičnu osobu.

    6. Popularni autor koji ti iz nekog razloga ne leži
Definitivno Dostojevski.
Bila sam klinka, šiparica, kad sam pročitala “Braća Karamazovi”, koje bih trebalo opet da pročitam jer se više ne sećam ničeg i u svom maniru htedoh da nastavim da čitam dalje dela istog pisca i ughvatih se za, ni manje ni više “Idiot”-a. Na pola knjige stadoh jer sam se sasvim pogubila.
Sećam se, onda ne znajući ono što sad znam, da sam rekla da je on genije, ili i sam “idiot”. Meni je to bila izuzetno teška knjiga za čitanje. Iziskivala je moju silujuću koncentraciju.
Nedavno, pre oko dve godine, sam najzad pročitala “Idiot”-a i shvatila, da sam sad sasvim zrela da se “družim” sa Dostojevskim na pravi način. Onako, kako sam već na početku ovog pisanja o svemu rekla, da sam porasla dovoljno da se nekim autorima vratim na pravi način.
Sasvim je sigurno da ću sve da pročitam od Dostojevskog iz znatiželje da bih videla danas šta je to što me je toliko odvraćalo od njega sve do skoro.
    7. Popularni knjiški kliše koji ti je dosadio - ( npr. izgubljena princeza, korumpirani vladar, ljubavni trougao)

    Nemam svoj knjiški kliše jer čitam manje više skoro sve žanrove. Neki manje, neki više volim, ali ne bih mogla da pod ovo podvedem bilo šta. Ja i inače sa velikom rezervom prihvatam sve knjige koje su proglašene kao bestseleri. Možda je u tome i taj neki popularni kliše za druge, za većinu, no kako rekoh, ja uglavnom čekam da se stišaju strasti oduševljenja i nekad se desi da mnoge od “izvikanih” dobrih knjiga pročitam znatno kasnije od drugih.
    8. Popularna serija koju ne nameravaša da pročitaš
Ne nameravam da pročitam ni jednu knjigu “Hari Poter”. I to spada u meni ne baš drag žanr SF. Nekad sam volela da čitam bajke i bar mislim da sam pročitala sve bajke sveta, bajke svih naroda. Po svemu sudeći bi onda trebalo da imam želju da porčitam i bajkovitog Harija, ali nažalost ne privlači me.
    9. Izreka kaže; Knjiga je bolja od filma, međutim, koja ti se filmska ili TV adaptacija više svidela od knjige
Korbet H Tigpen je ranih šesdesetih prošlog veka napisao knjigu “Tri Evina Lica”, izuzetno štivo kliničke psihologije, koja je doživela i filmsko izvođenje 1957. godine sa briljantnom Džoan Vudvord u glavnoj ulozi.
Film u svemu prati fabulu knjige i to mi se veoma dopalo.

Davne 1981, godine je RTS prikazivao seriju “Istočno od raja” po romanu Džona Štajnbeka, sa engleskom glumicom Džejn Sejmur u glavnoj ulozi.
Upravo prikazivanje ove serije, ali i moja radoznalost šta će se dešavati dalje, nagnalo me da pročitam knjigu brzopotezno i da nakon tog shvatim da sama serija prati knjigu doslovce, što me je dodatno oduševilo. Nakon toga je uobičajeno usledilo čitanje svih Štajnbekovih dela.
Interesantno je navesti i to da je i film koji je pravljen po njegovom romanu
“O miševima i ljudima”, sasvim ispratio radnju same knjige.
Ovo pamtim kao, po meni, najbolje ekranizacije serije, ili filma po nekom romanu.

Najsvežije što mi se kao trešnja na torti posebno dopalo, je ekranizacija Engleske BBC serije po romanu “Gordost i predrasuda” iz 1995. godine sa Kolinom Firtom u ulozi, Mr Darsija. I ovde imamo slučaj da je ekranizacija urađena izuzetno pomno i profesionalno i da je još više popularizovala književno delo Džejn Ostin.

Draga Karolina, zahvaljujem ti se na nominaciji i iskreno se nadam da su te moji odgovori zadovoljili.
Imam obavezu da nominujem nove blogere za ovaj book tag i moj izbor su;
Merima Simovljević Aranitović
Jasna Karan Pančić https://jasna19blog.wordpress.com/

Nadam se da ćete i vi drage moje uživati u ovom izazovu kao što je i meni bilo zadovoljstvo.


среда, 06. септембар 2017.

Šamlica



Vrata su se otvorila uz škripu tankog, zavijajućeg tona nepodmazanih šarki. U otvoru ulaza kroz koji je u zatamnjeni skladišni prostor prodrla jarka, dnevna svetlost pojavila se senka muškarca koji je žurno prišao zidu sa desne strane i upalio svetlost. Zatim se okrenuo, podigao neki predmet sa zemlje ispred ulaza i laganim, nežnim pokretom ga spustio na istu stranu i žurno izašao, zaboravljajući da ugasi svetlo. Iza njega je ostala mukla tišina.
A onda se sa leve strane, sa kraja reda začuo piskutavi glas.
  • Bože, kakvu je to rugobu doneo i stavio je ovde među nas? Pa pogledajte na šta to liči? Ne pristajem da delim prostor sa tom spodobom.
  • Na šta ti to ne pristaješ secikeso jedna? I ko si ti da u ime svih govoriš hoćeš li ili nećeš da primiš nekog u ovaj prostor?
  • Ne zovi me secikeso! Koliko puta treba tebi prostačini kolonijalnoj da objasnim da ja nisam secikesa već Secesija. Nećeš ti meni, starijoj od tebe da govoriš s kim ću ja da delim svoj životni prostor.
  • Ooo, pristajem da budeš starija, iako nisi, jer zna se koliko sam ja stara, ako sam iz kolonijalnog doba. Najposle, jesi sličnih, zakrivljenih prirodnih oblika kao ja, ali ja bar nisam tako drečavo, cvetno šarena. Fuj.
  • Ako ćemo pravo, ja bih trebalo da se pitam pre svih vas jer sam ja najstarija. Osim tog sve do jedne niste mi ni za mali prst, glede raskoši, pa i udobnosti. O sjaju da i ne pričam. Malo je vas koje se mogu pohvaliti ukrasima od zlata ili pozlate, a ja ih imam podosta. I svakako mi se ne dopada da neko poput ove, ove, pa ove koju je upravo doneo ovaj, deli ovaj ovde prostor sa mnom.
  • I to ti kao daje kvalifikaciju da govoriš u ime svih nas, javila se opet kolonijalna iz svog ćoška. Ma nemoj. I kao sve su samo preosveštene guzice tebe koristile. Posebno to tvoje ime, Barok, ako se ne varam. Ko ti ga dade da mi je znati.
  • Odmah da si joj se izvinila, ciknu glas do nje. Sram te bilo. Tako se sa nepoštovanjem ponašati prema starijem od sebe, pa još tako elegantnom, urednom, doteranom. Kad si se poslednji put pogledala u ogledalo? Izgledaš ko vandrokaš! Ni ja ne želim da mi niko sličan ovoj kreaturi bude ni blizu. Ma ne želim ni vazduh da delim sa takvima.
  • Napoleonov tron
    O vidi ko nam se to javlja. Vampir glavom i bradom. I ko mi kaže da sam ko vandrokaš. Pa ti ni sama ne znaš značenje tog izraza. Da znaš znala bi da su sve skitnice tvog doba na tebe natakarile sve što su mogle i našle iz starog Egipta, Rima i Persije i nadžidžali te do neukusa. Ona sujetna spodoba od metar i žilet visine koja je umislila da je najveći od najvećih je svoje usko dupe i mogao da spusti na nekog sličnom tebi, pri tom misleći verovatno da ga to još više uzvisuje. Koja zabluda. Kao i ti, koja čamiš u tami ovog mesta i on je završio sa pogledom na pučinu sve se nadajući da će opet zasijati kao na početku.
  • Nisam ni očekivala da će prostakuša poput tebe da zapamti moje ime, Ampir, brecnu se ova na nju.
  • Jaka si mi ti pa mustra da bi ona zapamtila ime koje i nije neko, začu se novi glas.
  • Ehej, evo je i udavača. Baš sam se pitala kad ćeš ti da progovoriš. Taman posla da ne budeš u nekoj čorbi mirođija. Pomislila sam da si se udala jer, eto, tvoje ime znam, Bidermajer. A možda da te zovem građanski vampir? Pardon, Ampir. Jer ličiš na ovu napirlitanu mada istini za volju moram da priznam da si ipak skromnija - reče kolonijalna.
  • Dakle ti kolonijalna...ma nemam reč kojom bih mogla da izrazim koliko mi smeta tvoj neobuzdani jezik i ti tvoji glupi nadimci kojim nas sve ovde čašćavaš. Mene si našla da zoveš udavača!! Mene! Koja sam krasila malte ne sve buržoaske kuće širom Evrope, a i sveta ako baš hoćeš. Ko si ti da nama svima iznalaziš mane? Neću ni ja da mi ovaj predmet, šta li je već, zagađuje svojim prisustvom prostor u kojem dišem.
  • E pa za razliku od svih vas, kako sebe volite da vrednujete, uvaženih, ja veoma dobro znam ko sam i kakvog sam porekla. Čak više, nemam poput vas kratko pamćenje, a i znanje mi, za razliku od vas, ne manjka. Nije mala stvar biti stvoren još u osamnaestom veku, što mi daje za pravo da sam starija od pojedinih među vama - javi se opet kolonijalna. Ja vrlo rado, čak mi je i čast, želim da delim svoj prostor sa uvaženom, nadam se samo goščom, za razliku od svih vas.
Neke se nisu ni javile što vrlo cenim, premda bih veoma volela da čujem šta misli o pridošlici naša sustanarka Cotage. Nekako verujem da ona ne deli vaše mišljenje sa vama.
  • Ne, naravno da ne delim. Dobro si primetila kolonijalna. Žalosno je da je same nisu malo bolje pogledale i prepoznale, jer onda ne bi dale toliko svojim jezicima na volju. Premda, ne sviđa mi se ni tvoj način ophođenja prema njima kolonijalna, tim pre, što i sama kažeš da poseduješ znanje, trebalo bi da znaš da pocenjivački stav u odnosu na bilo kog, nikako ne uzdiže onog koji ga koristi.
Ulazna vrata su ponovo zaškripala i isti čovek je ušao unutra. Prišao je predmetu koji je spustio pre nekoliko trenutaka i naglas izgovorio; Hajde malena. Ideš iz ovih stopa pravo u etnografski muzej. Tamo ćeš biti eksponat u novoj postavci nameštaja kroz vreme. Stručnjaci su rekli da si raritet. Ručno si rađena, od starog hrastovog drveta i najstarija si od svih ovde prisutnih stolica - izgovori čovek naglas, nežno u rukama iznoseći u ruci malenu šamlicu i lagano zaključavajući vrata iza sebe.
U skladištu je ostao muk. Poređane stolice raznih stilova su ćutale. Iz udaljenog ćoška se čuo tihi šmrk. Neka je plakala.
  • Šta je sad? Ćutite. Plačete? Niste prepoznale svog pretka vi velike sjajne, zlatne, pozlaćene gospođe? Niste udostojile izrazom poštovanja nekog čiji ste pomotak već ste ga osule paljbom nedostojnom sveg vašeg zlata, ukrasa i nazovi lepote.
Lepo ste pokazale kako se ponaša onaj ko zaboravi svoje korenove, svoje poreklo i kad se sroza do običnog skladišta dok je malena šamlica završila svoj put u muzeju.
A vi, ja, gde ćemo mi završiti, naglas je upitala stolica  kolonijalnog stila? Ko zna. 
Možda ako budemo imali nazovi sreću u stanu nekog novokomponovanog tajkuna, ili možda na nekom otpadu gde će nas kao sekundarnu sirovinu jednog dana pokupiti neke Romske ruke.
Lično, volela bih da se meni desi ovo drugo, jer će neka gladna usta imati topao zalogaj, umesto da se neka zadrigla, možda pijana zadnjica trlja o moje sedište.


недеља, 03. септембар 2017.

Drumovi, oni i ovi

            

    
     
Kiša je dobovala nesmanjenom žestinom po vetrobranskom staklu automobila. Iako uključeni na najjače, brisači su jedva stizali da uklone vodu i omoguće dobru vidljivost. Auto se blago zadrmao na krivini od udara bočnog, zapadnog vetra.
Čudno je ovo vreme u aprilu, a sve je već ozelenelo, prošlo joj je kroz glavu dok je smireno vozila mali auto drumom, ka velikom gradu, žureći da stigne u zakazano vreme, za okončanje ugovorenog posla.
Eh kad bi bar proširili ovaj drum. Od kad postoji i od kad zna za njega, a spada u međunarodni put, on je ovakav. Uzak, sa puno rupa, sa kanalom pored obraslim u gustu šaš ili šikaru koji se, kad padne sneg ne vidi. 
Mogla je jednom da završi u kanalu, jedne zimske večeri kad je stala da bi skinula sneg sa vetrobranskog stakla koji brisači nisu mogli da obrišu jer je mećava bila izuzetne jačine. Nigde nije bilo oznake za neki ispust ili omanji parking  pored puta i samo osećaj da vozi veoma lagano i oprezno je spasao da se zaustavi tik uz sam kanal, prekriven debelim, ravnim snegom iz kojeg je izvirivala jedna perjanica suve trske. Sumrak se tek bio spuštao, ali je sivilo neba svojom bojom dodavalo tminu i smanjivalo ionako lošu vidljivost.
Sećanje joj pomuti pljusak po vratima sa njene strane. Jedno veliko vozilo je upravo preticalo kroz kišnu zavesu. Ispred nje je drumom grabila drumska krstarica, nedozvoljeno velikom brzinom, neprimerenom ni uslovima na putu, ni samom putu.
Setila se jednog dalekog druma kojim se vozila pre jedne decenije.
Kako vreme leti, promrmljala je sebi u bradu.
.....

Ulice Otave su bile čiste, bez snega, kao da je leto, a ne januar mesec. Koliko jutros su na kanalu Weather&Umbrella javili da je temperatura sa windchill-om -23 stepena Celzijusa. Putovala je za Toronto, autobusom, sama, da provede Božić sa svojim rođacima koji su živeli tamo.
Njen sin se brinuo kako će to sve proći, s obzirom da ona nije znala nimalo dobro engleski jezik.
"Kako ćeš se snaći ako iskrsne nešto nepredviđeno" - pitao se on naglas. Ona se nasmejala i rekla da će kako drugi tako i ona.

Za jedan prilično veliki i razuđen grad, uz to prestonicu jedne velike države, učinilo joj se da je autobuska stanica u Otavi manja od one u Beogradu, nekako neugledna i dosta mračna. 
 Imala je karte za putovanje autobusom čuvene autotransportne kompanije Greyhound.
Karte se predaju vozaču ispred ulaska u bus. Isto kao i kod nas, prošlo joj je kroz glavu.
Brzo je našla svoje mesto, sa leve strane, do prozora.

Krenuli su odmah po ukracavnju putnika kojih nije bilo mnogo, negde oko dvadesetak.
Preko puta nje, na dva sedišta razbaškario se jedan Indus, sa ovećim belim turbanom na glavi i u tradicionalnom indijskom odelu, kojem nije mogla da proceni starosnu dob. 
Mora da je Sik, zbog tog turbana, mislila je i ostala ne malo  iznenađena kad je videla da je izuo svoje sandale, sa tankim isprepletanim kajšićima, skinuo čarape i ostao potpuno bos. Zatim je ispružio svoje duge noge koje su dopirale do sedišta tik uz njeno, zatvarajući tako prolaz između, u sredini autobusa. Najudobnije, valjda, koliko je mogao se oslonio na savijenu ruku i zaspao iz mesta, pre polaska autobusa iz stanice.
Vozač je po prijemu putnika krenuo kroz autobus nudeći slušalice putnicima.
Ona nije uzela. Nisu joj trebale, smatrala je. Ali...

Autobus je krenuo i veoma brzo se obreo na autoputu što je dovelo do zaključka da se autobuska stanica nalazi negde na obodu Otave ili blizu autoputa. To je moglo i da ne bude tačno jer su u Otavi postojale posebne ulice kojima su prolazili samo autobusi za prevoz putnika i taksi vozila, a koje su veoma skraćivale i ubrzavale putovanja kroz grad.
Sneg se beleo duž puta kojim su prolazili. Vozač je uključio film, "Spajdermen", što je ražalostilo. Shvatila je da su slušalice koje je delio, tačnije prodavao za 1 dolar, bile neophodne da bi film mogao da se gleda na malom TV prijemniku koji se nalazio na poleđini sedišta ispred nje, da bi se čuo i ton. Ona je već dugo imala želju da gleda taj film, ali očigledno je da ovo nije bila ta prilika.
Skoro da se nasmejala naglas setivši se jednog crnog vica apropo situacije; Ima sliku, nema ton.

Usredsredila se na posmatranje krajolika kojim su prolazili. 
Primetila je da put ima tri kolovozne trake samo u jednom smeru dok saobraćaja iz suprotnog smera nije bilo. To je ne malo začudilo.
Sa njene leve strane prostirala se ravnica dok je na desnoj strani bila šuma, uglavnom bilogorična, ogoljenih, velikih stabala prekrivenih snegom. Mnogo suvog, starog i oborenog drveća je bilo između stabala tih šuma pored kojih je autobus prolazio.
U jednom trenutku je u daljini videla automobile sa leve strane kako voze u suprotnom smeru u odnosu na njen autobus. U trenu je shvatila. Postojao je poseban autoput za saobraćaj u suprotnom smeru koji je išao istom trasom kao i put kojim se kretao njen autobus, ali je razdaljina između njih bila ogromna.
U Kanadi je, njoj je tako izgledalo, sve bilo ogromno.
Upravo su prelazili preko mosta velike reke koja se zvala Misisipi.
Kako ovde Misisipi, pitala se, kad je to reka dole, u Americi?
Reka je, videlo se, nosila ogromnu količinu vode. Bila je duplo šira od Dunava, nadošla, mutna, sa pokojom santom leda koja je plutala po površini nošena jakom strujom.

Začudilo je i saznanje da nigde nije videla neko selo, varoš pored druma. Tek po koja velika farma, sa uglavnom velikim, visokim, crvenom bojom obojenim ambarom i obaveznim tornjem za vodu ili struju. 
Ponegde je videla i omanje korale u kojima su po snegu trčkarali konji u veseloj igri dok su im se grive vijorile nošene vetrom.

Autobus je klizio drumom. Nigde se nije zatresao, a koliko je videla kroz prozor, jer je vozio srednjom trakom, drum je bio ravan kao tepsija.
Uskoro su skrenuli na jedan sporedni put. Videla je sa leve strane vodu i mislila je da je neka reka opet tu, negde blizu.
Zaustavili su se pored jedne u belo obojene oveće kuće na kojoj je bila oznaka “Loge Cabin Restaurant”.
Nešto kao krčma, kafana, gostionica, prošlo joj je mislima. I bilo je.
Odmah, preko puta gostionice bila je obala  velike reke koja je virila kroz velike krošnje ogolelih grana velikih javora i hrastova. Na granama su po gde gde još visili žuti, sasušeni listovi koji su joj pomogli da ih prepozna.
Pauza je trajala dvadesetak minuta, koliko je bilo dovoljno da se putnici osveže.
Seća se, kupila je jedan, veliki čokoladni mafin i zatražila je šolju kafe. Konobarica joj je rekla da je self servis, znači da se usluži sama.
Opet se začudila kako će platiti kafu, kad je bilo dozvoljeno da sipaš iz bokala koliko god hoćeš puta?
Uzela je svoj mafin grickajući ga i uživajući u čoko čipsima kojim je bio ispunjen. Srkutala je kafu sitnim gutljajima posmatrajući kroz prozor ulaznih vrata pored kojih je stajala, reku preko puta, koja se videla kroz krošnje drveća. Bila je tamnomodre boje, kao more.
Vozač je pratio da li su se svi putnici okrepili i kad je video da su svi završili i platili, zajedno su napustili tavernu.
Veoma brzo, na horizontu su se ukazali neboderi Toronta i uskoro je sa svoje leve strane pročitala natpis; Mississauga.

..... 

Putokaz je pokazivao skretanje na most preko Dunava. U daljini su teški sivi oblaci lebdeli na horizontu. Usporila je auto pokušavajući da izbegne poveću rupu pored same ivice bočne drumske linije.
Uhhh, kad li će naši drumovi biti kao drumovi u Kanadi. Bolje bi mi bilo da sam išla autobusom, manje bih se truckala. Ili ne bih. Ali svakako bih bila opuštenija, razmišljala je dok se lagano usporavajući sasvim brzinu približavala prvom gradskom semaforu na kojem je svetleo crveni signal.
Kako bi mi dobro došla sad jedna topla kafa, za trenutak je promrljala uzimajući flašu sa vodom da utoli žeđ.
Kiša je i dalje lila niz vetrobransko staklo, sad već, kao iz kabla.

PS: Fotografije  su sa Google





петак, 28. јул 2017.

Eh, da mi je..




#onokad ti jedna reč bude inicijalna kapisla pa sedneš i iznedriš ove redove :D


Eh, da mi je..

Evo dajem svojem  jeziku na volju.
pa  lajem i grdim, nek  vetar raznosi.
Ja hoću za sve nas, neku zemlju bolju
gde nam ljudi nisu gladni, bedni, bosi.

Gde paze birani  šta  i kako rade.
Ne kradu, ne lažu, obećanja drže.
 U zemlju ulažu i u mlade ljude
i gde neizvesnost nikog ne rastrže.

Eh da mi je tako briga bilo ne bi.
I ne bismo ovde živeli ko roblje,
jer poglavar prvo dobro misli sebi,
a za nas je samo odredio groblje.

Strahovladom vlada državicom ovom.
Glave svi pognuli, sopte, ćute, trpe.
Nek ne bude gore, nek su bar pod krovom,
ulizice aminuju vredno ljubeć skute.

Ropće gradska sirotinja zanemelo čeka
da im neko drugi promene donese.
A seljak se pita hoće li za veka
da mu bar jedanput država prinese.

Jer da nema kravu, hraniteljku svoju
i on bi se možda uzdo u velikog vođu.
Sanjao bi neku bolju sudbu svoju
i čekao da i njemu bolji dani dođu.

Nemam ni ja mnogo, al' imam bar glavu
znanja vazda žednu ko bunar bez dna.
Da umem, da mogu, ne za pustu slavu
Eh da mi je barem, samo krava jedna.



среда, 12. јул 2017.

Smrt je ista za sve





Šta vi ustvari hoćete kad se sećate samo mrtvih, svojih?
Kao da u smrti ima deljenja na moje, tvoje, tuđe.
Kao da kosa bira travu kad kosi livadu.
Kao da su tvoje pesme tužbalice lepše od njegovih ili mojih,
 kao da su meci za oranje i setvu oruđe,
a groblja parkovi za promenadu.

Šta vi ustvari hoćete kad delite tugu, na njihovu, moju i tvoju?
Za onima koji stradaše od bezdušnika krvi žednih.
Čiji dželati nisu narodi već ljudi zveri, neljudi.
Zar planeta postoji samo za decu njegovu, tvoju il' moju?
Zar nema među vama, nama i onima, poštenih i vrednih?
I zar svima On jedan ne sudi?

Šta vi ustvari hoćete kad delite ljude na moje, njihove, vaše?
Na krstaše, troprstaše i klanjajuće glave,
ispod čije kože je meso i krv, iste crvene boje.
Je l' vas to vrag, đavo il' šejtan pozvaše
da smrt i tugu pretvarate u slave
svih bahatih i bezumnih koji se Boga ne boje?

Zar nije tuga jedno ime za sve kojih nema više?
Zar nije zverstvo kad zver ubije tvog, njihovog il' mog?
Zar se suze majki razlikuju po veri ili po boji?
Zar u polju samo jedan cvet miriše?
Nije li na nebu samo jedan Bog?
I zar ne možemo biti samo ljudi i svoji?

Jedno je nebo iznad svih nas!
Jedno nas sunce greje i mesec osvetljava noći.
Jedna zemlja pokriva mrtve i tvoje i njegove i moje.
I zato nemoj da u brojanju tražiš spas,
od tuge za onima koji nikad neće doći.
Ne deli više mrtve na njegove, moje i tvoje!



петак, 05. мај 2017.

Gde je nestao Peconi?




On je bio siroče. Pronađen na ulici jednog ranog, prohladnog jutra pred Đurđev dan. Stajao je onako mali, goliždrav, nesigurno na tankim nogama. Izgledao je sasvim iscrpljeno. Donesen u domaćinstvo mnogo dobrih ukućana i stanara odmah je postao mezimac. Ona ga je hranila iz ruke, jer sam nije mogao. Nije ni znao. Spremala je posebne obroke samo za njega i nikom, ali baš nikom, nije dozvoljavala da mu priđe.
Malo su se ostali ukućani čudili tome jer, po prirodi, nije bila sebična, ali niko se nije bunio. I svi su virili iz svojih skrovišta, svojih mesta  da vide šta se dešava sa pridošlicom koji je dobio nekako grandiozno ime, Petronije. Međutim, ona mu je tepala i zvala ga je Peconi.
Svakodnevno bi ga šetala vrtom i mazila sve vreme, ne znajući da je izazivala osećanje ljubomore kod ostalih ukućana. Kako je Peconi bio mali, niko se nije bunio. Znali su da mu je nega potrebna da raste i da postane jak i snažan, da bi se lepo uklopio u društvo. Osim tog, svima je bilo žao što je siroče, a opet, dobro je bilo da ga je baš ona pronašla, da je postao njen.

Dani u maju postajajali su duži i vreme je išlo na ruku svima. Život se odvijao nesmetano i svi su nekako skladno provodili dane, mali Peconi posebno.
Čak je dobio samo svoje mesto ispod vinjage, svoj dom gde bi se pred veče brzo sklanjao i vrlo brzo tonuo u san. Ništa mu nije nedostajalo.
Postao je miljenik svih stanara kuće i vrta.
Znao je da hoda onako gegavo svuda, da zaviruje u svako ćoše, da se stopi sa okolinom, pa su oni, njemu najbliži u tom trenutku, krivili vratove ne bi li videli šta radi, dok bi ostali , koji ga ne vide zapitkivali;
  • Gde je sad? Šta radi? Pazite da ne zaluta! Neće znati da se vrati.
Dok se on šetao slobodno uzduž i popreko ispred kuće i celom baštom, čuvari su dobili narebu da ga ne taknu, ili ne daj Bože plaše. Čuvari su u to vreme bili Melanija, zvana Meli i stari, dobrodušni Srećko.
Nije bilo problema ni sa jednim od njih, ako se zna da je Melaniju u sve tajne kuće i vrta uputio iskusni Srećko jer je i ona došla kao veoma mala. Samim tim je poprimila njegove i navike i ponašanje. Ne samo stog što ga je imitirala, već zato što je on bio stalno uz nju.
On je nju jednostavno zavoleo od prvog dana. Onako malecka, pufnasta, bela, sasvim ga je očarala. Posebno je bio srećan kad je dobila svoju ogrlicu sa praporcem pa je mogao da je po zvuku prati gde je, ako bi mu se izgubila iz vidokruga.
Kao najstariji stanovnici kuće i vrta i posebno privilegovani mestom u glavnoj kući, uživali su poseban status, ali imali su i posebne, veoma značajne zadatke.
Nije bilo lako biti čuvar kuće i pogađate sad već, Čudesnog vrta. Posebno kad si morao da zatomiš svoje prirodne instikte, kao Melanija npr. No, ona je bila naučena disciplini i samo je iz daljine pratila malog Peconija.

Ovaj je, kao da je znao, često dolazio do mesta na kojem se ona sunčala, obigravao oko nje, začikivao je, pozivao u igru. Ona ga je gospodstveno odbijala, vrlo često znajući da mu demonstrativno okrene leđa dajući mu na znanje da joj je dosadan, da je ostavi na miru da uživa i toplim zracima majskog sunca.
Peconi bi uporno pokušavao da je zaintrigira, neprestano šetkajući oko nje, u krug, ali Meli bi ostajala dosledna.
Blaga bi često pratila taj njihov međusobni "dijalog" sa strane, da je ne vide. Kad bi videla da je Melanija ostala čvrsta i da nije podlegla svojim instiktima, izlazila bi iz kuće, prilazila bi joj i pogladila bi je po leđima govoreći joj tiho da je mnogo voli i da je ponosna na nju.
Umela je Melanija da bude i džangrizava, posebno glede češkanja ili maženja jer nije baš rado dozvoljavala da je glade. Znala je ponekad da jasno svojim držanjem stavi do znanja da je se svi klone.
Ruku na srce, Meli i nije baš bila neka umiljata živuljka. Jednom ćemo i o tome.

Tako je Peconi rastao i uživao svu slobodu i poseban tretman u Čudesnom vrtu.
Ujutro bi ga sačekao pun čanak sveže vode i hrane, posebno za njega spremljen. Svakog jutra bi ga Blaga mazila, češkala, nešto mu pričala, a ponekad bi ga i nežno poljubila u glavu, kad bi došao njoj, blizu stola za kojim je ona volela da pije svoju ranu, jutranju kafu.

Blaga je imala običaj da svaki dan, nevezano sa vremenske prilike ili godišnje doba, ujutro, obilazi stanovnike Čudesnog vrta. Da vidi kako im je, treba li ih još pokriti ako im je hladno, treba li ih zaliti, nahraniti, pomaziti. To je bio, svi su znali njen ritual.
Nije polazila u obilazak uvek sa jedne strane. Ne. Nikad nisu znali kog će prvog obići. Tek posle obilaska bi odlazila i spremla sebi kafu i ako je bio lep dan, uvek bi je pila ispod jabuke zelenike, stare Greni Smith, odakle je imala pogled na sve i svakog u Čudesnom vrtu.
Vrlo brzo je i Peconi znao da joj se pridruži u tom njenom jutarnjem meditiranju.
Čim bi pojeo obrok koji mu je ona spremila, napio se sveže vode, dolazio bi po, kako je Blaga znala da kaže, svoju dozu ljubavi. Dolazio bi da ga Blaga pomazi.
Svi su gledali njih i niko nije bio ljubomoran jer su svi oni već dobili svoju dozu ljubavi za to jutro i taj dan.

Peconi je izrastao u lep primerak svoje vrste. Čulo se kako mu Blaga govori;
  • Sad si već veliki dečko. Uskoro ćeš da juriš devojke i ni jedna ti neće odoleti.
Bilo je rano jutro i svi su sa nestrpljenjem očekivali da se Blaga pojavi u vrtu. Pogledavali su jedni na druge i opominjali jedno drugo ako je nešto neko zaboravio.
Kao i uvek Larisa je vodila glavnu reč. Niko se nije bunio zbog tog. Bila je najviša i mogla je vidi šta se dešava u najudaljenijem delu vrta. Mnogi su govorili da je Gvozden viši od nje i da bi on mogao da preuzme dužnost tog, nekog, glavnog među njima. Gvozden bi uvek džentlmenski otklonio od sebe te razgovore, uvek govoreći da je ženska ruka ona koja sve vidi, ali da će joj on uvek rado izaći u susret i pomoći u ovom drugom delu vrta, gde Larisa iz svog ćoška nije mogla da vidi jedan budžak, nedaleko od Tadije.
  • Jeste li videli Peconija, pomalo vrištuckavim glasom viknula je Larisa? Nigde ga nema, a Blaga je završila obilazak i uskoro će stići sa svojom kafom. Nije li se sakrio kod tebe Tadija?
  • Ne, nije dolazio od jutros. Juče smo se družili. Govorio mi je da sprema iznenađenje za Blagu.
  • Iznenađenje? Kakvo? Je l ti rekao o čemu se radi?
  • Pitao sam ga, ali nije. Kaže, onda to ne bi bilo iznenađenje.
  • Ja sam juče videla onog velikog, dlakavog, zrikavog pacova iz susednog dvorišta. Onog, što uvek dolazi da pojede ostatke Selenine večere, oglasila se mala, čačanska višnja Ljubinka. On nedaleko od mene, ima rupu kroz koju često izviri i kad vidi da nema Melanije ni Srećka na straži, istrči i brzom brzinom pojede sve ostatke hrane iz Selenine posude.
  • Ti bi gospođo mogla da pojedeš svoju hranu, a ne da je ostavljaš nezvanim gostima, obratila se Larisa ježici Seleni viknuvši iznervirano. Malo li je što imaš stan, hranu, zaštitu, ne samo ti, već i podmladak ti, već se neodgovorno ponašaš prema Blaginoj brizi za tebe. A šta ako je taj uljez, ta pacovčina, za koju Ljubinka kaže da je ogroman, ne daj Bože uradio nešto Peconiju?
  • Čuj Larisa, znam da si ljuta na mene jer me nije bilo jedno vreme u Čudesnom vrtu i jer sam odavde otišla bez reči. Za to ima objašnjenje, ali nećemo sad o tome. No svakako, nema potrebe da se toliko žestiš uvek i uglavnom na mene, oh pardon i na Melinu, koju uzgred zoveš Radivojka, a ima baš lepo ime, a i sumnjam da bi se Blagi dopalo da zna da nas pokrštavaš Larisa.
Draga moja Larisa, ja ne ostavljam hranu namerno jer to hoću, već jednostavno ne mogu da pojedem svu količinu koju Blaga servira. Kako sam veoma zauzeta svojim malim ježićima, bebcima, nemam vremena da pojurim tog pacovskog lopova, ali evo, obećavam da ću od sad gledati da ga uhvatim. Uostalom, gde su Melanija i Srećko? Nisu li oni zaduženi za čuvanje Čudesnog vrta?
  • Jesu. Ali Čudesni vrt je naš dom i svi mi treba da pazimo jedni na druge. Ne može Blaga sve sama, a ni Meli i Srećko ne mogu, sve i da hoće, da budu dežurni 24h.
  • Peconi, Peconi, zaorilo se iz mnogih grla!
  • Koliko juče sam ga video na krovu kuće, a mislim da je bio i kod Toze, ljubičastog jorgovana, odakle je virio u susedno dvorište, oglasio se vrabac Živko.
  • Eh ti matori poklisaru. Tebi ništa ne verujem. Po celi dan bazaš kud stigneš. Nikad nisi kod kuće, obratila mu se Larisa. Neko je definitivno oteo Peconija.
  • Iju, otmica, vrisnula je kajsija Vaska! Moram da upozorim moje podstanare, Milana i Milenu. Upravo su se doselili i planiraju da...
  • Ajde, de, ne drami, prekinula je u pola reči Larisa. I ko su ti sad ti Milan i Milena? I kako ti smeš da uzimaš podstanare u Čudesni vrt bez Blaginog znanja?
  • To što ti Larisa ne znaš za to, ne znači da ni Blaga ne zna, odbrusila joj je uvređeno Vaska.
  • Devojke, devojke, polako, budite dame. Bez prepirke, moliću, oglasio se Gvozden. Da pitamo naše drugare preko ograde, iza zida. Možda je Peconi kod njih.
  • Bravo Gvozdene, uvek imaš pametan predlog, reče badem Cvijan. Ajde, Ćira je najbliži, nek on zovne Blagoja, Dalibora i Radoslavu.
  • Ćiro, Ćiro - viknu Larisa!
  • Larisa, koliko puta sam ti do sad rekao da me ne zoveš Ćira. Moje je ime Ćirilo, a Ćira me zove samo Blaga i to u retkim trenucima i najčešće kad se šali sa svojim malim milim. Oni još ne znaju ko je bio Ćirilo, ali znaju ko je Ćira. Junak iz komedije "Pop Ćira i pop Spira", književnika Stevana Sremca. To sam ti sad rekao Larisa i neću više. To što si Ruskinja, ne oslobađa te odgovornosti da ponešto ne naučiš o svakom od nas, jer svi ovde živimo u ovom Čudesnom vrtu zajedno.
Je l znaš po kome si ti dobila ime Larisa? Po glavnoj junakinji romana "Dr Živago", ruskog pisca Borisa Pasternaka.
  • Dobro, izvini Ćirilo – reče Larisa. Molim te, pitaj ove iza zida da li su videli Peconija. Otet je! Nigde ga nema ovde među nama.
  • Čuli smo te Larisa, doviknuo je Blagoje umesto svih. Toliko histerično vičeš da si probudila celu ulicu. Ne, niko od nas nije video Peconija. Tačnije, bio je vrlo kratko do Marina, jutros, pred zoru, i čudi me da ga ti nisi primetila, ako se zna da ti je Marin prvi sused.
  • Mora da sam čvrsto spavala – sad vež tužno i skoro šapčući izgovorila je Larisa. Šta ćemo reći Blagoj? Evo je, nosi kafu i ogleda se.
Blaga je laganim pokretima spustila mali poslužavnik sa njenom šoljicom za kafu na stočić i radoznalo se okrenula oko sebe, a zatim je viknula;
  • Peconi! Gde si? Peconi!
Kad je videla da ga nema, brzo je prišla mestu gde je bila njegova kućica i videla da je ova prazna.
  • Srećko! Meli! Gde je Peconi?
Srećko je istrčao na gromki poziv svoje gazdarice napolje i krenuo da brzim korakom čestari kroz vrt njuškajući i tražeči Peconija.
Melanija se lenjo, gegajući se u hodu, pojavila na vratima kuće, žmirkajući. Videlo se da se tek rasanjuje i da nema pojma ni gde je, ni šta je, ni što Blaga viče.
  • Melanija, ako si ga kojim slučajem povredila.... zaustila je Blaga.
Melanija je sad, na zvuk šištavog Blaginog glasa bila razbuđena i uznemireno je krenula za Srećkom.
Blaga je i dalje hodala nervozno i brzo kroz vrt, zavirujući u svaki ćošak. Na kraju je iznemoglo sela u stolicu i pogledala u šoljicu hladne kafe, izgovarajući poraženim, tužnim glasom naglas samo dve reči; Nema ga.
Umornim hodom se uputila u pravcu kuće. Stanovnici Čudesnog vrta su gledali za njom tužnim, laganim lelujavim pokretima svojih grana.
  • Heeej narode. Kakav je ovo mir. Šta se dešava - oglasila se zvonkim glasom Melina koja se upravo probudila?
  • Tražimo Peconija. Nestao je gospođice frajlice - jetko joj se obratila Larisa. Da li se vaše gospodstvo lepo naspavalo i blagoizvolelo da se uključi u svakodnevni život ovog mesta kojem i sama pripada, a što često zaboravlja.
  • Oladi malo Larisa - ledenog glasa joj se obrati Melina. Ne gubiš vreme da me opleteš, ali o tome ćemo drugi put.
Živko, šta se ti praviš lud? Juče si skoro celog dana podučavao Peconija raznoraznim tehnikama, pričao si mu o er liftovima, šta god to značilo, a sad se praviš nevešt. Ti si jedino krilato stvorenje među nama i imaš samim tim sposobnost da brže i bolje od nas saznaš ko je oteo Peconija. Nikako ne bih volela da nam se Blaga sekira, a da od svega bude; tresla se gora, rodio se miš! Predlažem da ti ispitaš stvar i da nam svima javiš šta se desilo Peconiju? Da li se predlog usvaja?
  • Usvaja se, zaorilo se Čudesnim vrtom.
  • Dakle Živko, na posao. Ti si glavni inspektor u ovom slučaju – reče Melina i okrete se Larisi. Nisam čula da si se i ti saglasila? Uzgred, računaj da ćemo jednog dana morati da se lepo izrazgovaramo ti i ja i da vidimo odkud u tebi toliko odbojnosti prema meni? Koliko znam, ja nisam ni tvoju senku ugrozila.
Larisa nevoljko klimnu svojom glavom, malo razočarana jer joj je na neki način Melina "ukrala" primat.

Dan je prolazio sporo, a od Peconija nigde ni traga ni glasa. Blaga je mnogo puta izlazila u vrt bezuspešno ga dozivajući, prazneći i puneći njegove posude sa hranom. Srećko i Melanija su se postiđeno sklanjali sa njenog puta osećajući da su kao čuvari zatajili.

Veče se spuštalo i Čudesni vrt je lagano tonuo u nemiran san. Živko se nije vratio, a svi su ga željno isčekivali sa vestima o nestanku najmlađeg među njima, o Peconiju.

Svanulo je neko turobno jutro. Par sivih oblaka vuklo se nebom zaklanjajući sunce. Larisa se trgla iz sna, umornija no što je bila kad je zaspala. Spavala je rastrzano. Sanjala je da je Peconi zove upomoć. Tiho se obratila Roksandi.
  • Spavaš li?
    Ne. Oka nisam sklopila. Iako sam ja tek od skoro ovde i meni je teško pao nestanak mališe.

  • Kog mališe – začuo se Živkov glas. Koliko ste svi kao dobri drugari između sebe, toliko se ni malo ne razumete u ptice. Jer nećete da se razumete. Pobogu, pa Peconi je golub, uzviknuo je, našta su se mnoge glave okrenule u njegovom pravcu, rasanjeno.
  • Šta hoćeš da kažeš Živko tim Peconi je golub! Svakako da sam znala da je golub – oglasila se Vaska. Zar bih ponudila Milanu i Mileni, koji su takođe iz roda golubova, gugutke, svoju krošnju za stan, da sam baš velika neznalica?
  • Ti si možda i znala, ali ovi ostali baš i nisu. A kako to da vam nije palo na pamet da je Peconi porastao? Sasvim dovoljno da može da živi sam, da osnuje porodicu, da je možda odleteo?
  • Odleteo - zaorilo se vrtom!
  • Ko je odleteo Živko- oglasila se mala delišes jabuka Radoslava iza zida? Zašto ste se razgrajali ovako rano? Probudićete Blagu.
  • Blaga je već budna i upravo dolazi u vrt - tiho je promrljala Larisa.
Svi su se okrenuli u pravcu ulaznih vrata na kući odakle je već dolazila Blaga ogledavajući se i dozivajući gromoglasno;
  • Peconi! Peconiiiii!
Tog trenutka, niotkuda, bar su svi imali upravo takav utisak, poznati lik se pojavio i laganim pokretom sleteo na sto za kojim je Blaga svakog jutra pila kafu. Šeretski je nakrivio glavu i pogledao u njenom pravcu dok je ona iznenađena gledala u njega, onako ponositog, kako čvrstim koracima gazi po stolu, praveći pokrete kao kad se udvara golubici. Blaga se nasmejala grleno prilazeći stolu i naglas govoreći;
  • Mangupe jedan. Dobro si me uplašio. A ti? Samo si dovoljno porastao, što je meni promaklo dok sam te mazila svakog jutra. Možeš da letiš, a ja sam mislila da si još uvek ono moje malo ptiče koje sam našla napušteno, ispalo iz gnjezda, na travnjaku, ispred susedne kuće. A možda si se i zaljubio?
  • Peconi, je l sam ti rekao da će Blaga znati razlog tvog iznenadnog odlaska javio se Živko ovom. Od nje i kad bi hteo ne možrš da sakriješ ništa. Ona voli sve nas u ovom Čudesnom vrtu i pomno prati šta nam se i kad dešava. Doduše, nesporno je da si ti uspeo da je obmaneš pa je ona prvo posumnjala da si otet. Nije ni slutila da te je ljubav naterala da koristiš krila i da poletiš. Da nije ljubavi, ti bi zauvek ostao šetač po vrtu, a ovako, sad ćeš biti letač i povremeni posetilac.
Ne boj se! Neće ti Blaga zameriti. Važno je da si živ i zdrav i da te "otela" jedna lepa mala golubica. Ne budi cicija, upoznaj nas sa njom.
A tebi Tadija, svaka čast. Umeš da čuvaš tajnu - reće Živko crnom dudu Tadiji. Nije ni čudo da te Blaga posebno ceni. Eto i Peconi, naš mališa, je samo tebi poverio tajnu da je naučio da leti zahvaljujući jednoj sivoj, gracioznoj gospođici golubici sa kojom se sastajao u tvojoj krošnji.
    Peconi ga pogleda ispod oka i nastavi da se vrti u krug gučući i gledajući u Blagu veselim, sjajnim, živim očima. Ona je gledala u njega zadivljeno, smeškajući se srećno i zadovoljno.