петак, 08. децембар 2017.

Čovek sa šeširom










 Još jedan pogled u ogledalo...
  • Ooo baš izgledam šik u ovom panama odelu. Ovaj lepi, stari borsalino mi stoji kao saliven. I izraz lica mi je nekako šmekerski.
Lagano se uputio ka izlazu sobe. Nije mogao da odoli i još jednom se osvrnuo ka velikom zidnom ogledalu u kojem se video njegov odraz straga. Brk mu se nasmešio od samozadovoljstva.
Na izlaznim vratima vile je shvatio da se predugo oblačio i da se vreme promenilo iznebuha. Jak udar vetra sa strane strgnuo mu je šešir sa glave.
  • O ne, ne moj lepi, stari borsalino - skoro je jauknuo.
Vetar ga nije čuo i u kovitlacu je vrteo lepi šešir koji se nekako ipak zadržao između račve dve povisoke grane na starom hrastu ispred kuće.
Sutra ću reći domaru da ga skine, pomislio je i tromim, nekako tužnim korakom se okrenuo i vratio natrag u kuću. Prve kapi kiše su zadobovale po betonu iza njega.

     Osvanuo je novi, sunčan dan i on je vedro izašao da u dvorištu njegove lepe vile potraži domara. Bacio je pogled na svoj borsalino, gore, na račvastoj grani. Nije znao da li da se ljuti, smeje, možda čak i zaplače. Dve gugutke su vredno ređale grančice u njegov šešir. Poneka bi im ispala i jedna bi žurno odletala na travnjak, podizala novu grančicu ili podužu travku i žurno se vraćala poslu pravljenja gnezda.
       Gnezdo, moj lepi stari, borsalino postao je gnezdo, prošlo mu je kroz glavu. Neka. Kako bih inače počeo da nosim novi panama šešir koji sam dobio za svoj poslednji, sedamdeseti rođendan. 

PS: Crtica napisana za #akcijastilskevežbe u Facebook grupi Čitalište lepote i slobode

PPS: Slike su sa Google

уторак, 05. децембар 2017.

Kada bih mogla da vratim vreme









Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u jedno dvorište
u kojem se grle mirisi petunije, duvančice,
kafe iz fildžana i Drave bez filtera.

Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u jednu Novogodišnju noć
pod debelim snegom i praporcima
na granama prve okićene jelke.

Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u pogled na Dunav i Savu
sa terase kod Pobednika, uz zvuk gitare
koja nežno svira “Tiho noći”.


Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u prve korake malih nogu
jedne devojčice ispod starog hrasta u Košutnjaku
i dve ruke isprepletanih prstiju sa osmehom u očima.

Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u osećaj ponosa u Somboru
i sreću smeđih očiju dok grle
sebe u malom zamotuljku na rukama.

Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u oči pune sjajnih zvezda
koje gledaju u malu vilu na svojim grudima
dok se iz srca ljubav preliva.

Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih tek neki trenutak
okamenjen u srcu i sećanju
na one kojih nema i sve čega nema više.



недеља, 19. новембар 2017.

Čarna, čarobni cvet




Rano je jutro i stanovnici Čudesnog vrta su još uvek svi spavali dubokim snom. Sunce je uveliko sijalo i obećavalo da će dan biti lep i topao za doba poznog leta. Blaga je izašla iz kuće i po već ustaljenom običaju krenula da obilazi jednog po jednog stanovnika Čudesnog vrta, gledajući smeta li mu što god, ili mu možda nešto treba. Zatim se, kad je obišla sve svoje drage sustanare, približila česmi i pogledala na dole, pored, gde je iz jedne omanje saksije virila kržljava biljčica iz skoro skamenjene zemlje.
Čučnula je i obratila se biljčici tihim glasom;
  • O kako si mi ti tužna. Neko te očigledno nije voleo kad te je tek tako, ne hajeći izbacio na ulicu. Na sreću, ja sam te pronašla dok sam se šetala i sad se ne brini. Bićeš moja i ja ću ti naći divno mesto ovde, u Čudesnom vrtu. Nemaš razloga za strah, svi će te zavoleti. Ovde su svi veoma dobri i međusobno su dobri drugari. Ovako, kad te gledam deluješ mi da si ruža, ali, kako su ti listići mali i suvonjavi, a i sama si pognula dole svoju glavu, ne mogu  sigurno da procenim. Međutim, verujem da ćeš lepo porasti i biti lep cvet, šta god bila - tihim glasom je Blaga razgovarala sa malom, slabašnom biljčicom.
Videlo se da ova već dugo nije osetila brigu i negu jer je sasvim klonula i naoko je delovala da će skroz uvenuti.
Nedugo posle tog mala, žgoljava biljčica je dobila svoje mesto blizu metalnog stuba od vinjage gde je u neposrednoj blizini rasla jedna oveća ruža penjačica. Bila je lepo poduprta malim štapom, lagano podvezana da ima dobar oslonac, dobro zalivena vodom i nahranjena prirodnim đubrivom.

Jutro je zamenio divan sunčan dan. Žamor se širio Čudesnim vrtom. Prvi se začuo badem, Cvijan.
  • Heej, Grozdana, imaš novog suseda, baš blizu tebe - obratio se ruži penjačici koja se dremljivo protegla i pogledala u njega ne shvatajući šta joj on to priča.
  • Zar je ne vidiš? Pa eto je, ona malecka slabašna biljčica. Ja odavde ne mogu da razaznam šta je, a ona ćuti, glavu ne diže. Sigurno je mnogo uplašena. Hajde, budi dobra drugarica i razgovaraj malo sa njom! Osokoli je! Pa znaš i sama da Blaga ne bi tek tako nekog dovela ovde, među sve nas, u svoj Čudesni vrt.
  • Oh Cvijane, daj mi malo vremena da se rasanim i dovedem u red. Nećeš valjda da to majušno stvorenje uplašim ovako raštrkana - odgovori mu ruža Grozdana i nekako se uspravi, prethodno se malo zanjihavši, zauze svoju poziciju uz podlogu na koju je bila oslonjena. Zatim baci pogled dole, skoro blizu njenih “nogu” gde ugleda malu biljćicu još uvek pognute glave.
  • Zdravo malena! Ko si ti? Ja sam Gozdana, ruža penjačica. Živim ovde u Blaginom Čudesnom vrtu par godina. Stavila me ovde, da rastem uz vinjagu, gde raste i njeno grožđe i zato se zovem Grozdana. Evo, sa moje desne strane raste baš lep, mladi čokot Plovdine, Lisičine,  ili ako hoćeš i Slankamenke, kako sve zovu ovo grožđe. Nju je Blaga sama uzgojila iz jedne grančice, a vidi je sad kolika je.  Slankamenka, kao da je znala da ova, Grozdana nju pominje, malo se rastrese i pokaza jedan svoj grozd koji je tek počeo da rudi. Tamo, preko puta nas, su sve čokoti isto posađeni iz grančica, a vidi ih sad koliki su i koliko samo imaju grozdova. Šta si se snuždila? I tebi će ovde biti lepo. I ti ćeš da porasteš velika i da obraduješ i Blagu i sve nas svojim cvetićima. Nego, šta si ti? Koji si ti cvet? Ne ličiš mi na neku drugu biljku, mada, iskreno, ja kao ruža prepoznajem samo ruže, ali, nisam sigurna da li si ti ruža. Lišće ti je dosta sparušeno. No, neka te ni to ne brine. Biće sve u redu, iako je već uveliko kraj leta. Eh da, dobro došla u Čudesni vrt malena! Zvaćemo te tako dok ne dobiješ ime od Blage. Znaš, ona svima nama daje imena. Ona to voli, a i nama je to mnogo i lepo i interesantno, da imamo svoja vlastita imena.
Prošlo je par dana od tad i mali cvetak je stidljivo, ali smelo uspravio svoju glavu put gore. Žgoljavo stabaoce je poprimilo lep, uspravan položaj, a sa stane su se pojavile nove, malene grančice sa sitnim, zupčastim listićima. Blaga je svakodnevno dolazila do malenog cveta i nešto mu šaputala. Cvijan je uporno čuljio uši da sazna šta mu ona to priča, ali onako visokom to mu nije polazilo za rukom i često je pitao ružu Grozdanu šta to Blaga svakodnevno šapuće malenoj. Ova nije znala da mu odgovori na pitanje, jer je dremala skoro svaki put kad bi Blaga u rano jutro dolazila, ili bi mu rekla da čak i da zna ne bi mu rekla jer ona ne prenosi tračeve tj. ne širi priču dalje jer je ona otmena ruža. Da nije tako ne bi bila stanovnik Čudesnog vrta.

Opet je bilo divno, jutro poznog avgusta, kada je Blaga došla do malog cveta i prilično začuđenim pogledom gledala u njega. Kao da nije verovala da je to ona ista pokunjena biljčica koju je samo pre nešto više od mesec dana donela u svoj Čudesni vrt. Pred njom se trsila mala, prkosna ružica sitnih, gustih, zelenih zupčastih listića sa jednim divnim rascvetalim cvetićem prepunim malih latica, nežne ciklama boje  i jednim divnim malim pupoljkom koji se isprsio kao da će od miline i lepote da se raspukne sad, baš tu, pred njenim očima.
Pljesnula je rukama razdragano. Taj njen pljesak je razbudio Grozdanu i Cvijana. Čak je i šljiva, čačanska rana, Ljubinka, koja je rasla par koraka od mesta na kojem je stajala Blaga, žustro protresla grane razbudivši se u trenu i radoznalo posmatrajući šta se dešava.
  • Ti si jedna prelepa mala čarobnica, čučnuvši pričala je Blaga maloj ružici. Eto, nekako sam znala da si ruža, a ti si čak mala patuljasta ružica. Zvaću te čarobna ruža, ili Čarna. Baš si me prijatno iznenadila i mnogo obradovala. Hvala ti na ovom divnom cvetu - reče joj Blaga i lagano je nežnim pokretom pomilova po stabljici i upravo rascvetalom cvetiću.
Cvijan se zadovoljno njihao, Grozdana je sa mnogo ljubavi gledala u malu ružicu koja se dičila svojim prvim cvetom, a šljiva Ljubinka je nekako zaneseno stresla svoje grane.
To je bio znak da su svi oni bili srećni jer je još jedan stanovnik Čudesnog vrta koji je dobio svoje mesto u njemu, na ljubav odgovorio ljubavlju, poklonivši svima divan cvetić boje ciklame.
  • Eto, rekla sam ti da ćeš dobiti lepo ime, obratila se ruža penjačica Grozdana malenoj ružici. Čarna, čarobna ruža, mrmljala je ona i dalje zadivljeno gledajući u malu, minijaturnu ružicu nedaleko od nje.
Čarna, pozni novembar 2017.

петак, 17. новембар 2017.

Oli, nevidljivi čuvar malih devojčica






Beba je plakala iz sveg glasa. Bila je već crvena u licu što je jasno govrilo da plače već dosta dugo. Bela mačka, koja je ležala u podnožju dečje korpe u kojoj je bila beba, se promeškoljila. Očito je bilo da se tek probudila i da joj plač deteta nimalo nije smetao da spava sve vreme. Ustala je, proteglila se i laganim, nežnim koracima prišla detinjem licu. Onjušila je po obrazima. Dok je ona njuškala bebu, ova se u trenu umirila i usmerila pogled svojih dubokih smeđih očiju u mačku, angorku, duge bele dlake. Mačka se odmakla malo od bebine glave i ponovo, krajnje nezaintersovano se vratila u podnožje korpe u kojoj je beba ležala, okrenula se par puta u krug i udobno smestila ispod bebinih nogu.
Beba je ponovo zaplakla iz sve snage.
  • Šta je malena, šta te je to toliko uznemirilo - baršunast glas se začuo u prostoriji. Beba je pokušavala da vidi ko joj se to obraća, ali nikako nije uspevala. Okretala je svoju glavicu levo, desno, upinjući se sad već širom otvorenih očiju da dopre do vlasnika tog divnog, tihog glasa, ali joj to nije polazilo za rukom.
  • Ko si ti - upitala ga je?
  • Možeš me zvati kako želiš. Ja sam tvoj, tako da i ime koje mi budeš dala biće tvoje.
  • Dobro onda ću te zvati Oli. To je moje skraćeno ime - rekla je beba. Priđi bliže da mogu da te vidim.
  • Ooo nema potrebe za tim, jer ti mene i vidiš i osećaš malena na sasvim poseban način. Nego, nisi mi rekla, zašto si se toliko rastužila da plačeš poslednjih, skoro pola sata.
  • Mame još nema. Ja sam sama. Ustvari, tu je Bela, ali ona je mačka i ne može mnogo da mi pomogne. Nisam pravedna, ona mi mnogo pomaže, greje me, dok mama ne dođe da me presvuče i nahrani. Ona nikud ne mrda od mene. Sve vreme je tu, čuva me kao mali pas.
  • Znam, znam malena. Video sam je već odavno, tačnije, ona je sa tobom poslednjih mesec dana neprekidno od kad ti je mama počela da radi.
  • Nije fer. Ne treba mame tako rano da počnu da rade posle rođenja deteta. Evo, meni je samo mesec dana, nema ko da me čuva. Nema mesta u jaslicama za decu, moja baka radi, tata radi, mama radi, moj bata je mali, ide u vrtić, mene niko ne čuva, ponovo se rasplaka mala beba.
  • Kako niko? A gde sam tu ja? Ja te čuvam, sve vreme. Čak i kad ti misliš da nikog nema ja sam tu, stalno, neprekidno, svaki tren - odgovori joj Oli.
  • Ali ja te ne vidim Oli. Ja te samo čujem. I, oh, oh, kako ja uopšte pričam sa tobom kad ne znam da govorim - skoro uplašeno reče beba?
  • Samo sam čekao da me to pitaš, nasmeja se Oli. Sad, dok si tako mala beba, još u pelenama, možeš da pričaš sa mnom. I moći ćeš još dugo. Hajde, sad se lepo umiri i prestani da plačeš. Uskoro će ti mama doći, samo što nije. Evo je, upravo otključava vrata. Zdravo malena. Pričaćemo kasnije.
  • Gde je moje malo zlato, moja slatka mala crnooka devojčica - nasmejano je govorila naglas majka uzimajući u naručje svoju bebu iz korpe u kojoj je ležala.
Sad će tebe tvoja mama da sredi da budeš suva i čista devojčica, da nahrani svoju malenu da poraste velika, govorila je žurno odlazeći ka krevetu gde su već bile spremne stvari za presvlačenje.
Osvrnula se u momentu oko sebe. Učinilo joj se da je još neko bio tu, u sobi, sa njom i sa njenom bebom.
  • O, Bela, nemoj da me plašiš - ljutito je pogledala mačku koja je nečujno skočila iz korpe na pod tik uz njenu nogu.

Iz svojeg kutka sobe Oli se nasmejao na ovu njenu opasku prestajući da duva u njenom pravcu i pravi titraje u vazduhu.

PS: Slike su sa Google

петак, 10. новембар 2017.

Soba 23







Srkutala je vruću, prvu jutarnju kafu  užurbano se oblačeći. Nije spavala celu noć. Kao ni mnoge pre te. Nije imala mira već mnogo dugo dana. Iako je poseta u bolnici tek od tri sata posle podne, ona je odlučila da ide sad, pre podne. Morala je. Nešto je gonilo na to. Imala je neko ružno predosećanje. Stislo je ugrudima i disala je teško, sa podužim prekidima.
Nameravala je da kao i svaki dan ide pešice do bolnice dugom i lepom ulicom koja je vodila do nje. Mislila je da će joj šetnja prijati i smiriti je .
Volela je tu ulicu, a posebno te lepe vile u njoj u kojoj je svaka imala veću, ili malu prekrasno sređenu baštu kojima je jesenji kolorit davao divan, smirujući izgled. Posebno je volela mali, japanski, crveni javor u jednoj od tih bašti. Imao je još uvek sve listove za razliku od mnogih drugih listopadnih ukrasnih stabala. Onako mali, kočoperan, podsećao je na njenu mamu.
Tom ulicom joj je trebalo dobrih trideset minuta pešačenja do bolnice, ali to joj nimalo nije smetalo. Naprotiv. Prijala joj je ta svakodnevna šetnja iako je na kraju očekivala ni malo lepa bolnička atmosfera i bolnička soba u kojoj se njena majka i ne sluteći, odvajala od svog života i od nje.
Telefon je resko zazvonio. Bila je to Krista, mamina dobra prijateljica i žena koja je održavala higijenu u njenoj maloj garsonjeri. Bila joj je veoma draga, sa uvek urednom frizurom i tako nežnim ohođenjem prema njenoj mami.
Naučila je da voli srpsku, gorku kafu i srpsku gibanicu, kako je govorila, baš zahvaljujući njoj, njenoj mami kojoj se divila na borbenosti i nepokolebljivosti. Govorila je da joj je upravo ona pomogla kad je ona, Krista, ostala udovica. Njeno iskustvo joj je u tim momentima bilo neprocenjivo.
  • Čekaj mene, evo dolazim kolima pa idemo zajedno do bolnice- rekla joj je.
Nedugo zatim izašla je iz stana upravo u trenutku kada se Krista zaustavljala autom ispred ulaza. Trebalo im je dobrih dvadeset minuta vožnje do bolnice. Bila je velika gužva u saobraćaju koja nije bila uobičajna za to malo mesto. Pomislila je da je to možda jer je petak, poslednji radni dan, pred poslednji vikend u novembru.
Trebalo im je isto toliko vremena da pronađu mesto za parkiranje u jednoj od obližnjih garaža.
Na odeljenje su stigle u devet i četrdeset pet minuta. Ona je žurno koračala ispred Kriste, skoro trčeći. Nije umela sebi da objasni šta je to toliko tera da tog dana toliko žuri da što pre ide u bolnicu. Skoro trčećim korakom je uletela u sobu broj 18 sa vrata govoreći;
  • Dobro jutro mama, evo me... a onda je zastala. Trebalo joj je samo trenutak da shvati da je soba, u kojoj je njena majka sama ležala koliko juče, bila potpuno prazna.
Istrčala je iz sobe sudarivši se sa Kristom koja je upravo htela da uđe u sobu za njom. Ova je uplašeno pogledala. Nije se ni osvrnula na nju već je trčećim korakom, a razdaljina je bila dužine oko desetak metara, dojurila do šaltera, sestrinske sobe i uletela u nju uznemirena i puna adrenalina u dahu pitajući;
  • Gde je pacijentkinja iz sobe 18?
Jedna od sestra ju je iznenađeno pogledala i upitala;
  • Ko ste vi njoj?
  • Ja sam njena ćerka. Gde je moja majka, nervoznim glasom je ponovila pitanje.
  • Majka vam je premeštena u sobu 23, smirenim glasom joj je odgovorila sestra. Stanje je isto upravo sam je obišla.
Nije je više slušala već se okrenula i krenula u pravcu sobe 23 koja se nalazila odmah preko puta šaltera sestrinske sobe. Setila se, da se skoro sudarila sa jednom sestrom koja je izlazila iz te sobe, pre samo par minuta kad je žurno išla hodnikom ka sobi 18.
Ušla je u sobu 23 i još sa vrata opet ponovila rečenicu:
  • Mama stigla sam. Došla sam danas ranije da te vidim i da ti duže pravim društvo. Možda uspem da pronađem i doktora A da malo porazgovaram sa njim. Evo dolazi i Krista da te vidi, samo što nije ušla.
Nije očekivala odgovor. Njena majka je već skoro mesec dana bila u medicinskoj komi i nije mogla da joj dogovori, znala je, ali je ona uporno pričala sa njom o svemu i svačemu, svaki dan. Pevala joj je svaki dan njenu omiljenu pesmu, nadajući se da će njena majka jednog dana ipak otvoriti oči.
Laganim korakom je prišla krevetu svoje majke i uhvatila je za ruku. Bila je topla. Sagla se da je, kao i uvek poljubi u ruku, pa u obraz, pa u čelo, a onda je shvatila. Njena majka nije disala. Kako to? Pa ona je još topla?
U trenu joj je sve bilo jasno. Trenutak pre no što je ona ušla u sobu, njena majka je ispustila svoj poslednji dah.
  • Uspela si da me prevariš, da odeš da ja ne vidim, naglas je izgovarala dok su joj se suze slivale niz lice, a brada joj podrhtavala trudeći se da zadrži krik. Krista je stajala nedaleko od kreveta u ćutala. Iako nije razumela ni jednu reč koju je ona uputila njenoj majci shvatila je u trenu sve i počela je da plače i ona, ali glasno samo izgovarajući neprestano ime njene majke.
Ona je izašla slomljena iz sobe 23 i uputila se ka šalteru iza kojeg su sestre nešto užurbano radile.
Pogledala je ista ona sestra i ljubazno je upitala:
  • Treba li vam nešto? A onda je videla da je ova uplakana i upitala je.
  • Šta se desilo gospođo?
  • Moja mama je umrla, raspuklim glasom, tuđim jezikom, jedva je izustila.
  • Kako? Pa još pre par minuta je bila živa, govorila je setra istrčavajući u hodnik i odlazeći žurnim korakom ka sobi 23 iz koje je slomljenog koraka izlazila Krista prilazeći joj i grleći je dok su obe neutešno plakale.
PS: Slika je kao i uvek sa Google pretraživača.





среда, 01. новембар 2017.

Kad Košava zagrli jesen







Razduvala se Košava kroz njive gole i puste .
Razmahala svoje duge i hladne kose vetrovite
uprela  kroz šume i šiblje svoje grozničave prste.
Uzjahala vihorske konje besne, silovite,
pa jezdi kroz seoske šorove i staze.
Umrsila suvu šaš kraj potoka i reka.
Razvejala seno uplašćeno kroz puste bogaze,
poskidala suvo lišće sa oraha, dudova i smreka.

Isterala leto Miholjsko iz vrtova i poljana
pa obesno vitla, mota, skuplja i raznosi.
Ruši gnjezda stanarica sa skvrčenih grana
i prašinom gustom pravi ukrase u kosi.
Pa oblake tmaste goni preko sivog neba.
Huji ljuto i pred sobom, sve lomi, razara,
dok joj kiša pomoćnica, iz prikajka vreba
da kapljama svojim hladnim zemlju izudara.

Kad jesen pozna u oktobru stigne u moj kraj
Košava svoje kočije upregne i snagu svoju raspusti.
Da pokaže ko je glavni,  čija je moć i sjaj
kad ona jesen zagrli i na nju ruke spusti,
najjača i najhladnija da je ni Sunce ne ublaži.
Dok ona jezdi raspojasana, kadkad ko orkan jaki
i kad se smiri, odnekud viri, jer u jesen je ona na straži.
Zna se oduvek, vihor je ona, nije tek povetarac mlaki.


PS: Slika je sa Google :)


понедељак, 16. октобар 2017.

Putuj prijatelju moj




Putuj prijatelju moj,
na put sa kog se niko vratio nije.
I gde nas nema više.
Putuj i ne pitaj
zašto mi suza lice mije
iz grudi teški vapaj izdiše.
Putuj prijatelju moj
stazom gde ne čuješ moj glas
 gde nema ničeg što je naše.
Putuj i ne brigaj
ko će biti moj spas
i što neke nade nestaše.
Otputuj na svoju zvezdu
što već te dugo i željno čeka
i samo za tebe sija.
Sitna je, mala i mnogo daleka
Za tobom, kad dođe, moj čas i vreme
sasvim sigurno stižem i ja.
Opet ćemo ti i ja zajedno biti
juriti vetar kroz njive obrane
i od magle bežati trkom.
Sa zvezdama čekati zoru da osvane
u našem vrtu čudesno lepom
ponovo ćeš srećno ti mahati repom.
Ja ću opet videt divne oči tvoje
svetlucave, tople što ih niko nema
i maziti tvoje uši od velura.
Gledati te kako ližeš ruku moju
dok za tebe slasne zalogaje sprema
a njuška se tvoja ko slučajno gura.
Trčaćemo opet pored reke Save
i juriti trčke kraj starih topola.
A ti ćeš lajati ko opasan da si.
Smejaću se glasno kao nekad što sam
i paziti da te ne udare kola
ili da te neka bara ne pokvasi.
I ješćemo grožđe, ono naše crno
staviću ti novu na vrat ogrlicu.
Kao nekad bićeš, mlad i jak i snažan.
Pa ćeš onda, kao pojuriti pticu
da ne krade travu iz Čudesnog vrta
U krug ćeš šetati, pravićeš se važan.
Samo putuj mirno prijatelju moj
I zasijaj meni sa te tvoje zvezde
I čekaj na mene, napravi mi mesto.
Da se tu kraj tebe ušuškam i ja
ko ptice kad se ugnezde
a ja ću te dotle spominjati često.

 PS: Posvećeno mom psu Srećku kojeg od danas nemam više :(

среда, 04. октобар 2017.

Gde spava duša







U Zoru se Zorica rodila.
Sunčica je Sunce prigrlila.
Dve sestrice, blizančice,
dan su novi najavile.
Najavile vile male
I odmah se sporečkale.

Gde spava duša Sunčice?
U ptičjem gnezdu Zorice.
E nije tako - reče Zorica!
Nego je kako - upita Sunčica?
Pitajmo šumu, reče Zorica,
ona nek kaže!
Šta ako slaže - dobaci Sunčica?
Dobro onda ti prva budi,
al pravo sudi!
Gde spava duša reci svima?
Spava u granju,
sa miševima,
i u prvom svitanju.
Druži se s srnama,
s budnim sovama,
s jezerskim pastrmama
i kurjacima.
Zaspi i među zovama,
a igra se s potocima.
Ponekad oblake pojuri,
da jastuk sebi namesti
i vazda žuri
ne iz obesti.
Već iz želje da stigne,
svuda, da bude.
Nekad u trku namigne
na sve ljude.
Na livadi kolo vodi,
sa zrikavcima i travom,
i barkama morem brodi.
Duša caruje srcem i glavom
reči ljubavi niže
najlepših snova nisku.
Ona leti i svuda stiže
I znaj, kad čuješ vrisku
dece vesele razigrane
to duša peva pesme razdragane.
Al znaš li Zorice,
gde spava najviše?
Reci Sunčice,
tiho najtiše,
da vetar ne čuje.
Hoću Zorice,
zbog tebe najviše.
Da cipele brze ne obuje,
pa da se razmaše,
i odnese mi tebe.
Jer duša moja u tebi spava,
sestrice moja mila
i srce te voli više neg' sebe.
Ta tvoja tršava glava
radosna il' ljuta bila
za mene je celi svet.
I neka čuje i ptica i cvet
ti si Zorice moja duša.
A Zorica trepće, ćuti
zagrlila bi ceo svet
i sve to rečeno sluša.
Srce joj galopom juri
a oči ko vatra sjaje
u Sunčicu srećna zuri.
I sestri ruku daje
pa zadovoljno progovori;
Dušo duše moje,
sve si baš lepo rekla.







уторак, 03. октобар 2017.

Jesenja rapsodija



  • Evo je ulazi. Bože, sva drhtim. Možda je došla po mene, konačno da i ja stignem na red. Kako je sve ostale divno ukrasila. Ne zna se koja je od koje lepša.
Skoro je popunila sve spratove, a nema ih malo. Na dve strane zida po četiri.
Baš je neumorna. Ne staje, a počela je još u junu mesecu. Evo, početak je oktobra već, ali ona ne posustaje.
Ja stojim na najvišem mestu, na posebnom spratu, na sredini i vidim ih sve kao na dlanu, ali teško mogu da se odlučim koje su najlepše.
Neverovatno je kakav ona ima dar da svakoj na pravi način da neki poseban pečat.

Gledam one smokvice, zagrljene, zgusnute, nije im tesno, a opet kao da se prave važne u tom prostoru što liči na male balone. A kakve im je tek okovratnike stavila. Oči ne mogu da odvojim koliko su im lepi, ko suknjice, pa još od nacigovanog roze tila. Izgledaju kao balerine. Pravi kontrast u odnosu na njihovu zlatnozelenu boju.

A tek one bele trešnje koje je smestila u one uske, visoke, čini se tesne posude. No one, kao da pevuše, kao da se klizaju jedna preko druge, a sve onako zlataste, sjajne, pa još u zagrljaju onog šarenog okovratnika ispod kojeg viri neka bela čipkica. Sve mislim sad će da skliznu jelenjim skokom ka smokvicama, da im se pridruže u toj razigranosti boja.
Nikako da odvojim pogled od one dole velike, teške i mutne koliko je debela. Ne. Nije da je ružna. Taman posla. Prelepa je. Ove godine nju je posebno ukrasila, a napunila je, pomislila sam da će da iskipi svakog trena. Ali nije.
E njoj je namenila one slatke male, vižljaste, zelene krastavčiće koje možeš da smažeš u dva zalogaja. A oni tek. Kao da im nije tesno, nego se još zagrlili međusobno, isprepletali, pa se zakitili lovorom, kao pobednici. Još se dobacuju onim sitnim, ljutkastim zrncima slačice. E njima, u toj debeloj, mutnoj, stavila belu čipku, široku, sigurno jedan palac, pa izgleda kao rišić oko vrata te debele, velike, koji joj je dao neki poseban šarmantan izgled uz onu zelenu boju onih malih vretenastih vragolana.

Joooj, što je ukrasila posebno šljive, one plave, požegače. Pa još pustila da im gde koji orah izviri. On kao da zna, stoji kao kresta na petlovoj glavi na svakoj od njih i sve se ogleda ima li nekog lepšeg no što je on i one u tom, kao ulje zlatastom okruženju.
I gde je samo našla te šestougaone da ih baš u njih smesti? Malo joj bilo čipke i tila, no je njih posebno obukla u one, malo poduže suknjice od crvenobelog kanafas platna. Još im zavezala crvene, tanke mašne oko vrata, pa ih poređala, ko za paradu.

Ima i gde je omanula, bar ja tako mislim jer neke i ne ukrašava. Samo ih popuni i pritegne ko da će, Bože me prosti, da joj svi pobegnu. I niko se od njih ne buni! Svi ćute. I kajsije, i dunje, i crvene trešnje i višnje, i kruške i....ma skoro svi. 
Nema samo onih grozdastih tako stisnutih. Jedno moram da priznam, sve im boje lepo stoje i izgledaju prozirno, kao italijanski vitraž.

Eno, jagode je smestila u male, široke, kratke, ovalne i prozirne i sve lepo poređane. Imaju mesta da se baškare. Pa im je stavila tufnaste okovratnike pa kad ih odavde pogledam izgledaju mi kao male buba mare. Sve se mislim da im zapevam onu; Let, let buba Maro donesi nam goste... Jednom i jesam. One su me pogledale ko krava mrtvo tele koliko su bile uvređene. Stvarno nisam mislila ništa loše. Nikako. One su mi posebno dražesno lepe.  
Priznajem, možda sam bila malo ljubomorna na njih.
Ustvari, priznajem da se malo plašim. Skoro sve su na svim spratovima već odavno napunjene i ukrašene, čak mi se čini ove godine lepše nego do sad. Samo ja nisam. Mene je zaboravila skroz. Možda zato što sam najveća. One su sve manje i oko njih sigurno ima manje posla. I sigurno treba i manje para.

E, a kad se samo setim kako je mene tek dekorisala i uvek drugačije.
Sećam se da je jedne godine odlučila da budem stan divnim, malim, malo ljutkastim paprikama, a sve raznih boja. Pa ih je još napunila kupusom, onim sitnim, na rezanca. Uh kako me je golicao par dana taj kupus. Sve se nešto meškoljio, bilo mu tesno, nije valjda imao dovoljno mesta. A tek paprike što su se bunile. Svako malo su ga opominjale da prestane da se tu tegli, da nije sam, da će one pući od muke ako tako nastavi. I onda se ona pojavila, domaćica, otvorila me i sipala nešto odozgore i sve je prestalo i nastao je mir.
A ja, ja sam tad izgledala grandiozno. Onako, šarena, kao molovana prirodnim bojama, žutom, zelenom, crvenom oranž, a između virka po gde gde bela, patinirana, kao slonovača.
Te godine mi je stavila pravu kragnu. Heklanu. Pa još kad je vezivala, a ona kaže; Ovo je moja nana heklala i sad ima da bude tvoj ukras.
Eee, ali sad je moju kragnu, bar je onda rekla da je moja, stavila na jednu, srednju, ovalnu, ma nikakvu. Eno je dole, na prvom spratu. Samo ćuti, nit romori, nit govori. A u njoj paprike sa nečim belim.
Odavde, sa ove visine, ne vidim da li je to sir ili je mleko. Kad je stavila, delovalo je kao mleko, al' sad kad je pogledam, deluje mi kao da je sir, možda mileram. Nisam sigurna.
Sad nju krasi moja heklana kragna.
Ko zna, možda ću ove godine samo ja ostati potpuno prazna i bez društva. Sve su dobile svoje društvo i slatko i slano i kiselo, samo sam ja jadna potpuno prazna i sama, ovde na najvišem spratu, tužno je mislila jedna velika, staklena tegla dok su je u trenutku hvatale vredne ruke mlade domaćice i hitro je iznele iz špajza.
  • Draga moja lepotice, tebe najviše volim jer sam te dobila od moje mame. A i nisi ovdašnja, domaća, već Nemica, onako, baš kvalitetna. Imaš i svoj poklopac. Zato saslužuješ da te ove godine posebno opremim. Bićeš lepa kao upisana govorila je naglas mlada domaćica puneći spretnim pokretima teglu zimnicom, spremljenom šarenom salatom.
Nedugo zatim, kad je salata ispunila ceo prostor, domaćica je opet naglas rekla; Ove godine, dobićeš posebnu kragnu od prozirnog celofana, ali sa velikom atlasnom mašnom. Izgledaćeš kao veliki rasvetali livadski cvet, sa svom tom seckanom šargarepom, krastavcima, kupusom i šarenom paprikom. I samo da znaš, ovu salatu ja najviše volim. Čekala sam da dođe jesen i da svega bude na broju pa da tebe poslednju napunim - završi žena monolog i lagano otvori vrata špajza i namesti oveću teglu, od 5 kila, na najvišu policu.
    Ova, tegla, se u sebi zakikota od dragosti ne mogavši da skine pogled sa svoje velike, atlasne, bordo mašne namignuvši pri tom svim teglama, punim zimnice, na policama u malom špajzu.




четвртак, 28. септембар 2017.

Jednom i tuga odraste





Ne ume tuga da zagrli nežno
i da te lagano pod skut sakrije,
da se obmota ko svila niz telo.
Da shvatiš da je to neizbežno
da tako ona ustvari miluje
srce ti ranjeno, od bola uvelo.

Ne ume tuga da tiho šapuće
nežne reči dok klize noći
u dane suzama okovane.
Ona ko vetar severac zafijuče
snažno, svesna svoje moći
i sirove snage razuzdane.

Zgrabi te okrutno, okuje u lance ,
u trenu se skvrčiš ko osušen cvet
vodom slanom zaliven.
Zabravi snažno svoje katance,
zamrači dan, promeni svet
u čemer i jauk razliven.

Ne ume tuga da te pomazi
ni reči utehe da ti pruži,
ni bol sa tobom da podeli.
Ona te iz sve snage izgazi,
u sivu senku te izduži,
u jauk pretvori, u vrisak razdeli.

Ne ume tuga ni da ode sama
i kaže jednom; E sad je dosta,
da nestane bespovratno nekud daleko.
Gde ona biva caruje tama,
i preko reke nema mosta,
njoj uvek padne u šake neko.

Postoji neko na kog se beči
ko joj jednom dolija glave
i kog se plaši ko suše seme.
Svačiju tugu jednom zaleči
pretvori sive oblake u plave
niko drugi, do proteklo vreme.

Ako te uhvati ne pružaj otpor
nek suze teku, damari vrište
a srce neka se stegne.
Nisi ti kamen, živ si stvor
i svaka tuga vreme ište
da sazri i od tebe pobegne.



среда, 27. септембар 2017.

Nepopularna mišljenja (book tag)




Volim da se igram, a posebno volim blogerske igre i rado im se odazivam, ako me neko od drugara blogera nominuje.
Ovog puta ovu nominaciju blogerke Karoline Čojbašić, poznate po blogu:
https://cv-carolinavitae.blogspot.rs, nimalo nisam shvatila kao igru, pre kao zadatak, jer me terala da se vratim poprilično u prošlost i da se prisetim nekih knjiga koje sam davno pročitala. A bolje da nisam. Ustvari, neke i nisam, čak nemam ni želju za njima. Ni onu dozu radoznalosti koja me često zagolica i natera da pročitam knjigu koju su neki hvalili ili kudili.
Bilo je još kako takvih trenutaka. I ne, nikad se nisam libila da o nekoj pročitanoj knjizi iznesem svoje mišljenje. Naprotiv. Volim da razmenim razmišljanja na tu temu jer i danas smatram da za neke knjige, koje mi nisu “legle”, ja nisam spremna. Možda nikad i neću biti, jer, mnogima sam se vraćala, čitala ih ponovo, opet, pa opet.
Mnoge od tih knjiga sam ostavljala, začudo, na istoj stranici do koje sam stizala sa čitanjem i pre poslednjeg pokušaja.
Nekima ću se opet vratiti jer mislim da bi ih sad možda, mentalno mogla prihvattiti na pravi način.
Znam da se mnogima neće dopasti ovaj moj book tag, ali šta je tu je. Razni ljudi, razne ćudi.
Da počnem onda da dajem odgovore na ovaj Karolinin poziv za nepopularna mišljenja tj. book tag :)

1.Popularna knjiga ili serijal koji se tebi ne sviđa

Zaista sam otvorenog srca i iz sve snage, želje i volje želela da pročitam sva dela našeg književnika Milorada Pavića, što često radim kad su posebno domaći književnici u pitanju. Nažalost nije mi išlo.
Posle pročitanih knjiga; “Hazarski rečnik”, “Unutrašnja strana vetra” i završene više od pola knjige “Predeo slikan čajem” ja sam odustala. Više nisam znala je l' sam došla, je l' sam pošla, gde sam bila, šta sam radila!
Ni bogatstvo izraza, rečnik, stil pisanja, nije mi doprinelo da mi se kockice slože. Nije mi pomoglo ni da, u razmeni mišljenja sa prijateljem, pronađem tu skrivenu alegoriju. Razumela sam da je sigurno ima posle pročitane knjige o mitu o Heri i Leandru, gde se kraj obe priče završava na sredini knjige, samo obrnuto, što je imalo svoju simboliku. Sve ostalo mi je bilo kao da čitam egipatske hijeroglife. Ili da se igram neke igre zagonetki i skrivalica, koje niko osim samog autora ne ume da razreši. Da se radi o uskostručnoj, naučnoj knjizi, vezanoj za neku oblast o kojoj ja nemam pojma, to bih mogla i da shvatim. Shvatih, onda, a danas nemam ni volje ni želje za tim, da filozofiju Milorada Pavića nemam dara da razumem.

2. Knjiga ili serijal koji se tebi sviđa, a drugi ga ne vole

Nekako, rekla bih slučajno, na predlog bibliotekarke iz gradske biblioteke grada Beograda, dopala mi je u šake knjiga autora Erika Van Lustbadera, “Crno srce”. Bilo je to mnogo davno, ali zaintrigirala me do te mere da sam je bukvalno “progutala”. Drugačije nije ni moglo biti jer je knjiga triler, a ja volim taj žanr, prepun za mene, onda potpuno nepoznatih stvari; Nindže, običaji u Japanu, kodeksi časti itd.
 Posle ove došla je na red “Miko” i... tu sam stala. Naime, jednoj mami, ozbiljnoj, odgovornoj zaposlenoj osobi, svi iz moje okoline su zamerali da nosam te debele knjižurine i da se zablesavim kad uronim u njih i postanem gluva i slepa za okolinu. To nije bilo daleko od istine. 
Ukoliko me štivo “ponese”, ja nestajem iz realnog sveta i potpuno se posvećujem knjizi. Ali, e to ali je moj veliki problem, imam veliku manu; Čitam veoma brzo. Nije slučajno da kažem da “gutam knjigu”.Tu opet nastaje drugi problem, imam potrebu da tu istu knjigu čitam ponovo jer želim da šupljine koje ostanu u sećanju kao posledica brzog čitanja, popunim. Ne, ja ne preskačem redove!!! Ja jednostavno strašno brzo čitam iz želje da što pre saznam šta dolazi sledeće, pa sledeće...
Kako sam sad velika i odrasla vratiću se sigurno da isčitam sve knjige ovog autora čak iako ga mnogi osporavaju kao pisaca koji , kao, nema neku veliku književnu umetničku vrednost. 
Čekaj, zar knjiga ne treba da bude zanimljiva? Zar ne treba nešto da se iz nje i nauči, kao bonus? Zar ne treba da bude i relaksacija, što je dobro za zdravlje npr.?
Da zaključim; Vraćam se sigurno opusu ovog autora jer me je nagnao da o Japanu i običajima u istom saznam sve što je moguće, jer me čitanje njegovih knjiga i odmara, ali i napuni adrenalinom baš onda kad to i treba.
    3. Ljubavni trougao u kome glavni lik završi sa pogrešnom osobom ili popularni fikcioni par koji ti se ne sviđa
Odavno svi znamo da je Vronski iz romana “Ana Karenjina” postojao. To me nagnalo da pomislim da i ostali likovi nisu fiktivni već pravi i da ih je Lav Tolstoj, na sebi svojstven maestralno, majstorski način opisa likova, ovekovečio na najbolji mogući način. Ipak, ja ne volim taj ljubavni trougao nikako.
Ne sviđa mi se lik Karenjina koji je po meni uskogrud manipulator koji koristi emocionalnu ucenu da bi sebi obezbedio sve. Da ne nabrajam šta je to sve.
Ne sviđa mi se ni Ana Karenjina jer je ona, po meni, nesigurna osoba koja traži sigurnost i oslonac u drugima.
Ne sviđa mi se ni Vronski koji je opet po meni, neko ko je suviše svoj, okrenut uglavnom sebi, do sebičnosti ponekad i ko nema dara da se osvne i osluhne i druga bića oko sebe.
Svi su tu po meni izabrali potpuno pogrešne osobe, emocionalne partnere za sebe, ako se uzme u obzir mentalni sklop ličnosti.
Lav Tolstoj je sve njih izvanredno i znalački opisao i smatram ga jednim od retkih pisaca koji ume da pronikne u dušu likova do dna.
    4. Popularni žanr koji retko uzimaš u ruke
Mnogo davno sam pročitala, ima tome više od 30 godina knjigu “Treće oko”, autora Lobsang Rampa. Knjiga se može podvesti pod naučnu fantastiku. Posle nje, opet, sa željom da pročitam iz tog žanra još neke knjige pročitah knjigu “Država na mesecu” i... to je bilo sve. Shvatih da mi ne ide od ruke čitanje ovih “modernih” knjiga iz te edicije jer ih nepravedno poredim sa Žilom Vernom.
Nerado čitam knjige naučnofantastičnog žanra posebno kad sam saznala i da Lobsang Rampa nije Indus, već Kanađanin koji se predstavljao kao Indus, zbog bolje prodaje njegove knjige. Možda imam i sama predrasude, ali jedno je pseudonim, drugo je obmana, a to ne volim. Kako god, knjige SF danas nerado čitam.
    5. Obožavani fiktivni lik koga ne voliš
    Ne volim nikako, ali ni malo, Hitklifa iz romana “Orkanski visovi”. Na stranu svi razlozi i olakšavajuće okolnosti, ali nikako ne opravdavam nasilje, a posebno perfidno, mentalno nasilje u ime ljubavi.
    Nisam oduševljena ni sa Skarlet O Hara, jer mi i pored svega, što ublažuje moje mišljenje o njoj, ipak na momente odaje vrlo proračunatu i sebičnu osobu.

    6. Popularni autor koji ti iz nekog razloga ne leži
Definitivno Dostojevski.
Bila sam klinka, šiparica, kad sam pročitala “Braća Karamazovi”, koje bih trebalo opet da pročitam jer se više ne sećam ničeg i u svom maniru htedoh da nastavim da čitam dalje dela istog pisca i ughvatih se za, ni manje ni više “Idiot”-a. Na pola knjige stadoh jer sam se sasvim pogubila.
Sećam se, onda ne znajući ono što sad znam, da sam rekla da je on genije, ili i sam “idiot”. Meni je to bila izuzetno teška knjiga za čitanje. Iziskivala je moju silujuću koncentraciju.
Nedavno, pre oko dve godine, sam najzad pročitala “Idiot”-a i shvatila, da sam sad sasvim zrela da se “družim” sa Dostojevskim na pravi način. Onako, kako sam već na početku ovog pisanja o svemu rekla, da sam porasla dovoljno da se nekim autorima vratim na pravi način.
Sasvim je sigurno da ću sve da pročitam od Dostojevskog iz znatiželje da bih videla danas šta je to što me je toliko odvraćalo od njega sve do skoro.
    7. Popularni knjiški kliše koji ti je dosadio - ( npr. izgubljena princeza, korumpirani vladar, ljubavni trougao)

    Nemam svoj knjiški kliše jer čitam manje više skoro sve žanrove. Neki manje, neki više volim, ali ne bih mogla da pod ovo podvedem bilo šta. Ja i inače sa velikom rezervom prihvatam sve knjige koje su proglašene kao bestseleri. Možda je u tome i taj neki popularni kliše za druge, za većinu, no kako rekoh, ja uglavnom čekam da se stišaju strasti oduševljenja i nekad se desi da mnoge od “izvikanih” dobrih knjiga pročitam znatno kasnije od drugih.
    8. Popularna serija koju ne nameravaša da pročitaš
Ne nameravam da pročitam ni jednu knjigu “Hari Poter”. I to spada u meni ne baš drag žanr SF. Nekad sam volela da čitam bajke i bar mislim da sam pročitala sve bajke sveta, bajke svih naroda. Po svemu sudeći bi onda trebalo da imam želju da porčitam i bajkovitog Harija, ali nažalost ne privlači me.
    9. Izreka kaže; Knjiga je bolja od filma, međutim, koja ti se filmska ili TV adaptacija više svidela od knjige
Korbet H Tigpen je ranih šesdesetih prošlog veka napisao knjigu “Tri Evina Lica”, izuzetno štivo kliničke psihologije, koja je doživela i filmsko izvođenje 1957. godine sa briljantnom Džoan Vudvord u glavnoj ulozi.
Film u svemu prati fabulu knjige i to mi se veoma dopalo.

Davne 1981, godine je RTS prikazivao seriju “Istočno od raja” po romanu Džona Štajnbeka, sa engleskom glumicom Džejn Sejmur u glavnoj ulozi.
Upravo prikazivanje ove serije, ali i moja radoznalost šta će se dešavati dalje, nagnalo me da pročitam knjigu brzopotezno i da nakon tog shvatim da sama serija prati knjigu doslovce, što me je dodatno oduševilo. Nakon toga je uobičajeno usledilo čitanje svih Štajnbekovih dela.
Interesantno je navesti i to da je i film koji je pravljen po njegovom romanu
“O miševima i ljudima”, sasvim ispratio radnju same knjige.
Ovo pamtim kao, po meni, najbolje ekranizacije serije, ili filma po nekom romanu.

Najsvežije što mi se kao trešnja na torti posebno dopalo, je ekranizacija Engleske BBC serije po romanu “Gordost i predrasuda” iz 1995. godine sa Kolinom Firtom u ulozi, Mr Darsija. I ovde imamo slučaj da je ekranizacija urađena izuzetno pomno i profesionalno i da je još više popularizovala književno delo Džejn Ostin.

Draga Karolina, zahvaljujem ti se na nominaciji i iskreno se nadam da su te moji odgovori zadovoljili.
Imam obavezu da nominujem nove blogere za ovaj book tag i moj izbor su;
Merima Simovljević Aranitović
Jasna Karan Pančić https://jasna19blog.wordpress.com/

Nadam se da ćete i vi drage moje uživati u ovom izazovu kao što je i meni bilo zadovoljstvo.


среда, 06. септембар 2017.

Šamlica



Vrata su se otvorila uz škripu tankog, zavijajućeg tona nepodmazanih šarki. U otvoru ulaza kroz koji je u zatamnjeni skladišni prostor prodrla jarka, dnevna svetlost pojavila se senka muškarca koji je žurno prišao zidu sa desne strane i upalio svetlost. Zatim se okrenuo, podigao neki predmet sa zemlje ispred ulaza i laganim, nežnim pokretom ga spustio na istu stranu i žurno izašao, zaboravljajući da ugasi svetlo. Iza njega je ostala mukla tišina.
A onda se sa leve strane, sa kraja reda začuo piskutavi glas.
  • Bože, kakvu je to rugobu doneo i stavio je ovde među nas? Pa pogledajte na šta to liči? Ne pristajem da delim prostor sa tom spodobom.
  • Na šta ti to ne pristaješ secikeso jedna? I ko si ti da u ime svih govoriš hoćeš li ili nećeš da primiš nekog u ovaj prostor?
  • Ne zovi me secikeso! Koliko puta treba tebi prostačini kolonijalnoj da objasnim da ja nisam secikesa već Secesija. Nećeš ti meni, starijoj od tebe da govoriš s kim ću ja da delim svoj životni prostor.
  • Ooo, pristajem da budeš starija, iako nisi, jer zna se koliko sam ja stara, ako sam iz kolonijalnog doba. Najposle, jesi sličnih, zakrivljenih prirodnih oblika kao ja, ali ja bar nisam tako drečavo, cvetno šarena. Fuj.
  • Ako ćemo pravo, ja bih trebalo da se pitam pre svih vas jer sam ja najstarija. Osim tog sve do jedne niste mi ni za mali prst, glede raskoši, pa i udobnosti. O sjaju da i ne pričam. Malo je vas koje se mogu pohvaliti ukrasima od zlata ili pozlate, a ja ih imam podosta. I svakako mi se ne dopada da neko poput ove, ove, pa ove koju je upravo doneo ovaj, deli ovaj ovde prostor sa mnom.
  • I to ti kao daje kvalifikaciju da govoriš u ime svih nas, javila se opet kolonijalna iz svog ćoška. Ma nemoj. I kao sve su samo preosveštene guzice tebe koristile. Posebno to tvoje ime, Barok, ako se ne varam. Ko ti ga dade da mi je znati.
  • Odmah da si joj se izvinila, ciknu glas do nje. Sram te bilo. Tako se sa nepoštovanjem ponašati prema starijem od sebe, pa još tako elegantnom, urednom, doteranom. Kad si se poslednji put pogledala u ogledalo? Izgledaš ko vandrokaš! Ni ja ne želim da mi niko sličan ovoj kreaturi bude ni blizu. Ma ne želim ni vazduh da delim sa takvima.
  • Napoleonov tron
    O vidi ko nam se to javlja. Vampir glavom i bradom. I ko mi kaže da sam ko vandrokaš. Pa ti ni sama ne znaš značenje tog izraza. Da znaš znala bi da su sve skitnice tvog doba na tebe natakarile sve što su mogle i našle iz starog Egipta, Rima i Persije i nadžidžali te do neukusa. Ona sujetna spodoba od metar i žilet visine koja je umislila da je najveći od najvećih je svoje usko dupe i mogao da spusti na nekog sličnom tebi, pri tom misleći verovatno da ga to još više uzvisuje. Koja zabluda. Kao i ti, koja čamiš u tami ovog mesta i on je završio sa pogledom na pučinu sve se nadajući da će opet zasijati kao na početku.
  • Nisam ni očekivala da će prostakuša poput tebe da zapamti moje ime, Ampir, brecnu se ova na nju.
  • Jaka si mi ti pa mustra da bi ona zapamtila ime koje i nije neko, začu se novi glas.
  • Ehej, evo je i udavača. Baš sam se pitala kad ćeš ti da progovoriš. Taman posla da ne budeš u nekoj čorbi mirođija. Pomislila sam da si se udala jer, eto, tvoje ime znam, Bidermajer. A možda da te zovem građanski vampir? Pardon, Ampir. Jer ličiš na ovu napirlitanu mada istini za volju moram da priznam da si ipak skromnija - reče kolonijalna.
  • Dakle ti kolonijalna...ma nemam reč kojom bih mogla da izrazim koliko mi smeta tvoj neobuzdani jezik i ti tvoji glupi nadimci kojim nas sve ovde čašćavaš. Mene si našla da zoveš udavača!! Mene! Koja sam krasila malte ne sve buržoaske kuće širom Evrope, a i sveta ako baš hoćeš. Ko si ti da nama svima iznalaziš mane? Neću ni ja da mi ovaj predmet, šta li je već, zagađuje svojim prisustvom prostor u kojem dišem.
  • E pa za razliku od svih vas, kako sebe volite da vrednujete, uvaženih, ja veoma dobro znam ko sam i kakvog sam porekla. Čak više, nemam poput vas kratko pamćenje, a i znanje mi, za razliku od vas, ne manjka. Nije mala stvar biti stvoren još u osamnaestom veku, što mi daje za pravo da sam starija od pojedinih među vama - javi se opet kolonijalna. Ja vrlo rado, čak mi je i čast, želim da delim svoj prostor sa uvaženom, nadam se samo goščom, za razliku od svih vas.
Neke se nisu ni javile što vrlo cenim, premda bih veoma volela da čujem šta misli o pridošlici naša sustanarka Cotage. Nekako verujem da ona ne deli vaše mišljenje sa vama.
  • Ne, naravno da ne delim. Dobro si primetila kolonijalna. Žalosno je da je same nisu malo bolje pogledale i prepoznale, jer onda ne bi dale toliko svojim jezicima na volju. Premda, ne sviđa mi se ni tvoj način ophođenja prema njima kolonijalna, tim pre, što i sama kažeš da poseduješ znanje, trebalo bi da znaš da pocenjivački stav u odnosu na bilo kog, nikako ne uzdiže onog koji ga koristi.
Ulazna vrata su ponovo zaškripala i isti čovek je ušao unutra. Prišao je predmetu koji je spustio pre nekoliko trenutaka i naglas izgovorio; Hajde malena. Ideš iz ovih stopa pravo u etnografski muzej. Tamo ćeš biti eksponat u novoj postavci nameštaja kroz vreme. Stručnjaci su rekli da si raritet. Ručno si rađena, od starog hrastovog drveta i najstarija si od svih ovde prisutnih stolica - izgovori čovek naglas, nežno u rukama iznoseći u ruci malenu šamlicu i lagano zaključavajući vrata iza sebe.
U skladištu je ostao muk. Poređane stolice raznih stilova su ćutale. Iz udaljenog ćoška se čuo tihi šmrk. Neka je plakala.
  • Šta je sad? Ćutite. Plačete? Niste prepoznale svog pretka vi velike sjajne, zlatne, pozlaćene gospođe? Niste udostojile izrazom poštovanja nekog čiji ste pomotak već ste ga osule paljbom nedostojnom sveg vašeg zlata, ukrasa i nazovi lepote.
Lepo ste pokazale kako se ponaša onaj ko zaboravi svoje korenove, svoje poreklo i kad se sroza do običnog skladišta dok je malena šamlica završila svoj put u muzeju.
A vi, ja, gde ćemo mi završiti, naglas je upitala stolica  kolonijalnog stila? Ko zna. 
Možda ako budemo imali nazovi sreću u stanu nekog novokomponovanog tajkuna, ili možda na nekom otpadu gde će nas kao sekundarnu sirovinu jednog dana pokupiti neke Romske ruke.
Lično, volela bih da se meni desi ovo drugo, jer će neka gladna usta imati topao zalogaj, umesto da se neka zadrigla, možda pijana zadnjica trlja o moje sedište.


недеља, 03. септембар 2017.

Drumovi, oni i ovi

            

    
     
Kiša je dobovala nesmanjenom žestinom po vetrobranskom staklu automobila. Iako uključeni na najjače, brisači su jedva stizali da uklone vodu i omoguće dobru vidljivost. Auto se blago zadrmao na krivini od udara bočnog, zapadnog vetra.
Čudno je ovo vreme u aprilu, a sve je već ozelenelo, prošlo joj je kroz glavu dok je smireno vozila mali auto drumom, ka velikom gradu, žureći da stigne u zakazano vreme, za okončanje ugovorenog posla.
Eh kad bi bar proširili ovaj drum. Od kad postoji i od kad zna za njega, a spada u međunarodni put, on je ovakav. Uzak, sa puno rupa, sa kanalom pored obraslim u gustu šaš ili šikaru koji se, kad padne sneg ne vidi. 
Mogla je jednom da završi u kanalu, jedne zimske večeri kad je stala da bi skinula sneg sa vetrobranskog stakla koji brisači nisu mogli da obrišu jer je mećava bila izuzetne jačine. Nigde nije bilo oznake za neki ispust ili omanji parking  pored puta i samo osećaj da vozi veoma lagano i oprezno je spasao da se zaustavi tik uz sam kanal, prekriven debelim, ravnim snegom iz kojeg je izvirivala jedna perjanica suve trske. Sumrak se tek bio spuštao, ali je sivilo neba svojom bojom dodavalo tminu i smanjivalo ionako lošu vidljivost.
Sećanje joj pomuti pljusak po vratima sa njene strane. Jedno veliko vozilo je upravo preticalo kroz kišnu zavesu. Ispred nje je drumom grabila drumska krstarica, nedozvoljeno velikom brzinom, neprimerenom ni uslovima na putu, ni samom putu.
Setila se jednog dalekog druma kojim se vozila pre jedne decenije.
Kako vreme leti, promrmljala je sebi u bradu.
.....

Ulice Otave su bile čiste, bez snega, kao da je leto, a ne januar mesec. Koliko jutros su na kanalu Weather&Umbrella javili da je temperatura sa windchill-om -23 stepena Celzijusa. Putovala je za Toronto, autobusom, sama, da provede Božić sa svojim rođacima koji su živeli tamo.
Njen sin se brinuo kako će to sve proći, s obzirom da ona nije znala nimalo dobro engleski jezik.
"Kako ćeš se snaći ako iskrsne nešto nepredviđeno" - pitao se on naglas. Ona se nasmejala i rekla da će kako drugi tako i ona.

Za jedan prilično veliki i razuđen grad, uz to prestonicu jedne velike države, učinilo joj se da je autobuska stanica u Otavi manja od one u Beogradu, nekako neugledna i dosta mračna. 
 Imala je karte za putovanje autobusom čuvene autotransportne kompanije Greyhound.
Karte se predaju vozaču ispred ulaska u bus. Isto kao i kod nas, prošlo joj je kroz glavu.
Brzo je našla svoje mesto, sa leve strane, do prozora.

Krenuli su odmah po ukracavnju putnika kojih nije bilo mnogo, negde oko dvadesetak.
Preko puta nje, na dva sedišta razbaškario se jedan Indus, sa ovećim belim turbanom na glavi i u tradicionalnom indijskom odelu, kojem nije mogla da proceni starosnu dob. 
Mora da je Sik, zbog tog turbana, mislila je i ostala ne malo  iznenađena kad je videla da je izuo svoje sandale, sa tankim isprepletanim kajšićima, skinuo čarape i ostao potpuno bos. Zatim je ispružio svoje duge noge koje su dopirale do sedišta tik uz njeno, zatvarajući tako prolaz između, u sredini autobusa. Najudobnije, valjda, koliko je mogao se oslonio na savijenu ruku i zaspao iz mesta, pre polaska autobusa iz stanice.
Vozač je po prijemu putnika krenuo kroz autobus nudeći slušalice putnicima.
Ona nije uzela. Nisu joj trebale, smatrala je. Ali...

Autobus je krenuo i veoma brzo se obreo na autoputu što je dovelo do zaključka da se autobuska stanica nalazi negde na obodu Otave ili blizu autoputa. To je moglo i da ne bude tačno jer su u Otavi postojale posebne ulice kojima su prolazili samo autobusi za prevoz putnika i taksi vozila, a koje su veoma skraćivale i ubrzavale putovanja kroz grad.
Sneg se beleo duž puta kojim su prolazili. Vozač je uključio film, "Spajdermen", što je ražalostilo. Shvatila je da su slušalice koje je delio, tačnije prodavao za 1 dolar, bile neophodne da bi film mogao da se gleda na malom TV prijemniku koji se nalazio na poleđini sedišta ispred nje, da bi se čuo i ton. Ona je već dugo imala želju da gleda taj film, ali očigledno je da ovo nije bila ta prilika.
Skoro da se nasmejala naglas setivši se jednog crnog vica apropo situacije; Ima sliku, nema ton.

Usredsredila se na posmatranje krajolika kojim su prolazili. 
Primetila je da put ima tri kolovozne trake samo u jednom smeru dok saobraćaja iz suprotnog smera nije bilo. To je ne malo začudilo.
Sa njene leve strane prostirala se ravnica dok je na desnoj strani bila šuma, uglavnom bilogorična, ogoljenih, velikih stabala prekrivenih snegom. Mnogo suvog, starog i oborenog drveća je bilo između stabala tih šuma pored kojih je autobus prolazio.
U jednom trenutku je u daljini videla automobile sa leve strane kako voze u suprotnom smeru u odnosu na njen autobus. U trenu je shvatila. Postojao je poseban autoput za saobraćaj u suprotnom smeru koji je išao istom trasom kao i put kojim se kretao njen autobus, ali je razdaljina između njih bila ogromna.
U Kanadi je, njoj je tako izgledalo, sve bilo ogromno.
Upravo su prelazili preko mosta velike reke koja se zvala Misisipi.
Kako ovde Misisipi, pitala se, kad je to reka dole, u Americi?
Reka je, videlo se, nosila ogromnu količinu vode. Bila je duplo šira od Dunava, nadošla, mutna, sa pokojom santom leda koja je plutala po površini nošena jakom strujom.

Začudilo je i saznanje da nigde nije videla neko selo, varoš pored druma. Tek po koja velika farma, sa uglavnom velikim, visokim, crvenom bojom obojenim ambarom i obaveznim tornjem za vodu ili struju. 
Ponegde je videla i omanje korale u kojima su po snegu trčkarali konji u veseloj igri dok su im se grive vijorile nošene vetrom.

Autobus je klizio drumom. Nigde se nije zatresao, a koliko je videla kroz prozor, jer je vozio srednjom trakom, drum je bio ravan kao tepsija.
Uskoro su skrenuli na jedan sporedni put. Videla je sa leve strane vodu i mislila je da je neka reka opet tu, negde blizu.
Zaustavili su se pored jedne u belo obojene oveće kuće na kojoj je bila oznaka “Loge Cabin Restaurant”.
Nešto kao krčma, kafana, gostionica, prošlo joj je mislima. I bilo je.
Odmah, preko puta gostionice bila je obala  velike reke koja je virila kroz velike krošnje ogolelih grana velikih javora i hrastova. Na granama su po gde gde još visili žuti, sasušeni listovi koji su joj pomogli da ih prepozna.
Pauza je trajala dvadesetak minuta, koliko je bilo dovoljno da se putnici osveže.
Seća se, kupila je jedan, veliki čokoladni mafin i zatražila je šolju kafe. Konobarica joj je rekla da je self servis, znači da se usluži sama.
Opet se začudila kako će platiti kafu, kad je bilo dozvoljeno da sipaš iz bokala koliko god hoćeš puta?
Uzela je svoj mafin grickajući ga i uživajući u čoko čipsima kojim je bio ispunjen. Srkutala je kafu sitnim gutljajima posmatrajući kroz prozor ulaznih vrata pored kojih je stajala, reku preko puta, koja se videla kroz krošnje drveća. Bila je tamnomodre boje, kao more.
Vozač je pratio da li su se svi putnici okrepili i kad je video da su svi završili i platili, zajedno su napustili tavernu.
Veoma brzo, na horizontu su se ukazali neboderi Toronta i uskoro je sa svoje leve strane pročitala natpis; Mississauga.

..... 

Putokaz je pokazivao skretanje na most preko Dunava. U daljini su teški sivi oblaci lebdeli na horizontu. Usporila je auto pokušavajući da izbegne poveću rupu pored same ivice bočne drumske linije.
Uhhh, kad li će naši drumovi biti kao drumovi u Kanadi. Bolje bi mi bilo da sam išla autobusom, manje bih se truckala. Ili ne bih. Ali svakako bih bila opuštenija, razmišljala je dok se lagano usporavajući sasvim brzinu približavala prvom gradskom semaforu na kojem je svetleo crveni signal.
Kako bi mi dobro došla sad jedna topla kafa, za trenutak je promrljala uzimajući flašu sa vodom da utoli žeđ.
Kiša je i dalje lila niz vetrobransko staklo, sad već, kao iz kabla.

PS: Fotografije  su sa Google