петак, 28. јул 2017.

Eh, da mi je..




#onokad ti jedna reč bude inicijalna kapisla pa sedneš i iznedriš ove redove :D


Eh, da mi je..

Evo dajem svojem  jeziku na volju.
pa  lajem i grdim, nek  vetar raznosi.
Ja hoću za sve nas, neku zemlju bolju
gde nam ljudi nisu gladni, bedni, bosi.

Gde paze birani  šta  i kako rade.
Ne kradu, ne lažu, obećanja drže.
 U zemlju ulažu i u mlade ljude
i gde neizvesnost nikog ne rastrže.

Eh da mi je tako briga bilo ne bi.
I ne bismo ovde živeli ko roblje,
jer poglavar prvo dobro misli sebi,
a za nas je samo odredio groblje.

Strahovladom vlada državicom ovom.
Glave svi pognuli, sopte, ćute, trpe.
Nek ne bude gore, nek su bar pod krovom,
ulizice aminuju vredno ljubeć skute.

Ropće gradska sirotinja zanemelo čeka
da im neko drugi promene donese.
A seljak se pita hoće li za veka
da mu bar jedanput država prinese.

Jer da nema kravu, hraniteljku svoju
i on bi se možda uzdo u velikog vođu.
Sanjao bi neku bolju sudbu svoju
i čekao da i njemu bolji dani dođu.

Nemam ni ja mnogo, al' imam bar glavu
znanja vazda žednu ko bunar bez dna.
Da umem, da mogu, ne za pustu slavu
Eh da mi je barem, samo krava jedna.



среда, 12. јул 2017.

Smrt je ista za sve





Šta vi ustvari hoćete kad se sećate samo mrtvih, svojih?
Kao da u smrti ima deljenja na moje, tvoje, tuđe.
Kao da kosa bira travu kad kosi livadu.
Kao da su tvoje pesme tužbalice lepše od njegovih ili mojih,
 kao da su meci za oranje i setvu oruđe,
a groblja parkovi za promenadu.

Šta vi ustvari hoćete kad delite tugu, na njihovu, moju i tvoju?
Za onima koji stradaše od bezdušnika krvi žednih.
Čiji dželati nisu narodi već ljudi zveri, neljudi.
Zar planeta postoji samo za decu njegovu, tvoju il' moju?
Zar nema među vama, nama i onima, poštenih i vrednih?
I zar svima On jedan ne sudi?

Šta vi ustvari hoćete kad delite ljude na moje, njihove, vaše?
Na krstaše, troprstaše i klanjajuće glave,
ispod čije kože je meso i krv, iste crvene boje.
Je l' vas to vrag, đavo il' šejtan pozvaše
da smrt i tugu pretvarate u slave
svih bahatih i bezumnih koji se Boga ne boje?

Zar nije tuga jedno ime za sve kojih nema više?
Zar nije zverstvo kad zver ubije tvog, njihovog il' mog?
Zar se suze majki razlikuju po veri ili po boji?
Zar u polju samo jedan cvet miriše?
Nije li na nebu samo jedan Bog?
I zar ne možemo biti samo ljudi i svoji?

Jedno je nebo iznad svih nas!
Jedno nas sunce greje i mesec osvetljava noći.
Jedna zemlja pokriva mrtve i tvoje i njegove i moje.
I zato nemoj da u brojanju tražiš spas,
od tuge za onima koji nikad neće doći.
Ne deli više mrtve na njegove, moje i tvoje!



петак, 05. мај 2017.

Gde je nestao Peconi?




On je bio siroče. Pronađen na ulici jednog ranog, prohladnog jutra pred Đurđev dan. Stajao je onako mali, goliždrav, nesigurno na tankim nogama. Izgledao je sasvim iscrpljeno. Donesen u domaćinstvo mnogo dobrih ukućana i stanara odmah je postao mezimac. Ona ga je hranila iz ruke, jer sam nije mogao. Nije ni znao. Spremala je posebne obroke samo za njega i nikom, ali baš nikom, nije dozvoljavala da mu priđe.
Malo su se ostali ukućani čudili tome jer, po prirodi, nije bila sebična, ali niko se nije bunio. I svi su virili iz svojih skrovišta, svojih mesta  da vide šta se dešava sa pridošlicom koji je dobio nekako grandiozno ime, Petronije. Međutim, ona mu je tepala i zvala ga je Peconi.
Svakodnevno bi ga šetala vrtom i mazila sve vreme, ne znajući da je izazivala osećanje ljubomore kod ostalih ukućana. Kako je Peconi bio mali, niko se nije bunio. Znali su da mu je nega potrebna da raste i da postane jak i snažan, da bi se lepo uklopio u društvo. Osim tog, svima je bilo žao što je siroče, a opet, dobro je bilo da ga je baš ona pronašla, da je postao njen.

Dani u maju postajajali su duži i vreme je išlo na ruku svima. Život se odvijao nesmetano i svi su nekako skladno provodili dane, mali Peconi posebno.
Čak je dobio samo svoje mesto ispod vinjage, svoj dom gde bi se pred veče brzo sklanjao i vrlo brzo tonuo u san. Ništa mu nije nedostajalo.
Postao je miljenik svih stanara kuće i vrta.
Znao je da hoda onako gegavo svuda, da zaviruje u svako ćoše, da se stopi sa okolinom, pa su oni, njemu najbliži u tom trenutku, krivili vratove ne bi li videli šta radi, dok bi ostali , koji ga ne vide zapitkivali;
  • Gde je sad? Šta radi? Pazite da ne zaluta! Neće znati da se vrati.
Dok se on šetao slobodno uzduž i popreko ispred kuće i celom baštom, čuvari su dobili narebu da ga ne taknu, ili ne daj Bože plaše. Čuvari su u to vreme bili Melanija, zvana Meli i stari, dobrodušni Srećko.
Nije bilo problema ni sa jednim od njih, ako se zna da je Melaniju u sve tajne kuće i vrta uputio iskusni Srećko jer je i ona došla kao veoma mala. Samim tim je poprimila njegove i navike i ponašanje. Ne samo stog što ga je imitirala, već zato što je on bio stalno uz nju.
On je nju jednostavno zavoleo od prvog dana. Onako malecka, pufnasta, bela, sasvim ga je očarala. Posebno je bio srećan kad je dobila svoju ogrlicu sa praporcem pa je mogao da je po zvuku prati gde je, ako bi mu se izgubila iz vidokruga.
Kao najstariji stanovnici kuće i vrta i posebno privilegovani mestom u glavnoj kući, uživali su poseban status, ali imali su i posebne, veoma značajne zadatke.
Nije bilo lako biti čuvar kuće i pogađate sad već, Čudesnog vrta. Posebno kad si morao da zatomiš svoje prirodne instikte, kao Melanija npr. No, ona je bila naučena disciplini i samo je iz daljine pratila malog Peconija.

Ovaj je, kao da je znao, često dolazio do mesta na kojem se ona sunčala, obigravao oko nje, začikivao je, pozivao u igru. Ona ga je gospodstveno odbijala, vrlo često znajući da mu demonstrativno okrene leđa dajući mu na znanje da joj je dosadan, da je ostavi na miru da uživa i toplim zracima majskog sunca.
Peconi bi uporno pokušavao da je zaintrigira, neprestano šetkajući oko nje, u krug, ali Meli bi ostajala dosledna.
Blaga bi često pratila taj njihov međusobni "dijalog" sa strane, da je ne vide. Kad bi videla da je Melanija ostala čvrsta i da nije podlegla svojim instiktima, izlazila bi iz kuće, prilazila bi joj i pogladila bi je po leđima govoreći joj tiho da je mnogo voli i da je ponosna na nju.
Umela je Melanija da bude i džangrizava, posebno glede češkanja ili maženja jer nije baš rado dozvoljavala da je glade. Znala je ponekad da jasno svojim držanjem stavi do znanja da je se svi klone.
Ruku na srce, Meli i nije baš bila neka umiljata živuljka. Jednom ćemo i o tome.

Tako je Peconi rastao i uživao svu slobodu i poseban tretman u Čudesnom vrtu.
Ujutro bi ga sačekao pun čanak sveže vode i hrane, posebno za njega spremljen. Svakog jutra bi ga Blaga mazila, češkala, nešto mu pričala, a ponekad bi ga i nežno poljubila u glavu, kad bi došao njoj, blizu stola za kojim je ona volela da pije svoju ranu, jutranju kafu.

Blaga je imala običaj da svaki dan, nevezano sa vremenske prilike ili godišnje doba, ujutro, obilazi stanovnike Čudesnog vrta. Da vidi kako im je, treba li ih još pokriti ako im je hladno, treba li ih zaliti, nahraniti, pomaziti. To je bio, svi su znali njen ritual.
Nije polazila u obilazak uvek sa jedne strane. Ne. Nikad nisu znali kog će prvog obići. Tek posle obilaska bi odlazila i spremla sebi kafu i ako je bio lep dan, uvek bi je pila ispod jabuke zelenike, stare Greni Smith, odakle je imala pogled na sve i svakog u Čudesnom vrtu.
Vrlo brzo je i Peconi znao da joj se pridruži u tom njenom jutarnjem meditiranju.
Čim bi pojeo obrok koji mu je ona spremila, napio se sveže vode, dolazio bi po, kako je Blaga znala da kaže, svoju dozu ljubavi. Dolazio bi da ga Blaga pomazi.
Svi su gledali njih i niko nije bio ljubomoran jer su svi oni već dobili svoju dozu ljubavi za to jutro i taj dan.

Peconi je izrastao u lep primerak svoje vrste. Čulo se kako mu Blaga govori;
  • Sad si već veliki dečko. Uskoro ćeš da juriš devojke i ni jedna ti neće odoleti.
Bilo je rano jutro i svi su sa nestrpljenjem očekivali da se Blaga pojavi u vrtu. Pogledavali su jedni na druge i opominjali jedno drugo ako je nešto neko zaboravio.
Kao i uvek Larisa je vodila glavnu reč. Niko se nije bunio zbog tog. Bila je najviša i mogla je vidi šta se dešava u najudaljenijem delu vrta. Mnogi su govorili da je Gvozden viši od nje i da bi on mogao da preuzme dužnost tog, nekog, glavnog među njima. Gvozden bi uvek džentlmenski otklonio od sebe te razgovore, uvek govoreći da je ženska ruka ona koja sve vidi, ali da će joj on uvek rado izaći u susret i pomoći u ovom drugom delu vrta, gde Larisa iz svog ćoška nije mogla da vidi jedan budžak, nedaleko od Tadije.
  • Jeste li videli Peconija, pomalo vrištuckavim glasom viknula je Larisa? Nigde ga nema, a Blaga je završila obilazak i uskoro će stići sa svojom kafom. Nije li se sakrio kod tebe Tadija?
  • Ne, nije dolazio od jutros. Juče smo se družili. Govorio mi je da sprema iznenađenje za Blagu.
  • Iznenađenje? Kakvo? Je l ti rekao o čemu se radi?
  • Pitao sam ga, ali nije. Kaže, onda to ne bi bilo iznenađenje.
  • Ja sam juče videla onog velikog, dlakavog, zrikavog pacova iz susednog dvorišta. Onog, što uvek dolazi da pojede ostatke Selenine večere, oglasila se mala, čačanska višnja Ljubinka. On nedaleko od mene, ima rupu kroz koju često izviri i kad vidi da nema Melanije ni Srećka na straži, istrči i brzom brzinom pojede sve ostatke hrane iz Selenine posude.
  • Ti bi gospođo mogla da pojedeš svoju hranu, a ne da je ostavljaš nezvanim gostima, obratila se Larisa ježici Seleni viknuvši iznervirano. Malo li je što imaš stan, hranu, zaštitu, ne samo ti, već i podmladak ti, već se neodgovorno ponašaš prema Blaginoj brizi za tebe. A šta ako je taj uljez, ta pacovčina, za koju Ljubinka kaže da je ogroman, ne daj Bože uradio nešto Peconiju?
  • Čuj Larisa, znam da si ljuta na mene jer me nije bilo jedno vreme u Čudesnom vrtu i jer sam odavde otišla bez reči. Za to ima objašnjenje, ali nećemo sad o tome. No svakako, nema potrebe da se toliko žestiš uvek i uglavnom na mene, oh pardon i na Melinu, koju uzgred zoveš Radivojka, a ima baš lepo ime, a i sumnjam da bi se Blagi dopalo da zna da nas pokrštavaš Larisa.
Draga moja Larisa, ja ne ostavljam hranu namerno jer to hoću, već jednostavno ne mogu da pojedem svu količinu koju Blaga servira. Kako sam veoma zauzeta svojim malim ježićima, bebcima, nemam vremena da pojurim tog pacovskog lopova, ali evo, obećavam da ću od sad gledati da ga uhvatim. Uostalom, gde su Melanija i Srećko? Nisu li oni zaduženi za čuvanje Čudesnog vrta?
  • Jesu. Ali Čudesni vrt je naš dom i svi mi treba da pazimo jedni na druge. Ne može Blaga sve sama, a ni Meli i Srećko ne mogu, sve i da hoće, da budu dežurni 24h.
  • Peconi, Peconi, zaorilo se iz mnogih grla!
  • Koliko juče sam ga video na krovu kuće, a mislim da je bio i kod Toze, ljubičastog jorgovana, odakle je virio u susedno dvorište, oglasio se vrabac Živko.
  • Eh ti matori poklisaru. Tebi ništa ne verujem. Po celi dan bazaš kud stigneš. Nikad nisi kod kuće, obratila mu se Larisa. Neko je definitivno oteo Peconija.
  • Iju, otmica, vrisnula je kajsija Vaska! Moram da upozorim moje podstanare, Milana i Milenu. Upravo su se doselili i planiraju da...
  • Ajde, de, ne drami, prekinula je u pola reči Larisa. I ko su ti sad ti Milan i Milena? I kako ti smeš da uzimaš podstanare u Čudesni vrt bez Blaginog znanja?
  • To što ti Larisa ne znaš za to, ne znači da ni Blaga ne zna, odbrusila joj je uvređeno Vaska.
  • Devojke, devojke, polako, budite dame. Bez prepirke, moliću, oglasio se Gvozden. Da pitamo naše drugare preko ograde, iza zida. Možda je Peconi kod njih.
  • Bravo Gvozdene, uvek imaš pametan predlog, reče badem Cvijan. Ajde, Ćira je najbliži, nek on zovne Blagoja, Dalibora i Radoslavu.
  • Ćiro, Ćiro - viknu Larisa!
  • Larisa, koliko puta sam ti do sad rekao da me ne zoveš Ćira. Moje je ime Ćirilo, a Ćira me zove samo Blaga i to u retkim trenucima i najčešće kad se šali sa svojim malim milim. Oni još ne znaju ko je bio Ćirilo, ali znaju ko je Ćira. Junak iz komedije "Pop Ćira i pop Spira", književnika Stevana Sremca. To sam ti sad rekao Larisa i neću više. To što si Ruskinja, ne oslobađa te odgovornosti da ponešto ne naučiš o svakom od nas, jer svi ovde živimo u ovom Čudesnom vrtu zajedno.
Je l znaš po kome si ti dobila ime Larisa? Po glavnoj junakinji romana "Dr Živago", ruskog pisca Borisa Pasternaka.
  • Dobro, izvini Ćirilo – reče Larisa. Molim te, pitaj ove iza zida da li su videli Peconija. Otet je! Nigde ga nema ovde među nama.
  • Čuli smo te Larisa, doviknuo je Blagoje umesto svih. Toliko histerično vičeš da si probudila celu ulicu. Ne, niko od nas nije video Peconija. Tačnije, bio je vrlo kratko do Marina, jutros, pred zoru, i čudi me da ga ti nisi primetila, ako se zna da ti je Marin prvi sused.
  • Mora da sam čvrsto spavala – sad vež tužno i skoro šapčući izgovorila je Larisa. Šta ćemo reći Blagoj? Evo je, nosi kafu i ogleda se.
Blaga je laganim pokretima spustila mali poslužavnik sa njenom šoljicom za kafu na stočić i radoznalo se okrenula oko sebe, a zatim je viknula;
  • Peconi! Gde si? Peconi!
Kad je videla da ga nema, brzo je prišla mestu gde je bila njegova kućica i videla da je ova prazna.
  • Srećko! Meli! Gde je Peconi?
Srećko je istrčao na gromki poziv svoje gazdarice napolje i krenuo da brzim korakom čestari kroz vrt njuškajući i tražeči Peconija.
Melanija se lenjo, gegajući se u hodu, pojavila na vratima kuće, žmirkajući. Videlo se da se tek rasanjuje i da nema pojma ni gde je, ni šta je, ni što Blaga viče.
  • Melanija, ako si ga kojim slučajem povredila.... zaustila je Blaga.
Melanija je sad, na zvuk šištavog Blaginog glasa bila razbuđena i uznemireno je krenula za Srećkom.
Blaga je i dalje hodala nervozno i brzo kroz vrt, zavirujući u svaki ćošak. Na kraju je iznemoglo sela u stolicu i pogledala u šoljicu hladne kafe, izgovarajući poraženim, tužnim glasom naglas samo dve reči; Nema ga.
Umornim hodom se uputila u pravcu kuće. Stanovnici Čudesnog vrta su gledali za njom tužnim, laganim lelujavim pokretima svojih grana.
  • Heeej narode. Kakav je ovo mir. Šta se dešava - oglasila se zvonkim glasom Melina koja se upravo probudila?
  • Tražimo Peconija. Nestao je gospođice frajlice - jetko joj se obratila Larisa. Da li se vaše gospodstvo lepo naspavalo i blagoizvolelo da se uključi u svakodnevni život ovog mesta kojem i sama pripada, a što često zaboravlja.
  • Oladi malo Larisa - ledenog glasa joj se obrati Melina. Ne gubiš vreme da me opleteš, ali o tome ćemo drugi put.
Živko, šta se ti praviš lud? Juče si skoro celog dana podučavao Peconija raznoraznim tehnikama, pričao si mu o er liftovima, šta god to značilo, a sad se praviš nevešt. Ti si jedino krilato stvorenje među nama i imaš samim tim sposobnost da brže i bolje od nas saznaš ko je oteo Peconija. Nikako ne bih volela da nam se Blaga sekira, a da od svega bude; tresla se gora, rodio se miš! Predlažem da ti ispitaš stvar i da nam svima javiš šta se desilo Peconiju? Da li se predlog usvaja?
  • Usvaja se, zaorilo se Čudesnim vrtom.
  • Dakle Živko, na posao. Ti si glavni inspektor u ovom slučaju – reče Melina i okrete se Larisi. Nisam čula da si se i ti saglasila? Uzgred, računaj da ćemo jednog dana morati da se lepo izrazgovaramo ti i ja i da vidimo odkud u tebi toliko odbojnosti prema meni? Koliko znam, ja nisam ni tvoju senku ugrozila.
Larisa nevoljko klimnu svojom glavom, malo razočarana jer joj je na neki način Melina "ukrala" primat.

Dan je prolazio sporo, a od Peconija nigde ni traga ni glasa. Blaga je mnogo puta izlazila u vrt bezuspešno ga dozivajući, prazneći i puneći njegove posude sa hranom. Srećko i Melanija su se postiđeno sklanjali sa njenog puta osećajući da su kao čuvari zatajili.

Veče se spuštalo i Čudesni vrt je lagano tonuo u nemiran san. Živko se nije vratio, a svi su ga željno isčekivali sa vestima o nestanku najmlađeg među njima, o Peconiju.

Svanulo je neko turobno jutro. Par sivih oblaka vuklo se nebom zaklanjajući sunce. Larisa se trgla iz sna, umornija no što je bila kad je zaspala. Spavala je rastrzano. Sanjala je da je Peconi zove upomoć. Tiho se obratila Roksandi.
  • Spavaš li?
    Ne. Oka nisam sklopila. Iako sam ja tek od skoro ovde i meni je teško pao nestanak mališe.

  • Kog mališe – začuo se Živkov glas. Koliko ste svi kao dobri drugari između sebe, toliko se ni malo ne razumete u ptice. Jer nećete da se razumete. Pobogu, pa Peconi je golub, uzviknuo je, našta su se mnoge glave okrenule u njegovom pravcu, rasanjeno.
  • Šta hoćeš da kažeš Živko tim Peconi je golub! Svakako da sam znala da je golub – oglasila se Vaska. Zar bih ponudila Milanu i Mileni, koji su takođe iz roda golubova, gugutke, svoju krošnju za stan, da sam baš velika neznalica?
  • Ti si možda i znala, ali ovi ostali baš i nisu. A kako to da vam nije palo na pamet da je Peconi porastao? Sasvim dovoljno da može da živi sam, da osnuje porodicu, da je možda odleteo?
  • Odleteo - zaorilo se vrtom!
  • Ko je odleteo Živko- oglasila se mala delišes jabuka Radoslava iza zida? Zašto ste se razgrajali ovako rano? Probudićete Blagu.
  • Blaga je već budna i upravo dolazi u vrt - tiho je promrljala Larisa.
Svi su se okrenuli u pravcu ulaznih vrata na kući odakle je već dolazila Blaga ogledavajući se i dozivajući gromoglasno;
  • Peconi! Peconiiiii!
Tog trenutka, niotkuda, bar su svi imali upravo takav utisak, poznati lik se pojavio i laganim pokretom sleteo na sto za kojim je Blaga svakog jutra pila kafu. Šeretski je nakrivio glavu i pogledao u njenom pravcu dok je ona iznenađena gledala u njega, onako ponositog, kako čvrstim koracima gazi po stolu, praveći pokrete kao kad se udvara golubici. Blaga se nasmejala grleno prilazeći stolu i naglas govoreći;
  • Mangupe jedan. Dobro si me uplašio. A ti? Samo si dovoljno porastao, što je meni promaklo dok sam te mazila svakog jutra. Možeš da letiš, a ja sam mislila da si još uvek ono moje malo ptiče koje sam našla napušteno, ispalo iz gnjezda, na travnjaku, ispred susedne kuće. A možda si se i zaljubio?
  • Peconi, je l sam ti rekao da će Blaga znati razlog tvog iznenadnog odlaska javio se Živko ovom. Od nje i kad bi hteo ne možrš da sakriješ ništa. Ona voli sve nas u ovom Čudesnom vrtu i pomno prati šta nam se i kad dešava. Doduše, nesporno je da si ti uspeo da je obmaneš pa je ona prvo posumnjala da si otet. Nije ni slutila da te je ljubav naterala da koristiš krila i da poletiš. Da nije ljubavi, ti bi zauvek ostao šetač po vrtu, a ovako, sad ćeš biti letač i povremeni posetilac.
Ne boj se! Neće ti Blaga zameriti. Važno je da si živ i zdrav i da te "otela" jedna lepa mala golubica. Ne budi cicija, upoznaj nas sa njom.
A tebi Tadija, svaka čast. Umeš da čuvaš tajnu - reće Živko crnom dudu Tadiji. Nije ni čudo da te Blaga posebno ceni. Eto i Peconi, naš mališa, je samo tebi poverio tajnu da je naučio da leti zahvaljujući jednoj sivoj, gracioznoj gospođici golubici sa kojom se sastajao u tvojoj krošnji.
    Peconi ga pogleda ispod oka i nastavi da se vrti u krug gučući i gledajući u Blagu veselim, sjajnim, živim očima. Ona je gledala u njega zadivljeno, smeškajući se srećno i zadovoljno.


четвртак, 04. мај 2017.

Zatvoriti ili odškrinuti vrata, pitanje je sad?



Postoje neki čudesni praškovi za koje kažu, da mogu mesto koje se otkinulo, pocepalo, iskrzalo, sastave tako da se ivica koja je popravljena, zaštopana, umetničkim vezom sastavljena, ne vidi. Čak i kad se u to dobro zagledaš. Međutim, sasvim sam sigurna da još nije izmišljen lepak, čarobni prah, lem, reč, šta već, koji može da zakrpi, popravi prijateljstvo, ili vezu, kada se jednom prekine.
Kad zatvoriš neka vrata iza sebe, možeš ih ponovo otvoriti, nije sporno. Iako naš narod ume da kaže; Istim putem se ne vraćaj!
Verujem da su ovo rekli zbog pozitivnih razmišljanja jer, valjalo bi čovek da što više vidi, sazna, upozna. Znači, ne odnosi se to baš i samo na ljude sa kojima si bio u kontaktu, pa sad kao ne treba ti oni više, niti ti njima jer kad je kraj, onda je kraj.

Možda, reći će neko, možda i može da se nastavi tamo gde si prekinuo, ako oprostiš, ako zaboraviš.
Nije sporno oprostiti jer kako je ljudski grešiti, isto je ljudski i oprostiti. Mada i to je ponekad mnogo teško, posebno ako smo nečijom krivicom izgubili nekog sebi mnogo bliskog, dragog, nenadoknadivog.

Onda, i ako oprostiš smeš li sebi da dozvoliš neobazrivost da to ode do zaborava?
Jer, ako i zaboraviš, nećeš li sebe dovesti u situaciju da ti se ponovi već viđeno?

Ima naš narod još jednu izreku koja veoma oštro kaže; Jednom izdajica, uvek izdajica!
To je, iskustveno gledajući, mogućnost da onaj, koji je, iz sebi znanih razloga, izdao onog kojeg je voleo, izdao prijatelja, izdao svoj narod, možda svoju zemlju.

Ali postoje olakšavajuće okolnosti, reći će neko, viši cilj neki, sopstveni život, zbog kojih je taj učinio delo izdaje.

Ne sudim i ne merim nikom. Nije moje da kvalifikujem razloge drugih, već samo svoje.
Spadam u one koji veoma lako oproste, svima i često i zaborave.

Opet, govorila je meni moja mudra Zaratustra, kako iz milošte zovem svoju baku Stanojku; Ako te sutra duša boli isto kao i juče, kada te neko “ujeo” za nju, dobro razmisli hoćeš li mu dozvoliti da ti i dalje priđe blizu.
Samo mora da znaš da to ne važi za tvoje dete, ako ga budeš imala. Deca dok su mala piju mleko, ali kad porastu jedu džigericu. Al' znaj i to da se svoje meso ne jede!

Ovo džigericu, shvatih mnogo kasnije, je metaforički rečeno za kojekakve “sekiracije”, koje znaju deca da prirede roditeljima usput, dok odrastaju, a ovi im pak sve opraštaju, i ne (zlo)pamte, i ne pamte, jer, kako bi kad roditelji nemaju ni kriminalce, ni kurve, ni lopove, ni narkomane, ni... oni imaju decu.
Svesni njihovih grešaka, izdaje svega onog čemu su ih učili, zlodela čak, retko će koji roditelj da svom detetu potpuno zatvori vrata.

Znači i izdaja ima dva lica; Jedno za druge i jedno za naše. Dupli aršin, rekao bi neko i ne bi pogrešio.
Treba li da bude tako? Treba li dati uvek šansu da taj neko povrati poverenje, a neće mu biti nimalo lako da to postigne sa etiketom koja iako nezalepljena uvek visi u vazduhu.
Neće li biti mučno i izdanom i izdajniku?
Izdanom jer iako je oprostio živi sa oprezom.
Izdajniku, jer je svestan da će do kraja svog života imati osećaj da se nije dovoljno iskupio.
Zatvoriti vrata nekom, ili iza sebe je najlakše. Mnogo je teško ostaviti ih otvorenim, a još teže je ponovo ih otvoriti, kad smo ih jednom zatvorili.
Ali, nije nemoguće i sve je do nas.

PS: Slike su sa Google


уторак, 02. мај 2017.

Ne vole svi blago





  • Dalibore ovo, Dalibore ono, ...mene ni da spomene.
  • Hej Blagoje, jesi li me zvao možda? Nešto sam ponovo zadremao. Dan je divan za dremku, ne misliš? Nema vetra da nas njiše tamo amo, samo ovaj blagi lahor koji je baš dušu dao za odmor.
  • Ne, nisam te zvao. Samo sam razmišljao naglas, brecnuo se Blagoje.
  • Jesi li ti to nešto ljut? Ko te najedio u ovo lepo rano jutro?
  • Pa šta misliš ko? Ona!!
  • Koja ona? Jutros baš i ne videh mnogo ljudi u suknji oko nas. Aaa, znam, misliš na Blagu. Jedino je ona bila da nas vidi od jutros, obiđe, kao i svakog dana. Pomiluje rečima, pogledom, vidi treba li nam što god.
  • Blaga, Blaga. Nije ona nikava blaga. Ona je Šicer.
  • Šicer? Ko ti je taj Blagoje? Rekao bih po tvom izgovoru njegovog imena da to nije neko ko je baš dobar.
  • I nije. Šicer je Nemački major, gestapovac, iz TV serije, “Salaš u malom ritu”, snimljene po romanu Arsena Diklića. Ugursuz jedan.
  • E Blagoje, Blagoje... Kako možeš da našu Blagu porediš sa takvom osobom?
  • Mogu! Zaslužila je, stigao je jetki odgovor Daliboru.
  • Šta je sad opet uradila, a da se tebi nije dopalo?
  • Kako šta? Je l' znaš onu granu koju mi je odsekla pre neku godinu?
  • Da, znam. Šta je sad s njom?
  • E opet hoće da mi je odseče! Ali ovog puta je rekla da će mi odseći celu. Ne samo delimično, kako je uradila prošli put.
  • A sećaš li se Blagoje kad je tad, tog prošlog puta to morala da uradi i kako je to uradila i šta ti je rekla? Zašto ćutiš sad? Što ne kažeš da je došla i da ti se lepo izvinila što mora da ti odseče samo deo te grane jer se ista zamotala oko telefonske žice. I još je rekla da preko te žice ima prozor u svet; telefon, televiziju i internet. Pa te lepo zamolila da tu granu, pustiš da raste ispod žice, da je ne uplićeš oko žice. Ali ne. Ti si rešio da ne uradiš kako te Blaga lepo zamolila, već onako kako ti hoćeš. A zašto pitam te ja? Zar još nikako ne možeš da joj oprostiš što ti je dala ime Blagoje?
  • Ne mogu! I neću! Neću! Zašto je meni dala to glupo ime? Eto, tebi je dala ime Dalibor. Baš lepo ime. I samo je slušam, jesenas; Bravo Dalibore! Svaka ti čast Dalibore! Baš si mi lepe orahe podario. Nema veze što ih nema mnogo, iduće godine biće ih više! Na zdravlje ti bilo Dalibore! A meni? Šta je meni rekla?
    Možeš ti i bolje Blagoje.
  • A zaboravio si da je rekla da nije strašno što nisi imao puno oraha i da je to sigurno zato što te onaj severac oprljio onih hladnih, prolećnih dana baš u doba cvetanja, a ti si u tom, severnom ćošku. I da je rekla da se ne sekiraš previše jer je njoj dovoljno da ima oraha za njenu rakiju orahovaču. Zaboravio si Blagoje, da ona samo od tebe bere male, mlade oraščiće i da samo od njih pravi sebi lek, rakiju orahovaču. Ne bere ni sa mene, ni sa Gvozdena, već ih samo od tebe uzima.
A pitaj Blagoje nas, mene i Gvozdena, da li bismo voleli da darujemo svoje orahe za njenu, lek orahovaču? Ja bih, sigurno. Čak više, bila bi mi čast. Ma dao bi da mi otkine i sve listove i pere svoju kosu stalno u toj vodi sa orahovim listovima, pa da joj kosa postane boje mahagogija, ali...Blaga voli svoje sede vlasi. I ne voli da nas kida tek tako. Nikog od nas iz njenog Čudesnog vrta.
  • Rakija kažeš? Kako može rakija da bude lek Dalibore? Prolupao si skroz na skroz pored nje, Blage, kako je zovete. Rakija samo može da nekome naruši zdravlje, a nikako da pomogne.
  • E moj Blagoje. Vidi se da od ljutnje nikad ne obratiš pažnju na razgovore koje Blaga vodi sa svojim prijateljima. Vidi se da ne znaš da rakija orahovača dobro deluje na zdravlje štitne žlezde i da se ne loče, već se pije samo mala, malecka čašica, pićarin, kako kaže Blaga. A to ti je čašica veličine naprstka. I da, čuo sam, rekla je da se pije ujutro, samo jedna, na tašte.
Toliko si sebi mozak zamutio svojom ljutnjom da ne slušaš nikad Blagu, a šteta je moj Blagoje, velika šteta. Naučio bi nešto i saznao bi koliko tebe posebno Blaga voli jer si njen prvi orah, njenom rukom posađen i negovan. I znao bi kako stalno govori da ličiš na orah iz bašte njene bake za koji je vezuju najlepše uspomene.
Znaš Blagoje, poružniš iz mesta kad se tako narogušiš bez razloga i kad dozvoliš da te ljubomora izjeda bespotrebno. I da znaš Blagoje, lično bih mnogo više voleo da mi je Blaga dala neko drugo ime, a ne ime po tamo nekom pevaču, koje joj je, kako je i sama rekla tek onako, palo na pamet. No, ne ljutim se. Znam da i mene voli na svoj način, kao i sve nas, uostalom.
Dok ti, ti si dobio ime njenog druga iz osnovne škole. Sećas se?
Išla je oko tebe sa sjajem u očima i rekla ti doslovce; Znaš šta, daću ti ime po mom drugu iz školske klupe, Blagoju Blagojeviću. Bio je tih, povučen, plavokos dečak sa kojim sam sedela jedno vreme u klupi. Neko reče da je otišao iz ove dimenzije, ali je vest nepotvrđena. Ako jeste, ti ćeš čuvati uspomenu na njega, a ako nije opet ćeš rasti njemu na zdravlje, a meni na veselje.
I dok je ona to tebi govorila, naišla je komšinica preko puta i pitala je s kim ona to razgovara, kad nikog nema na ulici? Blaga se samo nasmejala i rekla da te je upravo krstila, dala ti je ime. Komšinica se nasmejla i rekla da joj je mnogo interesantna ta njena navika da svoje drveće, voće, cveće, krsti i daje im ljudska imena. Blaga je samo upitala: Pa zar nisu oni isto živa bića?
  • Nije mi trebalo to njeno ime kad već imam svoje staro, latinsko ime, Juglans.  
  • Ha, ha, ha, ha! Baš si smešan Blagoje. To nije samo tvoje ime. To je ime za sve orahe koji postoje na svetu, zajedničko ime, jer smo zajedničkog roda. Blaga je svima nama, tebi, Gvozdenu i meni dala vlastito ime. Ajde reci, koji još orah, evo samo ovde, u ovoj našoj ulici ima svoje vlastito ime? Ni jedan! Samo mi, Blagini orasi imamo svoja vlastita imena. I hteo ti to sebi da priznaš ili ne, svakog od nas ona voli na poseban način, ali nas voli. Tebe najviše iako ti to ne primećuješ.
Šteta je Blagoje da te je ljubomora na mene, čak i na Gvozdena toliko zaslepela da nisi video sve ovo. Ja sam ipak morao sve da ti kažem. Eh da, i ono najvažnije, zar nisi primetio da imaš slično ime sa Blagom?
Ljubomora nije dobro osećanje moj Blagoje. Izjeda onog ko je ljubomoran iznutra, a tebi može i da odmogne u rastu, a onda ćeš, svojom krivicom imati manje oraha i opet ćeš se ljutiti ako ti Blaga bude rekla; Nije strašno Blagoje, sledeće godine biće bolje.
Umesto da si srećan što te prvog okreči, pa se tako beo šepuriš i vineš se ko jablan put neba, pa zatreseš granama onako, razigrano kad te prva kumrija poseti, a i uši načuljiš kad čuješ da Blaga priča sa onom njenom omiljenom živuljkom kojoj kaže; Ne kod Blagoja Srećko! Njega da si ostavio na miru!
Sve ja vidim i čujem Blagoje i žalosno je da ti to nisi do sad video. Sekiraš se tu, za jednu grančicu, a dobro znaš da će to Blaga da uradi najbolje ne po sebe, no za tebe.
  • Heej, šta to vas dvojica mumlate tako tiho između sebe - viknula je Larisa preko ograde. Pričajte naglas da možemo da vas čujemo i mi sa ove strane zida.
  • Ništa tako važno što ti ionako nećeš saznati draga Laro od onog dokonog, starog vrapca Živka koji ti svako malo ispriča sve naše razgovore i sa ove strane plota i iz svih budžaka Čudesnog vrta do kojih ne možeš da dopreš sama. Dobro ti jutro!
  • Dobro ti jutro Dalibore! Imamo novog stanovnika u našem Čudesnom vrtu, kleku, po imenu Roksanda. Eto, reci i Blagoju da zna da je među nas stigla jedna bockava, zimzelena gospođica. Eh da, koliko da znate, ona poklisarka, Selena, dobila je šest prinova. 
PS: Slike su sa Google

субота, 29. април 2017.

Bockanje koje je najavilo još iglica



Zvezda Danica je dremljivo žmirnula i pogledala Mesec koji je nedaleko od nje tiho zevao naprežući se da ostane budan.
  • Hajde Danice tiho joj je šapnula Zora, gvireći iza oblaka, odvedi ga na spavanje i lepo ga ušuškaj do sledeće noći da ja mogu lagano da zarudim i probudim Sunce. U Čudesnom vrtu je noćas bilo mnogo uzbudljivo i red je da se to raščuje.
Zvazda Danica iskosa, sanjivo baci pogled u njenom pravcu i vide kako se ova, Zora, lagano provlačila između oblaka na kojem su ona i Mesec lebdeli, gurajući svoju beličastu svetlost između njih dvoje lelujavo, kao da se njiše na nekom plamičku pomeranom vetrom.
  • Dobro, obratila joj se tihim glasom. U pravu si. Red je da idemo i mi da se odmorimo. Bila je ovo duga, naporna i tamna noć koju je trebalo da osvetlimo mnogo više no uobičajeno baš zbog događaja u Čudesnom vrtu.
Zagrlila je svog brata Meseca i tiho uzdahnuvši, polako je zatvarala vrata noći sklapajući umorno svoje oči, prepustivši Zori da donese dan i razbudi Sunce.
......  
  • Heej, nemoj da me bockaš! Ko si ti? Otkud ti ovde?
  • Oh, oh, izvini. Nije bilo namerno. Samo sam se malo proteglila. To uvek radim kad sviće dan. Ja sam Roksanda, kleka. Novi stanovnik ovog Čudesnog vrta. Tako sam čula da se zove ovo mesto od nje, one koja me ovde smestila.
  • Kleka? Nisam znala da su one tako bockave.
  • Jesmo, jer smo mi četinari.
  • Četinari? Šta ti to znači?
  • Imamo čekinjaste, igličaste listove koje menjamo svake četiri godine. Otuda ime četinari.
  • Hoćeš da kažeš da ti u jesen ne opadne lišće kao meni?
  • Upravo to. Ja sam zimzeleno drvo. Kao moj rođak čempres. Kao što su borovi i jele i tise i ostala zimzelena stabla, drveće koje je i zimi zeleno. A ti? Ko si ti?

  • Ja sam Larisa. Sibirska breza. I ovo je moj ćošak, tako da nemoj da me guraš jer si bockava. Ali, u u svakom slučaju dobrodošla u Čudesni vrt. Ovde će ti biti mnogo dobro. Blaga voli biljke i životinje.
  • Ko je Blaga?
  • O, pa kako ne znaš. To je ona što te tu postavila da rasteš. Mi, stanovnici vrta,  smo joj dali to ime jer je prema svima nama nežna i blaga. Ne znamo njeno pravo ime. 
A ti, otkud tebi ime Roksanda? Mora da ti ga je ona dala. Ona uživa da nam daje imena iz njenog sveta. I sva su lepa i primerena svakom od nas.
Evo, do tebe je Marin, tamaris. Ona kaže da je on Dalmatinac, ustvari da je najlepše tamarise videla u Dalmaciji. Zato je on dobio to ime. Čula sam je kako to objašava jednoj svojoj prijateljici dok su šetale vrtom. Mene posebno voli. Zove me i Lara. Kaže, ona je bila junakinja jedne knjige. Skoro je stigao novi stanovnik bašte, iz Sibira, kao i ja. Čula sam da je i on dobio ime primereno svom poreklu, doktor Živago.
  • A jel on stvarno doktor?
  • Ma nije, ali Blaga kaže da je on limun i da limun leči skoro sve, jer ima u sebi mnogo važan vitamin C. Eto, Blaga kaže da sam i ja lekovita, za mnogo tog. Ona povremeno pije čaj od mojih listova. Kaže da je to dobro za cirkulaciju. Ne znam da ti kažem šta je to cirkulacija. A ti, jesi li i ti lekovita Roksanda? Mora da jesi jer Blaga voli da su stanovnici Čudesnog vrta svi na svoj način čudesni. Zato i zove ovaj vrt čudesnim.
  • Čula sam je gde govori da je srećna što me ima jer i ja lečim bubrege. Ne znam kako, ali nekako joj verujem. I ja sam stekla utisak da je Blaga mnogo dobra. Znaš kako me nežno namestila. Pa me pomilovala i dala mi ovo lepo ime. Kaže, bićeš moja Roksanda đevojka. Kao što je prava Roksanda bila žena srpskom caru Dušanu koju je za njega osvojio njegov sestrić, junak Miloš Vojinović.
  • Eh da, voli Blaga da nam daje ta stara imena. Da se upamte, kako kaže i da se ne zaborave. A i ti, čudo da si se baš jutros obrela ovde, kao pretskazanje događaju.

  • Kakvom događaju Larisa? Šta se to desilo?
  • Ne znaš? Došapnula je Koviljka Budimki, a ova meni. Imamo nove stanovnike Čudesnog vrta.
  • Koviljka, Budimka? Ko su ti one?
  • Ej Roksanda, izvini. Sve zaboravim da si nova u vrtu. Koviljka je mlada jabuka, Petrovača. Blaga je nju uzgojila sama, iz semenke. Ove godine je prvi put cvetala i Blaga se nada bar jednoj jabuci od nje.
  • Kažeš Petrovača, a zove se Koviljka, malo si me zbunila.
  • Koviljka je jabuka sorte Petrovača, koja sazreva prva, oko Petrovog dana, u julu mesecu. Blaga kaže da je sočna i da je mnogo voli, iako nije baš neki veliki ljubitelj tog voća.
  • Pa što je onda posadila i tu drugu, Budimku?
  • E za nju kaže da je to njena omiljena jabuka, još iz detinjstva. Ima i jednu kojoj nije dala ime. Ostavila joj njeno, rođeno. Zove se Grenni Smith. Ona je zove zelenika i kao da je ne voli. Blaga kaže da mnogo kisela da se jede, ali je odlična za kolače. Nemam pojma šta su kolači, ali Blaga kaže da tu jabuku najviše voli njena ćerka i da je zato i ona ovde u Čudesnom vrtu. Ona je i najstarija i ima poseban tretman kao takva.
  • Kako poseban?
  • Blaga sedi uvek ispod nje i tu odmara i čita. Voli njenu, kako kaže, prozračnu hladovinu. I kaže da posebno voli kad procveta. Sva se okiti cvetovima kao divlja trnoružica.
  • Pa jabuka i jeste iz roda ruža moja Larisa. Nego, nikako da mi kažeš, šta se to noćas desilo u Čudesnom vrtu.
  • Eh tako ti je to kad se ja raspričam, a nemam baš često priliku da pričam sa nekim ženskog roda. Vidiš i sama da su oko mene sve sami muškarci, osim one uspavane lepotice, tamo, pored pojilice za leptire, koja čeka da baš otopli pa da tek onda, lenjo, razvije svoje listove. Ona mnogo sekira Blagu. O njoj ću ti pričati neki drugi put, da ne probudim ove muškarce koji još uvek spavaju. Sa njima ću te upoznati kasnije. Znaš, u ovom našem čudesnom vrtu nema samo drveća. Ima i cveća, ptica, insekata i domaćih živuljki, kako Blaga zove neke. A ima i onih koji su čak iz šume došli ovde, da žive sa nama. Ne budu tu stalno. Dođu kad im prigusti. To je moje mišljenje.
  • Kako kad im prigusti?
  • Pa tako, kad treba da na primer na svet donesu svoje mlade.
  • Heej, je l' ti to hožeš da kažeš da se noćas neko rodio ovde u Čudesnom vrtu?
  • Baš to hoću da kažem. Ježica Selena je dobila male ježeve. Zato je mesec noćas sjajio posebno jakim sjajem, a i zvezda Danica mu je u tome pomagala. Zar nisi i sama primetila?
  • Nisam. Mnogo mi je žao, ali bila sam strašno iznurena. Možda zato što sam tek stigla ovde, u ovaj, kako kažeš Čudesni vrt. Spavala sam čvrstim snom, sve do jutros, kad sam se promeškoljila i kad si me ti rasanila svojim uzvikom da te ne bockam.
  • Pa dobro, nemoj da se ljutiš na mene Roksanda, ali nije prijatno da te probudi bockanje. A i pre no što si me ti bocnula, ometalo mi je san sašaptavanje Koviljkino sa Budimkom pa sam im doviknula da prestanu, da nas puste da s mirom spavamo. One su mi onda dojavile da je Selena uspešno na svet donela šest malih ježeva. Eto, tako si ti takva bockava, i ne sluteći, svojim dolaskom u čudesni vrt najavila njihov dolazak.
  • A gde su oni sad Larisa? U kojem delu vrta?
  • Ti si još malog rasta i ne možeš ih pogledom dosegnuti, ali, Blaga je Seleni napravila kućicu u onom gornjem delu vrta, dijagonalno od nas dve.
  • Zašto imam utisak da si ljuta na Selenu Larisa? Nekako kad je spomeneš glas ti dobije opor ton?
  • E to ću ti drugi put ispričati Roksanda. Ipak, mnogo se radujem malim ježevima. I nadam se da će bar neki od njih ostati u vrtu, da se neće kao poklisari, kao majka što im je, zaboraviti i otići odavde. Blaga je uvek mnogo žalosna zbog tog. Heej Koviljka, šta se dešava tamo? Je li se probudila gospođa zaštićena – viknula je Larisa u pravcu jabuke Petrovače koja je rasla nedaleko od ježeve kućice, a koja se sanjivo klatila na ranom jutarnjem povetarcu zbunjeno se ogledavajući oko sebe i tražeći pogledom onog ko je pozvao.

Zora je uveliko svanula i prvi zraci sunca obasjali su neveliku baštu. Rosa se caklila na listovima drveća i laticama cvetova sa sjajnim odblescima duge, koja kao da je želela da svojim divnim bojama pridonese lepoti rađanja novog života u Čudesnom vrtu.

PS: Slike su sa Google

четвртак, 06. април 2017.

The Versatile Blogger Award





Nominacija  za The Versatile Blogger Award koju sam dobila od svojih koleginica blogerki, Mirne i Nede, me veoma obradovala u prvi mah, ali me i rastužila. Jer, ta igrica, više od igre, je kružila među blogerima koji su na Wordpress platformi, a ja sam na Blogger-u. Zahvalila sam se u komentaru obema, kako i dolikuje, sa namerom da ne pišem tekst na ovu temu, ali sam videvši da je mnogo blogera upravo sa “moje” platforme nominovano i da su napisali post na temu, promenila svoju odluku. Kako reče jedna blogerka, al' da me ubijete ne mogu da se setim koja, ne zamerite, ipak sam ja gospođa u godinama,  pozvana sam ljubazno u goste. Poziv u goste nikad ne odbijam, osim ako nemam neki strašno veliki i neodložan razlog.
Kako su meni obe blogerke posebno drage osobe tako sam ipak odlučila da im se ovim redovima posebno zahvalim na nominaciji mene, za ovu nagradu koju dele upravo blogeri, blogerima, a koja je samim tim značajna. Meni posebno i tim pre jer volim da se igram.

Pravila ove igrice nalažu sledeće;
    1. Zahvaliti se blogeru koji vas je nominovao!
    2. Nominujte do 15 blogera (možete manje ali ne više) i obavestite ih!
    3. Podelite sa svima 7 činjenica o sebi
    4. Objavite sliku nagrade u svom tekstu i ova pravila
Hvala vam, još jednom što ste mislile na mene Mirna i Nedo!
Obe ste mi ulepšale ove dane podarivši mi lepa osećanja, koja su veoma potrebna svima nama :)

Sedam činjenica o meni bi bile sledeće;
  1. Veoma, strašno, mnogo, puno  sam radoznala, ali ne da virim u tuđe dvorište, već da saznajem, učim, ono što ne znam.
  2. Nepopravljivi sam optimista. Kod mene je čaša uvek polu puna.
  1. Volim sve zimske sportove, ali ne umem da skijam :(
  1. Ne volim horor filmove
  1. Još uvek volim da maštam
  1. Volim Sokobanju
  1. Volim aktivno pasivan odmor - čitanje u horizontali
Kako pratim ovu gricu poslednjih dana zapazila sam da su skoro svi blogeri čiji rad i sama redovno pratim uglavnom nominovani što meni otežava nominaciju sledećih.
No, nominovala bih nekoliko koji su možda, ostali uskraćeni za nominaciju:







Hvala još jednom i svima srećno druženje i pisanje i dalje.

уторак, 21. март 2017.

Snežne grudve




Pogleda usmerenog u pravcu dečaka koji se sa osmehom na licu okrenuo prema psu koji je ležao nedaleko od klupe u obližnjem parku, srknula je hladnu radlu sa uživanjem razmišljajući koliko je malo potrebno za sreću, ili zadovoljstvo. Nastavila je da čita otvorenu knjigu ispred sebe, pomno, kao da je to najvažnija stvar u tom trenutku. Laganim pokretom je ispružila drugu nogu ispod stola i diskretno je protegla. A onda je čula krckanje. Njoj dobro poznati zvuk. Podigla je iznova pogled s knjige prinoseći čašu sa omiljenim napitkom svojim ustima i usmerila pogled u pravcu dolazećeg zvuka.

Tačno preko puta staze, naspram stolova bašte kafea u kojem je sedela kao i svih dana pre ovog i ispijala svoje omiljeno, letnje osvežavajuće piće, stajao je visok čovek žurnim pokretima nameštajući pokretnu “radnju” za pravljenje kokica.
Kokice su pucketale i ispadale u slapovima iz posude svud okolo ograđenog prostora od pleksiglasa koji je služio i kao spremište za gotove kokice i kao izlog. Čovek je žurnim pokretima kačio papirne kese sa amblemom njegove manufakture sa ispisanim cenama na svakoj; mala kesa 50 dinara, srednja kesa 100 dinara, velika kesa 150 dinara i ekstra velika kesa 200 dinara. Zatim je uključio stari stereo portabl radio sa koje se začula poznata Sinatrina melodija “My way”.
Moja baka je uvek pravila kokice za badnji dan, sinulo joj je u trenutku, u mislima.
.....

Ušla je žurnog koraka u toplu kuhinju duvajući u promrzle prste jedne ruke dok je u drugoj držala staru, oveću, crnu tučanu šerpu koju je brzo spustila na sto, trljajući brzo tu ruku, drugom zagrejanim rukom.
  • Ala je stegao mraz, a sneg i dalje pada - rekla je umornim glasom.
Izvadila je iz velikog džepa kecelje nekoliko malih klipova kukuruza kokičara, tamne višnjeve boje i počela da ih kruni na poslužavnik koji je stajao na stolu.
Ona je sedela na svojoj šamlici pored šporeta i pratila svaki njen pokret. Stolu se primakla starija tetka i uzela jedan klip kukuruza kruneći ga neveštim pokretima.
Stariji ujak je leškario na krevetu posle ručka, dok je mlađi sedeo za stolom i čitao “Borbu”, povremeno naglas čitajući neki naslov.
  • Ajde Milane da iskokaš kokice, obratila se sinu koji je dremao. Ti si glava kuće, a i najjači si, brzo je izgovarala istresajući svoju kecelju.
  • Ti Lale podjari dobro vatru, obratila se mlađem sinu, a ti Rajna zovni Caru i polako počnite da pripremate večeru - rekla je gledajući u devojčicu na šamlici. Aj' ti rano zovni brata da jedemo kokice. Eno njega u sobi, čita knjigu.
Ona se poslušno digla da uradi ono što joj je baka rekla. Hitro je zatvorila vrata od sobe u kojoj se nije grejalo i još brže je pomerila zavesu sa stakla na vratima da vidi dalja dešavanja u kuhinji.
Svi su mirno i poslušno radili zadate poslove. Osetio se miris pečenih kokica i ona i njen brat Momčilo su zauzeli svoja mesta za kuhinjskim stolom u iščekujućoj pozi.
Ujka Milan je snažnim pokretima drmusao tučanu šerpu u kojoj su pucketale gotove kokice.
  • E baš da vidim hoće li ove godine biti manje “puvanjaka”, hoću li te najzad oženiti - čuo se bakin glas dok je gledala u pravcu svog starijeg sina koji je pekao kokice. Ovaj se samo osmehnuo na njenu opasku.
Ubrzo se na stolu našla puna šerpa mirisnih, belih, svežih kokica. Ona ih je gledala kao omađijana dok joj je ispred očiju igrala jedna druga slika, slika snežnih grudvi koje je prodavao čika Bedrija.

Čika Bedrija je bio Goranac koji je njima donosio seckana drva za zimu u jesen, ali i zimi, ako bi im zafalilo.
Od ranog proleća do kasne jeseni čika Bedrija je prodavao kokice, divne kokice oblika snežnih grudvi koje su bile slatke i mirisale su na sirup od malina, koji je njena baka pravila njima, deci, da imaju zimi.
Uvek se čudila kako je on to od kokica pravio grudve, slatke i ukusne koje su volela sva deca iz kraja. Svaka grudva od kokica, koštala je po 5 dinara. Za nju je to bio ogroman novac tim pre što onda deca nikad nisu dobijala novac, osim ako nisu dobijali zadatak da kupe nešto u prodavnici kod čika Arse.
Pamti kad joj je jednom njen ujka Lale kupio grudvu od kokica od čika Bedrije.

Sedela je na betonskom stepeniku ispred njihove dvorišne kapije i gledala šta se dešava na ulici. Bilo joj je dosadno. Odjednom je videla njenog ujaka kako dolazi ka kući i potrčala mu je u susret i skoro se sudarila sa čika Bedrijom i njegovom kutijom. On je zastao da je pomiluje po kosi. Utom je i njen ujak stigao do njih i pozdravio se sa njim kao sa starim znancem.
  • Šta imaš - pitao ga je?
  • Kokice, grudve - odgovorio mu je čika Bedrija.
  • Daj mojoj malenoj jednu! I čuj, kad prođeš našom ulicom, daj joj svaki put, ja ću da ti platim. Ti pamti. Je l' može?
  • Može. Platićeš kad donesem drva, rekao je čika Bedrija.
Od tog dana moglo bi reći da se zaljubila u njihov ukus, jednostavno ih je obožavala. Postale su njen omiljeni “slatkiš”.
Čika Bedrija je grudve od kokica prodavao svakog dana po ulicama u njenom kraju. Nosio ih je u ovećoj, dubokoj kutiji zavezanoj popreko debljim kanapom, koji mu je ujedno služio da ga namakne preko jedne, najčešće desne ruke. Grudve je hitrim pokretima vadio iz kutije levom rukom i pružao ih kupcu na jednom četvrtastom, belom pak papiru, oblika omanje kuhinjske salvete. Pamti da je bila začuđena kako on to spretno radi, sve jednom rukom, jer je drugom držao kutiju sa grudvama od kokica.
Ona ga je željno iščekivala ispred svoje kapije. 
Nekad ne bi došao. Sutradan bi joj rekao da je, dok je došao do njihove ulice sve kokice prodao, ali je zato danas došao prvo kod njih, u njihovu ulicu.
Seća se, kad je jednom čekajući ga da dođe, kao i uvek, iz pravca Kruševačke ulice, on došao iz pravca Strumičke. I pamti kako je Pera, koga su zvali seronja, izleteo kao tajfun iz svog dvorištai kupio, njoj se učinilo naramak grudvi.
A onda je iz svog dvorišta izjurio i debeli Aca i videla je gde i on nosi pun naramak od kojih mu je jedna grudva ispala, pa je jurio za njom pokušavajući da je dohvati sa svim onim u naručju.
Pa je onda, gle čuda, iz vile izašla i Lola i kupila dve. Jednu za nju, drugu sigurno za njenu sestru Lenu.
Sad je već bila ustreptala od straha da dok stigne do nje, za nju neće biti grudve od kokica.
Znala je da mora da čeka na kapiji, takav je bio dogovor. Nije smela da ide nikud sama dalje od kapije njenog dvorišta bez pitanja. Nije mogla da pita baku za dozvolu jer bi možda čika Bedrija u međuvremenu, dok ona ode do kuće i vrati se, otišao. Zato je stajala premeštajući se s noge na nogu i nestrpljivo iščekujući čika Bedrijin dolazak. Ma pamtiće taj dan za ceo život, jer njenoj muci nije bilo kraja.
Iz vile “Katarina” je izašao njen školski drug, Veroljub i kupio i on pregršt grudvi. Onda je, čak i stari profesor Palamarević, strah i trepet sve dece iz ulice, izašao kroz svoju kapiju, prešao preko ulice gegajući se na onoj svojoj kraćoj nozi do Bedrije i kupio je ni manje ni više 4 grudve.
Uglom oka je videla i kuma Dragana iz dvorišta do njenog kako trčeći stiže do svoje kapije i kupuje dve grudve.
E sad su joj suze krenule same, od straha da za nju neće biti snežnih grudvi, njenih omiljenih kokica koje je pravio i prodavao čika Bedrija. U tom trenu i njegova visoka prilika se obrela ispred nje. Zastao je i seo nekako umorno na betonski stepenik pored nje i nežno je pomilovao po glavi. Onda je zavukao duboko ruku u kutiju dok je njoj srce drhtalo kao list i iz nje izvadio dve grudve kokica i uz širok osmeh joj pružio.
  • Uzmi! Obe su za tebe. Pokrio sam ih papirom i sakrio da se ne vide jer sam znao da sediš ovde i da me čekaš.
  • Jedi rano i ti kokice. Poješće ti ovi alamani sve, ako ne požuriš, uz smeh joj se obratila baka i trgla je iz misli.
Ispružila je svoju malu ruku i zagrabila punu šaku mirisnih toplih kokica iz stare tučane šerpe trpajući ih u usta i misleći na čika Bedrijine kokice kao snežne grudve.
  • Lale, ako vidiš Bedriju, reci mu da nam donese još dva džaka drva, omalilo je - reče baka mlađem sinu.
  • Ujko, reci mu da donese i kokice, grudve, ako ima - oglasila se mala devojčica. 


Nikada više nije jela kokice oblika snežnih grudvi i ne zna da li ih neko još negde pravi, prošlo joj je kroz glavu dok je ustajala od stola i prelazila preko puta da kupi sebi ekstra veliku kesu vrućih, snežno belih kokica.

PS: Slike su kao i uvek sa Google

уторак, 28. фебруар 2017.

Život je kao reka




Gospođa Kora se probudila kao i uvek veoma rano. Razgrnula je zavesu na prozoru, odmah pored uzglavlja njenog kreveta da bi videla dešavanja napolju. Dan je uveliko svanuo i magla se digla iznad vrhova planine.
Laganim pokretima je ustala i sela na ivicu kreveta. Sedela je mirno gledajući okolo sebe, pri tom ne pomerajući glavu. Čekala je da joj se otostatski pritisak izniveliše da bi zatim ustala bez bojazni da se neće opatositi tu, na sred sobe.

Gospođa Kora nije ustajala nikad naglo posle jednog pada u nesvest pre ravno trideset godina kad su je jedva povratili. Posle tog pada je išla na ispitivanja, da se utvrdi šta se to desilo i šta je uzrok te ranojutarnje nesvestice. Pregledi su bili više-manje neprijatni, a zaključak posle svih je bio da ima izuzetno osetljiv centar za ravotežu. Dat joj je savet da iz postelje, posebno ujutro, nikad ne ustaje naglo.
Ona jeste sve do tad skakala iz kreveta i žurila u novi dan, kao da se plašila da će joj pobeći vreme, da neće stići sve. No, posle tog, shvatila je da vreme čak i da hoće ne može ni da stigne ni da uhvati. Sva je sreća da je bila dovoljno mlada da se zaustavi sa tom svojom navikom skakanja iz postelje kao da je izbačena iz katapulta na vreme jer je sebi omogućila da joj se posle tog takva nesvestica nikad ne ponovi.

Laganim pokretom okrenula je glavu u pravcu odakle se čulo hrkanje. On je još uvek spavao. Ustala je i stavila džezvu sa vodom za svoju jutarnju kafu i umornim korakom se uputila u pravcu kupatila.
  • Odakle mi ovoliki umor - razmišljala je sporo vukući noge po podu dok se kretala. Nit sam orala, nit kopala, a umor nikako da se izgubi. Predugo traje, iako u poslednje vreme sasvim dobro spava. Čak i u vreme punog meseca, koji zna da joj još kako poremeti ionako lak san.
On nije više hrkao. Začudo, nije joj smetalo. Nije razmišljala da mu se obrati. Nije želela da zna da li spava ili se samo pravi da spava čekajući da ga ona oslovi kao i uvek prva. Nije nameravala to da uradi. Ne ovo jutro koje joj se u moru svih do sada učinilo posebnim. Možda zato što se proleće osećalo u vazduhu i što je jedna mala senica od ranog jutra neumorno pevala na grani visoke jele u dvorištu preko puta.

Izašla je na terasu da proveri nije li previše hladno da tamo popije svoju kafu. Bilo je. Neki hladan vetar je s vremena na vreme kao u mlazu hladnim talasom dunuo kroz pustu ulicu.

Pila je svoju kafu sitnim gutljajima uživajući u njenoj vrelini. Mnogo je volela vruću kafu. Hladnu je ne bi ni pogledala.
On je najzad otvorio oči i pogledao je ispitivačkim pogledom. Nije joj se obratio. Nije joj poželeo ni dobro jutro. Odavno joj se ne obraća. Čeka da to ona uradi prva. Kao uvek. Ona nije danas imala ni snage, ni volje za to. Nije htela da odgoneta njega i zagonetku vezanu s njim.
Da li je danas samo bolestan ili je danas i manipulator. Nije htela ni da ga pita hoće li joj se pridružiti u šetnji. Znala je da će reći da neće. Da ga bole noge, da mu nije dobro, da nije dobro spavao, da nije...
Previše izgovora je čula do sad da bi želela da čuje još neki. Mada bi bilo lepo da paleti ovejanih i izanđalih doda neki novi. Umorila se od njegovih izgovora.

Isprva mu je verovala, brinula, pazila, a onda je, uz pomoć stručnjaka spoznala da jeste bolestan, ali i da je folira.
Mogla je ona da istrpi i to foliranje, kao i do sad što je, ali ne i danas.
Danas ide u šetnju do reke. Danas ne želi da joj neka njegova opaska pokvari taj lagani titraj u stomaku. Onaj titraj kad jedva čekaš da vidiš nekog ili nešto, pa si nestrpljiv.

Zaključala je vrata sama, ne želeći da ga uobičajeno digne da on to uradi. Imala je običaj da ga uposli nekim sitnim radnjama ne bi li ga izvukla iz postelje i tog njegovog sveta u kojem je obitavao većinu vremena u toku dana. Tim sitnim zaduženjima je neprestano pokušavala da ga uključi u spoljašnji svet, u njen svet. Ponekad bi joj to vrlo uspešno polazilo za rukom, češće ne.
Nije želela da rizikuje još jednu navalu ljutnje i besa ukoliko se on ne bi odazvao, što je uglavnom bio slučaj. Ne danas. Danas je odlučila da se pozabavi sobom.

Zastala je na trenutak i žmirnula na ulazu ispred zgrade. Sjaj sunca je bio šljašteći. Uputila se dobro poznatom ulicom koja je vodila ka reci i starom perivoju pored nje.
Koračala je lagano, nogu pred nogu.
  • Čemu ovakav život. Sam si, a nisi sam – razmišljala je hodajući i gledajući vrhove planine iznad koje su titrali mali, beličasti oblačići.
U čemu je svrha trošiti vreme postojanja kad nemaš cilj, kad nemaš razlog koji ti daje podstrek da opstaješ, da dišeš. Zar samo da budeš? Da bi bio nekome štaka, sluga, garde dama, negovateljica?
Da nemaš ni dobro jutro za neki lepši početak dana?
Misli su kolale kroz glavu gospođe Kore većom brzinom no što je ona hodala.

Začula je šum vode i to ju je prenulo i dozvalo u stvarnost. Približila se ogradi malog mosta odakle je mogla da vidi buk reke koja je već porasla i koja je svojom jačinom nesumnjivo najavljivala skoru smenu godišnjeg doba.
Reka se nekako rasula  i raširila  despotski preko svojih kamenih stega. Tekla je raspojasano, žurno i slobodno.
U jednom svom delu, gde bi se leti skupljalo mnoštvo kupača, ličila je na jezero tamne modrozelene boje.
Drveće neposredno uz obalu, još uvek je spavalo zimski san iako je reka hučala, propinjala se preko kamenih prepreka na svom toku, da bi se opet smirila u nizini i onako, lenjo i pitomo tekla praveći sitne talasiće.

Gospođa Kora je gledala u reku i razmišlala kako ona kad istekne iz svog istoka ne zna kojim putem će dalje teći. Kako i kad uspe da ukleše neki svoj put uvek joj se na njemu nađe poneka nova prepreka u vidu kamena, stene, debla, planine čak.
I kako je ona sa nekom snagom punom žara skoro veselo zaobiđe, preskoči, izdubi i nastavi da teče.
Dok teče, ona ne radi ništa drugo osim tog, samo teče. Mirno ili valovito. Skokovito ili široko, razdrljeno ili kipeći zapenušano kad je stegnu, ali ona i dalje teče. Ide ne zaustavljajući se do svog kraja za koji i ne zna gde je.
Niti pita nekog, nit s nekim razgovara.
Možda ipak priča sa ribama kojima daruje stan i hranu, a one je za uzvrat čiste, ili sa granama vrba koje se kupaju u njenim talasima dok kraj njih u brzom mimohodu prolazi..

Gledajući u reku ispred sebe gospođa Kora je iznova spoznala da je i život kao reka i da mu se, kao što to i reka radi, valja samo prepustiti.
Nekako kao da bude lakše kad se prepustiš, možda ponekad zastaneš, sačekaš, ne žuriš.
Kao i reka što stane na tren kad naiđe na neko novo deblo na svom vodotoku, a onda nastaviti obilazeći ga ili ga preskačući, samozadovoljno i dostojanstveno jer je savladala još jednu prepreku.








петак, 27. јануар 2017.

Ej Srbijo zemljo umirućih, ostavljenih i zaboravljenih






Godina 1977.

Jedna žena, primljena pet dana ranije sa spontano rupturiranim vodenjakom, se porađa, indukovanim porođajem u nus prostoriji neposredno pored porođajne sale sa porođajnim krevetima ispunjenim do poslednjeg mesta, a onda ih je bilo 12.
 Porađa se na otomanu, uzanom, tamnoplave boje otomanu koji ste svi viđali po ambulantama opšte medicine na koji vas doktor postavi da ležite kad vam palpatorno pregleda abdomen i dr., ako treba.
Porođaj protiče sa “lakšim” komplikacijama po porodilju, na svu sreću, koje se završavaju dobro, zahvaljujući uigranoj dežurnoj ekipi koju su činili Dr Ganić i babica Spasenija, zvana Spasa. Beba je odlično, majka dobija postpartalnu groznicu, na plus 38 stepeni Celzijusa. Juli je mesec, odmakao.
Smeštaju je u bolesničku sobu, nekako pronalaze dodatna 4 (četiri) ćebeta, debela, masna, maslinastozelene boje, pokrivaju je dok se ona trese sa sve krevetom.
Nakon 2h u sobu ulazi bolničarka i porodilje diže na lopatu. Svežu, gore pomenutu porodilju, takođe podiže na lopatu iako se ova trese ko trepetljika i insistira da ova čučne i da mokri u lopatu koju joj je postavila pored kreveta. Porodilja mirno objašnjava da nema nagon na mokrenje, ali dobija odgovor; Nećeš valjda da dobiješ trombozu. Ustaj!
Ova ustaje, čučne kako može i u trenu, kad je lokva krvi suknula iz nje, bolničarka je podiže, vraća u krevet i ušuškava onim masnim ćebićima. I dalje ima temperaturu 39.
Sutradan, ista bolničarka dolazi u sobu, proziva porodilju od juče i teatralno kaže; Zašto nisi rekla da si medicinska setra i Rajnina setričina?
Rajna je bila pedijatrijska sestra koja je u boksu za novorođene bebe radila više od 27 godina u bolnici gde se porodilja porodila i njena rođena tetka.
Porodilja ćuti, nema odgovor na pitanje koje nije na svom mestu jer tu, u toj bolnici i u bilo kojoj drugoj, ona i ostali pacijenti treba da su jednaki, bez obzira na struku i bilo šta drugo. Bar je ona tako vaspitavana, ali i naučena tokom svog školovanja.
Porodilja je srećna, presrećna, jer je rodila zdravu, mušku bebu, brata svojoj maloj trogodišnjoj devojčici, bez obzira na sve što je prehodilo porođaju, kao i svemu posle njega, što je tek za Riplija.
Bolnica u centru grada u centru prestonice SFRJ.

Godina 2001.
Rano jutro je. Primljena je u bolnicu gde će biti operisana od karcinoma grlića materice. Smeštaju je u jednu grupnu sobu, sa još 10 bolesnica sa istim ili sličnim dijagnozama. Neke su već operisane, neke čekaju red. Na odeljenju je još četiri sobe od kojih samo jedna ima pet kreveta. Izračunala je da ih ima, bolesnica, negde oko šesdesetak. I samo dva toaleta, a jedno kupatilo. Sobe neokrečene, sa zidova otpada masna boja kojom su bili ofarbani do pola. Kreveti su i dalje isti oni koje pamti još iz šesdesetih godina kad je bila učenica srednje medicinske škole, kasnije, jednom i pacijent iste bolnice u kojoj je rodila svog sina, kasnih sedamdesetih. 
Ništa se nije promenilo.
Vrućina spolja ubija jer napolju je mesec juni, ali jedan od najtoplijih u poslednjih, kako su rekli, sto godina. Ni jedna bolesnička soba nema erkondišn, bar ventilator.

Postoji na kraju hosnika jedna terasa na kojoj je dozvoljeno pušenje i na kojoj uglavnom sve pokretne bolesnice provode veći deo noći, kad malo pirne sa Save, ali gde je zaglušujuća buka koja dopire iz okolnih kafića do duboko u noć. Red turbo folk, red težak hevi metal. A u sobama, želja za životom i neizvesnost i strah na svakom licu.

Četrnaest dugih dana je čekala na svoju operaciju, za koju je kupila, sopstvenim novcem, sredstvo za uvodnu anesteziju i hirurški konac. To je onda bilo deficitarno, bolnice ga nisu imale, nisu ga dobijale u dovoljnim i potrebnim količinama, a to je bilo osnovno sredstvo za rad, između ostalih, da bi se obavila neka hirurška intervencija.

Pamti divan, odmeren humor lekara anesteziologa, koji je “uspavao” neposredno pred operaciju, pažljiv postupak osoblja u tretmanu posle operacije nakon dugog buđenja iz anestezije, a bilo je gluvo doba noći, a valjalo je da ustane, da se umije, da joj presvuku postelju koja je bila kompletno mokra od znoja jer je resorptivna temperatura došla brže od očekivanja.
Pamti gospođu Veru iz njene sobe sa odeljenja u teškom, ante finam stanju i ogromnu požrtvovanost svih belih uniformi da joj olakšaju muke i odlazak u drugu dimenziju, a koja je bila, igrom sudbine opet, u krevetu preko puta njenog.
Pamti, jutro posle, premeštaj u drugu sobu na intenzivnoj nezi, vizitu i sašaptavanje doktorke i setre, gde čuje da imaju mnogo veći broj operacija za taj dan nego što imaju postelja u intenzivnoj jedinici za prijem posoperativnih bolesnika.
Pamti da je rekla da nju “spuste” na odeljenje i oslobode jedan krevet našta su se one zgledale jer je neposredno pred njima jedva ustala iz visoke postelje, otišla do samo 3m udaljenog lavaboa i vratila se u postelju uz pomoć sestre jer je kolaps pretio da je osujeti u završetku jutarnje toalete.
I pamti da su je, kolegijalno, valjda da bi joj se zahvalili na razumevanju, smestili u jednokrevetnu sobu na istom odeljenju odakle je i otišla na operaciju, u neki visoki krevet sa kojeg nije mogla sama, u bolovima, ni da pokuša da siđe.
Za takvu sobu se govorilo onda da je “apartman” jer je imala svoj lavabo.
Vrućina je i dalje, uz visoku temperaturu bila njeno jedino društvo.
Ipak, bila je srećna, najsrećnija na svetu jer su joj operisali rak, jer su joj dali šansu za život.
Iz bolnice je izašla ponovo srećna jer je konzilijum doneo odluku da je zdrava i da živi kao sav normalan svet.
Bolnica je bila u centru prestonice SRJ.

Vreme sadašnje

Juče se jedna mlada žena porodila i na svet donela zdravu bebu. Ostala je, po sopstvenoj ispovesti više od 7h na hodniku bolnice, bez ručka, posle svog porođaja. U bolnici nije bilo slobodnog mesta, slobodne postelje za porodilju. Porodila se u bolnici u centru prestonice svoje države Srbije.

Podelila sam tu vest o tome na svom Fb profilu ali je link ka njenom tviter nalogu ubrzo nestao. Ispratila sam informaciju do izvora i saznala da je mlada majka bila primorana da ukloni svoj tvit jer su krenule prozivke, a njoj one nisu bile potrebne.
Ne juče, ne dana kad je bila srećna, najsrećnija u svom dosadašnjem životu, jer je rodila zdravu bebu koja je bila na prvom mestu, koju je trebalo da doji i koja nije zaslužila da joj mama bude pod stresom jer se nekima nije dopao njen tvit, jedna gorka istina o stanju u našem zdravstvu, a koje je, kad se sagledaju priče ispred i ova današnja, između kojih je prošlo podosta vremena, već veoma dugo nepodnošljivo.

I ne samo ove priče. Ovakve slične i mnogo teže priče mogli bi da ispričaju roditelji mnoge bolesne dece od retkih bolesti, roditelji dečaka koji se 13 godina borio sa Yuingovim sarkomom, ili onog dvanaestogodišnjeg dečaka koji svakodnevno putuje sam na hemoterapiju ko zna koju po redu, a nema leba da jede i koji živi u udžerici od kuće koja se ne može tako ni zvati. I još mnogi drugi oboleli od “neizlečivih” oboljenja u ovoj državi koja “nema” sredstava za lečenje obolelih od malignih bolesti koja su nas dovela na zavidno prvo mesto na svetskoj rang listi istih, potpuno je irelevantno zašto.
Bitno je da je to još jedan vrlo brz razlog zašto kao narod, osim nedovoljnog prirodnog priraštaja nestajemo sa demografske karte sveta.

Juče sam, apropo svoje objave na Fb saznala da se takođe dešava da bolesnici budu u mešovitim sobama, što je primereno ako se radi o jedinicama intenzivne nege, jer se između uglavnom nalaže paravani zavese, ali ne.
Ovde nije to bio slučaj. Ovde je to bila bolesnička soba koju su delili tri žene i dva muškarca!!!!!

Nedavno sam napisala članak o jednoj B. koja čeka na presađivanje matičnih ćelija i da nema informaciju koliko će čekati jer je aparat neophodan za tu intervenciju već mesecima u kvaru u Sremskoj Kamenici, a deo se “čeka” iz inostranstva.

Skoro sam čitala jedan odličan tekst o tretmanu psihijatrijskih bolesnika u jednoj psihijatrijskoj ustanovi u Ženevi (https://tamkuz.wordpress.com/2017/01/05/nova-godina-u-neobicnoj-bolnici/) i setih se u kakvom je stanju sve do kakve takve obnove bila jedna od psihijatrijskih ustanova u nas, bolnica Toponica, nedaleko od Niša, a u kojoj su se lečili moglo bi se sasvim ispravno reći najteži psihijatrijski slučajevi.

Isto tako, ne verujem da postoji spisak na kojem se tačno zna koliko još naših bolnica, domova zdravlja, poliklinika, zdravstvenih ambulanti diljem naše zemlje čeka na renoviranje neophodno da se u njima leče pacijenti i bolesnici dostojni imena, ljudi.

Setih se takođe jednog članka objavljenog na “Slovopres”-u (http://slovopres.com/da-tuzim-decu-to-ne-mogu/) koji govori o “brizi” za stare i nemoćne pripadnike naše zajednice, u našoj zemlji.

Takođe, baš kao da su se između sebe dogovorili da me namuče, svi ti članci mislim, pročitah i članak podeljen u grupi blogeri, na Fb, kako je jedna mala ostrvka država, od svega 103000Km2, koja ima, po popisu iz 2014. godine 326000 stanovnika, a čija je glavna privredna grana ribolov, uspela da za 5, samo pet godina, svede problem narkomanije, pušenja i alkoholizma kod mladih na izuzetno nizak procenat. (http://www.preporukavesti.com/kako-su-islandani-jedini-na-svetu-resili-problem-pusenja-alkohola-i-droga-kod-tinejdzera/)!!!

Pisala sam mnogo puta na temu zdravlja i dotakla mnogo puta stanje u zdravstvu.
Neverovatno je kako “gospoda” dežurni botovi gledaju šta se i kako se piše o “gospodi” na vlasti, a ne obaveštavaju nikad tu istu vlast kako narod diše.

Isto je tako za neverovanje da  isti oni, ne znaju onu priču, mojim slobodnim prikazom rečeno, o knezu Milošu koji je često znao da pita svoje doglavnike kako narod diše?
Kad god bi dobijao odgovor da narod priča viceve i da je veseo on bi rekao samo jednu reč; Pritegni!
Kad bi odgovor bio narod ćuti gospodaru, on bi rekao opet samo jednu reč; Popuštaj!

Kod nas se predugo ćuti. Kod nas se predugo čeka da se razreše problemi koji su od vitalnog značaja za sve nas, koje su značajne za opstanak svih nas.

Dakle u ovoj našoj jadnoj državi na vetrometini, koju smo dobili svi u nasleđe, za koju su mnogi pre nas krvarili i ginuli i potrebno i nepotrebo čak, na vlasti su veoma dugo, strašno mnogo, neprocenjivo razorno dugo, ljudi koji na narod ne misle.
A osnova dobrog naroda je prvenstveno dobro zdravlje, duhovno i fizičko.

Ovaj narod već sve to mnogo dugo nije, a opet, na takvo stanje ima i trešnju na torti; Vlast koja ne mari.
Ili mari apsolutno nedovoljno, nedomaćinski, rasipnički, rastrošno, ali samo ako je u pitanju njen džep.
Da jeste tako samo kratko poređenje.

Engleska, zemlja neznatno veća od naše zemlje. Ima skoro 46 miliona stanovnika više od nas. Na njenih 39hiljada stanovnika dođe 1 skupštinski poslanik iz oba doma zajedno.

Kod nas na naših 28hiljada stanovnika dođe takođe 1 poslanik.
Engleska je bila, a i sad je, kolonijalna zemlja.
Znači boooogata, dok mi to nismo. 
Ali, ispada da jesmo!!!!

Gospodo” na vlasti je l' vi stvarno mislite da smo mi svi budale?

Je l' vi stvarno mislite da je prag tolerancije ovog naroda bezdno?

Je l' vi stvarno mislite da ćemo sedeti skrštenih ruku i gledati kako zajedno sa svima nam “dragim” prijateljima iz Evrope vredno radite o glavi našeg naroda?

Je l' vi stvarno mislite da ćemo još dugo da gledamo ljude koji preturaju po kontejnerima u potrazi za hlebom nasušnim?

Da ćemo da “progutamo” gladne porodilje, majke dojilje, decu sa ulice?

Da ćemo da se pomirimo sa ovakvim bolnicama i opremom u njima koje su kao pre prvog rata?

Da vam verujemo da para za citostatike nema, ali zato ih ima za putovanja po belom svetu sa sve svitama od po ni manje ni više sedamdeset članova neophodnih da nama svima bude, kao, bolje?

Da ćemo da zaboravimo da nam odlaze odškolovani ljudi, čiji su roditelji u “besplatnom” školovanju odvajali od sopstvenih usta da oni i budu to što jesu, dok ste vi udarali namet na vilajet?

Je l' vi stvarno mislite da mi ne znamo da ostaju oni za umiranje, a onda će vam sasvim lako biti da se rasproda i ovo malo što je ostalo?

Je l' vi stvarno mislite da vam mi verujemo kad kažete da nema para u budžetu za lečenje bolesne dece?

Je l' vi stvarno mislite da nema sposobnijih ljudi od vas koji mogu, hoće i pre svega žele da misle prvo na interese naroda, a ne na sopstvene interese u ovoj državi?

Je l' vi stvarno mislite da mi mora da živimo i umiremo na parče, jer ste vi to tako zacrtali tamo negde, izvečeri u tajnosti?

Znate, ja nisam jedna gospođa iz radikalne stranke koja kad je nemoćna voli da kune. A i vi niste neki koji biste zaslužili čak ni kletvu jer takvi kakvi ste, ste dovoljno nikakvi, nefunkcionalni.
I zato MORATE da odete u istoriju.
 Da budete sećanje, ružno sakriveno u budžaku sećanja, fijočici, maleckoj,  sa imenom; Dogodilo se, ne povratilo se!. 


Kao i oni pre vas. Kao i oni pre onih i pre onih...

Kao i svi koji su radili samo i isključivo sebično za sebe, a ne za sveopšto dobro.

Kao i svi oni koji misle da će raditi sa državom, a država, to smo svi mi, šta hoće, kako hoće i šta im se prohte.

Jeste da ste deo nas, ali kad nešto nije dobro, kad je nešto bolesno, osvrnite se, priroda lepo pokazuje.
Drvo odbaci suvu granu.
Životinja odgrize, ako treba, bolestan deo da bi sačuvala zdrav.
Priroda sve radi radikalno, za razliku od vas koji ste radili palijativno. Koji ste zamazivali oči svima nama praznim obećanjima i gle, dođosmo ovde gde smo.

Da nam majke rađaju decu u dvadesetprvom veku po hodnicima i bolničkim nus prostorijqama i da neki od vas imaju bezobrazne smelosti da kažu čak, kako su nekad žene rađale po štalama!!!!

Jesu, istina je. Ali je istina i da je mnogo te dece umrlo još u toj štali.

Pa se pitam, pitam vas koje je takođe majka rodila i majka dojila;
Otkud u vama svima toliko pomanjkanja samo male, malecke empatije prema nekoj drugoj majci, ženi koja treba to možda da bude, ili jeste, kad ste u stanju da znate da te iste majke gladuju rađajući nove naraštaje.
I nadam se iz sveg srca se nadam se da će ta deca, kad saznaju kako ih je majka i u kojim uslovima u ovom “naprednom” veku, u ovoj našoj ovakvoj državi rodila, sutra imati snage, znanja i moći da se izdignu iznad svega i da nekim novim pokoljenjima pruže sve ono što vi ovima koja se rađaju niste.

Časno bi bilo da odete sami, da ne čekate ono Miloševo; Popuštaj!
Možda bude kasno.

PS: Slike su sa Google ;)