четвртак, 06. април 2017.

The Versatile Blogger Award





Nominacija  za The Versatile Blogger Award koju sam dobila od svojih koleginica blogerki, Mirne i Nede, me veoma obradovala u prvi mah, ali me i rastužila. Jer, ta igrica, više od igre, je kružila među blogerima koji su na Wordpress platformi, a ja sam na Blogger-u. Zahvalila sam se u komentaru obema, kako i dolikuje, sa namerom da ne pišem tekst na ovu temu, ali sam videvši da je mnogo blogera upravo sa “moje” platforme nominovano i da su napisali post na temu, promenila svoju odluku. Kako reče jedna blogerka, al' da me ubijete ne mogu da se setim koja, ne zamerite, ipak sam ja gospođa u godinama,  pozvana sam ljubazno u goste. Poziv u goste nikad ne odbijam, osim ako nemam neki strašno veliki i neodložan razlog.
Kako su meni obe blogerke posebno drage osobe tako sam ipak odlučila da im se ovim redovima posebno zahvalim na nominaciji mene, za ovu nagradu koju dele upravo blogeri, blogerima, a koja je samim tim značajna. Meni posebno i tim pre jer volim da se igram.

Pravila ove igrice nalažu sledeće;
    1. Zahvaliti se blogeru koji vas je nominovao!
    2. Nominujte do 15 blogera (možete manje ali ne više) i obavestite ih!
    3. Podelite sa svima 7 činjenica o sebi
    4. Objavite sliku nagrade u svom tekstu i ova pravila
Hvala vam, još jednom što ste mislile na mene Mirna i Nedo!
Obe ste mi ulepšale ove dane podarivši mi lepa osećanja, koja su veoma potrebna svima nama :)

Sedam činjenica o meni bi bile sledeće;
  1. Veoma, strašno, mnogo, puno  sam radoznala, ali ne da virim u tuđe dvorište, već da saznajem, učim, ono što ne znam.
  2. Nepopravljivi sam optimista. Kod mene je čaša uvek polu puna.
  1. Volim sve zimske sportove, ali ne umem da skijam :(
  1. Ne volim horor filmove
  1. Još uvek volim da maštam
  1. Volim Sokobanju
  1. Volim aktivno pasivan odmor - čitanje u horizontali
Kako pratim ovu gricu poslednjih dana zapazila sam da su skoro svi blogeri čiji rad i sama redovno pratim uglavnom nominovani što meni otežava nominaciju sledećih.
No, nominovala bih nekoliko koji su možda, ostali uskraćeni za nominaciju:







Hvala još jednom i svima srećno druženje i pisanje i dalje.

уторак, 21. март 2017.

Snežne grudve




Pogleda usmerenog u pravcu dečaka koji se sa osmehom na licu okrenuo prema psu koji je ležao nedaleko od klupe u obližnjem parku, srknula je hladnu radlu sa uživanjem razmišljajući koliko je malo potrebno za sreću, ili zadovoljstvo. Nastavila je da čita otvorenu knjigu ispred sebe, pomno, kao da je to najvažnija stvar u tom trenutku. Laganim pokretom je ispružila drugu nogu ispod stola i diskretno je protegla. A onda je čula krckanje. Njoj dobro poznati zvuk. Podigla je iznova pogled s knjige prinoseći čašu sa omiljenim napitkom svojim ustima i usmerila pogled u pravcu dolazećeg zvuka.

Tačno preko puta staze, naspram stolova bašte kafea u kojem je sedela kao i svih dana pre ovog i ispijala svoje omiljeno, letnje osvežavajuće piće, stajao je visok čovek žurnim pokretima nameštajući pokretnu “radnju” za pravljenje kokica.
Kokice su pucketale i ispadale u slapovima iz posude svud okolo ograđenog prostora od pleksiglasa koji je služio i kao spremište za gotove kokice i kao izlog. Čovek je žurnim pokretima kačio papirne kese sa amblemom njegove manufakture sa ispisanim cenama na svakoj; mala kesa 50 dinara, srednja kesa 100 dinara, velika kesa 150 dinara i ekstra velika kesa 200 dinara. Zatim je uključio stari stereo portabl radio sa koje se začula poznata Sinatrina melodija “My way”.
Moja baka je uvek pravila kokice za badnji dan, sinulo joj je u trenutku, u mislima.
.....

Ušla je žurnog koraka u toplu kuhinju duvajući u promrzle prste jedne ruke dok je u drugoj držala staru, oveću, crnu tučanu šerpu koju je brzo spustila na sto, trljajući brzo tu ruku, drugom zagrejanim rukom.
  • Ala je stegao mraz, a sneg i dalje pada - rekla je umornim glasom.
Izvadila je iz velikog džepa kecelje nekoliko malih klipova kukuruza kokičara, tamne višnjeve boje i počela da ih kruni na poslužavnik koji je stajao na stolu.
Ona je sedela na svojoj šamlici pored šporeta i pratila svaki njen pokret. Stolu se primakla starija tetka i uzela jedan klip kukuruza kruneći ga neveštim pokretima.
Stariji ujak je leškario na krevetu posle ručka, dok je mlađi sedeo za stolom i čitao “Borbu”, povremeno naglas čitajući neki naslov.
  • Ajde Milane da iskokaš kokice, obratila se sinu koji je dremao. Ti si glava kuće, a i najjači si, brzo je izgovarala istresajući svoju kecelju.
  • Ti Lale podjari dobro vatru, obratila se mlađem sinu, a ti Rajna zovni Caru i polako počnite da pripremate večeru - rekla je gledajući u devojčicu na šamlici. Aj' ti rano zovni brata da jedemo kokice. Eno njega u sobi, čita knjigu.
Ona se poslušno digla da uradi ono što joj je baka rekla. Hitro je zatvorila vrata od sobe u kojoj se nije grejalo i još brže je pomerila zavesu sa stakla na vratima da vidi dalja dešavanja u kuhinji.
Svi su mirno i poslušno radili zadate poslove. Osetio se miris pečenih kokica i ona i njen brat Momčilo su zauzeli svoja mesta za kuhinjskim stolom u iščekujućoj pozi.
Ujka Milan je snažnim pokretima drmusao tučanu šerpu u kojoj su pucketale gotove kokice.
  • E baš da vidim hoće li ove godine biti manje “puvanjaka”, hoću li te najzad oženiti - čuo se bakin glas dok je gledala u pravcu svog starijeg sina koji je pekao kokice. Ovaj se samo osmehnuo na njenu opasku.
Ubrzo se na stolu našla puna šerpa mirisnih, belih, svežih kokica. Ona ih je gledala kao omađijana dok joj je ispred očiju igrala jedna druga slika, slika snežnih grudvi koje je prodavao čika Bedrija.

Čika Bedrija je bio Goranac koji je njima donosio seckana drva za zimu u jesen, ali i zimi, ako bi im zafalilo.
Od ranog proleća do kasne jeseni čika Bedrija je prodavao kokice, divne kokice oblika snežnih grudvi koje su bile slatke i mirisale su na sirup od malina, koji je njena baka pravila njima, deci, da imaju zimi.
Uvek se čudila kako je on to od kokica pravio grudve, slatke i ukusne koje su volela sva deca iz kraja. Svaka grudva od kokica, koštala je po 5 dinara. Za nju je to bio ogroman novac tim pre što onda deca nikad nisu dobijala novac, osim ako nisu dobijali zadatak da kupe nešto u prodavnici kod čika Arse.
Pamti kad joj je jednom njen ujka Lale kupio grudvu od kokica od čika Bedrije.

Sedela je na betonskom stepeniku ispred njihove dvorišne kapije i gledala šta se dešava na ulici. Bilo joj je dosadno. Odjednom je videla njenog ujaka kako dolazi ka kući i potrčala mu je u susret i skoro se sudarila sa čika Bedrijom i njegovom kutijom. On je zastao da je pomiluje po kosi. Utom je i njen ujak stigao do njih i pozdravio se sa njim kao sa starim znancem.
  • Šta imaš - pitao ga je?
  • Kokice, grudve - odgovorio mu je čika Bedrija.
  • Daj mojoj malenoj jednu! I čuj, kad prođeš našom ulicom, daj joj svaki put, ja ću da ti platim. Ti pamti. Je l' može?
  • Može. Platićeš kad donesem drva, rekao je čika Bedrija.
Od tog dana moglo bi reći da se zaljubila u njihov ukus, jednostavno ih je obožavala. Postale su njen omiljeni “slatkiš”.
Čika Bedrija je grudve od kokica prodavao svakog dana po ulicama u njenom kraju. Nosio ih je u ovećoj, dubokoj kutiji zavezanoj popreko debljim kanapom, koji mu je ujedno služio da ga namakne preko jedne, najčešće desne ruke. Grudve je hitrim pokretima vadio iz kutije levom rukom i pružao ih kupcu na jednom četvrtastom, belom pak papiru, oblika omanje kuhinjske salvete. Pamti da je bila začuđena kako on to spretno radi, sve jednom rukom, jer je drugom držao kutiju sa grudvama od kokica.
Ona ga je željno iščekivala ispred svoje kapije. 
Nekad ne bi došao. Sutradan bi joj rekao da je, dok je došao do njihove ulice sve kokice prodao, ali je zato danas došao prvo kod njih, u njihovu ulicu.
Seća se, kad je jednom čekajući ga da dođe, kao i uvek, iz pravca Kruševačke ulice, on došao iz pravca Strumičke. I pamti kako je Pera, koga su zvali seronja, izleteo kao tajfun iz svog dvorištai kupio, njoj se učinilo naramak grudvi.
A onda je iz svog dvorišta izjurio i debeli Aca i videla je gde i on nosi pun naramak od kojih mu je jedna grudva ispala, pa je jurio za njom pokušavajući da je dohvati sa svim onim u naručju.
Pa je onda, gle čuda, iz vile izašla i Lola i kupila dve. Jednu za nju, drugu sigurno za njenu sestru Lenu.
Sad je već bila ustreptala od straha da dok stigne do nje, za nju neće biti grudve od kokica.
Znala je da mora da čeka na kapiji, takav je bio dogovor. Nije smela da ide nikud sama dalje od kapije njenog dvorišta bez pitanja. Nije mogla da pita baku za dozvolu jer bi možda čika Bedrija u međuvremenu, dok ona ode do kuće i vrati se, otišao. Zato je stajala premeštajući se s noge na nogu i nestrpljivo iščekujući čika Bedrijin dolazak. Ma pamtiće taj dan za ceo život, jer njenoj muci nije bilo kraja.
Iz vile “Katarina” je izašao njen školski drug, Veroljub i kupio i on pregršt grudvi. Onda je, čak i stari profesor Palamarević, strah i trepet sve dece iz ulice, izašao kroz svoju kapiju, prešao preko ulice gegajući se na onoj svojoj kraćoj nozi do Bedrije i kupio je ni manje ni više 4 grudve.
Uglom oka je videla i kuma Dragana iz dvorišta do njenog kako trčeći stiže do svoje kapije i kupuje dve grudve.
E sad su joj suze krenule same, od straha da za nju neće biti snežnih grudvi, njenih omiljenih kokica koje je pravio i prodavao čika Bedrija. U tom trenu i njegova visoka prilika se obrela ispred nje. Zastao je i seo nekako umorno na betonski stepenik pored nje i nežno je pomilovao po glavi. Onda je zavukao duboko ruku u kutiju dok je njoj srce drhtalo kao list i iz nje izvadio dve grudve kokica i uz širok osmeh joj pružio.
  • Uzmi! Obe su za tebe. Pokrio sam ih papirom i sakrio da se ne vide jer sam znao da sediš ovde i da me čekaš.
  • Jedi rano i ti kokice. Poješće ti ovi alamani sve, ako ne požuriš, uz smeh joj se obratila baka i trgla je iz misli.
Ispružila je svoju malu ruku i zagrabila punu šaku mirisnih toplih kokica iz stare tučane šerpe trpajući ih u usta i misleći na čika Bedrijine kokice kao snežne grudve.
  • Lale, ako vidiš Bedriju, reci mu da nam donese još dva džaka drva, omalilo je - reče baka mlađem sinu.
  • Ujko, reci mu da donese i kokice, grudve, ako ima - oglasila se mala devojčica. 


Nikada više nije jela kokice oblika snežnih grudvi i ne zna da li ih neko još negde pravi, prošlo joj je kroz glavu dok je ustajala od stola i prelazila preko puta da kupi sebi ekstra veliku kesu vrućih, snežno belih kokica.

PS: Slike su kao i uvek sa Google

уторак, 28. фебруар 2017.

Život je kao reka




Gospođa Kora se probudila kao i uvek veoma rano. Razgrnula je zavesu na prozoru, odmah pored uzglavlja njenog kreveta da bi videla dešavanja napolju. Dan je uveliko svanuo i magla se digla iznad vrhova planine.
Laganim pokretima je ustala i sela na ivicu kreveta. Sedela je mirno gledajući okolo sebe, pri tom ne pomerajući glavu. Čekala je da joj se otostatski pritisak izniveliše da bi zatim ustala bez bojazni da se neće opatositi tu, na sred sobe.

Gospođa Kora nije ustajala nikad naglo posle jednog pada u nesvest pre ravno trideset godina kad su je jedva povratili. Posle tog pada je išla na ispitivanja, da se utvrdi šta se to desilo i šta je uzrok te ranojutarnje nesvestice. Pregledi su bili više-manje neprijatni, a zaključak posle svih je bio da ima izuzetno osetljiv centar za ravotežu. Dat joj je savet da iz postelje, posebno ujutro, nikad ne ustaje naglo.
Ona jeste sve do tad skakala iz kreveta i žurila u novi dan, kao da se plašila da će joj pobeći vreme, da neće stići sve. No, posle tog, shvatila je da vreme čak i da hoće ne može ni da stigne ni da uhvati. Sva je sreća da je bila dovoljno mlada da se zaustavi sa tom svojom navikom skakanja iz postelje kao da je izbačena iz katapulta na vreme jer je sebi omogućila da joj se posle tog takva nesvestica nikad ne ponovi.

Laganim pokretom okrenula je glavu u pravcu odakle se čulo hrkanje. On je još uvek spavao. Ustala je i stavila džezvu sa vodom za svoju jutarnju kafu i umornim korakom se uputila u pravcu kupatila.
  • Odakle mi ovoliki umor - razmišljala je sporo vukući noge po podu dok se kretala. Nit sam orala, nit kopala, a umor nikako da se izgubi. Predugo traje, iako u poslednje vreme sasvim dobro spava. Čak i u vreme punog meseca, koji zna da joj još kako poremeti ionako lak san.
On nije više hrkao. Začudo, nije joj smetalo. Nije razmišljala da mu se obrati. Nije želela da zna da li spava ili se samo pravi da spava čekajući da ga ona oslovi kao i uvek prva. Nije nameravala to da uradi. Ne ovo jutro koje joj se u moru svih do sada učinilo posebnim. Možda zato što se proleće osećalo u vazduhu i što je jedna mala senica od ranog jutra neumorno pevala na grani visoke jele u dvorištu preko puta.

Izašla je na terasu da proveri nije li previše hladno da tamo popije svoju kafu. Bilo je. Neki hladan vetar je s vremena na vreme kao u mlazu hladnim talasom dunuo kroz pustu ulicu.

Pila je svoju kafu sitnim gutljajima uživajući u njenoj vrelini. Mnogo je volela vruću kafu. Hladnu je ne bi ni pogledala.
On je najzad otvorio oči i pogledao je ispitivačkim pogledom. Nije joj se obratio. Nije joj poželeo ni dobro jutro. Odavno joj se ne obraća. Čeka da to ona uradi prva. Kao uvek. Ona nije danas imala ni snage, ni volje za to. Nije htela da odgoneta njega i zagonetku vezanu s njim.
Da li je danas samo bolestan ili je danas i manipulator. Nije htela ni da ga pita hoće li joj se pridružiti u šetnji. Znala je da će reći da neće. Da ga bole noge, da mu nije dobro, da nije dobro spavao, da nije...
Previše izgovora je čula do sad da bi želela da čuje još neki. Mada bi bilo lepo da paleti ovejanih i izanđalih doda neki novi. Umorila se od njegovih izgovora.

Isprva mu je verovala, brinula, pazila, a onda je, uz pomoć stručnjaka spoznala da jeste bolestan, ali i da je folira.
Mogla je ona da istrpi i to foliranje, kao i do sad što je, ali ne i danas.
Danas ide u šetnju do reke. Danas ne želi da joj neka njegova opaska pokvari taj lagani titraj u stomaku. Onaj titraj kad jedva čekaš da vidiš nekog ili nešto, pa si nestrpljiv.

Zaključala je vrata sama, ne želeći da ga uobičajeno digne da on to uradi. Imala je običaj da ga uposli nekim sitnim radnjama ne bi li ga izvukla iz postelje i tog njegovog sveta u kojem je obitavao većinu vremena u toku dana. Tim sitnim zaduženjima je neprestano pokušavala da ga uključi u spoljašnji svet, u njen svet. Ponekad bi joj to vrlo uspešno polazilo za rukom, češće ne.
Nije želela da rizikuje još jednu navalu ljutnje i besa ukoliko se on ne bi odazvao, što je uglavnom bio slučaj. Ne danas. Danas je odlučila da se pozabavi sobom.

Zastala je na trenutak i žmirnula na ulazu ispred zgrade. Sjaj sunca je bio šljašteći. Uputila se dobro poznatom ulicom koja je vodila ka reci i starom perivoju pored nje.
Koračala je lagano, nogu pred nogu.
  • Čemu ovakav život. Sam si, a nisi sam – razmišljala je hodajući i gledajući vrhove planine iznad koje su titrali mali, beličasti oblačići.
U čemu je svrha trošiti vreme postojanja kad nemaš cilj, kad nemaš razlog koji ti daje podstrek da opstaješ, da dišeš. Zar samo da budeš? Da bi bio nekome štaka, sluga, garde dama, negovateljica?
Da nemaš ni dobro jutro za neki lepši početak dana?
Misli su kolale kroz glavu gospođe Kore većom brzinom no što je ona hodala.

Začula je šum vode i to ju je prenulo i dozvalo u stvarnost. Približila se ogradi malog mosta odakle je mogla da vidi buk reke koja je već porasla i koja je svojom jačinom nesumnjivo najavljivala skoru smenu godišnjeg doba.
Reka se nekako rasula  i raširila  despotski preko svojih kamenih stega. Tekla je raspojasano, žurno i slobodno.
U jednom svom delu, gde bi se leti skupljalo mnoštvo kupača, ličila je na jezero tamne modrozelene boje.
Drveće neposredno uz obalu, još uvek je spavalo zimski san iako je reka hučala, propinjala se preko kamenih prepreka na svom toku, da bi se opet smirila u nizini i onako, lenjo i pitomo tekla praveći sitne talasiće.

Gospođa Kora je gledala u reku i razmišlala kako ona kad istekne iz svog istoka ne zna kojim putem će dalje teći. Kako i kad uspe da ukleše neki svoj put uvek joj se na njemu nađe poneka nova prepreka u vidu kamena, stene, debla, planine čak.
I kako je ona sa nekom snagom punom žara skoro veselo zaobiđe, preskoči, izdubi i nastavi da teče.
Dok teče, ona ne radi ništa drugo osim tog, samo teče. Mirno ili valovito. Skokovito ili široko, razdrljeno ili kipeći zapenušano kad je stegnu, ali ona i dalje teče. Ide ne zaustavljajući se do svog kraja za koji i ne zna gde je.
Niti pita nekog, nit s nekim razgovara.
Možda ipak priča sa ribama kojima daruje stan i hranu, a one je za uzvrat čiste, ili sa granama vrba koje se kupaju u njenim talasima dok kraj njih u brzom mimohodu prolazi..

Gledajući u reku ispred sebe gospođa Kora je iznova spoznala da je i život kao reka i da mu se, kao što to i reka radi, valja samo prepustiti.
Nekako kao da bude lakše kad se prepustiš, možda ponekad zastaneš, sačekaš, ne žuriš.
Kao i reka što stane na tren kad naiđe na neko novo deblo na svom vodotoku, a onda nastaviti obilazeći ga ili ga preskačući, samozadovoljno i dostojanstveno jer je savladala još jednu prepreku.








петак, 27. јануар 2017.

Ej Srbijo zemljo umirućih, ostavljenih i zaboravljenih






Godina 1977.

Jedna žena, primljena pet dana ranije sa spontano rupturiranim vodenjakom, se porađa, indukovanim porođajem u nus prostoriji neposredno pored porođajne sale sa porođajnim krevetima ispunjenim do poslednjeg mesta, a onda ih je bilo 12.
 Porađa se na otomanu, uzanom, tamnoplave boje otomanu koji ste svi viđali po ambulantama opšte medicine na koji vas doktor postavi da ležite kad vam palpatorno pregleda abdomen i dr., ako treba.
Porođaj protiče sa “lakšim” komplikacijama po porodilju, na svu sreću, koje se završavaju dobro, zahvaljujući uigranoj dežurnoj ekipi koju su činili Dr Ganić i babica Spasenija, zvana Spasa. Beba je odlično, majka dobija postpartalnu groznicu, na plus 38 stepeni Celzijusa. Juli je mesec, odmakao.
Smeštaju je u bolesničku sobu, nekako pronalaze dodatna 4 (četiri) ćebeta, debela, masna, maslinastozelene boje, pokrivaju je dok se ona trese sa sve krevetom.
Nakon 2h u sobu ulazi bolničarka i porodilje diže na lopatu. Svežu, gore pomenutu porodilju, takođe podiže na lopatu iako se ova trese ko trepetljika i insistira da ova čučne i da mokri u lopatu koju joj je postavila pored kreveta. Porodilja mirno objašnjava da nema nagon na mokrenje, ali dobija odgovor; Nećeš valjda da dobiješ trombozu. Ustaj!
Ova ustaje, čučne kako može i u trenu, kad je lokva krvi suknula iz nje, bolničarka je podiže, vraća u krevet i ušuškava onim masnim ćebićima. I dalje ima temperaturu 39.
Sutradan, ista bolničarka dolazi u sobu, proziva porodilju od juče i teatralno kaže; Zašto nisi rekla da si medicinska setra i Rajnina setričina?
Rajna je bila pedijatrijska sestra koja je u boksu za novorođene bebe radila više od 27 godina u bolnici gde se porodilja porodila i njena rođena tetka.
Porodilja ćuti, nema odgovor na pitanje koje nije na svom mestu jer tu, u toj bolnici i u bilo kojoj drugoj, ona i ostali pacijenti treba da su jednaki, bez obzira na struku i bilo šta drugo. Bar je ona tako vaspitavana, ali i naučena tokom svog školovanja.
Porodilja je srećna, presrećna, jer je rodila zdravu, mušku bebu, brata svojoj maloj trogodišnjoj devojčici, bez obzira na sve što je prehodilo porođaju, kao i svemu posle njega, što je tek za Riplija.
Bolnica u centru grada u centru prestonice SFRJ.

Godina 2001.
Rano jutro je. Primljena je u bolnicu gde će biti operisana od karcinoma grlića materice. Smeštaju je u jednu grupnu sobu, sa još 10 bolesnica sa istim ili sličnim dijagnozama. Neke su već operisane, neke čekaju red. Na odeljenju je još četiri sobe od kojih samo jedna ima pet kreveta. Izračunala je da ih ima, bolesnica, negde oko šesdesetak. I samo dva toaleta, a jedno kupatilo. Sobe neokrečene, sa zidova otpada masna boja kojom su bili ofarbani do pola. Kreveti su i dalje isti oni koje pamti još iz šesdesetih godina kad je bila učenica srednje medicinske škole, kasnije, jednom i pacijent iste bolnice u kojoj je rodila svog sina, kasnih sedamdesetih. 
Ništa se nije promenilo.
Vrućina spolja ubija jer napolju je mesec juni, ali jedan od najtoplijih u poslednjih, kako su rekli, sto godina. Ni jedna bolesnička soba nema erkondišn, bar ventilator.

Postoji na kraju hosnika jedna terasa na kojoj je dozvoljeno pušenje i na kojoj uglavnom sve pokretne bolesnice provode veći deo noći, kad malo pirne sa Save, ali gde je zaglušujuća buka koja dopire iz okolnih kafića do duboko u noć. Red turbo folk, red težak hevi metal. A u sobama, želja za životom i neizvesnost i strah na svakom licu.

Četrnaest dugih dana je čekala na svoju operaciju, za koju je kupila, sopstvenim novcem, sredstvo za uvodnu anesteziju i hirurški konac. To je onda bilo deficitarno, bolnice ga nisu imale, nisu ga dobijale u dovoljnim i potrebnim količinama, a to je bilo osnovno sredstvo za rad, između ostalih, da bi se obavila neka hirurška intervencija.

Pamti divan, odmeren humor lekara anesteziologa, koji je “uspavao” neposredno pred operaciju, pažljiv postupak osoblja u tretmanu posle operacije nakon dugog buđenja iz anestezije, a bilo je gluvo doba noći, a valjalo je da ustane, da se umije, da joj presvuku postelju koja je bila kompletno mokra od znoja jer je resorptivna temperatura došla brže od očekivanja.
Pamti gospođu Veru iz njene sobe sa odeljenja u teškom, ante finam stanju i ogromnu požrtvovanost svih belih uniformi da joj olakšaju muke i odlazak u drugu dimenziju, a koja je bila, igrom sudbine opet, u krevetu preko puta njenog.
Pamti, jutro posle, premeštaj u drugu sobu na intenzivnoj nezi, vizitu i sašaptavanje doktorke i setre, gde čuje da imaju mnogo veći broj operacija za taj dan nego što imaju postelja u intenzivnoj jedinici za prijem posoperativnih bolesnika.
Pamti da je rekla da nju “spuste” na odeljenje i oslobode jedan krevet našta su se one zgledale jer je neposredno pred njima jedva ustala iz visoke postelje, otišla do samo 3m udaljenog lavaboa i vratila se u postelju uz pomoć sestre jer je kolaps pretio da je osujeti u završetku jutarnje toalete.
I pamti da su je, kolegijalno, valjda da bi joj se zahvalili na razumevanju, smestili u jednokrevetnu sobu na istom odeljenju odakle je i otišla na operaciju, u neki visoki krevet sa kojeg nije mogla sama, u bolovima, ni da pokuša da siđe.
Za takvu sobu se govorilo onda da je “apartman” jer je imala svoj lavabo.
Vrućina je i dalje, uz visoku temperaturu bila njeno jedino društvo.
Ipak, bila je srećna, najsrećnija na svetu jer su joj operisali rak, jer su joj dali šansu za život.
Iz bolnice je izašla ponovo srećna jer je konzilijum doneo odluku da je zdrava i da živi kao sav normalan svet.
Bolnica je bila u centru prestonice SRJ.

Vreme sadašnje

Juče se jedna mlada žena porodila i na svet donela zdravu bebu. Ostala je, po sopstvenoj ispovesti više od 7h na hodniku bolnice, bez ručka, posle svog porođaja. U bolnici nije bilo slobodnog mesta, slobodne postelje za porodilju. Porodila se u bolnici u centru prestonice svoje države Srbije.

Podelila sam tu vest o tome na svom Fb profilu ali je link ka njenom tviter nalogu ubrzo nestao. Ispratila sam informaciju do izvora i saznala da je mlada majka bila primorana da ukloni svoj tvit jer su krenule prozivke, a njoj one nisu bile potrebne.
Ne juče, ne dana kad je bila srećna, najsrećnija u svom dosadašnjem životu, jer je rodila zdravu bebu koja je bila na prvom mestu, koju je trebalo da doji i koja nije zaslužila da joj mama bude pod stresom jer se nekima nije dopao njen tvit, jedna gorka istina o stanju u našem zdravstvu, a koje je, kad se sagledaju priče ispred i ova današnja, između kojih je prošlo podosta vremena, već veoma dugo nepodnošljivo.

I ne samo ove priče. Ovakve slične i mnogo teže priče mogli bi da ispričaju roditelji mnoge bolesne dece od retkih bolesti, roditelji dečaka koji se 13 godina borio sa Yuingovim sarkomom, ili onog dvanaestogodišnjeg dečaka koji svakodnevno putuje sam na hemoterapiju ko zna koju po redu, a nema leba da jede i koji živi u udžerici od kuće koja se ne može tako ni zvati. I još mnogi drugi oboleli od “neizlečivih” oboljenja u ovoj državi koja “nema” sredstava za lečenje obolelih od malignih bolesti koja su nas dovela na zavidno prvo mesto na svetskoj rang listi istih, potpuno je irelevantno zašto.
Bitno je da je to još jedan vrlo brz razlog zašto kao narod, osim nedovoljnog prirodnog priraštaja nestajemo sa demografske karte sveta.

Juče sam, apropo svoje objave na Fb saznala da se takođe dešava da bolesnici budu u mešovitim sobama, što je primereno ako se radi o jedinicama intenzivne nege, jer se između uglavnom nalaže paravani zavese, ali ne.
Ovde nije to bio slučaj. Ovde je to bila bolesnička soba koju su delili tri žene i dva muškarca!!!!!

Nedavno sam napisala članak o jednoj B. koja čeka na presađivanje matičnih ćelija i da nema informaciju koliko će čekati jer je aparat neophodan za tu intervenciju već mesecima u kvaru u Sremskoj Kamenici, a deo se “čeka” iz inostranstva.

Skoro sam čitala jedan odličan tekst o tretmanu psihijatrijskih bolesnika u jednoj psihijatrijskoj ustanovi u Ženevi (https://tamkuz.wordpress.com/2017/01/05/nova-godina-u-neobicnoj-bolnici/) i setih se u kakvom je stanju sve do kakve takve obnove bila jedna od psihijatrijskih ustanova u nas, bolnica Toponica, nedaleko od Niša, a u kojoj su se lečili moglo bi se sasvim ispravno reći najteži psihijatrijski slučajevi.

Isto tako, ne verujem da postoji spisak na kojem se tačno zna koliko još naših bolnica, domova zdravlja, poliklinika, zdravstvenih ambulanti diljem naše zemlje čeka na renoviranje neophodno da se u njima leče pacijenti i bolesnici dostojni imena, ljudi.

Setih se takođe jednog članka objavljenog na “Slovopres”-u (http://slovopres.com/da-tuzim-decu-to-ne-mogu/) koji govori o “brizi” za stare i nemoćne pripadnike naše zajednice, u našoj zemlji.

Takođe, baš kao da su se između sebe dogovorili da me namuče, svi ti članci mislim, pročitah i članak podeljen u grupi blogeri, na Fb, kako je jedna mala ostrvka država, od svega 103000Km2, koja ima, po popisu iz 2014. godine 326000 stanovnika, a čija je glavna privredna grana ribolov, uspela da za 5, samo pet godina, svede problem narkomanije, pušenja i alkoholizma kod mladih na izuzetno nizak procenat. (http://www.preporukavesti.com/kako-su-islandani-jedini-na-svetu-resili-problem-pusenja-alkohola-i-droga-kod-tinejdzera/)!!!

Pisala sam mnogo puta na temu zdravlja i dotakla mnogo puta stanje u zdravstvu.
Neverovatno je kako “gospoda” dežurni botovi gledaju šta se i kako se piše o “gospodi” na vlasti, a ne obaveštavaju nikad tu istu vlast kako narod diše.

Isto je tako za neverovanje da  isti oni, ne znaju onu priču, mojim slobodnim prikazom rečeno, o knezu Milošu koji je često znao da pita svoje doglavnike kako narod diše?
Kad god bi dobijao odgovor da narod priča viceve i da je veseo on bi rekao samo jednu reč; Pritegni!
Kad bi odgovor bio narod ćuti gospodaru, on bi rekao opet samo jednu reč; Popuštaj!

Kod nas se predugo ćuti. Kod nas se predugo čeka da se razreše problemi koji su od vitalnog značaja za sve nas, koje su značajne za opstanak svih nas.

Dakle u ovoj našoj jadnoj državi na vetrometini, koju smo dobili svi u nasleđe, za koju su mnogi pre nas krvarili i ginuli i potrebno i nepotrebo čak, na vlasti su veoma dugo, strašno mnogo, neprocenjivo razorno dugo, ljudi koji na narod ne misle.
A osnova dobrog naroda je prvenstveno dobro zdravlje, duhovno i fizičko.

Ovaj narod već sve to mnogo dugo nije, a opet, na takvo stanje ima i trešnju na torti; Vlast koja ne mari.
Ili mari apsolutno nedovoljno, nedomaćinski, rasipnički, rastrošno, ali samo ako je u pitanju njen džep.
Da jeste tako samo kratko poređenje.

Engleska, zemlja neznatno veća od naše zemlje. Ima skoro 46 miliona stanovnika više od nas. Na njenih 39hiljada stanovnika dođe 1 skupštinski poslanik iz oba doma zajedno.

Kod nas na naših 28hiljada stanovnika dođe takođe 1 poslanik.
Engleska je bila, a i sad je, kolonijalna zemlja.
Znači boooogata, dok mi to nismo. 
Ali, ispada da jesmo!!!!

Gospodo” na vlasti je l' vi stvarno mislite da smo mi svi budale?

Je l' vi stvarno mislite da je prag tolerancije ovog naroda bezdno?

Je l' vi stvarno mislite da ćemo sedeti skrštenih ruku i gledati kako zajedno sa svima nam “dragim” prijateljima iz Evrope vredno radite o glavi našeg naroda?

Je l' vi stvarno mislite da ćemo još dugo da gledamo ljude koji preturaju po kontejnerima u potrazi za hlebom nasušnim?

Da ćemo da “progutamo” gladne porodilje, majke dojilje, decu sa ulice?

Da ćemo da se pomirimo sa ovakvim bolnicama i opremom u njima koje su kao pre prvog rata?

Da vam verujemo da para za citostatike nema, ali zato ih ima za putovanja po belom svetu sa sve svitama od po ni manje ni više sedamdeset članova neophodnih da nama svima bude, kao, bolje?

Da ćemo da zaboravimo da nam odlaze odškolovani ljudi, čiji su roditelji u “besplatnom” školovanju odvajali od sopstvenih usta da oni i budu to što jesu, dok ste vi udarali namet na vilajet?

Je l' vi stvarno mislite da mi ne znamo da ostaju oni za umiranje, a onda će vam sasvim lako biti da se rasproda i ovo malo što je ostalo?

Je l' vi stvarno mislite da vam mi verujemo kad kažete da nema para u budžetu za lečenje bolesne dece?

Je l' vi stvarno mislite da nema sposobnijih ljudi od vas koji mogu, hoće i pre svega žele da misle prvo na interese naroda, a ne na sopstvene interese u ovoj državi?

Je l' vi stvarno mislite da mi mora da živimo i umiremo na parče, jer ste vi to tako zacrtali tamo negde, izvečeri u tajnosti?

Znate, ja nisam jedna gospođa iz radikalne stranke koja kad je nemoćna voli da kune. A i vi niste neki koji biste zaslužili čak ni kletvu jer takvi kakvi ste, ste dovoljno nikakvi, nefunkcionalni.
I zato MORATE da odete u istoriju.
 Da budete sećanje, ružno sakriveno u budžaku sećanja, fijočici, maleckoj,  sa imenom; Dogodilo se, ne povratilo se!. 


Kao i oni pre vas. Kao i oni pre onih i pre onih...

Kao i svi koji su radili samo i isključivo sebično za sebe, a ne za sveopšto dobro.

Kao i svi oni koji misle da će raditi sa državom, a država, to smo svi mi, šta hoće, kako hoće i šta im se prohte.

Jeste da ste deo nas, ali kad nešto nije dobro, kad je nešto bolesno, osvrnite se, priroda lepo pokazuje.
Drvo odbaci suvu granu.
Životinja odgrize, ako treba, bolestan deo da bi sačuvala zdrav.
Priroda sve radi radikalno, za razliku od vas koji ste radili palijativno. Koji ste zamazivali oči svima nama praznim obećanjima i gle, dođosmo ovde gde smo.

Da nam majke rađaju decu u dvadesetprvom veku po hodnicima i bolničkim nus prostorijqama i da neki od vas imaju bezobrazne smelosti da kažu čak, kako su nekad žene rađale po štalama!!!!

Jesu, istina je. Ali je istina i da je mnogo te dece umrlo još u toj štali.

Pa se pitam, pitam vas koje je takođe majka rodila i majka dojila;
Otkud u vama svima toliko pomanjkanja samo male, malecke empatije prema nekoj drugoj majci, ženi koja treba to možda da bude, ili jeste, kad ste u stanju da znate da te iste majke gladuju rađajući nove naraštaje.
I nadam se iz sveg srca se nadam se da će ta deca, kad saznaju kako ih je majka i u kojim uslovima u ovom “naprednom” veku, u ovoj našoj ovakvoj državi rodila, sutra imati snage, znanja i moći da se izdignu iznad svega i da nekim novim pokoljenjima pruže sve ono što vi ovima koja se rađaju niste.

Časno bi bilo da odete sami, da ne čekate ono Miloševo; Popuštaj!
Možda bude kasno.

PS: Slike su sa Google ;)









уторак, 24. јануар 2017.

Roba sa greškom





Kaže, umirem. Lagano. Parče, po parče. Istrošila sam sve resurse. Sve skrivene želje za nekim čudom koje dolazi ipak da razgrne ovu triviju, ovu tugu i jad koja se ustalila u srcu jer i nada umire i nestaje lagano.
Znam da je do mene. I znam da je i do nepisanog kodeksa, uz koji sam odrastala, da ljude valja voleti. Da im valja pomoći uvek, vazda, bez žaljenja.
Ne žalim ja. Ne žalim ni za čim što sam podarila bilo kom od svog života. Ali žalim što nisam umela da živim sama u svemu tom i za sebe.
Niko me tome nije učio i nikad to nisam naučila do kraja.
Pokušala sam, ne jednom, da napravim granice. Nije vredelo. Popustila bih. 
Iz raznoraznih razloga. Najčešće zbog sopstvenog  nedostatka da prepoznam manipulaciju, jer verujem, uvek. 
Kad bih je i prepoznala, već bi bilo kasno, već sam bila u staroj šemi. I trpela bih, ponovo, do ivice, a onda bih se ponovo koprcala, bunila, psovala, urlala..
Nikako ne shvatajući u tim izlivima nemoćnog besa i nezadovoljstva da urlam na sebe samu.
Da solim sopstvene rane.
Da me boli još više i još žešće posle svake moje tirade.
Tek kad posustanem sa izlivima tog kuljajućeg besa, iznureno, isceđeno, zamrlo, shvatim da sam još jednom izgubila bitku sa vetrenjačama, bitku sa svojim slabostima, svojim kočnicama. Prepoznam sve to, no uzalud.

Nema goreg no kad teret godina davanja pokrije i ono malo samopouzdanja iščupanog iz sebe teškom mukom da se kao, trgneš na tren i kažeš dosta.
Al' onda onaj crv koji ti svih ovih milenijuma kopa po glavi da je nehumano, nečovečno, neljudski, ostaviti nekog ko je bolestan, ko je prikraćen, ko je i manipulator čak u mnogim trenucima, ali koji su umotani u veo nemoćnosti, pa se opet zapitaš ne grešiš li možda?
Pa opet zastaneš, kao nebrojeno mnogo puta pre tog, pljuneš čak sebe i svoju “sebičnost” i nastaviš dalje, a teško ti je.
Težak ti taj kamen oko vrata i te negve oko nogu koje ti omogućuju samo hodanje u istom krugu kao da si dolap, a ne čovek.
Pa crpiš snagu iz nečijih stihova koji nisu tebi upućeni, ali ti greju dušu, puniš srce lepotom nekih dečjih osmeha i reči koje rastežeš u mislima kao žvakaću gumu da budu i traju što duže jer ti dođu kao lek, kao eliksir da hodaš i traješ dalje u toj žabokrečini i kolotečini života u kojem nisi ni srećan ni zadovoljan jer nisi svoj, nemaš sebe ni tren. Osim kad sedneš da istočiš neki red na papir gde opet, valjda od silne želje da ti bar dok to radiš bude lepo.
I pišeš o lepom, sanjaš neke pokretačke energije, “živiš” u životima tih nekih svojih junaka iz priče punim plućima i dišeš čisto, udišeš ljubav, osećaš te dodire koji ti nežno miluju dušu i telo, a znaš da nisu za tebe, ali ti prijaju, kao da jesu.
Maštaš. 
Na svu sreću još uvek umeš da maštaš po cenu da te i ta mašta odvede u imaginaciju, a ova da te odvede do slepe ulice tvojih misli gde staneš uplašeno i zapitaš se; Kuda sad? U zdravlje ili u bolest?
I osetiš da te je neko snažno protresao, ošamario čak da se trgneš, da zastaneš, da sedneš i da doneseš odluku u kojoj ćeš jasno sagledati sve i reći, najzad.

Idem da živim ovaj jedini život koji imam kako želim ja sama, kako mogu i kako hoću. Bez repova. Bez okova. Bez stida i srama. Bez besmisla koje te oplelo ko udav i koje ti već dugo usitnilo disanje da dahćeš i ropćeš ko sipljivo kljuse.
A onda ti opet, odnekud, iz ko zna kog delića, ko zna kog mozga jedna strelica kao strujni udar protrese damare i začuješ glas; Kud bi ti?
Pa zar nisi naučila da biti slobodan nije isto što i biti ponovo slobodan?

I taj trn, koji te ubode posred pameti i posred već umrlog srca te u tom bolnom magnovenju otrezni i opet, kao i sad ti se već čini milenijumima pre tog trena, nastaviš da hodaš kao zombi u tom svom krugu od života, nastaviš da okrećeš taj dolap, a vode nigde da ti ugasi žeđ, a zrna nigde da ti snagu da.

I ne pitaš se u tom trenutku dokle još? Samo znaš da će taj trenutak, tog istog pitanja ponovo doći i postaneš svestan da jeste umrlo još jedno parče tebe.

Boli taj čip u glavi smešten na nekom inoperabilnom mestu, konstantnim bolom koji prepoznaješ, ali koji mazohistički prihvataš kao deo sebe jer si kukavica, jer vučeš sekvele starovremskog u sebi, jer si čovek, roba sa greškom.



четвртак, 12. јануар 2017.

Da li je i nada samo reč?



B. ima samo 29 godina. Nekome će se to učiniti da je dosta, ali, ona nije još videla ni deseti deo što bi trebalo da jeste, a što  njeni vršnjaci, koji su imali sreću da se rode u nekim drugim, sistemski sređenijim zemljama, vide do svoje dvadesete.
Ona ima Morbus Hodgkin (https://sr.wikipedia.org/sr/Хоџкинова_болесt ). I nije jedina koja ima jedno od najupornijih malignih oboljenja i koja se bori evo, već tri duge godine da ga pobedi. Ona je samo delić Srbije koja se rađa i koja polako umire na parče i u mukama.
  
Odavno se u ovoj našoj zemlji Srbiji čak i deca rađaju sa malingim oboljenjima kao uspomena i dugo sećanje na “milosrdne” akcije “Milosrdnog anđela” koji nam je svet u okruženju, a i šire podario. Kao ljudima i kao narodu.
Kao zahvalnost za sve naše poklonjene žrtve koje smo dali za postizanje i očuvanje mira u svetu, tokom prvog svetskog rata.
Kao zahvalnost za sve one poklonjene živote naših sunarodnika, a bilo ih, je statistike kažu, za treće “osvojeno” mesto u broju mrtvih i stradalih, u borbi protiv fašizma.

Po njima, bolje nismo zaslužili jer smo birali da nas vode oni koji su nas vodili, a koji njima nisu bili po volji i kojima mi nismo bili po volji.

Kao takvi spadamo u prokužen narod, a od takvih “lečenje” je skoro uvek radikalno ili, kako poneki ovde, kod nas umeju da kažu; Seme im se zatrlo!

E to seme, naše, se lagano ali sasvim sigurno zatire. Vrlo smišljeno, perfidno i veoma lagano.

Trenutno je Srbija, kako opet govore neke svetske statistike, prva na rang listi malignih oboljenja u svetu.
Znate, to su ona oboljenja koja se veoma teško leče i kod kojih je lečenje istih veoma skupo i dugotrajno, a od kojih ljudi umiru kao snoplje. Uglavnom i bar kod nas , ali i u slabo razvijenim i siromašnim zemljama takođe.
A mi smo, sve siromašniji i sve gladniji. Statistike kažu.

Zdravstveni sistem, od kojeg su mnogi pokrali mnoge veoma dobre ideje od nas i primenili ih u svojim zemljama, kao što su npr. participacija za lekove, koja se sad sprovodi i u dobro razvijenim i sistemski organizovanim zemljama diljem sveta, pa recimo postojanje kućnog lekara, se kod nas urušava planski svakog dana sve više i više.
Otuda i podatak da je u našoj zemlji do pre 15 godina u zdravstvenom sistemu radilo oko 125 hiljada zadravstvenih radnika, a da je danas brojno stanje svega negde oko 75 hiljada zaposlenih.
Morbiditet je u porastu, moratlitet takođe, kao posledica ne samo nedovoljno “stručnih” kadrova, jer svakako da ima i toga, već i zbog tog što je novac za preventivu sveden na, svojom opservacijom bih rekla, na entuzijazam onih koji je i rade, a ne države koja bi o tome trebalo da brine, posebno, ako se uzme u obzir da se zna da je bolje sprečiti, nego lečiti.

Lečenje je tek priča za sebe. Posebno sve većeg broja obolelih od malignih oboljenja.
Svi znamo da u svem ovom materijanom siromaštvu pomažemo iste te bolesnike i njihovo lečenje SMS porukama, jer država NEMA para.

B. je prošla više puta kroz fazu hemoterapije, jer je njena bolest sklona remisijama. Njena bolest je teška, nadljudska borba u kojoj podrška samo porodice ne može da obezbedi ozdravljenje.

Šanse da B. ozdravi su velike, čak iako je iskustveno dobro poznato da je proces izlečenja kod mladih izuzetno teži nego kod starijih obolelih.
B. čeka na transplantaciju matičnih ćelija. Međutim, hoće li je dočekati? Jer..

Na svu sreću da ima još uvek stručnjaka, lekara koji svoju profesiju znaju da rade lege artis i koji je rade samopregorno. Ali...

B. je rečeno da je aparat neophodan da se intervencija uradi u kvaru, mesecima.

Aparat ima samo VMA, Klinički centar u Novom Sadu i Klinički centar u Sremskoj Kamenici, koji ne radi.
Fali neki deo za koji NEMA para da se uveze iz inostranstva!!!

To je odgovor koji je B. dobila kad je došla na dogovor za zakazivanje intervencije presađivanja matičnih ćelija, što je, jedna od poslednjih šansi da se njena bolest savlada.
Ili da se borba sa istom nastavi.

B. ne laže, ne izmišlja, tako su joj rekli. Ona je veoma pametna i vrlo obrazovana devojka koja veruje svojoj doktorki jer joj je ova do sad pomogla da BUDE živa. Da živi koliko toliko normalan život.
Čak iako ne zna hoće li je možda sačekati otkaz, kad se, možda vrati ponovo sa bolovanja, jer radi u privatnoj inostranoj firmi.
B. veruje da za nju ima nade.
B. je jedna od mnogih koja veruje da ima nade u izlečenje.
Da ima nade da ova njena, naša država počne da odvaja namenska sredstva u zdravstvo i lečenje obolelih.

Da ima nade da ova naša država od ovih koji su nam podarili ovakve posledice, zahteva da PLATE svoje iživljavanje nad jednim narodom, nad nerođenom decom.

Da ima para za ŽIVOT, kao što ima para za sva putovanja u luft po belom svetu naših državnika sa svitama, sa objašnjenjem da je to od koristi za sve nas, od kojih nismo videli ni K, od koristi.

B. se nada, jer nada umire poslednja.

Koliko li je tek tih B. kojima se ne zna čak ni broj u ovoj našoj zemlji umirućih?
Iz koje odlaze ljudi tražeći neko bolje, sigurnije i lepše mesto pod suncem, a u kojoj ostaju oni kojima je nada u sutra jedini spas.
U kojoj ti ljudi, građani, odvajaju od sopstvenih usta da pomognu obolelima, kad već oni koji su dobili od tih istih ljudi mandat da to rade, ne rade ništa ili rade zanemarljivo malo.

PS: Sve slike su sa Google.