четвртак, 28. новембар 2013.

Šta će biti sa nama ako izgubimo ljudskost?







Svi smo svedoci "tumbanja" po celom svetu, kako bi rekli drevni Tarabići. Ratovi, najčešće građanski, potresaju mnoge zemlje diljem planete.

Poslednjih godina, tačnije, najviše ove i prošle godine i u našu zemlju sjatili su se mnogi izbegli iz zemalja sa kojima nismo susedi, iz zemalja sa drugih kontinenata, iz Afganistana, Pakistana, iz Somalije, Pelestine, odnedavno iz Sirije, a i iz mnogih drugih. Najčešće se radi o vrlo mladim ljudima, uglavnom muškarcima. Nađe se i po neka polovična porodica, retko koja žena sama. I svi su oni zastali u našoj zemlji, zatražili azil, retko ko i dozvolu za ostanak, tj. trajni boravak. Skoro svi su izbegli ispred pogroma, ratnih dešavanja u njihovim zemljama koji traju predugo i kojima se kraj ne nazire.

Kako su uopšte stigli i do nas je nepoznanica,  divljenja vredna, jer se radi, mahom, o vrlo siromašnim ljudima. Mogu da zamislim, sanjam, pretpostavljam, koliko su se njihove porodice tamo, odakle su oni izbegli, namučile da im omoguće da pobegnu, da ih sklone, sačuvaju, jer oni jesu pobegli. Retko ko je sa dozvolom napustio svoju zemlju. Kako su putovali do naše zemlje je samo njima jasno, ako se ima u vidu da su mahom skoro svi do nas stigli i gladni i bosi i premoreni, ali, puni nade, jer, dokopali su se Evrope.

Koliko smo mi danas Evropa i jesmo li to uopšte?
Ma koliko  ista ta Evropa, čitaj, evropske zemlje, ima mnogo mana i nedostataka, ono što joj se ne može osporiti je, da skoro u svakoj od njenih zemalja postoji veoma dobar socijalan program, te samim tim, apsolutno postoji i program za prihvat i smeštaj azilanata.
Kod nas nema uređenog ni društva, ni države, pa tako ni socijalnog programa, a nekmoli program za prihvat azilanata, ili ti ljudi izbeglih sa područja zahvaćenih ratom.

U to smo se, koliko juče uverili, kada je naše gore lišće zatražilo dom i smeštaj u matici zemlji, u Srbiji. Kako im je bilo i kako im je još uvek, zna se. Kako je nama, koji smo "domaći" i to se zna.
Nemaština, veća ili manja i na jednoj i na drugoj strani, a strana ne bi smelo ni da bude, a ima.
Ipak, postoji razlika, ogromna, između prihvata "naših" i "ovih" izbeglica.

Naše, su našima smatrali najčešće rođaci i prijatelji, dok ih je država doživljavala, uglavnom imaginarno, kao da se to dešava nekoj drugoj državi, a ne našoj, Srbiji,. Sad, istine i pravde radi, treba reći da nismo bogata država, naprotiv. Ali..

 Postavlja se pitanje kako to da ima uvek para za izbore, a nema za socijalne programe od vitalnog značaja, a verujem da će se mnogi složiti da su i zbeglice i njihov status od vitalnog značaja, kako za njih, tako i za sve nas.


Uvek smo se dičili gostljubivošću i ljudskošću pripadnika naroda i građana koji žive na ovim prostorima. Nadaleko se nekad pričalo o tome, a često je i zapisivano u delima mnogih putopisaca.

Međutim, nije li sa dolaskom savremenijeg načina života, modernog načina življenja, postalo i moderno  upražnjavanje narodne krilatice; svakog gosta za tri dana dosta.
Jer, ove nove izbeglice, azilante, skoro da niko nije dočekao, a  ni prihvatio, pre svega kao ljude, a onda i kao goste, jer, oni to i jesu.

Oni ne žele da ostanu u našoj zemlji, jer znaju da ni mi nismo ni bogati, a ni razvijeni kao druge zemlje Evrope. Oni veoma dobro znaju da je i kod nas sasvim normalna  pojava borba za opstanak i golo preživljavanje. Oni su od toga pobegli, ali pobegli su i da spasu goli život, dok mi ovde, ipak živimo u miru.

Začudo, kako smo brzo zaboravili rat i strahote koje on nosi sobom. Kako smo brzo zaboravili one sveopšte muke  i onu solidarnost, koja je, trajala, na žalost, samo 78 dana, npr. ovog poslednjeg rata.

Kako smo brzo zaboravili da smo ljudi, jer da nismo, drugačije bismo se ophodili prema ovim jadnicim, apatridima, koji čak i ne govore našim jezikom, da bi im koliko toliko bar u nečemu bilo lakše.
Ljudima, koji su živeli u zemljama sa daleko toplijom klimom, a ovde, kod nas, drhte pod naletima vetra u šumama gde obitavaju i gladuju ne znajući ni kud će ni šta će dalje.

Za to vreme, država se pravi luda, problem kao postoji, ali eto, nema para da bi se on trajno rešio, a mi, domaćini, pretvorili su smo se, ili smo to uvek i bili, ali smo to vešto skrivali, u prave, čiste, arijevske, ksenofobe.
 Mi protestujemo, blokiramo puteve, dolivamo ulje na vatru raznoraznim pričama,  jer, od straha od novopridošlih, nepoznatih, tamnoputioh ljudi, ne vidimo u njima ljude već opasnost za našu sigurnost, našu imovinu.

A oni, gladni, promrzli, kradu živež i letinu tamo gde je ima, obijaju prazne vikendice ne bi li se sklonili od kiše i mraza.
Nije dobro ni njima ni nama.

Međutim, u vreme Tarabića, pomenutih na početku ovog teksta, Srbija je bila još siromašnija i kako knjige kažu, putnici namernici su se u svakoj kući dočekivali kao gosti, a posebno ljudi u nevolji.

Iako su ondašnji domaćini imali mnogo manje od današnjih, rado su to delili sa onima koji nemaju ništa. Možda je zato i ostala izreka; Bogat je onaj koji daje, a siromašan onaj koji prima.

Danas, izgleda da smo svi osiromašili. Pre svega postali smo siromašni u ljudskosti, humanizmu, uvažavanju drugog čoveka prvenstveno jer je čovek, Homo Sapiens, pripadnik iste vrste kao što smo i mi sami.
 Odavno smo izgubili ono poznato gostoprimstvo sa ovih prostora, a ksenofobija se uselila na mala vrata, a caruje uveliko.

I nije sve do države, nemojte molim vas, jer državu čine ljudi, isti ljudi koji su glasali, ili nisu glasali,  za vlast tj. za ljude na vlasti, ljudi koji slušaju tu vlast i aminuju, ljudi koji se priklanjaju načinu života i razmišljanja i postupaka manjine koja vedri i oblači svim sferama življenja u ovoj našoj jadnoj zemlji.

Zato i ne čudi, strah od stranaca, iako su oni gladni, izbegli, nemoćni, nemušti, jer sit, gladnom nikada nije verovao.

Koliko smo svi mi ovde siti i zadovoljni životom da smo zbog svega tog zaboravili da budemo ljudi, je pitanje koje postavljam i onima na vlasti i onima koji za tu vlast nisu i jesu glasali?


Znam ja da u ovom našem društvu ima mnoštvo velikih nerešenih problema, ali ne mogu  da ne primetim da se na te sve probleme nadovezuje nov, svež, a ako se primi za stalno, učauriće će se kao i ovi što su, a to je ksenofobija i nehumanost.

Da li je moguće da se ne primećuje da lagano postajemo zombirani ljudi, robovi na nečijim latifundijama, poslušni roboti "odabranih"?
Šta će biti sa svima nama ako izgubimo ljudskost?


субота, 09. новембар 2013.

Kelj sa mirisom čardaša






Još pamtim taj četvrti oktobar 1973. godine, kao da je juče bio. A bio je je lep, obojen svim nijansama rane jeseni i miholjskog leta u jednom od sela sakrivenih na obroncima  Suve Planine.  Uvek se budim rano u jesen ili zimu. Leti, zbog sparine, spavam duže, da nadoknadim san izgubljen od čekanja da malo zahladi noć.
       Tog jutra sam ustala nešto ranije. Probudio me san, kao stvarnost. Sanjala sam baba Julku, majku mog očuha,  Mađaricu iz Segedina, koju je ljubav, šta li, dovela u Beograd gde  je i ostala.
Baba Julka, Juliška, kako su je svi u familiji zvali, je bila omiljena ličnost. Brzo sam shvatila zašto. Tiha, vredna, vrsna domaćica, blage naravi, a opet, temperamentna kad zasvira muzika, posebno mađarski Cigani tamburaši, kad zagude njihove violine i otegne se zvuk tužnih romansi  ili kad se zatresu žice od ritma čardaša. Umela je divno da peva, punim srcem i glasom. Uvek je bila doterana, sa lepom frizurom, manikiranih noktiju, sa izuzetno negovanim licem i lepo oblikovanim i našminkanim obrvama.
Podsećala je likom na Hedi Lamar, čuvenu glumicu, zvezdu nemih filmova.


U njenoj kući se sve  caklilo od čistoće i rafiniranog ukusa. Imala je volje za sve, rad u kući, ručni rad, rad u svojoj radnji i sve je radila sa puno žara i posvećenosti.

    Deda Nikola, njen muž, bio je sušta suprotnost njoj. Kršnog, bosanskog stasa, retko nasmejan, sa dve duboko usečene bore na čelu, nikada opušten, osim ako nije radio svoj posao u koji je unosio celog sebe, a bio je, mora se priznati, majstor svog, oštračkog zanata.
       Sanjala sam da je došla u to selo na Suvoj Planini, kucnula o staklo na vratima  sobe u kojoj smo spavali moj suprug i ja, ja onako sanjiva, pogledah u pravcu vrata u čijem se okviru kroz maglu nazirao njen lik i čuo njen glas koji izgovara: Došla sam samo da se pozdravim sa tobom!
Poslenji ton njenog glasa me i probudio i ja sam ustala, rasanjena, u trenu, zureći u vrata koja su nekim čudom bila otvorena, a sasvim sam sigurna da smo ih zatvorili prethodno veče. U kući nije bilo nikog osim nas dvoje.
Malo me je začudio taj san. Nisam mogla da zovem tetka Ljubici i da je pitam za njenu mamu, baka Julišku, jer, onda nije bilo telefona u selu. Na žalost, nema ih ni danas, a godine su protekle.
Izašla sam u dvorište gledajući u obrise Trema koji je virio iza jednog magličastog oblaka i razmišljala o baba Julki.
    Mogla je i da me ne zavoli, kao i ja nju, ali, nije bilo tako. Ona je u meni videla, zavolela svoju pravu unuku, iako ja to njoj nisam bila, jer je njen sin, meni bio očuh. Međutim, prirode, slične jedna drugoj su se prepoznale. Ja sam bila tiha i mirna devojčica, temperamentna samo kad zasvira muzika, a ona je to prepoznala, jer je i sama bila takva.
Baka Juliška je postala  moja baka. Šila mi je haljine, učila me da kuvam, da mesim, da štrikam...
 Eh da, umalo da zaboravim, imala sam osam godina.
     Od nje sam naučila kako se pravi, domaći  majonez, kako se sprema ajvar u svim oblicima. Najviše me se dojmio ajvar od cepkanih zelenih paprika, valjda zato što smo te iste paprike pekli, ljuštili, pa na kraju cepkali, što je bio mukotrpan posao, ali je rezultat bio neizrecivo ukusan.
 Naučila sam da igram čardaš, a po nešto reči i mađarskog jezika koje pamtim i dan danas.
Baka Julka je volela da kuva i mesi i kuvala je božanstveno.
Sećam se da je jednom kuvala kelj za ručak, a ja, moram priznati, baš nisam bila ljubitelj lisnatog povrća, onda. Međutim, ukus tog kelja osećam na svojim nepcima i danas.
Kaže, kuva ga isto kao i njena majka, sa slaninom, na mađarski, malo ljutkast način.
Možda je taj kelj zaslužan što danas volim ukus slatko ljutkaste hrane, ne znam, ali i ja ga kuvam na baka Juliškin način.
    Po povratku u Beograd prva vest koju smo moj suprug i ja saznali je da je umrla baka Juliška. Umrla je četvrtog oktobra.
Znala sam još onda, a danas sam sasvim sigurna, da je zaista došla, ona, njena duša, da se oprosti od mene tog jutra u selu jer, kako bi se inače oprostili oni koji se vole i koji su bili vezani na neki lep, čudan način, kao što smo bile nas dve.

     Nisam vam rekla, baka Juliška je bila i prva žena oštrač u staroj, kraljevini  Jugoslaviji čija je radnja bila u jednoj od najstarijih i najčuvenijih beogradskih pijaca, a koja je dugi niz godina postojala i radila i posle njene smrti na istom mestu u kojoj je tradiciju oštračkog zanata nastavio njen zet. Danas, ne postoji više.




                          Mađarski kelj na baka Juliškin način

 Za ovo jelo potrebno je:

* Jedna glavica kelja, sa spoljnim zelenim listovima, težine oko 1kg

* 250- 300g slanine ( lepe mesnate, po ličnom izboru)- ja koristim hamburšku, vizeljsku  ili pancetu

* 1 kafena kašičica kima

* 1 kašika domaće masti

* 3-4 čena očišćenog belog luka

* 2-3 kafene kašičice aleve paprike ( ljute po ukusu, ko voli)

* 2-3 bela krompira srednje veličine

* 1 kašika brašna ( ja sad stavljam heljdino)

* oko 1.5 l zagrejane vode

* so i biber po ukusu
 * 1/2 kafene kašičice šećera ( ko ne želi, ne mora, ali je ukusnije)

Postupak pripreme kelja:

Krompir očistiti i iseći na kockice veličine 2x2 cm!
Slaninu iseckajte na štapiće debljine 2cm!
Beli luk očistite i iseckajte sitnije!
U posebnoj posudi skuvati kelj, ali samo do pola, da ostane čvrst!
 Procediti, ali, ostaviti oko 2dl vode u kojoj se kelj kuvao!
Kelj iseći na kocke veličine 5x5cm!

 U drugu posudu, u kojoj želite da  skuvate jelo do kraja, otprilike zapremine 2-3l,
stavite kašiku masti, sačekajte da se otopi pa u to dodajte seckanu slaninu!
 Pržite slaninu dok se štapići ne  istope na polovinu, dodajte krompir, propržite par sekundi,
dodajte beli luk pa nastavite da pržite mešajući neprestano samo dok beli luk ne zamiriše jače pa odmah dodajte alevu papriku, kim i brašno i nalijte sa 0,5dl tople vode! Dobro izmešajte i ostavite da se kuva oko 10 minuta!
Probajte da vidite da li je  krompir upola mekan i ako jeste dodajte isečen kelj!
Izmešajte, posolite po ukusu i dodajte biber!
Dolijte vodu da biste dobili željenu gustinu tj. dovoljno tečnosti da jelo bude čorbasto, ali ne retko!( oko 1-1,5l)
 Skuvajte jelo do kraja vodeći računa da vam  kelj ne omekša do raspadanja!
Na kraju dodajte i pola kafene kašičice šećera!
Otprilike, (na žalost, moram da kažem otprilike) kuvanje treba da traje sve ukupno oko 30 do 35 minuta, ali ćete vremenom i sami uspeti da se organizujete da to odradite bez gledanja na sat.

Ukoliko vam nije dovoljno gusto, možete kelj zagustiti dodavši 2 kafene kašičice brašna razmućene u pola šolje vode i da „podmetnete“, kako su to zvale stare domaćice, tj. da sipate u jelo na kraju i pustite da još malo krčka, ali samo minut, dva. J






петак, 08. новембар 2013.

Pepeljuga je i metafora za život






"Naiđu tako dani  kada se osećam kao Pepeljuga, kad je iz pepela prebirala zrnca prosa, koje joj je njena zla maćeha prosula u isti taj pepeo želeći da je spreči da ide na bal u kraljevski dvorac"- reče mi pre neki dan jedna prijateljica.

 Koliko samo simbolike ima u toj jednoj sceni bajke za decu koju često i ne primećujemo, a još manje razlučimo.
Ako ćemo pravo, svi smo mi ponekad Pepeljuga.  I ja sam. 
Radimo, stičemo, imamo puno prijatelja, postigli smo mnogo tog što smo sebi postavili za cilj, ostvarili dosta svojih želja..

Taj pepeo, iz bajke, on je metafora za živote mnogih od nas, a proso, to su svi oni  lepi i manje lepi trenuci isprosipani u njemu, pepelu, našem životu  i njih je onoliko puno koliko godina trošimo svoj život.

     Svi mi imamo neku svoju zlu maćehu, a to su uglavnom nedaće, ne retko  ljudi, koji prate, ili učestvuju u životu, rasuti u njemu baš kao i ono proso iz bajke, a kraljevski dvorac, to je naša mašta, to su naše želje da dostignemo više, želja za nečim lepšim,  boljim, uzvišenijim u životu koji živimo.

Svi, bar jednom u svom životu imaju bliski susret sa “zlom maćehom” i svako, manje ili više pabirči proso iz pepela.
Neko je veštiji, brži, pa rasuto proso skupi na gomilu, dok neko i pored truda i sveg zalaganja, jedva da pronađe dovoljno zrna da bi nastavio dalje svoj život.

Ukoliko je bio dovoljno vešt, pa još ako ima puno miševa, ptica, koji su u pravom životu njegovi prijatelji i koji mu u ovom slučaju pružaju svesrdnu pomoć i ljubav koju je i on njima pružao nesebično, pa još ako je rođen pod srećnom zvezdom, pa mu se u životu  pojavi i dobra vila u obliku prave ljubavi, možda čak i mecene, koji veruje u njegovu sposobnost i uspeh, onda još i ima šanse da stigne u kraljevski dvorac i ostvari vrh svojih želja i sve svoje snove.

Međutim, ako svega tog nema i ako je skupio jedva gomilicu prosa koja podmiruje samo hleb nasušni, put do zvezda je mnogo duži, teži, trnovitiji, naporniji, iscrpljujući, a ponekad i nedostižan.

Vera u bolje, iliti pozitivan stav, svakako pomaže, jer da nije tako ne bi ni bilo svih tih  miševa, ptičica, prijatelja,  da ona sama, Pepeljuga, nije baš takva, dobra i odana.

 Sreća, koja umeša svoje prste ipak ima veliki udeo, jer,  ponekad se dešava da si dobar, radan, vredan,  pomažeš, daješ, deliš, radiš duplo, ali, kad ti nevolja zalupa na vrata može  se desiti da ne nađeš,  nikog od svih “prijatelja” na puškomet.

Nije da treba da pomažemo i činimo drugima zato da bi nam oni to vratili, ali svi, uglavnom,  ipak veruju u ono; Radi dobro dobrome se nadaj.

Najzad, kad se  Pepeljuga, mi,  vrati sa bala kući, u surovu stvarnost, nastavlja da živi kao i pre.
Ništa se nije promenilo, posao je isti, ona se nije promenila iako je ostvarila svoj san tj. bila je neko i nešto za jednu noć, tj. uspeh je nije zaludeo, nije se uznela u visine pa tresnula, već je i dalje ostala dobar čovek, naravno ako je to već bila.


     Isto tako kako je Pepeljuga ostvarila svoj san, mnogima  od  nas polazi za rukom da ostvarimo svoje snove, želje, ciljeve, jer smo, kao i Pepeljuga, vredno radili na postizanju istih.

Međutim, Pepeljuga je znala šta želi, dok, često, mnogi od nas to ne znaju, pa lutaju svojim životima neostvarenih snova ne znajući da svaki ostvareni san, veliki ili mali, ili ostvarena velika ili mala želja, je put, putokaz do sledećeg sna, do sledeće želje koji su još veći i zahtevniji.
 Bunar želja je nepresušan, a želja želju rađa.

Pepeljuga je znala da pronađe zadovoljstvo u zrncima prosa, ali i u dostignuću princeze.

Umemo li mi da pronađemo zadovoljstvo u sitnicama ili nas samo velike stvari čine srećnim? 

субота, 02. новембар 2013.

Moje srce ima fijoke




Sigurna sam da mnogi i ne znaju da srce ima fijoke??? Možda će se čak začuditi otkud srcu fijoke?
Ja sam danas  definitivno shvatila da moje srce zaista ima fijoke.
 Za one koji ne znaju šta su fijoke, ladle, pretinci, već kako ih ko zove, to su mali ili veći odeljci u koje ostavljamo sve i svašta što nam treba ili što želimo da sačuvamo za rad ili od zaborava.
E pa srce ima fijoke, manje ili veće, za sve ono što čuvamo, od zaborava,  nekad samo na određeno vreme, a ponekad i zauvek.
Ono što čuvamo na određeno vreme su promašene ljubavi i neka prolazna poznanstva, ali zauvek čuvamo sve što je ostavilo dubok  trag u našem životu ili trag u nama samima.
Znači, fijoke koje ima srce su tragovi u njemu, dublji ili plići, sve zavisi od onih koji su taj trag ostavili.
Koliko fijoka će imati srce ne zavisi od njega, već od broja ljudi koji su prošli kroz naš život i od godina koji smo isti proživeli, ili živimo.
      Moje srce ima mnogo fijoka i nisu sve iste veličine, ni dubine.
 Jedna je mala, sakrivena, u jednom zapećku mog srca i zove se Darko,  mladi zelenooki Dalmatinac iz okoline Podgore i moja prva simpatija sa mora, sa kojim sam se popela na vrh Biokova i eto,   ostao je trag šćućuren u jednoj fijočici mog srca.
    Jedna je malo veća i u njoj je omanja gužva jer u njoj mesto dele moje tri drugarice iz srednje škole, Milica, Smiljka i Leposava, koju smo zvali Lucija, jer je imala divne, plave oči i jer je potsećala na švedske Lucije, boginje svetlosti.
Smiljka danas živi u velikoj američkoj jabuci, Lucija negde u Švajcarskoj, a Milica, ona nije više u Topolskoj ulici. Život nas je odavno razdvojio, ali ostala je njihova fijoka u mome srcu i ja je po nekad otvorim i vidim njih, nas, nekad, kad smo jurile na igranku u KST ( klub studenata tehnike), dok su se za nama vijorili pramenovi naše duge kose, a oči sjajile žarom uzbuđenja.
     Moje srce ima jednu fijoku u kojem se sakrio jedan zarazan smeh. Bio je to smeh moje drugarice iz kraja mog detinjstva, Pašinog Brda. Taj smeh pripada Stojni, mojoj drugarici sa kojom sam se zajedno, pešice popela do manastira Ostrog, stazom kojom se, kažu, svaki dan, peo i sam Sveti Vasilije Ostroški. Staza je krševita, strma, puna oštrog  kamenja, a mi smo je prešle bosonoge, do vrha i nismo se posekle, ni povredile. Naprotiv. Obe smo imale osećaj kao da hodamo po najfinijem baršunu. Ko ne veruje, preporučujem najiskrenije da proba.
Moje Stojne nema više, ali njena fijoka i danas zvoni od njenog smeha, uvek, kada je otvorim.
     Postoji i jedna mala fijoka u kojoj se razbaškarila Suva Planina i ljudi iz jednog njenog sela koji su me uvek dočekivali kao da sam im najrođeniji rod, svojta.
Nedugo po dolasku u selo, eto prvog od seljana sa punim tanjirom ovčijeg sira i svežom pogačom, posle kojeg bi ubrzo stizao drugi sa vencem paprika, suvih, crvenih i... trajalo bi to.
Moje srce, eto, ima posebnu fijoku samo za njih, njihov govor, za priče koje samo oni vreve (govore).
      U jednoj od fijoka zauzela  je dostojanstveno mesto i Kalemegdanska tvrđava. Pomisliće neko, zbog svoje istorijske vrednosti? Ali ne. Ona je tu jer su skoro svim njenim stazama trčale male noge, onda, moje petogodišnje, sestre Zorice, dok sam je ja pratila u stopu pazeći da se ne povredi i zavirujući u svali kutak kuda je ona virila, a kuda smo od ranog proleća, do kasne jeseni odlazile svake nedelje posle ručka, ljuljajući se pri tom na svakoj ljuljašci u svakom dečjem parku koji bi videle kroz prozor trolejbusa  pri povratku kući.
    Mogla bih ja ovako veoma dugo da otvaram jednu po jednu fijoku mog srca, a imam ih, Bogu hvala, bogata sam tim malim, velikim, majušnim, sićušnim nekima, a meni ogromnim fijokama moga srca.
     Ipak,  najveće pripadaju mojoj mami i mome bratu. One su pune, prepune, iz njih kipe sećanja i događaji i njih slučajno ili  namerno, često otvorim. Najviše kad mi nedostaju. Zato i postoje fijoke u srcu, da bismo ih otvorili , zavirili u njih, družili se sa sadržajem iz njih uvek, kad nam neko ili nešto nedostaje.

      Dobro je što srce ima fijoke jer u njima borave svi oni koje smo imali, ili voleli i koje volimo za uvek, kao i oni koje pamtimo 
zauvek.

Neke su zaključane i otvaraju se retko uz pomoć nekog davno zaboravljenog akorda muzike, neke otvori smeh, neke slika u prolazu...
Nije ni važno kako se otvaraju fijoke našeg, ili  mog srca. Važno je da ih srce ima jer je veliko, ogromno, nemerljive veličine čim u njega stane toliko mnogo.
Najvažnije je da ja znam da srce, moje srce,  ima fijoke, za sve one koji su ostavili trag u njemu i da mi one služe da ih se setim svaki put kad to poželim, slučajno ili namerno i da su tu, za mene, zauvek. 
Ustvari, sve dok traju otkucaji mog srca, živeće i fijoke srca mog.