четвртак, 15. фебруар 2018.

Selo Perlez pa u Banatu






Ako vas možda neke cipelice, šetalice ili lutalice
dovedu u selo Perlez, pa u Banatu.
Poznaćete da ste tu, po tornju crkve što viri iz ravnice
i po, na njenom vrhu, satu.

Skrenite levo iz Aleje dudova, kako ja zovem put od Perleza do Čente
laganim hodom do crkve i parka i dalje, ako treba.
Možete otići do Šajkaša il' čak do, na Tisi Sente,
al pre tog kupite, za uz put, u pekari perleški 'leba.

Ipak zastanite, malo predahnite, pa uđite na velika vrata
u crkvu, da oltar u njoj dobro pogledate
koji sliko je slikar iz Orlovata,
Uroš Predić, ikonopisac, to treba da znate.

A onda kroz park na Pužin breg, kroz travu, sočnu i meku
da majčine dušice stručak uberete
i vidite prelepu Begej reku
i usput neku rodu il' čaplju sretnete.

Što došle su iz rita, iz Carske bare preko puta
da ulove nekog kedera il' manjeg bucova.
Ponekad i neka srna zna da zaluta
da jede sočivicu kod ribarskih bova.

Kroz atar ravni do kanala Petra, đir jedan bacite
da gljive i šaš na slatini vidite
manića kojeg ulovite ako udicu zabacite
il' Gospinu travu za lek naberite.

Zagrlite mir i vazduha miris, dok lagano Perlezom šetate
dobar dan recite svakom.
I pazite da na roglju ne zalutate,
sve je slično, al' nije isto kad idete sokakom.

Selo Perlez, pa u Banatu, ima još mnogo tog
što ću vam uživo kasti ako ikad dođete.
Ono je dugo mesto doma mog
pazite, da ga na raskrnici slučajno ne prođete.








недеља, 21. јануар 2018.

Žaba Žaklina









Skakutala je veselo sa lista na list vinove loze pažljivo tražeći nešto. U jednom skoku se našla na ovećem listu pri dnu čokota i odjednom je vrisnula;
  • Iju, al si me uplašila! Stojiš tu kao spomenik, kao neka nepomična figura i buljiš u mene. Ne trepćeš. A iste si boje kao ja, zelene. Ko si ti? Što ćutiš?
  • Dobar dan. Dobro došla u Čudesni vrt. Ja sam žaba Žaklina. Imaš pravo, ja sam figura, tačnije ukrasna figura u ovom vrtu.
  • Žaba, pa ukrasna figura. Nisi prava žaba kao ja?
  • Nisam. Koliko da znaš, nisam jedina ukrasna figura u vrtu, ima nas više. Nisam te do sad videla ovde, u našem vrtu? Ko si ti?
  • Ja sam mala žaba gatalinka.
  • Da si mala to vidim i sama, ali kakva si ti žaba? Tražiš li nešto ovde? Možda mogu da ti pomognem?
  • Ti da mi pomogneš? Kako si to zamislila, a nepomična si? Mislim, ne krećeš se kao ja.
  • Ja poznajem sve u vrtu, a ti si nova. Uostalom, nisi mi odgovorila na pitanje.
  • Već sam ti rekla da sam ja mala žaba gatalinka. Dolazim pred kišu. Ljudi često kažu da ja najavljujem kišu posle suše. Tražim bube, insekte, mnogo sam gladna.
  • Dolaziš pred kišu, hm. Ti to hoćeš da kažeš da ti kao najavljuješ kišu?
  • Nije kao već odistinski, brecnu se na Žaklinu mala gatalinka.
  • Pa ljudi imaju oblake na nebu po kojima mogu videti hoće li ili neće pasti kiša. Baš će da gledaju po lišću i traže tebe tako malu da vide hoće li biti kiše.
  • Ne mora da me traže. Ja pevam pred kišu i mogu da me čuju.
  • Ako se to što si malo pre ispustila iz grla zove pesmom onda sam ja Buda.
  • Ti i ličiš tako ukočena na tog Budu, ma ko on bio, tek koliko da znaš - reče mala gatalinka Žaklini sad već iznervirano. Odoh, neću da pričam sa figurom.
  • Čekaj! Stani! Izvini! Nisam želela da budem gruba. Moram da te upozorim da obratiš pažnju na našeg Cvrleta.
  • Cvrle? Ko ti je to? Još neka figura?
  • Nije. Cvrle je naš omiljeni cvrčak u vrtu. Živi na granama jabuke Greni Smit. Da se nisi usudila da ga dotakneš.
  • Ma nemoj. Stojiš tu kao taj, taj Buda i još mi zapovedaš. Iako sam malog rasta ja sam odrasla žaba i znam šta  da radim. Nećeš ti da mi biraš jelovnik. A taj tvoj, kako si rekla da se zove, Zvrle, neka se sakrije jer sam baš gladna, a kad sam gladna ne biram mnogo.
  • Nije Zvrle nego Cvrle. I nemoj da se naljutim na tebe mala gatalinko bez imena. Ovde u ovom Čudesnom vrtu svi čuvamo jedni druge. Volimo uljudne goste, a kako stoje stvari ti to ne želiš da budeš iako sam ti ja ponudila svoju pomoć. Tako da, primorana sam da te upozorim da imamo budne čuvare. Gari i Neša su stalno budni i u pripravnosti da nepoznate isteraju sa naše teritorije.
  • Gari i Neša, ko su ti sad pa oni - upita radoznalo Žaklinu mala gatalinka?
  • To su Blagine mačke.
  • Mačke ne jure žabe, slavodobitno joj reče gatalinka, tako da nisi uspela da me zaplašiš.
  • Ja i nemam nameru da te plašim. Samo sam te lepo zamolila da obratiš pažnju i da ne diraš našeg Cvrleta. Blaga te neće nikad oterati. Naprotiv. Ona voli da u ovom vrtu svi zajedno delimo mesto. Nema veze sad ću ja da viknem Frediju da upozori Cvrleta na tvoje prisustvo.
  • Fredi? Ko je sad pa taj? Koristiš neka meni nepoznata imena Žaklina - reče joj gatalinka.
  • Fredi je patuljak koji ume da zviždi. Freeedi, Freeedi, viknu  Žaklina patuljka. Zvizni Cvrletu da se sakrije u svoju rupu jer imamo uljeza u vrtu. Stigla je jedna mnogo gladna, mala, zelena žaba gatalinka. Nek se sakrije na vreme. 
Patuljak Fredi zazvižda više puta. Cvrle ga je čuo i razumeo je signal na vreme i hitro se sakrio u svoju  kućicu na jednoj od grana svoje drugarice jabuke Greni Smit.

  • Ti baš nisi fer Žaklina, rasteruješ mi zalogaje - reče joj gatalinka. I praviš se tu mnogo pametna, pominješ tu nekog Budu, a nemaš pojma ko je to.
  • Znam ko je Buda- reče joj Žaklina. Mogu i tebi da kažem ko je. Ja volim da delim ono što naučim.
  • Ma nemoj! A od koga si ti to mogla da naučiš - podsmehnu joj se mala gatalinka.
  • Od koga, pa od Blage. Mi svi pažljivo slušamo našu Blagu kad priča sa svojim prijateljima i razmenjuje misli, kako to ona kaže. Jednom su pričali baš ovde, ispod vinjage o Budi. On je bio putujući mudrac i voleo je da sedi, baš ovako kao i ja, ispod nekod drveta i da razmišlja o životu ljudi na zemlji.
  • Skroz si me zbunila sa tim tvojim silnim imenima - reče joj mala  gatalinka, a došla sam da jedem. Izgubila sam apetit od tebe. Ko bi rekao da obična figura može da me izbaci iz kolotečine -sad već umorno reče mala gatalinka Žaklini.
  • Pa rekla sam ti da si došla u Čudesni vrt. Ovde nije kao u drugim vrtovima. Ovde naša Blaga priča sa nama, ovde svi imamo svoja imena. Evo i tebi će, ako ostaneš u našem vrtu, sigurno  dati neko lepo ime - odgovori joj  Žaklina.
  • O ne, ne hvala. Odoh ja dalje. Neću da ostanem. Može još da me uhvati i da od mene napravi priručni barometar. To mi se jednom desilo i ne bih da mi se ponovi.
  • Barometar! Šta ti je to - upita malu gatalinku  Žaklina?
  • Jednom je jedan dečak uspeo da me uhvati za nogu. Stavio me u veliku teglu sa samo jednom grančicom koja je dosezala do vrha tegle na kojoj je bio  vrlo mali otvor, tek da se ne ugušim bez vazduha. Služila sam mu kao barometar. To je sprava koja pokazuje kad će kiša, kad neće. Ako se ja popnem na granu znači da će biti kiša, a ako sedim dole, onda neće biti kiše.
  • Heej mala, to znači da si ti korisna mala žabica- reče joj  Žaklina.
  • Da, da korisna, ali jedva sam uspela da pobegnem u trenutku kad je hteo da otvori teglu. Da ti ne pričam koliko sam bila gladna.
  • Uh, uh, mogu misliti. Baš mi te žao. Nemoj da ideš odavde! Naša Blaga, vlasnica vrta, ti nikad to ne bi uradila. Sad kad je Cvrle na sigurnom slobodno idi i posluži se. Ima ovde kod nas dosta onih koji će ti odgovarati kao zalogaji, posebno one dosadne i opasne ose. Eno, tamo kod rode Antonije ih ima koliko hoćeš - pokaza joj  Žaklina u smeru gde je pored jednog bazenčića sa vodom stajala figura rode koja se zvala Antonija. Idi slobodno i pozdravi je od mene malena.
  • Hvala ti i izvini ako sam bila neuljubazna - reče žabi Žaklini mala žaba gatalinka.
  • Hvala i tebi što si me naučila kako ljudi prave priručni barometar - nasmeja joj se Žaklina. Nadam se da ću te videti još nekad.
PS: Slike sa Google :)

понедељак, 08. јануар 2018.

Ukrštene reči






Otvorila je te male fijoke tek posle godinu dana. Možda je prošlo i više. Bile su njene. U njima je ona, njena majka, držala svoje sitnice, poneku uspomenu i njoj drage stvari. Nije joj se dalo da ih ranije pregleda i sredi. Nije mogla. Podsećale su je na nju.
Tog dana je skupila snagu i otvorila nasumično, donju fijoku. Odmah do ivice stajala je njoj znana, lepa kutija u kojoj je stajao njen najmiliji sat. Odmah iza, ugledala je ukrštenicu. Izvadila je iz fijoke jednu, ali ispod je bila još jedna, pa još jedna... Pet malih svezaka sa skandinavskim ukršenicama, štampanih latiničnim pismom. Njoj, njenoj majci, to nije smetalo.
Otvaranjem te male fijoke otvorila su se sećanja...
.....
  • Postala sam zaboravna i rasejana u poslednje vreme. Dok se okrenem, ne znam šta sam naumila - rekla joj je jednog dana, sa nekom zabrinutošću u glasu.
  • To je i za očekivanje, s' obzirom na godine koje imaš - rekla joj je da je uteši.
  • Imam tek osamdeset - reče ona i naumila sam da živim bar još pet godina.
  • E onda počni da rešavaš ukrštene reči svakodnevno, a ne samo kad se setiš ili kad ti je dosadno. One su dobre za očuvanje koncentracije, ali i za "vijuge"- kroz smeh se nadovezala.
  • Da znaš i da hoću. Kupi mi neke, ali više komada, da mi ne nestane u nezgodan čas - nasmejano joj je uzvratila!
Kupila joj je ukršetene reči, desetak malih svesaka, skandinavke, sa krupnijim slovima, da joj bude lakše da ih čita.
Od tog dana uporno je svakodnevno rešavala bar po jednu ukrštenicu. Radila je to vrlo ozbiljno, sa voljom.
Sedala bi za tepezarijski sto, uzimala vrlo pažljivo hemijsku olovku koja je pisala vrlo čitko i obavezno tanko, stavljala ispred sebe šolju sa svojom belom kafom i počinjala bi svoj ritual.
Prvo bi pomno pregledala one stare, rešene. Gledala bi fali li možda negde u nekoj neki nerešeni pojam ili neko slovo. Ukoliko joj ne bi pošlo za rukom da reši sva polja, ostavljala bi ih za kasnije. To kasnije bi bilo uvek sutradan, kad bi pregledala pažljivo sve rešene ukrštenice.
Bilo je interesantno da se naknadno, uvek setila pojma koji nije znala u momentu rešavanja neke od ukršenica.
Setila se kako je svakodnevno, od proleća do kasne jeseni, uvek, rano ujutro i u kasno posle podne sedela ispod dunje u dvorištu i pažljivo rešavala ukrštene reči. Ne samo jedne, već više njih, dok joj ne dosadi. Ona bi je uvek gledala sa zadovoljstvom i po ko zna koji put shvatala da je njena majka bila vrlo uporna i dosledna osoba.
Često bi joj se i sama pridružila u sedenju i predahu ispod stare dunje i čitala neku od svojih knjiga. Onda bi ona, kao da joj je laknulo znala da je zapitkuje ili komentariše.
  • Koji je drugi pojam za neočekivano - naglo bi je upitala trgnuvši je. Nikako ne mogu da se setim.
  • Slučajno bi moglo da bude. Koliko slova treba.
  • Taman to što si rekla - odgovorila bi joj majka i nastavljala dalje da rešava ukrštenicu.
  • Uh, što znaju da budu dosadni. Samo pitaju ko je Grčki junak iz Trojanskog rata? Ili je Ahil ili Hektor. Kako kad. Nikad da, recimo, pitaju ko je junak iz Čegarske bitke? Ili iz Kolubarske bitke? Nešto iz domaće istorije. Pod stare dane moram da učim Grčku mitologiju jer malo malo, te ko je ova Muza, te ko je ona Mojra? Te ko je Zevsova žena? Šta me briga ko je ko iz vremena koje je bilo pa prošlo. Što je prošlo to manje više znam, a šta će da bude, bolje da ne znam - znala je onako, starački da gunđa.
  • Evo opet, mesto u Srbiji sa tri slova. Ja znam samo za Ljig, ali nije.
  • Bač - rekla bi joj, da joj pomogne.
  • Bač!! Čuj ti nju kako se setila, a ja nisam. A prošla sam sto puta kolima, mini busom, autobusom. Ma nikad mi na pamet ne bi palo. Uostalom to je mesto u Vojvodini. Što lepo nisu napisali.
  • Pa Srbija je mama u Vojvodini - rekla bi joj.
  • Dobro, jeste, ali ne mora baš toliko da pitaju uopšteno.
  • Čekaj, nisi rekla da li jeste? Možda nije ni Bač, možda je Mol?
  • Bač je. Poslednje slovo je č, od one reči slučajnost. Fino se uklopilo - rekla bi i nastavila da tiho, naglas čita pitanja, kao za sebe.
Onda bi se veoma koncentrisano udubila u dalje rešavanje ukrštenice kao da je to neki veoma ozbiljan posao.
  • E pa dosta je za danas - rekla bi iznebuha i ustala sa stolice. Rešila sam četiri za redom. Ajde da prošetamo jedan krug - obratila bi joj se. Dosta si buljila u tu knjigu. Nikad ti nije dosta. Da znaš da ti pomalo zavidim što čitaš. Mene ne drži koncentracija, a i slova znaju da mi igraju pred očima kad pročitam više od tri strane. Moram nekad da se vratim da čitam sve ponovo, jer se ne sećam šta sam pročitala. Čak i ako pročitam neki ljubić, isto se dešava- znala je da kaže.
Ona bi ostavljala knjigu spremna da ide sa majkom u kratku šetnju. Znala je da njoj to prija i nije joj bilo teško da joj u šetnji bude oslonac.
Ukrštenice i knjiga bi ostale na malom stolu dok bi njih dve polazile u šetnju oko kvarta, koliko je njena majka mogla da izdrži da hoda. Bio je to, shvatala je, njihov mali svakodnevni ritual.
.....
Posmatrala je rešene skandi ukršenice ispisane rukopisom njene majke u svojoj ruci.
  • Šta da radim sa njima? Da ih sačuvam ili bacim - razmišljala je? Neke su još uvek prazne.
Onda je lagano, sporim pokretom vratila sve u fijoku i zatvorila istu, gledajući tupo u dršku od fijoke sa spoznajom da joj i dalje majka nedostaje istim intenzitetom.

  • Da je bar dočekala tih svojih osamdeset i pet - prošlo joj je kroz glavu. Sve do jedne bi rešila. Ona ne ostavlja nezavršen posao. Osmehnula se na tu pomisao, kao i uvek kad bi se setila svoje majke.
PS: Slike su sa Google pretraživača

уторак, 26. децембар 2017.

Šta mi je lepo doneo blog u 2017. godini







Obično ne pravim bilanse po završetku neke godine. Nikad nisam i nemam tu naviku. Kad nešto uradim idem dalje, zatvaram to poglavlje iza sebe. Međutim u 2017.- tu sam ušla vukući emotivne repove za sobom iz prethodne godine, a to nije obećavalo ništa dobro.
Nekad sam, hoteći da što pre prevaziđem razočaranja ili gubitke, stavljale sve svoje znanje i umeće u što brži mentalni, pa i fizički oporavak od istih. No, jedan u prošloj godini me dobrano isterao s koloseka i narušio mi je samopouzdanje do krajnjih granica. Kako nisam htela da blog pretvorim u svoj dnevnik, iako je on to i mogao biti jer mu je naslov takav, tako sam taj životni udarac “žvakala” predugo, a to se odrazilo i na moj mali komision, kako ja nazivam svoj blog iz milošte. Zanemarila sam ga. Pisala na njemu vrlo retko jer, kako rekoh, samopouzdanje mi je bilo negde u suterenu. Valjalo je polizati rane i naći snage za put dalje, u život.
Ćesto bi mi glas moje mudre bake Stanojke ponavljao; Pusti, otvori šaku, nek ode sve staro da bi ti došlo novo.
Kako? Ja sam to staro volela, poštovala, a ispostavilo se da me nije upoznalo, nikad. A ujelo me, strašno, do bola, za srce.
Tu i tamo, iznedrila bi se po neka pesma za koje su mi inspiraciju davale tek neke reči, nekih divnih ljudi na čemu sam im beskrajno zahvalna.
U dubini srca sam želela da se sve popravi, ali, nije moglo.

Onda sam se, kad je moj blog napunio svoj peti rođendan, setila da svi mi imamo svoj deo kosmičkog kolača i da moj pripada samo meni. Da ga ja, čak više, zaslužujem, tim pre, što ne odustajem.
Oprostila sam sve, da bih krenula dalje. Znala sam da me negde čeka još lepih događaja, još dobrih ljudi. I počela sam opet da pišem.
Ali, život je opet umešao svoje prste i desila mi se nezgoda. Slomila sam desnu ruku u ramenom zglobu.
Logično je da je to opet poremetilo moje pisanje na blogu jer je valjalo da ruka odmiruje onoliko koliko je trebalo i da se posle rehabilituje ne bi li se vratili svi pokreti, posebno rotacija ramena.
Sve što je bilo do mene svojski sam se trudila da odradim. I mnogo više.

Onda mi je odjednom puklo pred očima!!! Zanemarila sam da pratim “znakove pored puta”.
Upozorenja koja su “prštala” na sve strane. Lekcije servirane na tacni koje ja nisam prepoznavala.
Zatim se pojavila jedna divna osoba koja je u grupi Blogeri počela akciju pisanja priča ili bajki za decu, kao i akciju “Obajkimo Srbiju”.

Probudila je u meni ponovo ono malo ljubavi željno i maštovito dete i ja sam uspela da napišem i objavim na blogu čak tri priče za decu. Dve od njih su štampane u trinaestom broju časopisa “Književne vertikale” zbog čega sam joj neizmerno zahvalna.
Još više joj dugujem zahvalnost za probuđenu ideju da nastavim sa pisanjem priča za decu sa željom da ih pretočim u divnu knjigu.

Onda su se neki divni ljudi iz mog detinjstva i mojih mladih godina vratili u moj život upravo zahvaljujući blogu tj. otkrivši ga, čime smo uspeli da ponovo stupimo u kontakt.

Sve u svemu, ili što bi stari Latini rekli Suma sumarum, u 2017.-toj godini blog mi je doneo spoznaju da što je prošlo, otišlo je.
Moja baka bi rekla; Istim putem se ne vraćaj!

Vratio mi je u život neke divne ljude koji su mi svojom pojavom dali inspiraciju za neke lepe stihove.

Doveo mi je život neke nove ljude koji su mi i ne sluteći pomogli neizmerno.

Doneo mi je spoznaju da je potrebno i da usporim, da bih sve oko sebe pogledala realno, racionalno.

Doneo mi je potvrdu da ne treba da analizu počinjem uvek i samo od sebe jer često smo mi samo delići nečije životne slagalice, u prolazu.

Doneo mi je i novo samopouzdanje i potvrdu da to što pišem i vredi jer je neko kompetentan prepoznao moje emocije i želje da pišem iz srca i sa željom da podelim, podsetim.

Na kraju moram da kažem da je 2017.-ta godina bila godina u kojoj sam dobila jedinstvene životne poduke i potvrdila da zaista učimo sve vreme dok klizimo kroz život kao i da je moj blog meni samo jedan od pokazatelja da postoje i dobici mnogo većih vrednosti od novčane.



петак, 08. децембар 2017.

Čovek sa šeširom










 Još jedan pogled u ogledalo...
  • Ooo baš izgledam šik u ovom panama odelu. Ovaj lepi, stari borsalino mi stoji kao saliven. I izraz lica mi je nekako šmekerski.
Lagano se uputio ka izlazu sobe. Nije mogao da odoli i još jednom se osvrnuo ka velikom zidnom ogledalu u kojem se video njegov odraz straga. Brk mu se nasmešio od samozadovoljstva.
Na izlaznim vratima vile je shvatio da se predugo oblačio i da se vreme promenilo iznebuha. Jak udar vetra sa strane strgnuo mu je šešir sa glave.
  • O ne, ne moj lepi, stari borsalino - skoro je jauknuo.
Vetar ga nije čuo i u kovitlacu je vrteo lepi šešir koji se nekako ipak zadržao između račve dve povisoke grane na starom hrastu ispred kuće.
Sutra ću reći domaru da ga skine, pomislio je i tromim, nekako tužnim korakom se okrenuo i vratio natrag u kuću. Prve kapi kiše su zadobovale po betonu iza njega.

     Osvanuo je novi, sunčan dan i on je vedro izašao da u dvorištu njegove lepe vile potraži domara. Bacio je pogled na svoj borsalino, gore, na račvastoj grani. Nije znao da li da se ljuti, smeje, možda čak i zaplače. Dve gugutke su vredno ređale grančice u njegov šešir. Poneka bi im ispala i jedna bi žurno odletala na travnjak, podizala novu grančicu ili podužu travku i žurno se vraćala poslu pravljenja gnezda.
       Gnezdo, moj lepi stari, borsalino postao je gnezdo, prošlo mu je kroz glavu. Neka. Kako bih inače počeo da nosim novi panama šešir koji sam dobio za svoj poslednji, sedamdeseti rođendan. 

PS: Crtica napisana za #akcijastilskevežbe u Facebook grupi Čitalište lepote i slobode

PPS: Slike su sa Google

уторак, 05. децембар 2017.

Kada bih mogla da vratim vreme









Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u jedno dvorište
u kojem se grle mirisi petunije, duvančice,
kafe iz fildžana i Drave bez filtera.

Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u jednu Novogodišnju noć
pod debelim snegom i praporcima
na granama prve okićene jelke.

Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u pogled na Dunav i Savu
sa terase kod Pobednika, uz zvuk gitare
koja nežno svira “Tiho noći”.


Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u prve korake malih nogu
jedne devojčice ispod starog hrasta u Košutnjaku
i dve ruke isprepletanih prstiju sa osmehom u očima.

Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u osećaj ponosa u Somboru
i sreću smeđih očiju dok grle
sebe u malom zamotuljku na rukama.

Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih ga u oči pune sjajnih zvezda
koje gledaju u malu vilu na svojim grudima
dok se iz srca ljubav preliva.

Kada bih mogla da vratim vreme
vratila bih tek neki trenutak
okamenjen u srcu i sećanju
na one kojih nema i sve čega nema više.



недеља, 19. новембар 2017.

Čarna, čarobni cvet




Rano je jutro i stanovnici Čudesnog vrta su još uvek svi spavali dubokim snom. Sunce je uveliko sijalo i obećavalo da će dan biti lep i topao za doba poznog leta. Blaga je izašla iz kuće i po već ustaljenom običaju krenula da obilazi jednog po jednog stanovnika Čudesnog vrta, gledajući smeta li mu što god, ili mu možda nešto treba. Zatim se, kad je obišla sve svoje drage sustanare, približila česmi i pogledala na dole, pored, gde je iz jedne omanje saksije virila kržljava biljčica iz skoro skamenjene zemlje.
Čučnula je i obratila se biljčici tihim glasom;
  • O kako si mi ti tužna. Neko te očigledno nije voleo kad te je tek tako, ne hajeći izbacio na ulicu. Na sreću, ja sam te pronašla dok sam se šetala i sad se ne brini. Bićeš moja i ja ću ti naći divno mesto ovde, u Čudesnom vrtu. Nemaš razloga za strah, svi će te zavoleti. Ovde su svi veoma dobri i međusobno su dobri drugari. Ovako, kad te gledam deluješ mi da si ruža, ali, kako su ti listići mali i suvonjavi, a i sama si pognula dole svoju glavu, ne mogu  sigurno da procenim. Međutim, verujem da ćeš lepo porasti i biti lep cvet, šta god bila - tihim glasom je Blaga razgovarala sa malom, slabašnom biljčicom.
Videlo se da ova već dugo nije osetila brigu i negu jer je sasvim klonula i naoko je delovala da će skroz uvenuti.
Nedugo posle tog mala, žgoljava biljčica je dobila svoje mesto blizu metalnog stuba od vinjage gde je u neposrednoj blizini rasla jedna oveća ruža penjačica. Bila je lepo poduprta malim štapom, lagano podvezana da ima dobar oslonac, dobro zalivena vodom i nahranjena prirodnim đubrivom.

Jutro je zamenio divan sunčan dan. Žamor se širio Čudesnim vrtom. Prvi se začuo badem, Cvijan.
  • Heej, Grozdana, imaš novog suseda, baš blizu tebe - obratio se ruži penjačici koja se dremljivo protegla i pogledala u njega ne shvatajući šta joj on to priča.
  • Zar je ne vidiš? Pa eto je, ona malecka slabašna biljčica. Ja odavde ne mogu da razaznam šta je, a ona ćuti, glavu ne diže. Sigurno je mnogo uplašena. Hajde, budi dobra drugarica i razgovaraj malo sa njom! Osokoli je! Pa znaš i sama da Blaga ne bi tek tako nekog dovela ovde, među sve nas, u svoj Čudesni vrt.
  • Oh Cvijane, daj mi malo vremena da se rasanim i dovedem u red. Nećeš valjda da to majušno stvorenje uplašim ovako raštrkana - odgovori mu ruža Grozdana i nekako se uspravi, prethodno se malo zanjihavši, zauze svoju poziciju uz podlogu na koju je bila oslonjena. Zatim baci pogled dole, skoro blizu njenih “nogu” gde ugleda malu biljćicu još uvek pognute glave.
  • Zdravo malena! Ko si ti? Ja sam Gozdana, ruža penjačica. Živim ovde u Blaginom Čudesnom vrtu par godina. Stavila me ovde, da rastem uz vinjagu, gde raste i njeno grožđe i zato se zovem Grozdana. Evo, sa moje desne strane raste baš lep, mladi čokot Plovdine, Lisičine,  ili ako hoćeš i Slankamenke, kako sve zovu ovo grožđe. Nju je Blaga sama uzgojila iz jedne grančice, a vidi je sad kolika je.  Slankamenka, kao da je znala da ova, Grozdana nju pominje, malo se rastrese i pokaza jedan svoj grozd koji je tek počeo da rudi. Tamo, preko puta nas, su sve čokoti isto posađeni iz grančica, a vidi ih sad koliki su i koliko samo imaju grozdova. Šta si se snuždila? I tebi će ovde biti lepo. I ti ćeš da porasteš velika i da obraduješ i Blagu i sve nas svojim cvetićima. Nego, šta si ti? Koji si ti cvet? Ne ličiš mi na neku drugu biljku, mada, iskreno, ja kao ruža prepoznajem samo ruže, ali, nisam sigurna da li si ti ruža. Lišće ti je dosta sparušeno. No, neka te ni to ne brine. Biće sve u redu, iako je već uveliko kraj leta. Eh da, dobro došla u Čudesni vrt malena! Zvaćemo te tako dok ne dobiješ ime od Blage. Znaš, ona svima nama daje imena. Ona to voli, a i nama je to mnogo i lepo i interesantno, da imamo svoja vlastita imena.
Prošlo je par dana od tad i mali cvetak je stidljivo, ali smelo uspravio svoju glavu put gore. Žgoljavo stabaoce je poprimilo lep, uspravan položaj, a sa stane su se pojavile nove, malene grančice sa sitnim, zupčastim listićima. Blaga je svakodnevno dolazila do malenog cveta i nešto mu šaputala. Cvijan je uporno čuljio uši da sazna šta mu ona to priča, ali onako visokom to mu nije polazilo za rukom i često je pitao ružu Grozdanu šta to Blaga svakodnevno šapuće malenoj. Ova nije znala da mu odgovori na pitanje, jer je dremala skoro svaki put kad bi Blaga u rano jutro dolazila, ili bi mu rekla da čak i da zna ne bi mu rekla jer ona ne prenosi tračeve tj. ne širi priču dalje jer je ona otmena ruža. Da nije tako ne bi bila stanovnik Čudesnog vrta.

Opet je bilo divno, jutro poznog avgusta, kada je Blaga došla do malog cveta i prilično začuđenim pogledom gledala u njega. Kao da nije verovala da je to ona ista pokunjena biljčica koju je samo pre nešto više od mesec dana donela u svoj Čudesni vrt. Pred njom se trsila mala, prkosna ružica sitnih, gustih, zelenih zupčastih listića sa jednim divnim rascvetalim cvetićem prepunim malih latica, nežne ciklama boje  i jednim divnim malim pupoljkom koji se isprsio kao da će od miline i lepote da se raspukne sad, baš tu, pred njenim očima.
Pljesnula je rukama razdragano. Taj njen pljesak je razbudio Grozdanu i Cvijana. Čak je i šljiva, čačanska rana, Ljubinka, koja je rasla par koraka od mesta na kojem je stajala Blaga, žustro protresla grane razbudivši se u trenu i radoznalo posmatrajući šta se dešava.
  • Ti si jedna prelepa mala čarobnica, čučnuvši pričala je Blaga maloj ružici. Eto, nekako sam znala da si ruža, a ti si čak mala patuljasta ružica. Zvaću te čarobna ruža, ili Čarna. Baš si me prijatno iznenadila i mnogo obradovala. Hvala ti na ovom divnom cvetu - reče joj Blaga i lagano je nežnim pokretom pomilova po stabljici i upravo rascvetalom cvetiću.
Cvijan se zadovoljno njihao, Grozdana je sa mnogo ljubavi gledala u malu ružicu koja se dičila svojim prvim cvetom, a šljiva Ljubinka je nekako zaneseno stresla svoje grane.
To je bio znak da su svi oni bili srećni jer je još jedan stanovnik Čudesnog vrta koji je dobio svoje mesto u njemu, na ljubav odgovorio ljubavlju, poklonivši svima divan cvetić boje ciklame.
  • Eto, rekla sam ti da ćeš dobiti lepo ime, obratila se ruža penjačica Grozdana malenoj ružici. Čarna, čarobna ruža, mrmljala je ona i dalje zadivljeno gledajući u malu, minijaturnu ružicu nedaleko od nje.
Čarna, pozni novembar 2017.