понедељак, 29. септембар 2014.

Mora da sam pala s Marsa, tj. ko ima koristi da budemo degeni?




Sad, ko ima strpljenja nek čita, ko nema, nek odustane odmah, jer i ja sam se mislila da li da pišem, ili da ne pišem. I evo, napisah.
Kosa mi se digla na glavi, pre neki dan, kad sam pročitala tekst da je u Nemačkoj etičko veće, koje je imenovano od strane savezne nemačke vlade, zatražilo da se ukine zabrana incesta između odraslih braće i sestara!!!!!
Jel moguće da smo mi toliko zatucan narod da samo kod nas, ne znam da li vredi i kod drugih baš, nije dozvoljeno stupati u brak sa srodnicima do sedmog kolena???!!! 
A možda ja grešim za, tu i tamo neko koleno, ali zasigurno važi bar do trećeg.
Još kad pročitah da je upravo to, incest, već ozakonjen u Španiji, Portugaliji, zemljama Beneluksa, stomak mi se prevrnuo.
Postavih sebi pitanje, čemu sve to? Ako se zna, a zna se, da na jednog muškarca u svetu dolaze 4 žene i slovima, četiri žene, što će reći svaki od njih maltene može da bira koju će, s kojom će, ili neće da opšti, dok su žene po pitanju izbora, mora se istine radi reći, "ugrožene", jer, može da se desi da od tolike konkurencije bude i onih momenta, u stilu, daj šta daš, ili, nema veze postaću gej, jer među muškarcima nema onog koji baš meni paše.
Okreni obrni sve zarad sladostrašća pre svega, a ne zarad prvog i osnovnog, produžetka vrste, nas samih, a to je, odavno se zna, najjači instinkt u živom svetu, a složićete se da smo i mi, ljudi pripadnici tog istog.
 No, ne lezi vr.., ne volim ni ime da mu čujem, a nekmoli još i da mu zapisujem, jer sve mi se, ipak, čini, a nekako osećam i da ne grešim puno, on upleo prste u sve ovo, jer nekome, ili nekima, već dugi niz godina ne odgovara da se ljudi množe i razmnožavaju. Ruku na srce ima nas mnogo, na ovoj kugli zemaljskoj, što je neko već ranije zaključio i još pride tome dodao kako samo svojom masom opterećujemo i vršimo pritisak na samu planetu???!!!!
"Naučnici" su izračunali da, ako bi na komandu, disciplinovano, što kod njih i nije teško izvesti jer su vrlo disciplinovani, Kinezi svi, u trenu skočili u vis, samim svojim doskokom na zemlju, tle, izazvali bi, navodno, kataklizmičke pojave svetskih razmera???!!
Ja se, priupitah, ko je imao pare za bacanje kad je platio da se ovo izračuna tj. da se ispita ovaj, potencijalni fenomen? 
Kome odgovara da stanovništvo planete zemlje ode u tri lepe? I da li taj, ti, kome to odgovara, misle da bi oni pri tom bili pošteđeni, čak iako su sebi osmislili, uredili, spremili jazbine u kojima će biti osigurani oni i poslušnici koje oni odaberu? 
Nekako ne mogu da poverujem da su smetnuli sa uma i onaj jedan promil iznenađenja koji može i njih da zadesi prilikom njihovih eksperimenata in vivo.
Dugo mi se nameće zaključak da postoje zaista neki kojima odgovara da nas ima sve manje. Jer čini se mnogo tog da tako i bude, počev od plasiranja "naučnih" istina od kojih su pojedine već na svu sreću, potvrđene kao laži stoleća, zarad zarade tj. sticanja ogromne količine novca na računima, opet tih izabranih, ali i prodanih duša, pa do izmišljanja što perfidnijih metoda da bi se to, smanjenje ljudske populacije na zemljinoj kugli svelo na zadovoljavajući i odgovarajući broj uplašenih poslušnika i naravno njih samih, vladara.
 Svedoci smo eksperimentisanja u sferi tzv. specijalnog rata i primenom raznoraznih metoda istog diljem sveta, najviše u crnoj Africi, Aziji, Južnoj Americi, ali i u Evropi, posebno na tvrdoglavom Balkanu. Mnoge od metoda smo, na žalost, doživeli, a neke smo,   nadam se, prozreli, kao što je ova ostrašćena podrška onima koji vole istopolne, ali, ko je sanjao da će izvečeri u tajnosti, a opet prilično lako, da se usude i potegnu staru, oprobanu, izanđalu metodu onih, koji su se iz želje da im svi novci i sve bogatstvo ostanu u familiji, ženili i množili između sebe.
 No, treba potsetiti da su se, s' vremena na vreme ženili i udavali i sa onima koji im nisu niko i ništa da bi "osvežili" krv, tj. da bi im se rađala koliko toliko normalna deca.
Kome odgovara da planetom zemljom hodaju ljudi sa prikraćenom pameti, sa nagonima koji su usmereni isključivo ka sladostrašću, ali ne i ka produžetku vrste, rečeno jednostavnim, darvinovskim jezikom? Nekako čvrsto verujem svima onima kojima je cilj zgrtanje još većeg bogatstva, trezorisanja i tezaorisanja istog, a sa kojom svrhom, mogu opet da pretpostavim, za sticanjem još veće moći i međusobnim takmičenjem, kao nove "umnosportske" aktivnosti alavih na pare i raznorazne vrednosti.  Kako će do tog lepo i polako, ali sigurno doći, doli proklamovanjem nekih novih "vrednosti" kao pravih , dobrih  i zdravih.
 Za to će im veoma dobro poslužiti ljudi koji su sebi dozvolili da razmišljaju njihovim mozgovima, da olako prihvataju sve što im se na tacni "hleba, vina i igara" ponudi, ne shvatajući da lagano, ali sasvim sigurno postaju dobri, poslušnici gospodara materije, a ne uma. 
O ne, nisu oni maloumni. Naprotiv. Oni imaju umne ljude uz sebe koje su uspeli da plate, jer, na žalost, sve ima svoju cenu, pa i moral, a kud ćeš više dobrih i poslušnih ljudi od onih koji žive npr. u zemlji poput naše, a zemalja poput naše, ima ohoho još.
 I sve je na prodaju, pa i pamet i znanje.
Tako, svedoci smo, da se proređujemo i da silom prilika i umni ljudi, iz znanja ili neznanja, pravno rečeno, iz hata ili nehata, budu na pogrešnoj strani pa se eto dešava da se ozakonjuje i incest, kojeg, tačno, ima u životinjskom svetu, ali u njemu   samo jači predatori opstaju. 
Međutim, ukoliko se kao potpuno normalna pojava, po mojem skromnom mišljenju uvreži i među ljudima, sve manje će biti onih među nama koji će se moći podičiti sposobnošću da i budu "predatori" tj. jedinke sposobne da se izbore sa životnim iskušenjima, već će se naprotiv namnožiti oni koji će umeti baš lepo da slušaju, ljudi automati, ljudi robovi.
I sve se to, hoću da verujem da svi to znaju, dešava jer smo počeli da prihvatamo sve što nam se ponudi, iz tamo nekih civilizovanih sredina, a da ne razmislimo koliko će to svima nama doneti ne koristi, već napretka. Hoće li nas to ugroziti, hoće li nam nauditi ili ne?
Kao što u medicini postoji pravilo; Primum non nocere – prvo da ne škodi, tako bi trebalo da bude uvek i u vezi svih odluka koje donosimo kada je u pitanju opstanak ljudi u celini.
Na žalost, mnoge od odluka koje su ljudi doneli u poslednjih pola veka su naškodile celokupnom čovečanstvu daleko više no što su ljudi od njih imali koristi.
Postoji samo jedan način da se izborimo sa takvim pošastima od pojava, a to je da učimo, što više, da bismo bili sposobni da prepoznamo šta se iza brega valja, da proveravamo, a ne samo slepo da verujemo.
Moj optimizam se lagano troši jer na žalost, sve više se i u ovoj sredini u kojoj živim vide primeri tipa; videla žaba..
Da li je novac vredniji od života? Kako su živeli ljudi kad novac nije bio merilo vrednosti? Zašto su ljudi odlučili da žive zajedno, da osnuju osnovnu ćeliju društva, porodicu? Zašto je sve to vredelo od iskona na ovamo? Ko je u pravu, a ko je u krivu?
Živimo li mi u matriksu? Ko je scenarista i vladar ovog matriksa?

Hiljade pitanja, a odgovor je tamo negde.

Možda ga nikad neću saznati, ali bih volela da oni koji dolaze imaju neki bolji svet u kojem će živeti i u kojem će vladati znanje i ljubav, a ne novac.




четвртак, 25. септембар 2014.

Postoje mesta kojima se rado vraćam

Fontana "Vrelo"
Ne sećam se ko je rekao da su oni,  koji su bili ili obišli hiljadu mesta,  imali ispunjen život. Broj mesta koje sam obišla i u kojima sam bila je impozantan, trocifren, ali ima još do te hiljade. Sve se nešto mislim, nije li to zato što ja volim da se vraćam u mesta koja mi se sviđaju, koja na mene ostave poseban utisak, više puta, ali, u nedoumici sam. 
Može li obilazak istih mesta da se broji u tu brojku od hiljadu? Ma znam da ne može, al' bi sve, nekako volela da se i to računa :)
 Kako god, prošle godine sam bila u Soko Banji i kako onda nisam to zabeležila primereno, reših da ove godine ispravim nepravdu, tim pre što mi je namera da postanem redovni posetilac iste. 
Ozren
Da, Soko Banja mi se dopada i kao i kod mnogih mesta, sela, varoši, gradova, koje sam videla, bila u njima ili ih  obišla samo, ostavila je jedan samo svoj trag, koji me eto, tera, da joj se vraćam i vratim ponovo.
Soko Banja je mali grad, varošica, smeštena podno planine Ozren i sama je, upravo
 zbog tog, sva u uzbrdicama i nizbrdicama koje su, dušu dale da šetaš, da povećaš ili obnoviš sopstvenu kondiciju. 

Šetalište u centru Soko Banje u rano jutro



Vazduh je kristalno čist i ima neki poseban miris. Samo mesto bi, kao i mnoga mesta u našoj zemlji, uostalom, moglo da bude mnogo uređenije, tim pre što je jedno od najpoznatijih banjskih lečilišta u nas, no, svakako ima jednu rustikalnu draž provincije koja mene privlači. 



Park "Banjica"














Ipak, ono što mi se posebno dopada u Soko Banji su ljudi. Nasmejani, ljubazni, otvoreni, spremni da pomognu, da se našale, a to je ovih poslednjih godina poprilična retkost u našoj sredini. No, da ja ne bih previše dužila volela bih da uživate i sami u ovim slikama Soko Banje koje je moja nevešta ruka ovekovečila ove godine.

Reka Moravica



















Reka Moravica - plaža "Župan"




























Vodopad Ripaljka

Reka Moravica-
"Preko kamena u reci nikada ne teče ista voda"
(kineska poslovica)

Dogodine  u maju, opet ćemo se družiti Soko Banja, njeni meštani i ja i opet ću nastaviti da obilazim sve ono što još nisam videla, a verujte mi na reč ima toga dosta.

















четвртак, 04. септембар 2014.

Poklonu se u zube ne gleda





Ne verujem da danas postoji neko ko se ne raduje poklonu, posebno onom koji je dobio bez nekog razloga već, možda,  iz želje darodavca da vidi osmeh na licu poklonoprimca.
Ti iznenadni pokloni su često izvori i velikih radosti baš zato što su nesvakidašnji, al' ipak, uspevaju da nas preplave endorfinom.
Najviše volim takve poklone, a pre neki dan, a i sinoć, sam imala sreću da i dobijem jedan takav i eto, to ushićenje ne prolazi jer su ovi redovi rezultat upravo toga.
Pamtim, da je moja mama znala da kaže, kako voli mene da obraduje poklonom, jer umem da se radujem. Zar postoje i oni koji to ne znaju?
Verujem da je moja mama znala da ima i onih koji jesu ravnodušni prema poklonima, ili, rekla bih, ne znaju, ne mogu, da pokažu svoje emocije u vezi s tim.
Mnogo volim poklone, da dajem, ali i da primam.
Poslednjih godina sam izgubila, a verujem i mnogi od nas, jednu lepu naviku, o da, znaju pojedine navike  da budu itekako korisne, da uvek, kad sam u mogućnosti, usput, a volim usputne kupovine, kupim po neku interesantnu stvarčicu, korisnu, u svakom slučaju primenljivu kao poklon koji će mi možda zatrebati u pojedinim prilikama. Takvih prilika imamo svi. Počev od proslava ili obeležavanja rođendana, raznih godišnjica, svadbenih veselja, slava i preslava, značajnih momenata i datuma, ma ima ih svakojakih, tih prilika, u kojima jednom sitnicom, pažnjom, možemo, a i trebalo bi, da obradujemo ljude do kojih nam je stalo na ovaj, ili onaj način.
Neophodni svima koji čitaju knjige, obeleživači stranica,
 umesto onih, ružnih "ušiju", ili papirića :)
Međutim, desilo se nešto usput, tokom ovih godina, da se darivanje smanjilo, a Boga mi i prestalo da postoji, ili je nemogućnost istog postala jedan od uzroka retkog, pa i nikakvog, druženja među ljudima, rođacima ili poslovnim saradnicima.
Sećam se, da sam znala, da svim svojim kolegama sa kojima sam radila u istoj smeni, a povodom Nove godine, prvog radnog dana posle praznika, simbolično, zarad lepih i iskrenih želja, podarim po jednu, onda popularnu čokoladnu bananicu, kojoj su se svi radovali i kojoj smo se svi smejali, jer je zaista i budila smeh u nama, velikima i “ozbiljnima” i sećam se koliko mi je prijatnosti izazivao taj sveopšti smeh kojim bismo započinjali novi radni dan i novo razdoblje u svojoj saradnji.
Ta čokoladna bananica je, sigurno znam, budila u nama radost i ono malo, skriveno dete u svakom od nas i bar je tog trenutka odagnavala sve sumorne misli i strahove i budila nadu da će ta Nova Godina zaista i biti bolja.
Ne verujem da sam krivo shvatila ta nasmejana lica mojih kolega kad bi je uzeli u ruku?
Na kraju, darovi i služe da izazovu osmeh na licu i sreću u srcu.
Ne želim, a nikad i nisam, da generalizujem svoje razmišljanje, ali je sigurno došlo neko "novo" vreme gde se poklonima više ne pridaje onaj značaj koji su oni uvek imali, ili, tačnije rečeno, da se mnogi, koji sebi to u sadašnjim vremenima mogu dopustiti, odlučuju da umesto izabranih poklona, daruju novac u lepim kovertima, ili prigodnim novčanim čestitkama.
Nisam ni malo protiv tog, pogotovo ako je u pitanju svadbeno veselje, jer se na taj način omogućuje da ne dođe do dupliranja poklona, ali i pre svega, omogućuje se mladencima da sami izaberu ono što im je zaista potrebno za početak novog, zajedničkog života.
Međutim, postoje i neka, u najmanju ruku, čudna događanja u vezi sa tim, koja nisu za ovaj post.
Ono što želim da naglasim je da se darivanje nekako gubi kao oblik zbližavanja ili održavanja lepih međuljudskih donosa. Znam, neko će reći da nam takav oblik održavanja odnosa, bilo kojih, ako postoji odanost, nije potrebna, jer se onda vrednuje, možda, kroz materijalnu prizmu, ali, nije baš uvek tako, a i ne mora da bude. Jer, darovi opelemenjuju, kako onog koji poklanja, tako onog i koji prima.

Ovo je Quilling čestitka, od moje drugarice Nene

Pokloniti nekome neku sitnicu ima mnogo značenja, a najčešće i dobijemo objašnjenje uz svaki poklončić koji dobijemo. Na nama je da to uvažimo i prihvatimo, upravo tako kako je i rečeno.
Kako smo ovih godina, bezmalo, svi materijalno, manje ili više osiromašili, tu pre svega mislim na ovu našu dragu zemlju Srbiju, tako su se i pokloni proredili, ili su se sveli na ono brzopotezno kupovanje kesice kafe od sto ili 200g, flaše pića, buketa cveća, a to je, ipak i neki izdatak, koji će, ja volim to da kažem, završiti u WC šolji, pre ili kasnije.
Za isto toliko novca, često i manje, postoje pokloni, koji su izabrani sa posebnom namenom, koji su trajni, koji izazivaju daleko veći priliv sreće u nama, nego gore navedeni, a najčešći, neinventivni primeri, a koji su i daleko pristupačniji svakom džepu.
Ja sam upravo sinoć, dobila jedan takav poklon od jedne svoje drage prijateljice, bez ikakvog povoda, moglo bi se reći, a opet, itekako sa povodom.
Mi smo sinoć, ona je, na neki način, obeležila naš prvi susret u živo, pogađate, radi se o mojoj prijateljici sa FB, jer je naše poznanstvo trajalo već dugo on line.
Posebno mi je veliko uživanje kad ostvarim direktan, uživo kontakt sa onima koji su mi “legli na dušu”, a još kad me iznenadi neki dar, e onda to doživim kao jedan dugovremenski “kredit” zadovoljstva koji mi ulepšava sve predstojeće dane o čemu umem dugo da pričam, jer, volim da kažem, da dugo pamtim, a teško zaboravljam.
Bar za sad.
Neko će možda, kad vidi sliku reći; Ih pa i nije neki poklon!

Prelepa tegla koja će u sebi čuvati štapiće cimeta za moje
 obavezno kuvano vino kad zaveju snegovi, dar od moje Nene
Ali jeste, jer je u njega uložen veliki rad, veliko umeće, talenat, velika volja i očinji vid, kako bi rekla moja baka, a na kraju i ljubav prema onome kome se poklanja, te je tako i vrednost jednog takvog poklona, nemerljiva. Meni bar.
Ono što želim ovim postom da istaknem je da postoji sijaset poklona kojima svojima bližnjima, a i daljima, možemo da priuštimo osmeh na licu, lepe trenutke, nadu u boljitak koji baš i upravo nas čeka “iza ugla”, želju za srećom itd. its.
Vrede puno, a nisu skupi. Tačnije, vrede mnogo više, neuporedivo više od one kafe, buketa cveća i boce pića, a traju dugo, onoliko dugo koliko umemo da ih čuvamo čak i kad ih koristimo neprestano.
Takve poklone je vrlo lako nabaviti i pojedine od njih sa velikom ljubavlju upravo pravi moja draga drugarica.
Bilo bi lepo da svi, pa i ja, opet vratimo onaj lepi običaj kupovine sitnih poklončića, onako, u šetnji, u prolazu, kad imamo koji dinar više, kojima ćemo priuštiti radost na nečijem licu nekom određenom prigodom, ili tek onako, kao što je to meni priuštila, a to rado i često čini, moja kći, pre neki dan, koja je, na svu sreću i zadržala tu naviku darivanja bez nekog posebnog razloga, valjda zato što je odrastala sa onom starom krilaticom; Poklonu se u zube ne gleda!

Moja nova šolja za ispijanje jutranje kafe, poklon od moje ćerke
Ili zato što zna da se ja svakom poklonu radujem kao malo dete omiljenom slatkišu.
Bilo kako, ovaj post je moj dar mojoj dragoj Neni i svima onima koji će ponovo, ili će nastaviti, da daruju druge, sa ili bez povoda, jer ih, možda, nečiji srećan osmeh na licu, čini srećnijim i ispunjenijim u ovim, čudnim vremenima u kojima živimo.


PS: Eh, umalo da zaboravim, posetite ovo mesto, jer tamo ima mnogo baš takvih poklončića i poklona sa dušom koji čekaju da obraduju nekog ko vam je drag i ko će sigurno znati da u njima prepozna ljubav i onog ko ih je napravio i vašu koji ga poklanjate ;)





уторак, 02. септембар 2014.

"Zdravlje iz Božje apoteke"



 Htela sam na poseban način da izrazim zahvalnost na iskazanom čovekoljublju i na pomoći na očuvanju mog zdravlja, a šta je bolje od toga nego post u njenu čast. 
Naslov sam pozajmila, od Marije Treben, najpoznatije austrijske travarke. Ona ima knjigu o lečenju lekovitim biljem sa istim naslovom, a ja sam opet, smatrala, da je to najbolji naslov da objasnim ne značaj korišćenja lekovitog bilja, već značaj korišćenja biljnih esencija, floriterapije.
Poslednjih godina smo svedoci da se lagano, ali sigurno vraćamo, na žalost ne baš u svim segmentima života, majci prirodi i svemu onom što ona štedro daje, a mi to sve, baš i ne koristimo. Naprotiv.
Nekako smo se dugi niz godina uljuljkali u “darove” civilizacije i novih tehnologija i sveg što uz to ide, a ide mnogo tog.
No, kao da se sama priroda urotila protiv nas, pa nas sve više i više opominje, potseća, demantuje. Tako imamo “otkriće” o lekovitosti indijske konoplje kod najtežih oboljenja, imamo brojne recepte o lečenju lekovitim biljem, imamo poplavu prirodnih preparata, “home made” pripravaka od biljaka za negu kože i kose, imamo sijaset recepata, oprobanih, dokazanih, o korišćenju tzv. korovskih biljaka za suzbijanje korova i nepoželjnih buba i insekata kod povrtarskih ili baštenskih biljaka i voća, upotreba domaćih pripravaka od biljaka za dezinfekciju prostora u kojem boravimo itd. its.
Mene raduje da se ljudi vraćaju izvoru i počecima, svakako onoliko koliko nam je to potrebno, ili koliko kome odogovara, ali me raduje i spoznaja da su mnogi shvatili da bez prirode, koju smo zdušno uništavali, zagađivali, iskorišćavali neplanski i nemilosrdno, hteli ne hteli ne možemo.
Jeste da uveliko živimo u poprilično zagađenom svetu i da je apsolutno diskutabilno koliko je sve čisto, intaktno, kao na početku, no ipak, zahvalnost koju bismo svi trebali da imamo, upravo prema i takvoj prirodi, ne smemo ni da zaboravimo ni da je ne iskazujemo, stalno. Ne samo onda kada dođemo u situaciju da se, pored moderne medicine uhvatimo za pomoć i tzv. alternatvnim metodama lečenja, među koje spada i jedna od nama novijih, floriterapija.
Neću vam ništa pričati na temu floriterapije jer sve o tome imate sjajno napisano na blogu moje prijateljice, izuzetne blogerke Majske, koja je i floriterapeut, već hoću da vam toplo preporučim upravo floriterapiju.
Imali ste priliku da, verujem, prepoznate da retko kad na svom blogu, na kojem pišem o raznim temama, dajem savete, ali rado delim smernice. Neko će reći da je to slično? Na neki način i jeste i ja, kao neko iz zdravstvene struke, imam obavezu, da sa ljudima podelim i iskustvo, čak i lično, a ovog puta upravo je to u pitanju.
Sebe ne smatram slabom osobom. Ja sam u suštini borac i neko ko greši, posustaje, ne retko, ali uči i ide dalje i ustaje nebrojeno puta posle životnih iskušenja i padova.
Kao i mnogima među nama, čak iako bih trebalo da bezmalo uvek mogu da prepoznam simptome problema ili bolesti, desi se i meni da mi u hodu promakne nešto od tog, pa da kad se okrenem, osvrnem, shvatim da sam u npr. popriličnom stanju anksioznosti (straha), melanholije, koja ume da iznenadi neželjenim posledicama, ako se ne otkrije na vreme i da skratim, postoje stanja koja primetimo posle izvesnog vremena kod sebe, koja nam smetaju, koja nas ponekad blokiraju, koja nam život čine u najblažu ruku nelagodnim.
Meni su kapljice, mog floriterapeuta pomogle. a i dalje mi pomažu.
Moram da se ponovim, da iako sam veliki poštovalac moderne medicine i lečenja, isto toliko sam i poštovalac primene prirodnog načina lečenja. To bi otprilike značilo da za mnoge “zdravstvene” probleme koji to nisu, u pravom smislu reči, ali jesu preduslov da ih izazovu, često biram sredstva koje nudi majka priroda. Bilo je situacija da sam medicinsku terapiju dopunjavala i tzv. narodnim lekovima.
Ne želim da kažem da su oni bolji, ali mislim da ispunjavaju uslov; Primum non nocere- prvo ne škoditi! Svakako ako se pridržavamo određene doze i određenih smernica koje dobijemo od onog koji je takvu terapiju i preporučio. Ovo jasno ukazuje da danas to rade obučeni ljudi, ili ljudi sa dovoljno empirijskog znanja iza sebe i određenim pozitivnim rezultatima.
Nisam baš sasvim sigurna da mnogi znaju da i čaj od kamilice, koji se poprilično koristi kao napitak, u stvari ne treba “zloupotrebljavati”. Kad to kažem, mislim na npr. ispijanje istog kao napitak, jer on to nije. Kamilica je, mnogi to ne znaju, lek, i kao takva se treba da koristi dozirano i u određenim situacijama.
Previše korišćenje kamilice kao napitka, može nam poremetiti crevnu floru, a skoro svi znaju, da je ona, kamilica, dobra za stomačne tegobe. Da protiv tegoba, ali ne i kada ih nemamo.
Ovaj jednostavan primer samo ukazuje da je promišljenost prilikom korišćenja prirodnih lekova, ili kako se to danas često zna da kaže, supelemenata iz prirodnih resursa, neophodna.

Poenta cele ove priče je da ponekad postoje načini lečenja, koji su konforni koliko i pijenje pilula. Ispijanju pilula pribegavaju veoma često oni koji ne slušaju svoje telo, jer je to lakši način da se senzacija ućutka i da se radi dalje, bez zastoja. Floriterapija nam itekako može pomoći kod pojedinih situacija, a da ne stvori nepoželjnu naviku, a opet, da sasvim prirodno otkloni čak i uzrok, potpuno neškodljivo.
Zamislite sebe kako ste besni, a i ne morate da zamišljate, dešava nam se svima, manje ili više, da pobesnimo, a da je suština našeg besa u stvari duboka tuga uzrokovana nekim situacijama kojima smo izloženi kraće ili duže vreme. Duže osećanje besa razara naše telo na mnoge načine.
Eto, upravo i kod takvih emocija, kao što je bes, floriterapija jeste izbor.
Meni je floriterapija pomogla da savladam svoje strahove, ali i povremeni bes.
Naslov ovog posta će veoma dobro razumeti i verujući ljudi, jer kao što rekoh, lagano postajemo svesni da iako mislimo da leka za mnoge bolesti nema, to i ne znači da i jeste tako. To samo znači da mi još nismo otkrili sve tajne prirode, Božje apoteke.
Postoje ljudi, koji vole ljude i koji o tome uče sa svrhom da pomognu ljudima i kako bi to rekli neki duhovni oci, kojima je to dato.
Prevedeno na običan rečnik, mada mislim da nema potrebe za objašnjenje, to znači da imaju talenat da se bave upravo time.
Sa druge strane postoje i oni kojima je pomoć ovih ljudi potrebna.
Ovo sam navela da bih naglasila da iza bavljenja floriterapijom postoji učenje koje je prethodilo tome i to svestrano jer da nije tako, zar bi se dešavalo da terapija, koja je individualna, bude lekovita?
Međutim, treba reći i to da treba osluškivati svoje telo jer ono nepogrešivo šalje signale koji nas upozoravaju, a koji mi zarad raznoraznih razloga ne “čujemo”.
Kako imamo samo ovo jedno telo i samo ovaj jedan život, sada, mislim da upravo zbog tog imamo obavezu da ga negujemo i da mu pomognemo da radi ispravno ili da se oporavi, ako mu je nega potrebna. Floriterapija je jedan od načina na koji mu možemo olakšati smetnje i time pomoći.
Ovo je moj iskustveni osvrt na ovu predivnu, isceljujuću granu tzv. alternativne medicine, a koja koristi zdravlje iz Božje apoteke.

Više o ovome možete saznati na blogu moje drage Meri, kojoj sam veoma zahvalna na trudu da napravi pravu miksturu, esenciju, baš za mene i da uradi još puno dodatnih poslova da meni bude dobro :)
Možda se nekome neće dopasti ovaj tekst, ali, moram da potsetim, a koristim reči jedne blogerke, da je ovo moj blog i da na njemu mogu da pišem šta ja hoću, volim i želim :)
Ukoliko vi koji čitate moj blog imate nekih tema o kojima biste voleli da pišem, pišite mi u imboks i ja ću se rado odazvati.
Samo nek ste zdravi!


уторак, 26. август 2014.

Svojevoljno bacanje kašike ili bekstvo od života




Ovih dana intenzivno razmišljam o Veri, mojoj drugarici iz detinjstva, svojevremeno mojoj drugoj strani medalje, kako su govorili svi koji bi nas videli zajedno, jer, imale smo zaista mnogo sličnosti. Znam da je dobro, da je zdravlje služi, da ima svoju porodicu, da je izvela decu na put, ima i unuke, ali ima i brige koje donose bolesti, usputne, koje život donese, ili koje sami sebi natovarimo, ponekad i ne znajući.
Nismo se nikad posvađale. Život nas je odveo na sasvim različite strane, a vreme je učinilo svoje. Naše prijateljstvo se nije prekinulo, jednostavno se zaustavilo u prošlom vremenu, sasvim drugačijem od ovog.
Znam i zašto sam počela da tako intenzivno razmišljam o Veri.
Prvo se dogodio Robin Vilijams, tj. vest da ga više nema i da je pokleknuo pred dugogodišnjom depresijom oduzevši sebi život na način za koji je on mislio da je za njega najbolji.
Bila sam par dana u Beogradu i ta vest, koju sam pročitala preko neta me tog ranog jutra baš uzdrmala iz temelja.
Po povratku u selo, nedaleko od Zrenjanina, u kojem živimo poslednjih godina, zateklo nas je vrlo neprijatno saznanje. Naš prvi komšija, jedan drag, pošten čovek prekratio je sebi život i obesio se.
Nepunih par dana nakon njegove smrti, usledila je nova vest, o identičnom događaju, ali u ulici koja je presecala našu, gde je opet, muškarac poodmaklih godina na identičan način sebi oduzeo život.
Koliko juče, doznah da je opet, u susednoj, vrlo blizu, ulici, još jedan muškarac, srednjih godina izvršio samoubistvo na istovetan način kao i prethodna dvojica, vešanjem.
Za nepunih 14 dana saznadoh za četiri samoubistva, koja ama baš nikakve veze nisu imala međusobno, osim da su se dešavala jedno za drugim.
I onda sam se setila Vere, a znala sam i zašto.
Vera je pokušala samoubistvo, na letnjem raspustu, posle završenog sedmog razreda osnovne škole. Osim njene mame, njenog najomiljenijeg profesora, koji je stanovao u istoj ulici i mene, niko drugi nije znao za to.
Niko se tome nije ni nadao jer Vera je bila devojčica za primer. Bila je među najboljim đacima u školi. Talentovana za sve vanškolske aktivnosti. Bila je solidan sportista, trenirala je rukomet, izvanredno je igrala šah i redovno osvajala prvo mesto na opštinskim takmičenjima, bila izuzetno dobra i omiljena drugarica, posebno među pripadnicima siromašnih đaka, roma, sa kojima je nesebično delila svoje znanje i pomagala im da budu što bolji učenici. Na Verinu pomoć su svi mogli da računaju i komšije i drugari. Znala je da subotom, redom, svim komšinicama pravi prelepe frizure, da šminka devojke iz ulice u čemu je uživala, da ide nebrojeno puta do prodavnice da kupi sve šta treba starijima.
Znali smo da živi sa majkom i njenim drugim mužem i njegovim malim sinom, ali kako je živela, malo ko je znao. Čak ni ja, iako smo postale nerazdvojne. Vera se nikada nije žalila.
Zato je za mene bio šok kada sam tog prepodneva došla kod nje i zatekla je da završava pranje posuđa, nekako odsutnog pogleda i sa nekom tugom u očima. Pitala sam je šta joj je, zašto je tužna, jer, tako je izgledala.
Rekla je da nju niko ne voli, da ona nikome ne treba i da za nju niko ne mari i da će zato da ode.
-Kuda ćeš da odeš, pitala sam je?
-Na put bez povratka, odgovorila je.
-Kako to misliš, gledala sam je začuđeno, Vera, šta se dešava?
Pogledala me suznih očiju odloživši i poslednji sud na mesto.
-Cico, ja sam se otrovala. Umreću.
- Kako otrovala, čime, šta si radila?
Popila sam celu kutiju tableta za smirenje, koje pije moj očuh, rekla je ravnim tonom, Gledala sam u nju zanemela i uplašena do beskraja, a onda sam odjednom istrčala iz kuće bez da sam joj rekla zdravo. Trčala sam koliko me noge nose. Jurila sam ka pijaci, gde je radila Verina mama subotom, da joj kažem šta se dešava.
Razdaljina od Verine kuće do pijace nije bila mala, ali sam uspela da stignem tamo za nekih desetak minuta, sve vreme trčećim korakom. Zadihana sam rekla šta mi je Vera upravo saopštila dok me je tetka Draga gledala zabezeknutih, širom otvorenih očiju.
Bacila je predmet koji je držala u ruci i istrčala iz radnje u kojoj je radila dok sam ja trčala, opet, za njom, sad već posustajući.
Sve kasnije se odigravalo filmskom brzinom; dolazak kola za hitnu pomoć, sirena koja je zavijala jureći kroz beogradske ulice dok su kola jurila u zavod za urgentna oboljenja, tehničar koji je svakih par minuta udarao po jedan šamar Veri da bi je održao budnu, Verina mama, koja je sedela do nje i "lomila" prste na rukama dok su joj se oči caklile od straha i suza. Ja sam sedela nema, u kabini, do doktora i vozača i molila se da stignemo što pre, da Vera bude dobro.
Rekli su da su joj isprali želudac i da će biti dobro. Rekli su da sad spava, a ustvari bila je u komi.
Sećam se, bio je treći dan jula meseca, divan, sunčan dan i ja sam ustvari, otišla kod Vere da bih je pitala da idemo sa drugovima iz ulice na kupanje, na Savu, na plažu između dva mosta.
Rekli su da je imala sreću da sam ja došla na vreme i sve javila na vreme.
Verinu mamu su dugo ispitivali milicioneri u lekarskoj sobi u bolnici. Plakala je, bez glasa. Samo su joj se suze slivale niz lice. Onako mala, krhka, izgledala je potpuno slomljeno, kao slomljena grana malog drveta koja pada na zemlju sporo, ali sigurno.
Otpratila me kući i zahvalila se na mojoj pomoći. Rekla je da sam Veri spasila život.
To veče sam razmišljala, od čega sam Veri spasila život?
Vera je dva dana bila u komi. Probudila se petog jula, na sam rođendan njene mame koja nije krila svoju sreću.
Pustili su je kući posle dva dana od tog sa obaveznom preporukom da ide kod psihologa.
Nikada nije rekla da je bila, ali znam da jeste.
Istog dana je posetio, po povratku kući, njen najmiliji profesor, onda, razredni starešina, profesor muzičkog obrazovanja, koga je Vera veoma cenila i poštovala, a i mi, ostali đaci. No, svi smo znali da je ona njegova mezimica jer je bila glavni vokalni solista u horu i veoma talentovana za muziku.
Mnogo puta je nudio Verinoj mami da podučava Veru muzici, džabe, samo da ona kupi bar polovnu harmoniku, ali, Verina mama nije imala para da joj to priušti. Tako je Vera svirala melodiku u školskom orkestru, pevala u horu i stalno pevala za sebe i sve nas, njene drugare.
Posle svih tih događaja Vera se povukla u sebe, ne sasvim, ali postala je nekako daleka.
Išla je svih godina na kontrolne preglede, godišnje, u dispanzer za mentalno zdravlje.
Po završetku srednje škole prestala je da odlazi na kontrole i desilo se, pričala mi je jednom kad smo se srele u gradu, da su joj došli kući. Našli su njenu adresu, tu gde je živela sa mužem i ćerkicom.
Bila je, kaže, strašno ljuta što su došli. Rekla im je da sve što je uradila uradila je pre 15 godina, da je sad i sama roditelj koji brine o svojoj deci, maloj trogodišnjoj devojčici i bebi koju je nosila u stomaku, da je svesna odavno šta je pokušala da uradi i zašto, da joj nije potrebna pomoć, a posebno ne sad kad ima svoju porodicu i muža kao podršku za sve. Kaže, sedeli su desetak minuta i otišli.
Više je nikada nisu posetili, a ni zvali na kontrolu.
Vera je bila zdrava, mlada žena sposobna da se uhvati u koštac sa životom, prekaljena nedaćama koje su je lomile u detinjstvu i kasnije tokom odrastanja i svesna, kako je rekla, da joj je život poklonjen i da je to najskuplji poklon koji je ikada dobila. Rekla je, da nije nikada mogla da se dovoljno izvini svojoj majci što je dovela u situaciju da toliko strepi nad njom kad je pokušala sebi da oduzme život koji joj je ona darivala i da vrlo dobro zna kako se njena mama osećala tad, jer zna, da je činila sve da bi joj pružila i više no što je zaista mogla.
Vera se nerado seća te suicidalne epizode iz svog života, ali je se ne odriče.
Neke sekvence, pretpostavke sam pokupila kasnije i sama iz priče sa zajedničkim drugaricama.
Vrlo je moguće da ljudi, nesrećni, dugo usamljeni, čak iako su među svojima, često osećaju da su suvišni jer ih najbliži ili izbegavaju ili se ne bave dovoljno njima, da su željni pažnje, komunikacije, bilo kakve, da osete da su voljeni, da su nekome potrebni. Još ako bolest zakuca na vrata njihovog života, a nemaju s kim to da podele, nemaju neophodnu ili imaju nedovoljnu podršku da se sa bolešću izbore, gube samopouzdanje, često i samopoštovanje i pad u beznađe je skoro pa neizbežan, a odatle do ambisa pribegavanju "prekraćivanja" muka suicidumom, nema mnogo koraka.
Poslednjih godina smo svi svedoci da se to nekako ustalilo kao pojava na ovim našim prostorima. Beznađe je zacarovalo među ljudima. Nemanje vere da izlaz postoji, ne traženje podrške od svojih bližnjih, ako ih ima, ili od prijatelja, ili od stručnih lica, odnosi pobedu i glorifikuje probleme koji se javljaju u životima svakog od nas. Razlika je samo u tome što različito reagujemo svi na identične probleme, ali je od velike važnosti da ukoliko postanemo svesni da se ne možemo izboriti sami zatražimo pomoć bez trunke stida i srama jer onda svaka situacija, svaki problem dobija drugu dimenziju i uvek postoji šansa da se nešto za šta smo bili sigurni da nema rešenje i razreši na zadovoljavajući način.
U narodu postoji jedna divna izreka koja glasi; Kad Bog zatvori sva vrata, uvek negde ostavi otvoren prozor. Ne zna se gde je, ili ko je taj otvoren prozor, ali on zasigurno postoji.
Posegnuti za skraćenjem života kao "najboljim" izborom za rešenje nastalih problema mnogi kažu da je, između ostalog i kukavičluk, nespremnost da se uhvatimo u koštac sa životnim nedaćama kad one naiđu, a naiđu svima, jer retko kome je u životu sve uvek med i mleko.

Baciti koplje u trnje, u prevodu, odustati, jeste najlakši način da se problem u stvari i ne reši, već naprotiv, da postane još veći. Živim u nadi da će ljudi shvatiti da nam je život najvrednija "stvar" koju posedujemo i da je samo naš i i da ću što ređe biti u situaciji da saznam da je neko, koga sam poznavala ili nisam, nije važno, odlučio i da ode iz ove dimenzije jer je dozvolio da ga pobede problemi.
Možda i nisu svi rešivi, ali postoji nešto što bi svakome trebalo da bude podstrek za "bitku" sa istima, a to je da je čovek najšečće sam krojač svih i da je samim tim zaista i dovoljno  pametan da ih i savlada.




четвртак, 21. август 2014.

Hrana, lek za telo i dušu / 4 Prekinuti ples



Ja sam neizmerno želela svoju kći i kako sam pre trudnoće pušila, čim sam saznala da sam trudna, ostavila sam cigarete iz mesta. Sve vreme dok sam dojila svoju devojčicu, nisam pušila, sve do par dana pre njenog prvog rođendana. Kada sam nakon rođendanske proslave donela neopozivu odluku da držim dijetu i smršam, prvo sam posegnula za cigaretom. Tako je počela jedna nova klackalica. Uvreženo mišljenje da se manje jede kad se puši, ušetalo je i u moj mozak opsesivno željan i usmeren za brzopotezno, ako može i preko noći, skidanje suvišnih kilograma. Na svu sreću bio je juni mesec, pijace su bile pune zeleniša i ja sam, puna elana započela sa svojom prvom, Atkins dijetom.
Jednostavnim jezikom rečeno jela sam mnogo belančevina, mesa i povrća bez imalo hleba, testenina, leguminoza, a posebno bez S od slatkiša. Bila sam vrlo disciplinovana i urodilo je plodom. Za 3 meseca sam bila lakša za celih 15 kg.
Međutim, sve je i ostalo na tome.
Život nas retko mazi, a i kad to čini često to bude poprilično turbulentno i događaji sustižu, čak prestižu jedan drugi. Naše telo, zna onda da se u svemu tome ne snađe baš najbolje, jer, iako je sazdano da bude neverovatno precizna "mašina" ipak ponekad, ne stiže da adekvatno odgovori na sve promene.
Tako je i moj organizam počeo da "štuca" i nakon rođenja dvoje dece pojavili su se prvi hormonalni poremećaji, problemi sa štitnom žlezdom, ozbiljni problemi sa bubrezima, kasnije i "življenje" sa "ružnom reči", kako ja nazivam carcinom i u svakoj toj situaciji obavezna dijeta, tj. kako su govorili lekari odgovarajuća ishrana, je bila deo terapije.
Kilogrami su silazili i vraćali se. Istovremeno, moje znanje o zdravoj ishrani se uvećavalo, nadopunjavalo, ali nešto je ipak nedostajalo u svemu tome.
Ja nisam bila od onih zdravstvenih radnika koji pričaju jedno, rade drugo i misle treće. Ukoliko kažem nekom da se može pobediti zavisnost od nikotina i iskustveno znam da jeste, iako, jeste teško.
Nisam od onih koji lažu sebe kad kažu; ja ne jedem puno, a istina je sasvim drugačija.
Ja zaista nisam jela mnogo, čak više, jela sam relativno zdravo, ali htela ne htela morala sam priznati da nisam uobročena, da preferiram više pojedinu vrstu ishrane npr. mediteransku, a ona obiluje, između ostalog bogatim jelima od testenine i dogodilo se da, povišen šećer zakuca i na moja vrata, a već je bio prisutan, malte ne kod svih članova moje uže i šire familije.
Nikad mi nije nedostajala samodisciplina i nikad nisam započinjala ništa od ponedeljka. Kada bih donela neku odluku, započinjala sam njeno sprovođenje u delo odmah.
Ono što hoću da kažem je, da sam se svojski trudila da svoje kilograme održim i na tih na jedvite jade i uz pomoć velikih odricanja stečenih prvo 70kg, kasnije 75kg.
"Dijete"su se ređale, jedna za drugom, efikasne i manje efikasne, ali moj "ples sa viškom kilograma" se nastavljao i ništa što sam činila da to i prestane, mi nije pošlo za rukom.
I što sam više saznanja imala o ishrani, po svemu sudeći pravila sam sve više grešaka.
Evo me gde skoro tri decenije ne jedem margarin, suhomesnate proizvode, ne pijem gazirana pića, ne pijem sokove, ukratko pijem isključivo običnu vodu i ponekad crveno vino. Eh da, zaboravih, ne jedem ni svinjsko meso isto toliko dugo, tačnije, samo kad pravimo roštilj, a i to bude par puta u sezoni.
Moglo bi se treći da je moja ishrana i ishrana mojih ukućana uravnotežena i zdrava po svim savremenim merilima ali..
Bilo kako bilo, uz sve to, dogurah ja do celih 96 kg.
Istini za volju, odlazak u penziju je dosta tog poremetio u mom ritmu življenja jer sam postala inertnija i mnogo manje sam se kretala.
 Tolerancija na stres je takođe postala znatno niža i moj začarani krug i ples koji sam godinama igrala sa povećanom kilažom je doskora poprilično pretio da mi poremeti zdravlje i celokupni balans oragnizma.
Možda bi se taj moj "ples sa kilogramima" i nastavio da me iz koloseka nije izbacio jedan enormno visok skok krvnog pritiska, nakon čega sam, definitivno odlučila da potražim savet i pomoć ljudi koji su o ishrani znali mnogo više od mene i da, kako sam umela da kažem, ispoštujem njih, kad već nisam poštovala sebe.
Hteli ne hteli, ponekad nam, ma koliko bili znalci iz čak i sopstvene profesije, treba podrška i ona tanana nit za koju ćemo se uhvatiti i slediti je dok ne postignemo cilj.
I evo mene, gde od početka januara ove godine lagano, skidam svoje suvišne kilograme, što ste mogli sve da već pročitate u jednom posebnom postu na ovom mom, svaštopisajućem blogu, bez žurbe, jer, ruku na srce, dugi niz godina ti isti kilogrami i ja smo živeli u jednoj čudnoj simbiozi. Oni su "grlili" mene, a ja opet, istine radi, priznajem, prigrlila sam njih i negde se uljuljkala u samoobmani da mogu i sa njima, jer, kao, nisu mi smetali.
Istina je bila drugačija. Smetali su mi, ali u svim pravcima; emotivno, mentalno, fizički...
Postoje u životu neke usputne stanice, kako volim da nazovem događanja koja se, neko će reći dešavaju slučajno, ali, kako odavno ne verujem u slučajnosti, tako i za to verujem da je jednostavno trebalo da se desi da bi se kockice, nekada davno, pomerene, izmeštene iz mozaika mog života, ponovo vratile, lagano, sve na svoje mesto.
Jedna mlada, divna osoba, izuzetno uspešna blogerka, koju sam upoznala preko društvene mreže Face book, na kojoj smo prijatelji, pozvala je mnoge od nas, na promociju knjige "Istine i laži o hrani" autorke Anite Šupe.
Kako sam i lično i profesionalno uvek bila zainteresovana za ovu oblast, naravno da sam se svojski potrudila da na istu i odem. Za mene je to bila ona "karika koja nedostaje", možda čak, ključni momenat da se slagalica, zvana višak kilograma, sa kojima sam se borila predugi niz godina, razreši i poređa jednom za svagda.
Sumnja, koja je postojala u meni, da nešto ne radim kako treba je razrešena.
Ono što sam ja radila sebi, svih ovih godina je da sam slepo verovala "doktrini" i zdušno je primenjivala i na sebi samoj, ne znajući, da su mnogi izdali istinu zarad "šake dolara".
Bilo je potrebo da se pojavi, jedna hrabra, pametna žena, Anita Šupe i da sažme momente istine u jednu otrežnjujuću knjigu koja je lek, bar meni, a vrlo verujem i mnogima.
Započela sam ove postove u nastavcima sa naslovom "Hrana za telo i dušu" i zaista mislim da hrana, "hleb naš nasušni", to treba svima nama i da bude, čak više, da jeste, ukoliko se hranimo kako treba.
Ne bih o onome, što mnogi vrlo često čine, šta bi bilo da je bilo, jer štetu smo, hteli ne hteli, napravili, ali to ne znači i da je ne možemo umanjiti, možda neki, čak i otkloniti.
Valja nam da se lagano, vratimo postulatima one stare dobre tradicionalne ishrane, ali uz potpuno uklanjanje štetnih navika u ishrani i korišćenje namirnica koje to nisu.
Sve o toj temi možete sasvim lepo i lagano da pročitate na blogu moje drage prijateljice, ali i na blogu autorke knjige "Istine i laži ohrani".
Verujem da će na mnoge od vas delovati otrežnjujuće i kao melem za zdravlje.
Nikad vam nisam delila savete, jer, svi smo mi jedinke za sebe i mišljenja sam da svako od nas treba da pronađe svoj put, ne samo u vezi života u celosti, već i u vezi očuvanja sopstvenog zdravlja, no rado ću pomoći svakome, kome savet zatreba.
Na neki načim verujem da je i ova moja ispovest u nastavcima, dala smernice, možda razvejala "maglu" i usmerila neke ka sopstvenom boljitku.
Ono što verujem da je važno je, da kad jednom donesemo odluku da uradimo nešto za sebe, jeste da ne odustanemo.
No, što bi rekla moja baka, mislim da ovim tekstovima, svim napisanim sa ovim naslovom,  nisam otkrila rupu na saksiji, ali sam možda potakla neke da se odvaže i otkriju da mogu sve, jer, lepo reče jednom Lao Cu; "Putovanje od hiljadu milja započinje jednim korakom".
Volim da dodam sentencu čijeg autora ne znam, ali mi se veoma dopada jer daje podstrek: Ne računa se koliko puta padnemo u životu, već koliko puta ustanemo i nastavimo dalje.
Shodno tome, iako sam na silaznoj stazi života, ustajem posle svakog svog pada, teže nego ranije, ali revnosno i uporno jer ima sigurno još mnogo lepih stvari koje me čekaju do kraja.
Otresem prašinu i produžim, do cilja koji sam sebi zadala :)










среда, 06. август 2014.

Jedna šetnja kroz pitomu divljinu




 Mala crvena ruža stablašica-
 mojih ruku delo
Odavno niste prošetali kroz moju baštu još od kad sam pisala ovaj post. Čudo su instinktivne ideje koje odradite, a kasnije saznate da ste u stvari uradili određenu i dobru stvar, poznatu kao virtuelni post.


Mnogo kasnije, posle te prve šetnje kroz baštu prošetala sam vas i kroz austrijsku prestonicu uz pomoć malo slika i reči, viđenu kroz moj pogled.



Crvenrepka, mala ptičica odgovorna
 za ovaj post ;)
Danas me jedna mala ptičica, koja je došla da nesmetano "doručkuje", ponukala da vas opet prošetam kroz moje, meni lepo dvorište i da vama svima, posebno onima koji žive u gradovima i stanovima bez terasa prenesem atmosferu života sa prirodom, jer, uvek volim to da naglasim, moje dvorište je uređeno tako da u njemu nesmetano žive svi stanovnici prirode koje mi  ona pošalje, ali  i ja, sa mojim ukućanima i gostima.  

Moja bašta je sređena na rustikalan, haotičan način, ukroćena tek toliko da pruži dovoljno prostora za igru mojim unucima. Ima voćaka samo toliko koliko mogu da se uberu u sezoni zrenja, a ako i ostane neki višak, podelimo ga između svojih milih i komšija.


Jarebika- Rjabinuška je tu da ptice imaju
veći asortiman hrane

Fruškogorski ruj (Rus Tiphina)
zbog kojeg ptice dolaze
Ukrasnih stabala ima taman da zadovolje potrebe hrane za ptice, a osnovni cilj njihovog sađenja je i bilo upravo to, da ptice, koje dođu, imaju hranu i preko leta i preko zime.









Mnogi žbunovi, ali i perene su ukrasi u bašti sa dvostrukim zaduženjem, da ulepšaju ambijent i da budu hrana za ptice ili "zaštitna ograda" od radoznalaca koji ometaju stanovnike, bube, leptire, ježeve i dr. od   mojih kućnih ljubimaca mačke Melanije, alijas Meli i mog ostarelog, dragog, vernog psa Srećka.
Melanija i Srećko u popodnevnoj dremci, ali i na straži :)

Arum Italicum ( italijanska strela)- otrovne bobice koje su hrana za ptice!

Petronije, o kojem ste takođe mogli da pročitate priču na ovom blogu, se odavno skućio, ima svoju golubicu i živi na tavanu komšijske kuće u blizini. Ponekad dođe i stane na moju staru antenu za bežični net, kao da hoće da me podseti da još uvek misli na mene, ali da eto, "deca treba da odlete".





Selenini  ježići ove 2014. godine
Ježica Selena, dolazi kad god treba da na svet donese novo pokoljenje, zadrži se u svojoj kućici koliko treba, a zatim odlazi, dolazi, odlazi, a kako je uglavnom noćna životinjica, posle svog obavljenog posla materinstva, dugo je ne vidim, ali vidim njene tragove prisustva u vidu ogrizaka na popadalim voćkama ili neki novi "nasip" ispred ulaska u njenu kućicu.






Bube i leptiri svakodnevni posetioci

O pčelama i leptirima, koji mogu da biraju šta im je po volji i kad, a i ostalim insektima, sitnim, a i onim većim i meni čak nesimpatičnim, moja bašta bi sama, da ume i može, mogla da ispriča sijaset priča i dogodovština. Jednom, možda i o tome, sročim jednu, ili više, personifikacija jer volim takve priče.




Čim se Srećko odmakne, oni navale


Ove godine u mojoj bašti caruju puževi, sa kućicom, pobedili su u brojnosti golaće, kojih uvek ima, jedu šta stignu, a koje ja ne diram i koje sam ovekovečila u jednoj priči. Pojeli su sve do čega su se dočepali, počev o mojih ruža, koje su desetkovali preko stabljika i plodova paradajza, ali, ruku na srce, bilo je i za nas, a i kiša im je zdušno pomogla da ovog leta moja bašta bude eldorado za puževe.



Ruj "Tiger ey"- hrana za ptice



Moja bašta je meni izvor mnogih ispiracija i jedno mesto gde se stapam sa prirodom uživajući u miru koji ona pruža, bilo da sam sama ili kada kad su tu moji mili, unuci i deca,  prijatelji i gosti.
Drago mi je ako sam delić tog mira uspela da prenesem i na vas.



Posle kiše