недеља, 29. март 2015.

Esej na temu jabuke, voćke ljubavi i rata



 
 Dugi niz godina pokušavam da dokučim zbog čega spadam u ljude koji sa rezervom prihvataju pojedina empirijska, pa i naučna, saznanja koja su dokazana u praksi. Npr. nisam ljubitelj onih lepih, velikih, člankovitih, karanfila, ali zato volim one starinske, sitne, mirišljave, koji kad procvetaju oplemenjuju vazduh svojim mirisom, a i izgledom, ako ćemo pravo. Osim tog, nisam ljubitelj ni jabuke, ali, opet postoji izuzetak. Volim tzv. jabuku kolačaru , debelokorku, kako je zvala moja baba Stanojka kojoj mogu mnogo tog da zahvalim , bar što se tiče znanja. Ipak, volim i jabuku budimku, staru sortu. Za voćku jabuku, skoro celi svet zna, ali, mnogi ne znaju da pripada rodu ruža. Verujte, jabuka to jeste, ruža, koja ima, čini mi se, najbogatiju istoriju, a i uticaj na život čoveka, od sveg postojećeg voća u celini, od kad je sveta i veka. Kako, pitate se?
Jabuka, voće kojeg sad, u današnje vreme, ima već nebrojen broj sorti u celom svetu u zavisnosti od podneblja i klimatskih uslova u kojima se uzgaja, ima višestruk značaj. Naime, svoj uticaj ima na religiju, mitologiju, ima značaj u poljoprivredi i prehrambenoj industriji i ekonomiji uopšte, ima kulinarski značaj, astrološki značaj, a gledano kroz njen značaj i uticaj na ljudsko zdravlje, spada u voće od izuzetnog značaja u modernoj, ali i narodnoj medicini, kao i u stomatologiji. Isto tako, veoma sam sigurna da jabuka ima dobar uticaj na mentalno zdravlje i na postizanje skladnosti između duševnog i fizičkog mira svakog čoveka. Nisam baš nešto ubeđena da još neko voće može da se pohvali ovolikim uticajem na život ljudske rase kao što je to slučaj sa jabukom. No, da krenemo od početka.

Mitološki značaj jabuke

Eh da nam nije Homera, a i predanja mnogo tog bi ostalo velika nepoznanica. Ko voli da čita ili je pročitao grčke mitove, onda zna za priču u kojoj se kaže da je boginja Gea, boginja zemlje, poklonila kao venčani dar, vrhovnom bogu Zevsu i boginji Heri drvo jabuke kao simbol zajedništva.
Ali, na žalost, jabuka nije bila samo simbol zajedništva, te tako, zahvaljujući grčkoj mitologiji, imamo i priču o jabuci razdora. Jabuku razdora je boginja Erida, boginja svađe i nesuglasica, nemira, kao svoju osvetu, što nije bila pozvana na jednu od svetkovina bogova, stavila zlatnu jabuku na mesto gde su sedele boginje Atina, Hera i Afrodita. Na jabuci je pisalo najlepšoj. Svaka od njih tri je smatrala da baš ona zaslužuje da ponese taj epitet i kako se nisu mogle složiti kojoj će pripasti jabuka, pozvale su u pomoć Zevsa. Ovaj pak, želeći da se ne zameri ni jednoj, “vruć krompir”, odluku, prebacio je na svog sina Parisa. Ovaj je, hoteći da bude pravedan razgovarao sa svakom boginjom ponaosob. Prilkom razgovora svaka od njih mu je obaćavala “kule i gradove”. Najviše mu se dopao poklon lepe Afrodite, koja mu je obećala da će učiniti da se u njega zaljubi i da on osvoji lepu Helenu, ženu peloponeskog kralja Menelaja. Tako je Paris zlatnu jabuku, u istoriji poznatu kao jabuku razdora, poklonio lepoj Afroditi, koja od tad slovi za najlepšu boginju. Za uzvrat, ona je ispunila svoje obećanje i bi šta bi. Trojanski rat. Eto, zahvaljujući jabuci došlo je čak i do izbijanja rata.

                                                                                                          Religijski značaj jabuke

Priču zna celokupni hriščanski svet diljem zemljinog šara no ukratko ona glasi ovako.
U Edensko, rajskom vrtu, raslo je prelepo drvo jabuke, no to nije bilo obično drvo. Bilo je to drvo poznanja dobra i zla. Gospod Bog je prvom čoveku Adamu i ženi mu Evi, dozvolio da mogu jesti sa svih drveta plodove, ali ne i sa drveta poznanja. Ono je za njih bilo zabranjeno. Ipak, kako to uredi slučajnost, sudbina, onaj repati i rogati, baš je jedna zmija volela da se odmara na tom drvetu. Kako su onda životinje mogle da komucirijau sa ljudima, tako je jednog dana zmija, koja je videla da se Eva šeta pored “njenog" odmorišta ponudila ovu jabukom. Eva je odbila. No, zmija je bila uporna pa joj je umilnim glasom govorila kako će, ako ona i Adam pojedu samo jedan plod sa drveta biti još bliži i bliskiji. Eva ne bi bila prava žena, a da nije poželela više od onog što je imala te je uspela da Adama navede “nagreh" tj. da pojedu jabuku sa drva poznanja i desilo se šta se desilo. Postali su obični smrtnici jer su svojom neposlušnošću poremetili red u raju pa ih je Bog izgnao iz njega. Dalje je bilo sve što je bilo.
Eto, da nije bilo primamljive lepe, crvene jabuke kojoj Eva nije odolela, a kojoj nije odoleo i Adam, da je uzme iz Evine ruke, možda bi svet bio rajsko mesto, ali ovako je kako je.

Astrološki značaj jabuke

U astrologiji je poznato da je jabuka simbol astrološkog znaka Venera, jer pretstavlja simbol ljubavi i jedinstva. Mnogi od nas su presekli jabuku na pola i videli da njen pravilan presek, sa njenih pet semenki, ima oblik zvezde, a zvezda predstavlja simbol Venere. Kažu i da je Venera boginja ljubavi. Isto zato se često zna da kaže, kad nađemo srodnu dušu, da smo našli svoju “ drugu polovinu jabuke”.




                                                      Značaj jabuke u poljoprivredi i prehrambenoj industriji i ekonomiji

Ne bih se previše zadržavala na ovom segmentu iako je ekonomski od izuzetnog značaja s obzirom da se zna da su voćke jabuke jedno od najrasprostranjenijih sadnica širom sveta. Zahvaljujući tome jabuka ima veliki udeo u razvoju, ali i bogatom asortimanu proizvoda u prehrambenoj industriji, a samim tim i zasigurno u bruto nacionalnom dohotku svake zmlje koja se može pohvaliti da ima voćnjake pod jabukama.
Nisam baš sasvim sigurna da li da proizvodnju čuvenog francuskog konjaka Calvados uvrstim u poljoprivredni značaj jabuke, ili u kulinarski, s obzirom da se konjaci, raznorazni, koriste i u kulinarstu.

Značaj jabuke u kulinarstvu


Ovde bih samo pomenula korišćenje jabuke u raznoraznim kuvarskim receptima počem od one čuvene američke Aplle pie, preko naše tzv. “lenje” pite sa jabukama, raznoraznih koblera, savijača, ali i salata od kojih bih ja izdvojila meni posebno omiljenu Waldorf salatu u čiji sastav obavezno ulazi jedna jabuka, koja daje poseban ukus ovoj salati, rekla bih i bez koje ona , po meni, ne bi bila to što jeste, iako bi kuvari rekli da daje posebnu teksturu. Što se baš te teksture tiče, kuvari preferiraju da je iseckaju više na žilijen, nego da je naribaju, mi bi rekli izrendaju. Ja opet, mislim da je najbolje da je iseckana na kockice, veličine1,5cm X 1,5cm, jer je to iz više rašloga bolje. No o tom, potom.

                                                                                                       Značaj jabuke u narodnoj medicini


Osvrnuću se samo na jedno od mnogobrojnih dobrih saznanja vezanih za jabuku iz ove oblasti, ali, po meni jednog od najznačajnijih.
Postoji jedna stara Velška izreka koja glasi; One aplle a day, doktors gone a way!
Jabuka na dan doktor iz kuće van!
Ona mnogo govori o značaju jabuke još iz davnina, dok medicina kao nauka nije ni pomislila da se pojavi već su se ljudi, iz naroda bavili lečenjem obolelih. Otuda je od davno poznato da npr. sok jabuke, oksidisani ( da jabuka izrendana odstoji jedno vreme na vazduhu), pomaže kod zaustavljanja dijareje (proliva), da kompot od jabuke, pojeden uveče, reguliše dobru probavu, a nekad se smatralo, što sve više dobija ponovo na značaju i danas u savremeno doba, da je dobra probava najvažniji postulat dobrog zdravlja, što i nije daleko od istine, ako se zna, da se nesvareni produkti puni raspadnih delova i toksina, treba da izbace iz organizma jer bi u suprotnom doveli do neželjenih posledica ukoliko nema urednog pražnjenja creva.

Značaj jabuke u medicini i stomatologiji


Moderna medicina je odavno došla do velikih saznanja o značaju jabuke kao jednog, sasvim sigurno, najzdravijih i najspristupačnijih voćki. Danas se zna da ako se samo 2x nedeljno konzumira jabuka da je to dobra prevencija dijabetesa, pošasti ovog veka, bar kad su bolesti u pitanju. Takođe se zna da je jabuka, koja je energetski sa veoma malim brojem kalorija, samo 52, jedno od dijetetski najboljih voćki.
Zna se da je jabuka voće bogato antioksidansima i širokim dijapazonom vitamina; A, B1, B6, beta karotena, kao i minerala , magnezijuma, bez kojeg rad srca ne bi bio baš sasvim regularan, a i gore pomenuto pražnjenje bilo bi usporeno, kalijuma, koji utiče na smanjenje krvnog pritiska jer potpomaže regulaciju prisustva vode u organizmu. Jabuka u sebi sadrži takođe kalcijum i fosfor, oligoelemente koji imaju udela u radu štitne žlezde, ali i u regulaciji razmene gasova u organizmu posebno kiseonika.
Ovaj vek je poznat kao vek malignih oboljenja i odavno se došlo do naučnih saznanja da je korišćenje bar jedne jabuke u ishrani dnevno dobra prevencija za rak usne duplje, creva ili dojke.
Neophodno je pomenuti značaj jabuke i u stomatologiji. Korišćenjem samo jedne jabuke svakodnevno, njenim dobrim žvakanjem potpomažemo samočišćenje zubika, poboljšavamo veće lučenje pljuvačke što rezultira smanjenjem broja bakterija u ustima, a ovo je preduslov za smanjenje karijesa. Osim tog, uvek naglasim, dobrim žvakanjem jedne cele jabuke zajedno sa njenom korom, a to podrazumeva odgrizanje, kidanje, žvakanje jabuke na obe strane usne duplje koristeći pri tom sve zube, uslovljavamo upravo, dobru mikrocirkulaciju desni koje igraju veliku ulogu u očuvanju potpornog aparata i zuba, upravo zbog prisustva vlakana u kori jabuke, koja su dobra za ovakvo dejstvo.

Zaključak

Sasvim sam sigurna da mi je promakao još neki dobar uticaj jabuke na život ljudi u celini, ali, nije dobro da baš sve napišem ja. Nek ostane nešto i drugima.
Mnogo tog sam naučila o jabuci imajući u vidu da sam ispratila mnogo vode koja je otekla Savom i Dunavom skoro sve itekako primenjujem u sopstvenom životu jer, kao zdravstveni radnik, doduše u penziji, ali, imam krilaticu, jednom zdravstveni radnik, uvek zdravstveni radnik, sam u obavezi da primenjujem sve ono što će unaprediti ili poboljšati moje zdravlje, dajući time očigledan primer svima, iako sam na početku rekla da nisam baš neki ljubitelj jabuke, sa navedenim izuzecima.
Samim tim, smatrala sam kao obavezu da napišem ove redove i da njima potsetim na deliće značaja samo jedne voćke, a svedok sam, da ljudi, često znaju, da iz dosade, kad nečeg ima, to ukinu iz svog jelovnika, a jabuke ima stalno.Toga, složićete se ima ovde kod nas, u ovoj našoj zemlji Srbiji gde se često da čuti izreka; Sarma, za ručak, sarma za večeru pa dosadi i sama sarma, iako je jedno od najomiljenijih jela.
Međutim, ako ste iole pažljivo pročitali ove redove, ako budete sebe zaintrigirali pa to i proverili, pre no što mi poverujete, onda ćete i sami doći do zaključka da je jabuka voće izbora posebno ako želimo da jesmo, budemo i ostanemo zdravi najbolje što možemo. Jer, ako niste znali, mi smo sami sebi uvek bili najbolji doktori, samo ako smo hteli da slušamo signale koje nam naš organizam šalje jer on najbolje zna da li mu i šta prija, ili ne.
I da, u obavezi sam da vam kažem da je jabuka tj. drvo jabuke sa svojom prošaranom ladovinom, ispod kojeg možete da sednete, legnete i da uživate u odmoru, bilo gde, na način koji vama najviše prija, dovesti do poboljšanja, sasvim sigurno, vašeg mentalnog zdravlja i divnog harmoničnog povezivanja vašeg sopstva sa vašim fizičkim telom.
Još nešto, bolja je jabuka iseckana na kockice, u svakom pogledu, u Waldorf salati, nego da je rendana, ili seckana na žilijen, jer manje oksidira, znači, imaćemo bolju probavu, bolja je tako iseckana i jer je više žvaćemo, znači imaćemo bolje zube i manje karijesa i koristićemo svoje zube ispravno, žvaćući, što im je osnovna primena i svrha postojanja.

Eto. Ako odlučite da unapredite svoje opšte zdravlje, pa da i sami počnete da svaki dan jedete jednu jabuku, toplo vam preporučujem jabuku sorte Melrouz, sočnu, nakiseloslatkastog ukusa, moju omiljenu, pored one dve gore već navedene.
Jabuka je zakon za dobro zdravlje, rekli bi ovi mladi danas. Iako sam sve ovo gore napisala, ovoj rečenici ne bih imala ništa da dodam.

недеља, 22. март 2015.

Kriminalci




Pravio se da nešto važno čita sa papira ispred sebe, koji mu je predao komandir pre no što ih je uveo u njegovu kancelariju, a  ustvari ih je vrlo pomno posmatrao, sve troje. Svako od njih je sedeo na svome mestu koje su zauzeli odmah po ulasku u kancelariju.
Baka sa sivom maramom i kašmirskom šarom po njoj, sela je dva sedišta dalje od njih dvoje, a oni su seli jedno do drugog. 
Stara, sa crnom tufnastom maramom je insistirala da sedne na sedište koje je bilo “bliže” drugoj starici, a njega je postavila odsečnim glasom, do sebe. Starac je slegnuo ramenima, pogledao je nekim podrugljivim pogledom i spustio se na sedište do nje, oslonivši se na svoj masivni štap kao ispomoć.
Neka ih, nek se još malo znoje, pomislio je, a lagani osmeh mu se oteo u uglu usana.
Baka sa sivom maramom na glavi bi povremeno bacila pogled u njegovom pravcu znatiželjno izvijajući glavu ka papiru koji je on držao u ruci. Onda bi čujno uzdahnula i isprepletala svoje prste u klupko koje bi zatim brzo opet razmrsila i ruke bi joj se našle u krilu, opušteno i nekako iznemoglo.
Par staraca, se nešto domunđavao između sebe. Ustvari, starica je bivala sve nervoznija i s vremena na vreme bi piskavim glasom oslovila starca do sebe, očito mu nešto ljutito spočitavajući.
Ovaj bi je samo gledao nekim prozorljivim pogledom nastavljajući da vrti između prstiju jedne ruke jednu omanju, čilibarsku muštiklu povremeno je prinoseći ustima i stavljajući je u njih. Videlo se da bi rado zapalio cigaretu što se ispostavilo kao tačno, jer je u jednom trenutku razbio mir u prostoriji progovorivši jakim glasom; Sme li ovde da se upali jedna cigara gospodine inspektore?
Oslovljeni se napravio da ga nije čuo, ali je i dalje pažljivo pratio razvoj situacije u sobi.
Bili su mu vrlo interesantni. Posebno par. Stara gospođa je odavala osobu koja je sve dizgine držala u svojim rukama. Imala je pronicljive plave oči i bio je sasvim siguran da je snimila celu prostoriju pogledom, do tančina, odmah po ulasku. Starac je delovao kao neko ko je nezainteresovan njenim brbljanjem, ali bi ipak, pokatkad, na vrlo odlučan način prozborio samo dve reči; Dosta Perso, posle kojih bi ona, ustuknula i ućutala kao polivena hladnom vodom.
Starica koja je sedela izdvojeno je bila uplašena, ali nekako spokojno mirna. Lice joj je isijavalo nekim blagorodnim mirom i moglo bi se reći da je nekako odavala osobu koja je verovala da će sve doći na svoje i biti u savršenom redu. Čak je i njeno telo bilo opušteno, osim prstiju, koje bi povremeno skrstila u klupko, ništa nije odavalo da je uznemirena situacijom.
  • Pa dobro da počnemo, odjednom se začuo prodorni glas inspektora koji je do tog trenutka čitao papir ispred sebe.
  • Komandireee, viknuo je, našta je kao iz katapulta u sobu utršao dežmekast, omanji policajac u uniformi. Dovedite daktilografkinju, smesta.
Ova je utrčala u sobu, odmah, kao da je znala da će biti potrebna i samo očekujući poziv, brzo se smestila za sto sa strane na kojem je bila tastatura ispred ekrana.
  • Počinjemo, zaorio se inspektorov glas prostorijom. Hajde od vas prvo gospođo, obratio se starici sa sivom maramom, vi prvi.
  • Nisam ti ja sine gospođa. Ja sam žena sa sela.
  • Dobro, to sam i hteo da vas pitam. Znači, idemo ovako; prvo ćete mi reći puno ime i prezime, zatim odakle ste, koliko imate godina, koliko ste teški, koliko ste visoki i šta ste radili na mestu gde smo vas našli. Može?
  • Može sinko.
  • Ne zovite me sinko. Ja sam inspektor..
  • Dobro sinko, nemoj odmah da se ljutiš, ništa zlo ne mislim, odgovorila je ponovo starica. Ovaj, gospodine inspektore. Zovem se Javorka Oklopdžić, od oca Raje i majke Miladinke Nikoličić, iz sela Azanja. Ustvari, rođena sam u Kusadku, ali smo živeli u Azanji. Imam ravno osamdeset leta, što znači da sam rođena devetstočetvrte, u rano proleće, majka kaže, bilo je još uvek mraza. Ostala sam mlada udovica, sa šestoro dece, četiri ćerke i dva sina, još za vreme okupacije, četresdruge.Ne znam koliko sam visoka, ali je moj otac uvek govorio da sam kao jela, a znaš, gosin inspektore, to ti je povisoko drvo. Imam dosta kila, a tačno koliko n'umem da ti kažem jer se ne merim. Kod nas samo stoku i živinu merimo gosin inspektore. Eto. A to, šta sam tražila tu gde ste me našli, e to je već malo teža priča. 
  • Došla sam u Beograd da obiđem decu. Jeste, imam decu ovde gosin ministre, izvini, gosin inspektore. Ali, na stanici, neka budala, d' izvineš, muno me u rebra, spala mi tašna s ruke, ja se sago' da je do'vatim, al je neko bio brži. Dok sam se ja digla, nije bilo ni tašne ni tog nekog i eto. Ostadoh ti ja gosin ministre bez dokumenata, bez para, bez ičeg. Ma nije mi žao ni para, ni dokumenata. Nisam ni imala mnogo, a dokumenta ću da izvadim, opet preko veze,  nego nemam adresu od dece, a napamet ne znam. D' izvineš, ne znam ni da čitam. Eto, htela sam decu da iznenadim, da dođem sama, da ih ne akam, oni rade, al' onaj reponja ne miruje gosin ministre, ovaj, gosin insrektore. Nego, sve se nešto mislim, ti si vlas' možeš da mi pomogneš ako 'oćeš. Moš da nađeš moju decu da dođu po mene.
  • Polako majka, da vidimo šta ste se ti i ova stara koškale prvo, a onda ćemo da vidimo šta ćemo i kako ćemo.
  • Nisam se ja koškala ni sa kim, uzviknula je starica sa tufnastom maramom. Ona se muvala oko mog starog. Šta ima da se muva oko tuđeg čoveka gospodine inspektore.
  • A vi, ko ste vi? Ajde, idemo ispočetka. Za vas važi isto kao i za ovu gospođu okrenuo se inspektor ka starici u tufnastoj marami koja je upala njemu u reč. Znači, ime, prezime..

  • Pa dobro, kad baš mora, osorno je odgovorila stara. Zovem se Persida Sirijan,  rođena Jankov, od oca Stojana i majke Agneze iz sela Deliblata, kod Kovina, primalja u penziji. Imam četvoro dece, dvoje iz prvog braka i dvoje sa ovim ovde, čerku i jedinca sina. Mi smo se vraćali iz šetnje gospodine inspektore kad je ova ovde, uhvatila za ruku ovog mog čoveka i unela mu se u lice. Kad sam to videla smrklo mi se pred očima. Gurnula sam je od njega, a on, smotan, ko sajla, još joj pomaže, uhvatio je za ruku, da ne padne. Ne znam koliko sam visoka, zgrbila sam se od godina, a bila sam skoro metar i šesdeset, kad sam bila mlada devojka. Imam osamdeset i dve godine i sa ovim sam sastavila više od pedeset godina zajedno.
  • A vi, hoćete vi da nam se predstavite, obratio se inspektor starom, sedom gospodinu koji je i dalje nezainteresovano u ruci vrteo ćilibarsku muštiklu.
  • Vrlo rado, progovorio je ovaj, mekim naglaskom koji je ukazivao da se radi o osobi ruskog porekla. Zovem se Ivan Sirijan. Ova moja baba i ja, smo se vraćali autobusom iz sela, a ne iz šetnje kako je ona kazala. Kad smo stigli na stanicu izašli smo na peron gde je već bila ova gospođa.
  • Koja gospođa, ovu seljanku, ti ovde nazivaš gospođom. Pa zar ne vidiš, oči ti ispale da joj praziluk iz dupeta viri, šmokljo jedan matori, poskočila je sa svoje stolice starica u tufnastoj marami unoseći se starcu u lice.
  • Sedite. Ne prekidajte gospodina, strogim glasom joj se obratio inspektor, jedva se suzdržavajući da ne pukne u smeh. Nastavite, obratio se starcu!
  • Nema tu mnogo da se priča, gospodine inspektore, gospođa se osvrtala oko sebe. Videlo se da je zbunjena, gomila je gurala, čas na jednu, čas na drugu stranu. Znate već kako zna da bude velika gužva na dolaznom peronu autobuske stanice, jedni dolaze, drugi sačekuju. Video sam odmah da je u nevolji. Tako ju je jedan mamlaz gurnuo da se zanela da padne, ja sam joj samo pomogao da stvarno ne padne. Jadna žena, stara je, slomila bi sigurno nešto.
  • A jel, o njoj se brineš, al' kad men' boli glava, tebe zabole ćošak od Avale za to, brecnu se ponovo stara sa tufnastom maramom, ućutavši u pola rečenice jer ju je inspektor prodorno pogledao otvorivši usta da je ponovo opomene.
Starac je nastavio da priča i ne osvrnuvši se na njenu upadicu.
  • Znate, treba čovek da pomogne čoveku u nevolji. Ja najbolje znam kako je biti u situaciji sam, bez ikog svog, u tuđem gradu, tuđoj zemlji. Još sam ja bio mlad, a ova gospođa je starica, njoj je danas bilo još teže. Znate gospodine inspektore, ja sam bio ratni zarobljenik, posle onog, prvog rata i onih ratova u Rusiji. Evo me, gde sam završio, završavam život daleko od svoje otadžbine, sa ovom mojom vazda ljubomornom babom. Uvek je bila ljubomorna, a ja sam bio fer, pošten i njen, svim srcem. No ona to nikad nije vrednovala, a ni verovala. Nikad i neće. Takva ti je moja Persa. Oštra, ali ima dušu. Jes da je sad ili odmah, ali eto, sastavismo mi godina kolko sastavismo i tu smo gde smo. Samo, nikako mi nije jasno gospodine inspektore, zašto su nas doveli kod tebe, kad su lepo mogli da pomognu ženi, ovoj staroj, da nađe svoju decu, a nas  da puste da idemo kući, s mirom. Nije moja Persa nju jako dokačila. A i nije htela namerno, otrgla je moj štap da udari mene, a on, štap, pogrešno udario. Nego, da ti lepo pustiš nas pa da se mi svi u miru razilazimo. Izviniće se moja Persa ovoj staroj i eto. I vuk sit i ovce na broju.
  • Kažeš, nije htela da je udari? A šta ti kažeš na to majka, obratio se starici sa tufnastom maramom?
Ova ga pokunjeno pogleda, saže glavu i odgovori; Znate gospodine inspektore, moj Ivan je uvek bio lep, visok, mnoge su ga gledale i oštrile brk na njega i zato sam ja uvek pazila da ga ne bi koja stigla. Činila sam sve što je bilo do mene da i on bude zadovoljan i lagao bi kad bi rekao da nije bilo tako. Da ti pravo kažem, ne znam šta mi je bilo danas na dolaznom peronu autobuske stanice. Biće da mi se pobrkalo vreme u glavi, a i ova, gospođa, ima tako lepe, plave, urokljive oči. Opasno lepe, magijske oči. Setila sam se svega od pre i eto, gospodine inspektore, bi šta bi.
Izvini molim te, obratila se starici u sivoj marami, žensko si, bar ti možeš da me razumeš, ako ovi muškarci ne mogu.
Starica u sivoj marami je pogledala svojim blagim, plavim očima i rekla joj; Ja sam to već zaboravila. Bolelo je mene mnogo više i teže u životu mnogo tog, kao što me sad boli neizvesnost kako da se snađem i dođem kod moje dece.
Ispektor je pogledao nekim toplim pogledom u staru ženu primetivši da su joj se ramena nekako skupila i bi mu je žao, potseti ga na njegovu majku u tom trenu i odjednom viknu iz glasa; Komandireee!
Ovaj se obre u prostoriji kao da je prisluškivao na vratima i čekao razvoj situacije.
  • Uzmi podatke od daktilografkinje o ovoj gospođi, pokaza rukom u pravcu gospođe sa sivom maramom na glavi i staricu da odvedete kući, do prave adrese. Izveštaj hoću da mi predaš lično odmah po izvršenju zadatka. Jel jasno?
  • Jasno gospodine inspektore reče milicioner i hitro krete u akciju, pruživši ruku staroj gospođi i pomagajući joj da ustane sa stolice.
U prostoriji su ostali dvoje staraca Sirijan i inspektor. Ovaj se zamišljenog pogleda obratio starcima;
 I vi možete da idete svojim poslom.
  • Vi takođe, okrenuo se i rekao daktilografkinji.
Ubrzo je u kancelariji ostao samo inspektor gledajući u zapisnik koji mu je predala sekretarica, a koji je nastavila da kuca na onom istom papiru koji je on držao na početku.

Stara gospođa sa sivom maramom
Javorka Oklopdžić, rođena Nikoličić, od oca Raje i majke Miladinke, 1904. rođena u Kusadku kod sela Azanja. Udovica. Majka šestoro dece, četiri ćerke i dva sina. U penziji.
Oči plave, lice ovalno. Na levom obrazu ima mladež u visini vrha nosa, tamnobraon boje.
Kosa srednje dužine, seda, krecava, sa crvekastim izraštajima na krajevima, što govori da se ranije farbala u mahagoni boju i da je stavljala trajnu ondulaciju. Nos neznatno iskrivljen na desu, stranu što odaje opravdanu sumnju da je imala raniju povredu istog.
Smirena, staložena. Govori odmereno, ne previše glasno, sa tipičnim šumadijskim akcentom. Sveukupno odaje izgled blagorodne i tolerantne osobe...

Stara gospođa sa tufnastom maramom na glavi
Persida Sirijan, rođena Jankov. Rođena u selu Deliblato, kod Kovina od oca Stojana i majke Agnese 1902. godine. U drugom braku. Iz prvog braka ima dve ćerke, iz drugog sina i ćerku. Drugi muž ruski emigrant Ivan. U penziji. Po profesiji bila primalja.
Oči plave boje, sitne. Lice duguljasto, dosta izborano. Kosa, duga, seda, upletena u pletenicu savijenu na potiljku u punđu. U jednoj obrvi ima mali ožiljak veličine oko 1cm. što govori o davnoj povredi arkade. Govori brzo, resko, gestikulirajući rukama.
Odaje osobu koleričnog karaktera...

Stariji gospodin
Ivan Sirijan, jugoslovenski državljanin od 1949.godine Rođen u Azerbejdžanu,   u oblasti Nagorno Karabah, 1897. Emigrant. Upoznao Persidu u Pančevu, 1921. godine. Bio je njen sluga. Ratni zarobljenik. Venčali se 1948. godine.
Visok, vretenaste građe. Izrazito okruglog lica, proćelav, sede kose i gustih, dužih, usukanih brkova. Nos pravilan. Usne punije. Oči tamnobraon, izrazito sjajne. Ten ružičast.
Lice bez vidiljivih nedostataka. Prsti na rukama dugi, košćati. Pušač. Po zanimanju bio stolar.
U penziji.
Priča smireno sa izrazitim ruskim akcentom, ne gestikulira. Odaje utisak osobe smirenog karaktera i volje. Dijabetičar...
  Bacio je još jedan dug pogled na papir na kojem su stajali podaci o “osumnjičenima”, a zatim ga energičnim pokretima iscepao na sitne, uzdužne komade, kao rezance, bacivši ih u korpu ispod svog pisaćeg stola glasno rekavši; Da mi je znati koji li je mamlaz doveo ove starce u stanicu milicije kao da su najveći kriminalci dok im se pravi šetaju gradom kao na promenadi.




петак, 20. март 2015.

Hotel



Ovo poslovno putovanje je pravi fijasko, proletelo mu je kroz glavu. Samo mu je još ovo falilo, da se auto pokvari u ovoj nedođiji. Kako je uopšte i skrenuo na ovaj sporedni put, pitao se? Mora biti da mu je od umora oslabila pažnja jer je vozio od jutra. Pa dobro. Šta je, tu je. Na svu sreću, ako ga sećanje ne vara, do hotela ima nekih, možda 800m. Seća se, da je tablu sa reklamom istog, video pre par minuta.
Starije je jutro od večeri, razmišljajući, uzeo je omanju putnu torbu sa sedišta do sebe, zaključao auto i krenuo laganim korakom putem, razmišljajući kako bi mogao i da pruži korak jer se mrak već približavao iza svakog ugla krajolika. Veče je dolazilo brže no što je on želeo.
Nije dugo hodao ugledavši ga. Na kraju kraće staze, koja je počinjala kapijom od kovanog gvožđa, pojavila se zgrada hotela, kao iz sasvim drugog veka. Neka hladna jeza mu se spustila niz kičmu pri pogledu na oronulu zgradu koja svojim izgledom nije ulivala sigurnost, poverenje još manje.
Radi li ovo uopšte, kolalo mu je pitanje kroz glavu dok se, sad već sa strepnjom, približavao zgradi hotela. Noge su mu odjednom otežale. Činilo mu se da su od olova dok je, sa nekim pritajenim strahom, posmatrao hotel.
Zgrada je bila u stilu secesije. Videlo se da je pamtila i bolja vremena. Iznad ulaznih vrata bio je grb, njegovi ostaci tačnije, jedno krilo neke velike ptice, na jednoj strani, dok je drugo nedostajalo. Ostaci glave sa jednim okom oštrog pogleda, ukazivali su da se možda radi o orlu, ali, nije mogao da bude siguran. Pored ulaznih vrata, sa svake strane, rasla je velika, debela, puzava loza koja je rasla vertikalno, sve do ispod strehe, odakle se širila na obe strane ispod samog, starog oluka. Nije mogao da zna koja je, jer je još uvek prilazio hotelu, a večernja izmaglica se lagano već spuštala i ometala mu je bistrinu pogleda.
Ispred samog ulaza u hotel, bio je široki popločani krug, u čijoj je sredini bio mali vodoskok, sa statuom malog Kupidona na vrhu iz čije je odapete strele nekada sigurno tekla voda. Fontana nije radila. Sama fontana je bila malena i pored nje, tik, raslo je ogromno drvo, sa debelim stablom, široke razgranate krošnje. Odavalo je drvo koje je tu izraslo divlje. Grane su mu bile izbrazdane, čvornovate i većina njih je dosezala sve do prozora na zgradi hotela. Ovaj pak, nije bio visok. Imao je samo prizemlje i sprat, ali je zato bio horizintalno prostran, simetrično na obe strane.

Uz samu zgradu išla je staza poprilično zarasla u šiblje koja se sa obe strane završavala u gustoj šumi.
Izgleda jezivo, pomislio je. Šta ako nikoga nema u njemu, ako ne radi, prostrujala mu je misao?
Vukao se ka hotelu hoteći da se okrene i najbrže što može pobegne sa tog mesta koje mu je ulivalo nepoverenje i pritajeni strah.
Najzad, pritisnuo je kvaku ulaznih vrata. Bila je srebrna i interesantnog oblika, kao list drveta ispred hotela. Drvo pored kojeg je prošao je bio ogromni hrast, kitnjak, a loza, pored ulaza glicinija.
Osvrnuo se na trenutak. U trenu, pored šume sa leve strane nešto je šmugnulo. Jeza mu je kliznula niz leđa.
Hotelski hol je bio skučen, mračan i negostoljubiv. Sa leve strane bila je omanja recepcija, oblika šanka u pabovima, od teškog, hrastovog, izgrebanog drveta na kojem se sjajila kugla, starinskog zvona. Iza, na zidu, stajali su prazni pretinci, udubljenja, od identičnog drveta sa brojevima soba. Svi do jednog bili su prazni.
Iza njega, uglom oka, spazio je jednu fotelju, beržeru, cvetnog dezena sa iskrzanim naslonima za ruke. Ispred nje bio je minijaturni stočić od kovanog gvožđa sa mermernom, okruglom pločom. Hol je bio potpuno prazan i delovao je sablasno. Nešto spoljašnje svetlosti prodiralo je kroz brušena stakla na ulaznim vratima hotela, koja su se za njim sporo zatvorila uz dug škriputav zvuk.
Prišao je zvonu i odlučno ga pritisnuo nekoliko puta.
  • Polako, ne tako nervozno, čuo je glas iz polutame sa desne strane i pogledao u tom pravcu. Stižem, stižem. Izvolite gospodine, hitro se provlačeći iza pulta recepcije obratio mu se stariji, dežmekast čovek podnadulih crvenih obraza koji su odavali nekog ko voli da malo više zagleda čaši u dno. Pre nego što mu je i rekao šta želi ovaj mu je već pružao ključ od sobe obrativši mu se. Izvolite, soba broj 3, na prvom spratu, sa leve strane, jednokrevetna sa sopstvenim kupatilom. Na žalost, više nema tople vode, do jutra. Svi su već otišli kući. Ako ste gladni, mogu vam spremiti sendvič, sa hladnom šunkom, ponudio mu je.To će vas koštati zajedno sa sobom za jednu noć, promrljao je cenu kroz usne, brzo, kao da se bojao da ga neko prisluškuje. Upišite se u knjigu gostiju molim, rekao je brzim pokretom ruku gurajući ka njemu neku oveću svesku koju nije ni video na pultu, do tad.
Gost ga je pogledao zbunjeno, ali je odgovorio da bi mu prijalo da pojede nešto pre spavanja. Dugo je putovao i nije ništa jeo od jutros. Uzgred ga je zapitao za nekog majstora, auto servis možda, koji bi mogao da mu pomogne da osposobi njegov pokvareni auto. Sve vreme gledajući u recepcionera brzo se potpisao u knjigu gostiju i izvadio iz svog novčanika zatraženi iznos novca spustivši ga na pult.
Recepcionar mu je ljubazno odgovorio da će sve to moći da sazna tek sutra, kad se na posao bude vratila kuvarica sa mužem, koji je ujedno i njihov potrčko, baštovan i sve što zatreba. On sad ne bi znao da mu kaže ko bi mogao da mu pomogne u vezi s tim.
  • Laku noć gospodine, uljudno ga je pozdravio i nestao brzo, isto kako se i pojavio u vratima sa desne strane u uglu hola.
Ovaj je začuđeno gledao za njim, podigao ruku da ga zaustavi...uzalud. Zbunjeno, osvrnuo se još jednom oko sebe. U tom trenutku u holu su se upalile sijalice. Nije ih ni primetio kad je ušao. Bile su to lepe, zidne lampe, oblika cveta lale, od brušenog stakla. Ipak, sijalice su bile očigledno nedovoljne jačine, jer je svetlo bilo čkiljavo i bacalo je neprijatne senke po zidovima koji su sad, u ovom grotesknom polumraku delovali još tamnije.
Umornog koraka zaputio se ka stepenicama koje je video desno od recepcije. Na prvi njegov korak zaškripale su nekim zavijajućim zvukom. Uhvatio se za drveni rukohvat vukući putnu torbu za sobom. Na zidu pored stepenica bile su tri lampe od kojih je samo u jednoj svetlela sijalica. Stepenište je delovalo nestvarno i svaki njegov korak je stvarao dodatni šum, uz već postojeću škripu, koja je izazivala pojavu osećaja dodatne jeze.
Požurio je da se što pre sakrije u okrilje svoje sobe.
Soba je bila omanja, kvadratnog oblika, sa prozorom čije je staklo bilo podeljeno drvenom pregradom na četiri jednaka dela. Krevet masivan, sa ogromnim jastukom i velikim vunenim prekrivačem koji je visio skoro do zemlje, sa obe stranice kreveta, stajao je na sredini sobe sa uzglavljem postavljenim suprotno od prozora, tako da je onaj, ko je ležao u krevetu, mogao videti prozor naspram sebe. Pored kreveta stajala je nahtkasna iz identičnog kompleta kao i krevet.
Kupatilo je bilo izuzetno malo, sa pikolo lavaboom i tuš kabinom koju je činila jedna plastična, šarena zavesa iznad ugaone, podne kade.
Odmah pored vrata, sa leve strane bio je mali sto za kofere, a tik uz njega niži, omanji garderobni ormar, istog stila kao ostali nameštaj u sobi, krevet i nahtkasna. Ipak, sve je bilo veoma čisto, s obzirom da je sve odavalo sliku nekada raskoši, sada odumiranja.
Spustio je svoju putnu torbu na stočić i laganim, umornim pokretima seo na postelju. Zaspaću iz mesta, pomislio je, a onda je ustao, otišao u kupatilo i ispljuskao se hladnom vodom.

Ništa od tuširanja, a baš bi mi prijalo da se opustim, svlačio je svoju garderobu brzo sa sebe i žurnim pokretima izvlačio pižamu iz putne torbe. Skoro da se strovalio u postelju udobno se ušuškavajući dok mu je telo lagano dobijalo opuštajući položaj. Bacio je pogled na sat. Nije primetio da je toliko kasno. Bližila se ponoć. U trenutku dok su mu se otežali kapci zatvarali skočio je kao oparen. Sobom je odjeknuo jauk.
  • Jaoooooj. Otegnuto, dugačko, bolno, neko je jauknuo iz sve snage.
Seo je u krevetu unezvereno se okrećući i tražeći prekidač lampe koju je video da je na nahtkasni. Nije radila. Skočio je iz kreveta sa namerom da upali svetlo u sobi i bauljajući u mraku, u nepoznatom prostoru, jedva je pronašao prekidač pored ulaznih vrata. Okrenuo ga je , ali čulo se samo jedno kvrrrrc. Ni svetlo u sobi nije radilo.
Šta sad, kako da vidim ko to jauče? Stajao je na sred sobe u iščekujućem stavu. Ništa se nije dešavalo. Lagano, kao da se prikrada, vratio se u krevet, tiho legao pokrivajući se do vrha brade.
  • Jaoooj, opet je odjeknulo, ali ovog puta jauk je bio praćen i grebanjem po oknu prozora.
Neko je pokušavao da uđe u sobu kroz prozor, prostrujalo mu je kroz glavu. Još čvršće je obavio pokrivač oko sebe, lagano se zavlačeći sve više ispod pokrivača sa namerom da se sakrije, da nestane. Uhvatio ga je grč u stomaku, strah ga je celog obujmio, usta su mu se sušila, bio je užasno žedan. Ipak, nije mu ni na pamet palo da ponovo ustane iz kreveta.
Bože, ovaj hotel je uklet, pomislio je. Kakav sam ja baksuz, da se zaglavim baš ovde, kilometrima daleko od normalne civilizacije, ovde, u hotelu gde je i Bog rekao laku noć, koji mora da i duhovi opsedaju. Počeo je da se trese. Čuo je svoje zube kako udaraju jedni o druge. Cvokotao je od zime.
A onda je začuo škripu vrata koja su se otvarala i čvrst bat koraka. Kosa mu se digla na glavi. Onda su koraci stali, ponovo se začuo jauk, nakon čega su vrata tresnula zaglušujućim zvukom. Grebanje o prozor se nastavilo, jačom žestinom.
Ukočen ispod prekrivača disao je kratkim, isprekidanim dahtajima.
  • Jaooooj, bilo je poslednje što je čuo. Onesvestio se.
Potmuo zvuk tupih udaraca ga je prenuo iz nesvestice, sna. Neko je dozivao njegovo ime ponavljajući ga neprestano. Brava na ulaznim vratima sobe se bučno pomerala, gore, dole.
Skočio je iz kreveta shvativši u deliću sekunde gde se nalazi i još bunovan, otvorio je vrata sobe. Ispred njih je stajao dežmekasti recepcionar gledajući ga podozrivo.
  • Gospodine, čini mi se da ste duboko zaspali jer niste čuli koliko sam vas puta zvao. Došao je naš domar, baštovan i šta sve ne i kaže da može da vam pomogne u vezi sa problemom oko vašeg auta. Kuvarica je spremila doručak i kafu, a ima i tople vode pa ako.. Nije završio do kraja jer se gost okrenuo i nestao u vratima kupatila u sobi.
Posle tuširanja koje mu je donelo željenu okrepu žurno se uputio iz sobe, dole ka recepciji. Bio je uveliko dan. Sad je tek mogao da vidi zid pored stepenica kojima se sinoć popeo do svoje sobe. Bio je omalan interesatnom, starinskom šarom zagasite boje trule višnje. Nije ni čudo što je sinoć delovao tamno i tmurno, pomislio je. Ko još bira tako tamne boje za prolazne hodnike i stepeništa. Čak je i hol hotela, gde se nalazila recepcija izgledao vedrije i veće. Primetio je, da je bio ovalnog oblika, zidova boje starog zlata, koja je upravo činila da deluje nestvarno.
Recepcionar ga je čekao, no, u jednom trenutku se sagnuo u pravcu poda nekome govoreći nešto, tobož, ljutitim glasom.
  • Sram te bilo gospoice Lizo! Gde si se smucala, svuda sam te tražio, živ nisam bio da sam te izgubio i da te se dočepao onaj repati, komšijski, ovčarski pas kojeg umeš da nerviraš i da izazivaš, a koji se sinoć šunjao ovuda. Video sam ga, pobegao je u šumicu kad se gospodin pojavio.
Gost hotela je bacio pogled preko pulta, na dole, ugledavši jednu sivu mačku koja se umiljavala oko nogu dežmekastog recepcionera. Ovaj je digao pogled ka njemu i odmah, ubrzano, kao da se bojao da će ga gost prekinuti počeo da govori.
  • Znate, sinoć je opet, po ko zna koji put izazivala komšijskog psa, ovčara. Ovaj mora da je pojurio, a ona se, da bi mu pobegla, popela na svoju omiljenu granu i kao i uvek, zvala me u pomoć. Da je bio dan, čuo bih je, ali, ja imam čvrst san. Odmah po vašem dolasku, povukao sam se u svoju sobu i zaspao kao zaklan. Jutros sam je pronašao i spustio je dole. Samo se nadam da vas nije uplašila jer, ta njena grana, ona baš dodiruje prozor od sobe tri, u koju sam vas smestio sinoć. Noćas je baš duvao vetar nešto jači nego obično za ovo doba godine, a i ona, moja Liza, kad mjaukne, to zvuči kao da jauče.
Kao da je razumela da se o njoj govori, mačka je u tom trenutku mjauknula; Jaooooj.
Nije se, kao kod svakom mjaukanja čulo slovo m, prošlo mu je kroz glavu.
Bože, nije bilo duhova, srećom. Osmehnuo se umorno odahnuvši.






четвртак, 12. март 2015.

Oči smaragdne boje





Imala je najlepše zelene oči na svetu. Nije im bilo ravne. Iskrile su su se svaki put od sreće i radosti kad bi me pogledala. Retko je bila ljuta. Čak i kad bi se to desilo, oči bi joj dobile izgled smaragdne Neretve, sa onim uzburkanim talasima na ušću Bune.
Najviše sam volela kad se nasmeje jer bi joj iz pogleda vrcale one sitne, nežne bodljice čempresa, a smeh se širio kao livada u proleće, nekim opojnim mirisom trave.
Svako popodne je sedela ispod krošnje stare dunje, rešavala ukršene reči i milovala nekim zamišljenim pogledom Melaniju i Srećka koji su u paprati i travi tražili nešto.
Volela je ta sparna, lepljiva, letnja popodneva. Vrućina joj nije nikada smetala. Najčešće bi obukla svoju smešnu, letnju haljinu na preklop, u kojoj je izgledala kao neočišćeni klip kukuruza, a opet, svaki put kad bi podigla ruku, jednu, pa drugu, da pomeri rukav, taj njen pokret ruku je podsećao na molitvu one velike bube bogomoljke koja je znala da se pred veče pojavi baš tu, na stablu dunje, pored nje.
Onako, iznebuha, znala je da kaže da bi bilo dobro da skuvamo sarmice od zelja, dok ga još ima, onako mladog, mekog i da nikako ne zaboravim da ostavim koji list, da ga ima, da još jednom skuva jagnjeću kapamu dok ima mladog luka.
Ponekad bih se nasmejala toj njenoj detinjoj crti i svežini mladosti koju je imala iako je odavno prevalila osamdesetu. U tim momentima me podsećala na olistali behar u našoj bašti u rano proleće jer je uvek i stalno oko sebe širila njegovu svežinu i sjaj, kao i ona njena, najmilija, bela ružica ispod prozora njene sobe, sa sitnim, kao žad listovima.
Nema više dunje. Uginula je posle više od pedeset godina od starosti i iznemoglosti. 
Bela, sitna ružica, raste u drugom delu bašte  i svojim sitnim, zubastim, žad listovima, me seća na tople, smaragdne oči moje  dobre, neponovljive majke. 



среда, 04. март 2015.

Feng Shui i Lucky Penny






Posmatrao je ženu ispred sebe i novčanik koji je izvadila iz tašne. Bio je crvene boje, od veštačke kože, sa običnom kopčom na provlačenje. Crveni novčanik,  ko još nosi crveni novčanik u tašni? Odličan mamac za džeparoše, prošlo mu je kroz glavu.
  • Gospođo Jurišić, ispraznite svoj novčanik! Zašto osim novca imate sijaset drangulija u novčaniku? Imate tri ikone, sličice u novčaniku? Ikonu Majke Božje, ikonu Svete Petke, čija je ovo ikona? Razumem da imate ove kartice za raznorazne popuste, ali ikone? I šta vam je ovo, ovo slonče?
Hoćete li nešto od ovog da zadržite?
  • Da, oglasila se gospođa Jurišić? Veoma bih volela da zadržim uz sebe baš to slonče, koje ste pokazali. To nije obično slonče. Kao što možete videti, to je veoma malo slonče, kao kasica i zove se Lucky Penny, srećni novčić.
Za njega me vezuju neke lepe uspomene. Osim tog, kažu, mudri Kinezi, da donosi sreću i blagostanje. Jeste li čuli za filozofiju Feng Shui gospodine inspektore? Stara je preko 5000 godina. Vodi poreklo iz Kine i po njoj su, mahom, živeli i vladali se svi veliki kineski carevi. Čak i sam Mao Cedung je živeo upravljajući se smernicama Feng Shui filozofije.
Ja sam to slonče dobila od svog sina, kad sam ga prvi put posetila u Kanadi. Ima tome već, Bože, nisam ni znala da ima već trinaest godina. Ala vreme leti. Znate, operisala sam rak, mada ja volim da kažem da sam se operisala od ružne reči. Tako mi je to mnogo prihvatljivije i nekako, obično. Imala sam strah, posle te operacije, da iako su rekli da je sve u redu i da živim normalno, bojala sam se. Samo onaj, ko se susreo sa istom bolešću može da razume taj strah, strah od smrti, strah od odlaska, posebno od onih najvoljenijih, a ja sam ih imala. Svoju decu, ćerku i sina. Ćerka je još studirala, a moj sin je, gospodine inspektore, otišao u Kanadu da tamo počne neki bolji i nadao se, nadali smo se svi, lepši i ispunjeniji život no što smo ga mi imali i imamo ga, ovde u ovoj našoj zemlji Srbiji.
On nije znao da sam se razbolela. Nismo hteli, niko da ga opterećujemo više no što je već bio opterećen pronalaženjem sebe u potpuno novoj sredini. U svemu novoj, daleko, preko pola sveta od svih nas, kulturološki različitoj, ogromnoj zemlji. Dobro, jezik je znao, ali sve ostalo se dijametralno razlikovalo od sredine iz koje je otišao. Trebalo je iščupati korenje i presaditi se ponovo negde, ponovo početi život iz početka, započeti sve.
Onda smo se dogovrili, moj suprug i ja, da pozajmimo novac za moju avionsku kartu i nešto malo novca da imam uz sebe, da ne budem baš sto posto na teretu našem sinu i uspeli smo da se organizujemo. Dobila sam bez problema kanadsku vizu i prvu put, odletela preko atlantika, na drugi kontinent u meni potpuno strani deo sveta. Iako sam se plašila tog 13 sati dugog leta preko okeana, želja koju sam imala u sebi i koja me gonila da odem na to putovanje, da vidim svog sina posle tri godine, bila je jača. E to slonče, Lucky Penny, je samo moj suvenir iz Kanade, koji sam zadržala za sebe.
Kupili smo ga sasvim slučajno, premda ja uopšte ne verujem u slučajnosti. Mislim da je on čekao na mene, da bude baš moj.

Šetali smo jednog dana centrom Otave. Obilazili smo kompleks gde se nalazio kanadski parlament i uži centar grada. Otava je veliki, razuđen grad i nimalo ne liči na evropske gradove, osim, samog centra grada kome pripada i ulica Sparks, pešačka gradska zona u kojoj se nalazila i ta radnja, prodavnica suvenira i razglednica. Setila sam se da bi bilo lepo, da pošaljem par razglednica prijateljima i rođacima u Srbiji. Verovala sam da bi se obradovali tome, tim pre, što je običaj pisanja razglednica sa putovanja, lagano bledeo u našoj sredini. Prodavnica je bila, moglo bi se reči pretrpana razglednicama, raznoraznim suvenirima vezanim za Kanadu i kanadsku kulturu. Bilo je tu za svakog po nešto; slika sa omiljenim lunijem, luni je njihova omiljena ptica, močvarica, lunja, koju su čak ovekovečili i na jednoj od svojih novčanica, slike sa medvedima grizlijima, slike dabrova iz kanadskih jezera, slike svih kanadskih pokrajina, njihovih rendžera obučenih u crveno ili  kao figura svega tog. Samo možete da zamislite koliko je teško da se bilo šta od tog odabere, iako, ruku na srce, svega je bilo i za svaki džep, ali ne i za moj, jer, ništa od tog nije koštalo manje od 10 do 20 kanadskih dolara. Osim tog, razmišljala sam, šta će mi bilo šta od svih tih slika, ili predmeta. Sve to skuplja prašinu, a meni je nje bilo dosta. Uostalom, kako sam odlučila da promenim svoj život, na bolje, nadala sam se, jedan od planova da to i ostvarim je bio i držanje krpe za pranje bilo čega u ruci, daleko manje no što sam ja to upražnjavala. Tako su sve te primamljive sitnice meni bile nepotrebne. Kupila sam desetak razglednica i došla sam na kasu da ih platim. E tu sam ugledala ovo slonče. Stajalo je samo, u jednoj maloj kutiji tik uz kasu. Pogledajte gospodine inspektore, kako je interesantno. Slonče je zlatne boje, a Lucky Penny je bronzane boje. Na jednoj strani ima lik engleske kraljice Elizabete, a na drugoj strani su kanadski listovi javora, najvećeg nacionalnog simbola Kanade. Pa zna se, oni i na svojoj državnoj zastavi imaju list javora. Vidite, da se to moje slonče dobrano izlizalo, od nošenja u novčaniku, čak mu je surla malo manja, slomljena, ali meni to ne smeta.
Od kad imam to slonče sa sobom, u svom novčaniku, imam uvek sa sobom para. Ne, nemam mnogo para da se razumemo, ali moj novčanik nije nikad prazan. A dešavalo se, još kako se dešavalo, da nemam ni dinar u njemu, pre no što sam stavila ovo malo slonče sa Lucky penijem. Znam, reći ćete da sam sujeverna, ali ovo nema ama baš niakve veze sa sujeverjem, jer, ovo slonče je, kako sam vam već rekla, simbol blagostanja po Feng Shui filozofiji.
Ja volim Feng Shui gospodine inspektore i izučavam ga u granicama svojih mogućnosti više od 20 godina. Meni čini dobro. Ne znam, da li je to zato, jer verujem u tu filozofiju, a i ne zanima me.
Znate, stari Latini su govorili; Primum non nocere! Prvo, da ne škodi!
E kako meni upražnjavanje Feng Shui filozofije ne škodi ni malo gospodine inspektore, tako je ja i shodno tome upražnjavam, najviše što mogu u svom životu i evo, ima odjeka. Uvek.

Dokaz je i to malo slonče koje držite u svojoj ruci gospodine inspektore, a koje bih htela da zadržim uz sebe, ukoliko nemate ništa protiv, jer me seća na moje, za sad jedino putovanje u drugi kraj sveta, u Kanadu, odakle nosim divne uspomene, a jedna od njih je i to malo slonče, moj Lucky Penny.  

недеља, 01. март 2015.

Razbijena iluzija




Spremala se za susret sa njim kao da joj je prvi put, veoma pomno i pažljivo. Imala je utisak da mora da mu se dopadne, još više, jer, znala je, instinktom žene je znala da mu se mnogo sviđa. Kao i on njoj. Premda, ako je suditi po prvom susretu, mogao je i da joj se ne dopadne. No on je bio tako trapavo šarmantan, sećala se dok se laganim korakom uputila ka garderoberu.
Obući ću onaj ljubičasti komplet koji sam dobila za rođendan od mame, jer, ona kaže da ističe boju i dubinu mojih plavih očiju, pomislila je. Otvorila je američki plakar i prebirala po drškama vešalica tražeći pravu, a onda je izvukla željeni komplet. Sastojao se od uzane suknje i kratkog, šanel žaketića.
Uz ovo će mi pristajati one sive, lakovane cipele sa šnalom na prednjoj strani zaključila je i sagnula se da bi iz jednog pregradka izvadila baš taj par cipela.
Još samo da pređem češljem kroz kosu i stavim kap dve Magie Noire mirisa, razmišljala je. Taman na vreme jer evo ga, već zvoni. Lagano i sa osmehom na licu, uputila se ka ulaznim vratima ne žureći. Usput je dodirivala stvari čas jednom, čas drugom rukom, kao da ih miluje. Vazduh je prostrujao kad je otvorila vrata, a on ju je žustro uhvatio oko pasa spuštajući na njene usne jedan upijajući poljubac.
  • Spremna, kao i uvek, na vreme. Oduševljen sam kako ti to polazi za rukom rekao joj je, dok je lagano prihvatao njenu ruku i polako zaključavao vrata njenog stana ključem koji mu je pružila.
Vozili su se u tišini. Udobno se zavalila u sedište do njega i okrenula glavu u pravcu kretanja automobila. Drhturila je. Ovo je prvi put da ide u stan jednog muškarca, a pri tom, to je bio muškarac koji joj se izuzetno dopadao. On je pričao nešto sve vreme, ona ga je slušala s pola uha razmišljajući o onome šta sledi, šta će se desiti.
Uskoro su stali. On se obreo kraj njenih vrata i pomogao joj da izađe iz kola. Pažljivo, kao da je od porcelana, uhvatio je ispod ruke i uputili su se , verovala je ulazu u zgradu. Izbrojala je da od auta do vrata koja su zašripala ima 15 koraka. Zatim još sedam do ulaska u lift.
  • Jel ovo jedini lift u zgradi upitala je?
  • Jeste, zgrada nije visoka, ima samo šest spratova. Moj stan je dupleks na šestom spratu, odgovorio je.
Lift je stao. Izašli su i krenuli na levo, tri koraka, zatim opet na levo, ovog puta pet koraka. Pamtila je. Morala je da pamti korake jer su joj pomagali da u svetu “normalnih” i ona živi normalno, jer, za razliku od njega, ona je bila slepa, od rođenja.
  • Evo nas u mome skromnom domu, teatralno je izjavio po ulasku u predsoblje stana. Sedi i raskomoti se.
Zastala je, lagano nakrivivši glavu. Činilo se da nešto osluškuje. Prepoznala je jedan miris u vazduhu, miris bebi losiona. I sama ga je duže vreme koristila zbog alergije, a na predlog doktora kojem se obratila. A onda je osmeh opet ozario njeno lice, zbunjeno, jer je pomislila da je on zaboravio da ona ne vidi i gde to da se raskomoti. Kao da joj čita misli uhvatio je pod ruku i lagano su, u sedam koraka, dospeli u veću sobu. Osetila je to po strujanju vazduha kojeg je bilo obilato. Mora da je neki prozor otvoren, pomislila je. Sigurno su u dnevnoj sobi. Predsoblje je veoma kratko, prošlo joj je kroz glavu.
Dodir baršuna u visini njenih podkolenica upozorio je da je blizu neke fotelje, ili troseda, ili nekog ležaja. Laganim pokretom, oprezno, spustivši pored sebe  jednu ruku raširenog dlana,  spustila se na sedište. Prešla je rukom preko tkanine. Tako je. Bila je od somota. Iza leđa joj je nešto zasmetalo. Rukom je proverila šta i po dodiru shvatila da je malo jastuče, svileno, tačnije, od punijeg tafta, sa jednim delom optočenim malim rišem. Kako li izgleda ostatak sobe, pomislila je, ali sudeći po mekoći materijala za ležaj i jastuče, mora da je uređena veoma elegantno. Ovo nije on sam dekorisao. Mora biti da je angažovao dekoratera, tačnije, ženu dekoratera. Somot više pristaje ženama, prošlo joj je kroz glavu.
  • Odoh da nam skuvam kafu.
  • Divno, za to vreme bih ja mogla samo malo da se osvežim u kupatilu, rekla mu je.
  • Snaći ćeš, se nije daleko, samo pravo, sa leve strane. Imaš do tamo oko 3 metra rekao je dok mu se glas gubio negde sa leve strane.
Ustala je i pošla polako za njegovim glasom, pravo, četiri koraka, zastala i ispružila obe ruke sa strane. Dodirnula je dovratak nekih vrata. Prošla je kroz njih i polako, vrlo oprezno izbrojala još tri koraka.
 Levo, kupatilo je sa leve strane. Miriše prašak za veš i voda. Skrenula je levo, kroz otškrinuta vrata, i naglo  zastala. Prepoznala je miris. Jedinstveni miris mošusa. Koristila ga je svojevremeno i ona sve dok se više nije mogao naći u radnjama za prodaju kozmetike. Rekli su, nema više uvoza. Zato je počela da koristi Magie Noire.
Setila se. Pričao joj je da  često putuje u inostranstvo. Mora da ga je tamo kupio. Za koga? Ko se miriše ovim parfemom? U samo jednom deliću sekunde je shvatila. Njegova žena. Pa da, sinulo joj je. Intenzivni miris bebi losiona koji je osetila u predsoblju stana, a sad i ovaj miris, jasno su govorili sve. On je bio oženjen, nije bio njen, kako se ona nadala sve vreme svih ovih dana koje su proveli zajedno.
Ispružila je ruku u pravcu odakle je miris dolazio. Napipala je bočicu. Stajala je na mašini za veš čija su vrata bila otvorena jer se malo okrznula na njih, ulazeći u kupatilo.
 Uzela je bočicu u ruku i  vratila se nečujno u hodnik, izbrojala još dva koraka, otvorila veoma tiho vrata od stana, sagla se, spustila bočicu ispred vrata, a zatim se podigla i krenula pravo, pet koraka, onda desno, tri koraka i potražila dugme lifta. Brzo je stigao. Ušla je u lift lagano izvlačeći iz svoje torbice svoj dugi, beli rasklopivi štap pripremajući se da izađe iz zgrade. Sama.
Zašto ne, ona je znala da živi sama dok su sigurno drugi mislili da je nemoćna, ovako slepa, u svetu “normalnih”.
...
Kuvao je kafu u kuhinji, za njih dvoje. Morao je da je malo razgali. Primetio je on veoma dobro, da se stisnula u automobilu, dok su se vozili ka njegovom stanu. Kako je samo lepo izgledala u ovom ljubičastom malom, šanel kompletu. Oči su joj, još više, došle do izražaja. Upravo one su ga i privukle njoj. Neobično plave boje, sa odsjajima ljubičaste, kao ametist u prstenu koji je poslednji put kupio svojoj ženi za rođendan.
Otkud mu sad to da se seti svoje žene? Dobro je da je otišla par dana sa malom kod svojih. Imaće više vremena za sebe i ovu slatku malu, slepu devojku koju je sasvim slučajno upoznao, a koja ga je očarala kao retko koja žena do sad.
Sudarili su se na ulaznim vratima tržnog centra. On nije primetio taj dugački, beli štap u njenoj ruci i žustro je hteo da prođe pokraj nje. Žurio je, trebalo je još da stigne da svoje odveze na avion, a pre toga da kupi pelene za malu.U tom njegovom naletu, koji je za tako nežno stvorenje bio, mora biti, prilično silovit, istrgao joj je štap iz ruke. Jesu prošli kroz vrata, ali je ona zastala da bi došla do svog štapa. Seća se, nepogrešivo je pošla na levu stranu, kuda je štap odleteo kad joj ga je on skoro strgao sa ruke. Zadivio ga je taj njen pokret. Nije umeo sebi da objasni kako je mogla znati da je štap upravo odleteo ka toj strani. U trenutku kad se saginjala da dohvati štap, shvatio je da mora biti brži od nje. Skoro da je poskočio, zgrabio štap sa zemlje i pružio joj ga, pravo u istu ruku, odakle ga je netom istrgnuo. Ona se zbunila, odmahnula malo glavom, pri čemu joj se poluduga smeđa kosa nekako obmotala oko vrata dajući joj izgled male, nedužne devojčice. I desilo se. Prvi put je osetio želju da nekog zagrli i zaštiti. Kao kad bi uzeo u naručje svoju malu devojčicu, zakrilivši je pri tom, sebično, od svega i svih, samo na neki, drugi, muški način. Srce mu je zalupalo kao ludo. Bože, nije li ovo ta ljubav na prvi pogled, prostrujalo mu je kroz glavu?
Osvestio se u trenu brzo se izvinjavajući zbunjenoj, slepoj devojci na nezgodi kojom ju je izložio. Onako, iz kurtoazije, pozvao je na piće, čaj, ili kafu, ne bi li joj se i doslovno izvinio i ublažio svoj nepodesan ispad. Pristala je, odmah, što ga je još više zbunilo.
Zaboravio je da žuri kući, zaboravio je na avion, na sve svoje obaveze dok je gledao u te plave, sanjalačke oči pune iskrica.
Od tada je prošlo neko vrteme. Viđali su se svakog dana, nekad kraće, nekad duže, u parku, ili kod nje. A onda je pozvao sebi, u svoj stan. Radovao se kao gimnazijalac tom susretu i nekoj svojoj pritajenoj želji, za njom. Da ga je neko gledao sa strane primetio bi hiljade malih đavolčića koji su se iskrili u tamnim očima. Sanjao je budan strastvene trenutke u njenom zagrljaju i potajno se nadao da se to desi danas. Nije imao nameru da je uplaši. Ne, ona je bila njegova srna i on je želeo da je zaštiti, od svega, čak i od sosptvene strasti, ukoliko ona ne bi odgovorila na nju, onako, kako je on želeo iz dna duše.
Ni trenutak nije pomislio na svoju ženu i dete. Oni su bili neko ko je bio daleko, nisu bile tu, a mala, plavooka devojka, slepa, ali prelepa, bila je tu, s njim, tamo u dnevnoj sobi i čekala ga je udobno zavaljena u fotelji. Kako se samo uklapala u taj baršun oko nje, koji on, ni malo nije voleo. Ali, njegova žena, snob, shvatio je tog trenutka da je to i bila, je volela ekstravagantne i lepe stvari i enterijer. Ceo stan je bio uređen po njenom ukusu i on se osećao kao da tu ne pripada, kao da je u prolazu.
Srce mu je lupalo ubrzanim ritmom, a ruke su mu se tresle dok je unosio kafu na srebrnom poslužavniku u dnevnu sobu. A onda se skamenio. Nje nije bilo tu. Znao je da rekla da ide u kupatilo da se osveži, ali trebalo je da se već vrati. Imala je vremena, jer, od prevelikog uzbuđenja, kafa mu je pokipela. Ostalo je sadržaja samo do pola u džezvi pa je morao da kuva novu.
Spustio je poslužavnik sa kafom na sto i pošao ka kupatilu. Vrata su bila otvorena i u njemu nije bilo nje. Vratio se natrag i potražio je u ostalim sobama. Znao je da je spretna i da se sasvim dobro orijentiše u nepoznatom okruženju. Nije je bilo nigde. Nije moguće da je otišla? Ali zašto?
Bukvalno je pohrlio ka ulaznim vratima stana i otvorio ih požurivši ne bi li je stigao. Umalo se nije okliznuo na staklo. Onda je primetio, staklenu bočicu sa prafemom svoje žene, na betonu hodnika ispred svog stana. Ona je uzrokovala njegov skoro pad. Sagnuo se i uzeo je u ruku.
Kroz glavu mu je prošla scena; ona se čudnim pokretom ogleda oko seba, kao da nešto njuška, kada su ušli u predsoblje. Nije mu palo na pamet da će, kao i on, namirisati losion za bebe koji se osećao u stanu, a koji je prosula njegova devojčica omaškom posle jutrošnjeg kupanja, dok se igrala bočicom sa tim sadržajem, a  čiji poklopac nije bio čvrsto zatvoren.

Poražen, shvatio je. Mala plavooka, slepa devojka je spoznala da je on oženjen, da ima porodicu, ženu, dete.

Ruka je poletela u vazduh i bočica sa prafemom i mirisom mošusa razbila se u sitne komade.

понедељак, 23. фебруар 2015.

Ofucana vest

           


 Ej, ćao druže, kako si? Lepo da si se javio, a baš sam mislio na tebe ovih dana. Zašto? Ima neviđenih vesti. Pa da, ovde je sve neviđeno dok se ne ofuca i postane normalno. Ne, nema promena, sve isto. Ah, da, sećaš se onog malog iz bivšeg komšiluka, iz broja 10?
- Kojeg, bilo ih je puno? 
Ma onog što je stalno drndao onu tamburu na ivičnjaku, ispod Magdinog prozora, svako posle podne, pa je ona ludela jer je nije zarezivao ni za crno ispod nokta kad bi ga opominjala, molila, pretila mu, da prestane to da radi, bar za vreme popodnevnog odmora, a on, jok. Terao po svom. Bolelo ga ćoše od Avale i za Magdu i za popodnevni odmor. On je bio rešio da nauči da svira tamburu po svaku cenu, a to, da li to njegovo drndanje nekome smeta ili ne, e to mu je bilo ravno do Kosova. Čak su se i njegovi pravili nevešti kad bi ih Magda zamolila da to radi ispod njihovog prozora, na njegovoj strani ulice. Pričala mi majka da su joj se .., kad je došla da ih zamoli da ga oni opomenu. Nije Magda znala da i kod njih stalno trešti muzika, ona, tipa, tresi, mesi. Moj deda, probao lepim, da ih privoli da samo malo smanje jačinu, a oni, tek onda, ko za inat, udri, još jače. Ma znaš sigurno, moje dvorište se graniči sa njhovim, a tebi on dođe, iza leđa, tvoje kuće mislim.
 - Misliš na onog riđeg, sa onim niskim čelom i jakim obrvama?
 - Da, baš na tog. Sećaš se, zvali su ga Žuća. Zbog te njegove riđe kose, obrva i trepavica. Ma sav je  nekako bio ko šargarepa, samo, narav mu nije bila slatka.  Klinac je porastao,  ma odrastao je i zamisli,  skoro sam saznao da je postao pravi baja.
- Kako postao baja? Pa on nema još ni 30, ako me sećanje dobro služi. On je bio tek prvi razred kad   smo mi završavali gimnaziju. 
- E vidiš on ti je glavni stručnjak za medije.
        - Koje medije kad nije završio fakultet?  
        - Njemu to nije ni malo smetalo da sad bude to što jeste.   
        - A na koju foru, majke ti?  
      - Dok smo ti i ja, gulili klupe, on je naučio da svira tamburu i naučio je da je vrlo  važno  da se nađeš  tamo gde treba, na pravom mestu i u pravo vreme. Osim tog, ni tebi, a ni meni, ne ide u prilog druženje sa Vivaldijem i ostalim velikanima klasične muzike od najranijeg detinjstva, ni  nasledni   pedigre ni sve naučne titule u porodici, a i šire, kad smo što   se tiče “biznisa” prave  vezare.
      Koliko se sećam, ni ti ni ja, nemamo ni krsne kumove, a ne kuma kumovog  kuma, koji bi mrdnuo  zadnjicom za nas, a našim diplomama bi verovatno obrisao znaš već šta, jer od njih ni mi sami  nemamo baš previše vajde. Jel tako? Doduše, ti si se bar spasao, tamo si, gde si. 
E vidiš, on, Žuća, je kažu, bio na svadbi, kod kuma kumovog kuma. Kažu, svirao je tri dana i tri noći,               neumorno. A doveo i onu malu, “zvezdu” u usponu. Kako koju? Onu sa ćoška naše ulice što je  stalno  pevala solo partije u horu u osnovnoj školi, ma onu što su je zvali Darka.
Setio si se? Jeste, nju. Ona postala poznata estradna umetnica. Kažu, namlatili se love za ta tri dana svadbe ko pleve.  A posle ih krenulo. I nju i njega. Posle tog veselja  kod kuma kumovog kuma, bili kod kumine kume, a onda kod onog drmoša, pa kod onog inspektora, od   veselja  do veselja i  eto njega, sad je baja.  
 Ja sam dobro.  Spremam se, polako. Moji ćute, ništa ne govore. 
Znam da im je teško, ali, ne žele da mi kažu ni idi, ni ostani. Moram. 
Ne mogu da strepim šta će biti sa mojom devojčicom kad  mene više ne bude, ovde, u ovoj zemlji, gde nema više kriterijuma, gde je iznalaženje rupa u  zakonu normalnost, gde je život sveden na udarne vesti tablodinih izdanja, gde putovanja   ovih  mladih,  “izabranih” košta koliko lečenje neizlečivo bolesne dece za koju nema para u fondovima  koji za to i ne postoje, gde je moral mislena imenica na slovo M, ma i sam znaš.   
Ne, neću kod tebe. Hladno je u Kanadi, klima je teška. Idem na jug, na Novi Zeland. 
Nek bude sve novo, valja se, kažu.  
Pa .. eto druže, čujemo se. Čuvaj se.

 

 




PS: Slike preuzete sa Googl pretraživača.