среда, 09. април 2014.

Postoje ljudi na koje ličim / Samo jedan od razloga zašto volim Cigane i moju baku Elenu (3)



Bila su to vremena kasnih šesdesetih onog veka. Jedno od veoma omiljenih mesta, igranki, koje su važile za kulturne i mirne, što je bilo veoma važno, bila je igranka na Mašincu, kako smo svi zvali igranke koje su se organizovale u holu Mašinskog fakulteta u Beogradu.
Volela sam to mesto i zbog tog što je onda svirala grupa “Amigos”, a njihovo izvođenje ondašnje muzike mi se veoma dopadalo, a i zato što su devojke, često, imale slobodan ulaz, a to je značilo da nisu plaćale kartu. Mojim drugaricama iz škole, a i meni, to je itekako značilo jer smo, kao i svi srednjoškolci, imali ograničen džeparac.
Sećam se da sam uglavnom stajala negde blizu podijuma na kojem su svirali “Amigosi” i pevala pesme sve vreme, zajedno sa njima. Sećam se da me je njihov vođa benda zvao da pevam zajedno sa njima, ali sam ja to uredno odbijala. Eh te mlade godine, kad si pun kompleksa i nesigurnosti u sebe i straha usađenog vaspitanjem i mišljenjem okoline. Kada si više brinuo o drugima, a najmanje o svojim snovima. Bar je kod mene to bio slučaj.
Sećam se da sam par puta i pevala zajedno sa “Amigosima” onda poznatu pesmu “Those were the days my friend”, koju sam sama, slobodno prepevala, na srpski jezik.
Sećam se da sam bila nagrađena burnim aplauzima, ali sećam se i da sam uglavnom stajala i slušala muziku, tačnije, skoro niko me od mladića nije birao za igru. 
Dok su se moje drugarice sjajno zabavljale, igrale neprestano, ja sam uglavnom stajala pored bine, ili pored nekog od onih velikih stubova kojih je bilo u holu, čekajući da mi se one pridruže posle igre.
Razmišljala sam, ne odbijam li ja svojim držanjem mladiće od sebe? Nisam li suviše elegantno obučena? Ruku na srce, oblačila sam se i lepo i moderno, zahvaljujući mojoj mami koja mi je donosila lepe stvari za oblačenje iz Austrije, a kasnije i iz Nemačke, gde je radila.
Pouzdano znam da nikad i slovima nikad, nisam bila uobražerna. Smatrala sam da nemam zbog čega da to i budem tim pre, što sam onda ljude vrednovala, a i sad, isključivo po karakternim osobinama. Delila sam ih na dobre i loše ljude i to je bila jedina podela sa kojom sam odrastala i koja se u mojoj porodici upražnjavala.
To je bilo jedno uobičajeno veče na igranci na Mašincu. Bila sam u pratnji svojih drugarica Smiljke, Milice i Ljiljane.  Mi smo bile već poznati četverac. One su po dolasku veoma brzo pronašle partnere, tačnije, bile birane za igru dok sam ja i dalje stajala iza stuba, pevušeći pesme i cupkajući u ritmu istih.
Po završetku jedne pesme objavili su pauzu. Stajala sam oslonjena na stub i nehotice čula glas svoje drugarice Smiljke iza stuba. Pričala je sa mladićem sa kojim je igrala to veče sve vreme. Nisam imala nameru da prisluškujem njihov razgovor i odlučila sam da odem da kupim sebi jednu Pepsi colu, ali zaustavilo me je pitanje mladića koji je razgovarao sa Smiljkom.
- Zašto se družiš sa onom Cigankom?
- Kojom Cigankom, uzvratila je pitanjem Smiljka?
- Onom koja se oblači kao da je sišla sa naslovne stranice “Burde”, odgovorio je mladić. Nije mi samo jasno odakle joj pare za to, nastavljao je? Mora da se kurva.
- Jel ti to misliš na Olju, devojku koja je danas u narandžastoj, svilenoj mini haljini, upitala ga je Smiljka?
- Na nju, baš na nju, resko je uzvratio mladić. Ti i tvoje drugarice ste fine i ne shvatam kako možete da se družite sa Ciganima.
-Grešiš, strašno grešiš. Olja nije Ciganka. Često u vezi sa tim mnogi pogreše, ali ona nikad nikome to ne zamera. Jedino joj bude žao, jer shvata da su pravi Cigani u još goroj situaciji od nje, čula sam glas svoje drugarice.
- Odoh kući Smiljka. Umorna sam.Uživajte vas tri. Vidimo se u ponedeljak u školi, obratila sam se svojoj drugarici, pojavivši se iza stuba.
Mladić koji je stajao sa njom prebledeo je ugledavši me.
Vozeći se autobusom kući i razmišljajući o rečima koje sam prvo nehotice, a zatim namerno prisluškivala, nisam mogla da ne budem tužna. Neka saznanja koje čovek doživi u svom životu znaju da zabole. Mene je bolelo saznanje da se pojedini ljudi, čak dosta njih, ne udubljuju dalje od boje kože npr.
Shvatila sam da sam godinama  bivala obeležena i ne znajući, a sumnjala sam.
Nikada ne objašnjavam nikome ništa, osim ako me ne pitaju. Zato nisam nikad ni negirala da nisam Ciganka. Smatrala sam da su i Cigani ljudi, kao što sam i ja. I kao što već rekoh, ljude sam delila samo i isključivo na dobre i loše, ali sam itekako na svojoj koži osetila diskriminaciju po boji kože više puta u svom životu. 
Ove tri priče su najupečatljivi trenuci, scene koje sam podelila sa vama i kao i uvek Ciganima u čast. 
Eh da, da ipak razjasnim, malo.
Moja baka po ocu, Elena, Jelena, kako su je vlasti u ondašnjoj socijalističkoj državi pokrstile, je iz Grčke, iz pograničnog mesta Evzoni, odakle se, između ostalih,  regrutuju vojnici za čuvenu evzonsku gardu koja čuva stražu ispred  Groba neznanog junaka i predsedničke rezidencije, na trgu Sintagma u Atini. U mestu Evzoni, kažu,  rastu Grci najviši rastom, visoki i  tamnoputi, a lepi, za pamćenje.
Baš ovim rečima je opisala vodičkinja, Grkinja iz Atine, ljude iz ovog mesta, jedne godine kada sam bila u poseti Atini i dok smo obilazili Sintagmu.
Kao da je gledala u moju baku Elenu kad je o tome pričala. 

Dok sam odrastala, moja mama je veoma često govorila da ja najviše ličim na svoju baku Elenu.

Postoje ljudi na koje ličim / Ljudske predrasude (2)



Bilo mi je šesnaest godina i prvi put sam došla sama u Beč, međumesnim vozom iz malog mesta
St. Andre-Wörden, gde je stanovala moja mama dok je radila u Austriji. Odlučila sam da idem u poznatu bečku, trgovačku ulicu Marijahilfer strasse da kupim neke porcelanske figure pasa koje sam videla u izlogu dok smo se šetali i razgledali Beč jedne od ranijih nedjelja.
Bila sam na letnjem raspustu. Leto je bilo toplo, ali ne i onako žarko kako je znalo da bude kod nas, u Jugoslaviji, zemlji u kojoj sam onda živela.
Lako sam pronašla radnju i kupila željene figurice posle čega sam odlučila da malo procunjam i da razgledam Beč. Sećam se da sam tog dana išla da vidim prvi put Belvedere palatu. Zanesena lepotom i uređenošću svega oko sebe u jednom momentu sam shvatila da sam izgubila orijentaciju, a valjalo mi je da se lagano uputim na železničku stanicu Franz Josef. 
Ogledala sam se oko sebe tražeći pogledom tramvajske žice, koje bi mi bile neki putokaz do stanice istog. Nije ih bilo.
Već pomalo uznemirena krajičkom oka spazila sam policajca na ulici. Prišla sam mu lagano sa namerom da ga pitam gde sam. On me je ugledao dok sam mu prilazila i odmeravao me od glave do pete. Nije mi se dopalo kako me gleda.
Bila sam preplanula od sunca i odevena sasvim pristojno, shodno kako mojim godinama tako i ondašnjim modnim trendovima.
Na sebi sam imala super mini haljinu košuljicu ljubičaste boje, na nogama ravne, lakovane Spenser cipele, oko ramena malu, lakovanu tašnu koja je visila na “zlatnom” dugačkom lancu. Imala sam dugu, do ispod struka, izrazito crnu kosu, koja se kovrdžala na krajevima. Bila sam našminkana diskretno.
U ono vreme nisam koristila ruž. Samo bih svoje usne namazala crvenom grožđanom masti u stiku, što bi ima dalo, svež, sjajan izgled.
Bila sam u godinama kada sam imala kompleks dužine nosa i niko, ali baš niko, nikad nije imao šanse da me ubedi u mogućnost da sam bila lepa i zgodna. Sad, sa ove distance, znam da jesam.
Skinula sam svoje naočari za sunce i oslovila policajca.
-Molim vas, budite ljubazni i recite mi kako mogu doći do tramvaja koji vozi za železničku stanicu Franz Josef, upitala sam ga najbolje što sam umela na mom, onda početničkom nemačkom jeziku? Nasmejao se nekim sarkastičnim osmehom zatvorenih usana i umesto odgovoroa me upitao.
- Odakle si?
- Iz Jugoslavije, odgovorila sam mu smireno, ali sećam se, prkosno sam podigla glavu.
- Radiš ovde, u Beču, usledilo je drugo pitanje?
-Ne, ne radim. Na raspustu sam.
- A gde stanuješ, koga imaš ovde?
- Moja mama radi ovde, u Austriji, rekla sam. Stanujem kod nje, u mestu St. Andre- Wörden.
- Znači, ideš vozom u pravcu Tulna.
- Tako je, odgovorila sam i čekala da mi najzad da odgovor na moje pitanje ali...
- Ti si jedna lepa Ciganka, progovorio je policajac uz jedan razvučen, sarkastičan osmeh.
- Nisam Ciganka, ali sam srcem uz njih, uzvratila sam mu, okrenula se i otišla ni ne pogledavši ga više.  
Tog dana setila sam se svog trećeg razreda osnovne škole i svih mojih drugara Cigana ponovo sa velikom tugom, a put do tramvajske stanice, linije tramvaja koji mi je trebao pronašla sam sama.
Možda zbog prkosa koji sam nosila u sebi dugo tog dana, a i kasnije.




Postoje ljudi na koje ličim / Ciganima je bilo teže (1)





To leto, 1960. godine, bilo je veoma toplo i sunčano. Onda sam volela leto. Mogla sam da budem goliždrava preko celog dana. Da se igram samo u tankim, atlasnim gaćicama po celi dan ne skrivajući se od sunca, osim, naravno između 12h i 16h. No, to je bilo uglavnom zato, što je oko pola jedan bio ručak, a posle tog bi počinjao popodnevni odmor i valjalo je biti miran, tj. ćutljiv, što ja nisam bila, skoro nikad, jer sam bila veoma nestašna devojčica i poprilično velika i glasna pričalica.
Pocrnela sam kao i uvek svakog leta, skoro isto, kao i moji drugari, Cigani iz dvorišta preko puta našeg, sa kojima sam se uvek i rado igrala. Čak sam i likom podsećala na Cigančicu, jer sam imala crnu, poludugu, često od igre umršenu kosu, jer sam uredno gubila mašne koje mi je moja baka svakodnevno vezivala.
Došao je i polazak u školu i ne malo sam se iznenadila, kad su mi rekli, da ću od te jeseni živeti sa mamom i ići u novu, drugu školu. Za mene je to bilo veoma neprijatno iznenađenje.
Nisam se radovala promeni, kako škole, tako ni učiteljice, a ni školskih drugara jer mi je bilo lepo sa mojim, već poznatim drugovima iz razreda.
 Posebno sam volela, moju riđokosu drugaricu, debelu Marinu , kako su je svi, osim mene zvali i sa kojom sam sedela u klupi, jer je imala divnu, loknastu kosu.
Nisam se ljutila ni na svoju učiteljicu Dragicu, koja me uporno odvikavala od pisanja levom rukom.
Mene niko ništa nije pitao, a i kad bih htela  nešto da kažem, uvek su me prekidali rečenicom, koja se urezala u moje pamćenje; Ćuti, ti si mala!
Tako sam ja pošla u treći razred, u drugu školu, u potpuno drugom kraju Beograda.
Da zlo po mene bude još veće, u novu školu sam pošla sa zakašnjenjem od jednog dana. Nikad nisam pitala moju mamu zašto je to bilo tako, jer nisam bila bolesna da bih kasnila. Kako god, pamtim taj moj prvi dan u novoj školi i novom razredu.
Mama i ja smo se javile direktorki škole, tog ponedeljka, negde oko 13h. Onda su one nešto razgovarale, bez mene naravno, da bi me kasnije, negde oko 14h kada su časovi već počeli, lično direktorka odvela u odeljenje III3. 
Otvorila je  vrata od učionice, nešto prozborila učitelju unutra i isporučila me je kao paket.
Ja sam stajala, u učionici, pored vrata i gledala u tri kolone poređanih školskih klupa iz kojih su me gledale širom otvorenih očiju trideset i četvoro novih školskih drugara.
I ja sam njih gledala, ukočenog pogleda i uplašeno.
-Kako se zoveš, predstavi nam se, prozborio je visok, suvonjav učitelj!
Izgovorila sam svoje puno ime i prezime drhtavim glasom.
-Ja sam učitelj Milisav Ganić, predstavio se i on meni, a ovo su tvoji novi drugari. Na žalost, nemaš svog para i idi sedi u poslednju klupu u srednjem redu!
Sve dalje je bilo kao u magli. 
Sećam se da mi niko nije prišao na velikom odmoru, kako to deca znaju iz radoznalosti da urade i da me niko, ništa nije pitao. Ni učitelj.
Dani su tekli u nizu, ali i dalje nisam imala drugove, one prave, koji bi me pozvali da se igramo školice, ili između četiri vatre, na odmoru. Ja sam bila izuzetno stidljivo dete i što od straha, što od otpora, koji je strujao iz mojih školskih drugara, nisam se usuđivala ni ja da im priđem prva. Čak me ni devojčice, koje su stanovale u mojoj ulici, nisu pozivale u igru, ni u školi ni kod kuće, u našoj ulici.
Bila sam strašno usamljena.
Pamtim da me je učitelj uvek pitao da odgovaram s mesta. Pamtim i da sam ređala petice, jednu za drugom, ali pamtim da i dalje nisam imala drugove, sa kojima bih razmenila reč, dve.
Bližio se i kraj prvog polugođa. Imali smo poslednji pismeni zadatak iz srpskohrvatskog jezika.
Tema je bila “Drina priča”. Ja nikada, do tad, nisam videla reku Drinu, čak ni na slici i pustila sam svojoj mašti na volju.
Za taj pismeni zadatak sam dobila peticu. No, to nije bilo sve.
Moj učitelj Ganić je taj moj pismeni rad poslao na opštinsko takmičenje iz literarnih sastava i ja sam osvojila prvo mesto, kao i nagradu, boravak u školskom odmaralištu Brus, na Kopaoniku, za vreme zimskog raspusta.
Ja za to nisam znala. Saznala sam tek kad je to učitelj obznanio pred celim razredom sa puno ponosa u glasu.
Sećam se da mi je prvi od drugova prišao Dragoljub, zvani Daca, dečak iz druge klupe u srednjem redu, koji je imao kraću jednu ruku i rekao mi, pružajući mi ruku za pozdrav; Bravo Olivera.
A onda su prilazili polako i ostali drugovi.
Osećala sam da će pluća da mi puknu od uzbuđenja. Prvi put su me, posle dugih četiri meseca moji školski drugovi primetili.
Nekoliko dana kasnije, dok smo se igrali za vreme odmora u školskom dvorištu moja radoznalost je pobedila i upitala sam jednu drugaricu, Jadranku, zašto  niko nije hteo da se igra samnom do sad?
Potpuno mirno, odgovorila je da su svi mislili da sam Ciganka još onog prvog dana kada sam ušla u njihov razred. Bili su zbunjeni kada sam počela da ređam petice, ali i dalje su sumnjali.
-Zar se vi ne družite sa Ciganima, upitala sam je?
Samo je slegla ramenima.
Nisam se osetila povređeno. Bila sam tužna. Meni su Cigani uvek bili dobri drugari i bilo mi je sasvim normalno i potpuno u redu da se igram sa njima, sve vreme dok sam živela kod moje bake.
Ali, shvatila sam, na svojoj sopstvenoj koži, da ovde, u novom kraju, ne dele svi isto razmišljanje.


недеља, 30. март 2014.

Feng Shui bašte i dvorišta






Ovih dana, kako se sunce konačno osmelilo da pobedi sumorne oblake i najzad zagrejalo atmosferu i ljude, motaju mi se misli vezane za moju baštu i radove koji me očekuju u njoj. Setih se, da možda i mnogi od vas imaju bašte i da eto, mogu da podelim svoje skromno znanje iz Feng Shui filozofije, ali ovog puta, vezano za baštu i dvorište. Tim pre, što kako vidim, rado, najviše čitate upravo tekstove vezane za Feng Shui.
Već ste imali prilike da saznate ovde da životna energija Či, shodno shvatanjima Feng Shui filozofije, treba da cirkuliše neometano, lelujavo i da samim tim uslovi da se i mi u svom okruženju, ako joj omogućimo upravo nesmetan tok, osećamo prijatno, ali i zdravo. Nema pomeranja u tom postulatu kada je uređenje bašte i dvorišta u pitanju te shodno tome, omogućiti ČI energiji da nesmetano teče kroz našu baštu i dvorište, omogućujemo brz, zdrav napredak svega u njoj, a i naš boravak u istoj okrepljujuć po nas same u svakom pogledu.
Svima koji žele da im bašta bude uređena po Feng Shui principima, preporučuje se da se upoznaju sa Ba Gua teorijom da bi je uredili najbolje moguće .
Bilo bi dobro da je oblik naše bašte poželjnog i pravilnog oblika, ako se gleda na najbolje Feng Shui rešenje, ali to često nije slučaj, što zbog konfiguracije terena, što i zbog veličine, tj. granica dvorišta tj. placa. No, kao i za sve do sad, Feng Shui omogučava da se sve nepravilnosti lako neutrališu, a po neke i sasvim otklone.
Postoje neka “pravila” sa kojima smo se već susretali u tekstovima sličnim ovom, a ona su vezana za izbor boja, oblika i veličine predmeta, u ovom slučaju biljaka, stabala ili žbunja u bašti.
Feng Shui pre svega preporučuje da ograde naše bašte budu, od prirodnog materijala, što podrazumeva korišćenje stena, terakote ili pak žive ograde.
Najbolja ograda je ograda od bilja tzv živica, jer ona ima višestruku korist. Pravi granicu, prirodnu, sa susednim dvorištem, čuva od vetrova, ako ih ima, neutrališe buku, osvežava vazduh i omogućava očuvanje privatnosti na najlepši i najbolji mogući način. Ostavlja se da izbor bude slobodna volja stanovnika, ali se skreće pažnja da ograda nikada ne bude suviše niska, posebno ona koja se nalazi iza kuće.
Niska ograda iza kuće slabi jačinu, kako kuće, tako i njenih stanovnika. Savet je da u sklopu ograde ili kao dekor dvorišta, iza kuće budu posađena viša stabla, kao što su borovi, kedrovi ili hrastovi, jer oni simbolišu čvrstinu i jačinu. Gledano šire, svako drvo čvrste građe, bukva npr., bi svojom simbolikom moglo da ovaj prostor učini i lepim i sigurnim, a opet, da zadovolji “pravila” Feng Shuia.
NIKADA ne saditi visoko drveće tik uz samu kuću, jer korenje stabla slabi energiju kuće.
Međutim, u slučaju da ulazna vrata naše kuće gledaju na neki prizor koji nam se ne sviđa, na ruševnu kuću, na groblje, na bogomolju, na elekrični stub ili trafo stanicu, onda se na tom delu, kao ograda, takođe postavlja, sadi, više drveće, kako bi iz vidokruga otklonilo izazivače Šar Či enegije tj. štetne energije koju šire ovakve pojave.
Veoma je važno da i izbor cveća, žbunja i drveća, koje ćemo posaditi u svojoj bašti bude pomno odabran. Ovde se pre svega misli na kolorit i visinu sadnica. Preporučuje se da se ne koriste previsoki žbunovi, ali i stabla, kako ne bi pravili barijere i zaklanjali pogled.
Energija treba slobodno da plovi preko i oko posađenih biljaka i sadnica, a ne da zastaje kod istih, ako su one glomazne ili previsoke, jer bi zaustavljena energija izgubila svoju prvobotnu zdravu snagu i stajanjem, predugim zastajanjem, bi se pretvorila u stajaću, negativnu energiju..
Primera radi nikada ne treba saditi visoko drveće ili žbunje ispred ulaznih vrata u kuću, jer se time ograničava i ometa nesmetan priliv životne energije ČI da uđe u kuću.
Čak više, Feng Shui smatra da deo ispred kuće, koji je deo ulaza, bude širok, bez velikog rastinja. Ovde se preporučuju biljke cvetnice i mali žbunovi, kao i mala stabaoca kao što su npr. Japanski patuljasti javor, dok bi boja cveća trebalo da bude usklađena sa Ba Gua šemom.

Kao izrazito jak simbol, koji doprinosi prosperitetu kuće i svih članova domaćinstva, preporučuje se i postavljanje male fontane u ovaj deo bašte, ispred ulaza u kuću, čiji će mlaz vode UVEK teći u pravcu ulaznih vrata kuće. Žubor vode deluje umirujuće, ali često i podsticajno.
Ko ima sreću da ima veliku baštu ili dvorište, uvek u njoj može pronaći mesto da napravi bazen za plivanje ili malo, veštačko jezerece u kojem bi slobodno plivale zlatne ribice i raslo barsko bilje. Korist i simbolika ovog ukrasa bašte, prema Feng Shui filozofiji je velika.
Dobar Fneg Shui bašte oslikava i uključuje tri osnovna elementa; vodu, kamen i biljke.
Voda je životvorna, a posebno ako teče i ako u sebi ima života. Osim tog ona mami i ostale stanovnike prirode da budu česti posetioci, a po nekad postanu i stanovnici takvih bašti, kao što su razne ptice, leptiri i korisni insekti poput pčela, bumbara, buba mara i dr.
Život u harmoničnoj sredini u kojoj imaju dovoljno hrane i vode, privlači sve njih, što samim tim uslovljava da se u bašti odvija jedan nesmetan proces lepog suživota, kao deo sveobuhvatne prirode i okruženja.
Ukoliko niste u mogućnosti da imate ni fontanu ni mali bazen, bilo bi lepo da u jednom delu bašte, napravite pojilice za ptice, leptire i insekte, jer ćete njihovim prisustvom u svojoj bašti povećati količinu pozitivne, ili Či energije. Za ovo rešenje se preporučuje jugoistočni deo bašte, ali mana ovakvog rešenja je što posude koje služe u tu svrhu treba često da se prazne i peru i da im se stalno menja voda.
No, ako   se ima u vidu kolika je njihova korist, onda je to zanemarljivo i smatra se kao deo održavanja forme i lepote bašte.
Pomenula sam prisustvo kamena u dobro uređenoj feng Shui bašti. Kamen ima svoju simboliku i kao takav predstavlja črstinu, postojanost, a u kombinaciji sa pravilno raspoređenim biljkama, omogućava kako dotok dobre energije, tako i njeno zadržavanje u okruženju. Često se korišćenje malih kamenih baštica u dvorištu koristi kao jedna vrsta prirodnog paravana za neugledne delove u njoj.

Izbor cveća je takođe ostavljen slobodnoj, individualnoj volji i ukusu stanovnika kuće, bašte i dvorišta. Ipak, posebno se preporučuje korišćenje cvetnica bele boje. Cveće bele boje pruža svetlost i zdrav je kontrast preovlađujućoj zelenoj boji lišća i travnjaka.
Savet u vezi sadnje biljaka cvetnica je da se potrudite da prema Ba Gua šemi sadite cveće određene bolje na mestima koja će njima biti najbolja. Tako se npr. preporučuje da se cveće žute, crvene i narandžaste boje sadi u južnom, severnom i jugozapadnom delu bašte.
Cveće plave, lila, srebne, zelene i bele boje, saditi u istočnom, jugoistočnom, zapadnom, severozapadnom i severnom sektoru bašte.
Prateći objekti kao što su statue, baštenski nameštaj su dobro došli u uređenju bašte po postulatima Feng Shuia jer predstavljaju život u toku i kao takvi doprinose dobroj energiji bašte i dvorišta.

Dobro uređena Feng Shui bašta odiše spokojem, harmonijom, skladnim koloritom uz prisustvo svih činilaca prirode u smanjenom obimu i mami da se u njoj provodi vreme u opuštenoj atmosferi i sa uživanjem.







петак, 21. март 2014.

Jelena Kruševljanka



Moja mama je prebačena hitno, helikopterom, u kliniku Neuperlach, u Minhenu istog dana kada sam ja doputovala u Passau. Videla sam je samo par minuta, u prolazu, u hodniku dok su je odvozili na ležećim kolicima. Ona mene nije videla. Bila je u tzv. medicinskoj komi.
Tog istog dana sam odlučila da već u ponedeljak, a bio je petak, idem u Minhen da je vidim i da saznam šta će biti dalje sa njom.
U Minhenu sam bila jednom, sa mamom, tačnije, na njegovoj glavnoj železničkoj stanici. Presedali smo iz voza iz pravca Passua, za voz koji će nas odvesti do Gamišpartenkirhena, na jednodnevni izlet.
Osim panorame grada, koju sam tad videla iz voza, ništa drugo nisam znala o ovom velikom, glavnom gradu nemačke pokrajine Bavarska.
Ljubaznošću jedne sestre iz klinike Neuperlach, saznala sam kojim prevoznim sredstvima ću stići do klinike, kad stignem vozom u Minhen.
Naoružana planom grada Minhena, jakom voljom i odlučnošću da u sasvim nepoznatom gradu, u nepoznatoj zemlji dođem do svog cilja, rano ujutru sam stigla vozom iz Passaua, do minhenske
glavne železničke stanice.
Lako sam pronašla stanicu podzemne železničke stanice iz koje sam izašla na autobuskoj stanici gde sam sačekala jedan, od tri autobusa koji su me odvezli do klinike u kojoj je bila moja mama.
Ostala sam sa svojom majkom do ranog poslepodneva, jer, trebalo je da se vratim u Passau, za dana.

Čekajući metro za povratak na minhensku železničku stanicu u jednom trenutku mi je opala koncentracija i ja sam se zbunila.
Naime, ukoliko ne obratite pažnju na pravac kretanja metroa, može se desiti da odete u potpuno suprotnom smeru od željenog. To i nije tako strašno, jer se uvek sa poslednje stanice možete vratiti tamo odakle ste i krenuli, ali, kada su vam misli rastrojene brigom, onda se sasvim sigurno može desiti da zalutate, posebno kada ste u stranoj zemlji, a ja sam bila.
Natpis pravca je pokazivao još jedno mesto osim glavne stanice. Učinilo mi se da se radi o drugoj, a ne liniji metroa koja je meni trebala.
Osvrnula sam se oko sebe i ugledala jednu mladu, plavokosu, lepo doteranu ženu nedaleko od mene. Prišla sam joj i upitala je, na njenom jeziku, da li ova linija vozi do glavne železničke stanice u Minhenu. Odgovorila mi je potvrdno.
Žene su često vrlo radoznale, a očito je da sam ja probudila radoznalost ove mlade žene jer me je, upitala da li sam iz Minhena?
Nasmejala sam  iznenađeno i rekla joj da nisam. Odmah zatim, rekla je da ni ona nije iz Minhena. Nadovezala sam se i rekla da njoj to i nije teškoća jer govori na svom maternjem jeziku. Uzvratila mi je osmeh i ljubazno rekla da vrlo korektno govorim nemački jezik. Znala sam da to nije tako, jer Nemci su veoma ljubazni ljudi i nikad, čak i ako pogrešite, neće vas ispraviti kad govorite njihov jezik.
  • A odakle ste, ako nije tajna?
  • Iz Srbije, iz Beograda- odgovorila sam joj.
  • Pa zašto onda ne govorimo na svom jeziku, biće lakše i vama i meni, široko se osmehujući uzvratila mi je lepa plavokosa žena na našem, maternjem jeziku.
Ubrzo je stigao metro voz i ušle smo u isti vagon. Sele smo jedna do druge. Mlada, plavokosa, radoznala žena nastavila je sa pitanjima. Nedugo zatim, već kako to samo žene umeju i mogu, a posebno, ako su se prepoznale međusobno tj. ako su našle nešto što ih povezuje, nas dve smo uveliko razgovarale kao stari znanci.
Zvala se Jelena, bila je rodom iz Kruševca. Preselila se iz Frankfurta u Minhen, sa suprugom i dvojicom malih sinova, koji su pohađali niže razrede osnovne škole. Radila je u predstavništvu JAT-a. Dosta dugo je u Nemačkoj, skoro 15 godina. Jelena je bila mlađa od moje ćerke.
Uvek volim kada sretnem naše gore list van zemlje, a posebno ako je to mlađa osoba pa još ljubazna, lepo vaspitana, lepih manira, feš. 
Rekla sam joj povod svod dolaska u Minhen.
Ona je meni na sve to rekla doslovce:
  • Zašto se sad vraćate  u Passau gospođo Karan. Ostanite kod mene u Minhenu, budite gost moje porodice i moj, sve vreme dok vam je mama u ovdašnjoj bolnici.

Bila sam zatečena ovom rečenicom. Ovako nešto nisam mogla ni u snu da zamislim. Da sretnem potpuno nepoznatu osobu i da mi ona ponudi gostoprimstvo, a da me nikad pre tog u životu nije videla.
Od srca sam joj se zahvalila i rekla da ja imam kod koga da budem u Minhenu, ali da je zbog poslova koje sam bila u obavezi da odradim u Pasau umesto moje mame, poželjno da budem tamo, u Passau, kao i da moja mama neće dugo biti u minhenskoj bolnici, bar tako su mi rekli lekari iz klinike Neuperlach.
Nedugo zatim, vrlo brzo došla je i njena stanica i baš onako brzo kako smo se i upoznale, brzo smo se i rastale pozdravivši se kao da se sto godina poznajemo.
Uskoro je i meni bilo vreme da napustim metro.

Sedeći u vozu za Pasau razmišljala sam o ovom čudnom susretu. Rojilo mi se mnogo pitanja u glavi. Šta je to što je tu mladu ženu ponukalo da nepoznatoj osobi, meni, ponudi gostoprimstvo u svojoj kući.
Jeste, poticale smo sa istih prostora, ali, obe smo bile u stranoj zemlji i obe smo predstavljale, ako ćemo pravo, rizik jedna drugoj, ali, obe smo blanko i poverovale jedna drugoj.
Lepo je govorila moja baka Stanojka: Vo se za rogove drži, a čovek za reč.
To znači da smo mi jedna drugoj verovale na reč.
Često se setim mlade Jelene, Kruševljanke iz Minhena sa mnogo ljubavi i zahvalnosti.
Bude mi žao da nismo razmenile adrese, telefone možda, da bismo se srele opet.
Nema čovek mnogo prilika u životu da sretne osobe koje su plemenite i koje tu svoju plemenitost iskažu neposredno i štedro.

Ko zna, ako ikad, kojim čudom, pročita ove redove, možda se i javi.
Ja verujem u čuda i ne verujem u slučajnosti. Ovaj, “slučajni” susret, mlade Jelene Kruševljanke i mene, u tuđoj zemlji, je meni bio sasvim siguran znak da nikad nismo sami i prepušteni na milost i nemilost životnim zbivanjima.
Ako kod nekih, iole, postoji čestica sumnje u to, kod mene je nema.



среда, 19. март 2014.

Ne mogu više, idem dalje





Idem ja i među ljude, tačnije izlazim, ne sedim samo kod kuće i ne zveram samo u ekran ili visim na društvenim mrežama. Ovaj prethodni red, samo da objasnim da nisam iz serijskih filmova.
Ja sam  u mirovini, više volim ovaj izraz od onog penzija. Valjda zbog toga što  je to bio omraženi nadimak, moj, u osnovnoj školi, kojim su me drugovi zvali svakog meseca u vreme kad bih prikupljala članarinu za ”Dečje novine” ili novac za bilo šta, jer, ja sam bila “počasni” i “dugovečni” blagajnik u svom razredu uz sve ostale “funkcije” po odluci i želji mojih drugova i razrednih starešina, sve do kraja osmog razreda. Nisu znali da mrzim, da, da, mrzela sam, taj nadimak, jer im nikad to nisam rekla.
Zato volim da kažem za sebe da sam u mirovini, a ne u penziji :)
Da se vratim na početak ove priče, jer, umem ja da pišući jednu, dotaknem još neku usput, pa treću, ali, sve nešto verujem, uspevam da te svoje razuđene misli, mislim, kad odjednom mislim na sto stvari, dovedem pod konac, a to znači, da kažem kako, iako sam ja u već napomenutoj mirovini, ne mirujem.
Ne umem ja to, da budem mirna, da sedim i čekam da mi “padne s neba”. Nikako.
Znam zašto je to tako, ali to ovog puta neće biti tema ove priče, a i mislim da je dobro što je tako.
To, što brinem o sebi sama, maksimalno se na sebe oslanjajući i što, kad prođe poslednja džomba na mom životnom putu, ja dignem glavu i pobednički idem dalje. Čak i kad nisam pobedila, kad sam izgubila. Kao sad, ovaj poslednji put kad je bio ovaj, ovonedeljni izborni cirkus.
Nisam ljubitelj politike, ne zato što o njoj nemam pojma, već zato što je jedan politikolog dovoljan u porodici, a ostali nek rade svoj posao. Tako se i ja trudim da radim svoj posao, a nije ga malo, čak ni sad. No, to će svi i sami da shvate kad, kako volim da ponovim moju baku Stanojku, “dođu na moje grane”, jer u međuvremenu, ni pod razno neće verovati da i penzioneri imaju posla.
Elem, opet, kako se politika uvukla, tiho, a ja opet mislim vrlo perfidno u živote svih nas, usudim se, češće no što to sama želim, da je i sama prokomentarišem. Te stoga na ovim poslednjim izborima i svem tom cirkusu koji ih je pratio, moje skromno mišljenje je da smo svi izgubili.
Izgubili su i pobednici i gubitnici.
Pobednici, koji su tako žarko želeli da ponovo pobede, ali ovog puta još impozantnije, bar kako oni misle, ne shvataju, ili se samo prave da ne shvataju, da svi koji su se popeli, kad tad mora i da siđu.
Iz primera koji su nam do sad predočili, da se zaključiti da će nastaviti da budu bahati, pri tom mislim na njihovu sasvim uvreženu osobinu da pričaju jedno, rade drugo, a misle treće, ali, kako god okrenuo ili obrnuo, samo i isključivo oni imaju ćar. Međutim, negde su usput zaturili, zaboravili, saznaće, ako ne znaju, one stare, narodne; Ko ne plati na ćupriji, platiće na mostu! Ili opet, onu drugu; Ko s' đavolom tikve sadi o glavu mu se lupaju! Ili opet onu treću; Dobro radi dobrome se nadaj, ali i obrnuto, te ukoliko kao i do sad budu mislili samo na sebe, svoje džepove i džepove svoji prišipetlji i klimavaca glavom na dole, ne mogu, sve i da hoće, da se nadaju da će im cvetati ruže, jer, zakon žetve i setve postoji, a on se itekako odnosi i na događanja u jednom društvu, tj. na celokupni svet, a ne samo na prirodu kao njen deo.
Sažeto rečeno, pašće, sigurno, ili će sami sići, jer, prevelik je zalogaj u koji su zagrizli i ne da se ni sažvakati, a ni savladati bez celog zubika i pratećih, neophodnih, nazovimo ih, komponenti, a njih ne čine samo i isključivo oni, već i ini, koji jesu i koji, tek, nisu njih glasali.
Ostaće iza njih istorija i iskreno se nadam, ne i prevelike sekvele.
Tačno je da pobednici pišu istoriju, jedino nikad nije rečeno kakvu, ali to saznamo svi, kad i to njihovo vreme, postane istorija.
Gubitnici, ja, nismo pobedili takođe. Nismo dobili svo ono što smo tražili, želeli, ali, još kako smo svi dobro znali da i nećemo, jer život je jedno, bajke su drugo, a mi ne živimo u bajci, ma koliko želeli da nam kao u bajci bude.
Mnogi su izgubili jer nisu izvukli nikakvu pouku iz prethodnih iskustava, što je najčešći slučaj, a pre svega zato što nisu naučili da ko mnogo obećava daje malo ili ništa. 
Mnogi su izgubili jer su zamišljali da će neko drugi, umesto njih, da im sredi život i da im da sigurnost, na tacni, sa šustiklom, a oni će pri tom samo vredno da rade za sebe.
Mnogi su uzgubili jer nisu ništa ni uradili. Kao, protestuju jer im se ne sviđa celo to zamešateljstvo i kao, sad će oni da vide kako će to da prođe bez njih jer su kao, oni, veoma važni, i videće, oni, (koji oni, ovi što ih glasamo ili ovi koji glasaju), šta će da im se desi bez njih koji neće da glasaju tj. koji će da kao bojkotuju, tj. da kao, budu uzdržani.
Povuci, potegni, sebičluk i nesloga caruju odavno i uveliko.
E sad, tako nam je kako nam je, ili kako kaže narod; Rodilo se, valja ga ljuljati.
Pa dobro, neka se i zaljuljaju, a i ljuljaju tih prvih, važnih 100 dana. Pružimo im šansu da bar jedno od datih obećanja ispune. Ako ništa drugo, da ne poskupi struja, mada se struja ne jede.
Ali, šta ćemo posle? Kad prođu sto dana?
Kako ko. Neko će da izađe na ulice, da dostojansvteno protestuje dok nekom ne dosadi, njima dole, ili onima gore, neko će i dalje da lamentira nad crnom sudbinom i da živi po sistemu, hleba, vina i igara, neko će i dalje da čeka na red za kanticu toplog obroka ispred kuhinje za gladne, neko će uveliko iz daljine da gleda na sve njih, nas, i da “pljucka” po sirotinji iz udobnih domova u novoj domovini, a ovi, pobednici, gubitnici, svi, presipaće iz šupljeg u prazno, ali, i dalje će verovati da je to što rade za dobrobit svih nas.
Ima li kraja tome? Nema. Zašto? Zato što ako hoćemo da promenimo bilo šta, prvo treba da promenimo sebe, a to se, ama baš nikome ne dopada, jer, nije on, nisam ja, odgovoran za sve.
Ali jesmo, jesam.
Velike promene počinju od malih i to nije samo prazna floskula, to je činjenica.
Da bi se pokrenula bilo kakva promena potrebno je da postoji želja, volja, odluka, istrajnost, potrebno je da se uči na greškama jer, greške su sasvim normalne, ako se dese pametnom čoveku jednom, jer nije znao, drugi put, jer je bio neoprezan, ali više od tog, ne bi smele da se dese, jer onda one govore o pomanjkanju pre svega pameti, a i svega ostalog.
No, nije strašno ako se dese i više od dva puta, ali jeste, ako se ne poprave, a život, hteli mi da priznamo ili ne, svakome daje šansu, uvek, da popravi svoje greške.
To što mi, često to ne prepoznamo, već čekamo da se to desi samo od sebe, da nam padne s neba, e to je najveći problem zbog kojeg kaskamo, tačnije stojimo u mestu.
A vreme teče, ne stoji i ne radi za nas, već naprotiv.
I kad se okreneš gde si bio nigde, šta si radio, ništa. Ode život. U natezanju i nadanju.
Ne kažem ja da treba da izgubimo nadu, ono što sam htela da kažem je da dignemo glavu i da idemo dalje posle svega ovog čime nas je život počastvovao, nagradio, dodelio, bacio nam kosku, šta god, ovim poslednjim izbornim cirkusom.
Hvala Semjuelu Beketu čiju sam sentencu uzela za naslov ovog posta jer meni lično, ona daje podstrek da idem dalje i da učim na svojim greškama, a neizmerno bi me radovalo da znam da i drugi rade isto.
Ne vredi lamentirati nad životom, treba ga živeti jer lepo su rekli stari i mudri Kinezi: Nad prosutim mlekom ne treba plakati!
Suze su slane i samo sole ranu, a onda ona još više boli.
Stoga, gore glave i dostojanstveno ponesimo teret koji smo sami sebi na leđa natovarili, sve dok ne porastemo i ne odlučimo da ga skinemo ili podelimo sa onima koji ga nemaju.





субота, 15. март 2014.

Beč, prestonica Austrije, kao dobro staro vino












U celom svetu poznat kao Wien, Wiena. Jedino ga Mađari i mi, koji smo to preuzeli od njih, zovemo Beč. On je prva inostrana prestonica koju sam  videla, davne 1966. godine. Od tad i sama ne znam koliko smo se puta sreli, Beč i ja. Postoji neka veza između nas, nevidljiva, koja mene vuče da odem opet, stalno.

Koliko li tajni krije ova mala uličica u centru Beča
Kažu da je Beč vaga u horoskopu. I ja sam.  Mošda nas to spaja, mene privlači u taj prelepi stari grad čija svaka ulica predstavlja dragulj za sebe, čak i kad je arhitektonski, možda, savremenije uređena.



Iz svakog ćoška izvire istorija proteklih godina. Ipak ta njegova starost ne umanjuje njegovu lepotu. Upravo ta patina mu daje draž i neku tajnovitost, izazov da se vidi i istraži do kraja, što je, čak i samim njegovim stanovnicima apsolutno nedostižno, jer je on uvek drugačiji.

Kud god se okreneš uređena prošlost


 Fasade starih kuća
Ono što mene uvek posebno oduševi je njegova elegancija i sređenost. Beč je uvek čist, okupan, star, a opet mlad, očuvan, lepo "našminkan", privlačan oku iz svakog ugla.










Nema čekanja dužeg od 4 minuta u proseku



Ako i iskrsne neki problem u gradu, on gubi na svom značaju jer se njegovom rešavanju pristupa odmah.  Kod Austrijanaca postoji uvek rezervni plan i nema neprijatnih iznenađenja za njegove stanovnike, koje bi predugo trajalo i ometalo ritam življenja njegovih stanovnika i samog grada.








Ulica u Nusdorfu, predgrađu Beča
Svaki put, kada ponovo dođem u Beč, uvek me osupne izgled tih stari zgrada koje izgledaju kao da su, koliko juče restaurirane i okrečene.












Nadzidan deo u skladu sa starom celinom

Ne bih ja da pričam o Beču kao što to rade turistički vodiči, a mogla bih. Želim samo da sa vama podelim neke fotografije koje nisu uobičajene s' obzirom da ljudi koji obilaze neki grad turistički, većinom fotografišu znamenita mesa.









Nusdorf, predgrađe
Moje slike Beča  su one svakodnevne, gradske, životne, ali, ima i nekih bez kojih Beč nije ono što o njemu zna većina ljudi.












U blizini železničke stanice Franc Jozef





I da skratim, za mene je Beč pre svega uvek asocijacija za ČISTO, umiveno, sređeno, doterano, čak i kad je staro.








Stari, ali veoma udoban bečki tramvaj

Sećam se moje bake koja je govorila da i ono što imam staro, misleći na odeću,  treba uvek da bude čisto, lepo sređeno, sve što je rasparano ušiveno i osveženo.









E pa baš to sam shvatila u pravom smislu reči zahvaljujući mojoj prvoj, davnoj poseti Beču, koja se ponavlja i volim da mislim da će trajati, dok je i mene.

Uživajte!
Helden platzt







Detalj na zidu katedrale Sveti Stefan




Gete i ja

Oni dele flajere za sva kulturna dešavanja u gradu


Ulaz u Belvedere park sa "donje" strane





Ulaz u Belvedere park sa "gornje" strane




Belvedere palata




Detalj iz Belvedere parka
Pogled na palatu Šenbrun sa Glorijete

Palata Šenbrun









Spomenik Mozartu u Burggarten parku








Slavoluk u Šenbrunskom parku, Glorijeta


Prater Stern
Moje omiljeno mesto u Beču- Kunst Haus Wien
Junakinja jedne priče na mom blogu, moja "drugarica" iz Beča, Mia