петак, 01. август 2014.

Hrana, lek za telo i dušu / 3 - Surova stvarnost



Na svu sreću da sam odavno shvatila da je znanje nešto "živo" tj. da se menja, dopunjuje, nadoknađuje. To mi je pomoglo da potpuno normalno prihvatim kasnije zablude i nova saznanja u mnogim oblastima. Jednja od njih je i ishrana.

U uvodnom postu sam delimično objasnila svoje višegodišnje interesovanje za ovu oblast. Nekako je i bilo prirodno da me ovo zanima, s' obzirom na moju struku, ali je poprilično i moje životno iskustvo doprinelo tome.
Sve je bilo i lepo i krasno i bez nekih ekstremnih problema sa mojim zdravljem, osim ako izuzmem dugogodišnje "trvenje" sa sideropenijskom anemijom, zbog koje sam omrzla džigericu u svim oblicima, a koju mi je moja mama spremala svakodnevno kao jedan on načina za poboljšanje iste, ali i problema sa epistaksom, koja mi je remetila svaku letnju sezonu, zbog koje, eto, ni dan danas, nisam ljubiljelj vrućina i visoke temperature iako su problemi iščezli.
Sve u svemu moglo bi se reći da sam bila zdrava i da sam vodila zdrav život. Pri tome mislim da sam jela sasvim zdravo, tradicionalno, uz povremen "izlet" u neke nove egzotične kuhinje, kao što je bila npr. italijanska i grčka, koje volim i danas.
Uredno sam vežbala minimum 3 puta nedeljno, šetala, bez obira na vremenske uslove, osim kad bi duvao vetar i pri tom, radila u bolnici, u tri smene, često i po 10 noći u toku meseca. Ipak, nekako sam uspevala da pomirim sve svoje obaveze, ljubavi i interesovanja.
Problemi su nastali u trudnoći, bar je to bila, po meni, inicijalna kapisla za sve kasnije što je iskrsavalo. Imala sam visoko rizičnu trudnoću tokom koje mi je ustanovljeno da imam toksoplazmozu. Bilo je to vreme kada nije bilo ultrazvuka i ostalih savremenih metoda ispitivanja. Hormoni su počeli da "luduju" i terapija, tokom trudnoće bila je neizostavna.
Ne bih o svom hodu po mukama u toku tih devet meseci dok sam nosila svoju prvu bebu, iznad svega moju željenu kći. Zadržala bih se na svojim problemima sa hranom.
Naime, od samog početka, pa do momenta dok nisam osetila prve pokrete svoje bebe, a još uvek pamtim, bilo je to 3. januara 1974. u 20h i 25 min. ja sam živela na barenom krompiru isečenom na kockice i skuvanom u malo vode i soli.
Sve ostalo što bih stavila u usta, završavalo bi u kanalizaciji. Dešavalo se da u toku dana povraćam i po 12 puta.
Govorili su, svi, da je to normalno i da će se sve srediti kad "beba oživi". Ali nije.
Tako sam ja skoro do petog meseca trudnoće imala isti broj kilograma kao i na početku. Međutim, "repati" nikad ne spava, govorila je moja baka i posle tog 3. januara, moj hod po mukama nastavio se, ali u suprotnom smeru.
Ja nisam bila zahtevna trudnica. Kad to kažem, mislim na one moguće i nemoguće prohteve koje je većina žena u trudnoći iskusila, npr. kad ti se jede lubenica u decembru, a to je bilo vreme kad su lubenice bile mislena imenica u vremenu kad im nije sezona.
Ipak i kod mene kao da se desio, ja to volim da kažem, neki kvrc u glavi i ja sam jednostavno počela opsesivno da želim KOLAČE.
Ja koja sam uvek od svih slatkiša najviše volela meso, kako sam govorila.
Ja koja sam vrlo retko znala da pojedem po neku vanilicu ili lenju pitu, ukratko, ja koja nisam bila ljubitelj kolača ni pod razno.
Suprug je, od tog dana, svakodnevno ispunjavao moju želju za kolačima, te sam tako otišla sad u drugu krajnost, živela sam od 5 kolača dnevno, ali i od kisele vode "Radenska", jer običnu vodu nisam mogla da stavim u usta.
Naravno, potpuno je bilo neizbežno da se kilogrami počnu da talože neverovatnom brzinom.
Kako se do četvrtog meseca nisam ugojila ni gram, tako sam za poslednjih pet meseci sve to nadomestila i preterala, mal' ne duplo. Ukratko, ugojila sam se celih 25 kg.
Na dan porođaja imala sam 85kg.
Volela sam da kažem, kako sam visoka, metar i želja da porastem. Na tu moju visinu samo može da se zamisli koliko sam bila debela, ne gojazna, pretilna, kako se to lepše kaže, već debela, u pravom smislu te reči.
Znala sam da se šalim sa sobom kako me je lakše optrčati nego preskočiti, ali, sve šale, sva emotivna lepota koja je isijavala iz mene uprkos mojoj debljini tokom trudnoće, u suštini su bile samo zamena za zadovoljstvo sobom, jer, onda mi je bilo teško da priznam, ali odavno već znam da sam se užasno uplašila svoje debljine i sebe.
No, čekao me je veliki zadatak u narednim danima i ja sam svoj strah zatomila duboko u duši.
Ipak, ni tolika debljina, ni prijem u bolnicu, za koji često kažem da je za Riplija, jer reči, koje mi je uputio dežurni akušer mi zvone i danas u glavi, (Gde si ti živela, na Goliji? Kako si mogla da se ugojiš kao krmača? Kako te nije sramota profesije? Pogledaj, skočni zglob ti se ne razlikuje od kolena!), nisu mogle da umanje, moju sreću u tom trenutku, jer dolazi moja mila. I niko, ni za šta na svetu, nije mogao da me ubedi da neće biti ćerka, što se tog dana, pet minuta pre ponoći i obistinilo.
Sutradan, 24h posle prijema u bonicu imala sam tačno 75kg.
Kamo lepe sreće da sam nastavila da sa istima silazim dole.
Ali, čovek snuje, al' Bog određuje, govorila je moja baka, i često pomislim, koliko je bila u pravu.
E tu sad stupa na scenu ono patrijarhalno vaspitanje jer, umesto da slušam sebe, svoje telo, organizam, da poštujem koliko toliko svoje stečeno profesionalno znanje, ja sam slušala tetke, babe, svekrvu, ma slušala sam sve druge, osim sebe same.
Te jedi crni luk od toga ćeš imati više mleka, te pij najmanje litar mleka dnevno, te pij kvas, te pij pivo, a pivo nisam u životu srknula ni kap, do tad.
Imala sam 23 godine i ponašala sam se u vreme dojenja, postpartalno, kako mi to stručno kažemo, zaista kao najveća neznalica na svetu. Nema veze što je cilj, dovoljna količina mleka za moju milu bio opravdan, jer sredstva koja sam koristila i "neznanje" koje sam primenjivala su bili katstrofalni po moju telesnu težinu, jer, vratila sam se opet na onih ukletih 85kg.
Mrzela sam vagu, bilo koju. Svi trgovci su mogli ladno da me obmanu jer nikad nisam gledala u taseve. Čak mislim, da sam dogurala i do 90kg.
Moja mila je rasla i ja sam počela da radim, skraćeno, po 4h. Odlazak na posao bio je novi šok.
U to vreme, u bolnici u kojoj sam radila, medicinske sestre su nosile uniforme u vidu svetloplavih haljina sa kragnom i belih kecelja preko njih koje su se preklapale na leđima. Malo teže sam ušla u haljinu, jer su mi grudi bile nabrekle od mleka, ali belu kecelju više nisam mogla da preklopim, kao nekad, sasvim i duplo, na leđima. Avaj.
Ona je bila, što bi rekli stari, raščepljena pozadi. Tačnije, sastavljala se samo u struku, ali oko kukova i bokova, ni u snu.
Pamtim da me je drugog dana pozvao u svoju kancelariju načelnik našeg odeljenja. Mislila sam da me je pozvao na čaj, da me pita za bebu, ali...ne.
Pozvao me je da bi hitno, telefonom, predamnom, referentu za zaštitu na radu, koji su onda postojali, bukvalno naredio da se meni sašije nova unoforma, preko reda.
Baš u to vreme menjale su se uniforme u našoj bolnici i sve su trebale biti sašivene u našem šnajderaju po meri svakog po naosob.
Ne znam šta je referent upitao mog načelnika, ali se sećam da mu je on odgovorio; Zar ti nisi još video Olju? Pa ona je kao Berta!
Ko li je Berta, razmišljala sam odlazeći iz kancelarije svog načelnika dok sam odlazila u šnajdersku radionicu gde su trebali da mi uzmu mere za novu uniformu.
Istog dana sam išla po bolesnika u šok sobu, da ga vratim na naše odeljenje posle operacije. Tada je važilo pravilo da lekar anesteziolog izda upute o daljem tretmanu operisanog bolesnika u naredna 24h sestri koja je došla po bolesnika. Sećam se da je to tog dana bio lekar Dr. I. od kojeg sam imala prilike da naučim mnogo i kojeg sam veoma cenila. Mislim da je uvažavanje bilo obostrano. Sve vreme dok je govorio šta bi trebalo da se odradi, lekar me je radoznalo posmatrao i ja sam shvatila da je zbunjem, ali razlog tome nisam razumela. U jednom momentu me je upitao; Sestro, jeste li vi novi?
Nasmejala sam se od srca i izraz na njegovom licu, koji sam videla u trenu mi je zamrzao smeh. Dr. I. me je gledao zaprepašćeno i u jednom momentu je izgovorio; Zar je moguće da ste to vi Olja? Da se niste nasmejali, nikad vas ne bih prepoznao. Šta ste to uradili od sebe, šta se desilo?
Bila sam zatečena pitanjima, a i odgovore na njih, nisam imala, ali tog dana sam shvatila surovu istinu.
Koliko god ja bila lepa i tako debela, svima koji su mi bili bliski i koji su me voleli, ja sam promenila svoj lični opis drastično.
Kući sam otišla vrlo tužna. Glavom su mi prolazile misli i slike kada sam bila vitka, zgodna i nasmejana bezbrižna mlada žena, ali ja to više nisam bila.
Bila sam srećna i bila sam nesrećna. Užasno nesrećna jer sam shvatila da sam, iako sam imala i dalje lepu formu tela, bila debela i i izobličena i bila sam neko ko je ličio, tačnije, podsećao na sebe pre samo godinu dana.
U toku istog dana saznala sam od svog ujaka, ko je bila Berta. Kako su on i moj načelnik bili slične starosti, sasvim sam dobro pretpostavljala da bi on to trebalo da zna. I znao je.
Čekalo me je još jedno razočarenje.
Berta, tačnije, debela Berta ( Dicke Bertha) je bila nemačka haubica, top, iz prvog svetkog rata, onda, razorne moći.
To saznanje je razorilo iole malo krhkog samopouzdanja koje sam imala do tog dana, ali je bilo presudno da donesem, onda sam mislila, ključnu odluku, a to je da pod hitno počnem da skidam nagomilane kilograme.

Tako je započeo novi krug.

четвртак, 31. јул 2014.

Hrana, lek za telo i dušu /2 - Odrastanje uz tradicionalnu ishranu



Odrastanje u patrijarhalnoj sredini i porodici ima svoja preimućstva i nedostatke. Smatram da je dobit od ovog pre svega što se očeličiš i osposobiš za samostalan život jer naučiš da skoro sve odradiš sam, počev od jednostavnih radnji vezanih za sebe, pa do vaspitnih lekcija vezanih za moral i etiku življenja u društvu.
Često, nemamo svi sreću da odrastemo u ekonomski dobrostojećim porodicama, a to povlači za sobom i ponekad neadekvatnu ishranu, ili ishranu siromašnu pojedinom vrstom namirnica.
Ja sam odrastala u jednoj sličnoj porodici u kojoj je dominantno bilo deljenje na ravne časti, prema uzrastu, ali i radnoj opterećenosti. Glava domaćinstva je bila moja baka, kao i neko ko je bio zadužen da "nahrani" sve ostale članove.
Ondašnja kuhinja se veoma razlikovala od današnje. Kako nije bilo frižidera, tačnije jeste ih bilo, ali samo u bogatijim porodicama, obroci su se spremali svakodnevno, sveži i u količini dovoljnoj da zadovolji članove domaćinstva.
"Frižidere", bele metalne ormare, u koje su se odozgore ulagale table leda, a koje su posebni ljudi, ledadžije, svakodnevno dovozili na kućnu adresu, imali su svi oni sa dubljim džepom, ali moja porodica nije bila među njima.
Zato je moja baka svakodnevno kuvala i spremala obroke za naše sedmočlano domaćinstvo. Šta će biti na trpezi zavisilo je od sezone, ali često i od "debljine" novčanika. Uglavnom, znalo se; U proleće su se konzumirale razne čorbice od zelenog povrća, razna variva, preko nedelje bez mesa, osim ako nije bio slučaj da na jelovniku bude jedna od musaka, od tikvica, krompira ili plavog patlidžana.
Meso se jelo, bar kod nas, uvek nedeljom, kao prilog nekom varivu, distano ili pečeno, ali bilo je i jela od samog mesa.
Moja baka je umela da sprema izvanredna pržena crevca, fantastične papke ili škembiće u saftu, gulaš od svinjskih iznutrica, ili džigericu u maramici. Često smo jeli konjsko meso, čak mnogo češće nego svinjsko, jer je bilo jeftinije, dok smo od goveđeg uglavnom koristili one velike, šuplje kosti za masnu nedeljnu supu sa knedlama od griza ili pileće džigerice.
Retko je na trpezi znala da bude pečena piletina, jer da bi je i bilo za sve nas moralo se kupiti tri pileta, a to je iziskivalo veću količinu novca. Kad bi ga i bilo, a sećam se, bilo je uvek uoči većih praznika, najčešće bi nam tri oveća, živa pileta, donosila mlekarica, petkom. Za sve ostalo pobrinula bi se moja baka i tetke.
Isto tako, kolači, slatkiši, jeli su se takođe samo nedeljom.
Kod nas se nisu mesile torte i ostali kremasti kolači. Prednost je imala lenja pita sa jabukama ili višnjama, štrudla sa orasima, ili makom, ili neka pita savijača, od domaćih, teglenjenih kora. Vanilice ili domaći keksi "na mašinu" su takođe bili omiljeni.
Razne slane pite, kao i domaća gibanica, su najčešće bile nedeljna večera. 
Nedeljom se takođe spremala riba i riblja čorba, od sveže ulovljene ribe, koju su pecali moji ujaci, strastveni ribolovci. 
 Uglavnom, nedelja je bio dan kada je trpeza bila svečanija i bogatija.
Moja baka je kuvala na svinjskoj masti, sve. Naravno za salate bi koristila ulje, koje smo kupovali na točenje, u bakalnici, iz velikih za to pravljenih, metalnih specijalnih burića sa slavinom. Litar ulja nam je trajao veoma dugo, što znači da se ulje trošilo količinski vrlo malo.
Hleb smo kupovali u privatnoj pekari i to onaj veliki, tzv. cipovku od 2kg. Ja sam obožavala taj hleb jer je imao četiri velike okrajke od kojih je jedna uvek bila moja. Možda zato što sam bila najmanja i najmlađa. Iako nas je bilo sedmoro, nismo trošili velike količine hleba, a suve korice, ili dvopek, je moja baka uredno čuvala u jednoj velikoj metalnoj kutiji. Od suvog hleba je znala, kad je bio "visok datum", kako je ona govorila za vreme neposredno pred primanje plata zaposlenih ukućana, ili svoje penzije, znala da napravi vrlo ukusan doručak od vode i svinjske masti, što je ona nazivala topljenice.
Sam doručak je najčešće bio obrok sastavljen od prženih jaja sa ili bez slanine, parče vrućeg hleba namazanog domaćom svinjskom masti, ili komad hleba i šaka domaćih čvaraka, koje je spremala sama moja baka topeći slaninu za mast.
Uz to, bila bi uvek i po čaša mleka, koje smo kupovali od mlekarice, žene, seljanke iz sela Pinosava, ispod Avale, a koje nam je ona donosila tri puta nedeljno, ili čaša kuvanog paradajza koji konzumiram i dan danas sa nesmanjenim uživanjem.
Kad god bi nam donosila mleko, mlekarica bi nam takođe donosila i po 2kg mladog kravljeg sira. Sir smo jeli kao obrok za doručak ili večeru u kombinaciji sa nekom od sezonskih salata.
Slatki doručak je uglavnom bio sastavljen od masti namazane na svež hleb posute kristal šećerom, ali vrlo skromno, jer se šećer onda veoma štedeo, ili od pekmeza od mešanih šljiva, dženarika i plavih, sa kožuricama, koji je moja baka spremala svake jeseni, a koji je bio nakiseo, jer i u njemu nije bilo mnogo šećera, tek koliko da se oseti u tragu. Uz to bi ona skuvala čaj, domaći, najčešće od zove, bagrema, nane ili lipe, koje smo sami brali i sušili u sezoni.

Ja sam imala sreću da sam odrastala u dvorištu gde je bilo dosta voćki; grožđa, šljiva, jabuka, oraha i gde je bilo jedno parče zemlje odvojeno za sejanje bašte tj. povrtnjaka kojeg su svi članovi porodice, shodno svome radnom vremenu, održavali i uređivali.
Povrtnjak nam je omogućavao da u sezoni uvek imamo svežeg povrća po sopstvenom izboru, a svaki višak je moja baka sa tetkama pretvarala u slanu ili slatku domaću spremljenu zimnicu. Tako se dešavalo da i zimi imamo zelenu boraniju za obrok, sarmicu od vinovog lišća, kuvani grašak sa ili bez mesa i dr.
Osim pekmeza od šljiva spremalo se i suvo voće za zimu sastavljeno najčešće, od suvih jabuka i šljiva, a koje smo jeli spremljeno kao kompot u hladnim zimskim večerima. Zimi smo, takođe, često znali da grickamo orahe, ali, dozirano, kako bi govorila moja baka, jer ih je čuvala za divne i ukusne štrudle ili slavsko žito.
Veoma često smo grickali semenke bundeve, koje sam ja kupovala kod našeg pekara, čika Toše, kad bih išla po našu cipovku hleba.
Dva puta nedeljno, sredom i petkom, bili su tzv. bezmesni dani, ili posni dani. Tada bi moja baka kuvala, zimi, prazan krompir paprikaš, čiji ukus pokušavam i dan danas da pogodim, ali mi, često, ne polazi za rukom i pasulj, uvek beli, jer moji ujaci nisu voleli žuti i uvek čorbast, jer su svi voleli da ga udrobe sa ukusnim hlebom od čika Toše pekara. Ponekad umesto ovog spremila bi valjuške sa prezlama ili taške sa džemom, sa nezaobilaznom krompir čorbicom pre toga.
U proleće su se bezmesnim danima spremali rezanci sa makom ili orasima, ili knedle sa šljivama i kajsijama, uz prethodno obaveznu paradajz čorbu sa domaćom taranom.
Pamtim da se prasetina jela samo za Božić, ako je bilo para da se kupi domaće prase ili za Prvi maj. Ne retko bi umesto praseta, kao jeftinija varijanta, bila zamena živina, ćurka ili pile, ali uvek domaće gajeno.
Zimi je kiseo kupus bio spreman u raznoraznim varijantama, ali i kao sveža salata koji smo voleli svi, posebno uz domaće čvarke.
Sve u svemu hranili smo se tradicionalno, na starinski način, seoski, kako je govorila moja baka.
Ja sam izrasla u vižljastu, vitku devojčicu, kasnije devojku bez grama viška kilograma.
Moja ishrana se nije mnogo razlikovala u mome kasnijem odrastanju i životu.
Sve je govorilo da ću ostati dobre kondicije i zdravlja, kakvi su bili i svi moji rođaci, ali život ume da priredi razna nepredvidiva iznenađenja.Vreme se promenilo i donelo je sa sobom neke nove navike, neka nova shvatanja i razmišljanja koja su mnoge od nas dovela i odvela na puteve koji mnogima nisu doneli kvalitetan život iako je materijalna situacija svih nas bila daleko bolja nego ranije.


Mi smo se promenili, ne znajući, na gore. Kad se samo setim da sam u medicinskim školama, srednjoj i višoj, o hrani i ishrani učila nešto što se dijametralno razlikovalo od tradicionalne ishrane na kojoj sam ja odrastala, ali  kockice života se vremenom poslažu, baš tamo gde i treba.


среда, 30. јул 2014.

Hrana, lek za telo i dušu /1





Može biti da je moja fascinacija ishranom započela još u srednjoj medicinskoj školi, silom prilika. U trećem razredu iste škole, moj smer je dobijao predmet dijetetika. Saznali smo da nam se vežbe iz istog predmeta odvijaju u školskoj demonstracionoj kuhinji i ja sam se radovala tome. Kao što život često ume da izrežira iznenađenja i meni je priredio jedno, prilično neprijatno. Umesto da sa svojim drugaricama učim kako se pripremaju obroci za pojedina oboljenja, da kuvam zajedno sa njima u prelepo opremljenoj demonstracionoj kuhinji, ja sam završila kao hitan slučaj na odeljenju abdominalne hirurgije i sa operacijom slepog creva. Ne znam iz kojih sam razloga ja u bolnici posle operacije provela 3 nedelje, jer mi je rez bio veoma mali, od samo četiri konca. Operacija, iako je bila, za mene jedno veoma ružno iskustvo, jer, obavljena je u lokalnoj anesteziji, a to ne bih poželela ni najgorem neprijatelju, je protekla bez ikakvih komplikacija, ako se ne računaju moji kolapsi za vreme iste. Postopreativni tok je bio bez ikakvih problema, čak više, ja sam od svih operisanih istog dana, ustala prva i igrala kolo u bolesničkoj sobi za Dan republike koji je onda bio državni praznik, na sred bolesničke sobe dok su me zgranuto gledala lica ostalih, jedanaestoro mojih cimera.
Uredno sam, od trećeg dana posle operacije, svako posle podne jela "viršle uličarke" koje mi je švercovao moj ujka Lale preko bolesničkog prozora uz pomoć jednog kanapa i kese. Obožavala sam "viršle uličarke", kako smo svi onda zvali popularnu brzu hranu spremljenu u kioscima, na ulici, kojih je u to vreme bilo dosta u Beogradu i ne bez razloga, jer, nekad su viršle bile od mesa.
Kako bilo da bilo, dok sam ja bila u bolnici i na oporavku, sve ukupno 4 nedelje, vežbe iz dijetetike su se uveliko završile, kao i vežbe iz hirurgije, a nagomilane lekcije iz ostalih premeta su mi dugo izazivale dodatne nevolje.
Kako smo, u to vreme, svakodnevno imali praktičnu nastavu iz mnogih predmeta, tako nikako nisam mogla da nadoknadim propuštene vežbe, a znala sam da to mora da se odradi. Međutim i pored najbolje volje, to je bilo neizvodljivo, jer su se sve ostale vežbe iz drugih predmeta poklapale sa nadoknadom istih.
Na kraju godine, čekalo me je još neprijatnije iznenađenje. Iako sam teoriju iz predmeta dijetetika i hirurgija odgovarala i dobila zavidne ocene, kako nisam imala i kolokvijum iz istih vežbi, nastavničko veće je odlučilo da mi ne uruči svedočanstvo za završeni treći razred srednje medicinske škole dok ne nadoknadim sve propuštene vežbe. Takođe su doneli odluku da iste nadoknadim u mlečnoj kuhinji Dečje bolnice u Tiršovoj ulici, a vežbe iz hirurgije da nadoknadim u Specijalnoj ortopedsko hirurškoj bolnici "Banjica", za vreme letnjeg raspusta. Odluku kad ću to uraditi ostavili su meni.
Bila sam veoma tužna jer svake godine, dan nakon završetka razreda ja sam putovala za Austriju, kod moje mame, gde sam provodila ceo raspust, letnji ili zimski. Moja mama se radovala mom dolasku, jer bismo bile zajedno skoro dva i po meseca, a posebno je radovao pogled na svako moje svedočanstvo gde su se, iako sam bila sama, bez nje, šepurile sve same petice i četvorke.
Bila sam strašno povređena saznanjem da ću biti kažnjena jer sam bila u bolnici, ne svojom krivicom, da ću imati kraći raspust tri nedelje od svojih drugarica, opet ne svojom krivicom. No šta je tu je.
Koliko sutradan, po dodeli svedočanstava, otišla sam kod glavne sestre Dečje bolnice u Tiršovoj ulici na dogovor o nadoknadi mojih vežbi iz dijetetike. Na moju sreću uspele smo da se dogovorimo da sa istima započnem odmah, narednog dana. Na završetku istih sam bila u obavezi da kod nje polažem kolokvijum kao i da u toku samih vežbi uredno vodim dnevnik istih, što je bilo uobičajeno u to vreme.
Ponekad, stvari se srede baš onako kako bismo voleli te je tako i dogovor o nadoknadi vežbi iz hirurgije u bolnici na Banjici bio uspešan. Te sam vežbe uspela da ugovorim tako da ih nadoknađujem svakodnevno, od 12h do 16h, znači, posle vežbi u dečjoj bolnici.
Umesto po 10 radnih dana za svaki predmet, ja sam nadoknađivala po 15 radnih dana.
Koliko su moje vežbe iz dijetetike bile iste ili slične onima koje su moje drugarice iz razreda obavile u školi ne znam. Znam da sam svakodnevno prala velike aluminijumske lonce, servirala šolje i šolje Moro čorbe, dvotrećinskog kravljeg mleka, griza, pire krompira i ostalih kašica koje su pripremale kuvarice. Za sve to vreme morala sam biti u svojoj uniformi i sa nezaobilaznom kapicom na glavi. Svakodnevno me kontrolisala glavna sestra bolnice dok bi me šefovica kuhinje puštala da napustim kuhinju tačno u 11h. odakle bih jurila dalje, u bolnicu na Banjici.
Osećala sam se kao kažnjenik, kao neko ko po neprimerenoj kazni odrađuje određene poslove.
Ipak, kad imaš sedamnaest godina, vetar mladosti u sebi i želju da neki započeti posao odradiš kvalitetno i na zavidnom nivou, a ja jesam bila neko ko je upravo sve tako i radio, onda mi je vreme nadoknade tih vežbi proletelo i za divno čudo ostalo u jednom lepom sećanju.
Svi su se prema meni ophodili kao prema sebi ravnom. Ukazivali mi poverenje u poslu već posle jednog provedenog dana, kako u kuhinji u Dečjoj bolnici isto tako i na odeljenju ženske ortopedije u bolnici Banjica gde sam imala sreću da mnoge medicinsko tehničke radnje savladam na najbolji mogući način, kroz konkretan rad.
Kolokvijume iz obeju vežbi sam položila sa najvišom ocenom i zaista, čak i sa ove distance, tvrdim zasluženo.
Hirurgija je ostala moja velika ljubav, ostvarena upravo kasnije kroz rad na odeljenju plastične hirurgije baš u bolnici Banjica, dok je i ljubav prema dijetetici, ishrani, ostala ugrađena kroz ceo život. Možda i zbog ličnih problema sa kilažom, možda i zbog prisutnog nasleđa, ako se prati morbiditet moje familije, možda i zbog sopstvenog zdravstvenog iskustva, možda i zbog profesionalne znatiželje, ali sve vezano za ishranu pratim svih ovih proteklih godina vrlo pomno.
Upravo iz tog razloga ste mogli ovde, na mom blogu da pročitate i tekstove sa ovom temom, a svi su smešteni pod oznaku zdravlje.
Zašto sam napisala ovaj tekst, bolje rečeno uvod, saznaćete u sledećem postu.

Dotle, volite svoje zdravlje i birajte za hranu sve ono što je govorio još dobri, stari, mudri Hipokrat, otac moderne medicine; Neka tvoja hrana bude tvoj lek, a tvoj lek neka bude tvoja hrana!

четвртак, 17. јул 2014.

Malakoff torta i kišobran od tetka Elze



Ja ne znam otkud i kako se desilo da sam se združila sa dva brata, Austrijanca, u tom malom selu, nedaleko od Beča, u kojem je živela moja mama dok je boravila na radu u Austriji. Zvali su se Ernst i Peter. Bila su to meni, onda, vrlo čudna imena. Sećam se da su njihovi roditelji, čika Ernst i tetka Elza, dolazili uvek kod nas kad je moja mama, ponekad čak i nedeljom, shvatih, zbog njih, kuvala Serbische Bohne Suppe, ili ti naš srpski pasulj sa suvim rebarcima. A kuvala ga je u velikom loncu od 5 litara, što bi rekla moja baka Stana, kao za puk vojske. Međutim, uz salatu, skoro uvek od slatkog kupusa, lonac bi se ispraznio za tili čas. Nije se znalo ko više voli da ga jede, čika Ernst, koji je odlično govorio srpski jezik, jer mu je otac bio poreklom iz Bosne, ili tetka Elza, njegova supruga, prava Austrijanka, nežne puti i prelepe plave, talasaste kose. Ni moji novi drugari nisu zaostajali za njima, a ruku na srce ni moja mama, moj očuh Mile, a ni ja.
Čika Ernst je radio u bečkoj operi. Sećam se da me je jednom vodio da obiđem to staro bečko zdanje, ali iznutra. I sećam se da smo putovali crvenim metroom od Nusdorfa do samog centra grada, što je za mene bilo otkrovenje, jer sam se tad, te daleke šesdeset i neke prošlog veka, vozila prvi put metroom. Peter, njegov mlađi sin je išao sa nama.
Peter, Pezi (Peci) kako su ga zvali, bio je godinu dana mlađi od mene i bio je potpuno likom na svoju majku, tetka Elzu. Imao je svetlu, skoro nordijski palvu kosu i tamno smeđe, tople oči, koje su pravile nesvakidašnji kontrast sa bojom kose. Bio je, za razliku od svog starijeg brata Ernija, koji je bio visok i likom na oca, tamno smeđe kovrdžave kose, dežmekast, i veoma dobre naravi.
Tog leta, ti, meni interesantni austrijski dečaci i ja, postali smo divni drugari. Tog leta ja sam počela da učim nemački jezik upravo zahvaljujući Peteru i Erniju, koji nisu znali ni reč, mog srpkog jezika, kao ni ja njihovog, nemačkog.
Naši roditelji su se družili pa smo tako i mi postali drugari. Postali smo trojka, nerazdvojna, koju su u selu svi prepoznavali, njih kao meštane, a mene, kao devojčicu izrazito duge, vrane kose koja je išla sa njima kao senka.
Negde početkom jula meseca proslavljali su neki svoj veliki praznik, nekog onda meni nepoznatog sveca. Bila sam pozvana na ručak kod mojih novih drugara.
Stanovali su u maloj ulici koja se zvala Weber Gasse. Uličica se završavla puteljkom koji je vodio na breg, a kojim smo često, Peter, Erni, ja i druga deca, odlazili da bismo uživali u prelepom pogledu na okolna austrijska brda i krajolik.
Tetka Elza je rekla da dođem ranije, da bi mi pokazala kako se priprema to nacionalno austrijsko jelo; češke šnicle i Malakoff torta.
Nekako mi je bilo čudno da se austrijsko nacionalno jelo zove češke šnicle, kao i Malakoff torta, čije je ime tek zvučalo proruski, ali, ako se zna istorija Austrije i habsburške monarhije, sve je imalo svoj red i sve se kockice poslažu na svoje mesto.
Te, češke šnicle, se prave od barenog krompira i u njima nema mesa uopšte.
Ja volim krompir i sva jela od krompira tako da mi to nije ni malo smetalo, jer je ukus bio izvanredan.
Za Malakoff tortu nisam nikad čula do tad, ali je definitivno ona postala, moj omiljeni slatkiš dugi niz godina nakon te moje prve degustacije tetka Elzine torte, tim pre što se priprema veoma brzo i jednostavno, a pri tom se ne peče.
Od tetka Elze sam saznala da je to bila omiljena torta maršala Konjeva, visokog savezničkog komesara za Austriju posle drugog svetskog rata.
Ručak je bio neobičan za mene, devojčicu sa Balkana gde su svi ručkovi počinjali supom ili čorbom, što ovde nije bio slučaj, sa neizostavnim mesom, što takođe nije bio slučaj, sa obaveznom slatkom pitom posle ručka, što opet nije bio slučaj jer jer slatkiš bila predivno ukrašena i divnog ukusa torta za koju pre tog, nisam znala ni da postoji.
No, najlepše od svega je bio poklon koji sam dobila od tetka Elze. Poklonila mi je divan, pravi kišobran za dame prelepih duginih boja.
Nisam znala da tetka Elza sama pravi kišobrane, u maloj kućnoj radionici čime je popunjavala kućni budžet.
Malo je reći da sam od momenta kad sam ga dobila naprosto obožavala svoj kišobran. Nosila sam ga svuda sa sobom, za svaki slučaj, čak i kada nebo nije slutilo na kišu.
Jednom sam ga zaboravila u kupeu voza kojim sam išla za Beč, u jednu od svojih obaveznih jednodnevnih poseta austrijske prestonice sve vreme mog letnjeg raspusta. Shvatila sam da ga nemam tek kad sam stigla do mesta svog tadašnjeg isplaniranog obilaska.
Bila sam strašno tužna. Za nevolju i kiša je počela da pada tog poslepodneva pri povratku kući.
Uvek sam u vozu koji je saobraćao od Beča prema St. Andre- Werden sedela u jednom istom kupeo, na jednom istom sedištu, ukoliko bi bilo slobodno.
Već posle nekoliko takvih izleta i kondukteri su me prepoznavali. Da li je to bilo jer se iz aviona videlo da nisam Austrijanka, ili je to bilo jer sam bila uglavnom sama, ređe sa Peterom, kako god, tog dana kad sam izgubila moj prvi kišobran, "moje" mesto je bilo slobodno, ali baš tamo gde sam ga i ostavila, čekao me je i moj kišobran.
Vozio se, više puta, do Tulna i natrag za Beč, sve do mog povratka kući u vozu i niko ga nije "pozajmio za uvek", kako mi je rekao i kondukter, kada je došao da mi proveri kartu.
Poslednje godine srednje škole jedna od žica na kišobranu je pukla i ja sam, odnela svoj prvi kišobran na popravku. Imala sam već više kišobrana, ali kišobran od tetka Elze sam najviše volela. Nisu mu mogli konkuristai ni oni manji, koji su se mogli smestiti u školsku torbu.
Postojala je jedna, poslednja radnja za popravku kišobrana u Ruzveltovoj ulici u Beogradu gde je završio na popravci moj, dugin kišobran, kako sam ga zvala.
Često bih odlazila da proverim, da li je majstor uspeo da pronađe i zameni žicu na mom kišobranu, jer ih je bilo teško nabaviti, bar tako mi je on govorio.
Jednog dana, kada sam došla do radnje, ostala sam potpuno iznenađena. Na mestu gde je do par dana pre tog bila radnja za popravku kišobrana, trsila se radnja za izradu roletni.
Ušla sam u radnju da pitam kud je nestala radnja za popravku kišobrana?
Mlađi muškarac mi je rekao da je to bila radnja njegovog oca i da je on otišao u penziju, a da je on otvorio svoju delatnost na mestu iste.
Šta je bilo sa kišobranima, nepopravljenim, među kojima je bio i moj, dugin kišobran?
Samo je slenuo ramenima.
E sad, da me neko pita zašto sam sve ovo pisala rekla bih mu da sam pre neki dan, na jednom blogu, pročitala lep tekst o staroj radnji za popravki kišobrana u jednom gradu na obali Jadrana i to mi je drmnulo damare i pokrenulo sećanje na moj prvi kišobran. Čudno je to kako čoveku navrnu neka izgubljena sećanja.
Izgubljena, ili skrivena, očigledno, negde u nekoj od fijoka, engrama, u nekom od delova sive mase.
A recept za Malakoff tortu , ako hoćete, ima jedan koji je isti kao i tetka Elzin.
Samo, nema više kišobrana kao što je bio moj prvi kišobran, duga, koji sam dobila od nje na poklon.



недеља, 13. јул 2014.

Ja mislim i delam Ubuntu #Budi Ubuntu



Jedan od mojih prvih mladih prijatelja sa FB, kojeg veoma cenim i od kojeg mnogo učim, Miloš Miladinović iz Prokuplja, bloger, kao i ja, me skoro pozvao i zamolio da napišem nešto o Ubuntu filozofiji i načinu življenja. Imala sam prilike, a i želje, da pročitam nešto na tu temu i sve što sam saznala me je fasciniralo i ulilo mi neku novu nadu u bolje sutra.
Naime, Ubuntu, imali ste sigurno prilike da saznate šta to znači, ali nije zgoreg ponoviti, je jednostavnim jezikom, ili ti našim jezikom rečeno humanost na delu.
Postupanje prema drugima u smislu da i oni postupaju prema nama baš onako kako bismo mi voleli da nas drugi tretiraju.
Ni malo me ne čudi da se Ubuntu filozofija javila u Africi, još u devetnaestom veku, jer, ako se ima u vidu da su odande robovi odvođeni u Novi svet gde su živeli, a svi znamo kako su živeli veoma dugi niz godina, zahvaljujući istorijskim dokumentima, filmovima na temu robovlasništva u osamnaestom veku, ali i zahvaljujući potresnoj knizi Herijet Bičer Stou, "Čiča Tomina koliba". Ako se ima u vidu, da su ljude crne boje kože u njihovoj postojbini, Africi, beli došljaci godinama, vekovima čak, tretirali kao ljudska bića drugog reda, ako znamo da je u Južnoafričkoj uniji, kasnije republici, dugo bio na snazi zakon o aparthejdu, onda je sasvim normalno da oni čiji je dignitet dugogodišnje urušavan i nipodaštavan i iznedre ovu filozofiju, način razmišljanja, a još prirodnije je da mu daju naziv na svom jeziku, jetiku Bantu crnaca, Ubuntu.
Svi oni koji su osetili torturu, mučenje, ponižavanje i život nedostojan ljudskog bića, a ljudi crne rase to znaju najbolje, znaju i kako i koliko znači život kroz Ubuntu filozofiju tj. filozofiju ljubavi, jednakosti, humanosti i čovečnosti jer to je sama suština ljudskog načina življenja ljudi. Humanost na delu. Nigde se, kao u Africi ne deli zdušno sve ono što se ima između sebe tj. sa onima koji imaju manje ili nemaju ništa. Šta više ogromno zadovoljstvo je kod svih koji tako žive i rade.
Neko će reći da je to nova era socijalizma, komunizma čak.
Ne bih pravila paralelu između ovih društvenih uređenja i Ubuntu filozofije koja izvire iz srca samih ljudi koji ovako misle i delaju. Ovde je osnovni pokretač ljubav prema čoveku, bližnjem svome, drugim ljudima, na način kako bi svako od nas voleo da mu se priđe, da mu se pomogne, da se uvažava.
Ima tu nečeg i od one francuske krilatice iz neslavno završene francuske revolucije; jednakost, bratstvo, sloboda, ali u ovom slučaju, kod Ubuntu filozofije, za sve ljude, bez obzira odakle su, koje su boje kože, koje su vere, gde žive, jer je od svega najvažnije da su ljudi, kako ja volim da kažem umna bića.
Nije onda ni čudo da se diljem sveta stvaraju društva po principu Ubuntu filozofije koja dele između sebe i dostignuća nove tehnologije kao što je besplatni Ubuntu operativni sistem, osnivanje zajednica koje imaju za cilj da svim ljudima koji žele da se služe ovim novim sistemom pomogne i omogući da do svega dođu na najlakši potpuno besplatan način. To opet ima za cilj da učini dostupnim znanje i tehnološke inovacije svima nezavisno gde su, jesu li materijalno obezbeđeni ili ne, već da svi imaju jednak pristup ovoj globalnoj internet mreži koja apsolutno svima onda pruža iste mogućnosti i mogućnost širenja znanja i vidika.
Mene lično raduje činjenica da je ovako nešto započelo baš u Africi i da se sad već jednom zavidnom progresijom širi širom sveta, pre svega među mladom populacijom, čime se uspostavlja baš ono što i sama ova filozofija propagira svojim postojanjem, a to je zajedništvo, uzajamna solidarnost i pomoć.
Kada neko tako jednostavnim rečima objasni; Ja sam to što jesam jer smo svi isto, onda nas te reči pokrenu na delo, na pružanje ruke onom preko puta nas, ako mu je potrebna i to ne zbog tog što mi imamo npr. više, već zato što je to u suštini sasvim normalno ili što bi trebalo tako da bude.
Ovaj svet nije stvoren za izabranu manjinu ma kojeg osnova, već za sve ljude, što nikako ne znači da se samim tim stvara nekakva vrsta uravnilovke. Naprotiv. Ovde itekako svi oni koji imaju prirodnog dara da se izdvoje intelektualno, tek time imaju moralnu i etičku obavezu, po meni, da žive baš po Ubuntu filozofiji tim pre što su i mnogi velikani, poput jedinstvenog Tesle, živeli upravo tako i ne znajući, dajući neštedimice sve svoje znanje, moć koju ono daje svima nama neštedimice i štedro.
E zato je Ubuntu filozofija jedna nova budućnost kroz novi pokret koji treba da se putem svih nas širi geometrijskom progresijom diljem sveta i da prodre do svih delova sveta i do svih ljudi ne bismo li bar donekle za svog veka, a sa željom da tako i potraje i posle nas, bilji bolji danas i sutra, no što smo bili juče.










уторак, 24. јун 2014.

Azurno plavo









Zakuvavala sam kafu dok je Ana već sedela na terasi. Obe smo volele da ustajemo rano, da lagano, uz priču, ispijemo prvu jutarnju kafu, a tek posle nje započinjale bismo sa dnevnim rasporedom. Ove godine smo zajedno došle na more, u Grčku, desetak dana, da se odmorimo same od svega i svih.
  • Dođi, Mila, pogledaj, pozvala me drugarica!
Noseći poslužavnik sa džezvom skuvane kafe i dve oveće šoljice uputih se ka terasi radoznala, zašto li me nestrpljivo zove, kad zna da ću i sama doći.
Ana je sedela zavaljena u udobnoj stolici i zaneseno zurila u nebo.
  • Ovakve boje su bile i njegove oči. Azurno plave.
  • Čije, upitala sam je?Kako se zvao?
  • Zvali smo ga svi Cvetko. Ime mu je bilo kao i jednog od blizanaca, onih, iz narodne epske pesme.
  • Nisi mi pričala o njemu. Ajde, na sunce sa tim, rekla sam joj!
. . . . .
Utrčale su iznebuha u sobu. Leškarila sam na krevetu i čitala knjigu.
  • Ustaj, brzo, idemo u trpezariju!
  • Šta ćemo tamo, već smo večerale, pitala sam ih dok su me one vukle, podižući me iz kreveta, jedna za jednu, druga za drugu ruku?
  • Videćeš, tajanstveno su odgovorile i već smo bile na hodniku hotela gde smo otseli grabeći ka trpezariji.
Zastale smo na polovini stepeništa. One su se oslonile na ogradu, ne ispuštajući moje ruke.
  • Pogledaj, rukom mi je pokazala Danka svojim kažiprstom u pravcu sredine trpezarije koja je bila puna!
Stigla je nova grupa đaka, kao i mi, pred veče i odmah su seli da večeraju špagete Bolonjeze. Žamor se širio prostranom dvoranom koja je bila trpezarija hotela "Orce Nikolov", na Ohridskom jezeru. Gledala sam u pravcu njenog prsta, ali osim lica meni nepoznatih vršnjaka ništa drugo nisam zapažala.
  • Jel ga vidiš?
  • Koga?
  • Kako ga ne vidiš? Evo, upravo sad gleda u nas, tačnije u tebe.
Pogledah pažljivije u pravcu njenog prsta i izgubih dah. U istom trenutku, viljuška je ostala da stoji u vazduhu u ruci koja je krenula da je prinese ustima, a sa nje je visio jedan rezanac, špageta, obložen crvenom bojom sosa od paradajza.
Pogledi su nam ponirali jedan u drugi u jednoj dugoj sekundi prepoznavanja. Njegov, azurno plav, moj boje zrelog kestena u oktobru.
Zadrhtala sam i naglo se okrenula, otrčavši sa stepenica, na kojima smo  stajale. Obe su krenule zamnom uzvikujući nešto, ali ih ja nisam čula.
Mutilo mi se u glavi i roj misli mi je kolao glavom brzinom kaleidoskopa; odlazak u biološki muzej, žuta poklonjena ruža, meni, sladoled koji nisam htela da uzmem od njega jer me je bilo stid od drugara koji su nas zavitlavali da samo mi jedini ne shvatamo da se volimo, reči moje najdraže profesorke da ne budem okrutna, da su dečaci vrlo osetljivi u tim godinama, jedan poljubac koji je, kao leptir sa dlana uputio u mom pravcu kad smo se oprašatali posle jednog časa sa decom iz trećeg tri, gde smo oboje bili pionirski predvodnici, tuga u mom srcu kada sam shvatila da je promenio školu...
On je bio moja prva simpatija, moja, mislila sam tajna, ali je bilo očito da je ta energija, koja se osećala kad bismo bili blizu jedno drugog, bila prepoznatljiva, svima, osim nama samima, ili smo je se mi toliko mnogo plašili da osim pogleda, često, skrivenih od svih, nismo nikad ništa više  razmenili. Strah da ne bude odbijen, ne budem odbijena, bio je jači od osećanja koja su svi listom videli i prepoznali, dok smo ih mi negirali.
Ko bi znao zbog čega.
 Bili smo klinci, osnovci, ali, ja sam znala da mi je drag, da volim te njegove nebesko plave oči i osećala sam da se i ja njemu sviđam. Prijalo mi je da mi iznenada, kao slučajno, dotakne kosu u prolazu.
A kosa, moja, bila je vrana, duga, talasasta. Sve devojčice su mi zavidele na njoj.
I sad je ovde, u istom hotelu gde smo bili mi, moj razred i još tri druga razreda, od kojih je jedan bio i njegov nekadašnji, na ekskurziji, posle završetka male mature.
Uletela sam u sobu i sručila se na krevet umorna i prazna. Mislila sam da sam ga zaboravila, da je sve to bila samo moja uobrazilja, ta moja simpatija, ali večeras..
Šta je ovo večeras? Zašto mi srce tuče kao konjski galop i usne mi se suše, a pogled mi bludi?
Sutradan smo se sreli na brodu koji je đake obe škole vozio u Sveti Naum. Bio je to poseban dan, dan totalnog pomraćenja Sunca baš tu, na Ohridskom jezeru. Nekolicina nas je sedela na palubi, pored ograde broda držeći mala, razbijena stakalaca koja smo prethodnog dana kupili kod nekog automehaničara u starom gradu, u Ohridu.
On se tiskao uz nas. Videla sam da se vrzma oko mene, gurajući se da mi bude što bliže. Pravila sam se da ga ne vidim jer, videla sam jedne tužne, crne oči, meni nepoznate devojčice koja je pratila u stopu svaki njegov pokret. Shvatila sam, voli ga, kao i ja. Samo, on je sad bliže njoj nego meni, razmišljala sam.
Krišom, ispod oka, gledala sam kako se smeje, isto, grleno, dok su mu se na obrazima pravile one dve simpatične jamice.
Na izvorištu Drima je bio tik iza nas, ali je i devojčica sa tužnim očima bila veoma blizu, njega. On joj je nešto pričao gestikulirajući, a njen pogled bi se još više zatamneo i oči bi dobile neki suzni sjaj. Onda bi se okrenuo ka meni u osmehnuo se onim njegovim širokim osmehom dok su mu ona dva plava oka, boje neba svetlela nekim kristalnim sjajem.
Ivanka, moja najmilija profesorka, njegova bivša razredna, je namignula u mom pravcu, a ja sam samo sklonila pogled i od njega i od nje.
Godine su prolazile odnoseći sobom istočeni život. Nikad nisam mislila o njemu jer, nikad više nisam srela oči azurno plave boje. Jednom, u prolazu, kod Vukovog spomenika, očešali smo se jedno o drugo u mimohodu. Nije me prepoznao, nije me ni video.
Drugi put, ja sam šetala svoju ćerku u kolicima pored hale Pionir i znatiželjno bacila pogled ka biletarnici gde je nekoliko mladića stajalo u redu. Iza otvora biletarnice u trenutku su zasijale poznate plave oči. Trenutak prepoznavanja, mene i njega i moj beg dalje, žurno, što pre, da se sakrijem od pogleda i stida što sam bila još uvek sa viškom kilograma.
Prošlo je novih deset godina. Išli smo na more, kao i uvek vozom, spavaćim kolima. Moji mališani, ćerka i sin su žurno grabili kroz hodnik vagona žureći da što pre zauzmu kupe i da se raskomote. Obožavali su putovanje na more, spavaćim kolima. Čim bi zauzeli svaki svoje mesto počinjao bi dobro poznati ritual; večera, skidanje u pižame i priprema za spavanje. Moj suprug je ostao da kupi još neke novine, jer je znao da će mi trebati, pošto ja nikad ne spavam na putovanjima.
Stajala sam ispred ulaza u vagon, smejući se svome sinu koji je izvirivao kroz prozor i odjednom susrela se sa pogledom azurno plavih očiju.
  • Ma da li je moguće da si to ti, čula sam poznati glas?
Širok osmeh se razlio preko zaobljenog, bucmastog lica na kojem su se caklile poznate plave oči. Sve drugo, telo, poveći stomak, razbarušena proseda kosa, nekada svilenkasta, plava, bili su mi nepoznati.
  • Ništa se nisi promenila, nastavio je u istom veselom tonu, on, Cvetko, kako smo ga svi zvali, moja nekadašnja simpatija iz osnovne škole.
  • Neće baš biti da je to tako, odgovorih mu, svi smo se promenili. Znaš li ti koliko je godina iza nas?
  • Znam, mnogo, ali se ti smeješ na isti način kao i nekad. Znaš li da sam te video jednom, kad sam menjao jednog kolegu na biletarnici Pionira. To si bila ti, siguran sam. I onda si se smejala, jednoj bebi u kolicima, tvojoj?
  • Da to je ova moja devojčica. Bilo je to pre celih deset godina, odgovorila sam. Kako si me prepoznao kad sam bila baš debela?
  • Pa rekoh ti, po osmehu. Po tome te pamtim, po tvom, kako smo u šali, da ne znaš, govorili između sebe, kalodontskom osmehu. Niko nije imao tako lep osmeh kao ti.
  • A niko nije imao oči azurno plave boje kao ti, uzvratila sam mu na isti način. Ovog puta bez osećaja nesigurnosti.
Lepo smo se ispričali to veče, upoznali svoje bračne drugove. On je imao dve devojčice, nešto mlađe od moje dece, koje su obe ličile na majku.
Oprostili smo se sledećeg jutra na stanici u Zadru.
Nikad se više nismo sreli. Ne znam da li me se seti on, po nekad, da li me pamti, po osmehu, kako je rekao, ali ja se njega često setim, posebno kad nebo poprimi tu divnu azurno plavu boju kakve su bile i njegove oči, oči mog školskog druga, moje prve, ja sam mislila, tajne simpatije, ali, za koju su svi znali, jer kašalj i ljubav, ne mogu da se sakriju, završila je Ana svoju priču i dalje zaneseno gledajući u nebo.
Kafa joj se u međuvremenu ohladila.


четвртак, 19. јун 2014.

Nek crknem od muke, al' neću da popustim



Ne mogu da kažem da sam se zainatila, onako baš, ali ima i toga u mojoj odluci da svoju telesnu masu, slobodno čitaj kilažu, gojaznost, debljinu, ma od volje ti, dovedem u pristojno stanje. I nije da to nisam radila svih ovih, nemoj da me vučeš za jezik koliko godina, jer ću onda morati da priznam i koliko sam stara, mada, mislim da se to iz aviona vidi i da, osim mog vrapaca Živka, znaju i svi ostali vrapci, jedno mali milion puta. Nekad uspešno, nekad neuspešno što je, ako ću da budem iskrena, što kažu klinci, do koske, je bilo uvek i svagda najviše do mene, ali ipak i do same "dijete". Nije da mi one, te dijete nisu pasovale, ili da su mi smetale, ili da su imale neku veliku falinku, osim što je za pojedine trebalo odrešiti kesu, koja je, da se ne lažemo, skoro hronično bila poluprazna, dobro, može i polupuna, ko kako voli da gleda na stvari, ali, skoro redovno bih se vraćala na početno stanje tj. na onaj broj na vagi od kojeg sam i počinjala to moje veliko spremanje mene same i mog izgleda, a Boga mi, često sam i dodavala u proseku, bar, brat bratu minimum još dve kile  odozgore. Jeste, teralo me to do očaja, do ludila, onog mentalnog rastura kad ne znaš više šta da preduzmeš, a hoćeš, iz sve snage hoćeš, da stvari dovedeš u red.
Tako to traje jedno kusur godina, manje ili više, izučavam ja pomno ishranu, namirnice, malo mi bilo što sam to već učila, ne jednom nego dva puta, dok sam se školovala, čitam, kupujem sve na temu zdrava ishrana, kako do boljeg zdravlja uz pomoć pravilne ishrane, kao da se, ne daj Bože, hranim svih ovih godina nepravilno i najzad, posle raznoraznih eksperimentisanja, jer kako nazvati sva ta dešavanja koja sam sama sebi radila svih ovih godina, pronađoh sebe u jednom, za mene najboljem načinu hranjenja tj. jedenja.
Ma trebalo mi je stvarno mnogo dugo da sedenem da se presaberem, oduzmem i da napravim plan prioriteta tj. želja u vezi sa problemom debljine.
 Šta je meni u tome, što sam debela smetalo? Trebalo je najiskrenije odgovoriti na to jednostavno, surovo pitanje.
Dugi niz godina nije mi smetalo ništa. Tim pre, što ako bih, a jesam, časna reč, bilo kom najiskrenije i rekla koliko imam kilograma, uvek nailazila na začuđen izraz lica i to ne onaj, kao, iju, pa jel stvarno, već zapanjen izraz lica, jer, ruku na srce, nikad nisam izgledala kao i da zaista imam toliki broj kilograma. Ali, vaga ne laže.
Nije mi smetalo jer sam se veoma lepo osećala u svojoj koži, bila sam više nego pokretna, možda čak i previše, mogla sam da odradim mnoge vežbe koji nisu mogli ni mlađi od mene, uvek mi je falilo do cele špage, čak i debeloj 10 cm. jer, kad ne vežbaš uredno, to ide malo teže, ali postojale su smetnje koje su meni počele onako baš da idu na živce, a i da mi smetaju iz sve snage.
 Nisam mogla da se popnem do trećeg sprata, a da se ne zaduvam ko lokomotiva.
 Nisam mogla da isečem sopstvene nokte na nogama, a da se ne zamorim ko da sam orala celi dan, jer mi je stomak, meni, koja sam isti uvek imala ravan ko tepsija, nekad i sa pločicama, smetao da to odradim. Morala sam  da se bar jedno tri puta odmorim i uhvatim vazduh i zalet za nastavak jedne tako jednostavne radnje.
Mogla sam ja opet, da odem kod pedikira da odradi to on stručno, umesto mene, ali nisam nikako mogla da prebolim jedno takvo "stručno" odrađene nokte posle čega sam dugo nosila samo patike, one što liče na nekadašnje selenitske, platnene, dok mi se nokti nisu oporavili. Sreća moja da je bilo leto i da sam bila na odmoru, preživeh nekako.
E uvideh najzad da je onaj rogati odneo šalu i da floskula kojom sam sebi gladila sujetu, za koju umem da kažem da je, kao nemam, al eto, pojavi se ona iz nekog skrivenog čoška po nekad na neku posebnu temu, da je bolje da ljulja nego da žulja, nešto što više ne pije vodu.
Možda bih ja bauljala tako iztražujući i dalje šta mi valja činiti i šta je to najbolje za mene da se dovedem u red, da me nije drmnuo, onako, što bi rekla moja kuma Poleksija, izvečeri u tajnosti, skok krvnog pritiska iz čista mira. Istini za volju, nisam popila lekove tog dana. Šta ću. Nikako da se naviknem da to radim i sama uredno i na vreme, a umem drugima da držim slovo kako je to od velike važnosti, kako ovo, kako ono..
To veče sam stvarno mislila da odoh Bogu na ispovest. Ma što da se foliram, uplašila sam se da me ne drmne šlog, a Boga mi i da ne umrem pre vremena. Džaba svima onima, pa i meni, koji kažu, kao, ne bojim se ja smrti, jednom se živi.
Jeste, tačno je da se jednom živi, al što da umrem kad mi vreme nije? Bar ja mislim da mi nije bilo vreme da umrem baš to veče, na dan godišnjice braka, pred Novu Godinu. Ma molim te, ko još umire uoči praznika?
I tako, bila mi hitna pomoć, prvi put u životu i ..bilo mi bolje.
Sutradan, odoh ja da lepo uradim sve analize, za pregled koji sam sebi odredila sama.
Kako sama? Lepo. Svi smo mi sebi sami najbolji "lekari" i još kako svi dobro znamo šta nam valja činiti.  A kad? 
E i to znamo. Samo se često pravimo ludi kad smo mi sami u pitanju.
Tako ja reših da lepo odem kod stručnjaka da potražim podršku i da lepo krenem da skidam sve salo sa sebe, kao zmija košuljicu kad menja.
Evo mene kako to uredno radim već duže vreme, borim se za sebe, a protiv sebe.
Kako sad protiv sebe? Pa lepo. Izbalansirala sam ishranu, hranim se uredno, na vreme, pravilno, ali...nema ni S od slatkiša.
Jedva sam iskukala na poslednjoj kontroli da dobijem malo voća, a oni, ko da mi svoje daju dozvolili samo tri puta nedeljno po 150g trešanja, koje su u međuvremeno prošle, višanja, koje volim samo u kolačima i koje kad jedem, pa nek su i one slađe, marele, ko stipsu da jedem, ili 150g. malina, koje kad kupiš dok dođeš kući sa pijace možeš i da ih baciš, već su gnjile, da ne kažem trule, jer, dok stignu do pijace onako sveže i osetljive, teško da izdrže još jedno, komatanje do moje kuće.
I tako, shvatili ste, voće i ne jedem.
Ide mi, nije da mi ne ide ovakav način ishrane, imam i zavidnih, veoma dobrih postignutih rezultata i neću da odustanem, ali imam jedan veliki problem.
Svakog dana odem i pročitam postove svojih drugara blogera u grupi Blogeri na FB.
 A tamo, ikebana od kolača, torti, slatkiša, te ovih, te onih, te ovakav recept, te onakav recept. 
Meni rastu zazubice, parim oči na sve te lepe slike, bale mi cure na iste, mozak mi radi grozničavo, traži slatkiš, hoće bre da jede kolače i kvit.
Ja onda stanem, pustim da prođe malo vremena, popijem jednu limunadu, a čaša, velika, ko tegla, ima više od 300 ml. Onda opet popijem još jednu limunadu, al'... teško mi.
Sačekam da vidim, jel to mozak traži kolače ili telo? Mučim se, sva sreća, ne znojim se ko amalin, ali vidim i to će uskoro da me strefi.
Ono, rekli oni meni da kad me tako uhvati neizdrž da jedem slatko, da uzmem dve kockice crne čokolade, da lizuckam i da će da prođe, al' ja to ne radim.
 Kako da uzmem dve kockice kad ja volim crnu čokoladu, uzgred, tu jedinu i volim i kad jedem, onda pojedem dve štangle i tek onda stanem. Znam ja da ni dve štangle nisu mnogo, al' nevolja je u meni. Ako nešto odlučim da isteram kako treba i valja, ne odustajem, što bi rekla moja baba Stanojka, ne pljujem pa ližem.
Zna se, odlučila sam da se penjem na treći sprat, a da se ne zaduvam i evo me, gde to već uspevam. Nokte odavno sečem bez problema, jer sam i tu mortadelu od sala skinula sa stomaka. Ne ulazim još u neke zacrtane pantalone, ali polako, ima dana.
Nisam se ja tovila ko prase, uoči Božića, vek polako, natenane, pa ću polako natenane i da skidam sve ovo salce, onako, serbez.
Samo, kako da rešim problem kolača i želje za slatkišima? Jel znate vi kakva je to natčovečanska borba da se boriš sam sa sobom?
Ima rešenja i za to, a sve mi se čini da je najbolje da ne čitam recepte food blogera i ne gledam sve te zamamne sličice koje postavljaju na svoje tekstove već da se bacim na šetnju svaki put kad mi dođe poriv da jedem slatko.
 I da popijem još jedno litar limunade.
To ako me ne izvadi iz ove slatkočežnjujuće 
krize koja traje i preti da me izbaci iz koloseka, ništa neće.
Eh, istine radi moram da vam kažem, nema šanse da se pokolebam u naumu.
Možete slobodno da me zovete inadžijom, jer neću da popustim pred slatkim porokom, mojim.
Neka me, ali ja želim da budem i da jesam zdrava, pa to ti je.
PS: Ako ste uspeli sve da pročitate, sledi nagrada, recept za jedan brzopotezan slatkiš  :)
      
      Štapići od kokosa

Potreban materijal: 100g kokosovog brašna
                              100g rendane kore od narandže
                              100g prah šećera
                               jedno belance
                              50g istopljene čokolade
                              2 kafene kašičice ulja  
Od svega ovog napraviti ujednačenu masu. Oblikovati u vidu valjka i iseći na jednake komadiće pa od njih napraviti štapiće. Krajeve štapića, umakati u istopljenu čokoladu u koju ste dodali i one dve kašičice ulja.
Poređati na pleh i sušiti na vazduhu!
Prijatno vam bilo!  
 PSS: Nema slike!
 Taman posla da još i ovde gledam sliku slatkiša, još sa kokosom, kojeg obožavam, a hoću da crknem od muke što ne smem ni da ih probam :(