среда, 04. март 2015.

Feng Shui i Lucky Penny






Posmatrao je ženu ispred sebe i novčanik koji je izvadila iz tašne. Bio je crvene boje, od veštačke kože, sa običnom kopčom na provlačenje. Crveni novčanik,  ko još nosi crveni novčanik u tašni? Odličan mamac za džeparoše, prošlo mu je kroz glavu.
  • Gospođo Jurišić, ispraznite svoj novčanik! Zašto osim novca imate sijaset drangulija u novčaniku? Imate tri ikone, sličice u novčaniku? Ikonu Majke Božje, ikonu Svete Petke, čija je ovo ikona? Razumem da imate ove kartice za raznorazne popuste, ali ikone? I šta vam je ovo, ovo slonče?
Hoćete li nešto od ovog da zadržite?
  • Da, oglasila se gospođa Jurišić? Veoma bih volela da zadržim uz sebe baš to slonče, koje ste pokazali. To nije obično slonče. Kao što možete videti, to je veoma malo slonče, kao kasica i zove se Lucky Penny, srećni novčić.
Za njega me vezuju neke lepe uspomene. Osim tog, kažu, mudri Kinezi, da donosi sreću i blagostanje. Jeste li čuli za filozofiju Feng Shui gospodine inspektore? Stara je preko 5000 godina. Vodi poreklo iz Kine i po njoj su, mahom, živeli i vladali se svi veliki kineski carevi. Čak i sam Mao Cedung je živeo upravljajući se smernicama Feng Shui filozofije.
Ja sam to slonče dobila od svog sina, kad sam ga prvi put posetila u Kanadi. Ima tome već, Bože, nisam ni znala da ima već trinaest godina. Ala vreme leti. Znate, operisala sam rak, mada ja volim da kažem da sam se operisala od ružne reči. Tako mi je to mnogo prihvatljivije i nekako, obično. Imala sam strah, posle te operacije, da iako su rekli da je sve u redu i da živim normalno, bojala sam se. Samo onaj, ko se susreo sa istom bolešću može da razume taj strah, strah od smrti, strah od odlaska, posebno od onih najvoljenijih, a ja sam ih imala. Svoju decu, ćerku i sina. Ćerka je još studirala, a moj sin je, gospodine inspektore, otišao u Kanadu da tamo počne neki bolji i nadao se, nadali smo se svi, lepši i ispunjeniji život no što smo ga mi imali i imamo ga, ovde u ovoj našoj zemlji Srbiji.
On nije znao da sam se razbolela. Nismo hteli, niko da ga opterećujemo više no što je već bio opterećen pronalaženjem sebe u potpuno novoj sredini. U svemu novoj, daleko, preko pola sveta od svih nas, kulturološki različitoj, ogromnoj zemlji. Dobro, jezik je znao, ali sve ostalo se dijametralno razlikovalo od sredine iz koje je otišao. Trebalo je iščupati korenje i presaditi se ponovo negde, ponovo početi život iz početka, započeti sve.
Onda smo se dogovrili, moj suprug i ja, da pozajmimo novac za moju avionsku kartu i nešto malo novca da imam uz sebe, da ne budem baš sto posto na teretu našem sinu i uspeli smo da se organizujemo. Dobila sam bez problema kanadsku vizu i prvu put, odletela preko atlantika, na drugi kontinent u meni potpuno strani deo sveta. Iako sam se plašila tog 13 sati dugog leta preko okeana, želja koju sam imala u sebi i koja me gonila da odem na to putovanje, da vidim svog sina posle tri godine, bila je jača. E to slonče, Lucky Penny, je samo moj suvenir iz Kanade, koji sam zadržala za sebe.
Kupili smo ga sasvim slučajno, premda ja uopšte ne verujem u slučajnosti. Mislim da je on čekao na mene, da bude baš moj.

Šetali smo jednog dana centrom Otave. Obilazili smo kompleks gde se nalazio kanadski parlament i uži centar grada. Otava je veliki, razuđen grad i nimalo ne liči na evropske gradove, osim, samog centra grada kome pripada i ulica Sparks, pešačka gradska zona u kojoj se nalazila i ta radnja, prodavnica suvenira i razglednica. Setila sam se da bi bilo lepo, da pošaljem par razglednica prijateljima i rođacima u Srbiji. Verovala sam da bi se obradovali tome, tim pre, što je običaj pisanja razglednica sa putovanja, lagao bledeo u našoj sredini. Prodavnica je bila, moglo bi se reči pretrpana razglednicama, raznoraznim suvenirima vezanim za Kanadu i kanadsku kulturu. Bilo je tu za svakog po nešto; slika sa omiljenim lunijem, luni je njihova omiljena ptica, močvarica, lunja, koju su čak ovekovečili i na jednoj od svojih novčanica, slike sa medvedima grizlijima, slike dabrova iz kanadskih jezera, slike svih kanadskih pokrajina, njihovih rendžera obučenih u crveno ili  kao figura svega tog. Samo možete da zamislite koliko je teško da se bilo šta od tog odabere, iako, ruku na srce, svega je bilo i za svaki džep, ali ne i za moj, jer, ništa od tog nije koštalo manje od 10 do 20 kanadskih dolara. Osim tog, razmišljala sam, šta će mi bilo šta od svih tih slika, ili predmeta. Sve to skuplja prašinu, a meni je nje bilo dosta. Uostalom, kako sam odlučila da promenim svoj život, na bolje, nadala sam se, jedan od planova da to i ostvarim je bio i držanje krpe za pranje bilo čega u ruci, daleko manje no što sam ja to upražnjavala. Tako su sve te primamljive sitnice meni bile nepotrebne. Kupila sam desetak razglednica i došla sam na kasu da ih platim. E tu sam ugledala ovo slonče. Stajalo je samo, u jednoj maloj kutiji tik uz kasu. Pogledajte gospodine inspektore, kako je interesantno. Slonče je zlatne boje, a Lucky Penny je bronzane boje. Na jednoj strani ima lik engleske kraljice Elizabete, a na drugoj strani su kanadski listovi javora, najvećeg nacionalnog simbola Kanade. Pa zna se, oni i na svojoj državnoj zastavi imaju list javora. Vidite, da se to moje slonče dobrano izlizalo, od nošenja u novčaniku, čak mu je surla malo manja, slomljena, ali meni to ne smeta.
Od kad imam to slonče sa sobom, u svom novčaniku, imam uvek sa sobom para. Ne, nemam mnogo para da se razumemo, ali moj novčanik nije nikad prazan. A dešavalo se, još kako se dešavalo, da nemam ni dinar u njemu, pre no što sam stavila ovo malo slonče sa Lucky penijem. Znam, reći ćete da sam sujeverna, ali ovo nema ama baš niakve veze sa sujeverjem, jer, ovo slonče je, kako sam vam već rekla, simbol blagostanja po Feng Shui filozofiji.
Ja volim Feng Shui gospodine inspektore i izučavam ga u granicama svojih mogućnosti više od 20 godina. Meni čini dobro. Ne znam, da li je to zato, jer verujem u tu filozofiju, a i ne zanima me.
Znate, stari Latini su govorili; Primum non nocere! Prvo, da ne škodi!
E kako meni upražnjavanje Feng Shui filozofije ne škodi ni malo gospodine inspektore, tako je ja i shodno tome upražnjavam, najviše što mogu u svom životu i evo, ima odjeka. Uvek.

Dokaz je i to malo slonče koje držite u svojoj ruci gospodine inspektore, a koje bih htela da zadržim uz sebe, ukoliko nemate ništa protiv, jer me seća na moje, za sad jedino putovanje u drugi kraj sveta, u Kanadu, odakle nosim divne uspomene, a jedna od njih je i to malo slonče, moj Lucky Penny.  

недеља, 01. март 2015.

Razbijena iluzija




Spremala se za susret sa njim kao da joj je prvi put, veoma pomno i pažljivo. Imala je utisak da mora da mu se dopadne, još više, jer, znala je, instinktom žene je znala da mu se mnogo sviđa. Kao i on njoj. Premda, ako je suditi po prvom susretu, mogao je i da joj se ne dopadne. No on je bio tako trapavo šarmantan, sećala se dok se laganim korakom uputila ka garderoberu.
Obući ću onaj ljubičasti komplet koji sam dobila za rođendan od mame, jer, ona kaže da ističe boju i dubinu mojih plavih očiju, pomislila je. Otvorila je američki plakar i prebirala po drškama vešalica tražeći pravu, a onda je izvukla željeni komplet. Sastojao se od uzane suknje i kratkog, šanel žaketića.
Uz ovo će mi pristajati one sive, lakovane cipele sa šnalom na prednjoj strani zaključila je i sagnula se da bi iz jednog pregradka izvadila baš taj par cipela.
Još samo da pređem češljem kroz kosu i stavim kap dve Magie Noire mirisa, razmišljala je. Taman na vreme jer evo ga, već zvoni. Lagano i sa osmehom na licu, uputila se ka ulaznim vratima ne žureći. Usput je dodirivala stvari čas jednom, čas drugom rukom, kao da ih miluje. Vazduh je prostrujao kad je otvorila vrata, a on ju je žustro uhvatio oko pasa spuštajući na njene usne jedan upijajući poljubac.
  • Spremna, kao i uvek, na vreme. Oduševljen sam kako ti to polazi za rukom rekao joj je, dok je lagano prihvatao njenu ruku i polako zaključavao vrata njenog stana ključem koji mu je pružila.
Vozili su se u tišini. Udobno se zavalila u sedište do njega i okrenula glavu u pravcu kretanja automobila. Drhturila je. Ovo je prvi put da ide u stan jednog muškarca, a pri tom, to je bio muškarac koji joj se izuzetno dopadao. On je pričao nešto sve vreme, ona ga je slušala s pola uha razmišljajući o onome šta sledi, šta će se desiti.
Uskoro su stali. On se obreo kraj njenih vrata i pomogao joj da izađe iz kola. Pažljivo, kao da je od porcelana, uhvatio je ispod ruke i uputili su se , verovala je ulazu u zgradu. Izbrojala je da od auta do vrata koja su zašripala ima 15 koraka. Zatim još sedam do ulaska u lift.
  • Jel ovo jedini lift u zgradi upitala je?
  • Jeste, zgrada nije visoka, ima samo šest spratova. Moj stan je dupleks na šestom spratu, odgovorio je.
Lift je stao. Izašli su i krenuli na levo, tri koraka, zatim opet na levo, ovog puta pet koraka. Pamtila je. Morala je da pamti korake jer su joj pomagali da u svetu “normalnih” i ona živi normalno, jer, za razliku od njega, ona je bila slepa, od rođenja.
  • Evo nas u mome skromnom domu, teatralno je izjavio po ulasku u predsoblje stana. Sedi i raskomoti se.
Zastala je, lagano nakrivivši glavu. Činilo se da nešto osluškuje. Prepoznala je jedan miris u vazduhu, miris bebi losiona. I sama ga je duže vreme koristila zbog alergije, a na predlog doktora kojem se obratila. A onda je osmeh opet ozario njeno lice, zbunjeno, jer je pomislila da je on zaboravio da ona ne vidi i gde to da se raskomoti. Kao da joj čita misli uhvatio je pod ruku i lagano su, u sedam koraka, dospeli u veću sobu. Osetila je to po strujanju vazduha kojeg je bilo obilato. Mora da je neki prozor otvoren, pomislila je. Sigurno su u dnevnoj sobi. Predsoblje je veoma kratko, prošlo joj je kroz glavu.
Dodir baršuna u visini njenih podkolenica upozorio je da je blizu neke fotelje, ili troseda, ili nekog ležaja. Laganim pokretom, oprezno, spustivši pored sebe  jednu ruku raširenog dlana,  spustila se na sedište. Prešla je rukom preko tkanine. Tako je. Bila je od somota. Iza leđa joj je nešto zasmetalo. Rukom je proverila šta i po dodiru shvatila da je malo jastuče, svileno, tačnije, od punijeg tafta, sa jednim delom optočenim malim rišem. Kako li izgleda ostatak sobe, pomislila je, ali sudeći po mekoći materijala za ležaj i jastuče, mora da je uređena veoma elegantno. Ovo nije on sam dekorisao. Mora biti da je angažovao dekoratera, tačnije, ženu dekoratera. Somot više pristaje ženama, prošlo joj je kroz glavu.
  • Odoh da nam skuvam kafu.
  • Divno, za to vreme bih ja mogla samo malo da se osvežim u kupatilu, rekla mu je.
  • Snaći ćeš, se nije daleko, samo pravo, sa leve strane. Imaš do tamo oko 3 metra rekao je dok mu se glas gubio negde sa leve strane.
Ustala je i pošla polako za njegovim glasom, pravo, četiri koraka, zastala i ispružila obe ruke sa strane. Dodirnula je dovratak nekih vrata. Prošla je kroz njih i polako, vrlo oprezno izbrojala još tri koraka.
 Levo, kupatilo je sa leve strane. Miriše prašak za veš i voda. Skrenula je levo, kroz otškrinuta vrata, i naglo  zastala. Prepoznala je miris. Jedinstveni miris mošusa. Koristila ga je svojevremeno i ona sve dok se više nije mogao naći u radnjama za prodaju kozmetike. Rekli su, nema više uvoza. Zato je počela da koristi Magie Noire.
Setila se. Pričao joj je da  često putuje u inostranstvo. Mora da ga je tamo kupio. Za koga? Ko se miriše ovim parfemom? U samo jednom deliću sekunde je shvatila. Njegova žena. Pa da, sinulo joj je. Intenzivni miris bebi losiona koji je osetila u predsoblju stana, a sad i ovaj miris, jasno su govorili sve. On je bio oženjen, nije bio njen, kako se ona nadala sve vreme svih ovih dana koje su proveli zajedno.
Ispružila je ruku u pravcu odakle je miris dolazio. Napipala je bočicu. Stajala je na mašini za veš čija su vrata bila otvorena jer se malo okrznula na njih, ulazeći u kupatilo.
 Uzela je bočicu u ruku i  vratila se nečujno u hodnik, izbrojala još dva koraka, otvorila veoma tiho vrata od stana, sagla se, spustila bočicu ispred vrata, a zatim se podigla i krenula pravo, pet koraka, onda desno, tri koraka i potražila dugme lifta. Brzo je stigao. Ušla je u lift lagano izvlačeći iz svoje torbice svoj dugi, beli rasklopivi štap pripremajući se da izađe iz zgrade. Sama.
Zašto ne, ona je znala da živi sama dok su sigurno drugi mislili da je nemoćna, ovako slepa, u svetu “normalnih”.
...
Kuvao je kafu u kuhinji, za njih dvoje. Morao je da je malo razgali. Primetio je on veoma dobro, da se stisnula u automobilu, dok su se vozili ka njegovom stanu. Kako je samo lepo izgledala u ovom ljubičastom malom, šanel kompletu. Oči su joj, još više, došle do izražaja. Upravo one su ga i privukle njoj. Neobično plave boje, sa odsjajima ljubičaste, kao ametist u prstenu koji je poslednji put kupio svojoj ženi za rođendan.
Otkud mu sad to da se seti svoje žene? Dobro je da je otišla par dana sa malom kod svojih. Imaće više vremena za sebe i ovu slatku malu, slepu devojku koju je sasvim slučajno upoznao, a koja ga je očarala kao retko koja žena do sad.
Sudarili su se na ulaznim vratima tržnog centra. On nije primetio taj dugački, beli štap u njenoj ruci i žustro je hteo da prođe pokraj nje. Žurio je, trebalo je još da stigne da svoje odveze na avion, a pre toga da kupi pelene za malu.U tom njegovom naletu, koji je za tako nežno stvorenje bio, mora biti, prilično silovit, istrgao joj je štap iz ruke. Jesu prošli kroz vrata, ali je ona zastala da bi došla do svog štapa. Seća se, nepogrešivo je pošla na levu stranu, kuda je štap odleteo kad joj ga je on skoro strgao sa ruke. Zadivio ga je taj njen pokret. Nije umeo sebi da objasni kako je mogla znati da je štap upravo odleteo ka toj strani. U trenutku kad se saginjala da dohvati štap, shvatio je da mora biti brži od nje. Skoro da je poskočio, zgrabio štap sa zemlje i pružio joj ga, pravo u istu ruku, odakle ga je netom istrgnuo. Ona se zbunila, odmahnula malo glavom, pri čemu joj se poluduga smeđa kosa nekako obmotala oko vrata dajući joj izgled male, nedužne devojčice. I desilo se. Prvi put je osetio želju da nekog zagrli i zaštiti. Kao kad bi uzeo u naručje svoju malu devojčicu, zakrilivši je pri tom, sebično, od svega i svih, samo na neki, drugi, muški način. Srce mu je zalupalo kao ludo. Bože, nije li ovo ta ljubav na prvi pogled, prostrujalo mu je kroz glavu?
Osvestio se u trenu brzo se izvinjavajući zbunjenoj, slepoj devojci na nezgodi kojom ju je izložio. Onako, iz kurtoazije, pozvao je na piće, čaj, ili kafu, ne bi li joj se i doslovno izvinio i ublažio svoj nepodesan ispad. Pristala je, odmah, što ga je još više zbunilo.
Zaboravio je da žuri kući, zaboravio je na avion, na sve svoje obaveze dok je gledao u te plave, sanjalačke oči pune iskrica.
Od tada je prošlo neko vrteme. Viđali su se svakog dana, nekad kraće, nekad duže, u parku, ili kod nje. A onda je pozvao sebi, u svoj stan. Radovao se kao gimnazijalac tom susretu i nekoj svojoj pritajenoj želji, za njom. Da ga je neko gledao sa strane primetio bi hiljade malih đavolčića koji su se iskrili u tamnim očima. Sanjao je budan strastvene trenutke u njenom zagrljaju i potajno se nadao da se to desi danas. Nije imao nameru da je uplaši. Ne, ona je bila njegova srna i on je želeo da je zaštiti, od svega, čak i od sosptvene strasti, ukoliko ona ne bi odgovorila na nju, onako, kako je on želeo iz dna duše.
Ni trenutak nije pomislio na svoju ženu i dete. Oni su bili neko ko je bio daleko, nisu bile tu, a mala, plavooka devojka, slepa, ali prelepa, bila je tu, s njim, tamo u dnevnoj sobi i čekala ga je udobno zavaljena u fotelji. Kako se samo uklapala u taj baršun oko nje, koji on, ni malo nije voleo. Ali, njegova žena, snob, shvatio je tog trenutka da je to i bila, je volela ekstravagantne i lepe stvari i enterijer. Ceo stan je bio uređen po njenom ukusu i on se osećao kao da tu ne pripada, kao da je u prolazu.
Srce mu je lupalo ubrzanim ritmom, a ruke su mu se tresle dok je unosio kafu na srebrnom poslužavniku u dnevnu sobu. A onda se skamenio. Nje nije bilo tu. Znao je da rekla da ide u kupatilo da se osveži, ali trebalo je da se već vrati. Imala je vremena, jer, od prevelikog uzbuđenja, kafa mu je pokipela. Ostalo je sadržaja samo do pola u džezvi pa je morao da kuva novu.
Spustio je poslužavnik sa kafom na sto i pošao ka kupatilu. Vrata su bila otvorena i u njemu nije bilo nje. Vratio se natrag i potražio je u ostalim sobama. Znao je da je spretna i da se sasvim dobro orijentiše u nepoznatom okruženju. Nije je bilo nigde. Nije moguće da je otišla? Ali zašto?
Bukvalno je pohrlio ka ulaznim vratima stana i otvorio ih požurivši ne bi li je stigao. Umalo se nije okliznuo na staklo. Onda je primetio, staklenu bočicu sa prafemom svoje žene, na betonu hodnika ispred svog stana. Ona je uzrokovala njegov skoro pad. Sagnuo se i uzeo je u ruku.
Kroz glavu mu je prošla scena; ona se čudnim pokretom ogleda oko seba, kao da nešto njuška, kada su ušli u predsoblje. Nije mu palo na pamet da će, kao i on, namirisati losion za bebe koji se osećao u stanu, a koji je prosula njegova devojčica omaškom posle jutrošnjeg kupanja, dok se igrala bočicom sa tim sadržajem, a  čiji poklopac nije bio čvrsto zatvoren.

Poražen, shvatio je. Mala plavooka, slepa devojka je spoznala da je on oženjen, da ima porodicu, ženu, dete.

Ruka je poletela u vazduh i bočica sa prafemom i mirisom mošusa razbila se u sitne komade.

понедељак, 23. фебруар 2015.

Ofucana vest

           


 Ej, ćao druže, kako si? Lepo da si se javio, a baš sam mislio na tebe ovih dana. Zašto? Ima neviđenih vesti. Pa da, ovde je sve neviđeno dok se ne ofuca i postane normalno. Ne, nema promena, sve isto. Ah, da, sećaš se onog malog iz bivšeg komšiluka, iz broja 10?
- Kojeg, bilo ih je puno? 
Ma onog što je stalno drndao onu tamburu na ivičnjaku, ispod Magdinog prozora, svako posle podne, pa je ona ludela jer je nije zarezivao ni za crno ispod nokta kad bi ga opominjala, molila, pretila mu, da prestane to da radi, bar za vreme popodnevnog odmora, a on, jok. Terao po svom. Bolelo ga ćoše od Avale i za Magdu i za popodnevni odmor. On je bio rešio da nauči da svira tamburu po svaku cenu, a to, da li to njegovo drndanje nekome smeta ili ne, e to mu je bilo ravno do Kosova. Čak su se i njegovi pravili nevešti kad bi ih Magda zamolila da to radi ispod njihovog prozora, na njegovoj strani ulice. Pričala mi majka da su joj se .., kad je došla da ih zamoli da ga oni opomenu. Nije Magda znala da i kod njih stalno trešti muzika, ona, tipa, tresi, mesi. Moj deda, probao lepim, da ih privoli da samo malo smanje jačinu, a oni, tek onda, ko za inat, udri, još jače. Ma znaš sigurno, moje dvorište se graniči sa njhovim, a tebi on dođe, iza leđa, tvoje kuće mislim.
 - Misliš na onog riđeg, sa onim niskim čelom i jakim obrvama?
 - Da, baš na tog. Sećaš se, zvali su ga Žuća. Zbog te njegove riđe kose, obrva i trepavica. Ma sav je  nekako bio ko šargarepa, samo, narav mu nije bila slatka.  Klinac je porastao,  ma odrastao je i zamisli,  skoro sam saznao da je postao pravi baja.
- Kako postao baja? Pa on nema još ni 30, ako me sećanje dobro služi. On je bio tek prvi razred kad   smo mi završavali gimnaziju. 
- E vidiš on ti je glavni stručnjak za medije.
        - Koje medije kad nije završio fakultet?  
        - Njemu to nije ni malo smetalo da sad bude to što jeste.   
        - A na koju foru, majke ti?  
      - Dok smo ti i ja, gulili klupe, on je naučio da svira tamburu i naučio je da je vrlo  važno  da se nađeš  tamo gde treba, na pravom mestu i u pravo vreme. Osim tog, ni tebi, a ni meni, ne ide u prilog druženje sa Vivaldijem i ostalim velikanima klasične muzike od najranijeg detinjstva, ni  nasledni   pedigre ni sve naučne titule u porodici, a i šire, kad smo što   se tiče “biznisa” prave  vezare.
      Koliko se sećam, ni ti ni ja, nemamo ni krsne kumove, a ne kuma kumovog  kuma, koji bi mrdnuo  zadnjicom za nas, a našim diplomama bi verovatno obrisao znaš već šta, jer od njih ni mi sami  nemamo baš previše vajde. Jel tako? Doduše, ti si se bar spasao, tamo si, gde si. 
E vidiš, on, Žuća, je kažu, bio na svadbi, kod kuma kumovog kuma. Kažu, svirao je tri dana i tri noći,               neumorno. A doveo i onu malu, “zvezdu” u usponu. Kako koju? Onu sa ćoška naše ulice što je  stalno  pevala solo partije u horu u osnovnoj školi, ma onu što su je zvali Darka.
Setio si se? Jeste, nju. Ona postala poznata estradna umetnica. Kažu, namlatili se love za ta tri dana svadbe ko pleve.  A posle ih krenulo. I nju i njega. Posle tog veselja  kod kuma kumovog kuma, bili kod kumine kume, a onda kod onog drmoša, pa kod onog inspektora, od   veselja  do veselja i  eto njega, sad je baja.  
 Ja sam dobro.  Spremam se, polako. Moji ćute, ništa ne govore. 
Znam da im je teško, ali, ne žele da mi kažu ni idi, ni ostani. Moram. 
Ne mogu da strepim šta će biti sa mojom devojčicom kad  mene više ne bude, ovde, u ovoj zemlji, gde nema više kriterijuma, gde je iznalaženje rupa u  zakonu normalnost, gde je život sveden na udarne vesti tablodinih izdanja, gde putovanja   ovih  mladih,  “izabranih” košta koliko lečenje neizlečivo bolesne dece za koju nema para u fondovima  koji za to i ne postoje, gde je moral mislena imenica na slovo M, ma i sam znaš.   
Ne, neću kod tebe. Hladno je u Kanadi, klima je teška. Idem na jug, na Novi Zeland. 
Nek bude sve novo, valja se, kažu.  
Pa .. eto druže, čujemo se. Čuvaj se.

 

 




PS: Slike preuzete sa Googl pretraživača.

недеља, 22. фебруар 2015.

Vreme





 Vreme radi za sve.
Za tužne i usamljene
za srećne i ostavljene,
za tihe i nestrpljive,
za jake i ranjive,
za siromašne i bogate,
za ružne i lepe.


Vreme donosi sve.
Nekome sreću, nekome tugu,
nekome oblake, a nekom dugu,
nekome nadu u bolje sutra,
nekome sumorna,  tužna jutra,
nekome ljubav i zagrljaje,
a nekom poslednje otlucaje.


Vreme i odnosi sve.
Odnosi želje, odnosi nade,
odnosi zabrane i ograde,
odnosi plač i osmehe s lica,
i setnu muziku s naprslih žica.
Odnosi oluje i oblak plav
odnosi sve u zaborav.



                                                                            

понедељак, 16. фебруар 2015.

Osuditi ili oprostiti?




Lopov

Ja sam vukovac, tačnije, jedan od njih. Od onih ljudi koji se skupljaju kod spomenika Vuku Karadžiću u grupi, čekajući da ih neko, od građevinskoh preduzimača, angažuje za neki fizički rad.
Evo me, gde već više od šest meseci tako zarađujem za goli život. Na svu sreću, nisam na ulici i ne živim u nekoj od kartonskih kućica u naselju Bangladeš, tamo, na obali Dunava. Imam svoju garsonjeru. Ostala mi od oca i majke koji su me iškolovali, teškom mukom. I bio sam stvarni vukovac, đak generacije, student sa najvišim prosekom, ali, džabe.
Završio sam pejzažnu arhitekturu. Skoro će tome više od godina dana.
Kome trebaju stručnjaci za uređenje zelenog prostora danas, kad ima toliko drugih važnih, potrebnijih stvari u životu od uređenja zelenih površina?
To mi je rekla ovih dana službenica u birou rada, kada sam otišao na redovno javljanje i potragu za bilo kakvim poslom.
Nema drugih poslova, kao što nema ni potrebe za vašim profilom, rekla mi je odmah, a da čak nije ni pogledala u moj dosije. Briga nju što se ja dovijam kako znam i umem, a evo me, gde nisam jeo bezmalo 6 dana, ništa.
Ni jutros, jedan od “gazda” nije mene izabrao za rad, kaže, mnogo si mi nešto bled, ima da se onesvestiš na poslu i neću da imam sa tobom peripetije.
Ne znaju oni, niko, da nemam ni od koga pomoći, da sam sam, sasvim sam, jer su moji roditelji stradali u saobraćajnom udesu, na putu za selo, gde su gajili sve što je moglo da se uzgaja, ne bismo li nekako svi opstali. Doduše, ostalo je meni i to selo i to “imanje” od celih 6 ara okućnice sa baštom. Samo, trebalo je imati bar nešto novca da počneš da gajiš, bar sebe da prehranim. A od čega, pitam i sebe i njih?
Ja zaradim taman da platim nešto od režijskih troškova i za stan i za tu kuću na selu i da imam da jedem klot pasulj, 5 dana. Nema veze, ne žalim se. Pasulj je zdrava hrana. Kad je mogla cela Srbija da opstane za vreme prvog svetskog rata zahvaljujući pasulju, tako kaže isrtorija, mogu i ja. No, ovih dana nemam ni za pasulj.
Eto, ni danas ništa od bilo kakvog fizičkog posla. Sav iznemogao, ušao sam u tramvaj, da se vratim kući. Dobro je primetio taj preduzimač jer sam i sam imao utisak da ću se onesvestiti spuštajući se na jedno prazno sedište. A onda je ušla ona, na stanici kod Đeram pijace, sa punim zembilima robe sa pijace. Sela je ispred mene i jednu od torbi je spustila kraj sebe, pored sedišta, jer nije mogla da je drži na krilu, gde je smestila još veću i puniju torbu.
Zamirisao je vruć hleb. Pljuvačka mi se skupila u ustima pri pomisli na hleb. Bacio sam pogled na torbu dole. Iz nje je virio vrh vekne hleba.
Ustao sam da krenem ka izlazu, dolazila je moja stanica. Samo trenutak, u magnovenju, sam se mislio hoću li, ili neću, a onda sam se sagnuo, da, kao pokupim nešto, lagano uhvatio torbu pored sedišta na kojem je žena sedela i gledala kroz prozor, uzeo torbu i okrenuo se, žurno izlazeći iz tramvaja koji se zaustavio, pri tom, grubo gurnuvši jednog čoveka ispred sebe. Skoro da sam istrčao iz tramvaja i nastavio sam da trčim, koliko god sam mogao brzo, bežeći sa tuđom torbom u ruci ispred onih koji su me gonili. Bar sam mislio da me gone. Zaustavio sam se obgrlivši jednu banderu da ne padnem, kao proštac, dok mi se sve mračilo pred očima. Oprezno sam se osvrnuo. Nije bilo nikoga iza mene, a onda sam osetio miris hleba ponovo. Sagnuo sam se i žurno, halapljivo otkinuo okrajak i zagrizao skoro do polovine to parče od hleba koji sam netom ukrao u tramvaju. Sažvakao sam ga brzinom munje i krenuo da zubima odgrizem sledeći zalogaj, a onda sam zastao i progutao jednu nevidljivu knedlu. Naježio sam se. Obuzeo me stid, odjednom. Postao sam svestan da sam ukrao tuđu torbu i hleb u njoj.
Prvi put sam u životu nešto ukrao. Ja sam lopov.
Seo sam na ivičnjak ne bih li sprečio da se srušim jer mi je telo počelo da drhti od iznemoglosti i šoka. Pokušao sam da se smirim. Bacio sam pogled na torbu pored sebe i oprezno zavirio u njen sadržaj. Unutra su bile još neke kese. Videlo se da je sve to hrana, umotana u papir iz mesarnice i pekare.
Dobro. Šta je tu je. Imaću bar nešto da utolim ovu glad i povratim snagu da mogu dalje da tražim posao ne bih li izdržao ovaj surov život i glad, za neko vreme.
Ipak, hoću li uspeti? Nadam se da hoću.
Mrzim i samu pomisao da ukradem ponovo.

Žrtva

- Dobro je da sam našla slobodno mesto, ruke su mi već utrnule  od nošenja ovih torbi. Umorila sam se, davno je bilo šest jutros. Još samo da odnesem i složim ovaj provijant sa pijace gospodinu J. i odmah žurim dalje, kod gospođe M. da joj peglam veliki veš. Sva sreća da je u frižideru gospodina J. bilo namirnica da mu skuvam ručak za danas i sutra. A i rekao je da će mi isplatiti honorar za celu ovu nedelju. Dobro bi mi došlo, ostali su neplaćeni računi za struju, a treba dodati novac za ogrev.
Lepo nažuljah ruke, spustiću ovu torbu pored sedišta, neka je ova veća i teža kod mene u krilu. Kakav sumoran i težak dan.
No, ne treba huliti, ima i gorih. Ipak imam ovaj posao, svaki drugi dan kod gospodina J. Da mu kuvam, spremam stan i nabavljam namirnice. Šta bi tek bilo da nema tog, kako bih Miljani obezbedila ishranu i potrebštine za školu. Gledam na svaki način da nađem posao u struci, stalan. Teško ide. Nije jednostavno, nemam nikog ko bi mi pomogao. Od kako je Dragoljub umro, same smo. Srećom, imamo mali stan, ali svoj, a i režijski troškovi nisu veliki, jer nemamo centralno grejanje. Kako tako, mogu da ih platim jer gospodin J. nije škrt. Poštuje moj rad.
Moraću da požurim, skoro će jedan sat posle podne, a gospođa M. ume da bude vrlo nestrpljiva. Ovo je moje stanica.
Ustala je sa stolice i sagla se da dohvati torbu koju je ostavila pored sedišta i u trenu je uvidela da je nema. Počela je da se osvrće oko sebe, gurnuvši pri tom nekoliko putnika, tražeći torbu. Pomislila je da se možda otklizala napred jer je u jednom momentu skretničar zakočio tramvaj naglo. A onda je shvatila, jednim delićem mozga surovu stvarnost, torba je nestala. Neko je ukrao. Pa da, ona se zagledala kroz prozor i udubila u svoje misli i planove i izgubila je svaki kontakt sa realnim svetom.
Bože, šta sad da radim?
Kako ću gospodinu J. objasniti da sam potrošila sav novac koji mi je dao za nabavku, a da sam pri tom izgubila više od polovine istog?
Izašla je na stanici čim se tramvaj zaustavio. Gledala je putnike koji su izlazili posle nje. Niko nije imao njenu torbu.
Taj neko, ko je uzeo torbu, mora da je sišao odavno, možda čak odmah na sledećoj stanici od one na kojoj je ona ušla u tramvaj, prebirala je po svojoj glavi. Nema mi druge, već da gospodinu J. kažem istinu i da ga zamolim da mi iznos odbije od plate.
Ukoliko se ne naljuti na mene previše i ne bude smtrao da sam neodgovorna, gospodin J. će razumeti situaciju. Doći ću sutra ponovo, iako nije dan da radim kod njega i nabaviću mu sve čega nema.
Ostala je ipak ova torba sa voćem i povrćem. Šta ću, štetu mora da nadoknadim iako će to produžiti sakupljanje novca za nabavku uglja.
Važno je samo da se gospodin J. ne naljuti pa da mi se zahvali na daljim uslugama. Ne znam šta bih bez tog novca koji kod njega zaradim. Kupiću mu hleb u pekari gore na ćošku njegove ulice.
Ko zna ko je uzeo torbu sa namirnicama, hodajući slomljenim korakom, razmišljala je žena uputivši se u pravcu pekare.

Posmatrač 

Bližilo se podne. Vozio sam se tramvajem na liniji broj 6, u pravcu Ustaničke ulice, kada je on ušao na stanici kod Vuka. Zapao mi je za oko iako nije ušao sam. Bilo je još par putnika koji su ušli na istoj stanici, ali se on izdvajao svojim asketskim izrazom lica i nekim gorućim pogledom u očima. Seo je na slobodno sedište preko puta mene. Nije bilo mnogo putnika u tramvaju. Skoro svi su sedeli, osim jedne devojke na srednjoj platformi koja je uporno razgovarala preko mobilnog telefona i povremeno se kikotala.
On, mladić koji mi se učinio čudnovatim, gledao je zamišljeno kroz prozor. Čelo mu se povremeno mrštilo. Odavao je utisak osobe koja se predomišlja, ili razmišlja o nečemu što mu čini problem.
Tramvaj je kloparao šinama i ubrzo se zaustavio kod pijace Đeram. Tu je, na ulazu tik preko puta mog sedišta, ušla žena četrdesetih godina noseći dve oveće, pune torbe, glasno uzdišući. Osvrnula se brzim pogledom i uputila ka sedištui ispred suvonjavog mladića. Bukvalno se stropoštala na sedište, a onda je shvativši da nema dovoljno prostora da u krilo spusti i drži obe torba, jednu, nešto manju, iz koje je virio vrh hleba, spustila pored svog sedišta i udobno se smestila. Ubrzo netom se zagledala kroz prozor povremeno krsteći svoje prste na rukama. Učinilo mi se da to radi jer želi da joj proradi cirkulacija krvi kroz njih, s obzirom da je njima držala teške torbe, ali ne. Svaki put kad bi “kršila” prste, neka senka bi joj preletela licem.
Mladić iza nje je u jednom momentu bacio pogled ka njenoj torbi koja je stajala na podu, pokraj njenog sedišta i ovlaš pogledao ostale putnike . Čuo sam da je duboko uzdahnuo.
Nedugo zatim, podigao se, kao da se sprema da siđe. Bližila se stanica kod Cvetkove pijace. Da, bio sam u pravu. Mladić je ustao držeći se za rukohvat uz sedište na kojem je doskora sedeo, brzo je pogledao oko sebe, lagano se sagnuo i brzom kretnjom uzeo torbu sa poda dok je žena i dalje mirno sedela na svom sedištu ništa ne primećujući.
Nije video da ga gledam jer sam nosio naočare sa tamnim staklima i držao pravi, muški kišobran između svojih nogu. Mora biti da ga je to možda navelo na krivu pretpostavku.
Nisam reagovao jer sam i sam pomislio, u jednom ternutku da se možda zaneo, s obzirom da mi se učinilo da je nekako bio smušen, izgubljen, ali on je brzo, gurajući jednog putnika ispred sebe izleteo iz tramvaja. Video sam da je potrčao niz ulicu, ka smeru iz kojeg smo došli, kao da beži od nekog, a onda sam shvatio da je ipak ukrao torbu ženi koja je sedela ispred njega. Ostao sam zatečen saznanjem da sam prisustvovao krađi, tu, pred sopstvenim nosom i da ništa pri tom nisam učinio. Da nisam reagovao ni gestom.
Gospođa je sedela i dalje, činilo se mirno, premda je njeno lice odavalo neku unutrašnju borbu ili nedoumicu. Onda je ona ustala sa očiglednom namerom da siđe iz tramvaja. Podigla je onu torbu iz krila i okrenula se ka drugoj, a onda je zaprepašćeno ostala da zuri u prazno mesto na podu. Okrenula se oko sebe uporno gledajući u pod tramvaja, ošinula je pogledom preko putnika, i preko mene i ništa ne rekavši izašla na stanici kod Kluza.
Porazilo me saznanje da sam sasvim mirno gledao kako se krađa nesmetano odvija ispred mojih očiju.
Još više sam bio poražen činjenicom da sam video ko joj je ukrao torbu, ali da nisam reagovao, kad je i gospođa čija je torba ukradena nestala iz mog vidokruga.
Sedeo sam napeto i dalje razmišljajući , ali sad ne o sebi, o svom postupku nečinjenja, već o mladiću koji me svojim ulaskom u tramvaj zaintrigirao. Nije delovao kao neko ko krade. Pre će biti da je delovao kao neko ko je očajnik, neko ko je napaćem, jer, otkud mu onda ono lice askete?
Ko zna kakvi su ga jadi morili kad se drznuo da hladnokravno, na očigled svih ukrade torbu iz koje je virila vekna hleba. A možda se meni učinilo da je bilo hladnokrvno? Možda mu je srce tuklo kao u zeca dok je činio jedan od ljudskih grehova? Možda je kleptoman, umobolan, napušten, izgubljen? Možda je ipak bio, samo gladan i hleb, koji je virio iz torbe je bio preveliko iskušenje jednog očajnika?
Možda je.. Koliko možda bih trebalo da izgovorim pre no što shvatim da sam saučestvovao u činu krađe, ne svojom voljom, ali ipak.

недеља, 08. фебруар 2015.

Ja ne mogu kaldrmu da orem




 Nisam bila svesna postojanja bilo kakve razlike između mene i nekog sa sela sve dok nisam pošla u srednju školu. Tek tu sam se susrela sa tim, nazovi razlikama, a koje su se i onda, ali i danas, sastojale od toga ko se gde rodio, jer ako bi se poredili korenovi onda bi sve bilo drugačije.
U mom razredu je bilo više od dve trećine devojaka iz unutrašnjosti, kako se to uvek govorilo za one koji nisu iz prestonice.
Moja je sreća, ili nesreća, bila da sam ja potomak beogradskog, prestoničkog asfalta. Tek vremenom, se taj nevidljivi jaz, koji su, ruku na srce, više one, “provincijalke” pravile između nas, lagano bledeo, sve više, kako su se one sve više stapale sa gradom.
Ni slutile nisu, nikad, koliko sam bila "ljubomorna" na njih, onda, a i sad. One su dolazile iz raznoraznih delova naše, ondašnje zemlje. Nosile su u sebi i mirise i sećanja na svoja detinjstva koja su se u svemu razlikovala od mog.
Dok su one rasle kraj potoka, vinograda, pašnjaka, ispod obronaka nekih planina i brežuljaka, dok su mirisale mirise šuma i poljskog cveća sa nepokošenih livada, ja sam rasla u maloj, prvo kaldrmisanoj, kasnije asfaltiranoj ulici gde mi je ćošak te ulice bio sve, jer tu su se skupljala deca iz ulice da bi se igrali. Baš ako bismo se uželeli mirisa šume, uputili bismo se u pratnji svojih roditelja do Zvezdare, ili dalje, do Topčidera, gde je, u vreme mog detinjstva tekla čista Topčiderka reka puna rakova i riba. No, treba reći da je to bilo samo u vreme praznika rada, Prvog Maja ili u vreme letnjeg raspusta, kad bi radnička klasa trošila svoj godišnji odmor u okolnim izletištima, kao što su bili Topčider, Avala, Košutnjak, ili na plaži između starog i novog mosta, kako su se u žargonu zvali mostovi preko reke Save. Nisu svi mogli ni u vreme Titove Jugoslavije da idu na more, a danas se često kaže, kako je to onda svima bilo moguće. Nije.
I sve one, moje drugarice iz razreda, iz provincije, bile su ljubomorne na nas, iz Beograda jer smo iz prestonice, građanke, a niko ih nikad nije oslovio, ili nazvao seljankama. Nosile su svoj iznedreni i sobom doneti kompleks devojaka iz unutrašnjosti, kao da su htele da naprave što dublji jaz i razliku koje po meni nije bilo, jer, bile smo sve mlade, pune poleta i životne radosti, što nam je bilo jedinstveno.
Odrasle smo, završile školu. Mnoge od njih su ostale da žive i rade u Beogradu, kao i mnogi pre njih koji su došli sa sela i ostali. Na kraju krajeva u grad su svi došli, pre ili kasnije. Malo je onih koji se mogu pohvaliti da su čisti građani počev od nastanka samog grada na ovamo.
Moj je pradeda došao u veliki grad, prestonicu, odmah posle prvog svetskog rata, sa svojom porodicom, iz jednog sela iz srca Šumadije. Tamo je sve prodao da bi započeo novi život u gradu.
Kakav je bio taj život jednog ću dana napisati u posebnoj priči.
Zašto pišem ovu priču, ovo jedno od mojih pisanija?
Jer ovih dana ima veoma mnogo tekstova na mnogim blogovima na temu življenja u gradu, pre svega u Beogradu i velikim gradovima naše zemlje i života i rada u selima, sa posebnim osvrtom na jednu veoma tešku činjenicu da nam sela ostaju pusta sve više. Umiru sela polako, ali sasvim sigurno diljem ove lepe zemlje Srbije od koje samo Bog nije digao ruke, a kao da svi jesu. Kao da se svi nekako utrkujemo da se bacamo jedni na druge blatom. Čak i to što smo pripadnici istog naroda, građani jedne iste zemlje, ljudi od krvi i mesa, nimalo ne ulepšava rečnik kojim jedni druge čašćavamo i nagr(a)đujemo.
Ljubomorni smo, i svak na svoj način, branimo svoje poreklo i seljačko i gradsko. Jedni drugima ne verujemo. Kukamo na život, svako na svoj način.
Oni sa sela, građanima kažu; Ako mislite da je na selu dobro idite pa živite u selu.
Građani opet odgovaraju: Vi imate njive, šume i voćnjake, a ostavili ste da se parlože da biste živeli
ovde i kukali kako je život u gradu težek. Mi osim stanova i posla nemamo ništa, a i posao imamo sve manje.
Ne volim da kudim a ni da sudim,  nikome, ali nekako mislim da i jedni i drugi greše.

I ovi sa sela koji opstaju u gradu po cenu ne znam čega, dok im imanja drač jede i ovi iz grada koji opstaju u tim svojim stanovima, bez posla, dok sela umiru, prazna. A glad, polako kuca na mnoga vrata, i beda i briga jer dugovi rastu, a posla sve manje, potrebe sve veće, jer se potrošački mentalitet proširio kao epidemija zarazne bolesti.
Tehnološke “blagodeti” ušle u krv da, ako bi, ne daj Bože bilo kakvog sveopšteg kijameta, teško da bi se našao neko ko vatru ume da upali od onih na kojima svet ostaje.
Gledam ja to sa strane i sve se nešto mislim, kako se baš i nismo odmakli od početka. Ovi iz unutrašnjosti još uvek grle svoj kompleks onih koji su došli sa sela i brane svoje teško stečene pozicije gradskih, kako npr. Vojvođani zovu sve one koji u gradu žive.
Oni, iz grada, starosedeoci, kao “ptice stanarice” uhvatili busiju, ugnjezdili se i sve se nešto misle, da bi im bolje bilo bez ovih, novopridošlih. Nema veze što su došli još pre pola veka, ipak su dođoši, kako opet Vojvođani zovu došljake. Imali bi više posla, više leba, jer, svak bi bio na svome.

A ja, ja sanjam i dalje sve one predele o kojima je pevao Dobrica Erić, o kojima danas peva Ljiljana Bralović i sve se nešto mislim, gde bi mi bio kraj da moj pradeda nije prodao sve svoje imanje, a imalo ga je, u tom selu u srcu Šumadije, koje li bih tek uspomene o kojima bih mogla da pišem i pevam imala i sama, kako bih živela uz cvrkut ptica i miris pokošenog sena,  a ne miris benzina, smrad kontejnera i fabričkih dimnjaka, kako bih sa dedom, ocem, majkom, brazde orala dok bi zemlja na novi dan mirisala.
Ja ne mogu asfalt i kaldrmu da orem kad nestane leba i nikad nisam mogla, a bilo je nekada davno i takvih dana ovde u ovom obećanom gradu. O da, sećam se svih onih unrinih( UNHCR) paketa kako su ih odrasli zvali, dok ja, dete, nisam znala šta to znači, ali mi se dopadao taj čedar, narandžasti sir jer , naš, seoski, nismo imali, zato što smo živeli u gradu.
Sela opustela, gradovi košnice postaju, a ona četvorica, vire iza ćoška dok se ljudi, glođu, gde je bolje, gde se lakše živi.
Šta to znači lakše živeti? Jel to znači živeti život bez motike? Jel to znači zatvoriti vrata “svog” neotplaćenog stana, ili potstanarskog stana i jesti klin čorbu da bi se sastavio kraj s krajem? Zna li uopšte neko danas od čega se i ta klin čorba pravi? A postoji, izistinska, prava, što kažu deca.
Nikako da se otmem utisku da bi mnogi hteli život kao da su postali dobitnici sedmice na lotou, pa još da ih i mali crnac ladi, ako je moguće uz to.
E pa, opet ću da citiram moju babu Stanojku, jer joj je valjda Zaratustra bio nešto u rodu; Nema leba bez motike.
Ili ti nema dobrog života bez teškoga rada. Ovo teškog je simbolika, odomaćena u vreme socijalizma, kad se onako zdušno, seljački, težački rad omalovažio do te mere, da je potreba za fabričkom radnom snagom, gde je rad bio ohoho “lakši”, bila tako velika da je gro onih sa sela pohrlilo u gradove i fabrike i ostavilo zemlju u parlog.
Dolaze neki novi, drugi ljudi koji znaju koliko i šta zemlja vredi, ljudi iz drugih zemalja. Kupuju u bescenje našu zemlju.
Sutra će nam ono što proizvedu prodavati po cenama koje oni budu smatrali da su ispravne dok ćemo mi, iz grada, ako hoćemo da opstanemo to morati da plaćamo. To je cena našeg upornog ostanka u gradu čak i kad za to nema ekonomske isplativosti.
Nema veze, ni to nam neće razgrnuti vidike i odvići nas od one krilatice; Selo hvali, al u gradu živi, koja po meni, veze s mozgom nema.
Mnogi od nas, koji bi mogli da žive u tom istom selu to ne želi, čak iako ima još uvek imanje u njemu, a neki opet, sanjaju da su na njihovom mestu.
Eh što su ljudi. Uvek žele ono što drugi ima.
Kao da ne bi moglo, baš danas, uz svu ovu tehnologiju da se lepo “pomire” i selo igrad, a sigurna sam, apsolutno da mnogi znaju “šta je pisac hteo da kaže” ovom poslednjom konstatacijom.
U stvari, najvažnije šta sam htela da kažem je; Nema leba bez motike. Kad, tad.






четвртак, 05. фебруар 2015.

Zašto oni nas više vole?






Uh pa ne mogu da ćutim više, a već sam pisala o tome, ne jednom, već više puta na temu, najbolji čovekov prijatelj, pas. E sad, postavlja se pitanje koliko je čovek najbolji prijatelj psu?
Kako vreme odmiče, stičem utisak sve manje. Ne, neću da vas bombardujem svim onim slikama koje ste imali i imate prilike da vidite ovih poslednjih godina, ovih dana o ovim našim “ljubimcima” koji za mnoge to i nisu, jer, na žalost, čovek je postao vuk psima.
Nikako da ljudi shvate da pas kao ljubimac, nije isto što i mačka. A zašto, u čemu je razlika?
Postoji jedna pričica koja najbolje oslikava karakter ove životinje, a glasi otprilike ovako.
Hranio je čovek mačku i ona je svaki put, kad bi od njega dobijala porciju sa hranom razmišljala;
Ja mora da sam mnogo dobra čim me ti hraniš.
Lično, verujem da ovo oslikava koliko mačka voli prvo sebe samu.
Hranio je čovek i psa, ali je pas razmišljao ovako; Ti mora da si mnogo dobar kad me hraniš.
Takođe, verujem, da ovo sasvim lepo pokazuje koliko pas voli ljude.
Razlika je očigledna. Osim tog, mačka, kažu, ljudi od nauke, se uglavnom vezuje za prostor, za teritoriju, pa se eto npr. dešava da je u Engleskoj, u jednom momentu bilo više od 2 miliona mačaka, kada su radili neki popis po kućama, ali da je pravo stanje stvari, kada su uporedili podatke iz veterinarskih ordinacija govorilo da ih je skoro duplo manje. Vrlo brzo su došli do zaključka da mačke imaju čak dva ili više “gospodara”. Svi koji imaju mačke kao ljubimce veoma dobro znaju da su one suviše svoje i da retko koja ima “gospodara”.
Razlika je takođe i u ovom. Mačka nikad nije izgubila svoje predatorske instinkte, čak iako se pripitomila i živi sa ljudima, što znači da je ostala lovac i dan danas. Kao takva, ona ne zavisi od čoveka i ako bi se desilo da živi na ulici ona bi opstala. Sa psima to nije slučaj.
Pas je, pripitomivši se i živeći sa ljudima svoje predatorske instikte potisnuo sasvim, prilagodio se prirodi svog gospodara, povinuo se njemu i njegovoj volji, ne iz luksuza već iz ljubavi i odanosti.
E sad dolazimo na poentu priče.
Mali psi su prelepi, onako pufnasti, nema veze jesu li ili nisu rasni, štenad su očaravajuća zanimacija, posebno deci. Tu sad nastaje problem. Često, roditelji iz želje da im deca ne pate, a pod pritiskom silne želje, koja je sasvim prirodna, svoje dece da imaju ljubimca, mezimca u svojoj kući, ne retko uzimaju štene. Nekad rasno, znači sa puno odgovornosti i predznanja, nadam se, a nekad, rekla bih, odokativno, pa šta bude, kad uzmu štene mešanca o kojem ne znaju baš ništa. Ovde ne mislim da kažem da su ovi rasni, kako ih ja zovem pedigrirani psi, bolji od mešanaca. Nikako.
Kod rasnih pasa oni znaju koliki je pas, koliko će da poraste, kakva mu je narav, opcionalno, kojim bolestima je sklon. Kod mešanaca sve to ne znaju. Mešanci su iznenađenje. Po meni, lepo iznenađenje tim pre što često, imaju divne osobine nasleđene od pasa od kojih su potekli. Mada, sigurno imaju i onih drugih, ne baš lepih osobina. No te druge, uveliko i veoma zavise od vlasnika psa tj. njegovog gospodara, jer iskustvo kazuje da je pas onakve naravi kakve mu je i gospodar, tj. da postaje onakav za kakvog ga gospodar trenira i vaspitava. Da, da, psi se i te kako lepo mogu vaspitati dok mačke, teško ili bar, teže, jer sećate se, mačke uvek ostaju svoje.
Živimo u vremenu u kojem je ljudskost postala jedna od deficitarnih ljudskih osobina, tačnije, počinje da nestaje iz opisa čoveka, na žalost, sve više. Jer, ako okrenećemo glavu od onih koji nemaju domovinu, koji su apatridi, ako okrećemo glavu od onih koji nemaju za hleb, pa su ispružili svoj dlan, ma koliko možda iza tog stajala i prosjačka mafija, jer, teško onom ko mora da ispruži dlan, jer je na to prisiljen, svojom nevoljom, ili tuđom voljom, ako okrećemo glavu pred starijima koji stoje u prevozu dok se mladi baškare sedeći i opijeni zveraju u mobilne telefone poslednjeg krika tehnologije, ako okrećemo glavu pred onima koji spavaju na pločnicima i u podzemnim prolazima itd. itb ima tog, zašto onda ne bismo okrenuli glavu i pred psečom mukom, a ona postaje sve gora i sve teža.
Ne kažem ja, i psi se jesu oteli kontroli, ali, njih je na to naterao instinkt za samoodržanjem. Tačno je da se skupljaju u čopore, tačno je i da napadnu, samo niko se nije zapitao zašto?
Zašto su završili na ulici, kad su ispunili svoju ulogu slatkog malog kućnog ljubimca dok je bio pufnica za maženje bez obzira jesu li ili nisu mešanci, ili psi sa pedigreom?
A zna li neko kako se oseća odbačen čovek? Kad te vole, a onda te ko pseto šutnu i još te izbace na ulicu? Ne gubi li onda čovek tle pod nogama? Bar za neko izvesno vreme. Ne izgubi li onda, možda, poverenje u ljude?
E slično tome se ponašaju i psi koji su bili nečiji, pa su sad odjednom postali ničiji.
Pas nije mačka, nije lovac, nije kradljivac. On na ulici propada, gubi dodir sa ljudima, ostaje sam, prepuštem sebi i tuđoj milosti, bolje rečeno nemilosti. Jer, pas na ulici, sve više postaje u očima mnogih, divljač za odstrel. Postaje progonjeno živo biće u gradskoj džungli, gde je čovek i njegova pravila gospodar.
Evo, znamo, da su počeli i da ih koriste u ishrani neki tamo na drugom kontinentu, a toga nikad nije bilo, ako se zna istorija. Pas je uvek bio čoveku prijatelj, vrlo često i profesionalac u pojedinim zanimanjima, terapeut za mnoge bolesti npr. autizma.
Međutim, šta reći za ovako ostrašćeno sakaćenje pasa poslednjih godinu dana na ovim našim prostorima? Onu čuvenu narodnu; Ko ne voli životinje ne voli i ljude? Jel treba da počnemo da strepimo da će kad se zadovolje iživljavanjima na psima preći i na ljude?
Možda se zapitati ko su i kakvi su ti ljudi, koji hladno udare kolima jedno živo biće nesposobno ni da se brani, ni samo sebi da pruži pomoć, a onda ga ostave kao da se ništa nije dogodilo?
Ko su ljudi koji onog koji nama, ljudima, najviše veruje, pospu sonom kiselim i otšetaju dalje kao da su ga istuširali ružinom vodicom?
Ko su ljudi koji okače psa o branik i vuku ga kilometrima sve dok u nezamislivim mukama dušu ne ispusti?
Ko su ljudi koji gledaju kako se jedno živo biće muči u mukama i umire na parče dok oni prolaze pored, kao pored turskog groblja, kupujući životne namirnice u prodavnici na čijim vratima nestaje jedan život?
Jesu li to ljudi? Možda vanzemaljci? O njima bar ne znamo ništa i možemo da pravimo raznorazne pretpostavke.
Kuda ide ovaj svet, ovaj čovek, kad je došao u stanje da gleda muku nemoćnih i da okreće glavu od svih onih kojima bi mogao bar ruku utehe da pruži?
Jesmo li se svi mi pomalo zatvorili u neke svoje zone, sakrili iza nekih svojih zidova da nas ništa iza njih apsolutno nit intresuje nit dodiruje, a pseća muka tek ni malo?

Misli li neko da psi nemaju pravo na život pod ovom kapom nebeskom i ko je taj koji je odlučio da su oni bića manjeg reda pa da se tako prema njima i ophodimo?
Nemojte mi samo reći da ima i gorih stvari, jer ja to znam. O ne, sad ne govorim o ljudima, oni su dovoljno jaki da se brinu za sebe, sad govorim u ime pasa, koji ne umeju da govore i ne znaju da se staraju o sebi bez nas, a mi ljudi smo ih izneverili.

Lepo je rekla moja baba Stanojka; Čovek je najgore živinče.