четвртак, 26. март 2020.

Ogranje ili korona?






Sećam se...
Nekad, za vreme lepih, svežijih, letnjih večeri davnih, kasnih šesdesetih prošlog veka, moja baka Stana je sedala na kućni prag i ponekad, pred spavanje, popušila pola cigare koje joj je ostalo od ispijanja popodnevne kafe. Nekad su se i cigarete štedele.
Pikavci se ne bi bacali, već skupljali u jednu teglu pa kad bi bio “visok” datum, vadili bi se iz te tegle i odmotavali iz njihove hartije. Istresao bi se taj preostali duvan od kojeg su se motale nove cigare, ručno, u bele ivice hartije od dnevnih novina, “Borba” i “Večenje novosti” koje bi se stare, pročitane, čuvale za zimu, za potpalu vatre.
Mnogo godina kasnije sam naučila da je visok datum uvek bila nedjelja pred platu mojih ujaka, moje mame, ili pred penziju moje bake. Znači, novčanici su bili prazni. Nije bilo novca ni za osnovne stvari, a kamo li za cigare.
Bilo je to vreme kad je alumijijumska petodinarka bila, posebno za nas decu velika para. Za nju si mogao kupiti jednu kiflu kod Toše pekara, ili jednu čašu, od 250 ml. jogurta na točenje, ili eto, čak pet komada cigara. Jeftinijih doduše.
Moja baka Stana je uvek kupovala po pet komada. Ustvari, kupovina njenih cigara je bilo moje zaduženje.
Davala bi mi, ako ima, taj jedan, aluminijumski novčić od pet dinara za koji sam joj kupovala pet komada cigareta, nišku “Moravu”.
Držeći čvrsto u svojoj maloj šaci tih dragocenih pet dinara, išla bih, sva važna, u prodavnicu kod čika Arse, bakalina.
On je radio u novootvorenoj radnji u četvorospratnici u Kruševačkoj ulici na Pašinom brdu. Izlazeći iz našeg dvorišta, skretala bih desno, do ćoška naše ulice, pa nizbrdo Kruševačkom ulicom, do prodavnice.
Ipak bih najčešće, ali da me baba ne vidi, išla popreko, kraćim putem, kroz našu baštu iza kuće.
Preskočila bih oborenu ogradu od bodljikave žice i prošla kroz dvorište sa kojim se graničila bašta, a koje je izlazilo na Strumičku ulicu, odakle sam imala tek kojih pedesetak metara do čika Arsine bakalnice.
Tako bih se i vraćala. Usput bih se javila komšijama iz dvorišta sa kojim smo se graničili. Istina, žurila sam da ne bih kojim slučajem videla u tom dvorištu babu Katu koja je znala da me grdi, jer preskačem bodljikavu, zarđalu žicu. Ja bih joj, uvek u žurbi rekla; Neću više. Molim te nemoj da me tužiš babi!
Ona bi mi zapretila da će to uraditi ako me vidi opet, dok bih ja brzom brzinom šmugnula iz njenog dvorišta.
Čika Arsa bakalin je bio omiljeni lik u kraju. On je bio šef bakalnice i davao je mnogima potrepštine na crtu, tj. veresiju, posebno kad je “visok” datum. Ali i ljudi su pošteno vraćali. To pouzdano znam jer sam ne mali broj puta, kad moja baka ne bi imala tih pet dinara i ja kupovala za nju cigare, “na crtu”.
Što je bilo još interesantnije, on sve to nigde nije zapisivao, bar ga nikad nisam videla da to radi. Čula sam ga da uvek, kad nekome daje robu na crtu kaže; Evo ti, na veru.
Tih pet komada cigara, on bi umotao u prozirni papir, iz kutije za cigarete iz koje bi ih uzeo i izbrojao i umotao bi donji kraj kao smotuljak na onoj novogodišnjoj, šećer bomboni. Ja bih uzela taj smotuljak iz kojeg su na jednom kraju virile cigare bez filtera i opet bih se vratila istim putem, kroz susedno dvorište. Pre tog bih provirila da proverim nije li baba Kata napolju. Ako bi bila u dvorištu, znala bih da huknem nezadovoljno i da krenem nazad, uzbrdo, dužim putem natrag našoj kući.
       Moja baka Stana nije mnogo pušila. Tek ponekad, uz kafu. Dešavalo se da pozajmi cigare našoj kumi Poleksiji koja je bila strastveni pušač. I uvek, ako nije ispušila svoju cigaru do kraja, ostavljala bi taj ugašeni, nepopušeni deo za kasnije.
Tako je bilo i te večeri dok je lagano pušila tu polovinu cigare i gledala u nebo. Ja sam sedela do nje. Bilo je toplo leto kako samo i zna da bude jula meseca. U to vreme,  pred veče je znao da dune neki osvežavajući povetarac koji je svima prijao. Moja baka bi pušila tu svoju polovinu cigare gledajući u mesec na nebu koji je sjajio u punom sjaju, ceo, okrugao kao velika tepsija za burek. Okolo njega se sijala svetlost u punom krugu sa zracima koji su ličili na tanke, isprepletane grane.
  • Vidi, ogranje je oko meseca. Biće promene - naglas je izgovorila moja baka Stana.
  • Kakve promene- uitala sam je?
  • E, to samo Gospod zna, promrljala je sebi u bradu. Narod kaže, kad je oko punog meseca ogranje, ova svetlost, venac kao od isprepletanih grana, da dolaze promene. Najčešće su to promene vremena. A vreme, to je mnogo tog - reče moja baka i zaćuta.
Prošlo je mnogo godina od tad. I pade mi na um, ovih dana, to ogranje, taj venac, ta korona kako su govorili stari Latini.
I setih se moje mudre bake Stane, moje Zaratustre kako je ja zovem, koja mi je nekad, kao šestogodišnjoj devojčici objašnjavala da ogranje, venac, oko meseca, donosi promene.
Kakve nam promene donosi ova korona danas?

PS: Slika je sa Google





понедељак, 10. фебруар 2020.

Ako dočekam sutra







                                     

Ako dočekam sutra,
prvo ću onom što sve vidi i zna
reći; O, probudila sam se ja!
Od srca ti hvala.
Onda ću mu na deci svojoj zahvaliti
i onoj maloj, njihovoj deci, a mojoj sreći
jer, ne shvate svi da to je ljubav
i od svih podstrek najveći,
da ideš dalje.
Da dišeš i hodaš
u život  najbolje što možeš
da paziš da obraz svoj ne prodaš
za cvancik bedan.
Da ostaviš pečat, mali ali vredan.
Ako osvanem sutra,
voljenima ću ljubav opet dati
nek ih ona greje i snagu daje
da  oni odu od mene još dalje
na bolje pute.
Nek budu slobodni i svoji
nek ih isprate zagrljaji moji
I ako im zaklon kadgod zatreba
neka se vrate pod moje skute.
Ako dočekam sutra,
hvala ću prirodi za sve reći,
što mi je dala štedro i daruje.
Nek zna da potok neću preći
a vodi ne poželim da čista caruje
i da je ima za ostala jutra
samo, ako dočekam sutra.





PS: Slika je sa Google.






субота, 21. децембар 2019.

Ukras koji nedostaje






Te godine smo prvi put kitili jelku
i nestrpljivo čekali deda Mraza.
Beograd je mirisao na kesten pečeni
ledom okovana bila je ispred kuće staza,
i bili su debeli snegovi te šesdeset i neke
a mi deca zimom i praznicima zaneseni,
kitili smo veselo grane mirišljave jelke.
Majka je nečujno prišla noseći kugle u ruci
kao kavez pletene, crvene i plave boje
iz nje dopreše u trenu sitni, umilni zvuci
u njima praporci mali zasviraše tonove svoje.
Majka se srećno smeši, u decu gleda svoju
u srećna i nasmejana, rumena mala lica
a kosa njena otkrila tek vlas srebrnu koju
 kao da joj je u trenu zadrhtala malo vilica
a oko zasijalo suzom kristalnom, srećnicom.
Napolju ponoć zvoni ispraća godinu staru
poljupci sitni pljušte po obrazima vrelim
zamirisa sreća u sobi ko dunja na ormaru.
Slike se nižu stare, uspomene što ne blede
još pamte tu prvu jelku iz šesdeset i neke
dok lice sitne bore krase, a kosu vlasi sede
nedostaju te  ruke da opet kite grane jelke
muzikom koju iz kugli šire praporci mali.
Nedostaju ti zagrljaji i poljupca na obrazu dodir
nedostaju ti trenuci što u srcu su se sakrili.



PS: Slike su sa Google









среда, 30. октобар 2019.

Samo da...




Bilo je to jednog od poslednjih dana avgusta meseca. Bližio se kraj letnjeg raspusta i uskoro je ona polazila u drugi razred srednje škole, a njen brat u treći. Majka je još uvek bila na godišnjem odmoru, zajedno, sa njima. Oni su znali da će uskoro morati da se vrati  u Austriju, da radi, a oni će opet ostati sami, do Nove godine, kada bi ona dolazila ponovo.
Majka je tog dana kuvala pasulj, žuti, sa srpskim, debelim kobasicama. Ona i brat su obožavali kuvani pasulj u svim oblicima.
Sedela je za kuhinjskim stolom i pažljivo gledala u majku  kako iz lonca, a uvek je pasulj kuvala u plavom loncu od pet litara, vadi zrna pasulja starom, belom kutlačom, za koju je govorila da joj je bio poklon za svadbu nje i  oca. I uvek bi govorila uz osmeh, kako kuva ko za puk vojske, a njih je u kući bilo troje. Izvađena zrna pasulja stavljalaje u jedan beli, plehani tanjir u kojem bi ih zgnjavila viljuškom, sve dok ne bi postao kao pire.
Za to vreme, u tiganju iste boje kao što je bio i lonac, se na masti uveliko pržio crni i beli luk, na tihoj vatri, govorila je, da lepo omekša, a ne zagori, u koji bi dodala biber, crvenu, sitnu papriku i na kraju taj pire od pasulja koji bi zatim brzim pokretima dodala u lonac sa pasuljem koji je skrajnut, na šporetu i dalje krčkao sitnim balončićima.
Onda bi sve to lagano izmešala, dodala već sitno iseckan peršun, jedan oveći list lovora i na kraju na masti ispžene debele srpske kobasice iseckane popreko, samo do pola. 
Cela kuća bi zamirisala na lepu zapršku, koja to ustvari nije, govorila je ona dok je završavala sa kuvanjem omiljenog  žutog pasulja, jer nema brašna. Tako kuvan pasulj, dodala bi, je kuvan na sasvim zdrav način i bio je baš to što i jeste, samo pasulj.
Zatim bi, kao da stavlja trešnju odozgore, na tortu, u lonac sa skuvanim pasuljem stavila jednu celu kašičicu sitnog, kristal šećera.
Dodala bi naglas, gledajući u nju, da to svakom jelu daje poseban ukus, a pasulju najviše. Ona bi je uvek u tom trenutku gledala zadivljeno, razmišljajući, hoće li ona ikad znati da skuva pasulj kao njena mama?
  • E, sad je to, to - coknula bi i pomerila bi lonac sa vatre. Mogli bi vas dvoje da postavite sto da ručamo, obratila bi se njoj i njenom bratu, koji je u uglu čitao.
Na to bi oboje poskočili i svako bi obavio svoj deo posla. Ona bi postavila tanjire, prethodno obrisavši pažljivo čistom krpom mušemu na stolu, dok bi njen brat stavljao kašike i viljuške. Ne obične kašike, već lagane.
Tako su njih dvoje zvali stare, izlizane, aluminijumske kašike na kojima su se vrhovi drški završavali oblikom srca.
Te su najviše voleli iako je u kući bilo i onih “težih” kašika od modernog rostfraja.
Majka bi onda na sto stavila podmetač i držeći lonac krpom, za obe drške, postavila na njega pasulj koji se pušio. Zatim bi hitro na sto stavila i oveću metalnu, starinsku činiju bordo boje sa tanko narezanom kupus salatom.
Čak ni ta salata nije bila obična. I ona je u sebi imala tu čuvenu kašičicu kristal šećera, vrlo malo bibera, nezaobilazna dva sitno isečena čena belog luka, da tek zamiriše govorila je majka, i sok od celog limuna.
Znala je ona da baba stavlja sirće u salatu, ali ne i njena mama. I zato je salata, svaka, koju bi spremala njena mama bila uvek ukusnija od svih ostalih.
Tog dana taman kad su svi troje seli da započnu svoj ručak, neko je zakucao na vrata njihovog stana. Brat je ustao da vidi ko je. Ubrzo se začuo njegov veseli uzvik. Na vratima se pojavio njihov otac. Svi su se iznenadili i obradovali. On posebno, jer je ugledao majku da sedi za stolom i iznenađeno pilji u njega. Nisu se videli godinama.
  • Ooo, radovala mi se majka, srećno je rekao otac. Stigao sam baš na ručak - sa žarom u očima gledajući u majku, je izgovorio u dahu.
Majka je ćutke ustala i spretno dodala još jedan tanjir i pribor za jelo, dodavši pri tom i oveću korpicu sa isečenim, crnim hlebom.
Otac je netremice gledao u nju. A onda, kao da se budi iz nekog sna je ustao, prišao ćerki i rekao;
  • Ćero, oprosti, tata te nije poljubio. Zatim bi je zvučno i vlažno poljubio u oba obraza. Ovog tvog brata sam već izljubio na vratima. Sad bih mogao i majku..
  • Sedi tu s mirom i jedi- nešto oštrijim glasom bi mu se obratila majka! Ne treba da se hladi jelo. 
Muk je zavladao u maloj kuhinji. Svi su bez glasa ručali pogledavajući ispod oka jedno u drugo. Ona je videla da njen otac sa puno ljubavi gleda u njihovu majku dok je ona smireno, sitnim zalogajima jela.
Za to vreme njen brat bi jeo zvučno, ponekad srkučući i vešto viljuškom grabeći salatu od kupusa koji mu je sa viljuške visio preteći da upadne po sred tanjira sa pasuljem. No, to se nikad nije desilo.
U jednom trenu je shvatila da oni ručaju kao porodica. Kao nekad dok su oni bili mali, ona i njen brat, u onom malom stanu, na Neimaru.
A onda se trgla. Senka tuge joj je preletela licem jer... oni odavno nisu bili porodica. 
Njeni su roditelji bili razvedeni već dobrih desetak godina. Njen otac je imao novu porodicu i još jednu, tad već šestogodišnju devojčicu. Ipak, njegov pogled usmeren u njihovu majku je bio pogled pun ljubavi. Shvatila je da je on i dalje voli. I njih, njenog brata i nju. Ceo prizor, njih, kako slasno jedu žuti pasulj koji je majka sa mnogo ljubavi pripremila, njen otac koji je svaki zalogaj jeo sa starhopoštovanjem i ljubalju gledajući u njenu majku i njih dvoje, dobio je izgled čarolije. Nekog davno izgubljenog sveta u kojem su oni svi zajedno bili srećni..
A onda se setila svih priča koje joj je jednom tužnog glasa pričala njena baka, očeva majka, o razvodu njenih roditelja. Rekla je da ona nikad neće prežaliti to što joj njena majka nije snaja. I dodala..
  • Sve bi bilo drugačije samo da tvoj otac nije tražio preko hleba pogaču. Samo da nije jurio druge suknje.. Samo da tvoja mama nije došla tog dana ranije kući.. Samo da nije rođenim očima videla to...
Njoj je bilo možda deset godina kad joj je to baka rekla.
Bilo joj je žao bake koja je maramicom brisala suze. Ona nije onda shvatila šta joj ona to govori..
Danas je shvatila. Znala je da bi njen, i život njenog brata, bio sasvim drugačiji samo da je tata onda voleo samo njihovu majku. Ceo svet bi bio drugačiji samo da...



понедељак, 07. октобар 2019.

Priča o Katarini








Ona voli da je zovu Katarina. Ne, nije joj to rođeno ime, kako je nekad, dok je bio mali govorio moj sin za svoje. Ona ima lepo, svetlo ime. Sjajno. Mislim, širi sjaj. U više smerova, kao i vlasnica mu.
Ona je moja Rođa. Iz više razloga. Tek, da vam zadovoljim radoznalost reći ću da smo u mnogo čemu umno slične. A i prezimena su nam tu, negde.
Osim tog, Rođa, je bio nadimak moje mame pa eto, dođe mi draža još više zbog tog.
Samo ona ima mnogo britkiji jezik od mog. Da se razumemo, gospodstveno britak.
O, ume i da oplete njime, onako, kako bi neki rekli, muški. Kad vozi posebno. Sama to kaže.
Samo, ni ja tu nisam od raskida. Eto opet sličnosti.
Nego, nije ovo priča o meni, nego o njoj.
Ne poznajem ja nju lično, a opet, mislim da je znam celi život. Sasvim sigurno znam da tako neće ostati. Jedino ako nas onaj gore ne pretekne. Mene pre, no nju. Starija sam i valjalo bi da se drži reda.
Nepotrebno je reći da sam često u njenoj avliji. Prija mi njeno društvo. Vazda je veselo, a i poučno.
Ja se divim takvim ljudima. Mislim, ljudima koju sve nazivaju svojim pravim imenom. Bez eufemizma. Osim ako je to po zasluzi i poželjno.
Osim tog, ona je pisac. Za mene bar. Piše o životu koji su mnogi zaboravili, ili je malo takvih koji to pamte. Čuva korenove svih nas.
Neki kažu da je to kao čuvanje seljačkog menataliteta. Ti neki ne shvataju da je taj seljački mentalitet bio dokazano mudriji, posebno kad god je bio u pitanju opstanak ove naše vrste na ovim prostorima.
Neću reći koje vrste. Ustvari hoću, ljudske, pravedne.
Ona je mnogo pravdoljubiva. I ume da se bori za pravdu nenasilno, ali odlučno. Ne odustaje od tog.
I zbog tog joj skidam kapu i uvek kažem da je moj čovek.
Ona je žena zmaj. Ne u onom smislu; kraljica, majka, radnica, domaćica... Malo je to. Po ovom sadašnjem nekom merenju ona je multitasking osoba. Znači, dopiši sam još šta sve može žena koja ume i hoće.
E ta jedna J je bila inspiracija za ovu moju crticu jer po nekim mojim kriterijumima spada u one male, velike ljude, odeljak na mom blogu. Kako o njima ne pišu novine evo mene gde ja hoću da je ovde, u ovom mom komisionu od bloga ovekovečim, tu, moju Katarinu. Treba da se zna da još uvek žive oni koji imaju i snage i hrabrosti i dignitet da žive na ovim prostorima i da se bore za bolje sutra. Ne samo za sebe. I koji stoje iza svake svoje reči, imenom i prezimenom. Pritom, napisane. Jer, te napisane reči imaju uvek veću težinu od onih izgovorenih koje odnese vetar u stilu, pas laje...
Ona je moja drugarica koja je svojim takvim postojanjem dala pun sjaj, jasnoću nebu mog života, baš kao i njeno rođeno ime.
Eto, da se zna da postoji jedna J koja voli da je zovu Katarina.








субота, 10. август 2019.

Sanjajmo







Boljem sutra se možemo nadati
Nada ne košta ništa, ne pozajmljuje se.
Bilo gde da su, svi ljudi je mogu imati.


Možemo da sanjamo, mašta je prerušeni san.
Za sve koji dušom zbore i ljubav neštedimice dele.
Onima koji kleče i koji se krste i veruju u novi dan.


Da sanjamo sreću dok smrt nam dahće za vratom,
dok sijaju zvezde i Danica međ njima kolo vodi
i iz bede u raj nas s poslednjim satom odvodi.


Možemo da verujemo jer vera snagu daje.
Da život živiš bez ropca i straha od sutra
da breme od juče ko okov ne ostaje.


Možemo da molimo, molitva milošću greje.
Da ljudima damo kad ne traži niko,
da pretekne za sve kad se poseje.


Da sanjamo sreću dok smrt nam dahće za vratom.
Dok sijaju zvezde i Danica međ njima kolo vodi
i iz bede u raj nas s poslednjim satom odvodi.


Možemo da tražimo, kad tražiš nađeš,
i sreću i zdravlje i ljubav i druga
iz mraka neukosti sa znanjem izađeš.


Možemo da spavamo dok nam život teče
i radosti prolaze u mimohodu,
s drugim na čelu kolone u pobedu da oteče.


Dok smrt nam za vratom dahće, da sanjamo sreću
dok sijaju zvezde, a mesec po nebu brodi
i Danica kao u raju međ zvezdama kolo vodi.















PS: Slike su sa Google

субота, 23. фебруар 2019.

Sve te želje




Nebo je tako vedro
ponoć je tako tiha,
al' moje srce nije
želja mi želju vije”.
(Jovan Jovanović Zmaj)

      Ovo, želja mi želju vije, kako pesnik kaže, se dešava svima. Taman zadovoljiš jednu želju, rodi se druga. I tako stalno. Zato i nije čudna moja reakcija kada sam ga ugledala jednog dana kao usputno obaveštenje. Odlučila sam da on mora postati moj. Po svaku cenu. Brzinom munje, jer nikako nisam želela da me neko pretekne u njegovom osvajanju, poslala sam poruku sa upitom za cenu. Odgovor je stigao odmah, ali i pitanje; Jeste li penzioner?
Malo sam se začudila, ali odgovorih da jesam.
E onda je za vas cena...
Obradovah se ko kučence. Začas smo se dogovorili. Kako je gospodin bio moj “komšija” iz okoline, reče da će mi ga on lično isporučiti.
Tako se on obreo u mom Čudesnom vrtu. Odredih mu centralno mesto, odakle je mogao da bude viđen iz svih delova vrta.
Stajao je onako sam, kao neki spomenik iz prošlih vremena. Ustvari, on i jeste bio spomenik, jer takvih ima sve manje. Ili ih uopšte nema više. Zamenile su ih metalne cevi.
Bio je lep. Sa sjajnom limenom, pocinkovanom pratilicom bez koje on i ne bi bio to što jeste. Ali, nekako je u mom Čudesnom vrtu on delovao golo.
Svuda oko njega je bilo drveće, što ukrasno što voće. Mnoštvo biljaka i raznoraznih ukrasnih trava šepurilo se vrtom. Tu i tamo saksije sa različitim cvetovima se se trsile na suncu, a on je bio goliždrav.
Rešila sam da ga malo ukrasim. Čula sam ja već sašaptavanja stanovnika vrta da im on onako sam, deluje tužno. Osim tog, svakodnevno su se raspitivali jedan kod drugoga je li dobio najzad ime. Svi oni imaju imena, a on još nema ime.
Nisam imala ideju koje ime da mu dam, a onda mi pade na um rimska fontana Di Trevi kao i običaja koji je prati dug niz godina.
Nikad nisam bila u Rimu, ali je zato zid moje kuhinje krasio jedan prelepi porcelanski tanjir sa slikom fontane Di Trevi. Sećam se da sam jednom pročitala da samo od nje Rim ubere podosta novca koje kasnije uloži u uređenje svojih trgova i turističkih i istorijskih znamenitosti. I sve to jer su turisti, koji bi dolazili u Rim, bacali novčić u nju za jednu želju. Tako ja reših da mu dam lepo ime, Željko.
Jeste li se možda dosetili ko je on?
On je moj bunar želja. On je zaista jedan pravi, omaleni, ukrasni bunar koji krasi moj Čudesni vrt.
Kako sam jednom pisala da je bunar želja nepresušan, tako poželeh, opet ta želja, da i ja oprobam čari mog malog bunara želja, Željka. Pomislih jednu želju i ubacih novčić u njegovu limenu kofu.
Morate mi verovati na reč da mi se želja ostvarila.
Onda su svi posetioci mog vrta uradili to isto, posebno jer im se moj Željko veoma dopao.
Više nije bio goliždrav. Krasile su ga rascvetale petunije i viseće muškatle pa je delovao raskošno i iako omalen, grandiozno.
Ne znam da li su se njihove želje ispunile. To se ne pita, jer kažu, onda se neće ostvariti.
Meni je moj bunar Željko do sad ispunio sve što sam poželela. Ne znam da li je to zato što je on zaista čarobni bunar, ili što su moje želje jednostavne za ispunjavanje. Iako često umem da kažem da nema malih, ili velikih želja sve su želje mnogo važne i svi mi volimo kad nam se one i ostvare.
Da nisam poželela da imam mog Željka, kako bih sad imala svoj sopstveni bunar želja i mogućnost da ubacim jedan novčić.
Ipak, sanjam Rim i fontanu Di Trevi. Maštam da u nju bacim jedan novčić za jednu želju.
Eto, opet jedna želja. Lepo vam kažem, baš kako reče i pesnik, želja želju rađa.
Sve dok smo zdravi u životu imamo bezbroj želja.
Kad se razbolimo, onda imamo samo jednu želju, da ozdravimo.
A kad ozdravimo, sve ispočetka.
Želja mi želju vije...