понедељак, 27. април 2015.

Sava, reka koja teče u nezaborav



Uhvati me ponekad neka žal za prošlim vremenima. Pomislim, nije li to zato što se godine nižu? Nije li to zbog onih kojih više nema? Nije li to zbog..
Ima od svega toga po malo, a opet i nije.
Prisetim se mnogo čega sa setom, al' kad se setim reka, ovih naših, lokalnih, beogradskih, onda me stisne i neka posebna tuga.
A bile su divne, te naše reke, Sava, Dunav i Topčiderska.
Sećam se da smo iz Topčiderske reke lovili, vadili rukama rečne rakove koje bismo kuvali odmah tu, na obali, u loncu, na već pripremljenoj "logorskoj" vatri, moji ujaci, tetke, moja baka Stana i ja. 
 Topčiderska reka je bila bistra i veoma hladna. Nisam volela da se brčkam u njoj kao što to deca obično vole.
Sava je prva reka u kojoj sam se kupala kao dete, petogodišnja devojčica.
U tople letnje dane svi bismo odlazili nedeljom na kupanje, na Savu, na čuvenu plažu između dva mosta. Nije Sava onda bila mutna i kaljava kao danas. Bila je lenja reka, topla, lagana. Još uvek osećam taj dodir njene vode, lelujav, nežan. Voda joj je bila prozirna, puna lepog, sitnog, svetlucavog peska.
Potpuno drugačija od savske vode jedne potonje godine na divljem kupalištu u beogradskom bloku 45 kad su moja deca već bili tinejdžeri.
Dunav je bio za mene uvek moćna reka i njemu sam se divila iz daljine. Jednom sam, kao klinka osmog razreda išla sa drugarima na pecanje kod pančevačkog mosta. Sećam se, da me je Dunav uplašio svojim virovima i brzinom svog toka i samo sam ruke oprala u njemu, tek da osetim dodir vode. Bio je neke čudne zagasite plave boje i delovao mi je onda, ali i danas, robustno i gordo.
Ne umem da razdvojim ljubav prema beogradskim rekama. Svaka mi je draga na svoj, jedinstven način. Ipak Sava je reka mog detinjstva i možda upravo zbog tog ima jedno posebno mesto u mome srcu i mojim sećanjima. Čak sam je i stihovima ovekovečila opet jedne mnogo davne godine, kada je, kao i nedavno, plavila duž svog vodotoka.

Sava

Na rođenju svome tek potok je mali
što skakuće hitro s' kamena na kam,
koji žurno grabi dok šume mu vali
ne želeć' zauvek da ostane sam.

Usput tako tekuć' drugarice prima.
Sve snažnija biva njena mutna voda.
priobalje plodno darujući svima,
pogrbljene njive od teškoga ploda.

Posle bujnih kiša zna da se razljuti
teško vukuć' svoju snagu zauzdanu,
noseć' sve pred sobom i vodu zamuti
obalama svojim nanoseći ranu.

I proleća ovog ona se osilila
ko aždaja kad se baci na svoj plen,
duboka i mutna prostrla je krila
sve okolo grabeć' u zagrljaj njen.

Duž obala njenih širi se poplava
dok Dunavu, kralju, u zagrljaj teče,
a u leto pitoma i mirna je Sava
ko umorno, sneno, posle dana veče.

субота, 18. април 2015.

Kreativnost, učenje i ja





Nisam sebi nikada do sad postavila pitanje: Šta bi vratila da možeš? Samo iz jednog jednostavnog razloga, znam da je nemoguće vratiti ono što je prošlo, uticati na već završeno, okončano, te stoga smatram da ne treba zamarati mozak i trošiti energiju na misli ŠBBKBB, šta bi bilo kad bi bilo, ili ti da je bilo. 
Međutim, kad bih stvarno mogla da vratim vreme u nazad, mislim da bih se ladno vratila u školsku klupu, nije važno koju, samo da učim, stalno, neprekidno.
Mnogo volim da učim, a kad biste me pitali šta najviše, rekla bih vam strane jezike, književnost, pisanje uopšte i sve vezano za izučavanje iz te oblasti. Mada, volim ja da učim i ostale stvari jer je moja radoznalost, jednom rekoh, vrlo razuđena i šarolika. Možda je baš iz tog razloga ovaj moj blog i dobio ovakvo ime, jer ono najpribližnije određuje moja interesovanja.
Kad vratim film unazad, shvatim da sam stalno, posle završetka školovanja nešto učila.
Tako sam, svojevremeno, završila tromesečni kurs slepog kucanja. Koristilo mi je to znanje, posebno kasnije, a i sad, kad kucam bilo šta jer to dosta brzo radim. 
Jednom me je devojka, sa kojom sam igrala Slagalicu, preko neta, "napljuvala" jer nije verovala da mogu tako brzo da kucam!! A i da znam ;) Mislila je da koristim "ludaču". Pojma nisam imala ni onda, a  ni sad, šta je to??
Između ostalog, da bih usavršila svoje samouko znanje iz šivenja, lepo završim i kurs krojenja i šivenja, ni manje ni više, od 6 meseci trajanja. Sve uz rad, porodicu, obaveze.
Kasnije sam shvatila da nema ništa od dobre komunikacije preko neta i snalaženja sa kompjuterom i svim uz to vezanim ako ne znam engleski jezik. Pogađate, završila sam tri kursa engleskog jezika.
Nedavno, ima tome evo već više od godine, završila sam prvi stepen kursa nemačkog jezika jer sam htela, da svoje samouko znanje unapredim i dovedem u neki pristojan nivo, bez obzira na činjenicu da se sasvim dobro služim dugi niz godina tim jezikom.
E sad, da ne biste  kojim slučajem pomislili da se hvalim, mora da naglasim ponovo, ja jednostavno volim stalno nešto da učim.
Moj "mračni" drug je znao da kaže da sam kao one dokone Amerikanke, koje ne znajući šta će sa sobom idu na raznorazne kurseve da ubiju dosadu. 
Daleko od tog da je meni dosadno. Meni moja radoznalost i želja za znanjem ne daju mira. Već u glavi imam ideju kako bi bilo lepo da idem na kurs keramike, jer mi se to izuzetno dopada, a i kreativno je, s tim, što može da bude i vrlo korisno, ako se uzme u obzir da bih onda mogla sama da pravim raznorazne ukrase za svoju baštu.

Evo, imam i ovo moje, kako ga iz milošte zovem, blogče, gde mogu da izrazim putem pisane reči sva svoja nadahnuća vezana za pisanje i moju ljubav iz te oblasti, ali, ne lezi vraže, što bi rekli naši stari, rešim ja da upišem i on line kurs, ni manje ni više nego, kreativnog pisanja.
Čudila se, ne jedna, moja dobra drugarica u stilu, te šta če ti to, ti baš dobro pišeš, te nemoj da bacaš pare, sasvim dovoljno imaš znanja za pisanje bloga, ali, radoznalu, kakvu me Bog stvorio, onaj moj "unutrašnji faktor" koji me jednostavno tera da stalno nešto učim je pobedio. I tako ti ja upišem taj kurs, tačnije osvojim ga, na neki način.
Profesor Darko Tadić, koji vodi on line kurseve iz više oblasti kreativnog pisanja, lepo raspisao "konkurs" za priču na temu omiljene životinje, ali da se o njoj piše opisno, bez pominjanja o kojoj se životinji radi.
 Mislim se, gde me nađe, jer, tema mi se izuzetno dopala, tim pre, što sam mislila da nisam baš dovoljno opisala mog ljubimca u jednom tekstu na blogu. Tako, sedoh, napisah tekst na zadatu temu i osvojih nagradu. Eh da i to treba reći, moju prvu nagradu preko neta, pa mi je samim tim veoma važna i draga.
Ma sve su se kockice složile upravo onako kako je i trebalo i tako ja postadoh polaznik on line kursa kreativnog pisanja.
Nisam znala ni koliko to traje ni koliko bi, onako kulturno, sama trebala da znam meru da sve zadatke obavim na vreme, jer, u toku tog mog učenja, umela sam mnogo da okasnim sa izradom zadataka. 
Moji dobri prijatelji, koji ovo budu čitali, znaće prave razloge za to, ali ipak, nije sad da sam bila "neposlušna" ili nepažljiva, ali da sam bila spora, jesam. Na žalost, drugačije nisam mogla. 
Dešavalo se da jednostavno u datom trenutku ne ukapiram zadatak i onda bih ga "varila" par dana dok mi, kao Arhimedu ne bi sinula ideja šta je pisac hteo da kaže, tj. šta ustvari treba da uradim. Bilo me je i stid da pitam profesora Tadića, da mi konkretno kaže, onako, kao malom detetu kad se kaže, uradi to i to. Jer, treba li matoroj koki neko da objašnjava gde da kljuca da bi napunila stomak? 
Ipak, ako računam godine koje su prošle kad sam ja završila školu, a potrebno je itekako dobro predznanje, onda ćete možda i shvatiti da radionica kreativnog pisanja i nije baš, mačji kašalj, iako će oni koji su je završili reći da jeste. Pa sve je lako kad se završi i nauči. Još nešto, veoma važno je i to, da ja svaki zadatak shvatam vrlo ozbiljno i pomno pristupam njegovom rešavanju ili izradi.
Na svu sreću, profesor Tadić je imao izuzetno mnogo strpljenja za tu moju sporost. U jednom trenutku sam htela čak i da odustanem, a nikad nisam ostavljala neki posao nedovršenim, jer me je bilo stid zbog kašnjenja, međutim i tu je profesor Tadić odigrao ključnu ulogu jer, sećam se, rekao je; Taman posla, kakvo odustajanje, idemo dalje.
Tako, mic po mic, završih ja kurs kreativnog pisanja kod profesora Darka Tadića na čemu sam mu veoma zahvalna.
Pre svega jer je zaista imao živce ko lance sa mnom i strpljenje do neba.
Jesam li išta naučila, pitaće neko? O da, mnogo, ali i kako ono što sam već znala treba da primenim u daljem pisanju. Naravno, ukoliko odlučim da i dalje pišem.
Jesam li bila dobar "đak"?
Ne znam odgovor na ovo pitanje, ali sam sigurna da nisam bila loš ;)
Kako je jedna od lekcija bila vezana za poeziju, a mnogi kažu da moji "izleti" u taj deo izražavanja meni nisu strani, čak ni loši, odlučila sam da se profesoru Tadiću zahvalim na jedan jedinstven način, da napišem pesmu posvećenu njemu i njegovom strpljenju vezanom za moje učenje kreativnog pisanja u njegovoj on line radionici.


Evo moje pesme zahvalnosti profesoru Darku Tadiću, za veliku posvećenost u radu sa polaznicima on line radionice kreativnog pisanja.

Hvala profesore


Započeh  učenje  sa mnogo volje,
 sa željom da naučim ono što ne znam,
 da naučim da pišem još  bolje
i mnogo više kroz reči da dam.

Naučih dosta, od srca vam hvala.
Iako nisam baš hitra bila.
ponekad odgovore i nisam znala
a ponešto sam i zaboravila.

Šta mi je trebalo u letima ovim
da ponovo učim ko  kad bejah dete?
Kolko da znate, da učim volim
eto,  htedoh da me razumete.

Srdačan pozdrav dragi profesore,
izvin'te ako sam ostala duže.
pamtiću ove naše „razgovore“
naučene lekcije tome i služe.

Možda se sretnemo i uživo jednom
u društvu s' nama i čašica neka
Ostajte zdravo u delanju svom.
I ja idem dalje jer život ne čeka.






четвртак, 16. април 2015.

Pretpostavke i nedoumice





Mnogi kažu da je lični blog i lični dnevnik. Nikad nisam vodila dnevnik, ali evo me gde sam odlučila da kad je već tako, bar onda kad imam o čemu da razgovaram sa sobom samom, ili sa onima koji ovo žele da čitaju, ponešto i zabeležim od svakodnevnih dešavanja, kojih ima, još kako. Mislim da može da bude mnogo dobrog od tog i za mene, ali i za druge. Bude ljudima, čoveku, meni, lakše kad se izjada, otvori, nekom ako ima, a ja imam na svu sreću i ovo moje blogče da u njemu pišem i ono što mi je na duši, u krajnjem slučaju.
Moja jutra počinju na za mene lep način, prvo limunadom, a odmah za njom kafom, koju ja zovem budilnik kafa. Dok ispijam tu moju jutarnju kafu, sama u tišini, volim da čitam, između ostalog i  tekstove sa blogova, kako sa onih čiji sam pratilac, tako i sa drugih. Često ostavim i svoje komentare, moje pisane tragove, da sam bila, pročitala tekst,  posebno ako me se vrlo dojmilo to što sam pročitala, što je i danas bio slučaj. Naravno, volim da saznam i odgovor, reakciju na "komentar", tj. moje izneto razmišljanje, ukoliko ga ima. Čemu služe komentari na blogovima, ako ne upravo za to.
Ali..
Ponekad imam utisak da me ljudi ne razumeju na pravi način. Šta je to moj pravi način, upitaće se, možda,  neko?
Verovali ili ne, moj pravi način je upravo to što kažem, ili napišem u pravom, izvornom obliku. Znači, nema ničeg "između redova". Sve "između redova" je projekcija onog koji čita, viđenje mojih misli na njegov način, a koji da sam htela, ja bih rekla i sama.
Shvatam ja da se mnogima ne dopadne istina. Dešava se i meni samoj. Ali, kad se tako nešto i desi, pokušavam da proniknem u sebe samu, zbog čega me je to, nešto, dotaklo na način na koji jeste? Zašto sam nešto doživela, razumela, na način kojim pisac nije hteo to da kaže?
Jasno je meni da, koliko je ljudi toliko je ćudi, te da svako ima pravo i da razume stvari onako kako on misli da jesu, no često to i nije baš tako.
Ponekad poželim da ljudima objasnim šta sam najiskrenije mislila kad sam nešto napisala, u vidu nekog komentara na nečijem blogu, ili nečijem statusu na društvenoj mreži FB, a onda, uhvatim sebe da bih, objašnjavajući moj poriv, moju iskrenost, izazvala kontra efekat, jer, kažu, ko se pravda sam sebe optužuje.
Kako onda da objasniš ljudima, onima do kojih ti je stalo, da puno puta nisu najjasnije razumeli tvoje reči, ili bar, nisu ih razumeli na pravi, tvoj način.
Ne retko, iznenadim se kako to da im ne padne na pamet da sam možda htela da kažem baš to što i jesam, umesto onog što su sami zaključili?
Neko će reći, pa baš te briga!
Mene jeste briga, jer mi je stalo do toga da budem shvaćena na ispravan način, a ne da se moje reči izvlače iz konteksta, ili shvate drugačije no što su napisane ili izrečene.
Mišljenja sam da je jedini način da se dobro razumemo da razmenimo razmišljanja na temu, sa ciljem da se izbegnu nedoumice kao i stvaranje pretpostavki. Pretpostavke mogu da nas zavedu i odvedu u potpuno pogrešnom pravcu zaključivanja.
Zato, ako mi nešto nije jasno, pitam.
Ipak, mnogo puta mi se desilo da i kad pitam dobijem odgovor u stilu, da bi to trebalo da mi bude jasno. A kako da mi nešto vezano za nekog bude jasno, ako ja nisam on-a?
Ni rođena majka ne poznaje svoje sopstveno dete 100%. Kako ću ja da znam bilo kog drugog?
Onda, ako mi se i desi saznanje da moje reči nisu shvaćene onako kako sam mislila da treba, uglavnom, tražim u sebi razumevanje za tu osobu, posebno ako je reagovala gardom, što meni nikad nije cilj da izazovem.
Nisam iz priče da "spuštam" ljudima. Naprotiv. Često sam surovo iskrena, mnogo puta i na svoju štetu, ali, teško je odviknuti se od naučenog, a mene su učili da uvek, govorim samo istinu, svakako, uvek i na lep, kulturan način.
Koliko u tome uspevam, ne znam. Znam samo da se rastužim ako me ne razumeju na način na koji sam to želela da bude.
E sad, šta je tu je. Život ide dalje. Neko odluči da se naljuti i da mi uzvrati ignorancijom, neko pređe preko tog. Sama pak, produžim dalje sa novom, naučenom lekcijom, kao što je i ova danas bila. Ne treba baš uvek da ostavim trag da sam bila negde, videla, pročitala, jer, čak i kad to uradim, kao i uvek, iskreno, iz duše, može se desiti da se ne razume na taj način.
Moja baba Stanojka bi rekla mnogo strože ovo od mene; Ne treba da budem u svakoj čorbi mirođija, (čak i kad mi se čorba dopadne)!
 Ovo u zagradi sam sama dodala.
Na kraju, možda sam i sama pogrešno protumačila odgovor?
Odoh dalje jer život ne čeka. Ovo je bilo i već je prošlo.


среда, 01. април 2015.

Sanjajmo



Možemo da se nadamo boljem sutra.
Nada ne košta ništa, ne pozajmljuje se.
Besplatna je za sve ljude bilo gde da su.

Možemo da sanjamo, snovi su za maštare.
Za sve koji dušom zbore i ljubav neštedimice dele.
Onima koji kleče, i koji se krste i koji samo prirodi veruju.

Da sanjamo sreću, dok smrt nam za vratom dahće.
Dok iznad nas sijaju zvezde i Danica međ njima kolo vodi.
Iz bede da nas u rajsko naselje odvede.

Možemo da verujemo jer vera snagu daje.
Da život živiš bez ropca i straha od sutra.
Bez bremena od juče da okov ne bude.

Možemo da molimo, molitva srce milošću greje.
Da ljudima damo kad ne traži niko.
Da ima za sve, a opet pretekne.

Da sanjamo sreću, dok smrt nam za vratom dahće.
Dok iznad nas sijaju zvezde i Danica međ njima kolo vodi.
Iz bede da nas u rajsko naselje odvede.


Možemo da tražimo, kad tražiš nađeš
i sreću i zdravlje i ljubav i druga.
I sve ono što znali nismo.

Možemo da spavamo dok nam život teče
I radosti prolaze u mimohodu
bez nas sa drugim na čelu kolone.

Dok smrt nam dahće za vratom, da sanjamo sreću
i Danicu međ zvezdama kako vodi kolo
i sija dok nas u rajsko naselje vodi.

недеља, 29. март 2015.

Esej na temu jabuke, voćke ljubavi i rata




 Dugi niz godina pokušavam da dokučim zbog čega spadam u ljude koji sa rezervom prihvataju pojedina empirijska, pa i naučna, saznanja koja su dokazana u praksi. Npr. nisam ljubitelj onih lepih, velikih, člankovitih, karanfila, ali zato volim one starinske, sitne, mirišljave, koji kad procvetaju oplemenjuju vazduh svojim mirisom, a i izgledom, ako ćemo pravo. Osim tog, nisam ljubitelj ni jabuke, ali, opet postoji izuzetak. Volim tzv. jabuku kolačaru , debelokorku, kako je zvala moja baba Stanojka kojoj mogu mnogo tog da zahvalim , bar što se tiče znanja. Ipak, volim i jabuku budimku, staru sortu. Za voćku jabuku, skoro celi svet zna, ali, mnogi ne znaju da pripada rodu ruža. Verujte, jabuka to jeste, ruža, koja ima, čini mi se, najbogatiju istoriju, a i uticaj na život čoveka, od sveg postojećeg voća u celini, od kad je sveta i veka. Kako, pitate se?
Jabuka, voće kojeg sad, u današnje vreme, ima već nebrojen broj sorti u celom svetu u zavisnosti od podneblja i klimatskih uslova u kojima se uzgaja, ima višestruk značaj. Naime, svoj uticaj ima na religiju, mitologiju, ima značaj u poljoprivredi i prehrambenoj industriji i ekonomiji uopšte, ima kulinarski značaj, astrološki značaj, a gledano kroz njen značaj i uticaj na ljudsko zdravlje, spada u voće od izuzetnog značaja u modernoj, ali i narodnoj medicini, kao i u stomatologiji. Isto tako, veoma sam sigurna da jabuka ima dobar uticaj na mentalno zdravlje i na postizanje skladnosti između duševnog i fizičkog mira svakog čoveka. Nisam baš nešto ubeđena da još neko voće može da se pohvali ovolikim uticajem na život ljudske rase kao što je to slučaj sa jabukom. No, da krenemo od početka.

Mitološki značaj jabuke

Eh da nam nije Homera, a i predanja mnogo tog bi ostalo velika nepoznanica. Ko voli da čita ili je pročitao grčke mitove, onda zna za priču u kojoj se kaže da je boginja Gea, boginja zemlje, poklonila kao venčani dar, vrhovnom bogu Zevsu i boginji Heri drvo jabuke kao simbol zajedništva.
Ali, na žalost, jabuka nije bila samo simbol zajedništva, te tako, zahvaljujući grčkoj mitologiji, imamo i priču o jabuci razdora. Jabuku razdora je boginja Erida, boginja svađe i nesuglasica, nemira, kao svoju osvetu, što nije bila pozvana na jednu od svetkovina bogova, stavila zlatnu jabuku na mesto gde su sedele boginje Atina, Hera i Afrodita. Na jabuci je pisalo najlepšoj. Svaka od njih tri je smatrala da baš ona zaslužuje da ponese taj epitet i kako se nisu mogle složiti kojoj će pripasti jabuka, pozvale su u pomoć Zevsa. Ovaj pak, želeći da se ne zameri ni jednoj, “vruć krompir”, odluku, prebacio je na svog sina Parisa. Ovaj je, hoteći da bude pravedan razgovarao sa svakom boginjom ponaosob. Prilkom razgovora svaka od njih mu je obaćavala “kule i gradove”. Najviše mu se dopao poklon lepe Afrodite, koja mu je obećala da će učiniti da se u njega zaljubi i da on osvoji lepu Helenu, ženu peloponeskog kralja Menelaja. Tako je Paris zlatnu jabuku, u istoriji poznatu kao jabuku razdora, poklonio lepoj Afroditi, koja od tad slovi za najlepšu boginju. Za uzvrat, ona je ispunila svoje obećanje i bi šta bi. Trojanski rat. Eto, zahvaljujući jabuci došlo je čak i do izbijanja rata.

                                                                                                          Religijski značaj jabuke

Priču zna celokupni hriščanski svet diljem zemljinog šara no ukratko ona glasi ovako.
U Edensko, rajskom vrtu, raslo je prelepo drvo jabuke, no to nije bilo obično drvo. Bilo je to drvo poznanja dobra i zla. Gospod Bog je prvom čoveku Adamu i ženi mu Evi, dozvolio da mogu jesti sa svih drveta plodove, ali ne i sa drveta poznanja. Ono je za njih bilo zabranjeno. Ipak, kako to uredi slučajnost, sudbina, onaj repati i rogati, baš je jedna zmija volela da se odmara na tom drvetu. Kako su onda životinje mogle da komucirijau sa ljudima, tako je jednog dana zmija, koja je videla da se Eva šeta pored “njenog" odmorišta ponudila ovu jabukom. Eva je odbila. No, zmija je bila uporna pa joj je umilnim glasom govorila kako će, ako ona i Adam pojedu samo jedan plod sa drveta biti još bliži i bliskiji. Eva ne bi bila prava žena, a da nije poželela više od onog što je imala te je uspela da Adama navede “nagreh" tj. da pojedu jabuku sa drva poznanja i desilo se šta se desilo. Postali su obični smrtnici jer su svojom neposlušnošću poremetili red u raju pa ih je Bog izgnao iz njega. Dalje je bilo sve što je bilo.
Eto, da nije bilo primamljive lepe, crvene jabuke kojoj Eva nije odolela, a kojoj nije odoleo i Adam, da je uzme iz Evine ruke, možda bi svet bio rajsko mesto, ali ovako je kako je.

Astrološki značaj jabuke
U astrologiji je poznato da je jabuka simbol astrološkog znaka Venera, jer pretstavlja simbol ljubavi i jedinstva. Mnogi od nas su presekli jabuku na pola i videli da njen pravilan presek, sa njenih pet semenki, ima oblik zvezde, a zvezda predstavlja simbol Venere. Kažu i da je Venera boginja ljubavi. Isto zato se često zna da kaže, kad nađemo srodnu dušu, da smo našli svoju “ drugu polovinu jabuke”.




                                                      Značaj jabuke u poljoprivredi i prehrambenoj industriji i ekonomiji

Ne bih se previše zadržavala na ovom segmentu iako je ekonomski od izuzetnog značaja s obzirom da se zna da su voćke jabuke jedno od najrasprostranjenijih sadnica širom sveta. Zahvaljujući tome jabuka ima veliki udeo u razvoju, ali i bogatom asortimanu proizvoda u prehrambenoj industriji, a samim tim i zasigurno u bruto nacionalnom dohotku svake zmlje koja se može pohvaliti da ima voćnjake pod jabukama.
Nisam baš sasvim sigurna da li da proizvodnju čuvenog francuskog konjaka Calvados uvrstim u poljoprivredni značaj jabuke, ili u kulinarski, s obzirom da se konjaci, raznorazni, koriste i u kulinarstu.

Značaj jabuke u kulinarstvu


Ovde bih samo pomenula korišćenje jabuke u raznoraznim kuvarskim receptima počem od one čuvene američke Aplle pie, preko naše tzv. “lenje” pite sa jabukama, raznoraznih koblera, savijača, ali i salata od kojih bih ja izdvojila meni posebno omiljenu Waldorf salatu u čiji sastav obavezno ulazi jedna jabuka, koja daje poseban ukus ovoj salati, rekla bih i bez koje ona , po meni, ne bi bila to što jeste, iako bi kuvari rekli da daje posebnu teksturu. Što se baš te teksture tiče, kuvari preferiraju da je iseckaju više na žilijen, nego da je naribaju, mi bi rekli izrendaju. Ja opet, mislim da je najbolje da je iseckana na kockice, veličine1,5cm X 1,5cm, jer je to iz više rašloga bolje. No o tom, potom.

                                                                                                       Značaj jabuke u narodnoj medicini


Osvrnuću se samo na jedno od mnogobrojnih dobrih saznanja vezanih za jabuku iz ove oblasti, ali, po meni jednog od najznačajnijih.
Postoji jedna stara Velška izreka koja glasi; One aplle a day, doktors gone a way!
Jabuka na dan doktor iz kuće van!
Ona mnogo govori o značaju jabuke još iz davnina, dok medicina kao nauka nije ni pomislila da se pojavi već su se ljudi, iz naroda bavili lečenjem obolelih. Otuda je od davno poznato da npr. sok jabuke, oksidisani ( da jabuka izrendana odstoji jedno vreme na vazduhu), pomaže kod zaustavljanja dijareje (proliva), da kompot od jabuke, pojeden uveče, reguliše dobru probavu, a nekad se smatralo, što sve više dobija ponovo na značaju i danas u savremeno doba, da je dobra probava najvažniji postulat dobrog zdravlja, što i nije daleko od istine, ako se zna, da se nesvareni produkti puni raspadnih delova i toksina, treba da izbace iz organizma jer bi u suprotnom doveli do neželjenih posledica ukoliko nema urednog pražnjenja creva.

Značaj jabuke u medicini i stomatologiji


Moderna medicina je odavno došla do velikih saznanja o značaju jabuke kao jednog, sasvim sigurno, najzdravijih i najspristupačnijih voćki. Danas se zna da ako se samo 2x nedeljno konzumira jabuka da je to dobra prevencija dijabetesa, pošasti ovog veka, bar kad su bolesti u pitanju. Takođe se zna da je jabuka, koja je energetski sa veoma malim brojem kalorija, samo 52, jedno od dijetetski najboljih voćki.
Zna se da je jabuka voće bogato antioksidansima i širokim dijapazonom vitamina; A, B1, B6, beta karotena, kao i minerala , magnezijuma, bez kojeg rad srca ne bi bio baš sasvim regularan, a i gore pomenuto pražnjenje bilo bi usporeno, kalijuma, koji utiče na smanjenje krvnog pritiska jer potpomaže regulaciju prisustva vode u organizmu. Jabuka u sebi sadrži takođe kalcijum i fosfor, oligoelemente koji imaju udela u radu štitne žlezde, ali i u regulaciji razmene gasova u organizmu posebno kiseonika.
Ovaj vek je poznat kao vek malignih oboljenja i odavno se došlo do naučnih saznanja da je korišćenje bar jedne jabuke u ishrani dnevno dobra prevencija za rak usne duplje, creva ili dojke.
Neophodno je pomenuti značaj jabuke i u stomatologiji. Korišćenjem samo jedne jabuke svakodnevno, njenim dobrim žvakanjem potpomažemo samočišćenje zubika, poboljšavamo veće lučenje pljuvačke što rezultira smanjenjem broja bakterija u ustima, a ovo je preduslov za smanjenje karijesa. Osim tog, uvek naglasim, dobrim žvakanjem jedne cele jabuke zajedno sa njenom korom, a to podrazumeva odgrizanje, kidanje, žvakanje jabuke na obe strane usne duplje koristeći pri tom sve zube, uslovljavamo upravo, dobru mikrocirkulaciju desni koje igraju veliku ulogu u očuvanju potpornog aparata i zuba, upravo zbog prisustva vlakana u kori jabuke, koja su dobra za ovakvo dejstvo.

Zaključak

Sasvim sam sigurna da mi je promakao još neki dobar uticaj jabuke na život ljudi u celini, ali, nije dobro da baš sve napišem ja. Nek ostane nešto i drugima.
Mnogo tog sam naučila o jabuci imajući u vidu da sam ispratila mnogo vode koja je otekla Savom i Dunavom skoro sve itekako primenjujem u sopstvenom životu jer, kao zdravstveni radnik, doduše u penziji, ali, imam krilaticu, jednom zdravstveni radnik, uvek zdravstveni radnik, sam u obavezi da primenjujem sve ono što će unaprediti ili poboljšati moje zdravlje, dajući time očigledan primer svima, iako sam na početku rekla da nisam baš neki ljubitelj jabuke, sa navedenim izuzecima.
Samim tim, smatrala sam kao obavezu da napišem ove redove i da njima potsetim na deliće značaja samo jedne voćke, a svedok sam, da ljudi, često znaju, da iz dosade, kad nečeg ima, to ukinu iz svog jelovnika, a jabuke ima stalno.Toga, složićete se ima ovde kod nas, u ovoj našoj zemlji Srbiji gde se često da čuti izreka; Sarma, za ručak, sarma za večeru pa dosadi i sama sarma, iako je jedno od najomiljenijih jela.
Međutim, ako ste iole pažljivo pročitali ove redove, ako budete sebe zaintrigirali pa to i proverili, pre no što mi poverujete, onda ćete i sami doći do zaključka da je jabuka voće izbora posebno ako želimo da jesmo, budemo i ostanemo zdravi najbolje što možemo. Jer, ako niste znali, mi smo sami sebi uvek bili najbolji doktori, samo ako smo hteli da slušamo signale koje nam naš organizam šalje jer on najbolje zna da li mu i šta prija, ili ne.
I da, u obavezi sam da vam kažem da je jabuka tj. drvo jabuke sa svojom prošaranom ladovinom, ispod kojeg možete da sednete, legnete i da uživate u odmoru, bilo gde, na način koji vama najviše prija, dovesti do poboljšanja, sasvim sigurno, vašeg mentalnog zdravlja i divnog harmoničnog povezivanja vašeg sopstva sa vašim fizičkim telom.
Još nešto, bolja je jabuka iseckana na kockice, u svakom pogledu, u Waldorf salati, nego da je rendana, ili seckana na žilijen, jer manje oksidira, znači, imaćemo bolju probavu, bolja je tako iseckana i jer je više žvaćemo, znači imaćemo bolje zube i manje karijesa i koristićemo svoje zube ispravno, žvaćući, što im je osnovna primena i svrha postojanja.

Eto. Ako odlučite da unapredite svoje opšte zdravlje, pa da i sami počnete da svaki dan jedete jednu jabuku, toplo vam preporučujem jabuku sorte Melrouz, sočnu, nakiseloslatkastog ukusa, moju omiljenu, pored one dve gore već navedene.
Jabuka je zakon za dobro zdravlje, rekli bi ovi mladi danas. Iako sam sve ovo gore napisala, ovoj rečenici ne bih imala ništa da dodam.

недеља, 22. март 2015.

Kriminalci




Pravio se da nešto važno čita sa papira ispred sebe, koji mu je predao komandir pre no što ih je uveo u njegovu kancelariju, a  ustvari ih je vrlo pomno posmatrao, sve troje. Svako od njih je sedeo na svome mestu koje su zauzeli odmah po ulasku u kancelariju.
Baka sa sivom maramom i kašmirskom šarom po njoj, sela je dva sedišta dalje od njih dvoje, a oni su seli jedno do drugog. 
Stara, sa crnom tufnastom maramom je insistirala da sedne na sedište koje je bilo “bliže” drugoj starici, a njega je postavila odsečnim glasom, do sebe. Starac je slegnuo ramenima, pogledao je nekim podrugljivim pogledom i spustio se na sedište do nje, oslonivši se na svoj masivni štap kao ispomoć.
Neka ih, nek se još malo znoje, pomislio je, a lagani osmeh mu se oteo u uglu usana.
Baka sa sivom maramom na glavi bi povremeno bacila pogled u njegovom pravcu znatiželjno izvijajući glavu ka papiru koji je on držao u ruci. Onda bi čujno uzdahnula i isprepletala svoje prste u klupko koje bi zatim brzo opet razmrsila i ruke bi joj se našle u krilu, opušteno i nekako iznemoglo.
Par staraca, se nešto domunđavao između sebe. Ustvari, starica je bivala sve nervoznija i s vremena na vreme bi piskavim glasom oslovila starca do sebe, očito mu nešto ljutito spočitavajući.
Ovaj bi je samo gledao nekim prozorljivim pogledom nastavljajući da vrti između prstiju jedne ruke jednu omanju, čilibarsku muštiklu povremeno je prinoseći ustima i stavljajući je u njih. Videlo se da bi rado zapalio cigaretu što se ispostavilo kao tačno, jer je u jednom trenutku razbio mir u prostoriji progovorivši jakim glasom; Sme li ovde da se upali jedna cigara gospodine inspektore?
Oslovljeni se napravio da ga nije čuo, ali je i dalje pažljivo pratio razvoj situacije u sobi.
Bili su mu vrlo interesantni. Posebno par. Stara gospođa je odavala osobu koja je sve dizgine držala u svojim rukama. Imala je pronicljive plave oči i bio je sasvim siguran da je snimila celu prostoriju pogledom, do tančina, odmah po ulasku. Starac je delovao kao neko ko je nezainteresovan njenim brbljanjem, ali bi ipak, pokatkad, na vrlo odlučan način prozborio samo dve reči; Dosta Perso, posle kojih bi ona, ustuknula i ućutala kao polivena hladnom vodom.
Starica koja je sedela izdvojeno je bila uplašena, ali nekako spokojno mirna. Lice joj je isijavalo nekim blagorodnim mirom i moglo bi se reći da je nekako odavala osobu koja je verovala da će sve doći na svoje i biti u savršenom redu. Čak je i njeno telo bilo opušteno, osim prstiju, koje bi povremeno skrstila u klupko, ništa nije odavalo da je uznemirena situacijom.
  • Pa dobro da počnemo, odjednom se začuo prodorni glas inspektora koji je do tog trenutka čitao papir ispred sebe.
  • Komandireee, viknuo je, našta je kao iz katapulta u sobu utršao dežmekast, omanji policajac u uniformi. Dovedite daktilografkinju, smesta.
Ova je utrčala u sobu, odmah, kao da je znala da će biti potrebna i samo očekujući poziv, brzo se smestila za sto sa strane na kojem je bila tastatura ispred ekrana.
  • Počinjemo, zaorio se inspektorov glas prostorijom. Hajde od vas prvo gospođo, obratio se starici sa sivom maramom, vi prvi.
  • Nisam ti ja sine gospođa. Ja sam žena sa sela.
  • Dobro, to sam i hteo da vas pitam. Znači, idemo ovako; prvo ćete mi reći puno ime i prezime, zatim odakle ste, koliko imate godina, koliko ste teški, koliko ste visoki i šta ste radili na mestu gde smo vas našli. Može?
  • Može sinko.
  • Ne zovite me sinko. Ja sam inspektor..
  • Dobro sinko, nemoj odmah da se ljutiš, ništa zlo ne mislim, odgovorila je ponovo starica. Ovaj, gospodine inspektore. Zovem se Javorka Oklopdžić, od oca Raje i majke Miladinke Nikoličić, iz sela Azanja. Ustvari, rođena sam u Kusadku, ali smo živeli u Azanji. Imam ravno osamdeset leta, što znači da sam rođena devetstočetvrte, u rano proleće, majka kaže, bilo je još uvek mraza. Ostala sam mlada udovica, sa šestoro dece, četiri ćerke i dva sina, još za vreme okupacije, četresdruge.Ne znam koliko sam visoka, ali je moj otac uvek govorio da sam kao jela, a znaš, gosin inspektore, to ti je povisoko drvo. Imam dosta kila, a tačno koliko n'umem da ti kažem jer se ne merim. Kod nas samo stoku i živinu merimo gosin inspektore. Eto. A to, šta sam tražila tu gde ste me našli, e to je već malo teža priča. 
  • Došla sam u Beograd da obiđem decu. Jeste, imam decu ovde gosin ministre, izvini, gosin inspektore. Ali, na stanici, neka budala, d' izvineš, muno me u rebra, spala mi tašna s ruke, ja se sago' da je do'vatim, al je neko bio brži. Dok sam se ja digla, nije bilo ni tašne ni tog nekog i eto. Ostadoh ti ja gosin ministre bez dokumenata, bez para, bez ičeg. Ma nije mi žao ni para, ni dokumenata. Nisam ni imala mnogo, a dokumenta ću da izvadim, opet preko veze,  nego nemam adresu od dece, a napamet ne znam. D' izvineš, ne znam ni da čitam. Eto, htela sam decu da iznenadim, da dođem sama, da ih ne akam, oni rade, al' onaj reponja ne miruje gosin ministre, ovaj, gosin insrektore. Nego, sve se nešto mislim, ti si vlas' možeš da mi pomogneš ako 'oćeš. Moš da nađeš moju decu da dođu po mene.
  • Polako majka, da vidimo šta ste se ti i ova stara koškale prvo, a onda ćemo da vidimo šta ćemo i kako ćemo.
  • Nisam se ja koškala ni sa kim, uzviknula je starica sa tufnastom maramom. Ona se muvala oko mog starog. Šta ima da se muva oko tuđeg čoveka gospodine inspektore.
  • A vi, ko ste vi? Ajde, idemo ispočetka. Za vas važi isto kao i za ovu gospođu okrenuo se inspektor ka starici u tufnastoj marami koja je upala njemu u reč. Znači, ime, prezime..

  • Pa dobro, kad baš mora, osorno je odgovorila stara. Zovem se Persida Sirijan,  rođena Jankov, od oca Stojana i majke Agneze iz sela Deliblata, kod Kovina, primalja u penziji. Imam četvoro dece, dvoje iz prvog braka i dvoje sa ovim ovde, čerku i jedinca sina. Mi smo se vraćali iz šetnje gospodine inspektore kad je ova ovde, uhvatila za ruku ovog mog čoveka i unela mu se u lice. Kad sam to videla smrklo mi se pred očima. Gurnula sam je od njega, a on, smotan, ko sajla, još joj pomaže, uhvatio je za ruku, da ne padne. Ne znam koliko sam visoka, zgrbila sam se od godina, a bila sam skoro metar i šesdeset, kad sam bila mlada devojka. Imam osamdeset i dve godine i sa ovim sam sastavila više od pedeset godina zajedno.
  • A vi, hoćete vi da nam se predstavite, obratio se inspektor starom, sedom gospodinu koji je i dalje nezainteresovano u ruci vrteo ćilibarsku muštiklu.
  • Vrlo rado, progovorio je ovaj, mekim naglaskom koji je ukazivao da se radi o osobi ruskog porekla. Zovem se Ivan Sirijan. Ova moja baba i ja, smo se vraćali autobusom iz sela, a ne iz šetnje kako je ona kazala. Kad smo stigli na stanicu izašli smo na peron gde je već bila ova gospođa.
  • Koja gospođa, ovu seljanku, ti ovde nazivaš gospođom. Pa zar ne vidiš, oči ti ispale da joj praziluk iz dupeta viri, šmokljo jedan matori, poskočila je sa svoje stolice starica u tufnastoj marami unoseći se starcu u lice.
  • Sedite. Ne prekidajte gospodina, strogim glasom joj se obratio inspektor, jedva se suzdržavajući da ne pukne u smeh. Nastavite, obratio se starcu!
  • Nema tu mnogo da se priča, gospodine inspektore, gospođa se osvrtala oko sebe. Videlo se da je zbunjena, gomila je gurala, čas na jednu, čas na drugu stranu. Znate već kako zna da bude velika gužva na dolaznom peronu autobuske stanice, jedni dolaze, drugi sačekuju. Video sam odmah da je u nevolji. Tako ju je jedan mamlaz gurnuo da se zanela da padne, ja sam joj samo pomogao da stvarno ne padne. Jadna žena, stara je, slomila bi sigurno nešto.
  • A jel, o njoj se brineš, al' kad men' boli glava, tebe zabole ćošak od Avale za to, brecnu se ponovo stara sa tufnastom maramom, ućutavši u pola rečenice jer ju je inspektor prodorno pogledao otvorivši usta da je ponovo opomene.
Starac je nastavio da priča i ne osvrnuvši se na njenu upadicu.
  • Znate, treba čovek da pomogne čoveku u nevolji. Ja najbolje znam kako je biti u situaciji sam, bez ikog svog, u tuđem gradu, tuđoj zemlji. Još sam ja bio mlad, a ova gospođa je starica, njoj je danas bilo još teže. Znate gospodine inspektore, ja sam bio ratni zarobljenik, posle onog, prvog rata i onih ratova u Rusiji. Evo me, gde sam završio, završavam život daleko od svoje otadžbine, sa ovom mojom vazda ljubomornom babom. Uvek je bila ljubomorna, a ja sam bio fer, pošten i njen, svim srcem. No ona to nikad nije vrednovala, a ni verovala. Nikad i neće. Takva ti je moja Persa. Oštra, ali ima dušu. Jes da je sad ili odmah, ali eto, sastavismo mi godina kolko sastavismo i tu smo gde smo. Samo, nikako mi nije jasno gospodine inspektore, zašto su nas doveli kod tebe, kad su lepo mogli da pomognu ženi, ovoj staroj, da nađe svoju decu, a nas  da puste da idemo kući, s mirom. Nije moja Persa nju jako dokačila. A i nije htela namerno, otrgla je moj štap da udari mene, a on, štap, pogrešno udario. Nego, da ti lepo pustiš nas pa da se mi svi u miru razilazimo. Izviniće se moja Persa ovoj staroj i eto. I vuk sit i ovce na broju.
  • Kažeš, nije htela da je udari? A šta ti kažeš na to majka, obratio se starici sa tufnastom maramom?
Ova ga pokunjeno pogleda, saže glavu i odgovori; Znate gospodine inspektore, moj Ivan je uvek bio lep, visok, mnoge su ga gledale i oštrile brk na njega i zato sam ja uvek pazila da ga ne bi koja stigla. Činila sam sve što je bilo do mene da i on bude zadovoljan i lagao bi kad bi rekao da nije bilo tako. Da ti pravo kažem, ne znam šta mi je bilo danas na dolaznom peronu autobuske stanice. Biće da mi se pobrkalo vreme u glavi, a i ova, gospođa, ima tako lepe, plave, urokljive oči. Opasno lepe, magijske oči. Setila sam se svega od pre i eto, gospodine inspektore, bi šta bi.
Izvini molim te, obratila se starici u sivoj marami, žensko si, bar ti možeš da me razumeš, ako ovi muškarci ne mogu.
Starica u sivoj marami je pogledala svojim blagim, plavim očima i rekla joj; Ja sam to već zaboravila. Bolelo je mene mnogo više i teže u životu mnogo tog, kao što me sad boli neizvesnost kako da se snađem i dođem kod moje dece.
Ispektor je pogledao nekim toplim pogledom u staru ženu primetivši da su joj se ramena nekako skupila i bi mu je žao, potseti ga na njegovu majku u tom trenu i odjednom viknu iz glasa; Komandireee!
Ovaj se obre u prostoriji kao da je prisluškivao na vratima i čekao razvoj situacije.
  • Uzmi podatke od daktilografkinje o ovoj gospođi, pokaza rukom u pravcu gospođe sa sivom maramom na glavi i staricu da odvedete kući, do prave adrese. Izveštaj hoću da mi predaš lično odmah po izvršenju zadatka. Jel jasno?
  • Jasno gospodine inspektore reče milicioner i hitro krete u akciju, pruživši ruku staroj gospođi i pomagajući joj da ustane sa stolice.
U prostoriji su ostali dvoje staraca Sirijan i inspektor. Ovaj se zamišljenog pogleda obratio starcima;
 I vi možete da idete svojim poslom.
  • Vi takođe, okrenuo se i rekao daktilografkinji.
Ubrzo je u kancelariji ostao samo inspektor gledajući u zapisnik koji mu je predala sekretarica, a koji je nastavila da kuca na onom istom papiru koji je on držao na početku.

Stara gospođa sa sivom maramom
Javorka Oklopdžić, rođena Nikoličić, od oca Raje i majke Miladinke, 1904. rođena u Kusadku kod sela Azanja. Udovica. Majka šestoro dece, četiri ćerke i dva sina. U penziji.
Oči plave, lice ovalno. Na levom obrazu ima mladež u visini vrha nosa, tamnobraon boje.
Kosa srednje dužine, seda, krecava, sa crvekastim izraštajima na krajevima, što govori da se ranije farbala u mahagoni boju i da je stavljala trajnu ondulaciju. Nos neznatno iskrivljen na desu, stranu što odaje opravdanu sumnju da je imala raniju povredu istog.
Smirena, staložena. Govori odmereno, ne previše glasno, sa tipičnim šumadijskim akcentom. Sveukupno odaje izgled blagorodne i tolerantne osobe...

Stara gospođa sa tufnastom maramom na glavi
Persida Sirijan, rođena Jankov. Rođena u selu Deliblato, kod Kovina od oca Stojana i majke Agnese 1902. godine. U drugom braku. Iz prvog braka ima dve ćerke, iz drugog sina i ćerku. Drugi muž ruski emigrant Ivan. U penziji. Po profesiji bila primalja.
Oči plave boje, sitne. Lice duguljasto, dosta izborano. Kosa, duga, seda, upletena u pletenicu savijenu na potiljku u punđu. U jednoj obrvi ima mali ožiljak veličine oko 1cm. što govori o davnoj povredi arkade. Govori brzo, resko, gestikulirajući rukama.
Odaje osobu koleričnog karaktera...

Stariji gospodin
Ivan Sirijan, jugoslovenski državljanin od 1949.godine Rođen u Azerbejdžanu,   u oblasti Nagorno Karabah, 1897. Emigrant. Upoznao Persidu u Pančevu, 1921. godine. Bio je njen sluga. Ratni zarobljenik. Venčali se 1948. godine.
Visok, vretenaste građe. Izrazito okruglog lica, proćelav, sede kose i gustih, dužih, usukanih brkova. Nos pravilan. Usne punije. Oči tamnobraon, izrazito sjajne. Ten ružičast.
Lice bez vidiljivih nedostataka. Prsti na rukama dugi, košćati. Pušač. Po zanimanju bio stolar.
U penziji.
Priča smireno sa izrazitim ruskim akcentom, ne gestikulira. Odaje utisak osobe smirenog karaktera i volje. Dijabetičar...
  Bacio je još jedan dug pogled na papir na kojem su stajali podaci o “osumnjičenima”, a zatim ga energičnim pokretima iscepao na sitne, uzdužne komade, kao rezance, bacivši ih u korpu ispod svog pisaćeg stola glasno rekavši; Da mi je znati koji li je mamlaz doveo ove starce u stanicu milicije kao da su najveći kriminalci dok im se pravi šetaju gradom kao na promenadi.




петак, 20. март 2015.

Hotel



Ovo poslovno putovanje je pravi fijasko, proletelo mu je kroz glavu. Samo mu je još ovo falilo, da se auto pokvari u ovoj nedođiji. Kako je uopšte i skrenuo na ovaj sporedni put, pitao se? Mora biti da mu je od umora oslabila pažnja jer je vozio od jutra. Pa dobro. Šta je, tu je. Na svu sreću, ako ga sećanje ne vara, do hotela ima nekih, možda 800m. Seća se, da je tablu sa reklamom istog, video pre par minuta.
Starije je jutro od večeri, razmišljajući, uzeo je omanju putnu torbu sa sedišta do sebe, zaključao auto i krenuo laganim korakom putem, razmišljajući kako bi mogao i da pruži korak jer se mrak već približavao iza svakog ugla krajolika. Veče je dolazilo brže no što je on želeo.
Nije dugo hodao ugledavši ga. Na kraju kraće staze, koja je počinjala kapijom od kovanog gvožđa, pojavila se zgrada hotela, kao iz sasvim drugog veka. Neka hladna jeza mu se spustila niz kičmu pri pogledu na oronulu zgradu koja svojim izgledom nije ulivala sigurnost, poverenje još manje.
Radi li ovo uopšte, kolalo mu je pitanje kroz glavu dok se, sad već sa strepnjom, približavao zgradi hotela. Noge su mu odjednom otežale. Činilo mu se da su od olova dok je, sa nekim pritajenim strahom, posmatrao hotel.
Zgrada je bila u stilu secesije. Videlo se da je pamtila i bolja vremena. Iznad ulaznih vrata bio je grb, njegovi ostaci tačnije, jedno krilo neke velike ptice, na jednoj strani, dok je drugo nedostajalo. Ostaci glave sa jednim okom oštrog pogleda, ukazivali su da se možda radi o orlu, ali, nije mogao da bude siguran. Pored ulaznih vrata, sa svake strane, rasla je velika, debela, puzava loza koja je rasla vertikalno, sve do ispod strehe, odakle se širila na obe strane ispod samog, starog oluka. Nije mogao da zna koja je, jer je još uvek prilazio hotelu, a večernja izmaglica se lagano već spuštala i ometala mu je bistrinu pogleda.
Ispred samog ulaza u hotel, bio je široki popločani krug, u čijoj je sredini bio mali vodoskok, sa statuom malog Kupidona na vrhu iz čije je odapete strele nekada sigurno tekla voda. Fontana nije radila. Sama fontana je bila malena i pored nje, tik, raslo je ogromno drvo, sa debelim stablom, široke razgranate krošnje. Odavalo je drvo koje je tu izraslo divlje. Grane su mu bile izbrazdane, čvornovate i većina njih je dosezala sve do prozora na zgradi hotela. Ovaj pak, nije bio visok. Imao je samo prizemlje i sprat, ali je zato bio horizintalno prostran, simetrično na obe strane.

Uz samu zgradu išla je staza poprilično zarasla u šiblje koja se sa obe strane završavala u gustoj šumi.
Izgleda jezivo, pomislio je. Šta ako nikoga nema u njemu, ako ne radi, prostrujala mu je misao?
Vukao se ka hotelu hoteći da se okrene i najbrže što može pobegne sa tog mesta koje mu je ulivalo nepoverenje i pritajeni strah.
Najzad, pritisnuo je kvaku ulaznih vrata. Bila je srebrna i interesantnog oblika, kao list drveta ispred hotela. Drvo pored kojeg je prošao je bio ogromni hrast, kitnjak, a loza, pored ulaza glicinija.
Osvrnuo se na trenutak. U trenu, pored šume sa leve strane nešto je šmugnulo. Jeza mu je kliznula niz leđa.
Hotelski hol je bio skučen, mračan i negostoljubiv. Sa leve strane bila je omanja recepcija, oblika šanka u pabovima, od teškog, hrastovog, izgrebanog drveta na kojem se sjajila kugla, starinskog zvona. Iza, na zidu, stajali su prazni pretinci, udubljenja, od identičnog drveta sa brojevima soba. Svi do jednog bili su prazni.
Iza njega, uglom oka, spazio je jednu fotelju, beržeru, cvetnog dezena sa iskrzanim naslonima za ruke. Ispred nje bio je minijaturni stočić od kovanog gvožđa sa mermernom, okruglom pločom. Hol je bio potpuno prazan i delovao je sablasno. Nešto spoljašnje svetlosti prodiralo je kroz brušena stakla na ulaznim vratima hotela, koja su se za njim sporo zatvorila uz dug škriputav zvuk.
Prišao je zvonu i odlučno ga pritisnuo nekoliko puta.
  • Polako, ne tako nervozno, čuo je glas iz polutame sa desne strane i pogledao u tom pravcu. Stižem, stižem. Izvolite gospodine, hitro se provlačeći iza pulta recepcije obratio mu se stariji, dežmekast čovek podnadulih crvenih obraza koji su odavali nekog ko voli da malo više zagleda čaši u dno. Pre nego što mu je i rekao šta želi ovaj mu je već pružao ključ od sobe obrativši mu se. Izvolite, soba broj 3, na prvom spratu, sa leve strane, jednokrevetna sa sopstvenim kupatilom. Na žalost, više nema tople vode, do jutra. Svi su već otišli kući. Ako ste gladni, mogu vam spremiti sendvič, sa hladnom šunkom, ponudio mu je.To će vas koštati zajedno sa sobom za jednu noć, promrljao je cenu kroz usne, brzo, kao da se bojao da ga neko prisluškuje. Upišite se u knjigu gostiju molim, rekao je brzim pokretom ruku gurajući ka njemu neku oveću svesku koju nije ni video na pultu, do tad.
Gost ga je pogledao zbunjeno, ali je odgovorio da bi mu prijalo da pojede nešto pre spavanja. Dugo je putovao i nije ništa jeo od jutros. Uzgred ga je zapitao za nekog majstora, auto servis možda, koji bi mogao da mu pomogne da osposobi njegov pokvareni auto. Sve vreme gledajući u recepcionera brzo se potpisao u knjigu gostiju i izvadio iz svog novčanika zatraženi iznos novca spustivši ga na pult.
Recepcionar mu je ljubazno odgovorio da će sve to moći da sazna tek sutra, kad se na posao bude vratila kuvarica sa mužem, koji je ujedno i njihov potrčko, baštovan i sve što zatreba. On sad ne bi znao da mu kaže ko bi mogao da mu pomogne u vezi s tim.
  • Laku noć gospodine, uljudno ga je pozdravio i nestao brzo, isto kako se i pojavio u vratima sa desne strane u uglu hola.
Ovaj je začuđeno gledao za njim, podigao ruku da ga zaustavi...uzalud. Zbunjeno, osvrnuo se još jednom oko sebe. U tom trenutku u holu su se upalile sijalice. Nije ih ni primetio kad je ušao. Bile su to lepe, zidne lampe, oblika cveta lale, od brušenog stakla. Ipak, sijalice su bile očigledno nedovoljne jačine, jer je svetlo bilo čkiljavo i bacalo je neprijatne senke po zidovima koji su sad, u ovom grotesknom polumraku delovali još tamnije.
Umornog koraka zaputio se ka stepenicama koje je video desno od recepcije. Na prvi njegov korak zaškripale su nekim zavijajućim zvukom. Uhvatio se za drveni rukohvat vukući putnu torbu za sobom. Na zidu pored stepenica bile su tri lampe od kojih je samo u jednoj svetlela sijalica. Stepenište je delovalo nestvarno i svaki njegov korak je stvarao dodatni šum, uz već postojeću škripu, koja je izazivala pojavu osećaja dodatne jeze.
Požurio je da se što pre sakrije u okrilje svoje sobe.
Soba je bila omanja, kvadratnog oblika, sa prozorom čije je staklo bilo podeljeno drvenom pregradom na četiri jednaka dela. Krevet masivan, sa ogromnim jastukom i velikim vunenim prekrivačem koji je visio skoro do zemlje, sa obe stranice kreveta, stajao je na sredini sobe sa uzglavljem postavljenim suprotno od prozora, tako da je onaj, ko je ležao u krevetu, mogao videti prozor naspram sebe. Pored kreveta stajala je nahtkasna iz identičnog kompleta kao i krevet.
Kupatilo je bilo izuzetno malo, sa pikolo lavaboom i tuš kabinom koju je činila jedna plastična, šarena zavesa iznad ugaone, podne kade.
Odmah pored vrata, sa leve strane bio je mali sto za kofere, a tik uz njega niži, omanji garderobni ormar, istog stila kao ostali nameštaj u sobi, krevet i nahtkasna. Ipak, sve je bilo veoma čisto, s obzirom da je sve odavalo sliku nekada raskoši, sada odumiranja.
Spustio je svoju putnu torbu na stočić i laganim, umornim pokretima seo na postelju. Zaspaću iz mesta, pomislio je, a onda je ustao, otišao u kupatilo i ispljuskao se hladnom vodom.

Ništa od tuširanja, a baš bi mi prijalo da se opustim, svlačio je svoju garderobu brzo sa sebe i žurnim pokretima izvlačio pižamu iz putne torbe. Skoro da se strovalio u postelju udobno se ušuškavajući dok mu je telo lagano dobijalo opuštajući položaj. Bacio je pogled na sat. Nije primetio da je toliko kasno. Bližila se ponoć. U trenutku dok su mu se otežali kapci zatvarali skočio je kao oparen. Sobom je odjeknuo jauk.
  • Jaoooooj. Otegnuto, dugačko, bolno, neko je jauknuo iz sve snage.
Seo je u krevetu unezvereno se okrećući i tražeći prekidač lampe koju je video da je na nahtkasni. Nije radila. Skočio je iz kreveta sa namerom da upali svetlo u sobi i bauljajući u mraku, u nepoznatom prostoru, jedva je pronašao prekidač pored ulaznih vrata. Okrenuo ga je , ali čulo se samo jedno kvrrrrc. Ni svetlo u sobi nije radilo.
Šta sad, kako da vidim ko to jauče? Stajao je na sred sobe u iščekujućem stavu. Ništa se nije dešavalo. Lagano, kao da se prikrada, vratio se u krevet, tiho legao pokrivajući se do vrha brade.
  • Jaoooj, opet je odjeknulo, ali ovog puta jauk je bio praćen i grebanjem po oknu prozora.
Neko je pokušavao da uđe u sobu kroz prozor, prostrujalo mu je kroz glavu. Još čvršće je obavio pokrivač oko sebe, lagano se zavlačeći sve više ispod pokrivača sa namerom da se sakrije, da nestane. Uhvatio ga je grč u stomaku, strah ga je celog obujmio, usta su mu se sušila, bio je užasno žedan. Ipak, nije mu ni na pamet palo da ponovo ustane iz kreveta.
Bože, ovaj hotel je uklet, pomislio je. Kakav sam ja baksuz, da se zaglavim baš ovde, kilometrima daleko od normalne civilizacije, ovde, u hotelu gde je i Bog rekao laku noć, koji mora da i duhovi opsedaju. Počeo je da se trese. Čuo je svoje zube kako udaraju jedni o druge. Cvokotao je od zime.
A onda je začuo škripu vrata koja su se otvarala i čvrst bat koraka. Kosa mu se digla na glavi. Onda su koraci stali, ponovo se začuo jauk, nakon čega su vrata tresnula zaglušujućim zvukom. Grebanje o prozor se nastavilo, jačom žestinom.
Ukočen ispod prekrivača disao je kratkim, isprekidanim dahtajima.
  • Jaooooj, bilo je poslednje što je čuo. Onesvestio se.
Potmuo zvuk tupih udaraca ga je prenuo iz nesvestice, sna. Neko je dozivao njegovo ime ponavljajući ga neprestano. Brava na ulaznim vratima sobe se bučno pomerala, gore, dole.
Skočio je iz kreveta shvativši u deliću sekunde gde se nalazi i još bunovan, otvorio je vrata sobe. Ispred njih je stajao dežmekasti recepcionar gledajući ga podozrivo.
  • Gospodine, čini mi se da ste duboko zaspali jer niste čuli koliko sam vas puta zvao. Došao je naš domar, baštovan i šta sve ne i kaže da može da vam pomogne u vezi sa problemom oko vašeg auta. Kuvarica je spremila doručak i kafu, a ima i tople vode pa ako.. Nije završio do kraja jer se gost okrenuo i nestao u vratima kupatila u sobi.
Posle tuširanja koje mu je donelo željenu okrepu žurno se uputio iz sobe, dole ka recepciji. Bio je uveliko dan. Sad je tek mogao da vidi zid pored stepenica kojima se sinoć popeo do svoje sobe. Bio je omalan interesatnom, starinskom šarom zagasite boje trule višnje. Nije ni čudo što je sinoć delovao tamno i tmurno, pomislio je. Ko još bira tako tamne boje za prolazne hodnike i stepeništa. Čak je i hol hotela, gde se nalazila recepcija izgledao vedrije i veće. Primetio je, da je bio ovalnog oblika, zidova boje starog zlata, koja je upravo činila da deluje nestvarno.
Recepcionar ga je čekao, no, u jednom trenutku se sagnuo u pravcu poda nekome govoreći nešto, tobož, ljutitim glasom.
  • Sram te bilo gospoice Lizo! Gde si se smucala, svuda sam te tražio, živ nisam bio da sam te izgubio i da te se dočepao onaj repati, komšijski, ovčarski pas kojeg umeš da nerviraš i da izazivaš, a koji se sinoć šunjao ovuda. Video sam ga, pobegao je u šumicu kad se gospodin pojavio.
Gost hotela je bacio pogled preko pulta, na dole, ugledavši jednu sivu mačku koja se umiljavala oko nogu dežmekastog recepcionera. Ovaj je digao pogled ka njemu i odmah, ubrzano, kao da se bojao da će ga gost prekinuti počeo da govori.
  • Znate, sinoć je opet, po ko zna koji put izazivala komšijskog psa, ovčara. Ovaj mora da je pojurio, a ona se, da bi mu pobegla, popela na svoju omiljenu granu i kao i uvek, zvala me u pomoć. Da je bio dan, čuo bih je, ali, ja imam čvrst san. Odmah po vašem dolasku, povukao sam se u svoju sobu i zaspao kao zaklan. Jutros sam je pronašao i spustio je dole. Samo se nadam da vas nije uplašila jer, ta njena grana, ona baš dodiruje prozor od sobe tri, u koju sam vas smestio sinoć. Noćas je baš duvao vetar nešto jači nego obično za ovo doba godine, a i ona, moja Liza, kad mjaukne, to zvuči kao da jauče.
Kao da je razumela da se o njoj govori, mačka je u tom trenutku mjauknula; Jaooooj.
Nije se, kao kod svakom mjaukanja čulo slovo m, prošlo mu je kroz glavu.
Bože, nije bilo duhova, srećom. Osmehnuo se umorno odahnuvši.