уторак, 26. август 2014.

Svojevoljno bacanje kašike ili bekstvo od života




Ovih dana intenzivno razmišljam o Veri, mojoj drugarici iz detinjstva, svojevremeno mojoj drugoj strani medalje, kako su govorili svi koji bi nas videli zajedno, jer, imale smo zaista mnogo sličnosti. Znam da je dobro, da je zdravlje služi, da ima svoju porodicu, da je izvela decu na put, ima i unuke, ali ima i brige koje donose bolesti, usputne, koje život donese, ili koje sami sebi natovarimo, ponekad i ne znajući.
Nismo se nikad posvađale. Život nas je odveo na sasvim različite strane, a vreme je učinilo svoje. Naše prijateljstvo se nije prekinulo, jednostavno se zaustavilo u prošlom vremenu, sasvim drugačijem od ovog.
Znam i zašto sam počela da tako intenzivno razmišljam o Veri.
Prvo se dogodio Robin Vilijams, tj. vest da ga više nema i da je pokleknuo pred dugogodišnjom depresijom oduzevši sebi život na način za koji je on mislio da je za njega najbolji.
Bila sam par dana u Beogradu i ta vest, koju sam pročitala preko neta me tog ranog jutra baš uzdrmala iz temelja.
Po povratku u selo, nedaleko od Zrenjanina, u kojem živimo poslednjih godina, zateklo nas je vrlo neprijatno saznanje. Naš prvi komšija, jedan drag, pošten čovek prekratio je sebi život i obesio se.
Nepunih par dana nakon njegove smrti, usledila je nova vest, o identičnom događaju, ali u ulici koja je presecala našu, gde je opet, muškarac poodmaklih godina na identičan način sebi oduzeo život.
Koliko juče, doznah da je opet, u susednoj, vrlo blizu, ulici, još jedan muškarac, srednjih godina izvršio samoubistvo na istovetan način kao i prethodna dvojica, vešanjem.
Za nepunih 14 dana saznadoh za četiri samoubistva, koja ama baš nikakve veze nisu imala međusobno, osim da su se dešavala jedno za drugim.
I onda sam se setila Vere, a znala sam i zašto.
Vera je pokušala samoubistvo, na letnjem raspustu, posle završenog sedmog razreda osnovne škole. Osim njene mame, njenog najomiljenijeg profesora, koji je stanovao u istoj ulici i mene, niko drugi nije znao za to.
Niko se tome nije ni nadao jer Vera je bila devojčica za primer. Bila je među najboljim đacima u školi. Talentovana za sve vanškolske aktivnosti. Bila je solidan sportista, trenirala je rukomet, izvanredno je igrala šah i redovno osvajala prvo mesto na opštinskim takmičenjima, bila izuzetno dobra i omiljena drugarica, posebno među pripadnicima siromašnih đaka, roma, sa kojima je nesebično delila svoje znanje i pomagala im da budu što bolji učenici. Na Verinu pomoć su svi mogli da računaju i komšije i drugari. Znala je da subotom, redom, svim komšinicama pravi prelepe frizure, da šminka devojke iz ulice u čemu je uživala, da ide nebrojeno puta do prodavnice da kupi sve šta treba starijima.
Znali smo da živi sa majkom i njenim drugim mužem i njegovim malim sinom, ali kako je živela, malo ko je znao. Čak ni ja, iako smo postale nerazdvojne. Vera se nikada nije žalila.
Zato je za mene bio šok kada sam tog prepodneva došla kod nje i zatekla je da završava pranje posuđa, nekako odsutnog pogleda i sa nekom tugom u očima. Pitala sam je šta joj je, zašto je tužna, jer, tako je izgledala.
Rekla je da nju niko ne voli, da ona nikome ne treba i da za nju niko ne mari i da će zato da ode.
-Kuda ćeš da odeš, pitala sam je?
-Na put bez povratka, odgovorila je.
-Kako to misliš, gledala sam je začuđeno, Vera, šta se dešava?
Pogledala me suznih očiju odloživši i poslednji sud na mesto.
-Cico, ja sam se otrovala. Umreću.
- Kako otrovala, čime, šta si radila?
Popila sam celu kutiju tableta za smirenje, koje pije moj očuh, rekla je ravnim tonom, Gledala sam u nju zanemela i uplašena do beskraja, a onda sam odjednom istrčala iz kuće bez da sam joj rekla zdravo. Trčala sam koliko me noge nose. Jurila sam ka pijaci, gde je radila Verina mama subotom, da joj kažem šta se dešava.
Razdaljina od Verine kuće do pijace nije bila mala, ali sam uspela da stignem tamo za nekih desetak minuta, sve vreme trčećim korakom. Zadihana sam rekla šta mi je Vera upravo saopštila dok me je tetka Draga gledala zabezeknutih, širom otvorenih očiju.
Bacila je predmet koji je držala u ruci i istrčala iz radnje u kojoj je radila dok sam ja trčala, opet, za njom, sad već posustajući.
Sve kasnije se odigravalo filmskom brzinom; dolazak kola za hitnu pomoć, sirena koja je zavijala jureći kroz beogradske ulice dok su kola jurila u zavod za urgentna oboljenja, tehničar koji je svakih par minuta udarao po jedan šamar Veri da bi je održao budnu, Verina mama, koja je sedela do nje i "lomila" prste na rukama dok su joj se oči caklile od straha i suza. Ja sam sedela nema, u kabini, do doktora i vozača i molila se da stignemo što pre, da Vera bude dobro.
Rekli su da su joj isprali želudac i da će biti dobro. Rekli su da sad spava, a ustvari bila je u komi.
Sećam se, bio je treći dan jula meseca, divan, sunčan dan i ja sam ustvari, otišla kod Vere da bih je pitala da idemo sa drugovima iz ulice na kupanje, na Savu, na plažu između dva mosta.
Rekli su da je imala sreću da sam ja došla na vreme i sve javila na vreme.
Verinu mamu su dugo ispitivali milicioneri u lekarskoj sobi u bolnici. Plakala je, bez glasa. Samo su joj se suze slivale niz lice. Onako mala, krhka, izgledala je potpuno slomljeno, kao slomljena grana malog drveta koja pada na zemlju sporo, ali sigurno.
Otpratila me kući i zahvalila se na mojoj pomoći. Rekla je da sam Veri spasila život.
To veče sam razmišljala, od čega sam Veri spasila život?
Vera je dva dana bila u komi. Probudila se petog jula, na sam rođendan njene mame koja nije krila svoju sreću.
Pustili su je kući posle dva dana od tog sa obaveznom preporukom da ide kod psihologa.
Nikada nije rekla da je bila, ali znam da jeste.
Istog dana je posetio, po povratku kući, njen najmiliji profesor, onda, razredni starešina, profesor muzičkog obrazovanja, koga je Vera veoma cenila i poštovala, a i mi, ostali đaci. No, svi smo znali da je ona njegova mezimica jer je bila glavni vokalni solista u horu i veoma talentovana za muziku.
Mnogo puta je nudio Verinoj mami da podučava Veru muzici, džabe, samo da ona kupi bar polovnu harmoniku, ali, Verina mama nije imala para da joj to priušti. Tako je Vera svirala melodiku u školskom orkestru, pevala u horu i stalno pevala za sebe i sve nas, njene drugare.
Posle svih tih događaja Vera se povukla u sebe, ne sasvim, ali postala je nekako daleka.
Išla je svih godina na kontrolne preglede, godišnje, u dispanzer za mentalno zdravlje.
Po završetku srednje škole prestala je da odlazi na kontrole i desilo se, pričala mi je jednom kad smo se srele u gradu, da su joj došli kući. Našli su njenu adresu, tu gde je živela sa mužem i ćerkicom.
Bila je, kaže, strašno ljuta što su došli. Rekla im je da sve što je uradila uradila je pre 15 godina, da je sad i sama roditelj koji brine o svojoj deci, maloj trogodišnjoj devojčici i bebi koju je nosila u stomaku, da je svesna odavno šta je pokušala da uradi i zašto, da joj nije potrebna pomoć, a posebno ne sad kad ima svoju porodicu i muža kao podršku za sve. Kaže, sedeli su desetak minuta i otišli.
Više je nikada nisu posetili, a ni zvali na kontrolu.
Vera je bila zdrava, mlada žena sposobna da se uhvati u koštac sa životom, prekaljena nedaćama koje su je lomile u detinjstvu i kasnije tokom odrastanja i svesna, kako je rekla, da joj je život poklonjen i da je to najskuplji poklon koji je ikada dobila. Rekla je, da nije nikada mogla da se dovoljno izvini svojoj majci što je dovela u situaciju da toliko strepi nad njom kad je pokušala sebi da oduzme život koji joj je ona darivala i da vrlo dobro zna kako se njena mama osećala tad, jer zna, da je činila sve da bi joj pružila i više no što je zaista mogla.
Vera se nerado seća te suicidalne epizode iz svog života, ali je se ne odriče.
Neke sekvence, pretpostavke sam pokupila kasnije i sama iz priče sa zajedničkim drugaricama.
Vrlo je moguće da ljudi, nesrećni, dugo usamljeni, čak iako su među svojima, često osećaju da su suvišni jer ih najbliži ili izbegavaju ili se ne bave dovoljno njima, da su željni pažnje, komunikacije, bilo kakve, da osete da su voljeni, da su nekome potrebni. Još ako bolest zakuca na vrata njihovog života, a nemaju s kim to da podele, nemaju neophodnu ili imaju nedovoljnu podršku da se sa bolešću izbore, gube samopouzdanje, često i samopoštovanje i pad u beznađe je skoro pa neizbežan, a odatle do ambisa pribegavanju "prekraćivanja" muka suicidumom, nema mnogo koraka.
Poslednjih godina smo svi svedoci da se to nekako ustalilo kao pojava na ovim našim prostorima. Beznađe je zacarovalo među ljudima. Nemanje vere da izlaz postoji, ne traženje podrške od svojih bližnjih, ako ih ima, ili od prijatelja, ili od stručnih lica, odnosi pobedu i glorifikuje probleme koji se javljaju u životima svakog od nas. Razlika je samo u tome što različito reagujemo svi na identične probleme, ali je od velike važnosti da ukoliko postanemo svesni da se ne možemo izboriti sami zatražimo pomoć bez trunke stida i srama jer onda svaka situacija, svaki problem dobija drugu dimenziju i uvek postoji šansa da se nešto za šta smo bili sigurni da nema rešenje i razreši na zadovoljavajući način.
U narodu postoji jedna divna izreka koja glasi; Kad Bog zatvori sva vrata, uvek negde ostavi otvoren prozor. Ne zna se gde je, ili ko je taj otvoren prozor, ali on zasigurno postoji.
Posegnuti za skraćenjem života kao "najboljim" izborom za rešenje nastalih problema mnogi kažu da je, između ostalog i kukavičluk, nespremnost da se uhvatimo u koštac sa životnim nedaćama kad one naiđu, a naiđu svima, jer retko kome je u životu sve uvek med i mleko.

Baciti koplje u trnje, u prevodu, odustati, jeste najlakši način da se problem u stvari i ne reši, već naprotiv, da postane još veći. Živim u nadi da će ljudi shvatiti da nam je život najvrednija "stvar" koju posedujemo i da je samo naš i i da ću što ređe biti u situaciji da saznam da je neko, koga sam poznavala ili nisam, nije važno, odlučio i da ode iz ove dimenzije jer je dozvolio da ga pobede problemi.
Možda i nisu svi rešivi, ali postoji nešto što bi svakome trebalo da bude podstrek za "bitku" sa istima, a to je da je čovek najšečće sam krojač svih i da je samim tim zaista i dovoljno  pametan da ih i savlada.




четвртак, 21. август 2014.

Hrana, lek za telo i dušu / 4 Prekinuti ples



Ja sam neizmerno želela svoju kći i kako sam pre trudnoće pušila, čim sam saznala da sam trudna, ostavila sam cigarete iz mesta. Sve vreme dok sam dojila svoju devojčicu, nisam pušila, sve do par dana pre njenog prvog rođendana. Kada sam nakon rođendanske proslave donela neopozivu odluku da držim dijetu i smršam, prvo sam posegnula za cigaretom. Tako je počela jedna nova klackalica. Uvreženo mišljenje da se manje jede kad se puši, ušetalo je i u moj mozak opsesivno željan i usmeren za brzopotezno, ako može i preko noći, skidanje suvišnih kilograma. Na svu sreću bio je juni mesec, pijace su bile pune zeleniša i ja sam, puna elana započela sa svojom prvom, Atkins dijetom.
Jednostavnim jezikom rečeno jela sam mnogo belančevina, mesa i povrća bez imalo hleba, testenina, leguminoza, a posebno bez S od slatkiša. Bila sam vrlo disciplinovana i urodilo je plodom. Za 3 meseca sam bila lakša za celih 15 kg.
Međutim, sve je i ostalo na tome.
Život nas retko mazi, a i kad to čini često to bude poprilično turbulentno i događaji sustižu, čak prestižu jedan drugi. Naše telo, zna onda da se u svemu tome ne snađe baš najbolje, jer, iako je sazdano da bude neverovatno precizna "mašina" ipak ponekad, ne stiže da adekvatno odgovori na sve promene.
Tako je i moj organizam počeo da "štuca" i nakon rođenja dvoje dece pojavili su se prvi hormonalni poremećaji, problemi sa štitnom žlezdom, ozbiljni problemi sa bubrezima, kasnije i "življenje" sa "ružnom reči", kako ja nazivam carcinom i u svakoj toj situaciji obavezna dijeta, tj. kako su govorili lekari odgovarajuća ishrana, je bila deo terapije.
Kilogrami su silazili i vraćali se. Istovremeno, moje znanje o zdravoj ishrani se uvećavalo, nadopunjavalo, ali nešto je ipak nedostajalo u svemu tome.
Ja nisam bila od onih zdravstvenih radnika koji pričaju jedno, rade drugo i misle treće. Ukoliko kažem nekom da se može pobediti zavisnost od nikotina i iskustveno znam da jeste, iako, jeste teško.
Nisam od onih koji lažu sebe kad kažu; ja ne jedem puno, a istina je sasvim drugačija.
Ja zaista nisam jela mnogo, čak više, jela sam relativno zdravo, ali htela ne htela morala sam priznati da nisam uobročena, da preferiram više pojedinu vrstu ishrane npr. mediteransku, a ona obiluje, između ostalog bogatim jelima od testenine i dogodilo se da, povišen šećer zakuca i na moja vrata, a već je bio prisutan, malte ne kod svih članova moje uže i šire familije.
Nikad mi nije nedostajala samodisciplina i nikad nisam započinjala ništa od ponedeljka. Kada bih donela neku odluku, započinjala sam njeno sprovođenje u delo odmah.
Ono što hoću da kažem je, da sam se svojski trudila da svoje kilograme održim i na tih na jedvite jade i uz pomoć velikih odricanja stečenih prvo 70kg, kasnije 75kg.
"Dijete"su se ređale, jedna za drugom, efikasne i manje efikasne, ali moj "ples sa viškom kilograma" se nastavljao i ništa što sam činila da to i prestane, mi nije pošlo za rukom.
I što sam više saznanja imala o ishrani, po svemu sudeći pravila sam sve više grešaka.
Evo me gde skoro tri decenije ne jedem margarin, suhomesnate proizvode, ne pijem gazirana pića, ne pijem sokove, ukratko pijem isključivo običnu vodu i ponekad crveno vino. Eh da, zaboravih, ne jedem ni svinjsko meso isto toliko dugo, tačnije, samo kad pravimo roštilj, a i to bude par puta u sezoni.
Moglo bi se treći da je moja ishrana i ishrana mojih ukućana uravnotežena i zdrava po svim savremenim merilima ali..
Bilo kako bilo, uz sve to, dogurah ja do celih 96 kg.
Istini za volju, odlazak u penziju je dosta tog poremetio u mom ritmu življenja jer sam postala inertnija i mnogo manje sam se kretala.
 Tolerancija na stres je takođe postala znatno niža i moj začarani krug i ples koji sam godinama igrala sa povećanom kilažom je doskora poprilično pretio da mi poremeti zdravlje i celokupni balans oragnizma.
Možda bi se taj moj "ples sa kilogramima" i nastavio da me iz koloseka nije izbacio jedan enormno visok skok krvnog pritiska, nakon čega sam, definitivno odlučila da potražim savet i pomoć ljudi koji su o ishrani znali mnogo više od mene i da, kako sam umela da kažem, ispoštujem njih, kad već nisam poštovala sebe.
Hteli ne hteli, ponekad nam, ma koliko bili znalci iz čak i sopstvene profesije, treba podrška i ona tanana nit za koju ćemo se uhvatiti i slediti je dok ne postignemo cilj.
I evo mene, gde od početka januara ove godine lagano, skidam svoje suvišne kilograme, što ste mogli sve da već pročitate u jednom posebnom postu na ovom mom, svaštopisajućem blogu, bez žurbe, jer, ruku na srce, dugi niz godina ti isti kilogrami i ja smo živeli u jednoj čudnoj simbiozi. Oni su "grlili" mene, a ja opet, istine radi, priznajem, prigrlila sam njih i negde se uljuljkala u samoobmani da mogu i sa njima, jer, kao, nisu mi smetali.
Istina je bila drugačija. Smetali su mi, ali u svim pravcima; emotivno, mentalno, fizički...
Postoje u životu neke usputne stanice, kako volim da nazovem događanja koja se, neko će reći dešavaju slučajno, ali, kako odavno ne verujem u slučajnosti, tako i za to verujem da je jednostavno trebalo da se desi da bi se kockice, nekada davno, pomerene, izmeštene iz mozaika mog života, ponovo vratile, lagano, sve na svoje mesto.
Jedna mlada, divna osoba, izuzetno uspešna blogerka, koju sam upoznala preko društvene mreže Face book, na kojoj smo prijatelji, pozvala je mnoge od nas, na promociju knjige "Istine i laži o hrani" autorke Anite Šupe.
Kako sam i lično i profesionalno uvek bila zainteresovana za ovu oblast, naravno da sam se svojski potrudila da na istu i odem. Za mene je to bila ona "karika koja nedostaje", možda čak, ključni momenat da se slagalica, zvana višak kilograma, sa kojima sam se borila predugi niz godina, razreši i poređa jednom za svagda.
Sumnja, koja je postojala u meni, da nešto ne radim kako treba je razrešena.
Ono što sam ja radila sebi, svih ovih godina je da sam slepo verovala "doktrini" i zdušno je primenjivala i na sebi samoj, ne znajući, da su mnogi izdali istinu zarad "šake dolara".
Bilo je potrebo da se pojavi, jedna hrabra, pametna žena, Anita Šupe i da sažme momente istine u jednu otrežnjujuću knjigu koja je lek, bar meni, a vrlo verujem i mnogima.
Započela sam ove postove u nastavcima sa naslovom "Hrana za telo i dušu" i zaista mislim da hrana, "hleb naš nasušni", to treba svima nama i da bude, čak više, da jeste, ukoliko se hranimo kako treba.
Ne bih o onome, što mnogi vrlo često čine, šta bi bilo da je bilo, jer štetu smo, hteli ne hteli, napravili, ali to ne znači i da je ne možemo umanjiti, možda neki, čak i otkloniti.
Valja nam da se lagano, vratimo postulatima one stare dobre tradicionalne ishrane, ali uz potpuno uklanjanje štetnih navika u ishrani i korišćenje namirnica koje to nisu.
Sve o toj temi možete sasvim lepo i lagano da pročitate na blogu moje drage prijateljice, ali i na blogu autorke knjige "Istine i laži ohrani".
Verujem da će na mnoge od vas delovati otrežnjujuće i kao melem za zdravlje.
Nikad vam nisam delila savete, jer, svi smo mi jedinke za sebe i mišljenja sam da svako od nas treba da pronađe svoj put, ne samo u vezi života u celosti, već i u vezi očuvanja sopstvenog zdravlja, no rado ću pomoći svakome, kome savet zatreba.
Na neki načim verujem da je i ova moja ispovest u nastavcima, dala smernice, možda razvejala "maglu" i usmerila neke ka sopstvenom boljitku.
Ono što verujem da je važno je, da kad jednom donesemo odluku da uradimo nešto za sebe, jeste da ne odustanemo.
No, što bi rekla moja baka, mislim da ovim tekstovima, svim napisanim sa ovim naslovom,  nisam otkrila rupu na saksiji, ali sam možda potakla neke da se odvaže i otkriju da mogu sve, jer, lepo reče jednom Lao Cu; "Putovanje od hiljadu milja započinje jednim korakom".
Volim da dodam sentencu čijeg autora ne znam, ali mi se veoma dopada jer daje podstrek: Ne računa se koliko puta padnemo u životu, već koliko puta ustanemo i nastavimo dalje.
Shodno tome, iako sam na silaznoj stazi života, ustajem posle svakog svog pada, teže nego ranije, ali revnosno i uporno jer ima sigurno još mnogo lepih stvari koje me čekaju do kraja.
Otresem prašinu i produžim, do cilja koji sam sebi zadala :)










среда, 06. август 2014.

Jedna šetnja kroz pitomu divljinu




 Mala crvena ruža stablašica-
 mojih ruku delo
Odavno niste prošetali kroz moju baštu još od kad sam pisala ovaj post. Čudo su instinktivne ideje koje odradite, a kasnije saznate da ste u stvari uradili određenu i dobru stvar, poznatu kao virtuelni post.


Mnogo kasnije, posle te prve šetnje kroz baštu prošetala sam vas i kroz austrijsku prestonicu uz pomoć malo slika i reči, viđenu kroz moj pogled.



Crvenrepka, mala ptičica odgovorna
 za ovaj post ;)
Danas me jedna mala ptičica, koja je došla da nesmetano "doručkuje", ponukala da vas opet prošetam kroz moje, meni lepo dvorište i da vama svima, posebno onima koji žive u gradovima i stanovima bez terasa prenesem atmosferu života sa prirodom, jer, uvek volim to da naglasim, moje dvorište je uređeno tako da u njemu nesmetano žive svi stanovnici prirode koje mi  ona pošalje, ali  i ja, sa mojim ukućanima i gostima.  

Moja bašta je sređena na rustikalan, haotičan način, ukroćena tek toliko da pruži dovoljno prostora za igru mojim unucima. Ima voćaka samo toliko koliko mogu da se uberu u sezoni zrenja, a ako i ostane neki višak, podelimo ga između svojih milih i komšija.


Jarebika- Rjabinuška je tu da ptice imaju
veći asortiman hrane

Fruškogorski ruj (Rus Tiphina)
zbog kojeg ptice dolaze
Ukrasnih stabala ima taman da zadovolje potrebe hrane za ptice, a osnovni cilj njihovog sađenja je i bilo upravo to, da ptice, koje dođu, imaju hranu i preko leta i preko zime.









Mnogi žbunovi, ali i perene su ukrasi u bašti sa dvostrukim zaduženjem, da ulepšaju ambijent i da budu hrana za ptice ili "zaštitna ograda" od radoznalaca koji ometaju stanovnike, bube, leptire, ježeve i dr. od   mojih kućnih ljubimaca mačke Melanije, alijas Meli i mog ostarelog, dragog, vernog psa Srećka.
Melanija i Srećko u popodnevnoj dremci, ali i na straži :)

Arum Italicum ( italijanska strela)- otrovne bobice koje su hrana za ptice!

Petronije, o kojem ste takođe mogli da pročitate priču na ovom blogu, se odavno skućio, ima svoju golubicu i živi na tavanu komšijske kuće u blizini. Ponekad dođe i stane na moju staru antenu za bežični net, kao da hoće da me podseti da još uvek misli na mene, ali da eto, "deca treba da odlete".





Selenini  ježići ove 2014. godine
Ježica Selena, dolazi kad god treba da na svet donese novo pokoljenje, zadrži se u svojoj kućici koliko treba, a zatim odlazi, dolazi, odlazi, a kako je uglavnom noćna životinjica, posle svog obavljenog posla materinstva, dugo je ne vidim, ali vidim njene tragove prisustva u vidu ogrizaka na popadalim voćkama ili neki novi "nasip" ispred ulaska u njenu kućicu.






Bube i leptiri svakodnevni posetioci

O pčelama i leptirima, koji mogu da biraju šta im je po volji i kad, a i ostalim insektima, sitnim, a i onim većim i meni čak nesimpatičnim, moja bašta bi sama, da ume i može, mogla da ispriča sijaset priča i dogodovština. Jednom, možda i o tome, sročim jednu, ili više, personifikacija jer volim takve priče.




Čim se Srećko odmakne, oni navale


Ove godine u mojoj bašti caruju puževi, sa kućicom, pobedili su u brojnosti golaće, kojih uvek ima, jedu šta stignu, a koje ja ne diram i koje sam ovekovečila u jednoj priči. Pojeli su sve do čega su se dočepali, počev o mojih ruža, koje su desetkovali preko stabljika i plodova paradajza, ali, ruku na srce, bilo je i za nas, a i kiša im je zdušno pomogla da ovog leta moja bašta bude eldorado za puževe.



Ruj "Tiger ey"- hrana za ptice



Moja bašta je meni izvor mnogih ispiracija i jedno mesto gde se stapam sa prirodom uživajući u miru koji ona pruža, bilo da sam sama ili kada kad su tu moji mili, unuci i deca,  prijatelji i gosti.
Drago mi je ako sam delić tog mira uspela da prenesem i na vas.



Posle kiše












субота, 02. август 2014.

Specijalni rat ili nešto drugo?




Verujem da mnogi znaju da je jedna od metoda specijalnog rata, jednostavnim rečnikom rečeno, odvlačenje i usmeravanje pažnje na nebitne ili manje bitne događaje u jednom društvu. Ovih poslednji meseci, može biti i godina, nikako ne mogu da se otmem utisku da se takav jedan specijalni rat, upravo uz pomoć ove metode vodi i u našoj zemlji, a uz izdašnu pomoć pojedinih medija. Takve učestale pojave su počele da mi idu na živce u nemerljivoj količini, a to je već situacija koja obećava da će mi napraviti zdravstveni problem, što nikako ne bi bilo dobro. Da se zaštitim od toga, počela sam da se ponašam kao noj, da se pravim da ništa ne vidim, ne čujem, a samim tim i ne komentarišem, da ne gledam televiziju, posebno informativne programe svih kanala, bez izuzetka, da se ne upuštam ni u kakve diskusije vezane za život u ovoj zemlji ni po koju cenu, da najviše što mogu, nateram sebe da događaje prihvatim kao nešto na šta ja, kao jedinka, nemam uticaj, ili je veoma mali, zanemarljiv čak, ali moja metoda noja, ne uspeva i pored najbolje i volje i želje iz sasvim prozaičnih razloga, gomila informacija, što pisanih, što rečenih putev malih ekrana, postaje sve veća pa samim tim počinje da se vidi i iz aviona.
Mnoge profesije, posebno one koje imaju uticaj na društvo u celini imaju svoje kodekse ponašanja, ali kako vidim i zaključujem, novinarska profesija se debelo iskompromitovala svojim radom. Nisam uopšte od onih koji generalizuju stvari, te tako iz svega tog isključujem sve one novinare koji se nisu prodali za šaku dolara, zarad uopšte nije važno čega, jer obraz se ne prodaje, ako se poštuje kodeks, a profesija se takođe održava na nivou na kojem i treba da bude. Da zanemarim sve ono ispred kodeksa, kao što je domaće vaspitanje, školovanje i sticanje znanja, posebno znanja iz etike koje se, verujem uči, učilo se, u svim gimnazijama, a gimnazije su, kao što svi znamo, predvorja za buduće obrazovanje na univerzitetima, pa i za fakultet žurnalistike.
Šta se to sve izdešavalo u glavama pojedinih novinara pa su usput zaboravili da je informacija od izuzetno velike važnosti i da je njihova odgovornost veoma velika pri plasiranju tih informacija, ne znam. Ono što znam je da u skoro svim našim javnim glasilima, ma koliko ovo zvučalo paušalno, caruje senzacionalizam najnižeg mogućeg ranga. Mnogi tekstovi su se sveli na sopstvene neproverene sumnje novinara koji o njima pišu, na rekla kazala, ali i popriličnu dozu navođenja vode na vodenicu pojedinaca, kao i na često, neprimereno uznemiravanje javnosti i perfidnog poziva na linč pre nego što se bilo čija krivica i dokaže uz obavezno čuvanje "izvora" podataka, a beskrupulozno imenovanje ostalih, osim ukoliko se ne radi o maloletnim licima.
Nisam sigurna da se takvo ponašanje podudara sa kodeksom profesije, ako ga ima u novinarskoj profesiji, a nekako sam sigurna da ga ima, jer, kako već rekoh, biti novinar je od velike važnosti za društvo u celini.
Aman ljudi, a ljudi ste, imate li vi srca? Nemate od čega da živite, nemate para, nemate posla, gladni ste?
Za promenu osvrnite se malo oko sebe pa pogledajte kako živi svet, narod u celoj državi.
Za promenu, pitajte obične ljude da li su gladni, goli, bosi, bolesni, od čega i kako žive, tačnije životinjare. Pitajte zašto ovaj narod sve više češljari kontejnere, zašto se mladi ubijaju, zašto se devojke i momci ne žene, zašto žive sa roditeljima, a onda pišite o onima koji su do tog doveli, pišite neprestano dok im ne dosadi dok im se ne smuči.
Kao što se smučilo meni da čitam vaše tekstove i slušam vesti o tome ko gde, kada, kako i s' kim iz "estradne elite", koliko košta tamo neka, šanirana, torbica Luj Vitona i ostale dizajnerske svetke kamarile, kako su se raspevali muzički nadareni pojedinci u jednom autobusu, kako je tamo neki jadnik poubijao sve pa onda sebe, uz obavezan intervju njegovih najbližih komšija, pa i samih ucveljenih od tuge najbližih rođaka, smučilo mi se da pročitam na kraju vaših beskrupuloznih insinuacija da ste informaciju dobili "iz pouzdanih izvora", a da taj izvor nikad niste pomenuli, smučilo mi se što vodite specijalan rat, protiv sopstvenog naroda i time mu odvlačite pažnju sa životno važnih problema; kako da opstane u ovoj navali poskupljenja na mala vrata, prvo telefona, sledeće će biti struja, jer ministar već kuka da mora da se štedi i da se potrošači pobrinu za alternativna goriva za grejanje naredne zime, kako da penzioneri opstanu, osim da ponovo, kao za vreme sankcija, jedu samo hleb i mleko, kao da su grešni krivi što ne umru preko reda, odmah i sad, a prvo su njima smanjili primanja za 10 % o čemu ste pisali u samo jednom redu, kao da je to vest an pasan, nebitna za život?
Kako vas nije stid sebe samih i vaših majki, očeva, rođaka penzionera, koji su, najčešće, najpoštenije platiše svega u ovoj zemlji, dok se drugima, tajkunima čak, dugovi i to dugovi veličine iznosa penzije minimum 100 penzionera npr. Otpisuju?
Zašto ne pišete, čak iako ste pisali, o veličini plate onih koji vode ovu našu zemlju, ili pojedine njene od državnog značaja važne ustanove, a od koje bi, sasvim sigurno, štedeći svakog meseca bar polovinu iznosa iste, jer i ono što bi im ostalo od njihove mesečne plate, je veličina jedne ukupne godišnje, prosečne radničke zarade, a sa čime bi mogli na kraju svake godine da kupe po jedan manji stan? Čime su to oni zadužili ovaj narod da im je tamo neko, odredio tolike plate?

Kako vas nije stid da o malim, običnim ljudima koji su bili sudionici nekih nesrećnih situacija, insinuirate njihovu krivicu, dok zdušno, ne pišući o odgovornosti pojedinaca, npr. rođaka novopečenih bogataša, stajete na stranu i u odbranu očiglednih povreda zakona sa često, nemerljivim gubicima?
Sve mi se nekako nameće zaključak, iako je zasnovan na sumnji, da vas za to neko debelo ipak plaća? Ako nije to slučaj, e onda bih da sam na vašem mestu potražila savet stručnjaka.
Reći ćete, možda, da  i sama pišem ovaj tekst jer sumnjam, jer sam donela zaključke koji nisu validni?
Na neki način, može se i tako misliti, ali vi ste mi dali šlagvort za ovo, vi i vaši bezočni tekstovi koji se najviše bave svime osim krucijalnim događanjima vezanim za našu zemlju i ljude u njoj, od kojih, iako sam se svesrdno trudila, nisam mogla da se zaštitim. Tako da, ako sam izvela pogrešan zaključak, ja se duboko izvinjavam, ali molim vas, za ime Boga, nemojte da mi vređate, bar za sad, zdravu pamet.
Do sad ste to radili neprekidno, nesmetano i nekažnjeno i ovim tekstom vam jasno stavljam do znanja da, kako volim često da kažem nisam ovca, tačnije da sam ovca samo dokle ja to želim da budem i ako hoću da budem.
Vrlo verujem da veliki broj ljudi misli identično na ovu temu, ali eto, mnogi od njih nema blog da na njemu bar iskaže svoje, u najmanju ruku, nezadovoljstvo vašim udelom u mentalnom zamaranju, ove naše, već iznurene od svega i svih, nacije.

Ne mogu, a da ne naglasim, svaka čast svima onima iz novinarske branše koji poštuju kodeks svoje profesije i koji tačno i provereno pišu o svemu i kojima je vodilja u radu istina i etika, a ne dobro isplativa, a pri tom, često, nedovoljno proverena senzacija, a takvih novinara, na svu sreću, ipak ima.


петак, 01. август 2014.

Hrana, lek za telo i dušu / 3 - Surova stvarnost



Na svu sreću da sam odavno shvatila da je znanje nešto "živo" tj. da se menja, dopunjuje, nadoknađuje. To mi je pomoglo da potpuno normalno prihvatim kasnije zablude i nova saznanja u mnogim oblastima. Jednja od njih je i ishrana.

U uvodnom postu sam delimično objasnila svoje višegodišnje interesovanje za ovu oblast. Nekako je i bilo prirodno da me ovo zanima, s' obzirom na moju struku, ali je poprilično i moje životno iskustvo doprinelo tome.
Sve je bilo i lepo i krasno i bez nekih ekstremnih problema sa mojim zdravljem, osim ako izuzmem dugogodišnje "trvenje" sa sideropenijskom anemijom, zbog koje sam omrzla džigericu u svim oblicima, a koju mi je moja mama spremala svakodnevno kao jedan on načina za poboljšanje iste, ali i problema sa epistaksom, koja mi je remetila svaku letnju sezonu, zbog koje, eto, ni dan danas, nisam ljubiljelj vrućina i visoke temperature iako su problemi iščezli.
Sve u svemu moglo bi se reći da sam bila zdrava i da sam vodila zdrav život. Pri tome mislim da sam jela sasvim zdravo, tradicionalno, uz povremen "izlet" u neke nove egzotične kuhinje, kao što je bila npr. italijanska i grčka, koje volim i danas.
Uredno sam vežbala minimum 3 puta nedeljno, šetala, bez obira na vremenske uslove, osim kad bi duvao vetar i pri tom, radila u bolnici, u tri smene, često i po 10 noći u toku meseca. Ipak, nekako sam uspevala da pomirim sve svoje obaveze, ljubavi i interesovanja.
Problemi su nastali u trudnoći, bar je to bila, po meni, inicijalna kapisla za sve kasnije što je iskrsavalo. Imala sam visoko rizičnu trudnoću tokom koje mi je ustanovljeno da imam toksoplazmozu. Bilo je to vreme kada nije bilo ultrazvuka i ostalih savremenih metoda ispitivanja. Hormoni su počeli da "luduju" i terapija, tokom trudnoće bila je neizostavna.
Ne bih o svom hodu po mukama u toku tih devet meseci dok sam nosila svoju prvu bebu, iznad svega moju željenu kći. Zadržala bih se na svojim problemima sa hranom.
Naime, od samog početka, pa do momenta dok nisam osetila prve pokrete svoje bebe, a još uvek pamtim, bilo je to 3. januara 1974. u 20h i 25 min. ja sam živela na barenom krompiru isečenom na kockice i skuvanom u malo vode i soli.
Sve ostalo što bih stavila u usta, završavalo bi u kanalizaciji. Dešavalo se da u toku dana povraćam i po 12 puta.
Govorili su, svi, da je to normalno i da će se sve srediti kad "beba oživi". Ali nije.
Tako sam ja skoro do petog meseca trudnoće imala isti broj kilograma kao i na početku. Međutim, "repati" nikad ne spava, govorila je moja baka i posle tog 3. januara, moj hod po mukama nastavio se, ali u suprotnom smeru.
Ja nisam bila zahtevna trudnica. Kad to kažem, mislim na one moguće i nemoguće prohteve koje je većina žena u trudnoći iskusila, npr. kad ti se jede lubenica u decembru, a to je bilo vreme kad su lubenice bile mislena imenica u vremenu kad im nije sezona.
Ipak i kod mene kao da se desio, ja to volim da kažem, neki kvrc u glavi i ja sam jednostavno počela opsesivno da želim KOLAČE.
Ja koja sam uvek od svih slatkiša najviše volela meso, kako sam govorila.
Ja koja sam vrlo retko znala da pojedem po neku vanilicu ili lenju pitu, ukratko, ja koja nisam bila ljubitelj kolača ni pod razno.
Suprug je, od tog dana, svakodnevno ispunjavao moju želju za kolačima, te sam tako otišla sad u drugu krajnost, živela sam od 5 kolača dnevno, ali i od kisele vode "Radenska", jer običnu vodu nisam mogla da stavim u usta.
Naravno, potpuno je bilo neizbežno da se kilogrami počnu da talože neverovatnom brzinom.
Kako se do četvrtog meseca nisam ugojila ni gram, tako sam za poslednjih pet meseci sve to nadomestila i preterala, mal' ne duplo. Ukratko, ugojila sam se celih 25 kg.
Na dan porođaja imala sam 85kg.
Volela sam da kažem, kako sam visoka, metar i želja da porastem. Na tu moju visinu samo može da se zamisli koliko sam bila debela, ne gojazna, pretilna, kako se to lepše kaže, već debela, u pravom smislu te reči.
Znala sam da se šalim sa sobom kako me je lakše optrčati nego preskočiti, ali, sve šale, sva emotivna lepota koja je isijavala iz mene uprkos mojoj debljini tokom trudnoće, u suštini su bile samo zamena za zadovoljstvo sobom, jer, onda mi je bilo teško da priznam, ali odavno već znam da sam se užasno uplašila svoje debljine i sebe.
No, čekao me je veliki zadatak u narednim danima i ja sam svoj strah zatomila duboko u duši.
Ipak, ni tolika debljina, ni prijem u bolnicu, za koji često kažem da je za Riplija, jer reči, koje mi je uputio dežurni akušer mi zvone i danas u glavi, (Gde si ti živela, na Goliji? Kako si mogla da se ugojiš kao krmača? Kako te nije sramota profesije? Pogledaj, skočni zglob ti se ne razlikuje od kolena!), nisu mogle da umanje, moju sreću u tom trenutku, jer dolazi moja mila. I niko, ni za šta na svetu, nije mogao da me ubedi da neće biti ćerka, što se tog dana, pet minuta pre ponoći i obistinilo.
Sutradan, 24h posle prijema u bonicu imala sam tačno 75kg.
Kamo lepe sreće da sam nastavila da sa istima silazim dole.
Ali, čovek snuje, al' Bog određuje, govorila je moja baka, i često pomislim, koliko je bila u pravu.
E tu sad stupa na scenu ono patrijarhalno vaspitanje jer, umesto da slušam sebe, svoje telo, organizam, da poštujem koliko toliko svoje stečeno profesionalno znanje, ja sam slušala tetke, babe, svekrvu, ma slušala sam sve druge, osim sebe same.
Te jedi crni luk od toga ćeš imati više mleka, te pij najmanje litar mleka dnevno, te pij kvas, te pij pivo, a pivo nisam u životu srknula ni kap, do tad.
Imala sam 23 godine i ponašala sam se u vreme dojenja, postpartalno, kako mi to stručno kažemo, zaista kao najveća neznalica na svetu. Nema veze što je cilj, dovoljna količina mleka za moju milu bio opravdan, jer sredstva koja sam koristila i "neznanje" koje sam primenjivala su bili katstrofalni po moju telesnu težinu, jer, vratila sam se opet na onih ukletih 85kg.
Mrzela sam vagu, bilo koju. Svi trgovci su mogli ladno da me obmanu jer nikad nisam gledala u taseve. Čak mislim, da sam dogurala i do 90kg.
Moja mila je rasla i ja sam počela da radim, skraćeno, po 4h. Odlazak na posao bio je novi šok.
U to vreme, u bolnici u kojoj sam radila, medicinske sestre su nosile uniforme u vidu svetloplavih haljina sa kragnom i belih kecelja preko njih koje su se preklapale na leđima. Malo teže sam ušla u haljinu, jer su mi grudi bile nabrekle od mleka, ali belu kecelju više nisam mogla da preklopim, kao nekad, sasvim i duplo, na leđima. Avaj.
Ona je bila, što bi rekli stari, raščepljena pozadi. Tačnije, sastavljala se samo u struku, ali oko kukova i bokova, ni u snu.
Pamtim da me je drugog dana pozvao u svoju kancelariju načelnik našeg odeljenja. Mislila sam da me je pozvao na čaj, da me pita za bebu, ali...ne.
Pozvao me je da bi hitno, telefonom, predamnom, referentu za zaštitu na radu, koji su onda postojali, bukvalno naredio da se meni sašije nova unoforma, preko reda.
Baš u to vreme menjale su se uniforme u našoj bolnici i sve su trebale biti sašivene u našem šnajderaju po meri svakog po naosob.
Ne znam šta je referent upitao mog načelnika, ali se sećam da mu je on odgovorio; Zar ti nisi još video Olju? Pa ona je kao Berta!
Ko li je Berta, razmišljala sam odlazeći iz kancelarije svog načelnika dok sam odlazila u šnajdersku radionicu gde su trebali da mi uzmu mere za novu uniformu.
Istog dana sam išla po bolesnika u šok sobu, da ga vratim na naše odeljenje posle operacije. Tada je važilo pravilo da lekar anesteziolog izda upute o daljem tretmanu operisanog bolesnika u naredna 24h sestri koja je došla po bolesnika. Sećam se da je to tog dana bio lekar dr I. od kojeg sam imala prilike da naučim mnogo i kojeg sam veoma cenila. Mislim da je uvažavanje bilo obostrano. Sve vreme dok je govorio šta bi trebalo da se odradi, lekar me je radoznalo posmatrao i ja sam shvatila da je zbunjem, ali razlog tome nisam razumela. U jednom momentu me je upitao; Sestro, jeste li vi novi?
Nasmejala sam se od srca i izraz na njegovom licu, koji sam videla u trenu mi je zamrzao smeh. Dr I. me je gledao zaprepašćeno i u jednom momentu je izgovorio; Zar je moguće da ste to vi Olja? Da se niste nasmejali, nikad vas ne bih prepoznao. Šta ste to uradili od sebe, šta se desilo?
Bila sam zatečena pitanjima, a i odgovore na njih, nisam imala, ali tog dana sam shvatila surovu istinu.
Koliko god ja bila lepa i tako debela, svima koji su mi bili bliski i koji su me voleli, ja sam promenila svoj lični opis drastično.
Kući sam otišla vrlo tužna. Glavom su mi prolazile misli i slike kada sam bila vitka, zgodna i nasmejana bezbrižna mlada žena, ali ja to više nisam bila.
Bila sam srećna i bila sam nesrećna. Užasno nesrećna jer sam shvatila da sam, iako sam imala i dalje lepu formu tela, bila debela i i izobličena i bila sam neko ko je ličio, tačnije, podsećao na sebe pre samo godinu dana.
U toku istog dana saznala sam od svog ujaka, ko je bila Berta. Kako su on i moj načelnik bili slične starosti, sasvim sam dobro pretpostavljala da bi on to trebalo da zna. I znao je.
Čekalo me je još jedno razočarenje.
Berta, tačnije, debela Berta ( Dicke Bertha) je bila nemačka haubica, top, iz prvog svetkog rata, onda, razorne moći.
To saznanje je razorilo iole malo krhkog samopouzdanja koje sam imala do tog dana, ali je bilo presudno da donesem, onda sam mislila, ključnu odluku, a to je da pod hitno počnem da skidam nagomilane kilograme.

Tako je započeo novi krug.

четвртак, 31. јул 2014.

Hrana, lek za telo i dušu /2 - Odrastanje uz tradicionalnu ishranu



Odrastanje u patrijarhalnoj sredini i porodici ima svoja preimućstva i nedostatke. Smatram da je dobit od ovog pre svega što se očeličiš i osposobiš za samostalan život jer naučiš da skoro sve odradiš sam, počev od jednostavnih radnji vezanih za sebe, pa do vaspitnih lekcija vezanih za moral i etiku življenja u društvu.
Često, nemamo svi sreću da odrastemo u ekonomski dobrostojećim porodicama, a to povlači za sobom i ponekad neadekvatnu ishranu, ili ishranu siromašnu pojedinom vrstom namirnica.
Ja sam odrastala u jednoj sličnoj porodici u kojoj je dominantno bilo deljenje na ravne časti, prema uzrastu, ali i radnoj opterećenosti. Glava domaćinstva je bila moja baka, kao i neko ko je bio zadužen da "nahrani" sve ostale članove.
Ondašnja kuhinja se veoma razlikovala od današnje. Kako nije bilo frižidera, tačnije jeste ih bilo, ali samo u bogatijim porodicama, obroci su se spremali svakodnevno, sveži i u količini dovoljnoj da zadovolji članove domaćinstva.
"Frižidere", bele metalne ormare, u koje su se odozgore ulagale table leda, a koje su posebni ljudi, ledadžije, svakodnevno dovozili na kućnu adresu, imali su svi oni sa dubljim džepom, ali moja porodica nije bila među njima.
Zato je moja baka svakodnevno kuvala i spremala obroke za naše sedmočlano domaćinstvo. Šta će biti na trpezi zavisilo je od sezone, ali često i od "debljine" novčanika. Uglavnom, znalo se; U proleće su se konzumirale razne čorbice od zelenog povrća, razna variva, preko nedelje bez mesa, osim ako nije bio slučaj da na jelovniku bude jedna od musaka, od tikvica, krompira ili plavog patlidžana.
Meso se jelo, bar kod nas, uvek nedeljom, kao prilog nekom varivu, distano ili pečeno, ali bilo je i jela od samog mesa.
Moja baka je umela da sprema izvanredna pržena crevca, fantastične papke ili škembiće u saftu, gulaš od svinjskih iznutrica, ili džigericu u maramici. Često smo jeli konjsko meso, čak mnogo češće nego svinjsko, jer je bilo jeftinije, dok smo od goveđeg uglavnom koristili one velike, šuplje kosti za masnu nedeljnu supu sa knedlama od griza ili pileće džigerice.
Retko je na trpezi znala da bude pečena piletina, jer da bi je i bilo za sve nas moralo se kupiti tri pileta, a to je iziskivalo veću količinu novca. Kad bi ga i bilo, a sećam se, bilo je uvek uoči većih praznika, najčešće bi nam tri oveća, živa pileta, donosila mlekarica, petkom. Za sve ostalo pobrinula bi se moja baka i tetke.
Isto tako, kolači, slatkiši, jeli su se takođe samo nedeljom.
Kod nas se nisu mesile torte i ostali kremasti kolači. Prednost je imala lenja pita sa jabukama ili višnjama, štrudla sa orasima, ili makom, ili neka pita savijača, od domaćih, teglenjenih kora. Vanilice ili domaći keksi "na mašinu" su takođe bili omiljeni.
Razne slane pite, kao i domaća gibanica, su najčešće bile nedeljna večera. 
Nedeljom se takođe spremala riba i riblja čorba, od sveže ulovljene ribe, koju su pecali moji ujaci, strastveni ribolovci. 
 Uglavnom, nedelja je bio dan kada je trpeza bila svečanija i bogatija.
Moja baka je kuvala na svinjskoj masti, sve. Naravno za salate bi koristila ulje, koje smo kupovali na točenje, u bakalnici, iz velikih za to pravljenih, metalnih specijalnih burića sa slavinom. Litar ulja nam je trajao veoma dugo, što znači da se ulje trošilo količinski vrlo malo.
Hleb smo kupovali u privatnoj pekari i to onaj veliki, tzv. cipovku od 2kg. Ja sam obožavala taj hleb jer je imao četiri velike okrajke od kojih je jedna uvek bila moja. Možda zato što sam bila najmanja i najmlađa. Iako nas je bilo sedmoro, nismo trošili velike količine hleba, a suve korice, ili dvopek, je moja baka uredno čuvala u jednoj velikoj metalnoj kutiji. Od suvog hleba je znala, kad je bio "visok datum", kako je ona govorila za vreme neposredno pred primanje plata zaposlenih ukućana, ili svoje penzije, znala da napravi vrlo ukusan doručak od vode i svinjske masti, što je ona nazivala topljenice.
Sam doručak je najčešće bio obrok sastavljen od prženih jaja sa ili bez slanine, parče vrućeg hleba namazanog domaćom svinjskom masti, ili komad hleba i šaka domaćih čvaraka, koje je spremala sama moja baka topeći slaninu za mast.
Uz to, bila bi uvek i po čaša mleka, koje smo kupovali od mlekarice, žene, seljanke iz sela Pinosava, ispod Avale, a koje nam je ona donosila tri puta nedeljno, ili čaša kuvanog paradajza koji konzumiram i dan danas sa nesmanjenim uživanjem.
Kad god bi nam donosila mleko, mlekarica bi nam takođe donosila i po 2kg mladog kravljeg sira. Sir smo jeli kao obrok za doručak ili večeru u kombinaciji sa nekom od sezonskih salata.
Slatki doručak je uglavnom bio sastavljen od masti namazane na svež hleb posute kristal šećerom, ali vrlo skromno, jer se šećer onda veoma štedeo, ili od pekmeza od mešanih šljiva, dženarika i plavih, sa kožuricama, koji je moja baka spremala svake jeseni, a koji je bio nakiseo, jer i u njemu nije bilo mnogo šećera, tek koliko da se oseti u tragu. Uz to bi ona skuvala čaj, domaći, najčešće od zove, bagrema, nane ili lipe, koje smo sami brali i sušili u sezoni.

Ja sam imala sreću da sam odrastala u dvorištu gde je bilo dosta voćki; grožđa, šljiva, jabuka, oraha i gde je bilo jedno parče zemlje odvojeno za sejanje bašte tj. povrtnjaka kojeg su svi članovi porodice, shodno svome radnom vremenu, održavali i uređivali.
Povrtnjak nam je omogućavao da u sezoni uvek imamo svežeg povrća po sopstvenom izboru, a svaki višak je moja baka sa tetkama pretvarala u slanu ili slatku domaću spremljenu zimnicu. Tako se dešavalo da i zimi imamo zelenu boraniju za obrok, sarmicu od vinovog lišća, kuvani grašak sa ili bez mesa i dr.
Osim pekmeza od šljiva spremalo se i suvo voće za zimu sastavljeno najčešće, od suvih jabuka i šljiva, a koje smo jeli spremljeno kao kompot u hladnim zimskim večerima. Zimi smo, takođe, često znali da grickamo orahe, ali, dozirano, kako bi govorila moja baka, jer ih je čuvala za divne i ukusne štrudle ili slavsko žito.
Veoma često smo grickali semenke bundeve, koje sam ja kupovala kod našeg pekara, čika Toše, kad bih išla po našu cipovku hleba.
Dva puta nedeljno, sredom i petkom, bili su tzv. bezmesni dani, ili posni dani. Tada bi moja baka kuvala, zimi, prazan krompir paprikaš, čiji ukus pokušavam i dan danas da pogodim, ali mi, često, ne polazi za rukom i pasulj, uvek beli, jer moji ujaci nisu voleli žuti i uvek čorbast, jer su svi voleli da ga udrobe sa ukusnim hlebom od čika Toše pekara. Ponekad umesto ovog spremila bi valjuške sa prezlama ili taške sa džemom, sa nezaobilaznom krompir čorbicom pre toga.
U proleće su se bezmesnim danima spremali rezanci sa makom ili orasima, ili knedle sa šljivama i kajsijama, uz prethodno obaveznu paradajz čorbu sa domaćom taranom.
Pamtim da se prasetina jela samo za Božić, ako je bilo para da se kupi domaće prase ili za Prvi maj. Ne retko bi umesto praseta, kao jeftinija varijanta, bila zamena živina, ćurka ili pile, ali uvek domaće gajeno.
Zimi je kiseo kupus bio spreman u raznoraznim varijantama, ali i kao sveža salata koji smo voleli svi, posebno uz domaće čvarke.
Sve u svemu hranili smo se tradicionalno, na starinski način, seoski, kako je govorila moja baka.
Ja sam izrasla u vižljastu, vitku devojčicu, kasnije devojku bez grama viška kilograma.
Moja ishrana se nije mnogo razlikovala u mome kasnijem odrastanju i životu.
Sve je govorilo da ću ostati dobre kondicije i zdravlja, kakvi su bili i svi moji rođaci, ali život ume da priredi razna nepredvidiva iznenađenja.Vreme se promenilo i donelo je sa sobom neke nove navike, neka nova shvatanja i razmišljanja koja su mnoge od nas dovela i odvela na puteve koji mnogima nisu doneli kvalitetan život iako je materijalna situacija svih nas bila daleko bolja nego ranije.


Mi smo se promenili, ne znajući, na gore. Kad se samo setim da sam u medicinskim školama, srednjoj i višoj, o hrani i ishrani učila nešto što se dijametralno razlikovalo od tradicionalne ishrane na kojoj sam ja odrastala, ali  kockice života se vremenom poslažu, baš tamo gde i treba.


среда, 30. јул 2014.

Hrana, lek za telo i dušu /1





Može biti da je moja fascinacija ishranom započela još u srednjoj medicinskoj školi, silom prilika. U trećem razredu iste škole, moj smer je dobijao predmet dijetetika. Saznali smo da nam se vežbe iz istog predmeta odvijaju u školskoj demonstracionoj kuhinji i ja sam se radovala tome. Kao što život često ume da izrežira iznenađenja i meni je priredio jedno, prilično neprijatno. Umesto da sa svojim drugaricama učim kako se pripremaju obroci za pojedina oboljenja, da kuvam zajedno sa njima u prelepo opremljenoj demonstracionoj kuhinji, ja sam završila kao hitan slučaj na odeljenju abdominalne hirurgije i sa operacijom slepog creva. Ne znam iz kojih sam razloga ja u bolnici posle operacije provela 3 nedelje, jer mi je rez bio veoma mali, od samo četiri konca. Operacija, iako je bila, za mene jedno veoma ružno iskustvo, jer, obavljena je u lokalnoj anesteziji, a to ne bih poželela ni najgorem neprijatelju, je protekla bez ikakvih komplikacija, ako se ne računaju moji kolapsi za vreme iste. Postopreativni tok je bio bez ikakvih problema, čak više, ja sam od svih operisanih istog dana, ustala prva i igrala kolo u bolesničkoj sobi za Dan republike koji je onda bio državni praznik, na sred bolesničke sobe dok su me zgranuto gledala lica ostalih, jedanaestoro mojih cimera.
Uredno sam, od trećeg dana posle operacije, svako posle podne jela "viršle uličarke" koje mi je švercovao moj ujka Lale preko bolesničkog prozora uz pomoć jednog kanapa i kese. Obožavala sam "viršle uličarke", kako smo svi onda zvali popularnu brzu hranu spremljenu u kioscima, na ulici, kojih je u to vreme bilo dosta u Beogradu i ne bez razloga, jer, nekad su viršle bile od mesa.
Kako bilo da bilo, dok sam ja bila u bolnici i na oporavku, sve ukupno 4 nedelje, vežbe iz dijetetike su se uveliko završile, kao i vežbe iz hirurgije, a nagomilane lekcije iz ostalih premeta su mi dugo izazivale dodatne nevolje.
Kako smo, u to vreme, svakodnevno imali praktičnu nastavu iz mnogih predmeta, tako nikako nisam mogla da nadoknadim propuštene vežbe, a znala sam da to mora da se odradi. Međutim i pored najbolje volje, to je bilo neizvodljivo, jer su se sve ostale vežbe iz drugih predmeta poklapale sa nadoknadom istih.
Na kraju godine, čekalo me je još neprijatnije iznenađenje. Iako sam teoriju iz predmeta dijetetika i hirurgija odgovarala i dobila zavidne ocene, kako nisam imala i kolokvijum iz istih vežbi, nastavničko veće je odlučilo da mi ne uruči svedočanstvo za završeni treći razred srednje medicinske škole dok ne nadoknadim sve propuštene vežbe. Takođe su doneli odluku da iste nadoknadim u mlečnoj kuhinji Dečje bolnice u Tiršovoj ulici, a vežbe iz hirurgije da nadoknadim u Specijalnoj ortopedsko hirurškoj bolnici "Banjica", za vreme letnjeg raspusta. Odluku kad ću to uraditi ostavili su meni.
Bila sam veoma tužna jer svake godine, dan nakon završetka razreda ja sam putovala za Austriju, kod moje mame, gde sam provodila ceo raspust, letnji ili zimski. Moja mama se radovala mom dolasku, jer bismo bile zajedno skoro dva i po meseca, a posebno je radovao pogled na svako moje svedočanstvo gde su se, iako sam bila sama, bez nje, šepurile sve same petice i četvorke.
Bila sam strašno povređena saznanjem da ću biti kažnjena jer sam bila u bolnici, ne svojom krivicom, da ću imati kraći raspust tri nedelje od svojih drugarica, opet ne svojom krivicom. No šta je tu je.
Koliko sutradan, po dodeli svedočanstava, otišla sam kod glavne sestre Dečje bolnice u Tiršovoj ulici na dogovor o nadoknadi mojih vežbi iz dijetetike. Na moju sreću uspele smo da se dogovorimo da sa istima započnem odmah, narednog dana. Na završetku istih sam bila u obavezi da kod nje polažem kolokvijum kao i da u toku samih vežbi uredno vodim dnevnik istih, što je bilo uobičajeno u to vreme.
Ponekad, stvari se srede baš onako kako bismo voleli te je tako i dogovor o nadoknadi vežbi iz hirurgije u bolnici na Banjici bio uspešan. Te sam vežbe uspela da ugovorim tako da ih nadoknađujem svakodnevno, od 12h do 16h, znači, posle vežbi u dečjoj bolnici.
Umesto po 10 radnih dana za svaki predmet, ja sam nadoknađivala po 15 radnih dana.
Koliko su moje vežbe iz dijetetike bile iste ili slične onima koje su moje drugarice iz razreda obavile u školi ne znam. Znam da sam svakodnevno prala velike aluminijumske lonce, servirala šolje i šolje Moro čorbe, dvotrećinskog kravljeg mleka, griza, pire krompira i ostalih kašica koje su pripremale kuvarice. Za sve to vreme morala sam biti u svojoj uniformi i sa nezaobilaznom kapicom na glavi. Svakodnevno me kontrolisala glavna sestra bolnice dok bi me šefovica kuhinje puštala da napustim kuhinju tačno u 11h. odakle bih jurila dalje, u bolnicu na Banjici.
Osećala sam se kao kažnjenik, kao neko ko po neprimerenoj kazni odrađuje određene poslove.
Ipak, kad imaš sedamnaest godina, vetar mladosti u sebi i želju da neki započeti posao odradiš kvalitetno i na zavidnom nivou, a ja jesam bila neko ko je upravo sve tako i radio, onda mi je vreme nadoknade tih vežbi proletelo i za divno čudo ostalo u jednom lepom sećanju.
Svi su se prema meni ophodili kao prema sebi ravnom. Ukazivali mi poverenje u poslu već posle jednog provedenog dana, kako u kuhinji u Dečjoj bolnici isto tako i na odeljenju ženske ortopedije u bolnici Banjica gde sam imala sreću da mnoge medicinsko tehničke radnje savladam na najbolji mogući način, kroz konkretan rad.
Kolokvijume iz obeju vežbi sam položila sa najvišom ocenom i zaista, čak i sa ove distance, tvrdim zasluženo.
Hirurgija je ostala moja velika ljubav, ostvarena upravo kasnije kroz rad na odeljenju plastične hirurgije baš u bolnici Banjica, dok je i ljubav prema dijetetici, ishrani, ostala ugrađena kroz ceo život. Možda i zbog ličnih problema sa kilažom, možda i zbog prisutnog nasleđa, ako se prati morbiditet moje familije, možda i zbog sopstvenog zdravstvenog iskustva, možda i zbog profesionalne znatiželje, ali sve vezano za ishranu pratim svih ovih proteklih godina vrlo pomno.
Upravo iz tog razloga ste mogli ovde, na mom blogu da pročitate i tekstove sa ovom temom, a svi su smešteni pod oznaku zdravlje.
Zašto sam napisala ovaj tekst, bolje rečeno uvod, saznaćete u sledećem postu.

Dotle, volite svoje zdravlje i birajte za hranu sve ono što je govorio još dobri, stari, mudri Hipokrat, otac moderne medicine; Neka tvoja hrana bude tvoj lek, a tvoj lek neka bude tvoja hrana!