среда, 13. април 2016.

Ćutanje kao lapot





  • Meni je najbolje kad vas sve otkačim!
Zvonile su joj dugi niz dana ove reči u glavi. Kako možeš da otkačiš parče svoje duše?
Koja te to škola pripremi da otkačiš onog ko ti je udahnuo prvi dah?
Ko te naučio prvom koraku? Ko je nebrojeno puta noćima bdio uz tvoje uzglavlje, a ujutro nastavljao dan kao da je prespavao noć snom pravednika.
Ko je patio kad si i ti patio? Radovao se kad si se i sam radovao.
  • Nećeš ti meni da određuješ hoću li ja da brinem o tebi, a ne da te stavim u starački dom!
Sećala se tih reči i reakcije kad bi rekla da neće da bude obaveza nikome. Zna ona dobro kako je to kad trčiš, radiš, gajiš decu i grizeš se jer ne možeš da postigneš da pomogneš dovoljno i starim roditeljima.
A ništa nije tražila. Samo je priželjkivala da se ostvare te izgovorene reči.
I šta je sad ovo?
  • Nije sporna ta uzajamna ljubav, ali svi treba da žive život koji zaslužuju.
Da li je moguće da zaslužuje ćutanje, pitala se? Evo, meseci su prošli ni glasa, ni odjeka.
  • Hoćeš li..? Pitala je.
  • Zašto nisi..? Stigao je odgovor bez odgovora.
Znali su da i ranije ukrste reči, ali nisu nikad prestajali da razgovaraju.
Gde sam pogrešila, pitala se?

Dani teku. Nestaju. Pamtiće ovo proleće kao jedino proleće koje je donelo muk. Bezrečje. Gluva tišina. Dodata na još jednu tišinu.
Okov oko vrata, knedla u grlu, progutane suze, glumatanje za druge da je sve u redu.
A nije. Jer kako može biti u redu da ne razgovaraš sa delom sebe?
Da ne postojiš, a ima te, a opet nisi potpun?
Pitanja bez odgovora.
A vreme i dalje klizi, nestaje i ćutanje se ukočilo kao spomenik.
Hoće li ga jednom srušiti?
Ili će ponovo međ ljude da se vrati lapot?



недеља, 06. март 2016.

Magda





  • Idemo odavde, prošlo je četiri. Videla sam da je i on (direktor) otišao. Ni minuta ne mogu više da sedim u ova četiri zida.
D. je to izgovorila u dahu i istog trenutka je zgrabila jaknu koja je bila prebačena preko njene stolice i tašnu sa stola.
  • Čekaj, nećeš valjda da idemo u uniformi!
Presvukle smo se i obe izašle iz naše radne sobe i malim liftom se spustile u prizemlje zgrade.
Bio je petak, "poslednji" radni dan u nedelji, što ništa nije značilo jer smo imali radnu obavezu. Bio je to još jedan petak u vreme NATO agresije na našu zemlju i nas dve smo žurno ušle u njenog starog folciku i krenule.
Smirela je upravo odsvirala poslednje tonove.

D. je uobičajeno vozila kao da je sama na stazi formule 1. Nije mi smetalo jer sam se već bila navikla na tu njenu žustru vožnju.
Brzo smo stigle na odredište, u renomirani restoran koji je ona izabrala. Na ulazu su nas dočekali kao da smo iz kraljevske porodice. Odnekud, kao spušten iz neke druge galaksije stvorio se garderober, pridržao nam jakne i dok smo se nas dve snašle, kelner je već bio pored nas i vodio nas u pravcu jednog stola za dvoje na kojem je svetlela mala lampa šireći toplu, umirijuću svetlost po stolu.
D. je željno zapalila cigaretu, zavalila se u udobno sedište i poručila, ne pitajući, Bloody Mary za obe. Upitno sam je pogledala.
  • Ajde, popij. Nemoj reč da si mi rekla. Obema nam je ovo potrebno. Ovaj pritisak teško može da izdrži normalan čovek, a mi izdržavamo, evo, već šesdeset i koji dan.
Ćutala sam. Razumela sam je. Bilo joj je teško. Bila je sama u ogromnom stanu dok su joj sin i majka bili, sklonjeni, u jednom vojvođanskom selu.
Ova radna obaveza, u celoj zemlji, značila je rad od jutra do mraka, bez slobodnog dana. Samo smo noću spavali kod kuće, a onda bi opet, njoj i meni, kao rukovodećoj garnituri, radni dan počinjao u 7h i završavao se u 19h.
Ostali su radili svoje smene, po 7h i odlazili svojim kućama. Mi smo ih sačekivali, jer smo bile u obavezi da stignemo pre svih, ispraćali i odlazili tek posle poslednjeg radnika na odeljenju. Takva je bila direktiva.

Bio je potreban ovaj izduvni ventil i njoj i meni i ona je to prepoznala.
Vreme je brzo proteklo i već se bližio dvadeset drugi sat. Pomalo sam već brinula hoću li uspeti da nađem taxi za Novi Beograd, jer posle 19h nije bilo prevoza preko mostova.
Krenule smo iz restorana, site i smirene. "Krstač" je odradio svoje. Bolje od bilo koje tablete za smirenje, a i hrana je bila vrhunska.
Danima smo živele na malim bavarskim kiflama iz pekare "kod Francuza" posle kojih bi nas želudac boleo kao kamenje da smo jele.
Garderober nas je već čekao u "niskom startu" sa spremljenim jaknama dok je pored njega stajao jedan kelner i držao u jednoj ruci veliku staklenu posudu sa nečim zelenim u njoj, a pored njega je stajao drugi, koji je držao plitku korpu sa svežim karanfilima.
Obema nam je pružio po jedan, dok je onaj, sa staklenom posudom i tim, nečim zelenim, pružio posudu prvo D. pa meni.
D. je zagrabila šakom sadržaj posude dok sam ja prvo pogledala šta je u posudi.
Bile su to male, zelene gumi mentol bombone. Moje obožavane, najdraže žele bombone od svih žele bombona na svetu.
Izašle smo u mrak. Istog trenutka se začula Šizela. Pogledale smo se ćutke. U tom trenutku jedan taxi je stao pored nas. Pomislih u sebi; Bog me pogledao.
Stisak ruke, zagrljaj za rastanak i svaka je otišla na svoju stranu.
Prošlo mi je kroz glavu da D. stanuje blizu Karađorđevog parka gde je za vreme drugog svetskog rata pala bomba baš na sklonište i zaželeh da se istorija ne ponovi ove noći.

Taksi je jurio preko mosta Gazela uveliko, a ja sam držala one gumi mentol bombone u svojoj šaci dok su se one topile od toplote iste i sećala se. Sećala sam se dana kad sam prvi put probala te iste, male gumi mentol bombone..

Oni su se doselili u naše dvorište u pravi stan, odmah do ulazne kapije. Bila je to jedna soba, ali najveća od svih soba, u odnosu na one koje su drugi imali. Samo su Makedonci imali sobu i kuhinju, ali, njih je i bilo najviše, sedmoro u tom malom stanu.
Bila je visoka i nekako četvrtaste građe. Ustvari, imala je poveći stomak koji se spajao sa bujnim poprsjem. Teško joj je bilo odrediti godine, ali nije bila u cvetu mladosti. Naprotiv. Imala je crnu, talasastu kosu koju je krotila dvema šnalicama sa obe strane glave. Uvek je imala na sebi uzanu suknju i bluzu od trikotaže, ili komplet set, u zavisnosti od godišnjeg doba ili dela dana. Džemper od njenog seta je uvek imao džepove.

Zvala se Magda i živela je sa mužem, koji je bio dosta stariji od nje i kojeg smo svi, mi deca iz ulice, zvali čika Vlasta. Nju smo zvali imenom. Tako je ona zahtevala. 
 Čika Vlasta i Magda nisu imali svoju decu.
Nikad ih niko nije video da izlaze zajedno. Uvek bi Magda sama izlazila do prodavnice na ćošku ulice, da kupi nešto na brzinu.
Nedeljom bih je sretala u ulici koja je vodila nizbrdo, iz pravca pijace. Ona bi se vraćala dok bih ja odlazila. 
Uvek kad bih je pozdravila, bilo gde, pomilovala bi me po kosi i ćušnula bi mi u šaku po dve, tri, male zelene gumi mentol bombone.

Nikad pre nisam videla te bombone. Magda je bila prva od koje sam ih dobila. Dopale su mi se na prvi mah. Počela sam da ih tražim po radnjama i  na pijaci, ali ih nije bilo.

Ponekad, kad bih izlazila iz pekare na ćošku, pored apoteke, videla bih Magdu da izlazi sa punim zembilima iz bifea preko puta ulice. Ona mene nije videla, a ja sam se pravila da nisam videla nju.

Kasnije smo mi deca iz ulice, saznali da je čika Vlasta invalid i da nema jednu nogu iznad kolena, da hoda uz pomoć metalnih štaka i da zato retko izlazi iz svoje sobe. On bi uvek, od jutra do mraka, bio naslonjen na okvir prozora i gledao dešavanja na ulici, osim u vreme obeda ili popodnevnog odmora.
Često bi, gledajući kroz prozor,  video Magdu da se vraća iz prodavnice na ćošku naše ulice, zastajkuje pored kuće i dvorišta starog Feđe, nešto žustro mu govori mašući rukama, a zatim, nekako gegavim hodom se vraća u pravcu našeg dvorišta.
Mi deca smo znali da ona grdi starog Feđu što nam ne da da se igramo u delu ulice ispred njegove ograde i dvorišta. 
Znali smo i da Magda svaki put kad ide u radnju na ćošku ulice, trkne i u kafanu "Zapis", preko puta prodavnice, zadrži se koji minut i brzim, gegavim hodom žuri ka broju devet.
Svi su znali u ulici da Magda pije, krišom, osim čika Vlaste.

Magda bi, hodajući ka kući sa brojem devet, bilo da se vraća sa pijace ili iz prodavnice u koju je svaki ćas odlazila da kupi nešto što je "zaboravila", vadila iz svojih džepova gumi mentol bombone i halapljivo bi ih proždirala sve do ulaska u dvorište...

Taksi je stao ispred moje zgrade i ja sam izašla još uvek držeći u šaci zelene, gumi mentol bombone.
Na ulasku u stan me dočekao sin, osmehujući se.
  • Hajde, lepo da mi ispričaš od reči do reči šta ste jele i pile. Izgleda da ste baš dobro povukle jer mirišeš na vino. Koje ste vino pile?
Eh, pomislih, što ne pojedoh svoje gumi mentol bombone na vreme.

Kad je umro čika Vlasta Magda se odselila iz našeg dvorišta. Više je nikad nisam ni videla ni čula nešto o njoj.

Pre neki dan, pročitah jedan status u jednoj grupi, u kojoj je žena pomenula pesmu "Prodavačica ljubičica", a koja je proslavila širom sveta Špansku filmsku zvezdu Saritu Montijel koja je pesmu otpevala u istoimenom filmu.
Ista glumica glumila je i u divnom filmu "Greh ljubavi" (Pecado de amor) gde u jednoj od poslednjih scena opatica, (Sarita Montijel), mladoj iskušenici pokazuje jedno ime izgrebano na zidu manastirske ćelije, Magda.

Setih se Magde iz sobe u dvorištu broja devet, setih se gumi mentol zelenih bombona koje sam obožavala, a koje odavno ne jedem, jer izbegavam slatko, a one su obavijene kristal šećerom, setih se D. koju dugo nisam videla...


Ponekad bude dovoljna jedna rečenica da rasprede sećanja. 

среда, 24. фебруар 2016.

Pričaj mi o ljubavi




       Otkud ova fotografija ovde? Kako je ispala iz albuma? Zbunjeno je gledala u sliku svoje bake koja je gledala sa tog malog kartonskog papira. Mislila se kako bi joj dobro došle njene reči sad, da je pomere iz mesta u kojem se ukotvila već duže vreme, ćuti i čeka. A šta čeka? Ni sama nije znala.
  • Ajde, ispričaj mi jednu priču, hoćeš?
  • Koju? O čemu?
  • Neku lepu, staru, zanimljivu. Znaš ti već. Celi život si mi pričala priče.
  • To je bilo davno. Sad si velika, odrasla. Imaš svoju decu. Imaš unuke. Sad ti pričaj njima priče. Ako ne znaš nove, pričaj im neke stare. One koje si čula od mene.
  • Mnoge sam im već ispričala. Samo, bojim se da ih baš i nisu pomno slušali. Ovi mali, unuci, oni tek rastu i one priče teško da mogu da im budu zanimljive kao što su meni tvoje nekad bile.
  • Hoće, hoće. Ne brini. Oni, čak i kad misliš da ne slušaju, još kako upamte baš ono što i jeste važno. Eto ti, nisi bila ni ko tvoja najmlađa unuka, a zapamtila si skoro sve što sam ti govorila. Čak i sad i dalje želiš da ti pričam.
  • Ti si uvek lepo pričala, a ja sam volela da te slušam. I da znaš, nedostaju mi tvoje priče, mnogo.
  • Po njima me najviše i pamtiš, rekla bih. Što jes', jes, pričala sam ti o svemu i svačemu.
  • Nisi mi baš mnogo pričala o ljubavi. Sećaš se? Pitala sam te jednom kako da prepoznam pravu ljubav? Još se sećam šta si mi rekla. Ali, ne, bolje ti pričaj. Ajde pričaj mi o ljubavi. Pa valjda je bilo ljubavi nekad.
  • Što? Zar je sad nema kad hoćeš da ti pričam baš o ljubavi?
  • Ima, nije da nema, ali nekako kao da to nije isto što je bilo u tvoje vreme. Kao da se drugačije i voli, jer je i drugo vreme. Hajde, nemoj da me zagovaraš. Posle ću ja da se nadovežem, ako bude potrebe. Kaži! Kako je tebe deda voleo?
  • A ne, prvo ću da ti kažem kako je moj otac, tvoj pradeda, Raja, voleo moju majku, Draginju.
    Znaš, otac je majku video jednom na seoskom prelu i zavoleo je odmah, na prvi pogled. Bila je malog rasta, tanka, kao grančica, plavooka, sa dugim viticama. Tvoja majka pomalo liči na nju.
  • Kako znaš kako ti je izgledala majka kad je umrla tebe rađajući?
  • Otac mi je pričao. Uveče, u zimske večeri, kad namiri blago seo bi pored starog šporeta, zavio cigaru, pušio lagano ispuštajući kolutove dima gledajući kroz svaki od njih, kao kroz vreme.
    Mi deca, sedeli bismo okolo, na krparama na patosu, gledali u njega i ćutali. Onda bi odjednom Smiljka, najstarija, rekla; Tajo, ajde pričaj nam o majci. Javorka bi odmah skočila i dodala na to; Ajde tajo, ajde!
    Gligor bi gledao u oca sa onim njegovim krupnim plavim očima sa iščekivanjem, a ja bih ćutala u iščekivanju.
    Maćeha Krstina bi plela mirno u svom ćošku čarape u istom, krutom položaju, sedeći na šamlici pokraj vatre i povremeno ubacujući po neko drvo u ložište prethodno uvek džarajući žar.
  • Kako, zar se ona nije ljutila kad on priča vama priče o babi Draginji?
  • Nije. Nikad.
  • Znači da vas je volela.
  • Jeste, volela nas je na neki svoj, krut način. Znaš, ona se udala za našeg oca pod moranje. Bila je ostala udovica, bez dece, sirota. Tazbina je vratila njenoj kući. Roditelji joj već umrli, brat joj se oženio, snaja nije htela još jednu gazdaricu u svojoj kući, još jedna gladna usta. Onda niko nije hteo udovicu. Ni da je ima u kući, još manje da je oženi.
    Kad je moja majka umrla mene rađajući, otac je ostao sasvim sam u kući sa četvoro male dece. Jedno drugom do ušiju. Smiljka je imala samo tri i po godine, Javorka dve. Ja sam bila Gligorova postupka.
  • Šta ti to znači?
  • Gligor je imao samo 11 meseci kad sam se ja rodila. Za dete koje se rodi u istoj godini kad i ono pre njega, se kaže da je postupče. Ja sam bila slučajnost i iznenađenje u svakom pogledu za moje roditelje, jer nisu planirali da posle Gligora imaju još dece. Ali, znaš kako ljudi kažu; Čovek snuje, al Bog određuje.
  • Pa ko je dedi pomagao u poslu i oko vas?
  • Prvi komšija, Mitar, rođeni brat Krstinin. On je i dao predlog našem ocu da oženi njegovu sestru udovicu. To je bilo dobro i za njega i za nju. A i niko ne bi zamerio. Ljudi su onda drugačije razumevali život i teške situacije rešavali u hodu, bez mnogo filozofiranja. Bili su daleko praktičniji od ovih danas.
  • Pa zar se deda nije bojao da će imati još dece sa Krstinom?
  • Nije. Krstina je bila bezdetna. Sa pokojnim mužem nije imala dece, a bili su čak osam godina u braku. Govorkalo se po selu da je sagrešila pre braka, sa prvim komšijom koji je ostavio, noseću.
    Jedva je izvukla živu glavu posle pobačaja kod neke vračare iz nekog udaljenog mesta. Njen pokojni muž je bio udovac, bez dece. Govorkalo se da je zato i oženio. Nije mogao da bira ni on ni ona. Ume život da izmeša svoje karte i da sastavi sve kako treba i valja.
  • Pa šta je to valjalo što se deda Raja oženio Krstinom?
  • Sve je valjalo. Ona je bila seoska devojka. Navikla na radove u kući, okućnici, bašti i na njivi. Oko nas dece se lepo snašla. Posebno oko mene. Neki kažu da je mene najviše volela. Ne znam da li je to tačno jer se ne sećam da me je nekad poljubila, ali, mene je uvek vodila sa sobom. Svuda.
    Volela je kad bi joj neko nepoznat u prolazu rekao; Snajka, al ti mala liči na tebe. Imale smo obe talasastu kosu. Kuštravu ko kolmovanu. Njoj bi njena često izvirivala ispod marame i padala na čelo, a moja bi se meni, onako loknasta razbarušila oko lica.
    Kažu i da je volela što je otac meni dao ime njene pokojne majke, Stanojka.
  • Bože, pa zašto je deda to uradio? Što ti nije dao ime tvoje majke, ili svoje majke?
  • Otac je bio ubiven smrću moje majke Draginje. Nije tri dana izašao iz sobe. Jedva ga je prota Miloje namolio da izađe da obave sahranu pokojnice. Pričaju, da je bio senka od čoveka, koji je čekao ispred te iste sobe da se ja rodim, nekoliko dana ranije. Pričali su da nije hteo ni u ruke da me uzme.
    Krstina, moja maćeha, je dolazila svaki dan da nas obuče, spremi, da nam skuva, da nas polegne uveče u krevet, a sve po naredbi svog brata Mitra, našeg komšije.
    Kažu, da je Mitar njoj govorio da ćuti i da radi i da će da je uda za mog oca Raju.
    I krstina je ćutala i radila. Danima.
  • Pa kad se deda Raja njom oženio?
  • Čim je prošlo četrdeset dana. Pop Miloje je dolazio da osveti kuću i da mu kaže da bi bilo dobro da posluša Mitrov predlog, a i da Krstina ne dopadne opet na loš glas, a dobro čini. Selo je to. Očas posla dokoni svet isprede priču koju ni najpametniji ne može da razmrsi. Osim tog, valjalo je i mene krstiti. I otac je pristao. Bez volje, ali i bez pogovora.
    Mada, i danas se govori da je pop Miloje pričao sa ocem skoro svakog dana. Nekad je ovaj odlazio kod njega u parohijski dom, nekad bi prota došao kod nas i dugo sedeo sam sa ocem u njegovoj sobi. Povremeno bi se odatle začuo očev lelek i kažu da su mu oči bile crvene kao krv posle tih razgovora sa protom Milojem.
    Ali, mnogi kažu i da bi skrenuo pameću da nije bilo oca Miloja.
    Odmah posle svog venčanja krstili su i mene. Kad je Krstina predložila da mi da ime Stanojka, otac je odmah pristao. Bilo mu je sve jedno. Odavno znam da mu je bilo sve jedno koje ću ime imati kad on više nije imao onu koju je voleo i koju je izgubio jer je rađala mene.
  • A gde je bila dedina sestra, da mu pomogne? Vera, jel se tako zvala?
  • Ona je živela u susednom selu i porodila se par dana pre moje majke. Eto, to ti sve govori.
  • Znači, Krstina se nikad nije bunila kad bi vam deda pričao o majci?
  • Nije, sedela je i slušala. Delovalo je kao da nije prisutna, ustvari, da je tu samo fizički, a da su joj misli ko zna gde.
  • I? Jel bi vam deda Raja pričao o majci kad ga pitate?
  • Jeste. Ponekad. Najčešće zimi kad je bilo posla samo oko kuće i blaga. Svaki put bi se zagledao u Gligora, pa u mene, nekako dugo. Naročito u mene. Jednom je, dok je pričao, rekao iznenada; Ti Stanojka, si ista kao tvoja pokojna majka. I bićeš ista kao ona. Malog si stasa, na nju. Tiho pričaš, kao i ona što je pričala, ali su je svi čuli. Čak imaš njene pokrete, njen pogled. Imaš i taj odsjaj u kosi kao što je i ona imala. Čudo Božije. Rodila je sve četvoro, ali ti najviše ličiš na nju, a tebe nije ni podojila, čak. Čudni su putevi i misli Božije, govorio je onda u podužem monologu.
    Meni je bilo onda šest godina. Uživali smo, mi deca, kad bi nam pričao o majci. Pričao je uvek istu priču. Kako su se prvi put videli na komšijskom prelu. Njoj je bilo sedamnaest, njemu dvadeset i jedna, tek se vratio iz vojske. Kad je ugledao, odmah je rekao ocu da oće da se ženi. Njom i nijednom drugom. Moj deda, Gligor, po kojem je brat dobio ime, je bio očajan. Sve se nadao da će ga oženiti ćerkom svog dobrostojećeg pobratima. Oboje su se tome nadali, ali, ne bi ništa od tog.
    Otac je uzeo majku.
    Zavoleli su je svi njegovi, onako malu, vrednu, brzih ruku i hoda, blagorodne naravi, uvek nasmešenu. Kažu ništa joj nikad nije bilo teško. Podmetala se za svaki posao i bila spremna za sve.
    Kad bi obavila sve poslove u kući i oko nje, žurila bi na njivu da pomogne ostalima u radu, sve kao, noseći okrepu, a ustvari želeći da pomogne svome Raji.
    On bi, kad bi je video ostavljao sve i trčao joj u susret, uzimao obramicu sa teretom sa njenog ramena, prebacio preko svog, dok bi drugom rukom nju obgrlio oko pasa. Tako bi došli do oca i majke, pričajući i gledajući se. Kao da se nisu videli sto godina, a ne tog ranog jutra, u zoru.
    Vazda su nešto zajedno pričali. Ili se gledali. Sedeli bi za stolom posle obeda i gledali jedno u drugo kao da su hteli da zapamte svaku crtu, svaku liniju na licu onog drugog. Otac bi se često, kad bi majka vadila vodu iz bunara, stvorio niotkuda kraj nje i govorio joj; Čekaj rano, ja ću to. Pusti. Teško je to za ženu.
    Uvek je gledao da je odmeni kad bi video da je teret veći i uvek bi joj rekao; Nemoj ti rano, ja ću!
  • Rano? Od hrano? Jel tako?
  • Jeste. Hrana je onda bila blagoslov. Svako ko je imao redovno da jede smatralo se da je Bogom blagoslovljen. Hrana se nije bacala. Hleb se mesio da ga ima bar nedelju dana i svaka mrva je bila važna, ako ne za ljude, za blago, stoku, živež.
    Otuda je ostao taj izraz i ako nekome kažeš rano, to je značilo da ti je veoma drag i mio.
    Uveče, kad bi došlo vreme za počinak otac je, kažu, govorio našoj majci; Nemoj da se zaradiš Draginja i da te čekam mnogo dugo. Znaš da ne mogu da se zgrejem sam. Njegova majka bi se na te njegove reči prekrstila, dok bi se njegov otac kažu, nasmešio, a majka bi sagla glavu crveneći u licu. Kad bi otac video da je pocrvenela tek onda bi je zadirkivao; Nisi mi devojka pa da crveniš.
    Ti si moja druga polovina jabuke. Eto to si ti meni.
  • A zato si ti meni rekla da ću lepo da živim ako nađem svoju drugu polovinu jabuke? jer onda smo jedno uz drugo ne jedno sa drugim. Jel tako?
  • Tako je rano moja. Sećaš se, pitala si me; Jeli majka, kako da znam kad nekog zavolim? Kako da znam da je to ljubav?
  • Kako da se ne sećam. rekla si mi doslovce; Kad ugledaš tog koji ti se sviđa i kad ti od pupka, sve u krug krenu topli talasi koji se šire gore, ka srcu, a ovo počne da ti galopira, kao ludo, e tog voliš.
    Tako je i bilo kad sam videla ovog mog životnog druga. A mislila sam da ga ne volim, al..ipak. Sastavismo mi evo, skoro pola veka. Al leti vreme,
  • I? Jel on tvoja polovina jabuke? Jel znao da te drži za ruku onda kad su je svi ispustili? Jel umeo da te ugreje zagrljajem u hladnim noćima?
    Jeste li kad god zaspali umorni, a ispleteni ko lijane do svanuća?
    Jeste li kad god plakali zajedno?
    Jeste li kad okrenuli jedno drugom leđa, a onda se posle tog još čvršće, skoro gušili od jačine zagrljaja?
    Jeste li se kad god pogledali smrknuto, a onda se milovali pogledima i dodavali jedno drugom i ono što mu ne treba?
    Jeste li se zajedno sećali onog što je prošlo? Kako ste zajedno radili, sticali, podizali i kako ste ostali opet, sami, vas dvoje?
    Jer, ako jeste, onda si ti živela ljubav rano moja i imala si i imaš svoju polovinu jabuke
  • Čak i ako sad spava, ćuti, ne priča. Tu je, a nije. Tu smo, a nismo. Dva sveta. Zar je i to ljubav?
  • Jeste rano i to je ljubav. Ne može i ne ume svako da voli kad se ćuti. Nije ljubav kad dobijaš. Ljubav je kad daješ. Nije ljubav kad tražiš, kad očekuješ. Ljubav je kad se raduješ onome što si dao, kad imaš da daš iz sebe sve ono dobro što se sakupilo ranije.
    Ljubav je kad voliš onog kog si zavolela i izabrala nekad u onom kojeg imaš sad.
  • Znaš da te zato i zovem moja Zaratustra?
  • Ko ti je taj? Nisam imala prilike da saznam za njega.
  • Nije ni važno majka ko je on. Važno je da si ti mudrija možda čak i od njega samog i da si uvek znala i znaš da kažeš prave reči u pravo vreme.
    Odoh da obiđem mog medu koji spava. Ostaj u miru u društvu anđela.


Bacila je još jedan pogled na požutelu fotografiju sa koje su je gledala dva plava oka sa lica njene pokojne bake, zabrađenog maramom sa tufnicama koju joj je ona kupila, nekad davno, za jedan Dan žena, osmi mart.

петак, 15. јануар 2016.

Šta to beše zona konfora?



Jel zona konfora kad ti je sve potaman i ništa ti tu ne bi ni dodao ni menjao?
 Jer, zašto bi? Sve ti lepo udobno, korisno, ma sve lepo leglo na svoje mesto, a ti samo živiš i uživaš u životu.
Ako je to to, e onda sam ja, ako sam ikada i imala svoju zonu konfora do nje došla mukotrpno, a i u njoj uživala nedovoljno.
Samo kad se setim “dobijanja” prvog posla u onoj staroj socijalističkoj zajedničkoj zemlji za koju mnogi i dan danas znaju da kažu da je u njoj teklo “samo med i mleko”. Pa i jeste, ali ne i za sve.

Dođoh ja do stalnog posla posle cele tri godine rada na određeno vreme. Moglo bi se reći igrom slučaja, tačnije, zakon je tu odigrao glavnu ulogu.
U to vreme, na snazi je bio zakon da ako radnik koji menja nekog radnika koji je opravdano vremenski duže odsutan, ostane da radi SAMO tri dana, po dolasku istog na posao, automatski ostaje da radi za stalno.
Eto, tako sam došla do stalnog zaposlenja.

O tome koliko sam puta konkurisala za 9 meseci čekanja na isti, na ondašnjem birou rada, tj. birou za nezaposlene, za koliko sam nameštenih konkursa znala, jer, na njih su konkurisale i moje drugarice sa klase, mnogo lošiji đaci od mene, ne bih. Bilo ih je previše.

Čak istine radi, za ovaj zakon, po kojem dođoh do posla, nisam imala pojma.
Molbu, u moje ime, da se, po sili zakona primim na radno mesto medicinske sestre na odeljenju plastične hirurgije, ali istovremeno i poseban zahtev podnet kadrovskoj službi bolnice, da se po zakonu i postupi, napisao je onda moj načelnik odeljenja prim. Dr. Uzelac, kojem u stvari dugujem veliku zahvalnost za moje prvo uhleblje. Verujem da je to ipak bilo jer sam se za vreme svog rada pokazala kao savesna, stručna i dobra medicinska sestra.

Sećam se, kad sam “zagrizla” i promenila posao, pa umesto klinička, postala sam sestra koja radi u preventivi, u domu zdravlja. To je istini za volju, bila moja prva, prava zona konfora, glede rada, jer mi je to radno mesto, svojim vezama izdejstvovao moj bračni drug, a sa namerom da me izvuče iz rada u bolnici, opet sa ciljem, da budem uz našu decu svake noći, vikenda ili praznika.
Mnogo dugo nisam znala da svi znaju čija sam veza, ali sam veoma dugo, baš zbog toga, prolazila kroz period “otirača”, iako sam iza sebe imala već deceniju radnog iskustva. Umesto da mi posao bude konforniji od prethodnog, često mi je predstavljao pravu noćnu moru, sve dok pojedinci, kolege, nisu ukapirali da je moj deo kosmičkog kolača samo moj i da im ja ne oduzimam njihov. Svi imamo pravo na svoj deo.
Kasniji mobing, koji sam stoički izdržala dugih pet godina, podnela sam stameno i iznad svega dostojanstveno kako je i trebalo da bi se moberi doveli do samovoljnog priznanja sopstvene odgovornosti i izvinjenja.
Druga je priča koliko je to izvinjenje moglo da ublaži ožiljke na duši.

U isto vreme moja porodica i ja smo živeli u nekonfornom, veoma malom stanu.
Da sam bila “svesna” i čekala da suprug i ja dođemo do pravog konfornog stana, biološki sat bi me uveliko zgazio, a to znači da svoje unučiće verovatno ne bih ni dočekala.
E tu sebi skidam kapu jer sam baš tom svojom željom da se ostvarim kao majka, svesno izašla iz te, takve, “zone konfora” u kojoj sam živela, a koja to i nije bila.
A kako bi i bila.

Mala soba tri sa tri, ali stvarno. Česma na dvorištu, ulični geil kao mesto za odlivanje otpadnih voda, poljski, zajednički WC, usred prestonice, dvorište, koje sam zvala italijansko. Poređenje, sve govori.

U tim uslovima, bez želje da opisujem pojedinosti, jer zaslužuju posebne priče, moja  ćerka je postala đak tri generacije svoje škole, moj sin je bio najbolji đak u svome razredu, koji je naučio da čita oba pisma sa 4 godine itd. itb.

Nema veze što se usput desio par nepar, što nije bilo struje kad je trebalo da je bude, što smo mnoge prehrambene produkte kupovali na socijalističke bonove - “tačkice”, te godine života čak i moja deca i ja pamtimo kao istinske lepe godine u kojima smo živeli i disali jedni za druge.

Onda smo dobili, pa kupili lep konforan stan, ali onda su došle i sankcije, pa redovi za brašno, šećer, jogurt na točenje, pa kupovina mleka u prahu za koje sam mislila da se nikad neće vratiti posle već proživljenog iskustva u mom ranom detinjstvu, mnogo tog i što šta pride.
Pa mešenje tri vekne hleba svakodnevno jer je trebalo nahraniti dva tinejdžera, a pri tom stići na posao, do kojeg sam često pešačila jer novca za prevoz nije bilo. Kondicija mi, na svu sreću nije manjkala, ali verujem da će se mnogi složiti da 17 tramvajskih stanica, za pešačenje nije mala razdaljina.
A onda se vratiš s posla pa zavučeš ruke u vanglu da umesiš mekike, buhtle, šta već, deci za večeru.

Posle ostaneš do sitnih sati da spremaš ispit na višoj školi, a u ranu zoru, trčiš dalje, da odradiš i odživiš novi dan..
Ipak, živeli smo u konfornom stanu, ali moj život nimalo nije bio u zoni konfora.
Nikad.
Sad, da se razumemo, ne jadam se ja, ne kukam, ne zapevam, iznosim samo činjenice i opažanja.

Razmišljanje na temu konfor se razlikuje od jedinke, do jedinke. Kako mnogi znaju da kažu da svi imamo du*e pa tako i mišljenje, tako i ja posle svega do sad preživljenog konfor doživljavam na drugačiji našin.

Za mene je konfor kad imaš konforan krov iznad glave, bazen u dvorištu, kuvaricu, sobaricu, servirku, manikira, pedikira, frizera, sve na donesi, prinesi, mogućnost da putuješ gde hoćeš, kad hoćeš, da radiš ako hoćeš.
Mali broj jedinki na svetu ovakvim konforom se može pohvaliti.

Takođe, za mene je konfor ako mogu da živim u nekoj planinskoj kući, brvnari, u skladu sa prirodom i zakonima prirode, sa svim onim što priroda daje i ako želiš da opstaneš mora da radiš svaki dan, kao vredni mrav. Da spreman dočekaš zimu i snegove koji zatru puteve do civilizacije.

Ako me pitate za koji bih se vid konfora opredelila, uvek ću vam reći za ovaj drugi. Živeti u prirodi, sa prirodom, od prirode.

Nemam strah da počnem život, čak i posle ovoliko godina življenja, ispočetka, od nule.
Možda zato što pravi konfor nisam veoma dugo iskusila, a i zato što sam imala prilike da uživam konforne blagodati sporadično i nedovoljno. Taman da imam iskustvo.

Na kraju, vrlo je važno reći da sam konfor, koji sam imala, koliko toliko, sebi omogućila sama, sopstvenim usavršavanjem i radom i ulaganjem u bolje, ne samo za sebe već i za svoje potomke.
Ipak, ova moja svaštarica, moj komision sa zapisima u trenutku inspiracije  na raznorazne teme, ovo moje blogče, je danas moja prava zona konfora iz koje nemam nameru da iskočim, ali imam nameru da opstanem.
Malo li je?


PS: Ovaj tekst je napisan na inicijativu moje Fb drugarice i blogerke Mirne Bašić koja je pokrenula blogersku paradu sa temom: Izaći iz zone konfora ili ne? 











среда, 13. јануар 2016.

Ona je znala šta je etika, drugi nisu ili su zaboravili



Etika se bavi izučavanjem morala i pojmovima dobrog i ispravnog.
Mnogi od naših starih sa ovih prostora nisu znali za postojanje etike, ali su veoma dobro znali da izmere i odluče šta je dobro i šta je ispravno, šta je čojstvo, a šta junaštvo.
Marko Miljanov, pojednostavljeno, je govorio da je; Junaštvo kad čuvamo, branimo, druge od drugih, a čojstvo je kad branimo, čuvamo druge od sebe.

Bivalo je i nekad da se “lud” i snažan, uzavreo momak nameri na samu nezaštićenu devojku koja je npr. prala veš na potoku udaljenom od svoje kuće. Ali, onog trenutka ako bi devojka izgovorila; Kumim te bratom, momak, odgojen, vaspitan po starinskim, poštenim nazorima, devojku bi ostavljao na miru i odlazio svojim poslom dalje.
Jer, ona ga je prozvala bratom, a brat svoju sestru čuva kao oči u glavi.
Sestra opet, čuva, neguje svog brata, ali i druge članove porodice, rodbinu, uvek, nesebično ako ustreba.

Često bi ranjenik, gde god, kad god, u nekom ratnom okrašaju, ako bi neko žensko čeljade bilo blizu znalo da zaziva; Pomozi sestro ako Boga znaš.

Možda je od tog ostao onaj, volim da kažem, rudimentisani naziv sestra, za sve medicinske sestre koje pružaju negu bolesnima, ranjenima, nemoćnima.
Priča, mit, o Kosovki devojci dovoljno govori o tome.

Međutim, pisani dokumenti potvrđuju sestrinsku negu ranjenika u Krimskim ratovima od strane Florens Najtingel, koja se kasnije uzima kao osnivač sestrinske škole i profesije.
U prvom svetskom ratu su mnoge poznate i nepoznate žene radile ovaj težak i rizičan posao na svim frontovima. Posebno u poljskim bolnicama diljem Srbije u kojima je onda harao trbušni tifus, a zbog kojeg su mnoge od njih, negujući teške ranjenike, položile i svoj život.
Među njima je bila i naša poznata slikarka Nadežda Petrović.
Poznato je da su i bolničarke, sestre iz Škotske dale nemerljiv doprinos u zbrinjavanju srpskih ranjenika u prvom svetskom ratu, ledi Lajla Pedžet, Flora Sandes i druge.

Još kako se veoma dobro zna koliki je broj ratnih bolničarki, sestara, izgubilo svoj život u borbi za ranjenike za vreme invazije Hitlerove koalicije na ove blakanske prostore u toku drugog svetskog rata.

Svakako da ne treba zaboraviti i dešavanja u mirnim vremenima od kojih je primer medicinske sestre Dušice Spasić, jedan od onih koji mora biti upamćen.

Dušica Spasić (19511972) bila je srpska medicinska sestra koja je umrla od variole vere. Radila je na traumatološkom odeljenju Prve hirurške klinike, a preminula je na svom radnom mestu negujući hadžiju obolelog od ove opasne bolesti, bez razmišljanja o sopstvenom zdravlju.
Umrla je 24. marta, a sahranjena je tajno, na kraju resničkog groblja, u beogradskom predgrađu u kojem je živela. Na ovu medicinsku sestru danas podseća ulica sa njenim imenom u Resniku i bista u holu klinike u kojoj je radila.
Mnogo godina kasnije, 2004. godine, udruženje medicinskih sestara i tehničara “Sestrinstvo” i časopis “Vivaustanovili su nagradu Dušica Spasić, kojom se pohvaljuje rad medicinskih sestara sa bolesnicima. Prema njihovim rečima, nagrada je ustanovljena i zbog toga što je film koji je kasnije snimljen, uprljao njenu ličnost i naneo još veću tugu njenim najbližima zbog toga što je ne prikazuje onakvu kakva znaju da je bila, pa se ovom nagradom i rehabilituje lik ove požrtvovane i humane žene.
(sr.wikipedia.org/sr/Dušica_Spasić)
Tako je bilo.

Šta se to danas promenilo?
  • Kad je i ko je isprofanisao ovu humanu profesiju do te mere da su medicinske setre, tehničari, postali “divljač za odstrel”?
  • Ko je taj koji je odlučio da profesiju staru bezmalo dva veka obezvredi, ukalja i dovede do stanja u kojem je sada?
  • Ko je taj ko je aršinom “Sve meni” uslovio da bolesnici borave u bolnicama koje liče na scenografiju iz Felinijevih filmova i da u njima rade med. sestre - tehničari, u uslovima i s tehnikom koja ni po jednom standardu ne odgovara veku koji uveliko trošimo?
  • Ko je taj ko je odlučio da se Hipokratova zakletva i zakletva Florens Najtingejl “maže na hleb”, a koje su postulat etike ljudi iz ovih profesija i koji ga svojim samopregornim radom i trudom zarađuju?
  • Ko je kriv što je pre nekoliko dana položila svoj život na oltar svoje profesije i brige o zdravlju drugih, sestra iz Šapca Ljubinka Popović (55), jer se ljudi iz ove profesije ne smatraju službenim licima?
  • Neće li opet biti pojeo vuk magarca po starom i oprobanom sistemu?
  • Hoće li odgovarati neko za ovo gnusno zlodelo, ako se zna da je počinilac identifikovan mentalno oboleo čovek?
Imajući u vidu sve već do sad viđeno, ne samo vezano za ovu profesiju, a sve ono što se dešava u ovoj našoj zemlji Srbiji, imam pravo da duboko verujem da za ovo neće odgovarati niko.

U ovom sistemu, u kojem mi živimo, gde je čovek kao jedinka obezvređen do te mere da ne može na pošten način da dođe do uhleblja, da čak ako i dođe do njega, svoj posao ne može da obavlja sigurno, kako za sebe tako i za korisnike svojih usluga, imajući u vidu da se sasvim sigurno briga o društvu, koje čine pojedinci po svim segmentima; deca, mladi, odrasli stari, prepušta samim pojedincima, NEMA odgovornih za neodgovorno ponašanje.

Umire moral odavno, od etike je ostalo samo bledo E, a mnogi od vlastodržaca čisto sumnjam da i znaju za nju.
  • Jer, da znaju, onda bi im stalo do ljudi.
  • Da znaju, ljudi bi se lečili tamo gde treba, a ne bi šetali bolesni ulicama.
  • Da znaju, ne bi nam zatvori izgledali kao banje, a bolnice kao kazamati.
  • Da znaju, ne bi postojali kontejneraši.
  • Da znaju ne bi se vozili automobilima od 20 i kusur hiljada evra dok ljudi skupljaju novac za lečenje dece i drugih jer za njih nema para.
  • Da znaju ne bi ukidali narodne kuhinje.
  • Da znaju, onda bi “ smenjeni” sa položaja zaista to i bili
  • Da znaju , znali bi i ko treba da ima status službenog lica
  • Da znaju sproveli bi standarde zdravstvene nege koji važe u normalnim sistemima, eto, samo kao primer, u Norveškoj. Zar su naši ljudi niža rasa u odnosu na Nordijce?
  • Da znaju čuvali bi nas od sebe
  • Da znaju... dodajte sami, jer mi je mučno.
Nekad, do pre nekih petnaestak godina, je bilo 128 hiljada zdravstvenih radnika u ovoj zemlji Srbiji. Danas ih ima duplo manje.
Stanovništvo u odnosu na broj istih se neznatno smanjilo.
Kako stvari stoje, a iza brega se valja ponovo otpuštanje, uz milostinju koja je otpremnina, uskoro sledi novo rezanje broja zaposlenih u zdravstvu.
Kako stvari stoje, bolesti se ne smanjuju. Naprotiv.
Tuberkuloza se povampirila, a i one bolesti, za koje niko odavno nije verovao da se mogu vratiti, kao što je gasna gangrena, koja je carovala tokom prvog svetskog rata, se vraćaju. Setite se Užica i užičke bolnice.

Očigledno je da se ovde potreba za stručnim kadrom smanjuje nečijom maloumnom, sistemskom dirigentskom palicom.

Briga njih. Oni su sebe nafatirali. I ne samo sebe.
Njih će mnogi od ovih medicinskih setara – tehničara negovati i lečiti u inostranstvu, ali za daleko veću, pristojnu platu dostojnu posla koji obavljaju i struke kojoj pripadaju, a koja je svuda u celom svetu, cenjena i poštovana.

Jer tamo negde, neki sistemi, znaju da vrednuju, da misle o narodu, o svim svojim “podanicima”, a da i njima bude dobro tj. da se održe na vlasti.
Ovi naši su izgleda naučili veoma dobro onu staru; u se, na se i poda se.
Ostalima kako bude.
Nek ih ubijaju na ulici, u sopstvenim stanovima, na radnom mestu...
I sad bih trebalo da završim ovo moje pisanije sa onim sram ih bilo.
Odavno su oni zaboravili i S od srama.

PS: Kao pripadnik profesije kojoj je pripadala i nastradala medicinska sestra iz Šapca, Ljubinka PopovićČVRSTO verujem da će zdravstveni radnici svojom velikom voljom, željom i trudom ostvariti uspostavljanje Ljubinkinog zakona, tj. status službenog lica.
Isto kao što su umeli da se izbore za sopstvenu komoru medicinskih sestara - tehničara, a čime su vaspostavili konstantnu edukaciju i verifikaciju sopstvenog znanja, znali su da se izbore  i za sopstveni fakultet, čime su svoje profesionalno znanje doveli do daleko višeg nivoa, a  koje i dalje napreduje i prati zdravstvenu i medicinsku nauku.
Ovo je moja podrška tome iako sam u penziji jer kako volim da kažem, jednom zdravstveni radnik, uvek zdravstveni radnik.





недеља, 10. јануар 2016.

Suočavanje sa odrazom u ogledalu istine




  • Au, šta ti se desilo. Izgledaš kao da te je poplava izbacila.
  • Samo si mi ti falila i tvoje surovo i prizemno poređenje.
  • Što si besna. Konstatovala sam istinu. Imaš grozne podočnjake, kosa ti je kao metla..
  • Dosta. Nemoj da detaljišeš.
  • Vidiš da si besna, a to nije zdravo za tebe.
  • Nisam besna.
  • Kako nisi? Otkud ti onda ta zlokobna bora na čelu? Samo ti je ona nedostajala. Malo ti je što ti je život ispisao lepu mrežicu finih bora na licu. Čak ga i ukrasio onim sitnim borama, smejalicama ispod očiju koje daju mekoću tvom pogledu. Otkud sad ova uspravna brazda između tvojih obrva koja je ništa drugo do bora besnulja, nemilosrdnica. Koja se javlja kad ključaš, kad ti fali samo kap da pukneš i izliješ sav nataložen otrov iz sebe, a onda.. Zaboravila si šta se dešava onda?
    Zaboravila si šta donosi bes?
Ono, jeste da je bes emocija, ponekad čak i poželjna, jer može da pomogne pri otklanjanju straha, tuge, očaja, bespomoćnosti, nesigurnosti, mržnje, ljubomore, depresije čak, ali je i surov gospodar ukoliko ga ne usmeriš u dobrom pravcu.
Tu pre svega mislim da treba da preskočiš želju za osvetom, da zaobiđeš ljutnju, pobediš obeshrabrenost, da ne projektuješ krivicu, da prestaneš da brineš, ili sumnjaš da dolazi bolje..
  • Čuješ li ti sebe? Opet, po ko zna koji put popuješ, držiš slovo, nemoj ovo, nemoj ono.. Lepo ti rekoh, nisam besna. Ljuta sam.
  • Uh, nije šija nego vrat. Nije vrat nego guša. Nije jarost nego gnev. A razlika, gde je tu ona tanana razlika između to dvoje? Toliko je mala da se i ne primećuje. Nijansa tek, kao zeleno žuta, ili oranž žuta u duginom luku.
  • Jarost, ili bes je stariji brat ljutnje ili ti gneva, znaš li to?
  • Dobro, dobro, shvatila sam, ali eto, pokleknula sam, ponovo.
  • Čekaj, zašto si ljuta? Šta ti fali? Jesi li zdrava?
  • Jesam.
  • Neko te uvredio možda?
  • Nije.
  • Ništa ne razumem. U čemu je problem?
  • Ima ih, podosta. Tužna sam, razočarana, nesrećna, gubim optimizam, nemam više nadu, nezadovoljna sam, lagano postajem pesimista, sve je izgubilo smisao, postalo dosadno, a to me frustrira, razdražuje. Počinjem da sumnjam u sebe, svoje mogućnosti, brinem se. Što je najgore, počinjem da tražim krivca za sve to, što si lepo primetila, postajem obeshrabrena..
  • Čekaj malo, izređala si sve stepene laganog padanja i posustajanja u rvanju sa životnim situacijama. Pri tom, kako gledam na sve to, a i kako si sama rekla, pokleknula si, znači, nije sve propalo. Nisu sve zvezde prestale da sijaju, zar ne? Ustani, otresi prašinu, namesti rubove i kreni dalje. Nije ti prvi put, a neće biti ni poslednji.
  • Umorna sam. Nije lako.
  • I nije. Nikad nije ni bilo. Sećač se, znala si da kažeš; Da malo dete nije ustajalo posle svakog svog pada dok je učilo da hoda, zar bi se stabilno osovilo na svoje noge? Pa si znala da kažeš; Kažu mudri, stari Kinezi da nad prosutim mlekom ne treba plakati. Zar ti nije omiljena ona Lao Ceova; Putovanje od hiljadu milja počinje jednim korakom?
  • Ti kao da si zaboravila koliko sam ja do sad napravila koraka! Lepo ti kažem, umorna sam od početaka. I dokle? Zašto? Šta ako opet naiđem na prepreku koju ne mogu ni da preskočim, ni da zaobiđem, ni da je savladam? Šta tad da radim?
  • Odgovor znaš i sama. Vrati se na početak puta.
  • I koliko puta da se vraćam? Koliko je puta dovoljno vraćati se?
  • Što se praviš da ne znaš? Dovoljno je onoliko koliko će te odvesti na cilj koji si sebi postavila. Čemu ta ljutnja, bes, šta god. Ne mogu da te ne podsetim na ono šta dolazi posle svakog besa, posle svake ljutnje. Sećaš se?
  • Znam, hoćeš da me podsetiš da ostaje bol.
  • Tako je. A kome on najviše smeta? Koga najviše ugrožava? Ko jedini zna za njega? Ti sama.
  • Znaš i ti, prepoznaš sve, kad god me vidiš ovakvu.
  • Ja sam ona pametna žena sa kojom često razgovaraš kad si sama. Bar tako uvek govoriš kad te neko, slučajno uhvati u razgovoru same sa sobom. Ja nisam tvoja savest. Ja sam ona tvoja druga, jača strana koja prepozna taj bol koji nadolazi i koja samo želi da te trgne, podseti da posle kiše dolazi sunce, da posle i najtamnije noći sviće dan. Sećaš se, tvoja prva latinska sentenca naučena davno bila je; Panta rei. Ona ti je bila snaga i vodič kroz sve ovo vreme do sad. Zato, nemoj da lamentiraš više. Umij se, zagladi tu svoju životom prošaranu glavu i teraj dalje u ovaj novi dan.
  • Ko zna po koji put pravo govoriš. Poslušaću te.
Laganim, ujednačenim pokretima umila je lice i sa oklevanjem je bacila pogled u ogledalo. Odatle joj se njen odraz osmehnuo jednim uglom usana i skrivenom iskricom iz očiju.





понедељак, 28. децембар 2015.

Ispalo je dobro





Nikad do sad nisam svodila bilo kakve bilanse u privatnom životu. Dosta ih je bilo tokom profesionalne karijere pa su mi verovatno dosadili, da ne kažem baš, smučili, što opet nije netačno. Da ih je bilo, tokom rada, jeste vala.
Otud mi je bilo poprilično teško da se sad vratim na pogled unazad, na ovu godinu i da “uradim domaći” koji je Neg predložila.

Do sad sam uglavnom početkom svake godine pravila spisak svojih želja, ciljeva, za tu godinu za sebe i za univerzum, tj. za onog koji je uvek tu.
Vi kako hoćete, ali ja bez njega nikud, pa ni u Novu Godinu. Šlepam se uz njega već ihahaj. On se ne buni, a meni, dobro.

Sad će neko možda da kaže; Ova je načisto prolupala. Šta je to bilo dobro u ovoj godini koja odlazi?
Sad, ako se zna da ja uvek, kako me lepo podsetila jedna Mirna, gledam da je čaša polupuna, onda je meni ova godina donela mnogo tog zaista dobrog.

Kao prvo, zdravlje me sasvim solidno služilo, a i moji mili i dragi su se sasvim lepo nosili sa svim što se tog tiče i sve je ispalo kako valja i treba.

Para nije bilo na bacanje, ali nismo bili ni gladni ni žedni. Kome je zafalilo, delili smo, koliko se moglo.

Na sreću, dugujemo onoliko koliko možemo da vratimo. Naravno državi. Jer, da nema onog minusa, išlo bi malo teže.

Moj unuk je završio prvi razred sa odličnim uspehom.

Uradilo se po kućama opet koliko se moglo, pa je zato i moja bašta obogaćena sa dosta novih cvetnih stanovnika.

Oženili smo i starijeg junaka, sina mog brata, jednog lepog dana u oktobru.

E sad, da ne mislite da je sve bilo lepo i krasno, ima i tužnih događanja.
Neko je otrovao, glasine kažu, moju belu lepoticu mačku Melaniju, koju sam ja iz milošte zvala Meli. Moja dobra, kao pas odana mačka, nažalost, ipak više verujem da je tako završila, nego kako ja zamišljam da jeste, da su je ukrali.
To sa krađom bi u odnosu na nju bila naučna fantastika, jer osim meni, nikom nije prilazila i osim mene niko nije mogao da je uzme u ruke i mazi.

Neke pravne zavrzlame smo uspeli da sredimo, a neke su nam ostale za neke buduće dane, kao onaj kamičak u cipeli. Da nas malo žulja, tek da ne budemo baš sasvim u miru.
Ostvarili smo i jednu veliku želju vezanu za omiljenu nam godišnjeodmosrku destinaciju.

Nisam baš bila neka vrednica što se tiče pisanja na blogu, što jes', jes', a opet nisam baš sasvim ni zabušavala.

Stekla sam mnogo novih prijatelja na društvenim mrežama koje ja, već znate, vrlo ozbiljno shvatam.
Skoro neko reče, mani se, to je virtuelan svet, razočaraćeš se!
Ako i bude tako, nije do mene. Kod mene nema foliranja.
Što bi rekla moja mila majka; Crna istina, crna istina!

Pre neki dan, baš na godišnjicu braka, mog Mračnog druga i mene, opet sam se povezala sa svojom drugaricom iz srednje škole, sa kojom sam bila veoma bliska dugi niz godina i posle škole, ali sa kojom me život razdvojio na posve trivijalan način. Bio mi je to baš lep poklon za godišnjicu.

Eto, kad se osvrnem iza sebe, u dane ove godine koja odlazi, shvatim da mi je bila sasvim dobra.

A samo da znate koliko sam se plašila njenog dolaska. Bila sam u panici. Uhvatili me strahovi za sve, svakog i svašta. Naravno, previše sam čitala razne prognoze, predikcije, analize, očekivanja, ma tušta i tma defetističkih pogleda koji me preplašili od ove godine kao ni od jedne do sad.
Zahvaljujem se onom, koji je uvek tu, na svakom proteklom danu i na svakom budućem danu, svakodnevno i sasvim je logično da sam mu posebno zahvalna i na ovoj godini koja se već primakla svome kraju.

Navijam da se jednom malom, osmogodišnjem Aleksi ispune želje koje je, na pitanje svog oca šta bi voleo da poželi za dolazeću Novu Godinu, rekao; Da ne bude rata, da nema gladnih i da nema izbeglica, a ako može, onda bar jedan tablet.

Radujem se dolasku Nove Godine, čak iako se još uvek pitam, kao i nekad, kad sam bila sasvim mala devojčica, kako to zaspim u jednoj, a probudim se u sasvim drugoj godini?

Tradicionalno, dugi niz godina svima pa i sebi poželim jednu istu želju za dolazak Nove Godine; Dobro zdravlje, mir u duši i ljubav u srcu.
Tako sad koristim priliku da to isto poželim i svima onima koji budu čitali ove redove.

Zbogom godino stara, dobro došla nam Godino Nova!