понедељак, 15. март 2021.

Kosa



  • Imaš li nešto sitno? Treba da dodam isporučiocu trideset dinara. On kaže da nema ništa sitnog novca za vraćanje kusura- upitala je muža.

  • Mislim da ima u novčaniku. Pogledaj!

Otvorila je novčanik i iz njega je ispala sličica, ne veća od kutije šibice, okrenuta stranom na kojoj je fotografija na dole. Sagla se i podigla je okrenuvši je pri tom radoznalo. Ugledala je svoj lik, nekad, mnogo davno. Na toj fotografiji je imala dvadeset godina i oni su se u to vreme zabavljali. Slikao je baš on, njen muž u bašti, kod njega, u dvorištu kuće na periferiji. Bašta, kako je on rekao, je bila jedna oveća parcela zarasla u lobodu, čičak i pelin. Čudila se otkud pelin usred Beograda.  Ona je na slici čak i žmirkala jer joj je jaka sunčeva svetlost išla u oči. Bila je obučena u sivu, štofanu mini suknju, sa dva džepa sa strane i belu pamučnu rolku. Tu suknju joj je sašila mama. I ono što upada u oči, imala je veoma dugu, izrazito crnu kosu koja joj je dosezala skoro do samog struka. Krajevi kose su se završavali blagim talasima.  Jedino što je i volela dugi niz godina kod sebe su bili njeni kosa i zubi. Crna, duga kosa i beli, kao biser, lepo poređani zubi su bili njen znak raspoznavanja.  Kosom bi mogla da se pokrije, kao plaštom. Nije jedino volela kad duva vetar jer bi joj umrsio kosu, da je imala muke ne bi li je razmrsila pred spavanje. Toga se sećala još kad je bila malo dete.

Njena baba je govorila da ima gustu kosu, ko čekinju. Onda se smejala na tu reč, jer joj je zvučala smešno, a samo njeno značenje nije znala. Sad, kad bi se tog prisetila, neki val tuge bi joj prešao licem. Njena kosa više nije bila ni gusta ko čekinja, ni crna ko gavranovo krilo, kako bi joj isto govorila njena baka, a ni duga kao nekad. Godine su učinile svoje. I ne samo godine.

.....

Vraćala se kući posle dvanaestočasovnog rada, umorna kao amalin. Tek je prošao koji minut od sedam sati. Bilo je lepo, majsko veče. Žurno je koračala preko pešačkog prelaza znajući da će Šizela da počne da zavija svakog trenutka. To se upravo dogodilo dok je bila na polovini prelaska ulice. U istom momentu sva svetla su se pogasila. Ostala je u strašnom mraku. Sve je bilo crno, kao u tunelu. Nije videla ide li joj neko vozilo sa desne strane, a vrlo slabo je razaznavala obrise drvoreda preko puta ulice. Ipak, nastavila je da hoda još brže. Teške misli su joj se vrzmale glavom. Znala je da joj predstoji još jedna besana noć od kad je sve ovo počelo. Strah je poprilično drmao svakog dana. No, činilo joj se da to vešto skriva, od svega i svih.

Jutros, dok je pila svoj crni čaj koji je trebalo da je rasani i osposobi za naredni radni dan, šminkajući se, ostala je poražena svojim izgledom u ogledalu. Na stranu plavkasti podočnjaci koji su joj se stacionirali već odavno zbog nespavanja i umora, prizor koji je ugledala je šokirao. Njena kosa, u kojoj je tek jedan pramen, nasledno sed od ranih tridesetih, je osedela širom gornje strane glave. Skoro da je uplašio lik žene koji je bio ona, ali koji je njoj bio nepoznat.

  • Kako nisam ovo primetila do sad- prozujala joj je misao. Moram da se ofarbam, pod hitno, odmah, danas. Kupiću u povratku farbu za kosu. Taman fino, ima da se ofarbam u božole boju, kao što je to uradila Danica.

Danica je bila njena koleginica s posla koja je baš tih dana, sa željom da učini nešto protiv sve većeg straha od sutrašnjice, svoju lepu, plavu kosu ofarbala u, kako je sama rekla, božole boju.

Njoj se to veoma dopalo. Ništa nije znala o farbanju. Znala je od tinejdžerskih dana da češlja, najlepše punđe svim komšinicama iz ulice, da im zavija viklere, da ih šminka... Maštala je da bude frizer, čak, ali o farbanju kose, nije imala pojma. Svejedno je, posle posla, u prolazu,  kupila neku Maxiton farbu za kosu na kojoj je pisalo, Dark cuprum- tamno bakarno. Njoj se to učinilo najpribližnije božole boji. To, što je ona imala crnu kosu i tu, sad prošaranu sedim vlasima poglavinu, njoj nije značilo da možda i neće dobiti ton koji želi.

Stegla je jače svoju torbu preko ramena i skoro trčeći uletela u mračan ulaz svoje zgrade. Tek tu je čekao uspon na treći sprat u mrklom mraku. Zastala je i otvorila tašnu pokušavaju da pod prstima pronađe malu, baterijsku lampu koju je sobom oduvek nosila. Baš zbog ovakvih situacija. Torba joj je bila prepuna. Prava zobnica- setila se kako je njene tašne za posao zvao njen ujak.

U mraku je napipala sve, čak i farbu za kosu koju je kupila, ali od baterije ni traga. I dalje jednom rukom tražeći baterijsku lampu, drugom se uhvatila za gelender i počela lagano da se penje stepenicama ka svom spratu, oprezno, korak po korak.

  • Pa šta? Kako slepi ljudi- kuražila je sebe. Ipak, ne malo se obradovala kad je konačno ispod prstiju osetila oblik baterijske lampe. Uskoro je obrise mračnog stepeništa osvetljavao slabačak tračak svetlosti iz nje. Moraću da je napunim noćas. To nisam uradila dugo,  razmišljala je prilazeći vratima stana. Zakucala je poznatim načinom, po dogovoriu, kojim su kucali svi članovi njene porodice. Vrata joj je otvorio sin.

  • Gde si do sad- usledilo je pitanje? Već smo mislili da si se negde zaglavila.

  • Je l otac kod kuće- odgovorila je pitanjem?

  • Svi smo na broju, odavno- stiže odgovor. Odoh dalje da šaljem slike u svet- reče i ode u pravcu svoje sobe u kojoj je on, već danima širom sveta, preko kompjutera, slao slike o razaranjima NATO bombi naše zemlje.

  • Moje sve- prošlo joj je kroz glavu. Zatim je obišla svoju prvu najveću ljubav u njenoj sobi, a najposle i muža koji je u trenerci ležerno, sedeo u fotelji u pažljivo slušao Avrama Izraela. On se nimalo nije uzbuđivao situacijom. Svako veče bi se uredno istuširao, večerao i legao brzo zaspavši snom pravednika. Ona bi ostajala sama. Noćima. Obučena, uvek, u svoju najbolju trenerku, bez sna. Nju niko nije mogao da natera da legne. Da se ko čovek skine, opusti i zaspi.

Podsmevao joj se muž, neprestano, šaleći se na njen račun jer bi se ona, tek ispružila na ležaju u dnevnoj sobi, spremna da pogine dostojanstveno, obučena. A ne da bude golišava, u onoj njenoj laganoj pamučnoj spavaćici. Kako nedostojanstveno- mislila je.

Znala je i sama da je potpuno nevažno kako ćete naći, ako stradaš, obučenog ili razgaćenog.

Kao što je znala da se i neke sekvele u ponašanju i poimanju vuku iz najranijeg detinjstva, ali je to, tih dana bilo jače od nje.

Čim je malo predahnula, da bi otklonila misli od tupih udara bombi koje su se čule iz daljine, iz pravca Batajnice, ali i da ne podlegne svom svakovečernjem porivu da zuri sa terase u nebo gde se odigravao pravi vatromet protivvazdušne odbrane koja je tukla iz pravca sela Jakova u Sremu, otišla je u kupatilo i sela na WC šolju uzimajući u ruke uputstvo za farbanje iz kutije sa farbom. Uskoro je već pola tube farbe bilo na njenoj kosi.

Gledajući se radoznalo u ogledalu, radovala se, ipak, što će sutra te sede vlasi u njenoj kosi, nestati. Umesto njih biće prošarana crvenkastim odsjajima, smeškala se. Ni dobro poznati zvuk zgrade u kojoj su stanovali, koja bi nekako zalegla opet na zemlju posle udara one gadne, teške bombe, nije mogao da joj otkloni taj radosni smešak što će pobediti sede vlasi u svojoj kosi.

.....

  • Bože, stvarno si mnogo osedela, reče joj njena dugogodišnja drugarica. Sećam se, tako si naglo osedela za vreme bombardovanja. Evo i sad u ovo nedoba, u vreme korone- završila je monolog dok smo se gledale preko ekrana mobilnog telefona. Hoćeš li da se farbaš?

  • Mislim da neću- reče joj. Znaš i sama da je i onda to bio bezuspešan pokušaj. Vlasi su mi bile tek malo, ko prelivene, nekim crvenkastim sjajem. Mada, moram priznati, nimalo se ne dopadam sebi ovako seda, ko madam Mim.

Njena drugarica se nasmeja na opasku, ali, uobičajeno, kao neko ko je dugi niz godina voli takvu kakva jeste i reče;  Ali kao lepa madam Mim.

  • Džabe me tešiš, i sama se nasmejala.

Sutradan je ipak počela da razmišlja kako bi otišla do prodavnice i kupila farbu da se ofarba jer je primetila da joj je čitavih 2cm kvadratna na koži glave bilo belo. Sa tog mesta se širio snop sedih vlasi zrakasto. Izgledalo je kao da je ćelava.

  • Eh, kud li se denu ona moja gusta, vrana kosa, nije mogla, a da se s nekom tugom ne priseti.

Ma ne smeta mi što sedim jer mi godine idu, ali mi strašno smeta da sedim jer me stres pojede, reče opet sama sebi i onako, rezignirana, uze u ruke crni, marker flomaster i iscrta nasumično na mestu te bele kože na svojoj glavi, par poteza. Zatim, nekim ljutitim pokretima krete da prstima jedne ruke trlja to mesto u krug. Uskoro je primetila da je ta bela "fleka" na glavi postala sivkasta. Čak i sede vlasi su postale kao prelivene vešplavom, ali su joj se dopale.

Iz ogledala je gledao lik žene čija je kosa delovala kao da joj je upravo urađen stručan preliv kose.

Zadovoljstvo joj se razli licem i ona se osmehnu.

  • E pa korono, neću da ti dopustim da od mene napraviš staricu pre vremena- reče naglas zadovoljno izlazeći iz kupatila i spuštajući onaj flomaster na malu policu sa kremama. 

PS: Slika je sa Google

уторак, 09. март 2021.

Praznik jeste , a opet nije


 




Juče je bio 8. mart, međunarodni praznik, dan žena. Ja sam dobila na poklon, od kuma, ono što neizmerno volim, sadnicu žute ruže, penjačice. On zna da ja najviše volim cveće žute i plave boje. Zapamtio je to. I zna da ne volim rezano cveće, već samo ono koje može da traje, da živi i dalje u mom vrtu u selu u kojem živim.

Moj kum spada u muškarce koji i posle više od trideset godina braka obožava svoju ženu istim žarom kao i onda kad su se upoznali. On zna kako je taj žar opstao i dan danas, ako se zna da je to retko ovde kod nas, na Balkanu, a i šire. Njega je majka odgajila da voli i uvažava žene i on to radi, sasvim normalno, onako iz srca.

Možda je to, između ostalog i zato što ima dve ćerke.

Stari ljudi govore da muškarci koji imaju žensku decu nauče kroz život o senzibilitetu žena više nego oni koji su samo sinovima blagosloveni.

 No to bi bila tema za istraživanje nekih sociologa, a ja to nisam.

Juče je umrlo previše cvetova. Samo da bi neki oprali savest i u taj jedan cvet smestili obavezu čestitanja praznika koji nikako nije praznik u kojem cveće treba da umire u snopljima.

Jer, juče je bio praznik kojim se praznuje teška pobeda žena za dobijanje prava glasa i svega ostalog što svi znaju danas, samo su mnogi to zaboravili.

Zaboravili su da su ih rodile žene, majke. I da su njihove žene rodile majke.

Zaboravili su, bar u našem narodu govore, da je žena ona koja drži tri stuba kuće.

A možda ne samo u našem narodu??

Eto, i nekad davno, pamti sve istorija samo se mnogo tog iz nje ne dopada nekima i jedan od lukova u jednom od hramova u Efesu. Jedan kamen sa ženskom uklesanom glavom drži taj luk i održao ga je do današnjih dana. 

Znali su ljudi još onda, da ako izvade taj kamen, pašće pola hrama. A možda su tako odali počast, ugradili ga, kao znamenje za budućnost značaj žene? Da se ne zaboravi koliki je teret na njenim plećima .

Imam dosta godina, a nisam do sad čula da je neki muškarac odgajio sam četrdesetoro dece?

Zato jeste jedna žena, Ruskinja, Aleksandra Avramova Derevskaja iz Stavropolja koji je danas u Ukrajini. I to decu bez roditelja, siročad, kojima je ona bila i otac i majka, sve.

Kažu da na njenom spomeniku stoji jedinstven zapis; "Ti si naša savest majko" i četrdeset i dva potpisa ispod.

Šteta je što malo ko to "gugla" da vidi, pročita, zapamti.

U moru raznoraznih informacija traže se mnogo više one koje su povezane sa lagodnim načinom sticanja materijalnih dobara. Duhovna dobra, ona koja oplemenjuju svačiju dušu, malo kog danas interesuje. I tu smo, gde smo.

Žene ubijaju, zar ne. Kao islužene konje.

Još uvek ih tako i tretiraju u mnogim delovima sveta. Kažu necivilizovanim.

U civilizovanim ih tuku i ubijaju. Često im služe im kao bokserski džak, predmet iživljavanja, raznoraznog.

A onda dođe taj dan u godini, osmi mart. Dan u kojem bi svi ti i takvi hteli da sa  jednom sparušenom lalom, karanfilom, cvetom, podnapiti od proslavljanja praznika,  iskupe savest i obeleže to, žensko "crveno" slovo.

Kako ste to lepo osmislili gospodo nasilnici i vi necivilizovani. Kao onaj, takozvani, oprost grehova posle ispovesti kod sveštenika i onda, puj pike ne važi. Dok se broj humki ispod kojih su žene, majke, povećava, deca ostaju siročad...

Jednom je jedan moj kolega rekao da je u životu sve interes. Razvili smo raspravu na tu temu. Jedino gde smo se svi usaglasili bilo je da se treba još kako gledati sa kim ćemo leba da delimo i decu da rađamo. I da tu zaista treba da bude donekle i nekog interesa u želji da rastu zdrave generacije.

Pre svega žena, koje neće dati nikom i nikako na sebe i muškaraca koji će naučiti da mu je žena drug, oslonac, saputnik, a on njen vitez za sve i u svemu.  I da su zajedno u svemu ne da bi dominirali, već izgradili humaniji svet i društvo u svim segmentima života.

Juče je bio jedan od osmih martova, međunarodni praznik žena koji nigde na svetu, sve od Klare Cetkin pa do današnjih dana, nije zaživeo u svom pravom duhu. Praznik u kojem i dalje umire cveće koje nikako ne može da otkloni gorak ukus globalne diskriminacije žena.

 Kažu, zakoračili smo već odavno u novu eru. Ipak  i u nju sa sobom  vučemo atavizme i sekvele starog ponašanja, razmišljanja i običaja. 

Dokle?









среда, 30. децембар 2020.

Praznici, ili sećanje na jednu Luciju

 


Dugi niz godina moje pamćenje se nepogrešivo probudi istog dana i seti se nje.

Ona nije volela svoje ime. Bilo je lepo kao ona, starinsko, narodno. Htela je da je svi zovemo Lucija. I zvali smo je. Niko je nije pitao zašto baš voli to ime? Meni je bilo jasno. Odmah.

Ona je imala oči tople i velike poput najvedrijeg plavog neba. I kosu boje zrelog žita. I meni je stvarno ličila na slovensku Luciju, a ne na skandinavsku boginju svetlosti.

Bile smo veoma dobre drugarice. Išle smo u isti razred srednje škole, sedele u istoj klupi.

Ona je imala u kosi mirise svog sremačkog mesta, a ja mirise malog, memljivog beogradskog stana. Ona je volela moj Beograd, ja njen Srem i ušuškano mesto na starom novosadskom drumu.

Ostajala je da provede svaki drugi vikend sa mnom, u mom gradu, a ja bih kod nje odlazila onog, svakog prvog. Nije nikada saznala koliko sam volela te vikende kod nje.

Bila je iz mnogočlane porodice. Ja sam imala samo brata. I mamu, koja je radila van zemlje. Ipak, u to vreme, a bilo je to davnih šesdesetih onog veka, naši roditelji su se upoznali jer su hteli da znaju iz kakve je porodica drugarica sa kojom se družimo. Obe smo dobile zeleno svetlo. Posebno ona od svoje majkice, kako su oni, Sremci, zvali svoju babu. A ona, majkica, je bila mnogo stroga, ali je mene baš zavola i ne znam zašto, verovala mi je.

Moja Lucija je bila vetropir, a ja starmala oduvek. Valjda je to presudilo.

Te godine je majkica naredila da za doček Nove 1968. godine obavezno moramo da budemo u Sremu. Nije je nimalo zanimalo što je bio red za beogradski vikend. A majkica je bila zakon i njena se i slušala i poštovala. Nije se dovodila u pitanje nikakva rasprava oko te njene odluke. Zalud je moja Lucija molila, kumila, majkica je ostala čvrsta kao stena.

Obe smo bile utučene saznanjem da ćemo biti kod kuće, još van Beograda.

Danima smo zamišljale kako bi nam bilo na jednoj žurci kod zajedničkog druga iz Beograda.

Nedelju dana pred Novu godinu, počeo je da pada sneg. Tačnije rečeno, da trpa. Pamtim tu beogradsku zavejanu zimu. Teško bismo stizale do svoje škole ispod zvezdarskog brda, jer od vetra i vejavice nismo videle prst pred okom. Saobraćaj jedva da je radio u gradu i više smo pešačile dolazeći u školu posle prakse, često mokrih nogu.

Moja Lucija i ja, jedna plavokosa a druga crnokosa leptirica od onda šesnaest godina, kupile smo sebi baš za tu zimu “Brizela” čizmice, sjajne roze boje. Htele smo, da bar nečim, razbijemo uštogljenost svojih strogih, školskih uniformi. Naravno, nosile smo ih samo par dana jer je stigla naredba. Direktorka je zabranila nošenje tih, onda popularnih, raznobojnih čizmica svima, kojima one nisu bile isključivo crne boje. Zato su nam noge od tog velikog snega koji je je neprestano padao uglavnom bile mokre.

Dan pre odlaska na novogodišnji doček kod Lucije u njeno sremsko mesto, imale smo fiskulturu. Naša profesorka Cica Kalušević nas je ocenjivala parternu gimnastiku. Jedan deo vežbe je zahtevao prelazak iz sveće u kolut nazad i ja sam, prebrzo i nekoordinisano spustila jednu nogu, tako da je moje koleno snažno udarilo u moj nos. Krv je počela da mi curi u mlazu. Završila sam sa prednjom tamponadom nosa u dežurnoj bolnici. Bio je trideseti decembar.

Sutradan ujutro sam ustala sa fenomenom “brilen hematom”. Imala sam plave kolutove oko oba oka, a nos mi je bio modroplav, ravan, širok i veoma otečen. Nisam plakala. Nije vredelo. Znala sam da je Nova godina u Sremu za mene završena. Ali moja Lucija ne bi bila to što jeste.

Došla je po mene posle dva časa i nije joj trebalo mnogo da me i tako “našminkanu” nagovori da idemo kod nje za praznike.

Eh što ti je mladost. Brzo misli, ne predomišlja se mnogo i iako je bila zima i sneg je i dalje padao krenusmo nas dve smelo ka autobuskoj stanici žureći da stignemo u zavejani Srem za doček Nove godine, te večeri.

I stigle smo. Promrzle, rumene od zime i gladne ko vuci. Kako je bilo već uveliko veče Lucija je, kao prava domaćica odlučila da se presvučemo i da odmah krenemo u Omladinski dom. Majkica je negodovala iz sve snage. Ali ni reči, ne može nikako, jedite prvo pa idite kasnije, pa tek ste stigle, nisu pomogle da moju upornu drugaricu ubedi u drugo. Pao je dogovor. Majkica je dala dozvolu za izlazak ali samo do ponoći.

  • Kako do ponoći, pa gde ćemo onda da dočekamo Novu godinu- pitala je Lucija?

  • Kod kuće- mirno joj je odgovorila majkica.

  • Šta bi to trebalo da znači- nastavljala je moja Lucija?

  • To da u ponoć morate da ste pod ovim krovom- odsečno je rekla majkica.

Dalje od tih njenih reči se više nije smelo i nas dve smo, ja ćutke sve vreme i moja Lucija crvena od ljutnje otišle u njenu sobu da se spremimo za odlazak u Omladinski dom.

Ja se naravno nisam šminkla jer sam već bila našminkana svojom povredom. Lucija nije imala volju da se šminka i mi se skockasmo tako što je ona odlučila da obuče moju crnu, atlasnu mini suknju i roze rolku, a ja njene somotske, štepane pantalone i belu, pamučnu rolku. Volele smo da menjamo svoje stvari. Moja Lucija je volela sve što bi moja mama meni donela od garderobe, a ja opet sam volela sve njeno. Iskreno, njoj je sve lepo stajalo jer je imala prelepe noge.

Jednostavna garderoba je jasno oslikavala naše novogodišnje raspoloženje, tim pre što smo na noge, a to se pokazalo kao pametna odluka, obule naše roze “Brizela” čizmice.

Od Lucijine kuće do centra mesta gde se nalazio Omladinski dom je trebalo da se pešači dobrih petnaest minuta kroz snegom okovane ulice. Srećom, pa su staze po trotoarima stanovnici čistili ispred svojih kuća te bar nismo prtile veliki sneg.

Bilo je uveliko prošlo devet sati uveče i mi smo hodale kroz hladnu, zimsku noć jedna iza druge. Lucija je svako malo huktala i ljutila se na sebe što je obukla mini suknju jer joj je bilo mnogo hladno.

U Omladinski dom smo stigle negde pre deset sati. Upravo je bila pauza i svi prisutni su sedeli po klupama dok je podijum za igru bio prazan. Lucija je odlučila da me upozna sa svojim rođakom, Nikolom Neškovićem, koji je bio di džej to veče u Omladinskom domu i koji je bio, veoma intersantna pojava. On je bio dosta stariji od nas, ne preterano visok i nosio je naočari sa crnim, debelim okvirima i već se probijao kao radijski voditelj. Imao izvanredan muzički ukus što se uskoro pokazalo na delu.

Međutim, devojčicama od samo šesnaest godina, kakve smo bile nas dve, ambijent nimalo nije odgovarao. Bilo je više mladića nego devojaka, a uz to ni jedan nam se nije dopadao. To smo uskoro obe zaključile. E onda je, upravo zato, moja Lucija odlučila da idemo u Slovački dom. Na pomen da idemo nekud, meni je bljesnuo ispred očiju majkicin lik i šta bi ona rekla o našoj odluci da promenimo mesto proslave Nove godine.

Upozorih Luciju da smo dobile dozvolu za odlazak u Omladinski dom. To je bilo kao da sam rekla Dunavu da ne teče, jer me ona zgrabila za ruku, povukla ka izlazu i nas dve smo se, činilo mi se brže no što smo ušle ponovo obrele na hladnoj ulici u snežnoj vejavici. Lucija je grabila stazom ispred mene. Pratila sam je ćutke. Posle kraćeg vremena stigle smo u Slovački dom i ušle kao da smo oslobodile Srem. Kad tamo....

Zastala sam kod vrata gledajući u za mene nestvarnu sliku. I mladići i devojke, a bilo ih je veoma mnogo, su bili obučeni u slovačku narodnu nošnju. Muzika koja je svirala iz zvučnika je bila, po ritmu bih rekla, neka polka, ali svakako njihova narodna muzika. Gledala sam u svoju drugaricu u čudu.

Vrlo brzo sam shvatila o čemu je reč, jer nam se preko cele dvorane u susret probijao visoki, plavooki, nasmejani mladić. I pre no što je prišao prepoznala sam mladića sa kojim me moja drugarica upoznala pre mesec dana na igranci u susednom mestu.

Moja Lucija se značajno nasmešila, ali sam je ja cimnula za ruku i okrenula se naglo ka izlazu povukavši je za sobom napolje. Nije mi bilo jasno odakle mojoj Luciji pomisao, da bih ovako plava od povrede volela da me vidi mladić koji mi se mnogo dopao?

Tako smo se, pre no što smo se iole malo zagrejale od zime, ponovo obrele na ulici. Napolju je počeo da duva i jak vetar, a sneg je padao nesmanjenom žestinom. Naprotiv. Činilo se da se vejavica pojačala.

Sad sam ja išla ispred Lucije žurno, ka centru mesta. Znala sam da odatle idemo desno.

Ona je išla iza mene govoreći nešto ljutim glasom. Nisam je ništa razumela jer je vetar koji je duvao odnosio njene reči.

Vođstvo da ide napred preuzela je u samom centru Lucija i obe smo ćutke krenule kući. Trebalo je po snegu pešačiti do, skoro, kraja mesta gde se nalazila njena kuća, sa brojem trideset tri. Vetar je bričio noseći nam pahulje snega u oči.

Kada smo zaokrenule na ćošku u njenu ulicu trebalo je još veoma malo da bi se stiglo do Lucijine kuće koja je bila peta po redu od ćoška, a onda smo obe istovremeno ugledale sitnu, tanušnu priliku umotanu u veću vunenu maramu koja je stalaja ispred kuće trideset tri obasjana šturom sijalicom. Bila je to majkica.

  • Vidi je, izašla je pred nas- glasom koji se smejao progovorila je Lucija.

  • Šta misliš, koliko je sati? Da li smo zakasnile- odgovorila sam joj ja.

Ni jedna od nas nije imala sat sa sobom. Lucija nikako nije htela da ponese svoj, a meni je moj oduzela pre polaska i sakrila.

  • Ne znam. I ne zanima me- rekla prilično nezainteresovano. Može da bude koliko hoće. Iovako smo se uglavnom šetale po ovoj zimi jer je svuda bilo bez veze- ne bez rezignacije u glasu reče moja Lucija.

Utom smo i stigle do kapije gde nas je majkica zadovoljnim glasom pohvalila kako držimo reč jer je petnaest minuta do ponoći. Pomislih u sebi da smo prave Pepeljuge.

Najzad toplo, bila mi je prva misao. Na to, kao dodatak lepom osećaju, začuh majkicin glas koja reče; Devojke, spremila sam vam sve za jelo i postavila sam Lepša, oslovi moju Luciju ona kućnim nadimkom koji je ova mrzela, u tvojoj sobi. Idite i sad lepo uživajte i slavite.

Taman sam mislila da će moja Lucija da plane zbog nadimka na majkicu kad umesto tog ona joj priđe, obgrli je oko ramena, poljubi je da pukne u oba obraza i reče joj; Ti si moja majkica najslađa. Ona se srećno nasmeja i odgega onako starački u pravcu svoje sobe na počinak.

U sobi je mene čekalo iznenađenje koje je mojoj Luciji bilo sasvim normalno. Sto je bio prepun hrane, raznoraznih slatkih i slanih đakonija.

Od svega što je bilo na stolu ja i danas pamtim jedino ceo, rumen, prženi, rskavi, duguljasti krompir mesečar kojeg više nigde nema danas. I pamtim moju dragu drugaricu Luciju.

PS: Slika je sa Google


среда, 18. новембар 2020.

Jesen 2020.

 



             Pogled, pun čuđenja, joj je i dalje bio uperen u leto koje se lagano gubilo u daljini. Brzinom munje joj je prošla misao i nedoumica. Šta je njemu? Nije mi reklo ni zbogom u prolazu, bar. To se do sada nikada nije dogodilo. Tim pre, što smo znali da se družimo ponekad i u oktobru, kad se ja malo povučem i pustim da se njegovi ostaci razuzdaju oko Miholjdana.

Jesen je gledala za odlazećim letom i sve ove misli su joj se vrzmale glavom da je skoro i zaboravila da najavi svoj dolazak. A umela je ona to da uradi na iznenađujuće razne načine.

Ponekad bi se razmahala već polovinom septembra i krenula, onako, potajno, da preko noći boji parkove u gradovima, livade, polja, brda i doline, prirodu u celosti, u njene tonove, pastelne žute boje.

Nekad bi besno terajući vihorske konje skidala lišće sa drveća i ono bi za tili čas ostajalo nezaštićeno i golo.

Nekad bi skakala po oblacima i zalivala pljuskovima ožednelu zemlju.

Ove godine, 2020.-te, je došla nekako tromo, jedva klizeći kroz vreme do svog prvog dana.

I još ovo leto koje joj se nije ni javilo. Samo mi je još to trebalo ove godine. Kao da sam za nešto ja kriva. Ili odgovorna.

Eto, leto nije sačekalo da mu kažem reč, dve, da zna šta da očekuje na južnoj hemisferi. Ja sam tamo već bila i znam šta ga čeka. I neće mu biti baš lepo.

Pa dobro. Šta da mu radim. Samo je biralo.

Hodala je jesen lagano prirodom po severnoj hemisferi razmišljajući šta je čeka ovde gde je upravo počelo njeno vreme.

Dole, na južnoj hemisferi, njenim dolaskom je stigla i korona. I ljudi su, čak i oni koji su je do skoro voleli, počeli da je mrze. Neki kunu čak. Kao da je ona kriva za pojavu tog virusa.
“Pa nisam ga ja izmislila”- mislila je jesen. Sami ste vi ljudi odgovorni za mnogo tog što vam se dešava. Ja sam samo jedna sezona godišnjeg doba od koje mogu da zavise vremenske prilike, ali ne i pojava bolesti. Ako je do mene, evo ja sam i učinila da ne budem ove godine mnogo hladna na južnoj hemisferi.

Čula sam da, kao, taj virus brže nestaje u toplijoj sredini. Šta bi više hteli od mene. Bila sam topla i blaga. Gle čuda, ni to im nije odgovaralo jer, ispostavilo se da on manje voli hladno od toplog.

Zato sam sad ovde, na ovoj hemisferi rešila da zaposlim svoju braću, vihorske vetrove da duvaju, ali i da oblake napunim, da su stalno u pripravnosti da linu kišu. Ako treba i iz vedra neba.

Ali, čula sam u prolazu da ni to ne valja. Kao, vetrovi raspiruju već postojeće požare.

Pa nisam ih ja zapalila, mislila je jesen. Opet ste vi, ljudi,

 u mnogima od njih imali svoje prste.

A čujem, ne valja ni mnogo kiše. Jer, smučile im se bujice pride na koronu koja je i dalje prisutna.

I šta sad ja da radim- mislila se jesen 2020. godine? Kakva da budem da bi ljudi bili koliko toliko zadovoljni?

Ne valja im, moglo bi se reći ni vruće ni hladno.

Doktor nisam pa da mogu da im sredim taj virus.

Ako je do mene nešto, rado ću da olakšam.

Mogu malo da smirim moju braću vetrove da se mnogo ne bećare kad zadujavu. Mogu i oblake da lepo zamolim da se istresaju malo više iznad mora i okeana, a ne po ljudima i zemlji. No, ne mogu to da činim stalno i sve  vreme. Ne trajem ja dugo. Dođem i odem za tri meseca.

Evo, neću ni na leto da se ljutim zato što mi bar nije mahnulo u odlasku. Lepo ću da ga pozovem da se malo vrati za Miholjdan, ako želi,  da se opet malo ljudi zagreju i da, kako znaju da kažu, zagreju dušu.

Kao da vreme može da im ogreje dušu.

Kako ljudi nisu do sad shvatili da nije do vremena, do njih je.

Do njihovih izbora, odluka, znanja i neznanja.

Ja sam sad došla i eto mene vrlo brzo, odoh. A oni će opet ostati sa koronom. Ako im se još neka karakondžula ne pridruži dotle.

Imala bih ja da im kažem što šta mnogo tog u vezi svega, ali neću da im solim rane, ovogodišnje. Već rekoh, ne trajem ja predugo pa da se sad tu zamajavam i da ih prosvetljujem.

Koliko je do mene, eto, biću fer. Prilagodiću se i ja situaciji. Naravno ukoliko to bude bilo u mojoj moći jer, nije sve ni do mene.

           Već umorna od razmišljanja jesen, koja je gledala za letom koje je već nestalo u daljini, se lagano, ko prebijena mačka, vukla kroz brda, doline, livade, poljane, kroz celu prirodu na severnoj zemljinoj hemisferi. Sve je odavalo da joj nije ni malo drago što je došla ove 2020.-te godine. Znala je da joj se niko neće radovati. Ili hoće, samo utoliko što će želeti da i ona što pre ode. 

Da sa njom, ako može, ode u nedođiju i ova nikad zaboravljena 2020.-ta godina.





среда, 02. септембар 2020.

Kakav divan dan


   



Uobičajeno odlazim u neku veću nabavku u Titel, malu rustikalnu varoš na Tisi, nekih 6 km udaljenu od sela Perleza u kojem živim od kad sam se dislocirala iz Beograda.

U Titelu je sredom i subotom pijačni dan. Sad, u ovo "čudno" vreme, kako eufemistički zovem ovo dane u kojima živimo u "simbiozi" sa Covid virusom, to činim izuzetno i pre tog isplaniram svaki svoj izlazak jer spadam u rizične grupacije stanovnika. Htela ne htela moram da vodim o tome računa nešto više, jer je i moj mračni drug u izuzetno rizičnoj grupi.

Tako sam na mobilni instalirala dve aplikacije u koje beležim sve što mi treba, da se ne bi desilo da nešto zaboravim, ili da zaturim, ili ne ponesem, papirić spisak. Nikako da se odviknem od papirića. To mi je ostala neka navika od moje mame koja je pisala sve po papirićima, a posle bi ih "jurila" gde li su.

Tako sam danas, u društvu sa kumom, otišla za Titel da dokupim dosta tog između ostalog i koje kilo paprika, da ih stavim u dunst, za zimu.

Zimi je u selu snabdevanje drugačije, a i kad zagudi mraz, teško se čovek odluči da "trkne" do prodavnice na uglu glavne ulice po neku teglu turšije, jer su trotoari klizavi, a i severac duva i briči sve pred sobom, a ja nikako ne volim vetar.

Odmah po prispeću blizu pijace, ugledah prodavca, suvonjavog mladog čoveka, koji je u kartonskim kutijama držao divnu, crvenu papriku šilju, kurtovku. Ovo poslednje je sorta paprike od koje se sprema odličan ajvar, ili pinđur, ili šta već po ukusu.

Ima uvek dosta prodavaca, paora, koji svoju robu prodaju na Egzercir placu ispred pijace u Titelu. To je deo koji je nešto širi jer se tu nalazi i parking, pa ih nedeljom bude čak i više i bude gužve.

Danas, na svu sreću gužve nije bilo, jer nimalo ne volim gungulu, posebno sad u ovo, kako rekoh, čudno vreme. I inače ne volim da se tiskam sa narodom. To me čini nervoznom. Znala sam, dok sam radila da izađem iz dupke punog autobusa i da nastavim put peške samo da se ne guram.

Nisam od onih žena koje vole da prevrću robu, ili da mnogo biraju. Ako mi se roba dopadne “ na oko”, pitam za cenu. Kako znam da su cene skoro svuda iste ili približne, a ako mi se, kao sad što je, dopada ono što želim, uvek se odlučim za kupovinu sad, tu odmah. Tako uradih i danas. Vidim da se momak obradovao. Upitah ga, jer je bilo rano jutro, nisam li mu ja možda prva mušterija?

Kaže on meni; Jeste, vi ste prvi danas.

  • E ako je tako ima sve da prodaš- rekoh ja njemu. Ja sam dobar seftadžija. Nadam se da znaš šta to znači. Mene rodila majka da donosim sreću drugima- u šali nastavih.

  • Nadam se da je tako- reče mi mladić dok me je, par metara udaljen iza njega, gledala stidljivo svojim prelepim, plavim očima mlada žena. Ukapirah iz mesta da je to njegova druga polovina i nasmeših joj se.

    Kupih ja paprike i odoh dalje da pokupujem još sve što je ostalo na spisku.

Negde pri kraju, u prolazu do prodavnice zdrave hrane u u glu oka videh da u novootvorenoj pekari ima mantija i u povratku svratih da kupim koju, jer je stomak baš krenuo da mi zavija, a i lekove sam popila na gladan stomak.

Kupih divne mantije i krenusmo moj kum i ja natrag ka parkingu, pa kući jer smo kupovinu priveli kraju. Zastadoh, jer me miris mantija mamio da ponudim kumu iste i da sama uzmem jednu, onako vruću, kad neko pritrča sa punim rukama paprika i poče iste da stavlja u moju torbu. Pogledah iznenađeno i prepoznah mladoh prodavca paprika. Iza njega, dotrča mali dečak, star ne više od četiri godine, noseći jednu papriku u rukama i stavljajući je spretno u moju torbu koja je bila otvorena ne bih li ja vratila kesu sa mantijama u nju.

Upitno pogledah u mladoh čoveka, a on spremno reče; Prodao sam 100kg paprika. Doći će mi kupac na kuću. I reče opet hvala.

Ja dobacih malom dečaku;Ljubim ti oko plavo i nasmejah se srećno.

Setih se, prvog puta, kad mi je majka rekla da sam rođena da delim drugima sreću. A bilo je to mnogo davno.

Rešila je moja mama da me obraduje i da mi za odličan uspeh, sa svim peticama, završene prve godine moje srednje škole kupi zlatan prsten, prvi u mom životu. Odvela me, jedno rano jutro u jednu zlatarsku radnju neposredno blizu železničke stanice, onda malog grada Nusdorfa, nedaleko od Beča. Sad je to predgrađe Beča.

Tu sam izabrala divan prsten sa malim rubinom i još par srebrnog nakita. Kad je trebalo da platimo zlatar nam je naplatio skoro deset posto manju cenu. Ja onako u čudu, upitah majku zašto on to radi? Ona reče da je zlatar Jevrejin i da sam mu ja sefte, tj. prva mušterija tog dana i da se tako valja.

Prošlo je od tog dana skoro više od mesec dana i ja reših da odem sama u tu radnju da kupim neke sitnice srebrnog nakita za poklon, mojim dragima da im dam kad se sa raspusta vratim u Beograd.

Nije bilo jutro već skoro podne, ali ja dobih ponovo dobar popust na kupljeni nakit. Kako sam već ponešto znala nemački jezik, upitah zlatara zašto mi sad daje jeftinije?

Kaže: VI ste mi onog dana doneli sreću. Imao sam nezapamćeno dobar pazar u radnji tog dana i baš me je obradovalo kad sam vas sad video.

Od tad, ja uvek, u šali moram da priznam, ako se desi da sam negde prva mušterija, sefte, kažem kako me rodila majka da drugima donesem sreću.

Međutim...

Ukoliko se to obistini, kao što je to bio slučaj danas u Titelu, za mene je to tek sreća jer nema većeg zadovoljstva no što je kad znaš da si nekom bar ulepšao dan.

Meni je mladi prodavac ulepšao dan svojom srećom i punim rukama divnih crvenih, na radost, paprika.


PS: Slike su sa Google

 


недеља, 12. јул 2020.

Dve strane medalje/ Covid dnevnik




Nedelja 03.05.2020.


Juče je padala lepa kiša, ona majska rosulja. Obradovala me je, posebno moj vrt.
Zato sam danas, iako je nedelja, imala nameru da posejem sve ostalo, ali me onaj poznati, banatski vetar omeo u tome.
Kad duva vetar u Banatu, razgoni oblake, osuši, "zacementira" zemlju i probija svojom hladnoćom do kostiju. Odustadoh od setve jer kad duva vetar on razveje i seme na sve strane.
Ovi redovi su, kao trebali da bude dnevnik koji ja ne pišem redovno.
Ipak sam upala u bezvoljnost. Fizički sam uradila u svojoj bašti mnogo, ali, kao i uvek, od sebe očekujem više. Bar sam očekivala da ću pisati onako, na miru, ovih Covid dana. Tim pre što sve o čemu želim da pišem mi je u glavi, od početka do kraja. Ali onaj "mamim roman" koji mi je ostavila u amanet, koji ima samo radni naslov još uvek, on mi je najteži.
Uvod mi predugo traje i sad bih trebalo da pređem na njenu pojavu, a nikako da osmislim kako?
Mota mi se u glavi kusur "belih priča", jedna čak, ljubavna priča, ali...džaba. Ne ide mi da se nateram i sednem za komp.
Počela sam da se bavim mislima nije li mi baksuzluk to što mi je komp u kuhinji???
Ma svašta.
Vidim, u mojoj grupi Blogeri na Fb, osim jednog člana niko nije pisao u aprilu na zadatu temu!!! Ni ja, koja to skoro stalno uradim, nisam. Tema je bila interesantna, ali ovi dani imaju u sebi nešto čudno.
Vreme curi brzom brzinom i sve sam svesnija da ga sve manje imam. Možda se upravo zato i nerviram što nisam više produktivna.
Uvek neka druga strana medalje. Jer, na ono piši! Sledi ono, za koga? Kome? Čemu?
Ni ova knjiga priča koju sam napisala niti se prodala, niti je čitaju. Još manje su neki, oduševljeni kao, napisali koji red, osvrt na knjigu.
Što da se lažem, značilo bi mi. Ionako nemam pare za bilo koju reklamu, a svaki osvrt, kakav god bio je reklama za sebe.
Onda se javi neki moj unutrašnji glas koji me preispituje i pita, čemu je to svrsishodno? Uložiš trud u nešto, a ono se svede na tek da si to uradio.
Gledam kroz prozor i tužna sam jer je pre neki dan vetar odlomio brezi, Larisi, jednu, oveću granu, pri vrhu. Sad se mislim kako da tu granu uopšte domašimo i sklonimo je da ne visi.
Koliko sutra sam planirala da isečem skroz moje drvo, moj ruj, "Tigrovo oko", mog Šir-Kana, ispred kuhinjskog prozora, jer evo gde se već poslednjih dve godine suši i drma u osnovi, nije stabilan. Kad, danas, vidim!!!
Sa strane, na toj poslednjoj grani opet pušta na dva mesta novo lišće!!! I šta sad? Iseći ga samo dotle ili...?
To smo uradili upravo i pre dve godine kad je pustio samo jednu malu novu granu i...ništa. Agonija će se nastaviti jer nemam srca da ga "ubijem", iako rastu čak dva nova njegova "deteta", jedan kraj drugog, na maloj razdaljini od njega.
Pre neki dan sam se setila od kad sam počela da se plašim smrti? Kad sam imala pet godina!!! Ej, pet godina!!!
Tad sam već znala da pišem i da čitam i ćirilicu i latinicu.
Sećam se, da sam u ondašnjim novinama "Večernje noviosti", pročitala kako neki manijak ulazi kroz prozor u kuće i napada ljude, tačnije žene. Iako nisam znala značenje reči manijak, taj tekst sam po sebi je u meni probudio osećaj na nešto strašno.
Bilo je leto. I ja sam, svako veče pre spavanja obavezno otvarala šifonjer da vidim nije li se taj manijak sakrio unutra, gledala ispod našeg velikog, gvozdenog kreveta da nije slučajno tu.
Jednom me je baba videla da to radim i pitala šta to gledam? Rekoh; Gledam da se nije manijak sakrio negde u sobi. "Ti stalno držiš otvoren prozor i može da uđe kad ga ne vidimo-rekoh joj".
Sećam se da me baba sela u krilo i mazila i objašnjavala da meni niko ne može ništa dok je ona pored mene i... od onda sam se osećala sigurno i zaštićeno.
Nekako sam znala da je taj manijak iza sebe imao naziv smrt. Iako čak nisam ni znala šta je smrt. Svi moji su bili i živi i zdravi.
Od tad nisam pomislila na smrt sve dok nisam prvi put autom prolazila kroz Sićevačku klisuru.
Umesto da se divim predivnom krajoliku u maju mesecu, kad je klisura najlepša jer cvetaju jorgovani, meni je srce udaralo ko ludo od straha od neke, tamo imaginarne nesreće.
Moj suprug je bio izvanredan vozač i nikad nije trebalo da se plašim zbog načina njegove vožnje. I nisam. Uvek sam se plašila svih onih stranih cisterni i vozila sa prikolicom koji bi nam ko sumanutom brzinom dolazili u susret pri izlasku iz sićevačkih tunela.
Adrenalin je uvek činio svoje. Godinama smo morali da stanemo u selu Sićevo, na ulazu u klisuru i napravimo pauzu ne bih li se ja psihički pripremila na, za mene deonicu puta koja je meni donosila strah od smrti.
Takvih trenutaka je kasnije bilo mnogo na putovanjima širom Srbije, sve do odlaska na Ostrog. Od tad se više ne plašim vožnje ni po jednom drumu.
Prolazile su godine. Strah od smrti me nije doticao da bi se ponovo javio kad sam se suočila sa bolešću od, kako sam volela eufemistički da kažem ružne reči. Jer i samo ime nje, karcinom, u meni je budio jezu.
Jedna noć u bolovima, u samoći, jer sam bila sama u sobi, iznemogla od temperature, na previsokom krevetu sa koga nisam mogla da siđem sama, je stavila tačku na strah od smrti. Te noći sam postala svesna da i kad sam sama, nisam.
Molitva Gospodu mi je pomogla da se strah razveje.
Eh, ume život da donese iznenađenja kojih ne želiš ni da se setiš. Tako se ponovo strah od "kosačice" pojavio udarivši me u pleksus ovih Covid dana.
Ne, nije to bio strah za moju smrt, već za strah da ne izgubim bilo kog od mojih najmilijih.
Trajalo je to par dana iako je molitva bila prisutna, adrenalin je činio svoje. A onda sam se opet "probudila" i...prihvatila.
Onog trenutka kad se prihvati spoznaja, olakšanje donese mir.
Imam ja podosta godina i želja da učinim još nešto, ne jenjava. Možda otuda moja strogost prema sebi i razmišljanje da nisam dovoljno produktivna.
I onda, kao i uvek, opet ona druga strana medalje izleti iz nekog ugla mozga i opomene, podseti da je život tek trenutak koji se živi sad, jer sutra možda i ne dođe.

PS: Slike su sa Google 

понедељак, 15. јун 2020.

Potraga za srećom










Ako čekaš da ti drugi sreću podari
čekaćeš dugo i uzaludno.
Nije se još rodio taj neko, ustvari
moraš da tragaš sam za njom, budno.
Jer ono što za tebe je sreća
za nekog je trivija il' nešto bezveze
il' možda najveća nesreća
koja te u tugu i čemer odveze.
Pa tražiš izlaz iz tog lavirinta
a njega nigde u vidokrugu
ne pomaže ti ni jedna finta
da svoju srećnu pronađeš dugu.
Za ruku nekog uporno hvataš
i moliš, tvoju sreću da ti da
gubiš se umoran, još ne shvataš
da u tebi se krije snaga sva.
Da svoju sreću tražiš i nađeš
jer drugi je za sebe isto traže
i najzad shvatiš, iz kruga izađeš
istina prava je, ne lezi vraže.
Svako sam sreću gradi svoju
i niko mu je ne može dati
i ne može uzeti ni moju, ni tvoju,
na kraju potrage to se shvati.


PS: Slika je sa Google