уторак, 27. септембар 2016.

Moravac





Bio je prvi kongres medicinskih sestara Jugoslavije. One krnje, SRJ, gde smo bili mi i oni, rame uz rame. Neko se dosetio iz organizacionog odbora, da se taj kongres, koliko znam do sad i jedini, održi u Budvi. Kao, sledeći bi bio negde u Srbiji i onda redom, naizmenično. Kao nekad, u celoj, staroj domovini, po ključu.
Skoro sve prethodne konferencije zdravstvenih radnika ili medicinskih sestara posebno, bile su na Zlatiboru.
Šta je falilo Zlatiboru, ne znam. Sad, niko nije znao za moju bezuslovnu ljubav prema istom.
Al dobro, rekoh, nije ni Budva preko sveta. Mada, sama pomisao da se ponovo vozim autobusom, relacijom preko Zlatara, kanjonom Lima noću, pa kroz kanjon Morače u praskozorje, dok svi spavaju, a vozač mrtav umoran jedva drži volan, dizala mi je kosu na glavi od straha.
Volim ja da putujem i strah od putovanja lečim upravo putovanjima, ali..
Obradovalo me saznanje da će se na put ići danju i da je polazak autobusa planiran za 7h ispred crkve Svetog Marka u Beogradu.

Putovanje je bilo sasvim u redu jer sam ovog puta imala priliku da lepo vidim predele kojima sam mahom putovala, stalno noću.
Malo mi je bila čudna policijska kontrola autobusa u Brodarevu, no, kako su se i inače u to vreme dešavale mnogo čudnije stvari u državi pregurasmo i to.
Smestili su nas u lep, privatni hotel “Aleksandar” u apartman u prizemlji, sa izlazom na “terasu”.
Još prve noći nam je preseo taj smeštaj jer je nedaleko od nas, a meni se činilo tik uz moje uzglavlje, bio disko klub u kojem je do ranih jutarnjih sati treštala turbo folk muzika.
Umorne, što od puta, što od neprospavane noći zaputile smo se na rani doručak, kad tamo...
Za doručak, u hotelu sa četiri zvezdice čekao nas, je doručak sastavljen od komadića sira, dva kruga salame koju mi inače zovemo podriguša i komad debljeg, crnog hleba. Od napitaka bleda vodica koja je trebala da bude ruski čaj.
Dobro, pomislile smo, to je samo jutros, al', da je bar bilo tako.

Za pet dana, koliko smo boravili u hotelu, za doručak su se smenjivale par viršli sa senfom, ili već pomenuta salama.
Nema veze, opet smo pomirljivo rekle jedna drugoj nas tri cimerke i koleginice. Nismo došle da se prejedamo već da se družimo, razmenimo profesionalna iskustva i naučimo nešto novo možda.
Bio je kraj maja meseca i čuvenom Slovenskom plažom baškarilo se smeće koje je more nanelo i koje je čekalo da oni koji brinu o plaži najzad započnu sa uređenjem iste za pred sezonu koja je uveliko započela.
Vreme je bilo veoma lepo, vedro i sunčano, a pojedinci su se već i kupali uz opasku da je toplije u moru nego van njega.

Sećam se da je uveče, u hotelu bila živa svirka. Valjda su njome hteli da nam učine da zaboravimo na neudobnost nespavanja i groznog, nezdravog doručka. Svirao je neki domaći ansambl u bašti u kojoj smo se svi okupljali da bismo večerali, o svom trošku, čekajući na kelnere da se potrude da nam bar donesu iole mlako jelo.
Muzika je neprekidno bila uglavnom narodna, lokalna.

To veče, naučila sam da pevam od reči do reči pesmu “Mostovi na Morači”. Bilo je neizbežno. Ponavljali su je svako malo. U jednom momentu, baš prilično iznervirana tim muzičkim lokalpatriotizmom na kub, prišla sam šefu ansambla i upitala znaju li oni možda da sviraju neku pesmu i iz Srbije. Razmišljala sam, kako oni svi veoma dobro znaju da ima dva puta više nas koji nismo samo iz tog dela naše zajedničke države i da bi bilo lepo da i nama učine neki plezir.
Kako da ne stigao je odgovor. Čim završimo sa ovom”.
Samo što sam se vratila za sto gde smo sedele moje drugarice i ja, nas sedmoro, započeli su akordi kola “Moravac”. Ljudi su poskakali sa stolica i vrlo brzo obrazovalo se jedno poduže kolo koje se vrtelo i na obližnjoj ulici, ispred hotelske bašte, koja je bila nedovoljna da bi se kolo igralo samo u njoj.
Muzičari su svirali, svirali, svirali i u jednom momentu, svi u kolu smo shvatili da sviraju namerno duže nego što je samo kolo bilo.
Međutim, neki nevidljivi prkos, kao da je prostrujao među igračima u kolu i svi su nastavili da igraju. Niko se nije pustio iz kola dok su muzičari pojačavali ritam.
Igrali smo taj “Moravac” sa takvim žarom i snagom, kao da nam je poslednji u životu.
Narod, koji se šetao ulicom stajao je i gledao u to kolo, kolo koje se vilo kroz baštu hotela “Aleksandar” i malom, popločanom ulicom ispred, bez prekida, bez roptanja, uz povremenu ciku iz ženskih, prkosnih grla; Iju, iju, iju ju!

Mislila sam da će mi presesti kolo “Moravac” za celi život, kad se setim tog nemilog, nekorektnog događaja, ali juče, kad sam čula jednog malog virtuoza kako na harmonici, dugmetari, svira isto to kolo, setih se ove storije, koja je već onda puno govorila sama za sebe, ali sam ja, mi smo, verovali u čojstvo koje se izgubilo negde u mojim lepim željama za istim, još dok smo ga onda igrali, već umorni, oznojani, zadihani, ali sve do poslednjeg otsviranog tona samih muzičara koji su iznemogli od svirke, najzad, posle skoro 30 minuta otsvirali kraj.

Nije mi ubilo ljubav prema prelepom kolu i prema onima koji su isto to kolo igrali onda, u Budvi, kao da im je to bila njavažnija igra na celom svetu.
U tom trenutku, jeste.



петак, 23. септембар 2016.

Alergičan sam na....


Čuli ste mnogo puta da neko kaže; Alergičan sam na ... (tu osobu).
Uglavnom svi to tumače kao nešto vrlo neprijatno, nešto što iritira.
Samo, mnogi ne znaju da je alergija jedno zaista ozbiljno stanje, tačnije odgovor organizma na dejstvo alergena, materija koje umeju da naprave, mnogo puta, pravi karambol u organizmu, ali i da izazovu veoma opasne momente po zdravlje, ali i život.
Tako da, nije baš umesno, koristiti ovo kao poređenje sa nekim našim osećanjima u odnosu na druge ljude, posebno ako se zna da nam valja dobro birati šta želimo, jer nam se te želje mogu i ostvariti, a ja zaista ne bih nikom preporučila da se šali ili poredi sa alergijom.
Zašto?

Čak i danas, kad je u odnosu na pre četrdeset godina, kad sam se prvi put iskustveno susrela sa alergijskom reakcijom kod svoje kćeri, savremena medicina na zavidnom nivou ako se gleda na naučna postignuća, alergija je još uvek, po meni, oblast koja ume da “iznenadi” i sa njom često nisi načisto. Čak mislim, da je nisu dobvoljno ni istražili.
Uzdrmao me tekst jedne mame koja “vodi” borbu sa alergijama kod svog deteta i setio me na sve one davne momente kako je sve to počelo kod moje ćerke, onda kad medicinska nauka nije bila ni približno na sadašnjem nivou.
Čini mi se da je sve počelo s jednom kriškom mandarine.

Znate, kada se moja ćerka rodila bebama smo davali svežu, prokuvanu vodu posle petnaestog dana starosti, na malu, čajnu kašićicu, ali sa dodatkom nekoliko kapi soka limuna. Što zbog ukusa, što zbog vitamina C čija je korist nesporna. Kasnije smo mogli dodati i sok od pomorandže, ili mandarine.
Od četvrtog meseca se lagano uvodila “normalna”, čvrsta hrana i po jedan voćni obrok.
Da skratim priču. 
Moja beba je imala šest meseci kada je u svoju rukicu dobila jednu malenu krišku mandarine, očišćene od opne i žilica, jer je uporno posezala za našim rukama koje su čistile mandarine, koje smo suprug i ja jeli tog popodneva za užinu.
Avaj.
Iste noći je moja beba dobila strašnu retku stolicu i do 9h sledećeg juta izređala je negde oko sedamnaest retkih stolica. Odlazak kod pedijatra je naravno bio neminovan. 
Jer, ako dete ima sedam stolica dnevno, kakvih god, to se smatra normalnim, ali, ako ima više od sedam stolica u toku dana, čak i konzistentnih, čvrstih, e to već nije u redu.
Naravno da je dobila preporuku za higijensko dijetetski režim. 
Onda su to bile Moro čorba, (čorba od šargarepe) i “supica” od kuvanog pirinča i nezaobilazne Mexaform kapi kao terapija, narednih sedam dana.
Ne malo sam se iznenadila što doktorka nije tražila da uradimo koprokulturu pre uključivanja terapije ali..
Uzgred, ove kapi su mnogo godina kasnije izbačene iz upotrebe jer se konstatovalo da izazivaju aritmiju kod dece.

Negde, kad je moja devojčica napunila četrnaest meseci, probudila se jednog jutra, sa pustulama i krusticama, retkim doduše, ali vrlo čudno i neravnomerno raspoređenim po telu. Bilo ih je čak i u kosmatom delu glave, a jedna se lepo pozicionirala na sred tabana leve nogice.
Prvo šta mi je palo na pamet je da je dobila varičele!!!
Kako? Od koga? Kad? Ređala su se pitanja, kad moja malena nije išla ni u jasle ni u vrtić. Nju je čuvala moja tetka, Nana, koja nije imala dece. Znači, nije bilo nekih objektivnih šansi da se inficira, ali...
Odlazimo kod pedijatra koji potvrđuje moje sumnje, jeste Varicella.
Tako smo u avgustu mesecu provele deset dana, do prve kontrole,  zatvorene u četiri zida moja malena i ja, a napolju, vrućina i žarko leto.
Čudnovato je bilo da se više nisu pojabile ni nove kruste ni nove pustule. 
A onda mi je sinulo.

Dan uoči izbijanja svih tih pustula moja malena je dobila prvi put u životu jednu malu, mini “Kraš” mlečnu čokoladicu.
Setila sam se one i mandarine i nekako mi je pouklo pred očima.
Kontrola kod doktorke, gde joj ja kažem za svoje sumnje, da se možda radi o alergiji, ona kaže da je to malo verovatno i...idemo dalje.
Veoma je važno da napomenem da je moja ćerka imala prave ovčije boginje, varičele, odmah posle svog četvrtog rođendana.

U međuvremenu, moja malena je jedno zdravo dete, ali konstantno slinavo, sa nosićem koji svako malo curi. Čas bistro, čas sluzavozelenkasto i ja rešim da je na svoju ruku odvedem u alergološku ambulantu na jedno otorinolaringološko odeljenje, jedne beogradske bolnice, gde se jedna od lekara bavila i ispitivanjem i lečenjem alergija kod dece. Naravno, preko veze.

Tu su moju malenu ispregledali kako bismo mi to rekli u medicini lege artis i između ostalog uradili i alergološke probe, neophodne kod dece tog uzrasta.
Probe su pokazale da je moja malena alergična na;
  • buđ
  • polen
  • perje
  • prašinu
  • ujed insekta
  • na mačje dlake
Imala je dve i po godine i živeli smo u malom, dvorišnom, memljivom stanu. Uspeli smo da sa gazdom zamenimo stan za suv, svetao stan na spratu sa prozorom koji je gledao na ulicu, ali kroz koju je cirkulicalo pet, frekventnih, gradskih autobuskih linija.
I da, imali smo velike, banatske perjane jastuke, ali na svu sreću nismo imali mačku. Što opet nije značilo ništa, ali je vredelo mnogo.
Izbacili smo perje iz kuće, kupili sve onda od poznatog “Lio” programa, koji smo kasnije ipak zamenili domaćom, planinskom, dobro opranom i izgrebanom vunom u vunovlačari, od koje smo napravili jastuke i pokrivače od iste za našu malenu, ali i za nas.
Usisavala sam i brisala prašinu u stanu svakodnevno, prozore prala jednom u četrnaest dana, ubijala sam se od posla u kući uz rad u bolnici, gde sam onda radila, šetali smo veoma često Košutnjakom, Topčiderom, Zvezdarom, da bismo "pobegli" koliko, toliko, od smoga i prašine u ulici u kojoj smo stanovali.

Najvažnije od svega je da je moja malena dobila terapiju suptivakcinamaDobili smo u apoteci magistralni lek, kapi boje čokolade i male, 1x1cm, papirne šmirgl tračice. Svaki dan bih mojoj devojčici tom malom šmirglicom lagano “izgrebala” jednim potezom kožu iznada nadlaktice, stavljala bi jednu kap na izgrebano mesto i “utrljavala” je oblom stranom čajne kačičice. 
Terapija je trajala šest nedjelja  uz primenu na obe nadlaktice naizmečno .
Takođe, dobili smo i Targezin kapi za nos, koje su bile identične boje čokolade i ukapavali bih joj po jednu u svaku nozdrvu.

Nakon tih šest nedjelja stanje se nekako, kao normalizovalo. “Kijavice” su se znatno proredile. No, dobili smo savet da “poradimo” na imunitetu promenom životne sredine, tačnije da malenu vodimo naizmenično, u istoj godini na more i na planinu. 
Ali, ne kraće od tri nedelje za oba boravka ponaosob!!
Onda se smatralo, da aklimatizacija na jedno mesto traje četrnaest dana tako da bi sve manje od tog ostalo bez ikakvog učinka.
Te godine, sa pune tri godine je moja malena išla prve godine na more, na Hvar, sa tatom, dok smo moj sin, beba od dva meseca i ja ostali kod kuće.
Od te godine ređali su se boravci na moru, 2x po 3 nedelje, naizmenično sa boravkom u planinskom selu na Suvoj planini.

Istovremeno smo počeli i sa primenom biljnih eliksira za podizanje imuniteta koje smo sami spravljali od bokvicešargarepe, koprive i meda. Sve u istoj razmneri. Biljke bismo samleli na mašini za meso, na sitnu šajbnu i dobijeni, proceđeni sok bismo mešali sa identičnom količinom livadskog meda. U ishranu smo uvrstili obavezno kozje mleko.
Čemerika
Koza se smatra jednom od najzdravijih životinja. Za nju kažu da ne oboljeva, čak ni od tuberkuloze jer jedina jede skoro sve travke. Koza jede i otrovnu čemeriku i gorki pavit, premda seljaci baš to i ne vole i brane joj, ali samo iz razloga jer mleko ima gorčast ukus.

Naša malena je rasla sa mnogo manje prave kijavice, ali pošla je u vrtić i pojavio se novi problem, alergija na suze.
Naime, polazak u vrtić nije nikad uspela da prevaziđe i bila je stalno tužna kad bismo je ostavljali u istom. Dugo bi plakala od čega bi dobila ospu po celom licu, očni kapci su znali da joj se naduju da bi joj često oči samo virile. I ma koliko smo se trudili da uz pomoć zaista dobrih vaspitača taj problem prevaziđemo na najbolji mogući način, nismo u tome uspeli. Moja malena je svakodnevno plakala sve do polaska u predškolski razred, u školi.
Kad bi iskrsao neki emotivni stres kod nje, sve se završavalo suzama i već poznatim senzacijama po koži lica.

Od insekata smo je čuvali kao da je od najfinijeg porculana. Međutim jedno jutro je ustala sa edemom desnog kolena veličine samog njenog kolena. Edem je bio veliki, beo, mekan i bolan. Još u pižami odveli smo je u Tiršovu, u dečju bolnicu.
Tu su joj dali Astemisan tablete da pije nedelju dana i konstatovali da je “ujeo” mali, beli, sitan, posteljni pauk!!

Družili” smo se, od tad, sa tim tabletama relativno često ili zbog atopijskog ekcema po koži, koji se javljao tet tako i iznebuha, da nismo stizali ni da saznamo uzrok tome jer bi se uz pomoć Astemisan tabletica, brzo smirivao. Na kraju završili smo i kod psihologa.
Tu smo dobili “dijagnozu” natprosečno inteligentne osobe, ali vrlo tananog senzibilnog, mentalnog sklopa. Naravno da smo zbog alergijskih  reakcija kao i  pojavom već pomenutih ekcema na suze i stres, dobili i  i preporuku da i  dalje koristimo Astemisan po potrebi.

Svaku novu namirnicu smo joj i dalje oprezno uključivali u ishranu, kao probu, u malim količinama, imajući u vidu da nismo znali, ali smo je ipak čuvali, od nekih možda novih alimentarnih alergena.

Moja devojčica je rasla i mnogo tog je i sama već naučila o alergiji, ali je to nije spasilo da negde, na prvoj godini studija, kao šlag na tortu, ne dobije i alergijsku reakciju na penicilin injekciju. Na svu sreću, da nije došlo do razvoja klasićnog anafilaktičnog šoka.
Ipak, ona danas ne sme da koristi ni jedan penicilinski preparat.

Moja malena danas ima svoju porodicu i povremeno “bije bitku” sa atopijskim ekcemom kod svoje starije ćerke koja je, preslikana slika svoje mame, ako se gledaju predispozicije i mentalni sklop.
Moja unuka me sve više s vremena na vreme vrati u neke dane, a moja velika, malena, sad pomno prati sve jer i kod nje se situacija poboljšala, premda ima interesantnih nelogičnosti. Smeta joj laktoza iz mleka, ali ne i iz kiselog mleka!!

Ovih dana, na moj nagovor, jer je to prioritet po meni, imajući u vidu sećanje na sve koje je bilo, će ići da uradi ponovo intoleranciju na hranu da bi videla gde se sad nalazi jer u međuvremenu je puno tog, kao odrasla osoba spoznala i sama, daleko bolje i više od mene.

Kao roditelj deteta koje je imalo alergije u neko davno vreme, kad su i dijagnostičke mogućnosti bile ograničene, veoma dobro znam kako je roditeljima koji se danas susreću sa ovakvim problemima. Posebno ako se zna da se kompletna slika sveta promenila, da hteli, ne hteli živimo u daleko zagađenijoj sredini nego pre, da jedemo, čak i kad kažu da je prirodni uzgoj u pitanju, “zagađenu” hranu, da živimo u permanentnom stresu svi, samim tim i deca, jer, varamo se ako mislimo da deca ne shvataju. Možda ne u trenutku dok se nešto dešava, ali kasnije, sve kockice iz sećanja dođu na svoje mesto i spoznaju istinu.

I kao roditelj i kao nekadašnji zdravstveni radnik, stekla sam utisak, pretpostavku, iskustvo, da su alergijama sklonija vrlo senzibilna deca i osobe. Da im nikad nije dovoljno da im pokazujete svoju ljubav i privrženost prema njima.
Ako imate dvoje dece, to zna da bude dodatno “opterećenje” za roditelje, ali zaista mora da se posveti izuzetna pažnja ovakvoj deci, ali svakako i drugom detetu podjednako.
Daaaa, osećate rastrzanost, ali kasnije i zadovoljstvo.
Takođe je od izuzetne važnosti delovati na poboljšanje imuniteta uz sva raspoloživa sredstva;
  • pravilnom ishranom, primerenom starosnom dobu i težini rada
  • smanjenim unosom ugljenih hidrata, belih šećera pre svega
  • kontrolom namirnica, posebno konzerviranih. Ovde mora da naglasim da veoma dugi niz godina ne kupujem ništa što ima više od tri E, potpuno mi je nebitno kojih, ali NE može više od tri
  • izbacivanjem suhomesnatih proizvoda (osim ako to nije domaća slanina, pršuta ili šunka i domaće kobasice koje bismo kupovali od proverenih proizvođača, koji proizvode samo za sebe i koje znamo !!!)
  • fizička aktivnost primerena uzrastu deteta
  • promena životne sredine što češće, čak i na kraće vreme ima efekta
  • pozitivizam uvek kao pogled na život za savladavanje situacionih problema
  • smeh kao lek
  • oprezan pristup novim namirnica koje nisu iz podneblja u kojem živimo
Znam da je ovo mnogima “mislena imenica” u današnjim uslovima, ali mali, malecki napor često ume da dovede do velikih promena i poboljšanja, posebno kod onih koji su iskusili borbu sa alergijama kod sebe ili što je još teže, svojih najdražih.  

PS: Da napišem ovaj tekst me podstakla Snežana Šundić Vardić svojim tekstovima na blogu "Mama i dete", koja svoju borbu sa alergijom kod jednog od svoje dece vodi i dan danas, sa željom da joj pomognem svojim iskustvom da se o alergiji i više piše i više sazna i da se razmenjuju iskustva i znanje na tu temu. Sve napisano o toj temi od nje možete naći ovde.

PSS: Pustula = gnojna promena na koži često veličine veće glave od čiode
         krusta = krasta
         Varicella = ovčije boginje


Eh da, sve slike su kao i uvek i najčešće sa Google pretraživača ;)





среда, 14. септембар 2016.

Bela vila iz sna ili govore li snovi







Moja baka je znala da kaže da su snovi đavolji bioskop. Poznati psihoanalitičari, posebno Frojd, su tumačenju snova pridavali veliki značaj i povezivali su to kao signale svesnom iz nesvesnog.
Mnogi smatraju da snovi i jesu neki pokazatelji, neki znaci koje nam naše nesvesno šalje kao savet ili određeni znak.

Ne mogu reći da često sanjam. Ali, dešavali su mi se vrlo interesantni snovi, čak predviđajući.
Nikada nisam zapisivala svoje snove, premda sručnjaci koji se bave psihoanalizom to savetuju. Kažu, treba da imamo malu svesku i olovku, pored svog uzglavlja i da odmah, po buđenju zapišemo svoj san, ukoliko smo nešto sanjali.
Nikad to nisam radila. Međutim, postoje snovi koji su mi se urezali u pamćenje, zauvek, a postoje i oni koji su se ostvarili do poslednjeg detalja.
O ovim poslednjim, ne znam šta da mislim. Slučajnost?

Ne verujem u slučajnosti. Nekako, posle godina iza mene i lagano postavljajući sve delove slagalice na mesto, verujem da sve ima svoj razlog. To što mi, ja, ne znamo svrhu tog, to ne znači da je to tek tako i bez veze. Posebno ako za to nema neke naučne potpore, a koju mnogi traže kao dokaz. Dokaz čega? Da su oni u pravu?
Ne mislim da čovek mora da traži dokaz svemu onom što je tajnovito ili možda, čudno. Uvek tad pitam; Koji je razlog mog postojanja? Jer ja postojim, zar ne?
.....
Put kojim sam hodala je bio posut sitnim kamenom i šljunkom. Sa jedne strane bio je zarastao u makiju, dok se sa druge strane videlo more. Pravio je zavoj na desnu stranu i tu, odmah na samom uglu zavoja, iz daljine su se videli krovovi vile, a iza nje morska pučina. Što sam se više približavala vili ona je dobijala obrise hacijende. Bila je ograđena visokim zidom i mogla se videti cela, tek kad se približiš samoj kapiji od kovanog gvožđa.
Sa lučnim prozorima i teškim, dvokrilnim ulaznim vratima do kojih je od puta, vodila uzana, betonska staza. Levo i desno od staze koja je vodila u belo obojenu vilu, bio je lepo negovan, zeleni travnjak, a iza same vile prostiralo se more. Iza nje nije bilo ničeg osim mora, bila je na samoj litici.

Sećam se ovog sna, kao juče da sam ga sanjala. Sanjala sam ga nebrojeno puta još kao devojčurak od sedamnaest godina, ali i kao mama dvoje male dece.
A onda smo otputovali sa decom na more, u Promajnu.

Naš sin je tek napunio dve godine i odvikavali smo ga od pelena. Kupili smo mu više pari lepih, pamučnih, šarenih bermuda uz prikladne atlet majce, koje smo mu oblačili svako veče druge ne stavljajući mu pelene.
Uvek bismo, sa decom, posle večere šetali pored mora stazom od Promajne do Baškog Polja, do poslastičarnice u vojnom odmaralištu, gde bismo ih “častili” nekim kolačem. Uzput, na svakih dvadesetak metara smo našeg sina podsećali da stane uz drvo tamarisa i da ga “zalije” da bi poraslo još lepše, da bi nam bila veća hladovina na plaži kraj mora. Ovaj je to veselo radio jer su mu se mnogo dopadale te njegove nove, šarene bermude i hteo je da ostanu lepe i suve.
Dopadalo mu se i da ga usputni prolaznici pomiluju po njegovoj afro frizuri i da mu kažu kako ima lepe bermude.
Te večernje šetnje su postale naš ritual, posebno jer je mališa naučio da, pre no što odemo u poslastičarnicu, svrati do džu boksa ispred, ubaci 1 dinar uključi dugmad G 7, odakle bi se onda razlegla muzika “Boni M”- "Rivers of Babylon", njegova omiljena pesma i da igra ispred, sve dok pesma traje. To je bila nagrada za suve bermude.
Ne znam da li su “Boni M” zaslužni ili šarene bermude, no mališa je uspeo da tog leta “izađe” sasvim iz pelena.

Decu smo dovodili u Promajnu tri godine zaredom i put do Baškog Polja su znali napamet.
Jedno veče smo odlučili da prvi put, promenimo putanju svoje večernje šetnje i da se uputimo na drugu stranu, ka Bratušu. Naša devojčica je odmah pristala, ali je mališa pravio problem jer je znao da onda neće biti muzike sa džu boksa i nezaobilazne omiljene pesme.
No, kako smo mi čuli od pojedinih gostiju da u Bratušu, malom ribarskom mestu letuju svi sa estrade, a među njima i Zdravko Čolić, muzički “idol”našeg malog sina, e onda je on dragovoljno pristao na šetnju u drugom smeru, sve vreme pričajući kako ide da vidi Zdravka.
Malo je gostiju odlazilo u šetnju ka Bratušu jer staza ka tom mestu nije bila uređena i betonirana.
Ipak, krenuli smo lagano putem posutim sitnim kamenom i šljunkom.
Već posle desetak pređenih metara puta, uhvatila sam svog muža za ruku i rekla mu:
- Evo, sad ćemo da vidimo belu vilu, ovaj put vodi do bele vile, ubrzano sam mu govorila stežući mu šaku, dok mi se koža ježila.
Moj suprug je znao za moj san, jer sam mu ga više puta ispričala. I zaista. Iza okuke se pojavila moja vila iz snova do u tančine.
Ja sam rekla mom suprugu da mislim da je vila na steni, da imam takav utisak.
Sutradan smo otišli sa suprotne strane sa željom da priđemo vili iza leđa. Nismo mogli. Vila je bila na vrhu stene koja se vertikalno spuštala ka moru.

Eh da, u Bratušu, na samoj šljunkovitoj plaži u to predvečerje, pored jednog starog ribarskog čamca, ležao je niko drugi do Zdravko Čolić. More je već bilo sa bonacom i prizor je bio nekako nestvarno stvaran.
Treba li da kažem da je naš sin bio oduševljen?
.....
Pamtim san u kojem sam sanjala, prvi i jedini put, mog tatu posle mnogo godina od njegovog odlaska iz ovog sveta.

Dolazio je ulicom brzim korakom obučen u bele pantalone od lanenog platna i panama belu košulju sa kratkim rukavima. Imao je svoju poznatu frizuru, lepo začešljanu, sa razdeljkom po sredini glave.
Sećala sam se tih pantalona i košulje jer smo se svi, porodično za vrbicu oblačili u belo.
Prišao je kapiji kuće u kojoj je stanovala moja baka Stana. Ja sam stajala kod česme i okrenula se ka njemu očekujući da uđe u dvorište.
Ali nije. Zamahnuo je rukom i bacio je veliku, crvenožutu jabuku u mom pravcu, koju sam ja vešto uhvatila i izgovorio; “Ovo ti je AMITA”.
Naglo se okrenuo i brzim koracima je nestao iza velike, kamene bandere na uglu ulice.

Dugo me proganjala ta reč, amita. Nikako nisam uspevala da saznam njeno značenje.
A onda je moj sin doneo svom sinu sok od banane, iz Grčke, u brik pakovanju.
Na kutiji je pisalo sa jedne strane nešto na grčkom, a sa druge strane latinicom “Amita”.
Tako sam saznala da je amita, reč grčkog porekla i da znači prijateljstvo.
I da, moja baka, očeva majka je Grkinja, iz mesta Evzoni.
.....

Često sanjam moju baku po majci, Stanojku, moju mudru Zaratustru, kako je ja zovem. I uvek je sanjam potpuno isto, do u detalj.

Ona stoji ispod krošnate lipe ispred vile “Katarina” kod broja 6, u ulici u kojoj je stanovala i nestrpljivo ogledava u pravcu ćoška ulice iščekujući moj dolazak iz tog pravca. Nestrpljivo trlja šake jednu o drugu kad me vidi da stižem i prvo šta me pita je; “ Jesi li mi kupila pavlaku”?
Uvek je obučena u letnju, kućnu haljinu na raskopčavanje koju sam joj kupila za taj, poslednji osmi mart, pre no što je umrla.
Zajedno, ruku pod ruku, idemo natrag ka broju 12, dok ona nosi svoju pavlaku i osmehuje se srećno.

Moja baka NIKAD nije obukla tu letnju, kućnu haljinu, poklon za osmi mart te godine, jer je umrla šesnaestog marta iste godine. 
 Sve dok je bila živa i kad je znala da dolazim, uvek me je čekala  baš ispod te, komšijske lipe znajući da joj donosim omiljenu pavlaku.
.....

U osnovnoj školi u koju su išla moja deca svake jeseni je bio uobičajen odlazak na rekreativnu nastavu. Te godine je moj sin sa svojim razredom, ranog oktobra otišao u Stanišince, na planinu Goč.
Jedne noći, sanjala sam svog sina koji se iznebuha pojavio na vratima našeg stana. Iznenađena njegovom pojavom, upitala sam ga otkud on? Zar je gotova rekreativna nastava? Odgovorio je da njemu ove godine rekreativna traje deset dana. Pogledala sam ga malo bolje i videla da ne nosi prtljag i učinilo mi se da dugmeta na kariranoj košulji, tirkizne boje nisu pravilno zakopčana. Otkud mu ova košulja, prošlo mi je kroz glavu, kad on nema košulje, jer ih ne voli, baš zbog kopčanja i kad nosi uglavnom polurolke, još od obdaništa?

Probudio me glas, uzbuđen, mog muža , koji je s nekim razgovarao preko telefona. Više puta je izgovorio; Da, Bato, dobro, doći ćemo.
Skočila sam iz kreveta kao iz katapulta i odmah ga upitala;
Šta se desilo? Đ. je slomio ruku u vratu humerusa, izgovorila sam brzo.
On me je pogledao uplašeno i pokušao je smireno da kaže; Ajde, ne paniči. Saznaćemo. Mora da idemo u Stanišince. Bilo je 6h.

Naš auto je bio na servisu i zamolili smo kuma da nas odveze u Stanišince. Ovaj je to i učinio ne skidajući Taxi tablu sa svog mercedesa.
Bilo je 10h kad smo se spuštali drumom ka odmaralištu. Svi koji su nas videli dok smo se približavali kapiji poplašili se se kad su videli da dolazimo taksijem iz Beograda.

Učitelj našeg sina je bio izuzetno visok, mršav i veoma dobar čovek. Kad smo ga videli, iznenadili smo se koliko je čovek siv u licu i činilo se da će se svakog momenta srušiti.
Odnekud se pojavila medicinska sestra koja me je pozvala u ambulantu jer me doktorka očekivala. Sva zbunjena, tražeći pogledom svojeg sina, a kojeg nisam videla među decom na platou, pošla sam sa njom.
U ambulanti mi je doktorka samo nemo pružila rentgen snimak mog sina na kojem se jasno video prelom humerusa u vratu.

Kasnije smo dobili iscrpnu informaciju o događanjima koji su svemu tome prehodili i kako su išli u bolnicu u Kraljevo gde su mom sinu stavili samo Dezolov zavoj sa preporukom da se dete prebaci rano ujutro, za Beograd i kako je njegov učitelj presedeo uz njegovu postelju celu noć pazeći da se ne okrene na slomljenu ruku.
Ruku mu je slomio, nesrećnim slučajem drug, neposredno pre večere, u dvorištu.
Zbrinuli smo mu ruku Dezolovim gipsom istog dana u bolnici Banjica u Beogradu.

Sutradan smo, u prodavnici “Beteks”, blizu našeg stana, kupili tri karirane košulje za mog sina, od kojih je jedna bila, “igrom slučaja” tirkiznoplave boje.
Da, dugmad na košulji su morala biti “čudno” zakopčana.

Objašnjenje:
Humerus,  nadlakatna kost ima jedan deo koji je sužen, neposredno pre glave kosti,
koji se zove vrat i tanji je od ostalog dela kosti i prelomi se uglavnom ovde i dešavaju i nisu ni malo bezazleni, jer se glava kosti, vrlo blizu  spaja  sa tetivama i pratećim mišićima čineći rameni zglob.
Rehabilitacija je vrlo teška i prolongirana posle ovih preloma jer uvek postoji “opasnost” da u zglobu ramena ruka ne povrati potpunu rotaciju. Ipak, mi smo uspeli upornim radom da dovedemo sve u normalu.
.....

Dugi niz godina smo odlazili na more u mesto Sukošan, kod naših prijatelja. Oni bi kod nas dolazili zimi. Domaćica kuće D. i ja smo imale svoj, već dugogodišnji običaj da jedno pre podne same odemo do Zadra u “provod”. Obično bi otišle do ribarske pijace, po svežu ribu, promuvale se Kalelargom, prošle kraj Četri kantuna i sele da pojedemo picu u piceriji kod Pet bunara. Do Zadra i natrag, smo odlazile zglobnim autobusom, koji su meštani Sukošana u šali zvali braća Bajić, Andrija i Toma, a između harmonika. Uvek bismo u autobus ulazile na vrata pre harmonike i sele bismo na sedišta odmah preko puta, jedna, do druge. Kući bismo se vraćale oko podne gde su nas čekala deca spremna za odlazak na plažu. Deca su nam bila iste starosti.

Nikad neću zaboraviti taj san jer sam ga sanjala nebrojeno puta.
Ona, moja prijateljica D. iz Sukošana, sedi na istom sedištu na kojem je uvek sedela u busu do prozora, ali ja sedim iza nje. Vraćamo se iz Zadra, za Sukošan. Ona je u dubokoj crnini i neprestano gleda kroz prozor autobusa. Ja pokušavam da je zovnem, da joj kažem da sam iza nje, ali mi iz grla ne izlazi ni jedan glas.
Budim se u znoju i mislim se šta ovaj san želi da mi kaže.

Žena je ušla u ordinaciju i predala mi svoju belu, izbegličku zdravstvenu knjižicu u kojoj je pisalo da je iz Zadra. Da bih je oslobodila straha od vađenja zuba, zapodenula sam sa njom neusiljenu konverzaciju.
  • Hoćemo li opet jednom otići u Zadar?
  • Bili ste u Zadru, odmah me je upitala sa nekim sjajem u očima.
  • O da, više puta. Imamo prijatelje u Sukošanu.
  • U Sukošanu? I ja, mi, imamo najbolje prijatelje u Sukošanu. Njima dugujemo život, oni su nas spasili. Odvezli su nas do Knina. Ko su vaši prijatelji, pitala je?
  • Porodica F.
  • Porodica F?? Pa oni su i naši prijatelji.
Reč po reč, saznala sam da im je brat od rođenog strica našeg prijatelja, koji živi kuća do kuće sa našim F, spasao život, kao i da su naši prijatelji izgubili sina od osamnaest godina strašnim, nesrećnim slučajem.
Shvatila sam tog trenutka zašto sam svoju prijateljicu D, uporno sanjala u crnini.
Shvatila sam da pojedini snovi imaju poruku, ali je mi ne prepoznajemo.
.....

Evo gde već duže vreme sanjam jednu seosku kuću, bijenicu, što mi govori da se radi o kući iz južnih krajeva. Nalazi se na proplanku bez trave, nekako “ćelavom”, sa utabanom zemljom naokolo. Okolo kuće je šumarak. Sama kuća se sastoji od prednjeg ulaza sa običnim drvenim svetlozeleno obojenim vratima. Ima i omanji ulaz, sa desne strane, iza kuće, koji vodi u nekakvo malo predsoblje, a odatle u jednu od soba. Ova je, desna soba, kad se uđe kroz glavni ulaz.
Postoji i leva soba, iste veličine, u koju se ulazi isto kao i u drugu iz velikog centralnog predsoblja kojim dominira stari, crni šporet na drva sa mesinganim ukrasima.

Ovaj san sam sanjala do sad mnogo puta.
Poslednji put sam sanjala kako sređujem te sobe u toj kući dok me neko pita zašto to radim kad već imam kuću?
Tog nekog nisam videla ko je.
.....

Govore li nam snovi nešto, a mi nemamo dovoljno znanja i iskustva da taj “govor” pretočimo u neko suvislo objašnjenje?
U našem narodu postoji čak verovanje da se u određene dane sanjaju snovi na određno pitanje ili želju.
Moja mama mi je svojevremeno ispričala san u kojem je, kako kaže, sanjala svog suđenika, mog tatu.
Mogu li snovi zaista da ukažu na neku ideju?
Mnogi naučnici su govorili da im se ideje javljaju kroz snove.
Jesu li oni putokaz ka nečem?
Da li nas snovi na prikladan način pripremaju za dolazeće događaje i dešavanja?

Nemam odgovore na ova pitanja, ali imam nedoumice i neke svoje preptostavke od kojih su neke postale poređani delići pojedinih rebusa mozaika.
Kao bela vila sa početka priče.
Shvatila sam da ako nešto ne znam, ne vidim, ne razumem, ne znači da je nemoguće.





среда, 31. август 2016.

Jesam i nisam ili jedno pismo onom koji sve zna





Dragi Bože, kako više nisam dete, jer su moji roditelji već odavno negde tamo gde si im ti odredio mesto, na onom, "drugom" svetu, u koji neću da sumnjam da postoji, kao što neću da sumnjam i da tebe ima, pišem tebi, jer drugom kome nemam, a i drugi nemaju tvoju moć da stvari izvedu pravedno na čistac.
Zaglavila sam se negde, usput, u ovom mom životu koji si mi poklonio i malo malo pa me uhvati neki strah, malo malo, pa me zagrize savest i najzad, uz silne muke i nedoumice dođoh do spoznaje da treba da pomognem svakom, ako sam u mogućnosti, ali da ne treba da nosim tuđ teret na svojim leđima. Posebno ako sam time ugrozila svoj opstanak. Jer, hoću da verujem da ti meni nisi odredio da budem samo sluga svih, već prvo sebi da služim, po onoj; Bog je prvo sebi stvorio bradu. Znači, ako si ti u svima nama, onda ne činim nikakvu grešku ako tako i radim.
Dakle ovako stoji stvar Gospode Bože glede mene i mojih “problema”.

Jesam li čovek, iako sam žena?
Jesam.
Jesam li tražila da se rodim?
Nisam.
Jesam li ja obavezna da vodim računa o sebi?
Jesam.
Jesam li ja obavezna da vodim računa o drugima?
Nisam.
Jesam li ja izabrala svog "mračnog” druga?
Jesam.
Jesam li izabrala da bude bolestan?
Nisam.
Jesam li ja izabrala da rodim decu i da brinem za njih?
Jesam.
Jesam li izabrala da me strahovi mlave?
Jesam.
Jesam li ja uzrok tome?
Nisam.
Jesam li obavezna da druge stavljam ispred sebe?
Nisam.
Jesam li obavezna da sebi učinim život boljim?
Jesam.
Jesam li odgovorna za tuđ život?
Nisam.
Jesam li odgovorna za svoje reči?
Jesam.
Jesam li odgovorna za tuđe misli?
Nisam.
Jesam li obavezna da činim najbolje što mogu?
Jesam.
Jesam li odgovorna za krivu Drinu?
Nisam.

E pa dragi moj Bože, sve JESAM je moj izbor i konsekvence su moje.
Kao što i konsekvence svega NISAM nisu moje, jer nisu moj izbor.
To znači tačno to, da je krajnje vreme da prihvatim svoje JESAM i da prestanem da se lomim zbog svega NISAM.
Pa te molim, da me svaki put kad me kojom igrom slučaja “ugrize” savest, odmah drmneš i podsetiš da za to NISAM ima ko treba i da se lomi i da brine, a to nisam ja.
Kako ti sve znaš ne treba ovo da ti bliže objašnjavam.
Kao i uvek hvala ti na svemu!





понедељак, 29. август 2016.

Srpska čorba od zelenih dženarika



Volim u rano jutro da pijem prvu jutarnju kafu u svojoj bašti. Sednem ispod jabuke zelenike, kako ja zovem jabuku sorte Green Smith i lagano ispijam topli, razbuđujući napitak gledajući svoj vrt.
Tog jutra mi se pogled nešto duže zadržao na jednoj šljivi, koju zovem Grkinja, jer je košticu iste, donela moja ćerka iz Grčke, posle jednog letovanja. 
"Mama, donela sam ti par koštica ove šljive, da je poseješ kod nas, u Perlezu. Možda i nikne, a mnogo je dobra, slatka kao med. Okrugla je, oveća, medenožute boje".

Imam mesto gde sadim sve što želim da imam u bašti koje zovem školica.
Te sam jeseni posadila i te koštice od kojih se, za divno čudo, primila samo jedna. Našla sam joj lepo mesto da je presadim, kad je dostigla vreme za to i oblikovala je u veoma lepo drvo.
Iznenadila sam se kad sam videla da se radi o sorti koja je slična, rekla bih čak ista našim starim sortama šljiva koje se, u zavisnosti od kraja naše zemlje zovu još, dženarika, ringlovka, madžarka..

 Znam da se od tih šljiva prave dobri pekmezi i kompoti, još bolja rakija. Da ih ima crvenožute boje, ili samo zlatno žute, kakvu smo i mi imali svojevremeno u dvorištu u kojem smo nekada stanovali u Beogradu, a koju je u jednoj svojoj pesmi upravo ovekovečila moja kći.

Baš ta šljiva joj se "zahvalila" tako što je osvojila nagradu na jednoj majskoj pesničkoj štafeti, za istu tu pesmu o njoj.
Moja baka je u dvorištu imala nekoliko šljiva ringlovki, kako crvenih tako i žutih koje sam ja mnogo volela.
Gledajući tu moju šljivu Grkinju, setih se recepta, nećete verovati, za divnu čorbu koja se sprema baš od takvih šljiva, ali zelenih.

Baka mog supruga je iz Banata i mnogo davno me naučila da kuvam ovu čorbu koja je više nego jednostavna za pripremu, a iznad svega vrlo ukusna.
Čorba je okrepljujuća, posebno za one koji su npr. rekonvalescenti. Ili za one koji rade na velikim vrućinama. Može se spremiti i u kamperskim uslovima vrlo brzo, ne iziskuje veliko kuvarsko umeće.
Omogućuje, posle dugog niza kuvanja iste, odgovorno izvlačim zaključak, mogućnost raznih varijanti.

U izvornom obliku sprema se na sledeći način:
  • Skuvati oko 1/2kg opranih zelenih ( nesazrelih) šljiva ringlovki (dženarika, madžarka itd.) u 1/2 L vode
  • Ispasirati ih kroz cediljku (metalnu) za čaj i sa vodom u kojoj su se kuvale ostaviti pasirani gusti sok sa strane.
  • U posebnu šerpu, oko 2l zapremine, staviti dobru kašiku masti i napraviti "tanju" belu zapršku od brašna, vodeći računa da brašno ne zagori. Naliti vodom do pola i pustiti da provri. Posoliti po ukusu pa u to dodati lagano sok, po ukusu, znači probati obavezno, od ispasiranih šljiva, promešati, kuvati oko 1 minut i skloniti sa vatre.
  • U čorbu, preko viljuške, neprestano mešajući, sipati dva umućena jajeta, da se dobiju sitni "dronjci".
  • Posuti sitno seckanim prešunom i služiti!
Ovu čorbu ja više ne kuvam u izvornom obliku jer sam odavno iz spremanja jela na starinski način izbacila zapršku. Takođe, ne koristim belo brašno.

Kuvam je tako što skuvam u pola litre vode dve kašike opranog pirinča i kad se ovaj skuva, da svako zrne pukne, sve ostalo uradim kao i kod originala.
Nekad dodam kašiku masti, supenu, nekad dodam kašiku putera, u čorbu da bih je "zamastila", nekad po kašiku maslinovog ulja, što zavisi od raspoloženja i želje za drugačijim ukusom.
Sve ostalo je isto, a to znači, jaje ide obavezno.

U zavisnosti od količine koju želite da kuvate, koristite i količinu šljiva.
Najbolje je uvek skuvati i ispasirati više šljiva pa dodavati do željenog kiselkastog ukusa. Ostatak ionako nećete baciti već ćete iskoristiti za zdrav sok, razblažen vodom, koji itekako prija u ovim letnjim vrućinama.

Zašto se čorba nakon sipanja soka od zelenih šljiva ne kuva više na vatri već se samo sjedini sa sokom od šljiva?
Zato da bi se sačuvao vitamin C koji ove šljive sadrže u sebi, a koji se gubi prilikom dugotrajnog kuvanja.

Zašto kuvati ovu čorbu sa šljivama, ako imamo limun da zakiselimo čorbe, a koji samo iscedimo, znači, ne gubimo vreme oko kuvanja itd. its.?

Setite se. Naši stari, posebno ljudi iz ruralnih sredina, nekad nisu ni znali za limun, ali su svojom visprenošću i obiljem koje im je priroda dala, iznedrili ovako dobru i zdravu čorbu kojom su sasvim sigurno obogatili našu autohtonu kuhinju.

Šta mislite, može li se kao kiseli dresing koristiti sok od pasiranih zelenih šljiva?

Upravo zato ja i danas skuvam ponekad, u vreme kad ih ima i kad moja šljiva Grkinja rodi, ovu čorbu u kojoj sa slašću uživamo, jer krepi i osvežava.

Ukoliko se i vi odlučite za ovu čorbu, prijatno vam bilo!




PS: Ova pričica, sa receptom, je prvi put objavljena i pisana je za sajt "Cake dobrog kuvanja"

уторак, 23. август 2016.

Piper sa mirisom bosiljka




- Ispržiću papriku za ručak. Toliko mi je vruće da nemam volju da se bakćem nečim previše komplikovanim po ovoj nesnosnoj vrućini. Uz salatu i mladi sir biće sasvim dovoljno, razmišljala je istresajući u sudoperu, juče kupljenu papriku na obližnjoj pijaci. Prodavca je pitala odakle je, jer joj se učinilo da su joj paprike, nekako poznate.
Naučila je mnogo o paprikama, od svog svekra koji je voleo da kaže da je odrastao u paprikarskom kraju, na jugu Srbije, u malom selu u Suvoj planini.
Piper, toj nam je bila glavna hrana. I leti, kad bude svež i zimi, sušen”.
Govorio je kako paprika tamo na bosiljak miriše, jer žene, domaćice, “kroz gradinu sade strukovi bosiljka”. Kako je ta paprika tankokora, kako je dobra za sve i kako je lek za dušu.

Čovek je rekao da je paprika iz okoline Aleksinca.
Upravo kako je i pomislila, razmišljala je držeći jednu, guravu papriku u ruci i mirišući je, dok je jedna gospođa gledala začuđeno.
Miris te paprike je podsetio na miris jednom davno prženih paprika čiji ukus nikad nije i neće zaboraviti.
...
Sve su isplanirali bez nje. Putovanje, dužinu boravka, vreme polaska. Valjda su mislili da ne treba ni da je pitaju o svemu tome jer su, kako su govorili, to radili da je iznenade, da je oslobode bilo kakvih obaveza. Njeno je bilo samo da spakuje prtljag za njih dvoje, za sebe i muža, kojem ni na pamet nije palo da je pita želi li ona da ide u to planinsko selo na godišnji odmor kojem se radovala kao nikad do tad.
Bio je to njen prvi, pravi, zasluženi godišnji odmor posle napornog i isrpljujućeg rada u bolnici. Ne. On i njegova mama su isplanirali sve u tančine. Ona, kao smerna snaja je trebalo samo da se zahvali na tome.
Negde u cik zore krenuše put Niša uzanim, starim drumom Bratstva jedinstva. Sedela je na sedištu iza vozača i gledala krajolik kojim su prolazili. Pokušavala je da u misli dozove sećanje na Šumadiju koju je videla davno, još kao mala devojčica. Razmišljala je kako i nije tako strašno što idu u to selo, jer ona je gradsko dete i u selu je bila samo jednom do tad.
Sećala se, kao kroz maglu da su šumadijska sela razuđena, a kuće, s brega na breg. Trebalo je hodati do prvog komšije.
Moskvič je savladavao veliki uspon za koji su joj rekli da se zove prevoj Mečka.
Ubrzo je videla tablu sa imenom mesta pored kojeg su prošli. Pisalo je, Ražanj.
Bio je poodmakao septembar i okolna polja su se zlatila od strnjike koja je ostajala iza rane berbe kukuruza po gde gde. Neke njive su već bile uzorane. Čudila se koloritu zemlje koja je na mahove bila crna, kao gar, ponegde crvena kao cigla.

Zastali su da se okrepe u Sićevačkoj klisuri, posle prolaska kroz tunele koji su joj izazivali, onako neosvetljeni, veliki strah.
Posedali su na kamene klupe sa isto takvim stolom. Gledala je u okolne planine koje su se krševito nadvijale nar rekom koja je dole tekla mutna, u kovitlacima i širokim virovima.
Nedaleko odatle pravila je slap preko brane, kod kamenoloma.
Na obroncima planine, koja je opasala reku sa obe obale, se još uvek videlo grmlje koje je menjalo boju iz zelene u svetlo smeđu.

Sve su to jorgovani. Doći ćemo jednom u maju,  kad procvetaju beli i lila jorgovani   i cela klisura sa njima.  Da vidiš kako je priroda na čaroban način oplemenila sve ove stene i goleti. Nema nigde, do ovde, ove lepote”.
Sećala se reči svog svekra, koji je primetio da ona pomno razgleda okolinu.

Približavali su se svome odredištu. Rekli su da još samo treba da se savlada uspon preko Kurila, kako se zvalo veliko brdo iznad Bele Palanke, a kojim je vodio put u malo selo Oreovac, na obroncima Suve planine.
Put je bio vijugav, posut kamenom i zemljom, za dubokim kolotrazima od zaprežnih vozila. Sa obe strane puta rasla je belogorična šuma u kojoj su prevladavala hrastova stabla, bukva, ruj i dren.
Ona to tad još nije znala. Njoj je to bila “obična” šuma. Tek kasnije će naučiti da po listu raspoznaje skoro svako stablo u šumi, zahvaljujući svome svekru koji je voleo prirodu i sve u njoj i malo je reći, obožavao svoj rodni kraj.

Prošli su pored kuće koja je “visila” na jednoj steni.
To neki čudak pravi vikendicu”, objasnio je njen svekar.

Vozeći vrlo lagano, dok su točkovi poskakivali preko kamenja na drumu, zaokrenuo je na levo moskvič, polako ulazeći u selo koje je još uvek, reklo bi se, spavalo.
Put kroz selo je bio razlokan od vode i kolskih točkova.
Začudila se činjenicom da je selo bilo ušoreno. Bar joj je tako delovalo na prvi mah.
Kuće su bile južnjačke, sa drvenim, lučnim verandama na kojima su visile dugačke niske crvenih paprika.
Bilo je rano jutro. Čula su se zvona stada negde sa strane i po neki zakasneli petao.

Uskoro su se zaustavili ispred jedne drvene kapije neposredno blizu centra sela, iza koje se nazirala široka staza zarasla u koprivu i zdravac.
Majka je žurno izašla iz kola i odlučnim pokretima otvorila kapiju. Auto je nastavio do široke, gvozdene kapije na kojoj su stajali ćirilični inicijali ŽM, zaustavivši se ispred i čekajući da majka otključa i ovu kapiju da bi auto nesmetano ušao u široko, betonirano dvorište.

Jutro je prošlo kao u dahu. Smestili su se, razmestili stvari, a onda su odjednom počeli da dolaze komšije.
Vesti su se selom pronele brzinom munje; Stigli su Mida i Desa sa sinom i snajom.
Sve su ih dočekivali ispred kuće, gde je u dvorištu, pod vinjagom, bio mali gvozdeni sto sa mermernom pločom i okrugle, plastične stolice koje su ličile na afričke bubnjeve.
Muškarci bi donosili po flašu rakije u ruci, dok bi žene nosile, koja činiju, koja tanjir sa velikim kriškama ovčijeg ili kravljeg sira.
Jedna je donela veliku, vruću, zlatnožutu, sveže ispečenu pogaču.
Reče da je iz vurnje.
Nikad nije čula za taj izraz do tad i nije znala njegovo značenje.
Ubrzo je saznala da je to zemljana furuna za pečenje hleba koju je imalo svako seosko domaćinstvo u selu.

Pričali su njoj do tad nepoznatim narečjem. I nekako kao da su se utrkivali ko će kome da što pre ispriča novosti kojih je bilo sa obe strane.
Ona ih je gledala kroz zavesu na prozoru sobe u kojoj je bila. Niko je nije pozvao da im se pridruži, a nju je bilo stid da to uradi sama.
  • Vidomo ti snajku, kad si ulezal u dvor. Ubava, al, rek'l bi, džgoljava, sitna.
  • S'g ću je oknem, pak ćeš ju vidiš, da sedne s' nas, da oratimo svi.
Svekar je pozva po imenu da izađe. Posedali su svi oko sofre; ona, njen muž, njena svekrva, komšija i njegova žena. Smeškala im se i gledala ih radoznalo kao dete koje prvi put vidi interesantnu igračku.

Žena je brzo govorila i osmehivala joj se sve vreme kroz krezavu vilicu, muškarac je pušio neku cigaru bez filtera koja je imala jak, štipajući miris koji se uprkos svežem planinskom vazduhu osećao i koji je nekim nevidljivim lahorom završavao baš ispred nje.
  • Uzni si sirenje. Sveže, ovčo, nutkala je komšinica Smilja.
  • Probaj si raćiju, domaća, od slivu. Ovoj nema u tvoj Beograd. Sluša li te bašta? Nemoj ni l'žeš, znam ja Midu cel život, izgovori komšija u dahu.
Razumela ih je svaku drugu reč i kako tako povezivala značenje trudeći se da im ispravno odgovori. Zastala je kod pitanja; Sluša li te bašta?

Ona nije imala baštu. Imala je samo nekoliko saksija sa cvećem u malom stanu, sobici u kojoj su ona i njen muž stanovali.
Svi su se smejali njenom odgovoru. I njen muž. Grleno, dečje. I ona se sama smejala, a da nije znala šta je to smešno?
  • Bašta, po oreovački, reče joj svečano svekar, je otac, tata.  S. te pitao da li te ja slušam? Jesam li dobar spram teb'?
Shvatila je da njen sekar uživa u svom domaćem govoru i razgovoru u sredini iz koje je potekao, jer se neki zadovoljan osmeh širio njegovim licem koje nikad nije izgubilo gorštačke crte i jer ga je ne primećujući prevodio sa primesama istog narečja.

Taj prvi dan u selu Oreovac, na Suvoj Planini je protekao u diskretnom predstavljanju snaje, Beograđanke. Stanovnici sela su se trudili da je svi vide, neki i daruju, jer, dobila je svoju prvu nisku crvenih, nanizanih paprika od tetka Ruže.
  • Toj ti je p'k za zimu. Da si ih puni'š sas meso ili pilav, ma kakvo očeš, sama. Da si napraiš trljenicu s praziluk, da si...
Čula je kroz prozor sobe, u kasnim poslepodnevnim satima gde njen svekar nekom govori da ćemo sigurno doći.

Pili su popodnevnu kafu, svi, ispod vinjage kad su obznanili da su pozvani na večeru, kod njegovog brata i snaje.
  • Pred veče, sa planine dune vetar koji u selu zovu Noćnik, pa mora da obučeš džemper, ili da se nečim toplim ogrneš preko leđa. Evo ti ovo džube, nek bude tvoje, rekla joj je svekrva dajući joj u ruke jedan prsluk.
Prsluk, džube, kako ga je ona nazvala, spolja je bio od tamnoroze žerseja, kojim su bile oivičene i ivice oko ruku. U predelu struka, po sredini, visile su dve trake od istog materijala, koje su služile umesto dugmeta, da vežeš, kako joj je rekla, mašnu. Ispod je to bio pravi seoski, kožni gunj.
Verovatno neki star, koji je ona preradila uz pomoć onda, modernog žerseja. Prijao joj je, jer se hladnoća uvlačila u kosti, neprimetno i nenadano posle sunčanog dana.

Čekali su da domaćin objavi da polaze. Mrak je uveliko padao i okolnu tamu razbijala je samo sijalica koja je svetlela iznad ulaznih vrata u kuću.
Selo je tonulo u noć.

Svekar je išao napred, noseći veliku baterijsku lampu i osvetljavajući put kojim su hodali. Prst pred okom se nije video. Nikad do tad nije videla toliko tamnu noć.
Iako je na nebu bilo bezbroj zvezda, što je govorilo da je bilo vedro, nije bilo mesečine. Tek tu i tamo, videlo bi se po neko čkiljavo svetlo kroz neki mali prozor na nekoj seoskoj kući pored koje su prolazili.
  • Zar u selu nema nikakve rasvete, upitala je svekrvu koja je išla ispred nje?
  • Ima. Jedna sijalica u donjoj mali, jedna u centru, ova pored koje smo prošli i jedna u gornjoj mali.
  • Selo je podeljeno na tri dela, male, kako ovde kažu. Ima nešto oko 120 kuća i negde oko šeststotina duša preko godine. Za vreme raspusta taj broj se poveća za najmanje još trećinu, dodao je objašnjenje svekar.  
Njen muž je ćuteći koračao iza nje pazeći da se ona ne spotakne o neki kamen kojih je na putu bilo, a koji su se u mraku veoma teško razaznavali.

Uskoro su skrenuli na levo i tu se moglo videti svetlo neke sijalice koje je dolazilo sa desne strane. Prošli su pored neke živice i obreli se u omanjem dvorišu ispred kuće, čija su vrata bila otvorena i u kojima je stajao svekrov brat i sa osmehom na licu im poželeo dobrodošlicu. Od ulaza u samu kuću delilo ih je nekoliko stepenika napravljenih od starih, crvenih cigala.

Ušli su u veliku u belo okrečeno prostoriju, sa malim prozorima na kojima su visile bele, vezene, kratke zavese. Sa leve strane, a opet na sredini prostorije, je bio postavljen ogroman sto, sa velikim klupama sa obe strane.
Sa desne strane, stajale su poređane jedna do druge, žena svekrovog brata, tetka Grozda, njegova majka i najmlađa kći.
Sve su im pojedinačno pružile ruku za pozdrav i kad su se svi izrukovali, domaćin, reče gde će ko da sedne.

Sto je već bio postavljen i sve je mirisalo na neverovatno lep miris pržene paprike.
Na sredini tog velikog stola stajala je ogromna šerpa, u kojoj se do vrha, zlatila pržena paprika sa jajima.
Nedaleko od nje, stajala je druga, manja, sa takođe prženom paprikom, ali bez jaja.

U jednoj činiji su bile poređane lučene paprike, duguljste, dok su se u jednom ovalnom, belom, starinskom porcelanskom tanjiru izdužile dugačke, peckane ljute paprike. Videlo se da su ljute, a i miris ljutine se osećao u vazduhu.
Okolo šerpi su bili poređani veliki, beli, duboki, od debelog porcelana tanjiri u kojima su ležale kriške sira. U svakom različite debljine. Rekoše da je ovaj deblji, ovčiji, onaj tanji kravlji, a najtanji, kozji sir.

U drugim, istim, velikim tanjirima, stajalo je nešto što je ličilo na gustu pavlaku, za koju rekoše da je urda.
U jednom belom tanjiru je stajao sitan sir, za koji rekoše da je vurda. Bilo je tu celog paradajza, salate od paradajza, salate od praziluka koja se jela kašikom.

Interesantno je da su tanjiri iz kojih su gosti jeli bili duboki, ali mali. Prvi put je u životu videla duboke, male tanjire. Kao za decu, pomislila je. Ali bili su lepi, onako mali, porecelanski, sa slikom nekog cveća na obodu.

Na jednoj velikoj dasci u svoj svojoj, kraljevskoj veličini, stajala je velika, okrugla vekna hleba. Videlo se da tek je izvađen iz furune, jer se prostorijom širio svež miris tek ispečenog testa.

Nikad pre, a nikad ni posle te večere, nije jela slađu, ukusniju i lepšu prženu papriku, razmišljala je dok je laganim pokretima seckala papriku da spremi ručak za taj dan.

Od tog dana i njoj je najomiljenija postala paprika, piper, sa juga. Valjda zato što u sebi nosi mirise bosiljka, planinskih trava i lekovitog bilja gde raste i gde je gaje kao kraljicu svojih gradina.
Gde joj kroz redove, da joj prave društvo sade bosiljak, kadifu i lepog glišu, a ustvari je, sadeći cveće kroz redove paprika “štite” od uroka.
Gde ustaju pre sunca da bi je kroz vade vodom napojili.
Gde je čiste od svake travke da noga kad ideš kroz redove paprike, pipera, kroz gradinu, stane na čistu zemlju.
Gde znaju da odgaje najukusniji piper u cel svet.