четвртак, 17. јул 2014.

Malakoff torta i kišobran od tetka Elze



Ja ne znam otkud i kako se desilo da sam se združila sa dva brata, Austrijanca, u tom malom selu, nedaleko od Beča, u kojem je živela moja mama dok je boravila na radu u Austriji. Zvali su se Ernst i Peter. Bila su to meni, onda, vrlo čudna imena. Sećam se da su njihovi roditelji, čika Ernst i tetka Elza, dolazili uvek kod nas kad je moja mama, ponekad čak i nedeljom, shvatih, zbog njih, kuvala Serbische Bohne Suppe, ili ti naš srpski pasulj sa suvim rebarcima. A kuvala ga je u velikom loncu od 5 litara, što bi rekla moja baka Stana, kao za puk vojske. Međutim, uz salatu, skoro uvek od slatkog kupusa, lonac bi se ispraznio za tili čas. Nije se znalo ko više voli da ga jede, čika Ernst, koji je odlično govorio srpski jezik, jer mu je otac bio poreklom iz Bosne, ili tetka Elza, njegova supruga, prava Austrijanka, nežne puti i prelepe plave, talasaste kose. Ni moji novi drugari nisu zaostajali za njima, a ruku na srce ni moja mama, moj očuh Mile, a ni ja.
Čika Ernst je radio u bečkoj operi. Sećam se da me je jednom vodio da obiđem to staro bečko zdanje, ali iznutra. I sećam se da smo putovali crvenim metroom od Nusdorfa do samog centra grada, što je za mene bilo otkrovenje, jer sam se tad, te daleke šesdeset i neke prošlog veka, vozila prvi put metroom. Peter, njegov mlađi sin je išao sa nama.
Peter, Pezi (Peci) kako su ga zvali, bio je godinu dana mlađi od mene i bio je potpuno likom na svoju majku, tetka Elzu. Imao je svetlu, skoro nordijski palvu kosu i tamno smeđe, tople oči, koje su pravile nesvakidašnji kontrast sa bojom kose. Bio je, za razliku od svog starijeg brata Ernija, koji je bio visok i likom na oca, tamno smeđe kovrdžave kose, dežmekast, i veoma dobre naravi.
Tog leta, ti, meni interesantni austrijski dečaci i ja, postali smo divni drugari. Tog leta ja sam počela da učim nemački jezik upravo zahvaljujući Peteru i Erniju, koji nisu znali ni reč, mog srpkog jezika, kao ni ja njihovog, nemačkog.
Naši roditelji su se družili pa smo tako i mi postali drugari. Postali smo trojka, nerazdvojna, koju su u selu svi prepoznavali, njih kao meštane, a mene, kao devojčicu izrazito duge, vrane kose koja je išla sa njima kao senka.
Negde početkom jula meseca proslavljali su neki svoj veliki praznik, nekog onda meni nepoznatog sveca. Bila sam pozvana na ručak kod mojih novih drugara.
Stanovali su u maloj ulici koja se zvala Weber Gasse. Uličica se završavla puteljkom koji je vodio na breg, a kojim smo često, Peter, Erni, ja i druga deca, odlazili da bismo uživali u prelepom pogledu na okolna austrijska brda i krajolik.
Tetka Elza je rekla da dođem ranije, da bi mi pokazala kako se priprema to nacionalno austrijsko jelo; češke šnicle i Malakoff torta.
Nekako mi je bilo čudno da se austrijsko nacionalno jelo zove češke šnicle, kao i Malakoff torta, čije je ime tek zvučalo proruski, ali, ako se zna istorija Austrije i habsburške monarhije, sve je imalo svoj red i sve se kockice poslažu na svoje mesto.
Te, češke šnicle, se prave od barenog krompira i u njima nema mesa uopšte.
Ja volim krompir i sva jela od krompira tako da mi to nije ni malo smetalo, jer je ukus bio izvanredan.
Za Malakoff tortu nisam nikad čula do tad, ali je definitivno ona postala, moj omiljeni slatkiš dugi niz godina nakon te moje prve degustacije tetka Elzine torte, tim pre što se priprema veoma brzo i jednostavno, a pri tom se ne peče.
Od tetka Elze sam saznala da je to bila omiljena torta maršala Konjeva, visokog savezničkog komesara za Austriju posle drugog svetskog rata.
Ručak je bio neobičan za mene, devojčicu sa Balkana gde su svi ručkovi počinjali supom ili čorbom, što ovde nije bio slučaj, sa neizostavnim mesom, što takođe nije bio slučaj, sa obaveznom slatkom pitom posle ručka, što opet nije bio slučaj jer jer slatkiš bila predivno ukrašena i divnog ukusa torta za koju pre tog, nisam znala ni da postoji.
No, najlepše od svega je bio poklon koji sam dobila od tetka Elze. Poklonila mi je divan, pravi kišobran za dame prelepih duginih boja.
Nisam znala da tetka Elza sama pravi kišobrane, u maloj kućnoj radionici čime je popunjavala kućni budžet.
Malo je reći da sam od momenta kad sam ga dobila naprosto obožavala svoj kišobran. Nosila sam ga svuda sa sobom, za svaki slučaj, čak i kada nebo nije slutilo na kišu.
Jednom sam ga zaboravila u kupeu voza kojim sam išla za Beč, u jednu od svojih obaveznih jednodnevnih poseta austrijske prestonice sve vreme mog letnjeg raspusta. Shvatila sam da ga nemam tek kad sam stigla do mesta svog tadašnjeg isplaniranog obilaska.
Bila sam strašno tužna. Za nevolju i kiša je počela da pada tog poslepodneva pri povratku kući.
Uvek sam u vozu koji je saobraćao od Beča prema St. Andre- Werden sedela u jednom istom kupeo, na jednom istom sedištu, ukoliko bi bilo slobodno.
Već posle nekoliko takvih izleta i kondukteri su me prepoznavali. Da li je to bilo jer se iz aviona videlo da nisam Austrijanka, ili je to bilo jer sam bila uglavnom sama, ređe sa Peterom, kako god, tog dana kad sam izgubila moj prvi kišobran, "moje" mesto je bilo slobodno, ali baš tamo gde sam ga i ostavila, čekao me je i moj kišobran.
Vozio se, više puta, do Tulna i natrag za Beč, sve do mog povratka kući u vozu i niko ga nije "pozajmio za uvek", kako mi je rekao i kondukter, kada je došao da mi proveri kartu.
Poslednje godine srednje škole jedna od žica na kišobranu je pukla i ja sam, odnela svoj prvi kišobran na popravku. Imala sam već više kišobrana, ali kišobran od tetka Elze sam najviše volela. Nisu mu mogli konkuristai ni oni manji, koji su se mogli smestiti u školsku torbu.
Postojala je jedna, poslednja radnja za popravku kišobrana u Ruzveltovoj ulici u Beogradu gde je završio na popravci moj, dugin kišobran, kako sam ga zvala.
Često bih odlazila da proverim, da li je majstor uspeo da pronađe i zameni žicu na mom kišobranu, jer ih je bilo teško nabaviti, bar tako mi je on govorio.
Jednog dana, kada sam došla do radnje, ostala sam potpuno iznenađena. Na mestu gde je do par dana pre tog bila radnja za popravku kišobrana, trsila se radnja za izradu roletni.
Ušla sam u radnju da pitam kud je nestala radnja za popravku kišobrana?
Mlađi muškarac mi je rekao da je to bila radnja njegovog oca i da je on otišao u penziju, a da je on otvorio svoju delatnost na mestu iste.
Šta je bilo sa kišobranima, nepopravljenim, među kojima je bio i moj, dugin kišobran?
Samo je slenuo ramenima.
E sad, da me neko pita zašto sam sve ovo pisala rekla bih mu da sam pre neki dan, na jednom blogu, pročitala lep tekst o staroj radnji za popravki kišobrana u jednom gradu na obali Jadrana i to mi je drmnulo damare i pokrenulo sećanje na moj prvi kišobran. Čudno je to kako čoveku navrnu neka izgubljena sećanja.
Izgubljena, ili skrivena, očigledno, negde u nekoj od fijoka, engrama, u nekom od delova sive mase.
A recept za Malakoff tortu , ako hoćete, ima jedan koji je isti kao i tetka Elzin.
Samo, nema više kišobrana kao što je bio moj prvi kišobran, duga, koji sam dobila od nje na poklon.



недеља, 13. јул 2014.

Ja mislim i delam Ubuntu #Budi Ubuntu



Jedan od mojih prvih mladih prijatelja sa FB, kojeg veoma cenim i od kojeg mnogo učim, Miloš Miladinović iz Prokuplja, bloger, kao i ja, me skoro pozvao i zamolio da napišem nešto o Ubuntu filozofiji i načinu življenja. Imala sam prilike, a i želje, da pročitam nešto na tu temu i sve što sam saznala me je fasciniralo i ulilo mi neku novu nadu u bolje sutra.
Naime, Ubuntu, imali ste sigurno prilike da saznate šta to znači, ali nije zgoreg ponoviti, je jednostavnim jezikom, ili ti našim jezikom rečeno humanost na delu.
Postupanje prema drugima u smislu da i oni postupaju prema nama baš onako kako bismo mi voleli da nas drugi tretiraju.
Ni malo me ne čudi da se Ubuntu filozofija javila u Africi, još u devetnaestom veku, jer, ako se ima u vidu da su odande robovi odvođeni u Novi svet gde su živeli, a svi znamo kako su živeli veoma dugi niz godina, zahvaljujući istorijskim dokumentima, filmovima na temu robovlasništva u osamnaestom veku, ali i zahvaljujući potresnoj knizi Herijet Bičer Stou, "Čiča Tomina koliba". Ako se ima u vidu, da su ljude crne boje kože u njihovoj postojbini, Africi, beli došljaci godinama, vekovima čak, tretirali kao ljudska bića drugog reda, ako znamo da je u Južnoafričkoj uniji, kasnije republici, dugo bio na snazi zakon o aparthejdu, onda je sasvim normalno da oni čiji je dignitet dugogodišnje urušavan i nipodaštavan i iznedre ovu filozofiju, način razmišljanja, a još prirodnije je da mu daju naziv na svom jeziku, jetiku Bantu crnaca, Ubuntu.
Svi oni koji su osetili torturu, mučenje, ponižavanje i život nedostojan ljudskog bića, a ljudi crne rase to znaju najbolje, znaju i kako i koliko znači život kroz Ubuntu filozofiju tj. filozofiju ljubavi, jednakosti, humanosti i čovečnosti jer to je sama suština ljudskog načina življenja ljudi. Humanost na delu. Nigde se, kao u Africi ne deli zdušno sve ono što se ima između sebe tj. sa onima koji imaju manje ili nemaju ništa. Šta više ogromno zadovoljstvo je kod svih koji tako žive i rade.
Neko će reći da je to nova era socijalizma, komunizma čak.
Ne bih pravila paralelu između ovih društvenih uređenja i Ubuntu filozofije koja izvire iz srca samih ljudi koji ovako misle i delaju. Ovde je osnovni pokretač ljubav prema čoveku, bližnjem svome, drugim ljudima, na način kako bi svako od nas voleo da mu se priđe, da mu se pomogne, da se uvažava.
Ima tu nečeg i od one francuske krilatice iz neslavno završene francuske revolucije; jednakost, bratstvo, sloboda, ali u ovom slučaju, kod Ubuntu filozofije, za sve ljude, bez obzira odakle su, koje su boje kože, koje su vere, gde žive, jer je od svega najvažnije da su ljudi, kako ja volim da kažem umna bića.
Nije onda ni čudo da se diljem sveta stvaraju društva po principu Ubuntu filozofije koja dele između sebe i dostignuća nove tehnologije kao što je besplatni Ubuntu operativni sistem, osnivanje zajednica koje imaju za cilj da svim ljudima koji žele da se služe ovim novim sistemom pomogne i omogući da do svega dođu na najlakši potpuno besplatan način. To opet ima za cilj da učini dostupnim znanje i tehnološke inovacije svima nezavisno gde su, jesu li materijalno obezbeđeni ili ne, već da svi imaju jednak pristup ovoj globalnoj internet mreži koja apsolutno svima onda pruža iste mogućnosti i mogućnost širenja znanja i vidika.
Mene lično raduje činjenica da je ovako nešto započelo baš u Africi i da se sad već jednom zavidnom progresijom širi širom sveta, pre svega među mladom populacijom, čime se uspostavlja baš ono što i sama ova filozofija propagira svojim postojanjem, a to je zajedništvo, uzajamna solidarnost i pomoć.
Kada neko tako jednostavnim rečima objasni; Ja sam to što jesam jer smo svi isto, onda nas te reči pokrenu na delo, na pružanje ruke onom preko puta nas, ako mu je potrebna i to ne zbog tog što mi imamo npr. više, već zato što je to u suštini sasvim normalno ili što bi trebalo tako da bude.
Ovaj svet nije stvoren za izabranu manjinu ma kojeg osnova, već za sve ljude, što nikako ne znači da se samim tim stvara nekakva vrsta uravnilovke. Naprotiv. Ovde itekako svi oni koji imaju prirodnog dara da se izdvoje intelektualno, tek time imaju moralnu i etičku obavezu, po meni, da žive baš po Ubuntu filozofiji tim pre što su i mnogi velikani, poput jedinstvenog Tesle, živeli upravo tako i ne znajući, dajući neštedimice sve svoje znanje, moć koju ono daje svima nama neštedimice i štedro.
E zato je Ubuntu filozofija jedna nova budućnost kroz novi pokret koji treba da se putem svih nas širi geometrijskom progresijom diljem sveta i da prodre do svih delova sveta i do svih ljudi ne bismo li bar donekle za svog veka, a sa željom da tako i potraje i posle nas, bilji bolji danas i sutra, no što smo bili juče.










уторак, 24. јун 2014.

Azurno plavo









Zakuvavala sam kafu dok je Ana već sedela na terasi. Obe smo volele da ustajemo rano, da lagano, uz priču, ispijemo prvu jutarnju kafu, a tek posle nje započinjale bismo sa dnevnim rasporedom. Ove godine smo zajedno došle na more, u Grčku, desetak dana, da se odmorimo same od svega i svih.
  • Dođi, Mila, pogledaj, pozvala me drugarica!
Noseći poslužavnik sa džezvom skuvane kafe i dve oveće šoljice uputih se ka terasi radoznala, zašto li me nestrpljivo zove, kad zna da ću i sama doći.
Ana je sedela zavaljena u udobnoj stolici i zaneseno zurila u nebo.
  • Ovakve boje su bile i njegove oči. Azurno plave.
  • Čije, upitala sam je?Kako se zvao?
  • Zvali smo ga svi Cvetko. Ime mu je bilo kao i jednog od blizanaca, onih, iz narodne epske pesme.
  • Nisi mi pričala o njemu. Ajde, na sunce sa tim, rekla sam joj!
. . . . .
Utrčale su iznebuha u sobu. Leškarila sam na krevetu i čitala knjigu.
  • Ustaj, brzo, idemo u trpezariju!
  • Šta ćemo tamo, već smo večerale, pitala sam ih dok su me one vukle, podižući me iz kreveta, jedna za jednu, druga za drugu ruku?
  • Videćeš, tajanstveno su odgovorile i već smo bile na hodniku hotela gde smo otseli grabeći ka trpezariji.
Zastale smo na polovini stepeništa. One su se oslonile na ogradu, ne ispuštajući moje ruke.
  • Pogledaj, rukom mi je pokazala Danka svojim kažiprstom u pravcu sredine trpezarije koja je bila puna!
Stigla je nova grupa đaka, kao i mi, pred veče i odmah su seli da večeraju špagete Bolonjeze. Žamor se širio prostranom dvoranom koja je bila trpezarija hotela "Orce Nikolov", na Ohridskom jezeru. Gledala sam u pravcu njenog prsta, ali osim lica meni nepoznatih vršnjaka ništa drugo nisam zapažala.
  • Jel ga vidiš?
  • Koga?
  • Kako ga ne vidiš? Evo, upravo sad gleda u nas, tačnije u tebe.
Pogledah pažljivije u pravcu njenog prsta i izgubih dah. U istom trenutku, viljuška je ostala da stoji u vazduhu u ruci koja je krenula da je prinese ustima, a sa nje je visio jedan rezanac, špageta, obložen crvenom bojom sosa od paradajza.
Pogledi su nam ponirali jedan u drugi u jednoj dugoj sekundi prepoznavanja. Njegov, azurno plav, moj boje zrelog kestena u oktobru.
Zadrhtala sam i naglo se okrenula, otrčavši sa stepenica, na kojima smo  stajale. Obe su krenule zamnom uzvikujući nešto, ali ih ja nisam čula.
Mutilo mi se u glavi i roj misli mi je kolao glavom brzinom kaleidoskopa; odlazak u biološki muzej, žuta poklonjena ruža, meni, sladoled koji nisam htela da uzmem od njega jer me je bilo stid od drugara koji su nas zavitlavali da samo mi jedini ne shvatamo da se volimo, reči moje najdraže profesorke da ne budem okrutna, da su dečaci vrlo osetljivi u tim godinama, jedan poljubac koji je, kao leptir sa dlana uputio u mom pravcu kad smo se oprašatali posle jednog časa sa decom iz trećeg tri, gde smo oboje bili pionirski predvodnici, tuga u mom srcu kada sam shvatila da je promenio školu...
On je bio moja prva simpatija, moja, mislila sam tajna, ali je bilo očito da je ta energija, koja se osećala kad bismo bili blizu jedno drugog, bila prepoznatljiva, svima, osim nama samima, ili smo je se mi toliko mnogo plašili da osim pogleda, često, skrivenih od svih, nismo nikad ništa više  razmenili. Strah da ne bude odbijen, ne budem odbijena, bio je jači od osećanja koja su svi listom videli i prepoznali, dok smo ih mi negirali.
Ko bi znao zbog čega.
 Bili smo klinci, osnovci, ali, ja sam znala da mi je drag, da volim te njegove nebesko plave oči i osećala sam da se i ja njemu sviđam. Prijalo mi je da mi iznenada, kao slučajno, dotakne kosu u prolazu.
A kosa, moja, bila je vrana, duga, talasasta. Sve devojčice su mi zavidele na njoj.
I sad je ovde, u istom hotelu gde smo bili mi, moj razred i još tri druga razreda, od kojih je jedan bio i njegov nekadašnji, na ekskurziji, posle završetka male mature.
Uletela sam u sobu i sručila se na krevet umorna i prazna. Mislila sam da sam ga zaboravila, da je sve to bila samo moja uobrazilja, ta moja simpatija, ali večeras..
Šta je ovo večeras? Zašto mi srce tuče kao konjski galop i usne mi se suše, a pogled mi bludi?
Sutradan smo se sreli na brodu koji je đake obe škole vozio u Sveti Naum. Bio je to poseban dan, dan totalnog pomraćenja Sunca baš tu, na Ohridskom jezeru. Nekolicina nas je sedela na palubi, pored ograde broda držeći mala, razbijena stakalaca koja smo prethodnog dana kupili kod nekog automehaničara u starom gradu, u Ohridu.
On se tiskao uz nas. Videla sam da se vrzma oko mene, gurajući se da mi bude što bliže. Pravila sam se da ga ne vidim jer, videla sam jedne tužne, crne oči, meni nepoznate devojčice koja je pratila u stopu svaki njegov pokret. Shvatila sam, voli ga, kao i ja. Samo, on je sad bliže njoj nego meni, razmišljala sam.
Krišom, ispod oka, gledala sam kako se smeje, isto, grleno, dok su mu se na obrazima pravile one dve simpatične jamice.
Na izvorištu Drima je bio tik iza nas, ali je i devojčica sa tužnim očima bila veoma blizu, njega. On joj je nešto pričao gestikulirajući, a njen pogled bi se još više zatamneo i oči bi dobile neki suzni sjaj. Onda bi se okrenuo ka meni u osmehnuo se onim njegovim širokim osmehom dok su mu ona dva plava oka, boje neba svetlela nekim kristalnim sjajem.
Ivanka, moja najmilija profesorka, njegova bivša razredna, je namignula u mom pravcu, a ja sam samo sklonila pogled i od njega i od nje.
Godine su prolazile odnoseći sobom istočeni život. Nikad nisam mislila o njemu jer, nikad više nisam srela oči azurno plave boje. Jednom, u prolazu, kod Vukovog spomenika, očešali smo se jedno o drugo u mimohodu. Nije me prepoznao, nije me ni video.
Drugi put, ja sam šetala svoju ćerku u kolicima pored hale Pionir i znatiželjno bacila pogled ka biletarnici gde je nekoliko mladića stajalo u redu. Iza otvora biletarnice u trenutku su zasijale poznate plave oči. Trenutak prepoznavanja, mene i njega i moj beg dalje, žurno, što pre, da se sakrijem od pogleda i stida što sam bila još uvek sa viškom kilograma.
Prošlo je novih deset godina. Išli smo na more, kao i uvek vozom, spavaćim kolima. Moji mališani, ćerka i sin su žurno grabili kroz hodnik vagona žureći da što pre zauzmu kupe i da se raskomote. Obožavali su putovanje na more, spavaćim kolima. Čim bi zauzeli svaki svoje mesto počinjao bi dobro poznati ritual; večera, skidanje u pižame i priprema za spavanje. Moj suprug je ostao da kupi još neke novine, jer je znao da će mi trebati, pošto ja nikad ne spavam na putovanjima.
Stajala sam ispred ulaza u vagon, smejući se svome sinu koji je izvirivao kroz prozor i odjednom susrela se sa pogledom azurno plavih očiju.
  • Ma da li je moguće da si to ti, čula sam poznati glas?
Širok osmeh se razlio preko zaobljenog, bucmastog lica na kojem su se caklile poznate plave oči. Sve drugo, telo, poveći stomak, razbarušena proseda kosa, nekada svilenkasta, plava, bili su mi nepoznati.
  • Ništa se nisi promenila, nastavio je u istom veselom tonu, on, Cvetko, kako smo ga svi zvali, moja nekadašnja simpatija iz osnovne škole.
  • Neće baš biti da je to tako, odgovorih mu, svi smo se promenili. Znaš li ti koliko je godina iza nas?
  • Znam, mnogo, ali se ti smeješ na isti način kao i nekad. Znaš li da sam te video jednom, kad sam menjao jednog kolegu na biletarnici Pionira. To si bila ti, siguran sam. I onda si se smejala, jednoj bebi u kolicima, tvojoj?
  • Da to je ova moja devojčica. Bilo je to pre celih deset godina, odgovorila sam. Kako si me prepoznao kad sam bila baš debela?
  • Pa rekoh ti, po osmehu. Po tome te pamtim, po tvom, kako smo u šali, da ne znaš, govorili između sebe, kalodontskom osmehu. Niko nije imao tako lep osmeh kao ti.
  • A niko nije imao oči azurno plave boje kao ti, uzvratila sam mu na isti način. Ovog puta bez osećaja nesigurnosti.
Lepo smo se ispričali to veče, upoznali svoje bračne drugove. On je imao dve devojčice, nešto mlađe od moje dece, koje su obe ličile na majku.
Oprostili smo se sledećeg jutra na stanici u Zadru.
Nikad se više nismo sreli. Ne znam da li me se seti on, po nekad, da li me pamti, po osmehu, kako je rekao, ali ja se njega često setim, posebno kad nebo poprimi tu divnu azurno plavu boju kakve su bile i njegove oči, oči mog školskog druga, moje prve, ja sam mislila, tajne simpatije, ali, za koju su svi znali, jer kašalj i ljubav, ne mogu da se sakriju, završila je Ana svoju priču i dalje zaneseno gledajući u nebo.
Kafa joj se u međuvremenu ohladila.


четвртак, 19. јун 2014.

Nek crknem od muke, al' neću da popustim



Ne mogu da kažem da sam se zainatila, onako baš, ali ima i toga u mojoj odluci da svoju telesnu masu, slobodno čitaj kilažu, gojaznost, debljinu, ma od volje ti, dovedem u pristojno stanje. I nije da to nisam radila svih ovih, nemoj da me vučeš za jezik koliko godina, jer ću onda morati da priznam i koliko sam stara, mada, mislim da se to iz aviona vidi i da, osim mog vrapaca Živka, znaju i svi ostali vrapci, jedno mali milion puta. Nekad uspešno, nekad neuspešno što je, ako ću da budem iskrena, što kažu klinci, do koske, je bilo uvek i svagda najviše do mene, ali ipak i do same "dijete". Nije da mi one, te dijete nisu pasovale, ili da su mi smetale, ili da su imale neku veliku falinku, osim što je za pojedine trebalo odrešiti kesu, koja je, da se ne lažemo, skoro hronično bila poluprazna, dobro, može i polupuna, ko kako voli da gleda na stvari, ali, skoro redovno bih se vraćala na početno stanje tj. na onaj broj na vagi od kojeg sam i počinjala to moje veliko spremanje mene same i mog izgleda, a Boga mi, često sam i dodavala u proseku, bar, brat bratu minimum još dve kile  odozgore. Jeste, teralo me to do očaja, do ludila, onog mentalnog rastura kad ne znaš više šta da preduzmeš, a hoćeš, iz sve snage hoćeš, da stvari dovedeš u red.
Tako to traje jedno kusur godina, manje ili više, izučavam ja pomno ishranu, namirnice, malo mi bilo što sam to već učila, ne jednom nego dva puta, dok sam se školovala, čitam, kupujem sve na temu zdrava ishrana, kako do boljeg zdravlja uz pomoć pravilne ishrane, kao da se, ne daj Bože, hranim svih ovih godina nepravilno i najzad, posle raznoraznih eksperimentisanja, jer kako nazvati sva ta dešavanja koja sam sama sebi radila svih ovih godina, pronađoh sebe u jednom, za mene najboljem načinu hranjenja tj. jedenja.
Ma trebalo mi je stvarno mnogo dugo da sedenem da se presaberem, oduzmem i da napravim plan prioriteta tj. želja u vezi sa problemom debljine.
 Šta je meni u tome, što sam debela smetalo? Trebalo je najiskrenije odgovoriti na to jednostavno, surovo pitanje.
Dugi niz godina nije mi smetalo ništa. Tim pre, što ako bih, a jesam, časna reč, bilo kom najiskrenije i rekla koliko imam kilograma, uvek nailazila na začuđen izraz lica i to ne onaj, kao, iju, pa jel stvarno, već zapanjen izraz lica, jer, ruku na srce, nikad nisam izgledala kao i da zaista imam toliki broj kilograma. Ali, vaga ne laže.
Nije mi smetalo jer sam se veoma lepo osećala u svojoj koži, bila sam više nego pokretna, možda čak i previše, mogla sam da odradim mnoge vežbe koji nisu mogli ni mlađi od mene, uvek mi je falilo do cele špage, čak i debeloj 10 cm. jer, kad ne vežbaš uredno, to ide malo teže, ali postojale su smetnje koje su meni počele onako baš da idu na živce, a i da mi smetaju iz sve snage.
 Nisam mogla da se popnem do trećeg sprata, a da se ne zaduvam ko lokomotiva.
 Nisam mogla da isečem sopstvene nokte na nogama, a da se ne zamorim ko da sam orala celi dan, jer mi je stomak, meni, koja sam isti uvek imala ravan ko tepsija, nekad i sa pločicama, smetao da to odradim. Morala sam  da se bar jedno tri puta odmorim i uhvatim vazduh i zalet za nastavak jedne tako jednostavne radnje.
Mogla sam ja opet, da odem kod pedikira da odradi to on stručno, umesto mene, ali nisam nikako mogla da prebolim jedno takvo "stručno" odrađene nokte posle čega sam dugo nosila samo patike, one što liče na nekadašnje selenitske, platnene, dok mi se nokti nisu oporavili. Sreća moja da je bilo leto i da sam bila na odmoru, preživeh nekako.
E uvideh najzad da je onaj rogati odneo šalu i da floskula kojom sam sebi gladila sujetu, za koju umem da kažem da je, kao nemam, al eto, pojavi se ona iz nekog skrivenog čoška po nekad na neku posebnu temu, da je bolje da ljulja nego da žulja, nešto što više ne pije vodu.
Možda bih ja bauljala tako iztražujući i dalje šta mi valja činiti i šta je to najbolje za mene da se dovedem u red, da me nije drmnuo, onako, što bi rekla moja kuma Poleksija, izvečeri u tajnosti, skok krvnog pritiska iz čista mira. Istini za volju, nisam popila lekove tog dana. Šta ću. Nikako da se naviknem da to radim i sama uredno i na vreme, a umem drugima da držim slovo kako je to od velike važnosti, kako ovo, kako ono..
To veče sam stvarno mislila da odoh Bogu na ispovest. Ma što da se foliram, uplašila sam se da me ne drmne šlog, a Boga mi i da ne umrem pre vremena. Džaba svima onima, pa i meni, koji kažu, kao, ne bojim se ja smrti, jednom se živi.
Jeste, tačno je da se jednom živi, al što da umrem kad mi vreme nije? Bar ja mislim da mi nije bilo vreme da umrem baš to veče, na dan godišnjice braka, pred Novu Godinu. Ma molim te, ko još umire uoči praznika?
I tako, bila mi hitna pomoć, prvi put u životu i ..bilo mi bolje.
Sutradan, odoh ja da lepo uradim sve analize, za pregled koji sam sebi odredila sama.
Kako sama? Lepo. Svi smo mi sebi sami najbolji "lekari" i još kako svi dobro znamo šta nam valja činiti.  A kad? 
E i to znamo. Samo se često pravimo ludi kad smo mi sami u pitanju.
Tako ja reših da lepo odem kod stručnjaka da potražim podršku i da lepo krenem da skidam sve salo sa sebe, kao zmija košuljicu kad menja.
Evo mene kako to uredno radim već duže vreme, borim se za sebe, a protiv sebe.
Kako sad protiv sebe? Pa lepo. Izbalansirala sam ishranu, hranim se uredno, na vreme, pravilno, ali...nema ni S od slatkiša.
Jedva sam iskukala na poslednjoj kontroli da dobijem malo voća, a oni, ko da mi svoje daju dozvolili samo tri puta nedeljno po 150g trešanja, koje su u međuvremeno prošle, višanja, koje volim samo u kolačima i koje kad jedem, pa nek su i one slađe, marele, ko stipsu da jedem, ili 150g. malina, koje kad kupiš dok dođeš kući sa pijace možeš i da ih baciš, već su gnjile, da ne kažem trule, jer, dok stignu do pijace onako sveže i osetljive, teško da izdrže još jedno, komatanje do moje kuće.
I tako, shvatili ste, voće i ne jedem.
Ide mi, nije da mi ne ide ovakav način ishrane, imam i zavidnih, veoma dobrih postignutih rezultata i neću da odustanem, ali imam jedan veliki problem.
Svakog dana odem i pročitam postove svojih drugara blogera u grupi Blogeri na FB.
 A tamo, ikebana od kolača, torti, slatkiša, te ovih, te onih, te ovakav recept, te onakav recept. 
Meni rastu zazubice, parim oči na sve te lepe slike, bale mi cure na iste, mozak mi radi grozničavo, traži slatkiš, hoće bre da jede kolače i kvit.
Ja onda stanem, pustim da prođe malo vremena, popijem jednu limunadu, a čaša, velika, ko tegla, ima više od 300 ml. Onda opet popijem još jednu limunadu, al'... teško mi.
Sačekam da vidim, jel to mozak traži kolače ili telo? Mučim se, sva sreća, ne znojim se ko amalin, ali vidim i to će uskoro da me strefi.
Ono, rekli oni meni da kad me tako uhvati neizdrž da jedem slatko, da uzmem dve kockice crne čokolade, da lizuckam i da će da prođe, al' ja to ne radim.
 Kako da uzmem dve kockice kad ja volim crnu čokoladu, uzgred, tu jedinu i volim i kad jedem, onda pojedem dve štangle i tek onda stanem. Znam ja da ni dve štangle nisu mnogo, al' nevolja je u meni. Ako nešto odlučim da isteram kako treba i valja, ne odustajem, što bi rekla moja baba Stanojka, ne pljujem pa ližem.
Zna se, odlučila sam da se penjem na treći sprat, a da se ne zaduvam i evo me, gde to već uspevam. Nokte odavno sečem bez problema, jer sam i tu mortadelu od sala skinula sa stomaka. Ne ulazim još u neke zacrtane pantalone, ali polako, ima dana.
Nisam se ja tovila ko prase, uoči Božića, vek polako, natenane, pa ću polako natenane i da skidam sve ovo salce, onako, serbez.
Samo, kako da rešim problem kolača i želje za slatkišima? Jel znate vi kakva je to natčovečanska borba da se boriš sam sa sobom?
Ima rešenja i za to, a sve mi se čini da je najbolje da ne čitam recepte food blogera i ne gledam sve te zamamne sličice koje postavljaju na svoje tekstove već da se bacim na šetnju svaki put kad mi dođe poriv da jedem slatko.
 I da popijem još jedno litar limunade.
To ako me ne izvadi iz ove slatkočežnjujuće 
krize koja traje i preti da me izbaci iz koloseka, ništa neće.
Eh, istine radi moram da vam kažem, nema šanse da se pokolebam u naumu.
Možete slobodno da me zovete inadžijom, jer neću da popustim pred slatkim porokom, mojim.
Neka me, ali ja želim da budem i da jesam zdrava, pa to ti je.
PS: Ako ste uspeli sve da pročitate, sledi nagrada, recept za jedan brzopotezan slatkiš  :)
      
      Štapići od kokosa

Potreban materijal: 100g kokosovog brašna
                              100g rendane kore od narandže
                              100g prah šećera
                               jedno belance
                              50g istopljene čokolade
                              2 kafene kašičice ulja  
Od svega ovog napraviti ujednačenu masu. Oblikovati u vidu valjka i iseći na jednake komadiće pa od njih napraviti štapiće. Krajeve štapića, umakati u istopljenu čokoladu u koju ste dodali i one dve kašičice ulja.
Poređati na pleh i sušiti na vazduhu!
Prijatno vam bilo!  
 PSS: Nema slike!
 Taman posla da još i ovde gledam sliku slatkiša, još sa kokosom, kojeg obožavam, a hoću da crknem od muke što ne smem ni da ih probam :( 
     


понедељак, 16. јун 2014.

Kvare li pare ljude, tj. hoće li se u Rosinji ikad bolje živeti?






Najvažnija sporedna stvar na svetu je, kao i mnogo puta do sad, a ne želim da se sad prisećam, ili da tražim podatak koji je to put, opet postala prva na rang listi prioriteta mnogih. Jel treba da kažem da govorim o fudbalu?
I nemoj da je nekome palo na pamet da i za trenutak pomisli da ne volim fudbal!
Nema tome ni traga, ni kod mene, ni u meni, jer ja sam odrastala sa fudbalom, ma koliko to nekome bilo čudno.
Kako? Lepo.
Volim Crvenu Zvezdu malte ne od kad znam za sebe. Vodili su me moji ujaci na fudbalske utakmice još kad mi je bilo pet godina, navijala sam tako zdušno, da sam jednom "popila" šamar od jednog navijača suprotnog tima.
Jeste bio je Partizanovac, ali ga je moj ujak "prostro" samo jednim lakim aperkat udarcem.
Tako je to kad rasteš u porodici, familiji tačnije, gde ti se najbliži članovi bave boksom, do zavidnih nivoa, gde ti se jedan brat bavi gimnastikom, opet do zavidnih nivoa, gde ti se drugi brat, rođeni, celi život bavi fudbalom, što igrajući isti, što kasnije prenoseći znanje iz istog trenirajući druge, a opet, postati, drugi kažu, fudbalska legenda na ovim našim prostorima, oštreći um igrajući šah, što baš i nije važno za ovaj trekst, ali, samo kažem, jer i u ovom tekstu najvažnija sporedna stvar je, zna se, opet fudbal.
E sad, da rezimiram, volim ja fudbal, tačnije i iskrenije, mnogo sam volela fudbal, jer da nisam, hajde, recite i sami, zar bih u podomakloj  trudnoći išla da gledam utakmicu između Twentea iz Eshendea i OFK Beograda po strašnoj vrućini, davne 1974.?
Koja bi to "luda" žena još uradila, pa još i trudna, da joj fudbal "nije bio u krvi"?
Kod nas nije bilo govora da se mrzimo jer volimo različite timove. Eto npr. moj rođeni brat, fudbaler, kasnije i trener, do svoje smrti je voleo i navijao za "Partizan" kao i naš otac, kao i moj mračni drug, kao uostalom i moji ćerka, i sin, i unuk i još mnogi drugi moji prijatelji, dok ja, kako rekoh, navijam za "Crvenu Zvezdu", za koju su opet navijali svi Nedići, tj. članovi celokupne familije moje mame, a njih je bilo, da ne preterujem, ali zaista mnogo. Odnos je, nekako uvek bio 2:1 za ljubitelje crveno belog kluba.

Verovali ili ne, to nikad nije uslovilo neke velike rasprave ili ti ne daj Bože svađe između nas. Nama je to bilo normalno jer...voleli smo fudbal.
Nama je bilo normalno da navijamo za suprotan tim, kad je on igrao sa bilo kim, osim protiv našeg tima. Doduše, istini za volju, ja sam ipak posle moje Zvezde, navijala za OFK. Opet moram da kažem, pristrasno. Tamo su igrali mnogi moji drugari, od kojih je jedan bio, igrom, veoma sličan Beari, al dobro, ljudi se menjaju.
E tako ti ja pratih fudbal, kao svoj glavni sport, jer, shvatili ste, i meni je fudbal bio, nekad, najvažnija sporedna stvar na svetu i ja sam se, nekad, radovala svakom mundijalu i veoma pomno pratila sva dešavanja vezana uz to ali, negde je nešto kvrcnulo.
Usput, onako sporo, ali sigurno, rovarilo je tu ljubav i opčinjenost bravurama majstora lopte da bi se to negde poslednjih decenija prošlog veka razlilo u jednu potpunu ravnodušnost, a često i ljutnju i nemoćan bes.
Nekako verujem da su mnogi, kao i ja, izgubili interesovanje za fudbal zbog sličnih, ako ne čak i istih razloga. Na kraju, moj rođeni brat je, iako je ceo svoj život proveo u fudbalu, duboko bio razočaran dešavanjima u istom.
Fudbal je zaslužan što sam ja odavno počela da razmišljam kvari li novac ljude zaista ili ja to samo umišljam?
Nameće se takav zaključak, meni bar, da, dok se taj isti fudbal igrao srcem, voljom, željom da uspeš da savladaš tehniku tog sporta, da je dovedeš do savršenstva, da postaneš majstor svog umeća, prepoznatljiv, svoj u njemu, sve bilo nekako humano, deo stvarnog života, deo mnoštva ljudi koji su svojim navijanjem ili ruženjem istog, ali na jedan lep, civilizovan način i sami doprinosili da se taj sport, koji to nije tražio od nas, uvuče u svaki dom, rasprostre na svaku poljanu diljem kako celog sveta tako i naše zemlje. Fudbal nas je nekada spajao na svoj, prepoznatljiv, temperamentan način, ali, nije od nas učinio ni huligane, još manje ubice. Ako i jeste, onda je to bivalo, najčešće, samo na našu, ličnu štetu. Zbog fudbala se jesu ljudi i samoubijali, ali su retko ubijali.
No, došlo je neko novo vreme gde je novac odneo pobedu nad duhom one najčistije ljubavi prema sportu i sportskom duhu.
Ma nisam ja pala s Marsa pa da ne znam da je novac potreban za sve, čak i za razvoj i opstanak sporta, a i fudbala između ostalog.

I ne verujem da mnogi pre mene nisu sve ovo shvatili takođe, a to je, da je ulazak profesionalnog bavljenja sportom na mala, a danas potpuno normalno na sva vrata, donelo i neki novi odnos prema sportovima u celini i neke nove aršine.
I nije to do sporta. To je, na žalost, kao i uvek, do ljudi.
Promuvale se muvare, secikese i kasice prasice, nanjušile pare na gomilama i krenuli da zarađuju, prvo štrpkaju, a posle i lome ogromne zarađene kolače koje su svojim talentom, svojim nogama, zarađivali znojeći se na terenu i izgarajući u žaru svake utakmice mladi ljudi, fudbaleri željni priznanja i kasnije, mnogo kasnije, kada je fudbal već izgubio onaj svoj nevini sportski duh, slave.
Uvukla se "mafija" i u redove jednog od najrasprostranjenijih i najmasovnijih sportova svih vremena, do sad. Opoganila ga svojim jednostranim vrednovanjem, vrednovanjem kroz novac, gamad željna samo i sključivo para i zarade. Obezvredila ga i spustila na najniže grane od njegovog postanka do dana današnjeg. Umrljala velikom mrljom divno sećanje na  entuzijazam i borbenost onih naših, koji su više gladni, nego siti, hrlili na prvi mundijal, želeći samo jedno, jedinstveno, da promovišu boje svoje zemlje i svoju predanost i opčinjenost jednom sportskom veštinom, fudbalom, koji je to onda i bio.
Danas je fudbal "sport" u kojem se, po mojem slobodnom mišljenju vrti najveća gomila novca. Nezamisliva meni kao ženi i kao nestručnjaku za materijalne tokove, ali, molim da mi se ne spočitava neznanje da nisam kadra da prepoznam mogućnost da se zaradi na lak način, a ovde je to već postalo očigledno.
Eto, dok mnogi sede zavaljeni, u tenziji iščekivanja na neki novi duel fudbalskih reprezentacija na ovogodišnjem mundijalu u Brazilu, grickajući nervozno sve što im se servira, ispijajući boce i boce raznolikog osvežavajućeg pića, užagrenih očiju prateći dešavanja na malim i velikim ekranima, u stanu, u kafićima, na ulici, uspešno i bezuspešno odagnajući san iz očiju dok traje igra, ja razmišljam kako li je onim Brazilcima koji žive u Rosinji, najvećoj faveli na svetu, gde žive, slikovito, jedni drugi na glavama, često, bez elementarnih ljudskih potreba, vode i kanalizacije, gde postoji mogućnost da jedna velika kiša, koje su u tim predelima normalne, odnese deo po deo iste favele. Ljudi, koji su isto tako zaluđeni ljubavlju prema fudbalu kao sportu, a čija se ista ta ljubav zloupotrebljava jer im se grandioznošću i spektaklom igre na mundijalu, povlađivanjem prizemnim instiktima skreće pažnja sa esencijanog na nebitno, ili manje bitno, dok se u međuvremenu iza kulisa odigravaju mnogo veće igre, nemerljivih materijalnih vrednosti i nevidljive oku ljudi koji su zaluđeni fudbalom.
Pa se upitam, nije li ona,  hleba vina i igara, postala prikriveni slogan tih moćnika koji, ovog puta, troše enormne količine para ulažuću u jedno npr. Svetsko prvenstvo u fudbalu, a te iste pare su mogli da potroše, ili bar jedan deo, da istim tim ljudima koji žive u toj Rosinji, obezbede da im sva deca imaju svežu, pijaću vodu, da se igraju u čistim ulicama, a ne u ulicama kojima teku fekalije, da im roditelji rade, a ne da se dovijaju da bi ih odnegovali i da bi i sami preživeli.
Pa se upitam, zašto je stradala Marija Antoaneta, koju su skratili za glavu kad je rekla; "Ako nemaju hleba dajte im kolače", a ovi današnji, koji to isto rade, mnogo perfidnije, koji su silne novce potrošili da bi razradili "posao", još uvek vedre i oblače u mnogim sferama, reklo bi se, veoma uspešno, jer i ovaj mundijal, kao i mnogi pre njega, je samo još jedna potvrda da se ponovo odigravaju igre u slavu novca, a ne fudbala kao sporta.

E zato više ne gledam fudbalske utakmice i ne zanimam se za fudbal kao sport.
No, šta to koga pa briga, reći će mnogi. Kao da će to što mene, jednu ženu, ne zanima fudbal promeniti svet.
Kamo lepe sreće, rekla bi nepismena, premudra, šumadijska seljanka, moja baba Stanojka, da se više nas doseti i da prestane da hrani aždaju, jer kad je ne hraniš zna se, ona umre od gladi.
Pametnome dosta.





четвртак, 29. мај 2014.

Komšija, sirene jesu svirale!


Komšija, zašto lažeš čoveka da sirene nisu svirale, kad jesu? Kako nisu sve? Šta bi ti, da u svakom stanu postoji sirena za opasnost? Pa tog nema ni u bogatoj Evropi. Uostalom, kod nas su se vesti uvek brže širile radio Milevom. Da si ti brže bolje javio komšiji, ovaj drugom i tako redom, svi bi očas posla bili obavešteni da je Tamnava dostigla natprosečni nivo za poslednjih 120 godina, koji je opet podigao natrposečni nivo Kolubare za istih 120 godina, a obe su opet, zajedno, podigle već podignut nivo Save i svi bismo odmah znali da nam stiže poplava nesrazmernih razmera za poslednjih 120 godina. Uostalom, ko nam je kriv što smo pravili grad na bezmalo tri reke. Uvek je nama malo, nije dosta bila jedna, nego, 'ajd, na tri. Ma nema veze što je Tamnava malo dalje, al' je opet blizu.
Izvin'te što se mešam u razgovor, samo nije lepo da se ne kaže istina.
Ljutim li se na nekog?
Ne, ne ljutim se ja ni na koga jer su me zadesile ove polave, a i zašto bih. Ako ćemo pravo imam koristi od njih. I ne samo ja. Kako kakve? Višestruke.
Poslednjih tri godine ne radim. Firma u kojoj sam radio, beogradska, zatvorena, prodata, svi radnici otpušteni pa tako i ja. Jesam, na birou rada sam poslednjih tri godine, al' džabe, nema vajde od tog. Meni do penzije fali celih 5 godina pa me ne kači nikakva materijalna pomoć.

Od čega živim? Žena radi po kućama, pod stare dane, sinovi nađu neki posao tu i tamo, fizikališu, ja odem, riljam bašte u okolnim selima, kad kome zatreba i tako. Dovijamo se.
Sinovi su završili fakultet, obojica, nego šta, kad nisam mogao ja da se školujem, školovao sam njih. Zašto se nisam školovao? Odrastao sam u domu za nezbrinutu decu, eto zato se nisam školovao dalje od srednje škole.
Ne, nemam, nikog svog, a ni moja žena. Sami smo stekli sve u ovom stanu što vidiš, ustvari više i ne vidiš, jer više nemamo ništa. Jeste, sve je odnela poplava.
Kako zašto nisam ljut i nezadovoljan, a više nemam ništa?
Na koga treba da se ljutim? Na HAARP, prirodu, Boga, vladu, državu? Na sve zajedno?
A kako bih ja iskusio sve to što se desilo, naučio lekciju, životnu, eeej.
Ma jeste sirena svirala, ova na krovu naše zgrade, onako, potmulo, jedva, mjaukala više, kao i onda kad je bilo bombardovanje.
Ja nisam ni spavao. Ušinula me leđa od zadnjeg riljanja pa sam sedeo na terasi. Kao što vidiš, stan nam je na prvom spratu.
Bacim pogled preko terase i vidim voda nadire, al' ne vidim odakle dolazi, kao sa svih strana da stiže, huči, kovitla. Nebo se tek zasivelo, zora će.
Viknem ženu i sinove;
- Ustaj, potop je. Oni bunovni, skočili, pitaju u glas, kakav potop, šta pričaš, sanjaš!
-Ma ne sanjam ja, jadna vam majka. Pogledajte preko terase, uverite se i sami!
-Voda je stigla do pola prvog sprata, reče moj stariji sin, koji je u mahu bio i vratio se sa terase.
Izađem ja opet na terasu i vidim, pliva jedan muškarac, mislim, nosi ga voda, malo dalje još jednu ženu nosi voda. Ona, raširila ruke, leži, licem okrenuta vodi. Bi mi muka. Vratim se u sobu, pitam, šta ćemo sad? Čujemo, strka ispred stana, otvorimo vrata, komšije sa prvog sprata trče gore, uz stepenice i viču, sklanjajte se, spasavajte se!
I tako. Sve ostalo znaš. Čitao si novine, gledao si vesti.
I sam si novinar, jasno ti je, sve, samo ti nije jasno zašto nisam ljut, besan, što ne ujedam, i kako to da je dobro sve ovo što nas je snašlo?
Ne, nisam se evakuisao. Ostao sam kod komšije, u stanu na potkrovlju.  Doturili mi vodu i po jedan hleb, dva puta, hvala im. Jesu, pomogli su.
Moja žena i sinovi su se evakuisali. Ja im naredio. Jeste, naredio sam im. Samo njih imam, nek su oni na sigurnom.
Posle saznam, sinovi pomagali da se ljudi evakuišu. Kome? Rusima su pomagali. Bili im vodiči. Znaju grad ko svoj džep, a i obojica znaju ruski jezik. 
Engleski? Znaju i engleski, ovaj mlađi, zna i nemački. Kako zna? Studirao, neke sam učio. Ide mu to, talentovan je za strane jezike. Kako se nije zaposlio? Kome treba školovan kadar kad se svi lepo snalaze i sa kursom. A i ko zna da imaš samo kurs, ko te pita danas za diplomu. Odakle si ti kad ne znaš da ovde para vrti gde burgija neće. A ja, para nikad nisam imao dovoljno, a tek za bacanje...
Ovaj stariji pitaš, šta je on studirao? Elektrotehniku. Ne, nisu išli u vojsku. U koju vojsku kad je ukinuta? Ono, bilo bi bolje, da se još više očeliče, ali, eto. Nije se dalo. Neko je bio pametan i odlučio da ukine vojsku, jer, mi smo kao, sad svi pacifisti.
A to, što ne rade, nemaju posao, e to ti je duga priča.
Kome treba mlad čovek koji govori 4 jezika, a završio je i krojački zanat? Zašto je završio i zanat? Da se osposobi da zna da radi nešto i rukama, zlu ne trebalo. Nema mašinu jer nismo imali para da mu je kupimo da bi mogao da bar šije nešto, kod kuće.
 Čak i da je ima, ko danas šije pitam ja tebe? Sve imaš da kupiš kod Kineza i to po cenama za svačiji džep. Da Bog poživi Kineze. Da ih nije ovaj narod bi išao i go i bos.
Jeste, pričam ti omlađem  sinu, a ovaj stariji, on je inženjer, elektrotehnike. On je završio i za električara, za svaki slučaj. Ne, nema posla ni za njega. Struje ima u svim, čak i zabitim selima u našoj zemlji.
Nema kažeš, ima još sela na Pešteru koja nemaju struju? Nisam znao.
Nismo živeli loše. Kako,  pitaš, svi bez stalnog posla, bez para, osim što zaradimo tu i tamo, gde nađemo šta god da odradimo?
Nismo besni. Ne jedemo file minjon, ne pušimo, ne idemo u bioskop i po kafanama, ne oblačimo se u buticima, račune smo plaćali redovno. Ja sam moju decu vaspitao da plate prvo Bogu božje, a caru carevo, a onda ono što pretekne, ostane nama pa delimo. Po prioritetu.
I šta kažeš gos'n novinar, nije ti jasno zašto će sad da mi bude bolje posle ovih poplava i zašto kažem da je dobro i da ih je bilo?
Zato gos'n novinar što ćemo tek sad da zapnemo da radimo svi. I moji sinovi i ja. Treba sve ovo što vidiš da operemo, bacimo, okrečimo, pa da kupimo sve iz početka, jedno po jedno, da se opet skućimo. Za početak, jedan rešo. Dosta. Ako dođe struja moja žena je doktor nauka za kuvanje i domaćinsko spremanje. Ume ona da od dva jaja napravi pet.
Na kraju krajeva, ne mora ni da jedemo mnogo. Za ovih poslednjih pet godina sam se ugojio, a nemam pojma od čega, kažu od stresa, taman će dobro da mi dođe da skinem višak kilograma. A i nije zdravo da se mnogo jede. Znaš da čovek može, a kad treba i mora, da izdrži gladan 40 dana?
Kako ne znaš? Nisi čuo za doktora Brojsa? Dobro, nije baš bio doktor, ali ga ljudi prozvali doktorom jer je gladovanjem izlečio mngo ljudi od najtežih bolesti. 
Kad mogu i bolesni da gladuju, gladovaćemo i mi, ako bude zapelo, a kako vidim, hoće.
Od čega ćemo da kupimo rešo kad nemamo ni pos'o ni pare, pitaš?
Ima da radimo od jutra do sutra, bez predaha. 
Nema odmora dok traje obnova.
A i na radnu akciju ću da ih pošaljem, kad počnu radne akcije, a čujem da hoće. Nek idu nek steknu još obrazovanja i nek se nauče još koječemu. Od viška glava ne boli.
 Nek budu korisni i zajednici. Nek vrate to što su se fraj školovali. 
Kako fraj? Pa obojica su bili redovni đaci i studenti, znači, na budžetu, a to što sam se ja naplaćao pribora i ostalog pratećeg, e to se ne računa. Računa se samo ono što je država uložila u školovanje, a to nije mala stavka kad se poredi njihovo i naše učešće. 
Tako kažu ovi što umeju da računaju, odozgo.
Ne razumeš zašto sam zadovoljan što su bile ove poplave?
E stvarno ti se čudim gos'n novinar, obrazovan čovek, a ne kapira očigledne stvari.
A kako bih ja imao priliku da vidim poplavu uživo, pa ljude koje bujica nosi, pa da čujem tišinu u potopljenom pustom gradu, da vidim amfibije na delu, da dobijem lebac na kanapče, da čujem kako ljudi viču u pomoć, da osetim i bes i nemoć u istom trenutku jer ne mogu da im pomognem, em ih ne vidim, em je voda dubine preko 2m, em ne znam ni odakle glasovi dopiru?
Kako bih znao gos'n novinar da mi je ovaj život koji imam najvažniji od svega što sam stek'o? Šta ima veze što me stigla ona Jevrejska; da Bog da imao, pa nemao!
Kako bih saznao da je ovaj moj život, život ljudi u mojem gradu, život moje dece i neke druge dece najvažniji mojoj državi i da se svim silama trude da nas spasu od pogroma prirode, da nije bilo poplave?
Šta ću ako mi ne pomognu, sad, posle? Ko? Jel država gos'n novinar?
A da tebe pitam ja nešto, može?
A jel mi do sad pomagala država? Jel mi možda ona kupila stan, odškolovala decu, mislim učestvovala u onom, kažu, manjem delu, neophodnih sredstava za školovanje đaka? Jel me država 'lebom rani od kad sam ostao bez posla? Jel mi ona plaća računa?
A jel država napravila sve one nasipe koji su trebali da do poplava ne dođe? Jel uložila možda u održavanje i čišćenje rečnih korita i vododerina koje su neophodne kad bujice krenu? A nije li možda pojela sve pare koje su se od gladnih usta, moje dece i neke druge dece, i svih ljudi u državi odvajali od PDV-a i ostalih prireza i poreza i nameta na vilajet da bi sve to funkcionisalo, ako Bog da, ako zatreba, ili ti zlu ne trebalo? A kao što i sam znaš, zatrebalo je.
E vidiš gos'n novinar, ako i jeste, ja videh svojim očima koliko je.
Kažeš nije država nego vlada, političari koje smo mi birali.
E pa da ti ja kažem gos'n novinar pa da se lepo rastanemo k'o ljudi. Raspričah se ja više no što sam i mislio i želeo, a i ti, nije da nisi bio radoznao.
Državu, vladu, čine ljudi ili neljudi.
E zato sam ja naučio dosta od ove poplave gos'n novinar, a posebno utvrdio onu staru; U se i u svoje kljuse.
Kakvi su mi planovi, pitaš?
Nemam više planova gos'n novinar, jer, ova poplava, ova država, me naučila da, čovek snuje, a Bog određuje, kako kažu naši stari.
Ja ću od sad da maštam, da sanjam, da zamišljam da živim u izobilju i blagostanju u uređenoj državi, u divnom okruženju, u slozi i ljubavi, u raju. Ko zna, možda mi se snovi i ostvare za života. A što ću da radim, sve u šesnaest, a nezaposlen sam. Ima da radim k'o da ću sto godina da živim, a ima da živim, k'o da ću sutra da umrem.
Doduše, imam jedan plan, a to je da nateram ovog mog sina, inženjera da izuči za keramičara. Možda mu se posreći, pa se i zaposli, a možda i daleko dogura.




уторак, 13. мај 2014.

Ako ste baš odlučili da izvadite zub



Ovih poslednjih dana aprila moja dobra prijateljica se intenzivnodružila" sa stomatologom. Usput je, onako zdušno, bogoradila da joj je svega već dosta i preko glave, da bi, po završetku svih intervencija osvanula sa širokim osmehom, lepa i zadovoljna. Ruku na srce, mogla bi ona, da vam iskustveno ispriča sve o boravku u stomatološkoj stolici i svemu što je pregurala zarad očuvanja zdravlja svojih zuba i usta, ali, koliko god bila svesna da je tako što neophodno, isto toliko je, ako ne i više, svesna da bilo šta što je vezano za S od stomatologija, ona više jednostavno ne podnosi.
Ja opet, ne mogu, a da se onako, iztiha, iz prikrajka, ne nasmejem toj njenoj antipatiji prema onome čemu, očigledno, treba da bude zahvalna da je tu gde jeste tj. da ipak ima koliko god svojih zuba, nakon muka koje su je pratile svih ovih godina sa istima. No, nesporno je i to, da je i ona itekako vodila računa o zdravlju istih veoma predano i savesno.
Kao i ona, moja drugarica, mnogi od nas su iskusili potrebu, ali često i neophodnost za sanacijom ili pak za vađenjem zuba. Na žalost, mnogi od nas ipak, ne znaju značaj svojih, rođenih zuba i olako ih se odriču. Postoje ljudi koji mnogo više vole da zub izvade no i samu pomisao da isti mogu da poprave ili da izleče.
Imala sam prilike da čujem gde kažu; Mnogo mi je lakše da izvadim zub nego da se bakćem da ga popravljam, a posle ga opet izvadim.
Ne bih ja da produbljujem mnogo temu, a mogla bih, zašto se kod nas zdravlju usta i zuba, po mom skromnom mišljenju, ne poklanja dovoljno pažnja, kako od samih ljudi, korisnika zdravstvene zaštite, tako na žalost i od strane samih zdravstvenih radnika.
Još uvek postoji nedovoljna informisanost ljudi koliki je značaj zuba kao i koliki je uticaj istih na kompletno zdravlje organizma. Nešto o tome možete pročitati ovde


Osvrnula bih se na pravovaljanu pripremu za ekstrakciju, ili ti vađenje zuba, koja je prilično "popularna" metoda invazivnog lečanja zuba ovde, kod nas.

Tu pre svega mislim na izbor samog pacijenta da često, iz straha od sanacije, popravke zuba, koji naravno može da se leči, ipak pribegava ektrakciji istog.
Nesporno je da stomatolozi ulažu napor da svojim pacijentima objasne značaj i korist svakog zuba, posebno mladima.
No, nesporno je i da se u našem društvu još nije ukazala potreba za uvođenjem predmeta u osnovne , ali i srednje škole, vezanih za očuvanje i unapređenje zdravlja u celini, pa i zuba kao njegovog nedeljivog segmenta.
Ovo se poslednjih godina pojavljuje već kao konkretna i potreba, ali i problem, jer se, na žalost, briga o zdravlju društva u celini, usled nedostatka, kako kažu, finansijskih sredstava, poprilično našla na margini prioriteta brige o građanima ove zemlje.
Otuda tek postoji još veća potreba za uvođenjem određenih predmeta koji bi postepeno mogli da edukuju , ali i osposobe ljude, kako očuvanju svog zdravlja, tako i na samopomoći.
Svi znaju da kao deca imamo dvadeset (20) tzv. mlečnih zuba, koji se kasnije, menjaju i dobijamo stalnih, trideset dva (32) zuba. Međutim mnogi ne znaju da gubitak svakog zuba uspostavlja dodatno, veće opterećenje ostalih zuba.
Svaki naš zub trpi opterećenje od 70 kp (kiloponda). Kada se ovo zna, onda se lako može izračunati koliko je dodatno, uvećano, opterećenje svakog zuba koji je ostao u vilici nakon ekstrakcije obolelog, ili zuba kojeg smo sami odlučili da ga se olako odreknemo, jer nam je tako "lakše".
Osim ovog, često mnogi od nas nerado urade protetsku nadoknadu nedostajućih zuba, sve dok ne dosegnemo zabrinjavajuće stanje zubika i po neku dodatnu otežavajuću "okolnost" kao što je npr. gastritis, ne retko gojaznost i mnoga druga oboljenja, za koja nikada ne bismo rekli da mogu da se pojave, između ostalog i zbog nedostatka zuba, te samim tim poremećaja žvakanja tj. varenja hrane.
Kako ipak spadamo u narod koji rađe vadi obolele zube no što ih leči, nije na odmet da se upoznamo sa nekim preduslovima kako da  samu ekstrakciju zuba prevaziđemo na najbolji mogući način.
   Mnogima se čini da je vađenje, ekstrakcija zuba "laka" intervencija, ali mnogi, na žalost ne znaju da je ekstrakcija zuba spada u tzv. invazione metode lečenja.
Invaziona metoda lečenja je svaka ona metoda kod koje se narušava integritet našeg tela.
Takođe, mnogi imaju predrasude da za ektrakciju zuba ne treba nikakva priprema, a to je velika zabluda.
Po nekad, pre vađenja zuba je neophodno uraditi dodatne preglede, kao što je rentgensko snimanje pojedinačnog zuba, ili cele vilice sa zubikom, tzv. ortopan snimak, koji lekaru stomatologu upotpunjuje dijagnostičku sliku.
Kao i za svaku tzv. krvavu intervenciju, tako i za ekstrakciju zuba pacijent treba da ima određenu psihofizičku pripremu. Sama priprema zavisi od više faktora između ostalog od starosti pacijetna, od stanja njegovog zdravlja u celini, od godišnjeg doba kao i doba dana.
Priprema za ektrakciju zuba nije ista kod male dece, mladih, odraslih ili starih lica.
Pacijenti koji se leče od nekih hroničnih bolesti iziskuju posebnu pripremu usko vezanu za bolest od koje se leče.
Takvim pacijentima se preporučuje, kao pravilo, da na ektrakciju zuba dođu posle obavljenog doručka, sa uredno popijenim lekovima koje su dobili od strane svojih ordinirajućih lekara.
Vađenje zuba kod hroničnih bolesnika se ne preporučuje u poslepodnevnim ili kasnijim satima u toku dana, osim ukoliko to nije hitno indikovana intervencija.
Ovo je uglavnom zbog toga da bi se pratilo stanje pacijenta posle ektrakcije zuba kao i eventualno, produženo krvavljenje posle iste.
Ekstrakcija zuba se obavlja od strane stomatologa ili specijaliste oralne hirurgije uz aplikaciju određene anestezije za svakog pacijenta po naosob.
Nakon same intervencije pacijent dobija uputstva vezana za postupke nakon izvršene ekstrakcije zuba.
Najčešće su ona vezana za ishranu i toaletu usne duplje.
Uglavnom se preporučuje kašasta, lagana ishrana. Savetuje se izbegavanje ljute i kisele hrane sa izbegavanjem žvakanja hrane na strani na kojoj je zub izvađen.
Hrana treba da je umereno temperirana ili hladna.
Takođe, savetuje se da se ektrakciona rana ne ispira nikakvim čajevima ili vodom.
Međutim, takođe se skreće pažnja da se večernja toaleta zuba obavi  sasvim normalno, ali sa blagim i umerenim potezima četkice kroz usnu duplju.
Posebna pažnja se pacijentima skreće na izbegavanje stavljanja ruke, ili maramice na obraz, stranu lica, na kojoj je izvađen zub, kao i da se izbegne spavanje na toj stani stela.
Takođe, pacijentima se preporučuje korišćenje onih sredstava protiv bolova, ukoliko se ukaže potreba za istima, koji u sebi ne sadrže acetilsalicilnu kiselinu.
Skreće se pažnja hroničnim bolesnicima da svoju terapiju uzmu po redosledu.
Kontrolni pregled, ukoliko je to potrebno, određuje lekar stomatolog.
Skoro uvek, po završetku ektrakcije zuba, posebno ako se radi o višestrukom vađenju istih, lekar stomatolog skrene pažnju pacijentu na neophodnost i značaj protetske nadoknade izvađenih zuba.
Nadoknaditi izvađene zube ne znači samo uspostaviti opet zadovoljavajući estetski izgled, već pre svega omogućiti funcionisanje procesa varenja koje počinje još u ustima.
Ipak, svi koji rade u stomatologiji, uvek će vam preporučiti da čuvate svoje prave zube, najduže što možete i da vađenju zuba pribegnete samo onda kada je to zaista neophodno i zdravstveno opravdano.
Ukoliko ikada budete u takvoj situaciji ovi redovi će vam možda pomoći da kroz sve to prođete na lakši način.

Ipak, autor ovih redova vam najtoplije preporučuje, da učinite sve, i više od tog, da što duže sačuvate zdravlje svojih zuba jer njih nikada ne mogu potpuno zameniti, oni veštački, protetski nadoknađeni, koje u šali nazivam "stalni zubi".