уторак, 27. јануар 2015.

Odlazak u budućnost



Nije trebalo da dolazim ovde. Opet sam bio brzoplet i odreagovao impulsivno i evo, sad je greška došla da mi naplati svoj danak. Smučilo mi se da po ko zna koji put, zbog sopstvenog kukavičluka, dolazim u ovakve situacije.
Ovakve misli su se u kovitlacu smenjivale u glavi čoveka koji je lagano usporavao i pogledavši još jednom u retrovizor polako zaustavio auto na ukraštanju puta kojim je on vozio, sa jednim sporednim, kolskim putem koji je iznikao niotkuda.
Ruke su mu ostale na volanu, stisnute, u grču, a onda je i glavu umornim pokretom spustio preko njih. Disao je ubrzano, a srce mu je lupalo nekim potmulim zvukom. Očni kapci su mu bili zatvoreni, ali su se jabučice ispod pomerale nekako nemirno i isprekidano. Videlo se da je veoma uzrujan nečim. Onda je odjednom duboko uzdahnuo, jednom, zatim još jednom i lagao počeo da podiže glavu. Činilo se da jedva ima snage da uradi tako jednostavan pokret, da podigne glavu.
Čovek koji je sedeo za volanom limuzine bio je srednjih godina, crnokos, sa izrazito prodornim kestenjastim očima ispod gustih obrva koje su, kako se njegovo lice povremeno grčilo od promene raspoloženja koje je kolalo njegovim telo, menjale svoj oblik.
U jednom momentu je ličio na pajaca, onog tužnog Pjeroa, da bi u sledećm, poprimile oblik ljutitog Karabasa, a zatim bi se smirile vrativši se u svoj, najverovatnije prirodni oblik, blago povijenog luka.
Lice mu je bilo mladoliko, sa tek po nekom borom ljuticom, u predelu usana, ali i sa redom bora smejalica koje su se onako sitne, skutrile u uglovima oba oka.
Bacio je brz pogled oko sebe. Podne je odavno prošlo i videlo se da se dan bliži izmaku. Bila je pozna jesen. Kraj mu je bio potpuno nepoznat. Levo i desno, kao i iza njega širila se bilogorična šuma.
Kako to da nije primetio da put prolazi kroz šumu, zapitao se?
Ispred njega pucao je pogled na ravnicu i ogolela polja sa razbacanim senkama šipražja, ili možda suve šaši? Još dalje, sa desne strane, skoro na liniji horizonta, izvirivao je toranj.
Mora da je seoska crkva, ili neki usamljeni, stari dvorac, mislio je.
Kako bilo, očito je da sam se izgubio. Sišao sam sa glavnom puta na pogrešnom skretanju.
Dohvatio je auto kartu sa sedišta pored sebe i otvorio je hitrim pokretima.
Ako ne požurim da se iskobeljam odavde, a gde sam, nemam pojma, uhvatiće me mrak. To nikako ne bi valjalo, posebno jer se vidi da iz daljine dolazi sumaglica, preteča magle, a ja sam alergičan na vlagu. Kao da je hteo to i da potvrdi snažno je kinuo. E samo mi je ovo trebalo, pomislio je dok je tražio maramicu u džepu. Nisam siguran jesam li u žurbi poneo svoj lek protiv alergije, a nisam siguran ni da bi mi to baš u ovoj vukojebini i pomoglo, sad već ljut, na samog sebe, čovek je razmišljao dok je širio auto kartu i gledao na njoj mesto svoje trenutne pozicije.
Nije ni trebalo da se izvlačim kao lopov iz svega. Stan je moj, a ja sam uzeo tek jednu omanju torbu sa neophodnim stvarima.
I kako sam samo zamislio da započnem svoj život iz početka, sam, negde, bilo gde, kukavički bežeći od svog dosadašnjeg života i bez objašnjenja?
Bože, zar je trebalo da se izgubim da bih shvatio da sam kukavica? Ja, nosilac crnog pojasa, sedmog dana u karateu. E, da mi je to neko rekao u lice, pljunuo bih ga. A bio bi u pravu, sad tek vidim.
Zar nije trebalo da lepo sednemo, opet, kao ljudi, valjda jesmo ljudi i da se ispričamo, polako, bez srdžbe, zarad svih ovih godina koje smo zajedno podelili, živeli, disali jedno pored drugog i jedno za drugo?

A ne ovako, kao što sam uradio, da podvijem rep i samo da odem.
Mogao sam joj još jednom lepo objasniti da smo oboje prestali da se volimo, ali da nismo hteli to da priznamo ni sebi, a ni onom drugom.
Ona nije nikako mogla da prihvati surovu stvarnost da smo negde usput, dok smo gradili svoje karijere, izgubili ljubav i strast, da smo umesto ljubavnika postali dobri prijatelji. Da se volimo i dalje, ali ne onom ljubavlju koja nas je spojila, da to nije dovoljno da bismo nastavili dalje zajedno.
Meni bar nije bilo dovoljno. Nije više bilo uzbuđenja. Ona više za mene nije bila tvrđava koju treba osvajati, jer sam je već osvojio. Ona nije više bila moj izazov, a meni treba izazov, kao podstrek, kao motivacija da sam živ, da nekom trebam, da me neko hoće, želi. Ona me viže nije želela, ona me je imala, posedovala, bila sigurna u mene.
Sve je izgubilo svoj smisao kad sam shvatio da ne želim da se i zvanično venčamo. Ona je pritiskala, a ne znam zašto. O tome nismo nikad razgovarali. Venčanje nije bilo nikad ni u pitanju, ni u planu.
Ne, nisam ja bežao od obaveza, ili jesam? Ne volim kada me neko sili da uradim stvari mimo svojih osećanja, a ja sam, na žalost, shvatio, da sam odavno prestao da je volim i da mi je postala ustaljena, dobra navika. Kao udobne filcane papuče, kao moja fotelja za koju je znala da mi kaže da svakog dana sve više poprima moj oblik. Sad, da li je trebalo da i dalje živim sa nekim jer mi je udobno u tom odnosu? Shvatio sam da to nije to. Jedno je kad te za nekog vezuje ljubav, a drugo je kad te za njega vezuje sigurnost i udobnost.
Pa i deca, počela je stalno da priča o njima. Eto, Pera, Mika, Laza imaju već dvoje dece, šta je sa nama, šta mi čekamo, malo li nam je para, malo li smo prošli, videli, red je da i mi proširimo porodicu?!
Koju porodicu? Mi smo bili par, ne porodica. E tu mi je pukla trpka i rekao sam joj sve.
Jeste mi bilo strašno teško gledajući njeno lice koje je menjalo boju od pepeljastosive do blede, čak sam mislio da će se u jednom momentu onesvestiti, skočio sam, doneo joj čašu vode, ali morao sam da budem grub. Znam da sam bio grub jer istina ne može skoro nikad da se kaže na lep način, posebno ne onom kojeg si nekad voleo, kojeg i dalje voliš, ali ne onim žarom koji te pali, koji te uvek greje. Voliš ga, ali to nije dovoljno da sa njim želiš da ostariš i da sa njim imaš decu, osnuješ porodicu, jer to je ljubav prema najboljem prijatelju, koji te zna kao zlu paru, ali ne i ljubav muškarca prema ženi. Ona nije htela da prihvati da je više ne volim kao ženu.
Nije bila kriva za to, ni malo. Nisam ni ja. Jednostavno je nestala, ta ljubav koja nas je palila oboje, na početku, koja nam je davala vetar u leđa da idemo dalje dok su godine neosetno klizile i vreme nas gazilo, a da mi toga čak nismo bili ni svesni.
I eto, sad sam tu gde sam. Sa jednom torbom u kojoj su neke moje stvari, a koju sam spakovao davno još pre tog poslednjeg, ko zna kojeg po redu razgovora na istu temu, nas i našeg odnosa. Ona nije znala da sam se spremao da odem od nje, iz tog stana kojeg smo zajednički delili, a koji je bio moj i koji sam bio spreman da joj ostavim, samo da opet budem slobodan, bez nje.
Ja nisam bio njeno vlasništvo i nije mi jasno da to nije shvatila svih ovih godina. Kako to da nisam primetio da me je upravo tako doživljavala. Uvek i svuda je govorila moj čovek, moj M, moj dragi, moj ljubljeni, moj, pa moj.
Ni sam ne znam koliko sam svoj, a ne njen, ali ne, ona je smatrala da sam njen, isključivo.
Ja sam to tako doživljavao.
Uh, koliko zbrkanih misli, a ukoliko ne požurim..
Pogledao je opet u ravnicu ispred sebe, a onda je ugledao jednu priliku koja se kretala lagano drumom, sa identične strane na kojoj je bio njegov auto.
Lagano je upalio motor i krenuo dalje. Približavajući se prilici na drumu shvatio je da je to devojka, autostoper. Držala je u spuštenoj ruci jednu kartonsku “ploču” sa skraćenim natpisom nekog mesta, dok je drugom rukom pridržavala jedan oveći ranac na leđima. Sad je i ona njega videla jer je hitro podigla natpis.
Dobro je. Možda mi ona, autostoperka,  pomogne da se vratim na pravi put, pomislio je čovek za volanom i malo dodao gas.
Treba da požurim, život ne čeka, a ja hoću da sve počnem ponovo, ispočetka, na jedan bolji, nadam se i lepši način. 
 Nadam se da će i ona živeti mnogo bolje bez mene, razmišljao je čovek lagano zaustavljajući auto kraj puta, sklanjajući autokartu sa sedišta pokraj sebe i otvarajući vrata automobila sa te strane da primi autospoterku u njega.



петак, 23. јануар 2015.

Prazan pogled umesto iskrica u oku




Prvi put su otišli na pregled u dispanzer za mentalno zdravlje,  u jedan  od domova zdravlja. Iz više opravdanih razloga su želeli da on nastavi lečenje u takvom jednom dispanzeru. Stigli su na zakazan, prvi pregled mnogo ranije. Ušli su odmah u ordinaciju, bez dužeg čekanja.
Specijalista je pažljivo pročitala sve prethodne nalaze, a zatim je započela sa pregledom pacijenta, uzimanjem anamnestičkih podataka.

  • Koliko imate godina? Usledio je kratak odgovor.
  • Jeste li oženjeni? Valjda je od žene koja je došla sa njim u pratnji pomislila da je u najmanju ruku gerontodomaćica jer je odmah, ne sačekavši odgovor na pitanje, ali, shvativši da je pogrešila, usledilo novo pitanje.
  • Koliko imate dece? Opet kratak odgovor.
  • Kako se osećate? Bezvoljno, stigao je odgovor.
  • Jel šetate? Ne šetam, opet kratak odgovor.
  • Morate da šetate. Ukoliko je loše vreme onda u kući, bar 2x po 500 koraka, da bi vam cirkulacija ruku i nogu bila bolja.
  • Nastavljamo sa istom terapijom i videćemo se za dva meseca na kontroli. Doviđenja.
Ovako je izgledao prvi pregled pacijenta kod lekara specijaliste neuropsihijatra. Istini za volju, treba reći da je to u suštini bio kontrolni pregled jer se on već lečio kod kliničkog neuropsihijatra, ali, takođe treba naglasiti da se prvi put susreo sa novim lekarem i da je ovaj pregled bio kod istog prvi.
U najmanju ruku sam bila zbunjena po saznanju da se ovako odigravao jedan prvi pregled, imajući u vidu značaj profesionalno vođenog intervjua sa ciljem uzimanja anamneze, a opet, sa ciljem, da se donesu ispravni zaključci i smernice za početak ili nastavak lečenja.
Međutim, ima li ovaj pregled sličnosti sa ovim ovde navedenim, procenite sami.
A koliko još juče, mi se po glavi motala jedna ideja, pre bi se čak moglo reći i konstatacija, koja, naravno, ne isključuje ni mene samu. Naime, mišljenja sam da bi u ovoj našoj zemlji trebalo uvesti, kao obavezan, sistematski pregled kod psihijatra. Kao što postoje obavezni sitematski pregledi u pedijatriji, i ginekologiji kao i u stomatologiji za decu i omladinu. Dobro, znam da su to obavezni vidovi zdravstvene zaštite, koji su pre svega obuhvaćeni preventivom, ali, iako znam da je preventiva skuplja metoda očuvanja zdravlja, isto tako znam da kurativa enormno mnogo košta i ostavlja nesagledive posledice po društvo, često u celini.
Šta meni treba da se zamlaćujem ovakvim mislima? Prvo, često kažem, jednom zdravstveni radnik, uvek zdravstveni radnik, naravno, pod uslovom da voliš ljude i profesiju kojom se baviš, ili si se bavio, jer je to osnovni i glavni preduslov da bi ti palo na pamet da je, između ostalog, neophodno uvesti sistematski pregled kod lekara psihijatra.
Svedoci smo, svih ovih poslednjih dana, godina čak, da se u ljude na ovim prostorima uvukla bezvoljnost, beznađe, strah, a sve su to dobri preduslovi i okidač za neke od psihijatrijskih oboljenja.
Iako smo poslednjih decenija zatrpavani raznoraznim metodama po sistemu DIY ( uradi sam) lečenja, raznih životnih nepredviđenih, ružnih ili teških situacija, ipak, koliko god se čovek, pa i višestruko obrazovan i načitan na tu temu trudio da ih sve savlada i prevaziđe, sve to ide vrlo teško.
Jeste najveći razlog tome, perzistiranje problema koji se dešavaju u našem drušvu kao i nepredviđene dodatne poteškoće tipa; teške elementarne nepogode, pogrešno izabrana vodeća garnitura zemlje, nezainteresovanost pojedinaca, čak i većine za sopstveni rast i obrazovanje i dalje po završetku školovanja, opadanje solidnog zdravlja pojedinca, ali i većeg dela stanovništva.. 
 Hteli mi  da priznamo ili ne, pomoć stručnjaka je neohodna. U svim ovim slučajevima od nemerljivog značaja je pomoć lekara specijaliste neuropsihijatra, ali i psihologa.
Koliko bi samo porodica srećnije živelo, bez nasilja, koliko bi se manje delikvencije i kriminogenih radnji dešavalo kod nas, pa čak i u svetu kad bi se o mentalnom zdravlju vodila veća briga no što je to slučaj.
Na žalost, teško da će se ikad ostvariti moja ideja, jer nekako imam utisak da je neka sveopšta deprimiranost i apatija zahvatila i stručnjake, koji su se opredelili da pomažu i leče obolele, posebno obolele od psihijatrijskih bolesti.
Kako će onda bolesni da izađu iz stanja apatije? Kako će onda njihovi najbliži da smognu snage da im pomognu da se sa bolešću nose ili da je savladaju? Kako će zdravi ljudi da pobede beznađe, sopstvenu apatiju i bezvoljnost koja caruje uveliko u našem društvu, ako je tome podlegao neko ko je iz struke koja treba da uputi, usmeri običan svet kako da se izbore sa svim tim?
Sećam se, davne 1970. godine jedan od onda, ali i sad, uvaženih, svetskih imena, utemeljivač moderne kardiohirurgije, doktor Majkl Debejki, je na kongresu kardiologa u Dubrovniku rekao, da svaka diploma iz medicinskih nauka mora da se ponovno verifikuje posle 5 godina bavljenja kliničke ili radne prakse (moja slobodna interpretacija, ali ne i neistinita).
Pri tom, on je sasvim sigurno mislio na, kako bismo to danas rekli, edukaciju edukatora, a zarad pružanja potpunijih, kvalitetnijih, primerenih svakoj jedinci po naosob, usluga iz oblasti medicine, a sa ciljem očuvanja i unapređenja celokupnog zdravlja ili lečenja istog, ukoliko je ono narušeno.
Ako se zna da je zdravlje stanje fizičkog, psihičkog i socijalnog bogatstva uz potpuno odsustvo invaliditeta, što je složićete se ideal koji je danas postao nedostižan i ako se zna da, ukoliko je jedan čovek bolestan, da pored njega trpe bar najmanje još dve osobe, onda se još kako treba da shvati koliki je značaj uvođenja preventivnih psihijatrijskih sistematskih pregleda celokupnog našeg drušva.
Imajući u vidu da i psiholozi itekako mogu da svojom stručnošću doprinesu smanjenju mentalne problematike jednog društva, mišljenja sam da ih treba uključiti u sve ovo potpuno, jer će na najbolji mogući način osposobiti ljude mehanizmima, koji bi im pomogli da savladaju situacione životne probleme kojima smo poslednjih godina, pa i decenija, svi izloženi u nepoznato velikom broju.
Ljudima sa ovih prostora je stručna pomoć već odavno vrlo i preko potrebna, jer svi znamo šta je sve protutnjalo preko ove zemlje u poslednjih, bezmalo tri decenije. Nikad nije kasno da se započne sa uklanjanjem posledica, čak i sa posledicama vrlo rđavog metalnog zdravlja našeg društva, a poteškoće koje bi se javljale tokom procesa rada na tome, rešavale bi se u hodu, shodno utvrđenim problemima.
Važno je početi, bar uvođenjem skrining metoda, iako mislim da su obavezni sistematski pregledi,  dalekosežno gledajući,  bolje rešenje.


Pitam se, koliko je država u kojoj živim uopšte zainteresovana da joj građani sačuvaju mentalno zdravlje? Po svemu sudeći do sad, veoma malo, ili nimalo, jer ljudi koje srećem na ulici imaju sve prazniji pogled.

недеља, 18. јануар 2015.

#PlaninskePrice - Odoh u planine




Ukoliko bih se osvrnula na pojedina moja nekadašnja iskustva sa pohodima u planine moje ondašnje domovine, sve je obećavalo da ih nikad ne zavolim. Na planine mislim, jer, sankanje na obroncima Kopaonika završilo se u hladnoj, zaleđenoj Rasini.
Na Divčibarama sam upala u jednu rupu u snegu, do kuka, da mi je jedna noga, ostala pod pravim uglom na snežnoj površini, druga u toj, bunar rupi. Kako se iskobeljah, sa iscepanim pantalonama do struka, ni sad ne znam.
Sećam se, planinski drum, visina, vrh jelki kraj puta u nivou kolovozne trake, planina Romanija i nepogoda iz vedra neba, takva, da smo morali da se zaustavimo, jer je kiša bila toliko jaka da je brisači nisu mogli obrisati, grmelo je i sevale su munje kao da je došao sudnji dan, bilo je mračno kao u rogu, a bio je dan i mi, u faradejevom kavezu našeg renoa peglice, na putu ka Sarajevu. Tad sam se mislila; sad si me videla Romanijo i nikad više. Ko da voli planinu koja je takve ćudi da te u po bela dana časti takvim nezaboravnim “užitkom” u kojem su samo medvedi falili.
Planina Biokovo
A tek Biokovo, mi klinci, željni avanture i naši pionirski predvodnici kršni momci sa difa. Malo im bilo da nas nauče da plivamo, nego ajd, Biokovu u pohode. Penji se, na najviši vrh iznad Čaklji. Onda je to bilo seoce, južno od Podgore. Društvo nam pravili lokalni momci, dečaci. Jedan, Darko, dečak sa prelepim zelenim očima, bio je moj vodič. Ispreskakala sam više kamenih zidova , koji su bili ograde vinograda, nego ikad do tad, a i od tad. Umalo ne stadoh na jednu zmiju, koja se sunčala ispod jednog od njih. Na svu sreću, Darko je bio moja senka, čuvar i tako se popeh na tu biokovsku guduru, prva, od devojčica. Vredelo je. Pogled je bio nezaboravan kao što je i Darko, koji je najzaslužniji za tu moju prvu, pravu planinarsku avanturu ostao takođe nezaboravan.
Zaljubih se u Zlatibor, ima tome, kako vreme leti, već bez malo 30 godina. Svako malo, čim mi se džepovi napune malo više, odem da “obiđem” obronke Zlatibora i da istražim i vidim sve ono što još nisam, a ima tog još dosta.

 Plava pavit - Celematis Jakmanii
Suva Planina i selo Oreovac, nedaleko od Bele Palanke, na  njenim obroncima,  kad bi znali mogli bi priče da ispričaju o miru koji čovek oseti samo kad baci pogled na Trem. Bez prestanka bi mogli da orate, kako lokalni stanovnici kažu za pričanje, o lepoti jednog planinskog “budžaka” po imenu Propak, u koji se ulazi preskačući prirodnu ogradu od stena, a gde pukne livada šćućurena između visokih stenovitih gromada obraslih bilogoričnim stablima, dok se u travi livade rasprostrle šumske jagode, miomirisni čubar, majkina dušica i druge lekovite travke, al ove najviše mirišu, o Spomen česmi Ćunac, gde ti pogled bludi preko livada i nebo pukne u svom svome plavetnilu u zagrljaju sa planinskim visovima, o mestu zvanom Livađe, gde raste jedna od mnogih divljih trešanja čiji su plodovi slatki toliko da ti se usnice lepe jedna o drugu, a u obližnjem potoku daždevnjaci se skrivaju u velikom broju, o šumskoj, planinskoj stazi koja vodi ka selu Šljivovik i Šljivovićkom visu, gde se mogu videti paviti sa plavim cvetovima, poznati kao Clematis Jakmanii, obavijena o stabla ruja, cerića ili bukve..
Skrasih se ja, mirno, u jednom selu u ravnici. Čak i putovanje u njega zovem, putovanjem u mir. Džaba. Sanjam planine, a nisam planinar. Sanjam da odem i da vidim Goliju, Javor, Midžor, Staru palninu, Zlatar... Šta ću. Namamile me sve do jedne samo jednim bačenim pogledom na njih iz Ivanjice, Temske, puta ka Knjaževcu, sa Zlatarskog jezera.

Planina Javor
Ne vredi i što me Romanija negostoljubivo upoznala i upozorila na nepredvidljive planinske ćudi. U meni i dalje opstaje želja da ih vidim i ispešačim bar, što više, jer, planinar da budem, sad, u mojim silaznim godinama, teško da mogu biti. Ipak, biljober, planinar pešak, zašto da ne.
Na samu pomisao da idem planini u pohode, proradi mi “centar za kardio vežbe”, a to je za zdravlje u celini dobro.
Nema zdravije rekreacije od pešačenja planinskim stazama.
Eto, imam u vidu da kad sledeći put odem u Soko Banju, potražim planinare iz lokalnog planinarskog društva i da pokušam da se dokopam vrha Rtnja.
Jesam li vam već rekla da sam se čak bila zagrejala da idem da vidim Kilimandžaro?
Išle neke Dankinje, njih 8, drugarice, sve osmislile same i sprovele u delo sa lokalnim vodičima. Zapisale sve fotografski, ostavile deci i sebi u sećanje, a sve bile moje ispisnice, preko 60 leta.
Pa šta, kad su mogle i one što ne bih i ja, mislila sam se, kad sam pročitala reportažu o njihovom penjanju na Kilimandžaro?
E, ali setih se da ovde, u ovoj mojoj zemlji Srbiji ima još mnogo planina i planinica koje moja noga nije pohodila, a moje oči još videle nisu.
One gore, koje okrznuh samo pogledom, nek budu samo početak mojih novih avantura, a sve ima da ovekovečim jednim tekstom, koliko da se zna, da se nisam šalila.
Pa i ne šalim se, jer, kad donesem odluku, počnem da radim na njenom ostvarivanju.
Zato, planine, eto mene s lastama vama u pohode. Koja će biti prva, nek ostane tajna. Za sad.

PS: Ovaj tekst je napisan inspirisan velikom akcijom #PlaninskePrice Turističke organizacije Srbije
Slike su preuzete sa Google pretraživača :)



недеља, 11. јануар 2015.

Zvocam po ulicama






Zvocanje, čantranje, bogoradanje..Tražila sam termin, u rečniku čuvenog Vujaklije, koji bi mogao najslikovitije da objasni ove slične pojmove čija suština, po meni, ustvari odgovara neprestanom izlivu i ponavljanju reči na jednu temu i skoro uvek, sa prvim ciljem, da nekome te iste reči jednom za svagda dopru u glavu i da se tamo zadrže, a sa drugim ciljem, da taj neko promeni svoj vremenski dugo izražen model ponašanja, koji osobi koja zvoca, ne odgovara ni pod razno.
Znači, zvocanje, neko bi zaključio, je svrsishodno jer ima pozitivnu nameru. No, taj zaključak bi izveo onaj ko pribegava istom, stalno ili povremeno, u zavisnosti od identičnih i iritirajućih životnih situacija vezanih za pojedinca ili za društvo. Nisam baš sasvim sigurna da bi isto tako, odobravajuće, reagovao onaj kome je zvocanje i upućeno, posebno ako se, kako već rekoh, ponavlja s vremena na vreme. Ume to da ide na živce, to, zvocanje, čantranje, bogoradanje, kako onome kome je upućemo, tako, čak više, onome koji to radi, mislim, onome ko zvoca.
Jer, onaj ko zvoca, u početku to radi zato što je onaj, sa kim je na određenu temu obavio razgovor, pa su se kao oko svega dogovorili, prekršio dogovor. E, al ne lezi vraže. Onaj, drugi, je to zaboravio, slučajno, jer, ako se ponovi više od jednog puta, onda jeste namerno i po sistemu; pas laje vetar nosi, seri, seri moj golube beli, samo se ti nadaj, nisam ja iz tog filma pa da mi ti soliš pamet i još mnogo sličnih u sebi mislećih “mudrih” sentenci kojima sebi opravdava sa nastavljanjem onih radnji, koje onom prvom idu na živce do bola, dok, njemu sasvim odgovaraju, ali je, eto, zarad mira, napravio dogovor, sa namerom, o zaboraviće ona/on to. Ali, ona, najčešće, nije zaboravila to i..eto zvocanja, čantranja, bogoradanja.
Uhvatim sebe, kako, ponovo, zvocam sve u šesnaest, pre neki dan, a taman sam mislila da sam sebe operisala od te ružne navike, al, demantovah se u sekundi.
Ma znate sigurno, doživeli ste to isto, jedno mali “milion” puta, kad hoćete da kupite jedno, a oni vam uvale rog za sveću. Pisala sam već na tu temu, nešto slično.
Uđem ja pre neki dan da u jedan od naših vodećih marketa da kupim pileću džigericu na delu gde se prodaje meso. Znam da uvek imaju svežu i bar jednom nedeljno kupim iznutrice, čitaj, samo pileću džigericu, koja spada u iznutrice. I sve bi bilo u redu samo da se Vlasi nisu dosetili. Bar da jesu Vlasi, al nisu, već su, što bi rekli naši, Lale, dođoši, Belgijanci, a već naučili da muljaju po naški.
Kupovala sam ja kod njih stalno pomenuti artikl i sve je bilo u redu, do skoro. Više nije jer su, kao što su oni, koje su i kupili, počeli da mešaju iznutrice, u ovom slučaju, pileća srca i džigericu. Tako, tražiš džigericu, ali dobiješ gemišt, a nisi to ni hteo ni tražio. I onda ispadne da u pola kile tog što si kupio, dobiješ 300g pilećih srca, a samo 200g džigerice tačnije 4 i po komada, jer, srce je teže, ali žilavije, pa i da si Džejmi Oliver glavom i bradom ne možeš da spremiš to zajedno i da bude meko ko duša, jer, već pomenuta srca su žilava. Mada, to ovom gore pomenutom, DŽ. O. ne bi ni smetalo jer on obožava živo meso, u šta sam se uverila gledajući ga dugi niz godina na TV ekranu, a ja opet, ni pod razno ne jedem živo meso iz mnogih razloga, što ovde nije sad tema, a može jednom da bude.

Tako shvatim da su ponovo od mene napravili ovcu, a već sam nebrojeno puta napomenula, rekla, kazala, izgovorila, napisala da sam ja ovca samo kad ja to hoću da budem, a ne zato što neko misli da ja to jesam.
Istine radi, desilo mi se to mnogo puta do sad. Međutim, ako sebi dozvolim da mi se ista stvar dešava skoro pa permanentno, onda zaista i treba da se zamislim, jesam li ja ipak ovca?
Šta sad? Imam problem, koji zvocanjem, čantranjem, bogoradanjem neću nikad da rešim, jer se ta metoda rešavanja problema tokom mojih godina življenja pokazala kao potpuno neefikasna. Out.
Da kažem mesaru koji radi na tim poslovima, to je kao da sam kazala mome pokojnom dedi da mi sredi problem. Ispada da je bolja metoda bila ona koju je primenio onaj seljak iz priče u cara Trajana, jer priču svi danas znaju, al opet, nisu ista vremena.
Nisam probala da podnesem pismeni podnesak, žalbu, na to bezobrazno zavlačenje ruke u moj džep i prodavanje onog što ja ne želim da kupim đuture, već posebno, ako hoću, a i ne znam kome bih to trebalo da prosledim, što me opet, ne opravdava od tog da nisam ni pokušala. Nekako, sve se nešto mislim, negativno naravno, jer, sva dosadašnja iskustva govore da bi tako i bilo, ko bi pa i čitao tu žalbu u kojoj jedna “dokona” penzionerka jariće krsti, pa sad hoće i u poslovnu Delhaze politiku da se umeša? Ma nemoj, možda bi htela da postane poznata, kao Don Kihot?
A što nisi to lepo vratila kad si videla da je pomešano? Ko te tuk'o po ušima da to i kupiš kad imaš opciju; ne hvala, predomislila sam se?
Znam ja ko mi nije dao da to vratim. Ja sama i moje razmišljanje, uvek, o osećanjima drugih pre no o mojim i moja želja da uvek budem dobra jer kad sam dobra onda će me svi voleti. Kao da svi pa mora da me vole. Uostalom, to čak i ne postoji. To, da te svi vole, ni u bajkama, a ne u stvarnom životu.
Tako, idem i gunđam ulicom, jer, da, da, nađoh u Vujaklijinom rečniku izraz za čantranje, a to je, ni manje ni više gunđanje. Nisam prestajala do kuće, da zvocam, zbog svega, a najviše zbog sebe, jer sam opet manifestovala sopstvenu slabost u trenucima kada je trebalo da budem snažna i da kažem; Ne, to nisam tražila!
Čantram, bogoradam gunđam, od volje vam jer bi meni malčice lakše. Pustih u etar sve negativne emocije koju je ponovljena prevara moje pameti izazvana od strane onih koji imaju više od mene, al, treba im to moje malo, naše malo, da bi imali još više. Da me neko slušao, možda bi pomislio, ova je prolupala, priča sama sa sobom, ulicom.
E, ali ne znaju oni, da ja pričam sa jednom pametnom ženom koja dozvoljava da je godinama prave ovcom, siromašniji od nje. Duhom siromašniji.
Pa koja ti je sad to satisfakcija da zvocaš i da ne rešavaš stvar, opet bi se neko upitao, možda?
Nema satisfakcije. Nije lakše jer, problem ostaje.
Znam ja da je problem sistemski, kao što i oni znaju da sva mesa imaju kategoriju, a kategorije imaju različite cene, kao što znam da promene počinju od mene, ali, jedna lasta ne čini proleće, te tako ni ja sama ne mogu da rešim ovaj, za neke mali problem. Samo, od malih, nerešenih problema, nastaju veliki, a zvocanje, čantranje, bogoradanje, gunđanje, kao vid rešavanja problema, ne donosi rešenje istih, časna reč.
No, reći ne u pojedinim trenucima, kada je to kao rešenje neophodno, jeste rešenje.
Briga njih za moje zvocanje, ali mene jeste briga jer, da nije bilo ove male životne demonstracije od pre nekoliko dana, ne bih shvatila da sam ponovo napravila pogrešan izbor.
Šta, sram me bilo?
Sama pala, sama se ubila. Šta ću kad sam ponavljač, al ne odustajem, da učim i da se menjam. Možda jednom i ispadnem baš onako, kako i treba.
Samo, ne bih da zvocam već da delam.



четвртак, 01. јануар 2015.

Dalmacijo, željo..




Pričam, ovih dana sa jednom prijateljicom šta bi poželela u ovoj Novoj, 2015. godini? Ima li nečeg što joj se nije ostvarilo od želja, a želela bi da joj se ostvari u njoj?
U dahu je započela svoju priču, ispovest.
- Kažu da čovek ima milion želja, ali samo jednu kad se razboli. Takođe kažu, da je bunar želja nepresušan, što i jeste tačno, glede iskustva i mojih sećanja. Taman završimo sa ostvarenjem jedne želje, kad, evo je, stiže nova, potpuno drugačija, sveža. Jedna ostvarena želja odmah rađa novu.
Mnoge su mi se želje ispunile, neke i nisu, ali, verujem da ih nisam dovoljno snažno želela i očekivala.
Među nekim “starim” željama, evo, već godinama tinja jedna neostvarena, ukočena u samoj želji.
Imali smo prijatelje. Kažem imali, jer ne znam imamo li ih još. Znam samo da se nismo videli, sad već, dugih, 25 godina, četvrt veka. Skoro isto toliko dugo smo bili prijatelji.
Nismo prekinuli prijateljstvo, nikad. Rat je to uradio umesto nas. Onaj strašni, najgori, građanski, kad i brat bratu postane neprijatelj, a nekmoli prijatelj prijatelju.
Mi nismo ratovali između sebe, ali drugi su to uradili umesto nas.
Nama nikad nisu bila bitna naša opredeljenja bilo koje vrste. Istini za volju, nismo bili iste nacije i nismo se krstili istom rukom, ali to su bile jedine, nazovi razlike među nama.
Kad im je zatrebala krv, dali smo je. Kad im je zatrebala pomoć, pružili smo im.
Mi smo odlazili kod njih u leto, oni kod nas za prvomajske praznične dane i obavezno za doček Nove Godine. Mnogo puta su uživali u belini snežnog pokrivača u toj noći, jer, sneg je kod njih, onda, bio ređa pojava. Zato se pred doček svake Nove Godine intenzivno vraćaju sećanja na njih, na vreme koje je prošlo.
Imali smo decu istog uzrasta. Sin im je bio mlađi od naše ćerke šest meseci, a devojčica starija od našeg sina, isto toliko. Nosili su ista imena, po jednom kralju iz njihovih krajeva.
Sećam se da je ona, slatka mala devojčica sa kraljevskim imenom, naučila mog sina da kaže slovo Ž i slovo R.
On se, svakoga dana posebno radovao odlasku na plažu. Šetao bi dvorištem i neprestano, kao navijena ploča izgovarao; Idemo na mole, idemo na plazu.
 Onda je jednom ona odlučila da ga prekine rekavši mu da nije tako. Strogo gledajući ga rekla mu je; Idemo na morrre i idemo na plažžžu.
Moj mali dečko se postideo i zaćutao. Ćutao je i sve vreme dok smo pešačili do plaže, a onda je iznenada, ugledavši more u dahu izgovorio; Stigli smo na morrre, stigli smo na plažžžu, veselo poskakivajući. Bilo mu je tri godine.
Mora da je u svojoj maloj glavi uz put, dok smo išli ka plaži, a put je bio dugačak, vežbao i.. eto. Prelomio je preko jezika slova koja nije znao. Zahvaljujući njoj, maloj devojčici sa kraljevskim imenom.
Oni, naši prijatelji su živeli u Dalmaciji, mi u prestonici. Ipak, živeli smo u jednoj zemlji. Poštovali se, verujem i da smo se voleli. Bar mi smo njih voleli.
E baš mi oni nedostaju i to mnogo, svih ovih godina, posebno, pred doček Nove Godine.
O njima, skoro sve znam, iako se nismo videli. Trudila sam se da saznam, a i život se pobrine da ti podari informacije, onako, rekli bi slučajno, a nije.
Kada je počeo taj ogavni rat zvala sam ih telefonom ne bih li saznala jesu li dobro, treba li im što god?
Moja posestrima, kako smo se zvale, bi mi uvek “pokazivala” preko telefonske slušalice kako su dobro.
Raspuklim, gorkim glasom bi rekla; Slušaj kako smo dobro. Opet nas granatiraju od Benkovca.
Prošlo je mnogo vremena, a da ništa nisam znala o njima, a onda je stiglo jedno pismo iz jednog slavonskog grada. Ona je pisala o svemu, o strahovima, o brizi, o nemaštini. Eto, kaže, i pismo je poslala preko rodice koja je išla na jednu feštu u taj slavonski grad, jer ne sme od kuće.
Shvatila sam i razumela koliko mora da im je teško i teskobno.
Shvatila sam i poruku napisanu između redova; Nemoj da nas zoveš, nemoj da nam pišeš. Bila sam strašno potresena i tužna.
Počeli su da dolaze izbeglice iz tih krajeva. Ljudi, svih genaracija, sa teškim bolom ucrtanim na licu. Sećam se da sam noćima sanjala moju “posestrinu” iz Dalmacije, uporno, noć za noć. Uvek isti san.
Sedimo u autobusu, koji su starosedeoci tog mesta zvali braća Bajić, jer je bio dugački, sa harmonikom između prednjeg i zadnjeg dela, a koji je vozio na relaciji, selo grad. Uvek, kada bismo došli kod njih, nas dve smo imale jedan dan, tačnije, jedno pre podne, svoje, za svoj lični provod. Decu su “čuvali” muževi, a mi bismo odlazile u grad, obilazile smo gradsku pijacu, crkvu 
Sv. Donata, popile bismo kafu u nekoj taverni kod četiri kantuna, pogledale koji izlog u Kalelargi i ako bi bilo vreme ručku, pojele bismo picu u piceriji kod četiri bunara. Vraćale bismo se umorne od šetnje po suncu, ali zadovoljne, napunjenih baterija za dalje.
San je oslikavaao nju, na istom mestu na kom je uvek sedela, do prozora, kod pretposlednjih vrata, uvek kad bismo išle zajedno, u grad, u naš “provod”, ali, bila je u dubokoj crnini. I nije me uopšte primećivala da sam i ja kraj nje. Pokušavala sam da joj nešto kažem, ona je uporno gledala kroz prozor.
Progonio me taj san. Htela sam da ih pozovem, telefonom. Promenili su broj. Saznala sam novi, ali, nisam imala hrabrosti.
...
Jednog prohladnog jesenjeg dana u ordinaciju je ušla žena sa izbegličkom zdravstvenom legitimacijom. Obradovala sam se kad sam videla iz kog je grada. Spontano, kao da se znamo hiljadu godina, rekla sam da imamo prijatelje, nedaleko od tog grada. Ispostavilo se da ih poznaje. Veoma dobro, jer, njihov prijatelj, bio je brat od stica našeg.
Ispričala mi je da im je on, brat našeg prijatelja, pomogao da pobegnu, da spasu živu glavu, jer, nisu bili od “njihovih”, a onda mi je ispričala i strašnu vest. Ona, moja “posestrina” je izgubila sina. Poginuo je nehatom ubijen, na vojnoj obuci i ona, moja posestrina, bila je trudna. 
Rodila je opet sina, Božji dar.
Bila sam tužna, a opet, srećna zbog nje.
Završio se rat. Prošlo je par godina od tad. Morala sam da ih pozovem, da im čujem glas, svima. I zvala sam.
Bio je Božić, njihov. Javio se mali, a onda i ona.
Bilo je kao iz starih dana, kao da smo se juče čule. Ispričale smo se dugo, o svemu.
A onda opet ćutanje, pa ponovo Božić, njihov, opet zovem. Nova saznanja, nove muke. I tako.
Evo, nisam zvala ima dve godine, možda i tri. Ne mogu. Uvek ja zovem. Ne smeta mi, a opet, sve se mislim, možda smeta njima. Poslednji put sam rekla da bih volela da ih vidim. Nije me zvala da dođem. Ona ne može da dođe, to mi je sasvim jasno, a ja, opet, imam strašnu želju da ih sve vidim, da ih sve zagrlim, još jednom. Da prošetam malom uličicom pored kuće stare Marije kraljice, kako su zvali baku sa lepim, živim plavim očima, a koja me je uvek, kad bi me videla, da prolazim sa decom, idući na plažu, pozdravljala rečima; Lipo se provedi s dicon, gradska šjora.
Ja bih zastajala da progovirim reč dve sa njom, uživajući u tim rečima na dijalektu koji bih brzo poprimila i sama, a što se domaćima veoma dopadalo.
Volela bih da još jednom “bacin đir” do plaže Dječji raj i da se okupam u moru kod starog kaštela. Ma volela bih da mogu da vratim neke prošle dane, da vratim neke ljude u svoj život, njih, moje prijatelje iz Dalmacije.
A znaš, njihovo mesto slavi svoj dan, Sveti Kasijan, istog dana kad i mesto u kojem ja živim dan oslobođenja od fašizma. Slučajnost?
Rekla sam ti već da ne verujem u slučajnosti.
Imam ja direktan autobus do njih, al' nikako da odem, a želim, a opet, strah me.
Strahovi i predrasude ukoče ljude, mene, još dok imaju želju, uzdahnula je završavajući svoju ispovest.
Gledala sam u nju dugo, kao kroz staklo, pokušavajući da sve složim u jednu sliku, pokušavajući da nađem odgovarajuće reči kojima bih joj nešto rekla, pomogla možda.
Nisam ih našla.
Negde u dubini duše sam se lomila između dva zaključka; treba li ljude koji su otišli iz našeg života, iz ma kojeg razloga, vratiti u isti, a sve ukazuje na to da su u njemu završili svoju misiju, ili nastaviti da živite bez njih, čuvajući u sebi sve ono lepo što su vam oni doneli i dali?
I dalje sam u nedoumici, dok ona, moja prijateljica, još uvek sanja i želi istim žarom, da ih još jednom vidi, svoje prijatelje iz Dalmacije, koji, kao i ona, nisu oni isti od pre.



петак, 26. децембар 2014.

Ruka podrške




Sećam se da je, davnih devetesetih, u vreme čuvenih sankcija, bio štrajk svih zdravstvenih radnika, onako kako je i mogao biti, po zakonu, sa minimalno obezbeđenim procesom rada, što je podrazumevalo zbrinjavanje svih hitnih stanja u svim granama medicine. I sećam se da su širom zemlje, u velikom broju zdravstvenih ustanova, održavani protestni skupovi na kojima su se posle dugačkih rasprava sa rukovodstvom ustanova ustanovljavali zaključci koji su, u pisanoj fromi, prosleđivani nadležnom ministarstvu. Prepričavalo se dugo, posle jednog takvog skupa u renomiranoj, velikoj, moglo bi se reći vodećoj, zdravstvenoj ustanovi o dijalogu i “argumentima” koji su korišćeni da bi se zdravstveni radnici “dozvali” pameti.
Tako je, kažu, direktor te ustanove hteo da “potseti” lekare da imaju Hipokratovu zakletvu, koja ih obavezuje, dok opet, medicinske setre i tehničari imaju svoj kodeks.
Kažu, da je jedna doktorka ustala i rezignirano odgovorila na to; Hipokratova zakletva i kodeksi se ne mažu na hleb!
Ovih dana, ponovo, po ko zna koji put u ovoj još uvek našoj, jadnoj osiromašenoj zemlji, ponovo je aktuelan štrajk prosvetnih radnika i ponovo se, kao i mnogo puta ranije štraj istih koristi da bi se “široke narodne mase” okrenule protiv, na žalost, same protiv sebe. Da ironija bude veća, koristi se jedna isprobana metoda, Divide et vincere koja je milione ljudi odvela u smrt, koriste se olinjale, izanđale retoričke floskule, zamene teza, da bi se, ljudima, nama, smutila pamet još više, a onda, eto divote i lepote joše veće, za vladajuću kastu, jer, dok se dvoje glođu, treći koristi gužvu, tačnije, bude mu još bolje.
Moja mama bi znala da kaže; Uka buka na vuka, a lisica meso jede!
Malo nam je što mnogo nas ipak progleda, zahvaljujući onoj staroj; zarekla se zemlja raju da se tajne sve saznaju. Tako imamo prilike da saznamo za pomoć “jadnim” pomoćnim radnicima u skupštini naše zemlje, za neprimereno veliku cenu novogodišnjih paketića u narodnoj banci, za kupovinu “specijalnih grickalica” za degustaciju u renomiranim preduzećima kao što su EPS, Telekom i drugi, za delegaciju od, samo, 70 članova u Njujorku ove godine, na jednom od zasedanja na kojem su oni svi, bili veoma neophodni itd. itb, nego se još svađamo između sebe, što i jeste konačni cilj vladajuće strukture koja koristi bilo kakav naš protest da nam “baci kosku” da bismo se mi oko nje glodali.
Nikako ne razumem da mnogi još nisu prozreli metode izokretanja stvari i samim tim okretanja vode na njihov vodenični kamen, ovih gore, u vlasti. Ne mogu da prihvatim da je došlo vreme da sit gladnom ne veruje, a nameće se zaključak da su svi, koji se bune protiv štrajka prosvetara, advokata, zdravstvenih radnika i budućih, inih, siti!?
Ovi gore, u vlasti su zadrigli od sitosti, ali ljudi, pripadnici “širokih narodnih masa”, zar su i oni siti?
Zar je moguće da i dalje verujemo u bajke, ma koliko nam ih lepo servirali i pričali nam, i bombardujući nas njima iz šarenih ekrana svake televizije gospoda iz vlasti?
Htela, ne htela, nekako uvek samo dođe, moram opet da pomenem moju baku, Stanojku, koja bi sad rekla na sve to, te bajkolike priče; Ne lipši magarče do zelene trave!
To govori da su se, glede mene, gospoda iz vlasti malo preračunali. Hoću reći da sam ih ja prozrela, a pošto sam ja ipak, malo od prekjuče, odavno sam naučila da se riba od repa čisti, ali smrdi od glave.
Zato, ako hoćeš dobru i zdravu ribu da pojedeš, treba prvo da se otkloni glava.
U prenosnom značenju, za one koji bi to razumeli pogrešno, treba maknuti, naravno demokratskom metodom, a ne metodom seče knezova, one koji su na vlasti, a ne vikati i pljuvati po onima koji hoće da bar nešto učine boljim život koji žive i koji su se usudili da dignu glas protiv onih koji im, nam, kroje kapu i stežu isključivo naše kajševe.
Zato mi je, u najmanju ruku čudna polemika koja se raširila među ljudima, a koja je usmerena u pogrešnom pravcu.
Da bi država cvetala sa ljudima u njoj, važno je da ima, učitelja, doktora, vojsku i popa, tako su govorili stari, a ja im verujem, jer ma koliko mi hteli, ne hteli, išli ka nekoj sajber budućnosti i novim tehnologijama, iskustvo starih je od velike vrednosti.
Od vojske više skoro da nemamo ni V. Od doktora, a tu se, volim da mislim podrazumevaju i ostali zdravstveni radnici bez kojih teško da može da funkcioniše sistem zdravstva, sve više imamo ljude sumnjivih diploma, dok su nam učitelji, prosvetni radnici, saterani u ćorsokak, jer, primorani su da rade sa učilima od “pre potopa”, po programu koji su sastavljali nedovoljno stručni “stručnjaci” i sa decom kojima je dozvoljeno bezmalo sve, jer se starosne granice za ovo, ili ono, pomeraju kako kome dune i sune.
Što se popova tiče, oni su, sami isprofanisali svoj poziv koji je osmišljen da bude u službi čoveka i za njegovu dobrobit, a ne u službi srebroljublja i njima, s' obzirom da imaju dosta materijane potpore vlastodržaca, nije loše.
Čast časnim ljudima svešteničke profesije koji nisu zaboravili iskonske postulate svog poziva i koji se nisu prodali za dva srebrnjaka, gore ili dole.
E sad, što sam ja pisala sve ove redove i čemu?
Pisala sam ih sa željom da potsetim sve one, koji su se možda zaboravili, koji možda nisu prepoznali, a koji su protiv štrajka advokata, prosvetara, zdravstvenih radnika i inih, da iza svakog nezadovoljstva koje iskazuju bilo koji esnafi iz našeg društva stoji velika muka običnih ljudi, kao što smo sami i da je kao takvu treba podržati, svim sredstvima. Jer, da nije bilo pogrešne politike, da nije bilo zloupotreba kakvih je, svedoci smo svi bilo, od strane ljudi na vlasti mi bismo živeli u jednoj sređenoj zemlji i potrebe za štrajkovima ne bi ni bilo.
Zato, pre nego što uperimo prst optužbe, protiv štrajkača, setimo se one stare; Dve su se ribe na istoj vatri pekle..
Mi živimo u istoj zemlji i muke onih koji nam opismenjuju decu su i naše muke.


уторак, 16. децембар 2014.

Ne sol'te mi rane





Dolazi još jednom godina nam Nova,
 doneće nam zdravlje, ljubav, novac, sreću,
glava mi još puna, divnih, starih snova,
al' da lažem nikog, ne volim i neću.

Da se zavaravam da mi je potaman,
snovi jesu lepi, ali se ne jedu
biće svima bolje, aman,
daj nam Bože, barem, jednu manje bedu.

Svi mislimo nekad beše mnogo bolje,
bilo jeste tako, jer smo bili mlađi.
Radilo se teško, s mnogo više volje
I hleb nam je onda bio mnogo slađi.

Svi pamtimo neke, lepše prošle dane
I želimo delić, sličan da nam bude
od srca vas molim, ne sol'te mi rane
I ovo što nam je i to je za ljude.

Pričam kao vergl, navijeni, kažu,
kada banku uzmem ne umem da stanem,
niko sebe ne vidi, ali, svi ne lažu,
Ja bih zrno jedno, samo  da opstanem.

Za milost vas molim, ne sol'te mi rane,
kao i vi čovek sam od mesa i krvi
pa i mene krase vrline i mane,
I hiljadu misli u sekundi vrvi.

Da se razumemo, prošlost ne dozivam,
nek ostane tamo, ja ću da je pamtim.
Ja budućnost lepšu u snove prizivam
nek je samo bude, pa ću da je zlatim.

I u srcu svome dobrom ja se nadam
nek prođe i ova, kao što su druge
ja molim da više, od ovog ne stradam
nek je na veselje, u zdravlju, bez tuge.


PS; Umesto pisane proze na zadatu temu o događajima pre, u toku i posle Nove godine, u  FB  grupi        Blogeri, za decembar 2014.