субота, 23. мај 2015.

Zašto sam u karanfilu, najzad, prepoznala simbol ljubavi prema..






Čitam ovih dana, zahvaljujući jednoj dragoj osobi
koja deli te, za mene razgaljujuće tekstove, mnogo interesantnih detalja iz života grada Splita i Splićana. Malo se rastužim, ali se nekako više razveselim, jer, gospodin, kojeg sam ja iz milja prozvala “Meštar od garifula”, piše tako pitko i vrcavo, sa primesom onog jednostavnog dalmatinskog humora, da je teško sudržati smeh u pojedinim trenucima. 

A smeh je, kažu lek. Svi koji su se bavili tim fenomenom. Kažu čak, da pet minuta smeha produžava život za celu jednu godinu, ili više. Manje važno. Važno je da produžava život, uglavnom na bolje. Jer, kako bismo mogli da zaboravimo da smeh u svima od nas izaziva nadiranje endorfina, hormona sreće u mnogo većoj količini no što, recimo, to radi čokolada. Opet, baš bi bilo lepo da tu dozu dupliramo uz smeh i čokoladu, zajedno.
I opet, ako se u tome pretera, naravno da postoje i negativne konsekvence.

Kako god, malo je smeha ovih dana među svetom ovdašnjim pa mi tekstovi gospodina “Meštra od garifula”, gode tim pre još i više.
Gariful, kako je on lepo objasnio je karanfil, na tom, pevljivom, splitskom, dalmatinskom narečju. Ma znam ja dobro da se tamo, u Dalmaciji, koriste mnoge reči koje vode poreklo iz italijanskog jezika, ali one nekako tamo zvuče, lepše od originala. Meni bar.

Ne bih da raspredam priču o karanfilu, ali, rekoh jednom, ili nisam, da baš nisam ljubitelj karanfil cveta, osim ako to nije onaj mirišljavi roze lila, patuljasti, koji je možda ostao meni drag, jer ga je moja baka Stana imala svuda, kao ivicu rondela u bašti. Ovaj bi, kad procveta zamirisao nežno i opojno, tako da su majske noći, kraj otvorenog prozora sobe u kojoj bih spavala izgledale bajkovito i nestvarno.

Kasnije, kad su karanfil počeli da koriste kao znamenje jednog pokreta, toliko mi je bio, što da ne kažem, odvratan. Čak sam prvi buket, koji sam dobila na dar, od svog, onda ne znajući, budućeg muža, na našem prvom sastanku, bacila na sto po dolasku kući kao da je hrpa smeća. U vazu ga je stavio moj brat, koji je znao koliko ne volim karanfile.
Naučio je moj “mračni” drug, kasnije, koje cveće volim, ali je ipak, pomirljivo, donosio uvek, nevene. On je voleo karanfil, ja hrizanteme. On je mislio, kao i mnogi, da su hrizanteme grobljansko cveće, ja opet, zna se šta sam mislila o karanfilu i tako je neven postao naš zajednički cvet. Do danas.

Kao neko ko voli prirodu u celini, a posebno cveće, iako najiskrenije, ne bih danas mogla da kažem koji mi je cvet najomiljeniji, jer podjednakom ljubavlju volim divlje i kultivisano cveće, ne bih onda još uvek karanfil trebalo da “držim” po strani, tim pre, što je taj period, mislim na to društveno uređenje, iza nas. Znači, prošao je.
Ipak, mnogima je teško da zaborave šta je usledilo kao posledica “čišćenja” ovih naših balkanskih prostora od istog tog uređenja, koliko je crnih marama ostalo iza toga, koliko grobova, koliko prekinutih prijateljstava, koliko ogorčenja i na žalost, mržnje.
Nikako da prihvatim svoju krivicu i odgovornost za sve što se izdogađalo jer, mene niko nije pitao želim li ja da se mi rastanemo između sebe na tako jeziv način?

A opet, još kako se može reći da smo svi, birajući te ljude koji su nas odveli u sve to, učestvovali u tome, aminujući, ili se nedovoljno suprotstavljajući, čak i ako kažemo da za njih nismo glasali. Okreni, obrni, izgubili smo svi mnogo, nenadoknadivo, mnogima, neoprostivo. Nadam se iz sve snage i od sveg srca, da smo svi izvukli pouku iz tog bezumlja. Nadam se iz sve snage, da će vreme da nas zbliži i spoji u nama samo ono ljudsko, čestito, humano. Nadam se iz sve snage da ćemo jedni druge gledati s ljubavlju i solidarnošću, kroz prizmu sličnosti, a ne različitosti koje su sasvim normalno potrebne. 

Pa i priroda je sama po sebi različita. I sve je u njoj drugačije. Ne postoji ni jedna jedinka koja je identična drugoj. U prirodi je pravi haos. Taj haos funkcioniše skladno, prelepo i šta više, ostavlja nas ne malo puta bez daha i reči, zadivljenim pred scenama koje naša, ljudska ruka, ni uz sve moguće znanje i umeće nikada ne može da imitira i učini boljim.

E sad, da se vratim ja na kafanfil, gariful, kako ga lepo i milozvučno naziva "meštar od garifula" i koji je eto, svojim pričicama na tom jeziku koji mi miluje uši, a nisam odande i taj karanfil, cvet, učinio lepim.

Hvala ti “meštre od garifula” što u svakoj tvojoj pričici osetim miris karanfila. Nije važno kog.

четвртак, 21. мај 2015.

Zvezda padalica ili brzica nespretnica







Juče sam, doslovce, razumela izreku; Radoznalost je ubila mačku!

Pošla, da u prodavnici, tik do zgrade, kupim hleb, jer je prodavačica u "Maksiju" zaboravila da mi da pogaču, žurim, ko da mi je o glavu, pođem u sobnim papučama sa ortopedskom petom, vidim, ubacili JYSK reklamu u sanduče. Uzmem reklamu i krenem da je pregledam, ko da je roman u nastavcima koji sam jedva dočekala, ne gledam kud idem, pojilica za ptice, za baštu, okupirala mi pažnju, već je vidim u svojoj bašti i..bi šta bi.

Razbijem se ko zvečka!
Padnem gore od malog deteta!
Isprljam se ko prase!
Udarim oba lakta, ogulim levo koleno i potkolenicu, a nisam bila u šorcu!
Udarim bradu i izvrnem desno stopalo tako stručno da sam sinoć dobila temperaturu od (bola) šoka, a na tu nogu ne mogu da stanem. Zato sad vilenim, a 2h je. Prošlo i nevreme, a mene noga i dalje boli.
Ostalo, ćutim.

Ostadoh u komadu, anđelu hvala. A ova distorzija desnog stopala, pa Bože moj, tek je prva na toj nozi. Leva noga pamti mnoge od njih pa sam se ja zezala kako imam dve leve noge, a naročito levu. E sad imam, konačno i desnu. 
A možda me moja bela princeza, mačka Melanija, alijas Meli, pelcovala i naučih da padnem kako treba?
Šala na stranu, ali gledajte gde gazite, a ne kao ja.

Nemojte da čitate ulicom, a posebno ne primamljive reklame!
Eh da, ništa od te pojilice, presela mi je.”

Ovako sam, pre neki dan, napisala status na svome zidu na društvenoj mreži Facebook. Ne pišem ja stalno šta mi se dešava. Neću da davim i gnjavim ljude, a iskreno ne umem da budem ni interesantna kao jedan momak iz Pljevalja, koji kad napiše status, on postane kult među šalama. Ima čovek dara za zezanje. Ipak, ovaj status je imao primese šale, jer, takav mi je mentalni sklop. Volim da se šalim na svoj račun, posebno, kad napravim glupost tipa, ne gledam kuda idem.
A sećam se, jes da je bilo mnoooogo davno, učila me lepo majka;
Pazi gde staješ!
Gledaj kud gaziš!
Gledaj ispred sebe kad ideš ulicom!
Ne zveraj oko sebe!
Hodaj lepo, kao dama!
Ne njiši se dok hodaš!
Nemoj da vrckaš, nije pristojno!
Ispravi leđa, ne klanjaj se dok ideš!
Ne marširaj, nisi vojnik!
Bilo je toga još. Umela je moja majka da mi veže osmicu, uz pomoć oklagije na leđima, da bih hodala uspravno, a ne da se grbim, jer me stid što mi rastu grudi.
Znala je da mi poređa na glavu tri enciklopedije i veliki kuvar pride pa da sa tim hodam u krug svaki dan, bar po 15 minuta. Da bih naučila da hodam graciozno, kao što žena treba da hoda. Da ne marširam ulicom ko vojnik.

Imalo je to sve svog smisla i naučih ja lepo da hodam, uspravno, stabilno, kako i valja, ali ipak ne naučih najvažnije, da ne žurim, tačnije, da ne brzam.
E tu smo dakle. Umesto da se rukovodim onom starom narodnom; Što je brzo to je kuso, ne.
Ja uvek žurim, hitam, jurim, ko da će vreme da mi pobegne, ili kao da bih ga, mogla da prestignem.
I tako do dana današnjeg. Sve me kao neko i nešto tera da budem brza, a prava istina je da to radim sama. Što je najgore od svega, radim to i sebi samoj.
Dok drugi nisu obavili ni deseti deo posla, ja sam već odavno započela završnicu.
Ne znam odakle mi ta navika da budem brzica, ali verujem da se ona stvorila još dok sam počinjala da radim u svojoj struci.

Moj prvi posao je bio mnogo lep. Radila sam u dečjoj bolnici. Bila sam na zameni kolege koji je bio na odsluženju vojnog roka. I naravno, već kako je to i nepisani zakon, najmlađi radnici moje branše se uvek “bacaju u vatru”, te tako i ja dobih raspored da radim na odeljenju beba, od mesec do godinu dana starosti. Svakako da se podrazumevalo da dobijem uvek, jedini, boks sa deset beba, umesto ostalih, u kojima je bilo u proseku po osam.
Trebalo je u rasponu vremena od 6h, kada je započinjao radni dan, pa sve do 7i 30, kada bi započinjala vizita, te iste bebe sve do jedne, okupati, izmeriti im temperaturu, kompletno presvući svaku i presvući joj krevet, dezinfikovati radni pult posle svake bebe, ići po obroke i nahraniti svaku bebu ponaosob, a zatim opet presvući sve one koje bi u međuvremenu obavile svoje fiziološke potrebe, jer apsolutno MORA da budu suve i sve to za 1h i 30 minuta. Uz sve to, sve je to moralo i da bude notirano u pojedinačne temperaturne liste, a soba besprekorno uredna.

Bila bih gola voda od znoja, ali, ja sam to uspevala. U početku sporije, ali, kako je veština u radu rasla, a strah da neću povrediti ni jednu bebu opadao, tako sam ja postajala sve brža. Na kraju sam čak uspevala da “sredim” moj ceo boks i da pomognem starijoj koleginici u boksu do mene.

E tako sam postala brza u radu, ali i u hodu. Nije da mi nije pomagala ta moja brzina, posebno, ako se zaista i moralo delati veoma brzo, kod hitnih stanja npr., ali mi je još itekako i odmagala, jer bih ja posle svakog radnog dana bila kao isceđeni limun. Dok bi se, kasnije, moje koleginice onako, što bi rekli današnji klinci, lađero ponašale na poslu, ja sam izgarala i stizala sve. A i zašto bi žurile? Dovoljno sam ja bila brza da uradim po tri posla odjednom, u hodu.

Zbog te moje brzine u radu i u hodu, padala sam tri puta niz stepenice, kasnije, u bolnici u kojoj sam radila, ali uvek uspevši da sačuvam i “teret” koji sam nosila. Nekad je to bila boca krvi, najčešće, nekad specijalna, posebna, tanka pipeta koja je služila za negu Tiršovih transplantata. Pri tom je uvek stradao moj levi skočni zglob. Uredno bih “napravila” distorziju zgloba i završavala radeći u jednoj beloj klompi br. 37 na desnoj nozi i pozajmljenoj, zelenoj klompi br. 42, na levoj nozi.

Sećam se, dežurni anesteziolog koji je dolazio da pregleda bolesnike koje bismo pripremali za operaciju narednog dana, se zgražavao nad činjenicom da radim smene po 12h sa takvom povredom, koja iziskuje mirovanje i određeni fizikalni tretman posle prestanka bola.

Sećam se i dr. Nešovića koji je, kad je saznao da sam i treći put “napravila” distorziju levog skočnog zgloba došao na moje odeljenje i ozbiljnim glasom mi rekao; “Mala, ili ćeš usporiti, ili ćeš nositi poluduboke cipele, ili ću ja morati da ti operišem ligamente”.
Poznavao me je od detinjstva i otuda ono mala, kada bi mi se obraćao privatno.

Posle njegovog ozbiljnog upozorenja, počela sam da izbegavam stepenice. Naime, kako do tad nisam koristila lift, promenila sam naviku. Išla bih liftom dole, a pela bih se stepenicama gore.
Ta navika mi je ostala i danas, posebno jer sam poslednju distorziju napravila padom niz naše, kako sam ih ja zvala, vilajetske stepenice, koje su vodila od dvorišta do našeg, ondašnjeg stana, na prvom spratu, a koje su imale uspon pod nezgodnim, oštrim uglom.

Silazila sam niz stepenice, žureći da stignem na autobus za odlazak, zna se gde, na posao u jutarnjoj smeni.
Strmoglavila sam se sa polovine stepenica da mi ni danas nije jasno kako vrat, Bogu hvala, nisam slomila.
Po dolasku na posao skinuvši svoje kožne rukavice, shvatila sam da sam ostala bez pola jagodice na palcu leve šake, a bol u nozi, levoj, zna se, bio je jeziv. Noga mi je oticala ko balon. Morali su da mi iseku saru od čizme, da bih skinula čizmicu sa leve noge.
Bila je zimska suvomrazica davne, osamdeset i neke godine.

E tog puta sam završila na bolovanju, prvi put zbog moje povrede skočnog zgloba, jer fizijatar koji je onda radio u domu zdravlja u kojem sam i ja tad radila, nije hteo da razgovara na temu; lečenje uz rad i veću papuču na toj povređenoj nozi, koje sam sama primenjivala do tad, kao da sam nezamenljiva.

Više nikad, od tad, nisam nosila čizmice sa visokom sarom. Samo one poluduboke, bapske, što bi rekla jedna moja drugarica.

Interersantno je da napomenem da NIKADA nisam pala noseći visoke potpetice, a nosila sam sandale sa, čak, vrtoglavom štiklom od 11cm. Uvek sam padala u obući sa normalnom visinom potpetice. Sasvim sigurno znam da je to zato što sam tad hodala sporije, tačnije, kao žena, dama.

Kad neko, odrastao, napravi sam sebi, svojom nepažnjom, brzopletošću, nemarom, nije čak ni bitno kako, ponovo identičnu povredu, jedino što se sad to desilo na desnoj nozi, e onda bi taj neko, ja, ozbiljno trebalo da sumira neke stvari, a posebno što su godine prošle i što bi samim tim taj neko, ja, trebalo da ima usvojeno znanje i iskustvo koje bi možda moglo da pomogne i drugima:

  • da se priseti svega što je u detinjstvu naučio od majke, ili roditelja, vezano za hodanje ulicom
  • da ne radi više poslova u hodu, u isto vreme, jer, nije posao ptica, neće da odleti, sačekaće
  • da nosi uvek odgovarajući obuću – Pod ovim podrazumevam veoma bitnu činjenicu, a to je da obuća treba da bude primerena stopalima i vremenskim uslovima, a ne modi.
  • da čak i kad je u dobroj kondiciji, a ima zrele godine, ritam hodanja prilagodi svojoj starosti
  • da upamti da će ga pamtiti, ako ga i zapamte, po čovečnosti, a ne koliko je dobro, ili brzo radio
  • da ga niko neće potapšati po ramenu i pohvaliti koliko je sposoban baš zato što je brz i precizan. Što je i nepotrebno jer, pohvale i pokude treba jednako prihvatati. Obe su prisile, svaka na svoj način, pohvala je pozitivna prisila, a pokuda negativna.
  • da to što ne ideš na bolovanje, čak i onda kada je to neophodno, ne veliča tvoju vrednost kao čoveka, ili radnika, ali umanjuje odbranbene snage organizma za ubuduće, više, ili manje.
  • da čak i kad misliš da najbolje znaš, ipak pitaš stručnjaka za savet, jer, nisi najpametniji. Ovo se posebno odnosi kad je u pitanju zdravlje.
  • da nije važno biti brz, važno je stići

Suma sumarum, vi mlađi ako vam se ovo učini iole korisnim, probajte da primenite.
Mi sazreli, da ne kažem omatorili, samo malo češće da se prisetimo sveg ovog, jer ona stara: Repetitio mater studiorum est, nije za budale, već za pametne i temeljne.

Nema potrebe da budemo, “zvezda padalica”, kako je lep eufemizam iskoristila jedna moja drugarica da bi me osokolila posle mog poslednjeg pada, već osoba koja lagano, bez presinga, jurke ili žurke, oprezno koliko treba ide kroz život i hoda ulicom.




уторак, 19. мај 2015.

U potrazi za nišom





Ne znam koliko sam puta pročitala razne savetodavne tekstove upućene blogerima koji imaju svoj blog, kao i onima koji tek žele da otvore blog. Jedan od saveta vezan za smernicu kako da blog postane prepoznatljiv i lako pronađen između miliona blogova u blogosferi je i pažljiv odabir niše. Nekako mi se sam nametnuo zaključak da je ovo, ta niša, veoma značajna, ako iole imam želju da me čitaoci prepoznaju među blogerima kao nekog ko piše, pre svega najčešće, ako ne i uvek, o jednoj interesantnoj temi.

Kud ću šta ću, mislila sam se? Moj blog je, ako je poznat, a nije baš i da nije, poznat kao jedna interesantna svaštara. Bar mislim da je interesantan, sudeći po reakcijama onih koji dolaze da čitaju sve moje, zapise u trenutku inspiracije, kako ih ja zovem. Ipak, moj blog nema nišu. Mislim, ako ćemo pravo, ima ih više i sve su mi u momentu kad o njima pišem, veoma važne. Da izdvojim jednu, ogrešila bih se o drugu, a i meni su sve interesantne.

Kažu mnogi, iskusni "stari" blogeri; Ma samo piši, važno je da u tome uživaš. Za sad, uvek tako volim da kažem, jer, ne zna se nikad za dalje, ja uživam u pisanju. Nekad manje, nekad više. Zavisi, verovali ili ne, ne od mene, već od života u toku i svega što on sobom donosi.

Sve je to lepo i krasno, ali valjda treba da uživa i onaj ko dođe da čita napisano, a ne da, ne daj Bože, stekne utisak, da je došao u neku papazjaniju od bloga. A mogao bi, bez griže savesti da to i pomisli, kad vidi koliko imam oznaka.
 I ne zna, taj čitalac mojih pisanija, da meni sve te oznake, nekako dođu kao niša u malom, u jednom malom krugu onog što mene interesuje na neki poseban način, možda drugačiji od već viđenog?

Mogu ja da vam objašnjavam svoje porive vezane za svoja pisanja na blogu na raznorazne teme koliko god hoću, a opet, neću pronaći tu svoju, jedinstvenu nišu. Ili hoću, ali, vreme nije sazrelo za to još. 
Ipak, ne dešava se slučajno da me darnu ti savetodavni tekstovi upućeni blogerima jer, ponavljaju se s vremena na vreme, znači, nisu ni malo slučajni. Kako god, uvek sebe pronađem u tome, htela ne htela, jer, okreni, obrni, ja nemam jednu nišu.

A i to, ta reč, niša, koja se uvukla u razne oblasti; ekonomiju, trgovinu, internet na velika vrata, je reč francuskog porekla, koja je ranije, dugo predstavljala značenje vezano za udubljenje u zidu u kojem se mogla postaviti neka bista, vaza, kip, ukras u celini gledano. Znači vezana je i za arhitekturu, a da je tako imali smo dugo odomaćen izraz i kod nas; imam malu kuhinju u niši.

Sve u svemu, dođoh do zaključka da je niša, vezana za moje pisanje ipak neka posebna oblast u kojoj i o kojoj najviše pišem, po čemu bih, ja kao bloger, postala prepoznatljiva među blogerima.

Nekako ne mogu da se otmem još jednom zaključku vezanom za pisanje na blogu, a to je da je moje pisanje, pod uslovom da to što pišem jeste suvislo, da ima potku tj. da ima empirijski, pa ponekad i naučni dokaz, ustvari, najvažnije.

Ubih se tražeći svoju jedinstvenu nišu od svih koje imam, a kako rekoh, sve moje oznake su moje niše. Možda ipak, treba mnogo više, češće da pišem, no što to inače radim, a opet, još kako sam naučila da je mnogo bitniji kvalitet od kvantiteta.

Ustvari, shvatila sam da tragam još uvek za svojom pravom nišom, koliko god ih već imala, a hoću li je naći, rekoh u jednoj svojoj pesmi, samo nebo zna.

Najvažnije je da volim da podelim svoja saznanja i svoje iskustvo, kao i svoje misli i osećanja ponekad, sa onima koji vole da dođu i da ih pročitaju i možda, nadam se, iskoriste sebi za dobro.

Tako, u potrazi za nišom, pišem dalje u nadi da će i spoznaja šta je moja prava blogerska niša doći kad treba, na pravi način i u pravo vreme.

Čekaj, setila sam se, možda vi, koji čitate tekstove na mome blogu znate koja je moja blogerska niša? I da, jeste li uopšte razumeli svu ovu moju zbunjenost vezanu za nišu, a u blogosferi?

PS: Slike su, skoro kao i uvek, sa Google ;)



среда, 13. мај 2015.

Prvo i poslednje pismo





Dragi tata, pišem ti pismo, po prvi i poslednji put. Čudno je to, jer, mogla sam ti, nekad, ranije, napisati hiljade pisama dok si radio u Parizu, a nisam. Htela sam, ali ti nisi pisao meni, a ja nisam imala tvoju adresu. I za ovo pismo “kriva” je jedna moja drugarica, Luna i njena priča, o njenom tati. Njoj hvala.

Tako je počelo, mislim, ovo pismo. Rojilo se u mojoj glavi, danima, noćima, a onda sam shvatila, mora da ga iznedrim iz sebe. Na kraju, nisam ni ja tikva bez korena. I ja sam imala oca. Mada, ti nisi ni nalik njenom tati.

Znam da si mi ti dao ime i znam da si zbog mog imena razvrgnuo staro kumstvo. Zato ja imam drugog kuma. Umesto starog kuma Avrama, mene je krstio čika Čeda, mamin kolega sa ondašnjeg posla.  Znam i da si se radovao kad sam se rodila jer, već ste imali i izgubili jednu devojčicu.
 Ja sam vam došla kao uteha, valjda. Ipak, znam i da ste se rastali kada je meni bilo 3 godine, a svi kažu, voleli ste se. Ti i mama. Samo, ona nije mogla više da prašta.

Ne, nisam ovo saznala od mame. Ona nikada nije rekla u svom životu ni jednu ružnu reč o tebi. Naprotiv. Odrasla sam sa jednom rečenicom, koja je bila zakon, kad god si se ti pominjao; On je vaš otac i dužni ste da ga poštujete, govorila je bratu i meni.
I jesmo. Poštovali smo te iako nam nisi pružio ni milioniti deo onog koji si dao našoj polusestri, koju si dobio u drugom braku.

Ne znam jesi li išao nekad na roditeljski sastanak njoj, u njenu školu? Meni nisi. Nikad.
Ponosio bi se samnom jer, bila sam jedan od najboljih đaka, uvek.
Ti nikad nisi znao jesam li bolesna, ili nisam, jesam li gladna, ili nisam, jesam li živa?
Dolazio si retko, veoma retko.

Sećam se, dok sam još živela sa babom, da si uvek, kad bi došao da me vidiš, donosio krompir, u fišeku od novinske hartije. Nikad mi nisi kupio bombone, a tek čokoladu.

Pitala sam se dugo tokom života, zašto nisam volela čokoladu. Saznanje je bilo iznenađujuće, a istovremeno i bolno. Jer je nisam nikad ni jela.

Jesi li znao da sam prvu bananu probala kad mi je bilo devet godina? Nisi. Znam.
Kao što nisi znao ni da sam operisala slepo crevo i da me je u bolnici posećivao samo moj ujak, Lale, jer je moja mama onda radila u inostranstvu, baba je već bila mnogo stara, a ostali od rođaka, imali su svoje brige, svoje muke, svoje živote.

Nisi znao ni koliko mi je bilo hladno svake zime, svake večeri kad bih se uveče, posle dugog i iscrpljujućeg dana na praksi i u školi vratila u hladan stan, gladna, umorna, iscrpljena.
Nikad mi nisi skuvao čaj, da bih se ugrejala, bar malo, a glad, navikla sam da podnosim, tokom radnih dana.

Šta misliš, jel bilo jednostavno živeti i odrastati na jednom sendviću dnevno, od kojeg bi mi ostao tek zalogaj dva, posle “žickanja” mojih, takođe gladnih školskih drugarica?

Sećam se, jednom si, u kasnu jesen, došao na treći čas moje nastave. Zvali su me dežurni sa ulaznih školskih vrata. Dežurni nastavnik, igrom slučaja, moj razredni starešina, radovao se kao malo dete, zbog mene, jer si došao da me vidiš. Rekao si, direktno iz Pariza dolaziš.
Naravno da sam se obradovala, kao kučence. Dobila sam od tebe i poklon, prvi u svom životu; mali češljić za obrve i trepavice, srebrni brošić sa Ajfelovim tornjem i malu, svilenu maramu sa slikama Pariza.
Videli smo se samo desetak minuta.

Prolazile su godine. Vratio si se u Beograd, nastavio da živiš sa svojom novom porodicom i ćerkom. Mene nisi uključio u taj svoj život. Ipak, nastavio si da dolaziš da vidiš mene i brata, retko, možda dva puta u toku godine, a živeli smo u istom gradu.
Mi nismo dolazili kod tebe. Nama je jasno, odavno, dato do znanja da nas tvoja žena ne želi u svojoj blizini.

Sećaš li se, došla sam da vas oboje pozovem na svoju svadbu? Ona je odbila. Ti si došao. Sedeo si do mame, kao da ste uvek bili jedno s drugim i...veselili ste se. Zajedno.
Zbog tih vaših osmeha i tog vašeg veselja pamtim svoju svadbu na jedan jedinstveno lep način.

Dobila sam od tebe kao svadbeni poklon dve divne šoljice za kafu od japanskog porcelana, sa japanskim motivima na njima.
Bile su mi relikvija. Ipak, prvo je pukla jedna, zatim druga, pa jedan tanjirić.
Poslednji tanjirić je postao ukras na zidu u mojoj maloj kuhinji, u novom stanu.
Tebe već odavno nije bilo među nama. Jednog dana pao je sam od sebe, sa zida i slomio se u najsitnije komadiće. Danima sam plakala dok su se svi trudili da me uteše, u smislu, to je samo jedan običan porcelanski tanjirić.
Nije bio. Bio je sve što mi je ostalo od tebe.

A onda sam se setila. Svih onih dana kada si dolazio krišom, da ne zna tvoja druga žena, da vidiš moju decu, a tvoje unuke. Setila sam se kako se moj sin radovao kad bi te video kroz prozor, kako onim svojim velikim stopalima gaziš uz stepenice hrleći ka njima noseći im pomorandže u kesi koje su poskakivale od tvog žustrog koraka.

Da, njima si uvek donosio pomorandže. I ja sam uvek imala osećaj da ih nosiš i meni, za sve one koje mi nikad nisi kupio. Donosio si im bojice za crtanje, a ja sam zamišljala sebe, kao malu devojčicu koja crta tim istim bojicama koje je dobila od tate.

Sećam se kako si se smejao s njima, grleno, radosno dok su ti oči sijale radošću i sjajile kao žeravica.
Sećam se kad si bežao iz bolnice posle jednog pada, na železniškoj stanici, po izlasku iz voza. Nisi podnosio bolnicu, još od rata i ranjavanja.

Sećam se i kako si se ljutito brecnuo na doktorku posle prvog infarkta. Sirota žena, samo ti je bez uvijanja rekla da možeš da skončaš tu, na pragu njene ambulante ako odbiješ hospitalizaciju. Nije vredelo. Nisi otišao u bolnicu. Otišao si pravo kući i nastavio da pušiš i piješ svoje kafe kao da se taj infarkt desio nekom drugom.

Ipak, pristao si da primaš injekcije. Sećaš se? Nabavila sam ih za tebe čak iz Skoplja.
Tri meseca sam svakog dana dolazila da ti dajem injekcije i molila te da bar promeniš cigare, da ne pušiš tu gnjilansku Dravu kojoj si bio veran još od oslobođenja. Poslušao si me. Ostavio si duvan, sasvim, na moj nagovor, ali, već si postao “dvomotorac”. Dobio si i drugi infarkt, posle jedne kobne utakmice u kojoj je tvoj ljubljeni “Partizan” izgubio utakmicu sa 3:1 od večitog rivala.

A onda je i dijabetes zakucao na tvoja vrata zdravlja. Ponovo si propušio. Počeo si da pušiš ondašnje, kako si govorio, meke cigare, Milde Sorte, od stresa, govorio si, jer si dobio šećer.

Znaš, govorio bi mi, voleo bih da umrem dok pijem kafu i pušim cigaru.
Ispunila ti se želja tata. Baš tako si i umro. Srknuo si gutljaj svoje prve jutarnje kafe i povukao jedan, prvi dim tvoje omiljene gnjilanske Drave kojoj si se vratio.

Znaš li tata da sam te ja poslednji put obrijala? Pre no što si legao u svoj poslednji samrtni ležaj, da ne odeš, na onaj svet, neobrijan. Svi su se plašili, od prisutnih muškaraca, da to urade. Ja nisam.
Bio si lep. Mrtav, a lep, sa tek ponekom sedom vlasi na slepoočnicama. I umro si na sveca.

Moja baba Stana je govorila da svakom ko umre na sveti dan Bog oprosti grehe, ako ih je imao.

Što se mene tiče tiče ja sam ti odavno oprostila sve dane koje nisi bio samnom, sve one cipele koje mi nisi kupio, sve one tajne koje ti nisam poverila. Nije moglo ni biti drugačije tata. Jer ja sam te uvek volela i poštovala jer si bio moj otac. Sve ostalo nije bilo do mene.

Moram ti reći da mi je uvek bilo posebno milo, kad bi mi govorili da, od tvojih troje dece, ja ličim najviše na tebe.

Znam da znaš da sam srećna, iako mi život i nije lak, jer se i dalje smejem tata i znam da znaš da ti nisam nikad zamerila ništa. Kako bih?

Deo tebe je uvek u meni. Deo tebe je i u mome sinu, tvome unuku koji hoda kao ti, visok je kao ti, ima kosu kao ti, ima oblik ruku kao ti.

I znam tata da si i ti voleo mene, mnogo, ali je život, usud, učinio da to bude na drugačiji način.
Ostaj u miru dragi tata dok se ponovo ne sretnemo negde, možda.



понедељак, 27. април 2015.

Sava, reka koja teče u nezaborav



Uhvati me ponekad neka žal za prošlim vremenima. Pomislim, nije li to zato što se godine nižu? Nije li to zbog onih kojih više nema? Nije li to zbog..
Ima od svega toga po malo, a opet i nije.
Prisetim se mnogo čega sa setom, al' kad se setim reka, ovih naših, lokalnih, beogradskih, onda me stisne i neka posebna tuga.
A bile su divne, te naše reke, Sava, Dunav i Topčiderska.
Sećam se da smo iz Topčiderske reke lovili, vadili rukama rečne rakove koje bismo kuvali odmah tu, na obali, u loncu, na već pripremljenoj "logorskoj" vatri, moji ujaci, tetke, moja baka Stana i ja. 
 Topčiderska reka je bila bistra i veoma hladna. Nisam volela da se brčkam u njoj kao što to deca obično vole.
Sava je prva reka u kojoj sam se kupala kao dete, petogodišnja devojčica.
U tople letnje dane svi bismo odlazili nedeljom na kupanje, na Savu, na čuvenu plažu između dva mosta. Nije Sava onda bila mutna i kaljava kao danas. Bila je lenja reka, topla, lagana. Još uvek osećam taj dodir njene vode, lelujav, nežan. Voda joj je bila prozirna, puna lepog, sitnog, svetlucavog peska.
Potpuno drugačija od savske vode jedne potonje godine na divljem kupalištu u beogradskom bloku 45 kad su moja deca već bili tinejdžeri.
Dunav je bio za mene uvek moćna reka i njemu sam se divila iz daljine. Jednom sam, kao klinka osmog razreda išla sa drugarima na pecanje kod pančevačkog mosta. Sećam se, da me je Dunav uplašio svojim virovima i brzinom svog toka i samo sam ruke oprala u njemu, tek da osetim dodir vode. Bio je neke čudne zagasite plave boje i delovao mi je onda, ali i danas, robustno i gordo.
Ne umem da razdvojim ljubav prema beogradskim rekama. Svaka mi je draga na svoj, jedinstven način. Ipak Sava je reka mog detinjstva i možda upravo zbog tog ima jedno posebno mesto u mome srcu i mojim sećanjima. Čak sam je i stihovima ovekovečila opet jedne mnogo davne godine, kada je, kao i nedavno, plavila duž svog vodotoka.

Sava

Na rođenju svome tek potok je mali
što skakuće hitro s' kamena na kam,
koji žurno grabi dok šume mu vali
ne želeć' zauvek da ostane sam.

Usput tako tekuć' drugarice prima.
Sve snažnija biva njena mutna voda.
priobalje plodno darujući svima,
pogrbljene njive od teškoga ploda.

Posle bujnih kiša zna da se razljuti
teško vukuć' svoju snagu zauzdanu,
noseć' sve pred sobom i vodu zamuti
obalama svojim nanoseći ranu.

I proleća ovog ona se osilila
ko aždaja kad se baci na svoj plen,
duboka i mutna prostrla je krila
sve okolo grabeć' u zagrljaj njen.

Duž obala njenih širi se poplava
dok Dunavu, kralju, u zagrljaj teče,
a u leto pitoma i mirna je Sava
ko umorno, sneno, posle dana veče.

субота, 18. април 2015.

Kreativnost, učenje i ja





Nisam sebi nikada do sad postavila pitanje: Šta bi vratila da možeš? Samo iz jednog jednostavnog razloga, znam da je nemoguće vratiti ono što je prošlo, uticati na već završeno, okončano, te stoga smatram da ne treba zamarati mozak i trošiti energiju na misli ŠBBKBB, šta bi bilo kad bi bilo, ili ti da je bilo. 
Međutim, kad bih stvarno mogla da vratim vreme u nazad, mislim da bih se ladno vratila u školsku klupu, nije važno koju, samo da učim, stalno, neprekidno.
Mnogo volim da učim, a kad biste me pitali šta najviše, rekla bih vam strane jezike, književnost, pisanje uopšte i sve vezano za izučavanje iz te oblasti. Mada, volim ja da učim i ostale stvari jer je moja radoznalost, jednom rekoh, vrlo razuđena i šarolika. Možda je baš iz tog razloga ovaj moj blog i dobio ovakvo ime, jer ono najpribližnije određuje moja interesovanja.
Kad vratim film unazad, shvatim da sam stalno, posle završetka školovanja nešto učila.
Tako sam, svojevremeno, završila tromesečni kurs slepog kucanja. Koristilo mi je to znanje, posebno kasnije, a i sad, kad kucam bilo šta jer to dosta brzo radim. 
Jednom me je devojka, sa kojom sam igrala Slagalicu, preko neta, "napljuvala" jer nije verovala da mogu tako brzo da kucam!! A i da znam ;) Mislila je da koristim "ludaču". Pojma nisam imala ni onda, a  ni sad, šta je to??
Između ostalog, da bih usavršila svoje samouko znanje iz šivenja, lepo završim i kurs krojenja i šivenja, ni manje ni više, od 6 meseci trajanja. Sve uz rad, porodicu, obaveze.
Kasnije sam shvatila da nema ništa od dobre komunikacije preko neta i snalaženja sa kompjuterom i svim uz to vezanim ako ne znam engleski jezik. Pogađate, završila sam tri kursa engleskog jezika.
Nedavno, ima tome evo već više od godine, završila sam prvi stepen kursa nemačkog jezika jer sam htela, da svoje samouko znanje unapredim i dovedem u neki pristojan nivo, bez obzira na činjenicu da se sasvim dobro služim dugi niz godina tim jezikom.
E sad, da ne biste  kojim slučajem pomislili da se hvalim, mora da naglasim ponovo, ja jednostavno volim stalno nešto da učim.
Moj "mračni" drug je znao da kaže da sam kao one dokone Amerikanke, koje ne znajući šta će sa sobom idu na raznorazne kurseve da ubiju dosadu. 
Daleko od tog da je meni dosadno. Meni moja radoznalost i želja za znanjem ne daju mira. Već u glavi imam ideju kako bi bilo lepo da idem na kurs keramike, jer mi se to izuzetno dopada, a i kreativno je, s tim, što može da bude i vrlo korisno, ako se uzme u obzir da bih onda mogla sama da pravim raznorazne ukrase za svoju baštu.

Evo, imam i ovo moje, kako ga iz milošte zovem, blogče, gde mogu da izrazim putem pisane reči sva svoja nadahnuća vezana za pisanje i moju ljubav iz te oblasti, ali, ne lezi vraže, što bi rekli naši stari, rešim ja da upišem i on line kurs, ni manje ni više nego, kreativnog pisanja.
Čudila se, ne jedna, moja dobra drugarica u stilu, te šta če ti to, ti baš dobro pišeš, te nemoj da bacaš pare, sasvim dovoljno imaš znanja za pisanje bloga, ali, radoznalu, kakvu me Bog stvorio, onaj moj "unutrašnji faktor" koji me jednostavno tera da stalno nešto učim je pobedio. I tako ti ja upišem taj kurs, tačnije osvojim ga, na neki način.
Profesor Darko Tadić, koji vodi on line kurseve iz više oblasti kreativnog pisanja, lepo raspisao "konkurs" za priču na temu omiljene životinje, ali da se o njoj piše opisno, bez pominjanja o kojoj se životinji radi.
 Mislim se, gde me nađe, jer, tema mi se izuzetno dopala, tim pre, što sam mislila da nisam baš dovoljno opisala mog ljubimca u jednom tekstu na blogu. Tako, sedoh, napisah tekst na zadatu temu i osvojih nagradu. Eh da i to treba reći, moju prvu nagradu preko neta, pa mi je samim tim veoma važna i draga.
Ma sve su se kockice složile upravo onako kako je i trebalo i tako ja postadoh polaznik on line kursa kreativnog pisanja.
Nisam znala ni koliko to traje ni koliko bi, onako kulturno, sama trebala da znam meru da sve zadatke obavim na vreme, jer, u toku tog mog učenja, umela sam mnogo da okasnim sa izradom zadataka. 
Moji dobri prijatelji, koji ovo budu čitali, znaće prave razloge za to, ali ipak, nije sad da sam bila "neposlušna" ili nepažljiva, ali da sam bila spora, jesam. Na žalost, drugačije nisam mogla. 
Dešavalo se da jednostavno u datom trenutku ne ukapiram zadatak i onda bih ga "varila" par dana dok mi, kao Arhimedu ne bi sinula ideja šta je pisac hteo da kaže, tj. šta ustvari treba da uradim. Bilo me je i stid da pitam profesora Tadića, da mi konkretno kaže, onako, kao malom detetu kad se kaže, uradi to i to. Jer, treba li matoroj koki neko da objašnjava gde da kljuca da bi napunila stomak? 
Ipak, ako računam godine koje su prošle kad sam ja završila školu, a potrebno je itekako dobro predznanje, onda ćete možda i shvatiti da radionica kreativnog pisanja i nije baš, mačji kašalj, iako će oni koji su je završili reći da jeste. Pa sve je lako kad se završi i nauči. Još nešto, veoma važno je i to, da ja svaki zadatak shvatam vrlo ozbiljno i pomno pristupam njegovom rešavanju ili izradi.
Na svu sreću, profesor Tadić je imao izuzetno mnogo strpljenja za tu moju sporost. U jednom trenutku sam htela čak i da odustanem, a nikad nisam ostavljala neki posao nedovršenim, jer me je bilo stid zbog kašnjenja, međutim i tu je profesor Tadić odigrao ključnu ulogu jer, sećam se, rekao je; Taman posla, kakvo odustajanje, idemo dalje.
Tako, mic po mic, završih ja kurs kreativnog pisanja kod profesora Darka Tadića na čemu sam mu veoma zahvalna.
Pre svega jer je zaista imao živce ko lance sa mnom i strpljenje do neba.
Jesam li išta naučila, pitaće neko? O da, mnogo, ali i kako ono što sam već znala treba da primenim u daljem pisanju. Naravno, ukoliko odlučim da i dalje pišem.
Jesam li bila dobar "đak"?
Ne znam odgovor na ovo pitanje, ali sam sigurna da nisam bila loš ;)
Kako je jedna od lekcija bila vezana za poeziju, a mnogi kažu da moji "izleti" u taj deo izražavanja meni nisu strani, čak ni loši, odlučila sam da se profesoru Tadiću zahvalim na jedan jedinstven način, da napišem pesmu posvećenu njemu i njegovom strpljenju vezanom za moje učenje kreativnog pisanja u njegovoj on line radionici.


Evo moje pesme zahvalnosti profesoru Darku Tadiću, za veliku posvećenost u radu sa polaznicima on line radionice kreativnog pisanja.

Hvala profesore


Započeh  učenje  sa mnogo volje,
 sa željom da naučim ono što ne znam,
 da naučim da pišem još  bolje
i mnogo više kroz reči da dam.

Naučih dosta, od srca vam hvala.
Iako nisam baš hitra bila.
ponekad odgovore i nisam znala
a ponešto sam i zaboravila.

Šta mi je trebalo u letima ovim
da ponovo učim ko  kad bejah dete?
Kolko da znate, da učim volim
eto,  htedoh da me razumete.

Srdačan pozdrav dragi profesore,
izvin'te ako sam ostala duže.
pamtiću ove naše „razgovore“
naučene lekcije tome i služe.

Možda se sretnemo i uživo jednom
u društvu s' nama i čašica neka
Ostajte zdravo u delanju svom.
I ja idem dalje jer život ne čeka.






четвртак, 16. април 2015.

Pretpostavke i nedoumice





Mnogi kažu da je lični blog i lični dnevnik. Nikad nisam vodila dnevnik, ali evo me gde sam odlučila da kad je već tako, bar onda kad imam o čemu da razgovaram sa sobom samom, ili sa onima koji ovo žele da čitaju, ponešto i zabeležim od svakodnevnih dešavanja, kojih ima, još kako. Mislim da može da bude mnogo dobrog od tog i za mene, ali i za druge. Bude ljudima, čoveku, meni, lakše kad se izjada, otvori, nekom ako ima, a ja imam na svu sreću i ovo moje blogče da u njemu pišem i ono što mi je na duši, u krajnjem slučaju.

Moja jutra počinju na za mene lep način, prvo limunadom, a odmah za njom kafom, koju ja zovem budilnik kafa. Dok ispijam tu moju jutarnju kafu, sama u tišini, volim da čitam, između ostalog i  tekstove sa blogova, kako sa onih čiji sam pratilac, tako i sa drugih. Često ostavim i svoje komentare, moje pisane tragove, da sam bila, pročitala tekst,  posebno ako me se vrlo dojmilo to što sam pročitala, što je i danas bio slučaj. Naravno, volim da saznam i odgovor, reakciju na "komentar", tj. moje izneto razmišljanje, ukoliko ga ima. Čemu služe komentari na blogovima, ako ne upravo za to.
Ali..

Ponekad imam utisak da me ljudi ne razumeju na pravi način. Šta je to moj pravi način, upitaće se, možda,  neko?

Verovali ili ne, moj pravi način je upravo to što kažem, ili napišem u pravom, izvornom obliku. Znači, nema ničeg "između redova". Sve "između redova" je projekcija onog koji čita, viđenje mojih misli na njegov način, a koji da sam htela, ja bih rekla i sama.

Shvatam  da se mnogima ne dopadne istina. Dešava se i meni samoj. Ali, kad se tako nešto i desi, pokušavam da proniknem u sebe samu, zbog čega me je to, nešto, dotaklo na način na koji jeste? Zašto sam nešto doživela, razumela, na način kojim pisac nije hteo to da kaže?

Jasno je meni da, koliko je ljudi toliko je ćudi, te da svako ima pravo i da razume stvari onako kako on misli da jesu, no često to i nije baš tako.

Ponekad poželim da ljudima objasnim šta sam najiskrenije mislila kad sam nešto napisala, u vidu nekog komentara na nečijem blogu, ili nečijem statusu na društvenoj mreži FB, a onda, uhvatim sebe da bih, objašnjavajući moj poriv, moju iskrenost, izazvala kontra efekat, jer, kažu, ko se pravda sam sebe optužuje.

Kako onda da objasniš ljudima, onima do kojih ti je stalo, da puno puta nisu najjasnije razumeli tvoje reči, ili bar, nisu ih razumeli na pravi, tvoj način.

Neretko, iznenadim se kako to da im ne padne na pamet da sam možda htela da kažem baš to što i jesam, umesto onog što su sami zaključili?

Neko će reći, pa baš te briga!

Mene jeste briga, jer mi je stalo do toga da budem shvaćena na ispravan način, a ne da se moje reči izvlače iz konteksta, ili shvate drugačije no što su napisane ili izrečene.

Mišljenja sam da je jedini način da se dobro razumemo da razmenimo razmišljanja na temu, sa ciljem da se izbegnu nedoumice kao i stvaranje pretpostavki. Pretpostavke mogu da nas zavedu i odvedu u potpuno pogrešnom pravcu zaključivanja.
Zato, ako mi nešto nije jasno, pitam.

Ipak, mnogo puta mi se desilo da i kad pitam dobijem odgovor u stilu, da bi to trebalo da mi bude jasno. A kako da mi nešto vezano za nekog bude jasno, ako ja nisam on-a?
Ni rođena majka ne poznaje svoje sopstveno dete 100%. Kako ću ja da znam bilo kog drugog?

Onda, ako mi se i desi saznanje da moje reči nisu shvaćene onako kako sam mislila da treba, uglavnom, tražim u sebi razumevanje za tu osobu, posebno ako je reagovala gardom, što meni nikad nije cilj da izazovem.

Nisam iz priče da "spuštam" ljudima. Naprotiv. Često sam surovo iskrena, mnogo puta i na svoju štetu, ali, teško je odviknuti se od naučenog, a mene su učili da uvek, govorim samo istinu, svakako, uvek i na lep, kulturan način.
Koliko u tome uspevam, ne znam. Znam samo da se rastužim ako me ne razumeju na način na koji sam to želela da bude.

E sad, šta je tu je. Život ide dalje. Neko odluči da se naljuti i da mi uzvrati ignorancijom, neko pređe preko tog. 

Sama pak, produžim dalje sa novom, naučenom lekcijom, kao što je i ova danas bila. Ne treba baš uvek da ostavim trag da sam bila negde, videla, pročitala, jer, čak i kad to uradim, kao i uvek, iskreno, iz duše, može se desiti da se ne razume na taj način.

Moja baba Stanojka bi rekla mnogo strože ovo od mene; Ne treba da budem u svakoj čorbi mirođija, (čak i kad mi se čorba dopadne)!
 Ovo u zagradi sam sama dodala.

Na kraju, možda sam i sama pogrešno protumačila odgovor?
Odoh dalje jer život ne čeka. Ovo je bilo i već je prošlo.