четвртак, 04. септембар 2014.

Poklonu se u zube ne gleda





Ne verujem da danas postoji neko ko se ne raduje poklonu, posebno onom koji je dobio bez nekog razloga već, možda,  iz želje darodavca da vidi osmeh na licu poklonoprimca.
Ti iznenadni pokloni su često izvori i velikih radosti baš zato što su nesvakidašnji, al' ipak, uspevaju da nas preplave endorfinom.
Najviše volim takve poklone, a pre neki dan, a i sinoć, sam imala sreću da i dobijem jedan takav i eto, to ushićenje ne prolazi jer su ovi redovi rezultat upravo toga.
Pamtim, da je moja mama znala da kaže, kako voli mene da obraduje poklonom, jer umem da se radujem. Zar postoje i oni koji to ne znaju?
Verujem da je moja mama znala da ima i onih koji jesu ravnodušni prema poklonima, ili, rekla bih, ne znaju, ne mogu, da pokažu svoje emocije u vezi s tim.
Mnogo volim poklone, da dajem, ali i da primam.
Poslednjih godina sam izgubila, a verujem i mnogi od nas, jednu lepu naviku, o da, znaju pojedine navike  da budu itekako korisne, da uvek, kad sam u mogućnosti, usput, a volim usputne kupovine, kupim po neku interesantnu stvarčicu, korisnu, u svakom slučaju primenljivu kao poklon koji će mi možda zatrebati u pojedinim prilikama. Takvih prilika imamo svi. Počev od proslava ili obeležavanja rođendana, raznih godišnjica, svadbenih veselja, slava i preslava, značajnih momenata i datuma, ma ima ih svakojakih, tih prilika, u kojima jednom sitnicom, pažnjom, možemo, a i trebalo bi, da obradujemo ljude do kojih nam je stalo na ovaj, ili onaj način.
Neophodni svima koji čitaju knjige, obeleživači stranica,
 umesto onih, ružnih "ušiju", ili papirića :)
Međutim, desilo se nešto usput, tokom ovih godina, da se darivanje smanjilo, a Boga mi i prestalo da postoji, ili je nemogućnost istog postala jedan od uzroka retkog, pa i nikakvog, druženja među ljudima, rođacima ili poslovnim saradnicima.
Sećam se, da sam znala, da svim svojim kolegama sa kojima sam radila u istoj smeni, a povodom Nove godine, prvog radnog dana posle praznika, simbolično, zarad lepih i iskrenih želja, podarim po jednu, onda popularnu čokoladnu bananicu, kojoj su se svi radovali i kojoj smo se svi smejali, jer je zaista i budila smeh u nama, velikima i “ozbiljnima” i sećam se koliko mi je prijatnosti izazivao taj sveopšti smeh kojim bismo započinjali novi radni dan i novo razdoblje u svojoj saradnji.
Ta čokoladna bananica je, sigurno znam, budila u nama radost i ono malo, skriveno dete u svakom od nas i bar je tog trenutka odagnavala sve sumorne misli i strahove i budila nadu da će ta Nova Godina zaista i biti bolja.
Ne verujem da sam krivo shvatila ta nasmejana lica mojih kolega kad bi je uzeli u ruku?
Na kraju, darovi i služe da izazovu osmeh na licu i sreću u srcu.
Ne želim, a nikad i nisam, da generalizujem svoje razmišljanje, ali je sigurno došlo neko "novo" vreme gde se poklonima više ne pridaje onaj značaj koji su oni uvek imali, ili, tačnije rečeno, da se mnogi, koji sebi to u sadašnjim vremenima mogu dopustiti, odlučuju da umesto izabranih poklona, daruju novac u lepim kovertima, ili prigodnim novčanim čestitkama.
Nisam ni malo protiv tog, pogotovo ako je u pitanju svadbeno veselje, jer se na taj način omogućuje da ne dođe do dupliranja poklona, ali i pre svega, omogućuje se mladencima da sami izaberu ono što im je zaista potrebno za početak novog, zajedničkog života.
Međutim, postoje i neka, u najmanju ruku, čudna događanja u vezi sa tim, koja nisu za ovaj post.
Ono što želim da naglasim je da se darivanje nekako gubi kao oblik zbližavanja ili održavanja lepih međuljudskih donosa. Znam, neko će reći da nam takav oblik održavanja odnosa, bilo kojih, ako postoji odanost, nije potrebna, jer se onda vrednuje, možda, kroz materijalnu prizmu, ali, nije baš uvek tako, a i ne mora da bude. Jer, darovi opelemenjuju, kako onog koji poklanja, tako onog i koji prima.

Ovo je Quilling čestitka, od moje drugarice Nene

Pokloniti nekome neku sitnicu ima mnogo značenja, a najčešće i dobijemo objašnjenje uz svaki poklončić koji dobijemo. Na nama je da to uvažimo i prihvatimo, upravo tako kako je i rečeno.
Kako smo ovih godina, bezmalo, svi materijalno, manje ili više osiromašili, tu pre svega mislim na ovu našu dragu zemlju Srbiju, tako su se i pokloni proredili, ili su se sveli na ono brzopotezno kupovanje kesice kafe od sto ili 200g, flaše pića, buketa cveća, a to je, ipak i neki izdatak, koji će, ja volim to da kažem, završiti u WC šolji, pre ili kasnije.
Za isto toliko novca, često i manje, postoje pokloni, koji su izabrani sa posebnom namenom, koji su trajni, koji izazivaju daleko veći priliv sreće u nama, nego gore navedeni, a najčešći, neinventivni primeri, a koji su i daleko pristupačniji svakom džepu.
Ja sam upravo sinoć, dobila jedan takav poklon od jedne svoje drage prijateljice, bez ikakvog povoda, moglo bi se reći, a opet, itekako sa povodom.
Mi smo sinoć, ona je, na neki način, obeležila naš prvi susret u živo, pogađate, radi se o mojoj prijateljici sa FB, jer je naše poznanstvo trajalo već dugo on line.
Posebno mi je veliko uživanje kad ostvarim direktan, uživo kontakt sa onima koji su mi “legli na dušu”, a još kad me iznenadi neki dar, e onda to doživim kao jedan dugovremenski “kredit” zadovoljstva koji mi ulepšava sve predstojeće dane o čemu umem dugo da pričam, jer, volim da kažem, da dugo pamtim, a teško zaboravljam.
Bar za sad.
Neko će možda, kad vidi sliku reći; Ih pa i nije neki poklon!

Prelepa tegla koja će u sebi čuvati štapiće cimeta za moje
 obavezno kuvano vino kad zaveju snegovi, dar od moje Nene
Ali jeste, jer je u njega uložen veliki rad, veliko umeće, talenat, velika volja i očinji vid, kako bi rekla moja baka, a na kraju i ljubav prema onome kome se poklanja, te je tako i vrednost jednog takvog poklona, nemerljiva. Meni bar.
Ono što želim ovim postom da istaknem je da postoji sijaset poklona kojima svojima bližnjima, a i daljima, možemo da priuštimo osmeh na licu, lepe trenutke, nadu u boljitak koji baš i upravo nas čeka “iza ugla”, želju za srećom itd. its.
Vrede puno, a nisu skupi. Tačnije, vrede mnogo više, neuporedivo više od one kafe, buketa cveća i boce pića, a traju dugo, onoliko dugo koliko umemo da ih čuvamo čak i kad ih koristimo neprestano.
Takve poklone je vrlo lako nabaviti i pojedine od njih sa velikom ljubavlju upravo pravi moja draga drugarica.
Bilo bi lepo da svi, pa i ja, opet vratimo onaj lepi običaj kupovine sitnih poklončića, onako, u šetnji, u prolazu, kad imamo koji dinar više, kojima ćemo priuštiti radost na nečijem licu nekom određenom prigodom, ili tek onako, kao što je to meni priuštila, a to rado i često čini, moja kći, pre neki dan, koja je, na svu sreću i zadržala tu naviku darivanja bez nekog posebnog razloga, valjda zato što je odrastala sa onom starom krilaticom; Poklonu se u zube ne gleda!

Moja nova šolja za ispijanje jutranje kafe, poklon od moje ćerke
Ili zato što zna da se ja svakom poklonu radujem kao malo dete omiljenom slatkišu.
Bilo kako, ovaj post je moj dar mojoj dragoj Neni i svima onima koji će ponovo, ili će nastaviti, da daruju druge, sa ili bez povoda, jer ih, možda, nečiji srećan osmeh na licu, čini srećnijim i ispunjenijim u ovim, čudnim vremenima u kojima živimo.


PS: Eh, umalo da zaboravim, posetite ovo mesto, jer tamo ima mnogo baš takvih poklončića i poklona sa dušom koji čekaju da obraduju nekog ko vam je drag i ko će sigurno znati da u njima prepozna ljubav i onog ko ih je napravio i vašu koji ga poklanjate ;)





уторак, 02. септембар 2014.

"Zdravlje iz Božje apoteke"



 Htela sam na poseban način da izrazim zahvalnost na iskazanom čovekoljublju i na pomoći na očuvanju mog zdravlja, a šta je bolje od toga nego post u njenu čast. 
Naslov sam pozajmila, od Marije Treben, najpoznatije austrijske travarke. Ona ima knjigu o lečenju lekovitim biljem sa istim naslovom, a ja sam opet, smatrala, da je to najbolji naslov da objasnim ne značaj korišćenja lekovitog bilja, već značaj korišćenja biljnih esencija, floriterapije.
Poslednjih godina smo svedoci da se lagano, ali sigurno vraćamo, na žalost ne baš u svim segmentima života, majci prirodi i svemu onom što ona štedro daje, a mi to sve, baš i ne koristimo. Naprotiv.
Nekako smo se dugi niz godina uljuljkali u “darove” civilizacije i novih tehnologija i sveg što uz to ide, a ide mnogo tog.
No, kao da se sama priroda urotila protiv nas, pa nas sve više i više opominje, potseća, demantuje. Tako imamo “otkriće” o lekovitosti indijske konoplje kod najtežih oboljenja, imamo brojne recepte o lečenju lekovitim biljem, imamo poplavu prirodnih preparata, “home made” pripravaka od biljaka za negu kože i kose, imamo sijaset recepata, oprobanih, dokazanih, o korišćenju tzv. korovskih biljaka za suzbijanje korova i nepoželjnih buba i insekata kod povrtarskih ili baštenskih biljaka i voća, upotreba domaćih pripravaka od biljaka za dezinfekciju prostora u kojem boravimo itd. its.
Mene raduje da se ljudi vraćaju izvoru i počecima, svakako onoliko koliko nam je to potrebno, ili koliko kome odogovara, ali me raduje i spoznaja da su mnogi shvatili da bez prirode, koju smo zdušno uništavali, zagađivali, iskorišćavali neplanski i nemilosrdno, hteli ne hteli ne možemo.
Jeste da uveliko živimo u poprilično zagađenom svetu i da je apsolutno diskutabilno koliko je sve čisto, intaktno, kao na početku, no ipak, zahvalnost koju bismo svi trebali da imamo, upravo prema i takvoj prirodi, ne smemo ni da zaboravimo ni da je ne iskazujemo, stalno. Ne samo onda kada dođemo u situaciju da se, pored moderne medicine uhvatimo za pomoć i tzv. alternatvnim metodama lečenja, među koje spada i jedna od nama novijih, floriterapija.
Neću vam ništa pričati na temu floriterapije jer sve o tome imate sjajno napisano na blogu moje prijateljice, izuzetne blogerke Majske, koja je i floriterapeut, već hoću da vam toplo preporučim upravo floriterapiju.
Imali ste priliku da, verujem, prepoznate da retko kad na svom blogu, na kojem pišem o raznim temama, dajem savete, ali rado delim smernice. Neko će reći da je to slično? Na neki način i jeste i ja, kao neko iz zdravstvene struke, imam obavezu, da sa ljudima podelim i iskustvo, čak i lično, a ovog puta upravo je to u pitanju.
Sebe ne smatram slabom osobom. Ja sam u suštini borac i neko ko greši, posustaje, ne retko, ali uči i ide dalje i ustaje nebrojeno puta posle životnih iskušenja i padova.
Kao i mnogima među nama, čak iako bih trebalo da bezmalo uvek mogu da prepoznam simptome problema ili bolesti, desi se i meni da mi u hodu promakne nešto od tog, pa da kad se okrenem, osvrnem, shvatim da sam u npr. popriličnom stanju anksioznosti (straha), melanholije, koja ume da iznenadi neželjenim posledicama, ako se ne otkrije na vreme i da skratim, postoje stanja koja primetimo posle izvesnog vremena kod sebe, koja nam smetaju, koja nas ponekad blokiraju, koja nam život čine u najblažu ruku nelagodnim.
Meni su kapljice, mog floriterapeuta pomogle. a i dalje mi pomažu.
Moram da se ponovim, da iako sam veliki poštovalac moderne medicine i lečenja, isto toliko sam i poštovalac primene prirodnog načina lečenja. To bi otprilike značilo da za mnoge “zdravstvene” probleme koji to nisu, u pravom smislu reči, ali jesu preduslov da ih izazovu, često biram sredstva koje nudi majka priroda. Bilo je situacija da sam medicinsku terapiju dopunjavala i tzv. narodnim lekovima.
Ne želim da kažem da su oni bolji, ali mislim da ispunjavaju uslov; Primum non nocere- prvo ne škoditi! Svakako ako se pridržavamo određene doze i određenih smernica koje dobijemo od onog koji je takvu terapiju i preporučio. Ovo jasno ukazuje da danas to rade obučeni ljudi, ili ljudi sa dovoljno empirijskog znanja iza sebe i određenim pozitivnim rezultatima.
Nisam baš sasvim sigurna da mnogi znaju da i čaj od kamilice, koji se poprilično koristi kao napitak, u stvari ne treba “zloupotrebljavati”. Kad to kažem, mislim na npr. ispijanje istog kao napitak, jer on to nije. Kamilica je, mnogi to ne znaju, lek, i kao takva se treba da koristi dozirano i u određenim situacijama.
Previše korišćenje kamilice kao napitka, može nam poremetiti crevnu floru, a skoro svi znaju, da je ona, kamilica, dobra za stomačne tegobe. Da protiv tegoba, ali ne i kada ih nemamo.
Ovaj jednostavan primer samo ukazuje da je promišljenost prilikom korišćenja prirodnih lekova, ili kako se to danas često zna da kaže, supelemenata iz prirodnih resursa, neophodna.

Poenta cele ove priče je da ponekad postoje načini lečenja, koji su konforni koliko i pijenje pilula. Ispijanju pilula pribegavaju veoma često oni koji ne slušaju svoje telo, jer je to lakši način da se senzacija ućutka i da se radi dalje, bez zastoja. Floriterapija nam itekako može pomoći kod pojedinih situacija, a da ne stvori nepoželjnu naviku, a opet, da sasvim prirodno otkloni čak i uzrok, potpuno neškodljivo.
Zamislite sebe kako ste besni, a i ne morate da zamišljate, dešava nam se svima, manje ili više, da pobesnimo, a da je suština našeg besa u stvari duboka tuga uzrokovana nekim situacijama kojima smo izloženi kraće ili duže vreme. Duže osećanje besa razara naše telo na mnoge načine.
Eto, upravo i kod takvih emocija, kao što je bes, floriterapija jeste izbor.
Meni je floriterapija pomogla da savladam svoje strahove, ali i povremeni bes.
Naslov ovog posta će veoma dobro razumeti i verujući ljudi, jer kao što rekoh, lagano postajemo svesni da iako mislimo da leka za mnoge bolesti nema, to i ne znači da i jeste tako. To samo znači da mi još nismo otkrili sve tajne prirode, Božje apoteke.
Postoje ljudi, koji vole ljude i koji o tome uče sa svrhom da pomognu ljudima i kako bi to rekli neki duhovni oci, kojima je to dato.
Prevedeno na običan rečnik, mada mislim da nema potrebe za objašnjenje, to znači da imaju talenat da se bave upravo time.
Sa druge strane postoje i oni kojima je pomoć ovih ljudi potrebna.
Ovo sam navela da bih naglasila da iza bavljenja floriterapijom postoji učenje koje je prethodilo tome i to svestrano jer da nije tako, zar bi se dešavalo da terapija, koja je individualna, bude lekovita?
Međutim, treba reći i to da treba osluškivati svoje telo jer ono nepogrešivo šalje signale koji nas upozoravaju, a koji mi zarad raznoraznih razloga ne “čujemo”.
Kako imamo samo ovo jedno telo i samo ovaj jedan život, sada, mislim da upravo zbog tog imamo obavezu da ga negujemo i da mu pomognemo da radi ispravno ili da se oporavi, ako mu je nega potrebna. Floriterapija je jedan od načina na koji mu možemo olakšati smetnje i time pomoći.
Ovo je moj iskustveni osvrt na ovu predivnu, isceljujuću granu tzv. alternativne medicine, a koja koristi zdravlje iz Božje apoteke.

Više o ovome možete saznati na blogu moje drage Meri, kojoj sam veoma zahvalna na trudu da napravi pravu miksturu, esenciju, baš za mene i da uradi još puno dodatnih poslova da meni bude dobro :)
Možda se nekome neće dopasti ovaj tekst, ali, moram da potsetim, a koristim reči jedne blogerke, da je ovo moj blog i da na njemu mogu da pišem šta ja hoću, volim i želim :)
Ukoliko vi koji čitate moj blog imate nekih tema o kojima biste voleli da pišem, pišite mi u imboks i ja ću se rado odazvati.
Samo nek ste zdravi!


уторак, 26. август 2014.

Svojevoljno bacanje kašike ili bekstvo od života




Ovih dana intenzivno razmišljam o Veri, mojoj drugarici iz detinjstva, svojevremeno mojoj drugoj strani medalje, kako su govorili svi koji bi nas videli zajedno, jer, imale smo zaista mnogo sličnosti. Znam da je dobro, da je zdravlje služi, da ima svoju porodicu, da je izvela decu na put, ima i unuke, ali ima i brige koje donose bolesti, usputne, koje život donese, ili koje sami sebi natovarimo, ponekad i ne znajući.
Nismo se nikad posvađale. Život nas je odveo na sasvim različite strane, a vreme je učinilo svoje. Naše prijateljstvo se nije prekinulo, jednostavno se zaustavilo u prošlom vremenu, sasvim drugačijem od ovog.
Znam i zašto sam počela da tako intenzivno razmišljam o Veri.
Prvo se dogodio Robin Vilijams, tj. vest da ga više nema i da je pokleknuo pred dugogodišnjom depresijom oduzevši sebi život na način za koji je on mislio da je za njega najbolji.
Bila sam par dana u Beogradu i ta vest, koju sam pročitala preko neta me tog ranog jutra baš uzdrmala iz temelja.
Po povratku u selo, nedaleko od Zrenjanina, u kojem živimo poslednjih godina, zateklo nas je vrlo neprijatno saznanje. Naš prvi komšija, jedan drag, pošten čovek prekratio je sebi život i obesio se.
Nepunih par dana nakon njegove smrti, usledila je nova vest, o identičnom događaju, ali u ulici koja je presecala našu, gde je opet, muškarac poodmaklih godina na identičan način sebi oduzeo život.
Koliko juče, doznah da je opet, u susednoj, vrlo blizu, ulici, još jedan muškarac, srednjih godina izvršio samoubistvo na istovetan način kao i prethodna dvojica, vešanjem.
Za nepunih 14 dana saznadoh za četiri samoubistva, koja ama baš nikakve veze nisu imala međusobno, osim da su se dešavala jedno za drugim.
I onda sam se setila Vere, a znala sam i zašto.
Vera je pokušala samoubistvo, na letnjem raspustu, posle završenog sedmog razreda osnovne škole. Osim njene mame, njenog najomiljenijeg profesora, koji je stanovao u istoj ulici i mene, niko drugi nije znao za to.
Niko se tome nije ni nadao jer Vera je bila devojčica za primer. Bila je među najboljim đacima u školi. Talentovana za sve vanškolske aktivnosti. Bila je solidan sportista, trenirala je rukomet, izvanredno je igrala šah i redovno osvajala prvo mesto na opštinskim takmičenjima, bila izuzetno dobra i omiljena drugarica, posebno među pripadnicima siromašnih đaka, roma, sa kojima je nesebično delila svoje znanje i pomagala im da budu što bolji učenici. Na Verinu pomoć su svi mogli da računaju i komšije i drugari. Znala je da subotom, redom, svim komšinicama pravi prelepe frizure, da šminka devojke iz ulice u čemu je uživala, da ide nebrojeno puta do prodavnice da kupi sve šta treba starijima.
Znali smo da živi sa majkom i njenim drugim mužem i njegovim malim sinom, ali kako je živela, malo ko je znao. Čak ni ja, iako smo postale nerazdvojne. Vera se nikada nije žalila.
Zato je za mene bio šok kada sam tog prepodneva došla kod nje i zatekla je da završava pranje posuđa, nekako odsutnog pogleda i sa nekom tugom u očima. Pitala sam je šta joj je, zašto je tužna, jer, tako je izgledala.
Rekla je da nju niko ne voli, da ona nikome ne treba i da za nju niko ne mari i da će zato da ode.
-Kuda ćeš da odeš, pitala sam je?
-Na put bez povratka, odgovorila je.
-Kako to misliš, gledala sam je začuđeno, Vera, šta se dešava?
Pogledala me suznih očiju odloživši i poslednji sud na mesto.
-Cico, ja sam se otrovala. Umreću.
- Kako otrovala, čime, šta si radila?
Popila sam celu kutiju tableta za smirenje, koje pije moj očuh, rekla je ravnim tonom, Gledala sam u nju zanemela i uplašena do beskraja, a onda sam odjednom istrčala iz kuće bez da sam joj rekla zdravo. Trčala sam koliko me noge nose. Jurila sam ka pijaci, gde je radila Verina mama subotom, da joj kažem šta se dešava.
Razdaljina od Verine kuće do pijace nije bila mala, ali sam uspela da stignem tamo za nekih desetak minuta, sve vreme trčećim korakom. Zadihana sam rekla šta mi je Vera upravo saopštila dok me je tetka Draga gledala zabezeknutih, širom otvorenih očiju.
Bacila je predmet koji je držala u ruci i istrčala iz radnje u kojoj je radila dok sam ja trčala, opet, za njom, sad već posustajući.
Sve kasnije se odigravalo filmskom brzinom; dolazak kola za hitnu pomoć, sirena koja je zavijala jureći kroz beogradske ulice dok su kola jurila u zavod za urgentna oboljenja, tehničar koji je svakih par minuta udarao po jedan šamar Veri da bi je održao budnu, Verina mama, koja je sedela do nje i "lomila" prste na rukama dok su joj se oči caklile od straha i suza. Ja sam sedela nema, u kabini, do doktora i vozača i molila se da stignemo što pre, da Vera bude dobro.
Rekli su da su joj isprali želudac i da će biti dobro. Rekli su da sad spava, a ustvari bila je u komi.
Sećam se, bio je treći dan jula meseca, divan, sunčan dan i ja sam ustvari, otišla kod Vere da bih je pitala da idemo sa drugovima iz ulice na kupanje, na Savu, na plažu između dva mosta.
Rekli su da je imala sreću da sam ja došla na vreme i sve javila na vreme.
Verinu mamu su dugo ispitivali milicioneri u lekarskoj sobi u bolnici. Plakala je, bez glasa. Samo su joj se suze slivale niz lice. Onako mala, krhka, izgledala je potpuno slomljeno, kao slomljena grana malog drveta koja pada na zemlju sporo, ali sigurno.
Otpratila me kući i zahvalila se na mojoj pomoći. Rekla je da sam Veri spasila život.
To veče sam razmišljala, od čega sam Veri spasila život?
Vera je dva dana bila u komi. Probudila se petog jula, na sam rođendan njene mame koja nije krila svoju sreću.
Pustili su je kući posle dva dana od tog sa obaveznom preporukom da ide kod psihologa.
Nikada nije rekla da je bila, ali znam da jeste.
Istog dana je posetio, po povratku kući, njen najmiliji profesor, onda, razredni starešina, profesor muzičkog obrazovanja, koga je Vera veoma cenila i poštovala, a i mi, ostali đaci. No, svi smo znali da je ona njegova mezimica jer je bila glavni vokalni solista u horu i veoma talentovana za muziku.
Mnogo puta je nudio Verinoj mami da podučava Veru muzici, džabe, samo da ona kupi bar polovnu harmoniku, ali, Verina mama nije imala para da joj to priušti. Tako je Vera svirala melodiku u školskom orkestru, pevala u horu i stalno pevala za sebe i sve nas, njene drugare.
Posle svih tih događaja Vera se povukla u sebe, ne sasvim, ali postala je nekako daleka.
Išla je svih godina na kontrolne preglede, godišnje, u dispanzer za mentalno zdravlje.
Po završetku srednje škole prestala je da odlazi na kontrole i desilo se, pričala mi je jednom kad smo se srele u gradu, da su joj došli kući. Našli su njenu adresu, tu gde je živela sa mužem i ćerkicom.
Bila je, kaže, strašno ljuta što su došli. Rekla im je da sve što je uradila uradila je pre 15 godina, da je sad i sama roditelj koji brine o svojoj deci, maloj trogodišnjoj devojčici i bebi koju je nosila u stomaku, da je svesna odavno šta je pokušala da uradi i zašto, da joj nije potrebna pomoć, a posebno ne sad kad ima svoju porodicu i muža kao podršku za sve. Kaže, sedeli su desetak minuta i otišli.
Više je nikada nisu posetili, a ni zvali na kontrolu.
Vera je bila zdrava, mlada žena sposobna da se uhvati u koštac sa životom, prekaljena nedaćama koje su je lomile u detinjstvu i kasnije tokom odrastanja i svesna, kako je rekla, da joj je život poklonjen i da je to najskuplji poklon koji je ikada dobila. Rekla je, da nije nikada mogla da se dovoljno izvini svojoj majci što je dovela u situaciju da toliko strepi nad njom kad je pokušala sebi da oduzme život koji joj je ona darivala i da vrlo dobro zna kako se njena mama osećala tad, jer zna, da je činila sve da bi joj pružila i više no što je zaista mogla.
Vera se nerado seća te suicidalne epizode iz svog života, ali je se ne odriče.
Neke sekvence, pretpostavke sam pokupila kasnije i sama iz priče sa zajedničkim drugaricama.
Vrlo je moguće da ljudi, nesrećni, dugo usamljeni, čak iako su među svojima, često osećaju da su suvišni jer ih najbliži ili izbegavaju ili se ne bave dovoljno njima, da su željni pažnje, komunikacije, bilo kakve, da osete da su voljeni, da su nekome potrebni. Još ako bolest zakuca na vrata njihovog života, a nemaju s kim to da podele, nemaju neophodnu ili imaju nedovoljnu podršku da se sa bolešću izbore, gube samopouzdanje, često i samopoštovanje i pad u beznađe je skoro pa neizbežan, a odatle do ambisa pribegavanju "prekraćivanja" muka suicidumom, nema mnogo koraka.
Poslednjih godina smo svi svedoci da se to nekako ustalilo kao pojava na ovim našim prostorima. Beznađe je zacarovalo među ljudima. Nemanje vere da izlaz postoji, ne traženje podrške od svojih bližnjih, ako ih ima, ili od prijatelja, ili od stručnih lica, odnosi pobedu i glorifikuje probleme koji se javljaju u životima svakog od nas. Razlika je samo u tome što različito reagujemo svi na identične probleme, ali je od velike važnosti da ukoliko postanemo svesni da se ne možemo izboriti sami zatražimo pomoć bez trunke stida i srama jer onda svaka situacija, svaki problem dobija drugu dimenziju i uvek postoji šansa da se nešto za šta smo bili sigurni da nema rešenje i razreši na zadovoljavajući način.
U narodu postoji jedna divna izreka koja glasi; Kad Bog zatvori sva vrata, uvek negde ostavi otvoren prozor. Ne zna se gde je, ili ko je taj otvoren prozor, ali on zasigurno postoji.
Posegnuti za skraćenjem života kao "najboljim" izborom za rešenje nastalih problema mnogi kažu da je, između ostalog i kukavičluk, nespremnost da se uhvatimo u koštac sa životnim nedaćama kad one naiđu, a naiđu svima, jer retko kome je u životu sve uvek med i mleko.

Baciti koplje u trnje, u prevodu, odustati, jeste najlakši način da se problem u stvari i ne reši, već naprotiv, da postane još veći. Živim u nadi da će ljudi shvatiti da nam je život najvrednija "stvar" koju posedujemo i da je samo naš i i da ću što ređe biti u situaciji da saznam da je neko, koga sam poznavala ili nisam, nije važno, odlučio i da ode iz ove dimenzije jer je dozvolio da ga pobede problemi.
Možda i nisu svi rešivi, ali postoji nešto što bi svakome trebalo da bude podstrek za "bitku" sa istima, a to je da je čovek najšečće sam krojač svih i da je samim tim zaista i dovoljno  pametan da ih i savlada.




четвртак, 21. август 2014.

Hrana, lek za telo i dušu / 4 Prekinuti ples



Ja sam neizmerno želela svoju kći i kako sam pre trudnoće pušila, čim sam saznala da sam trudna, ostavila sam cigarete iz mesta. Sve vreme dok sam dojila svoju devojčicu, nisam pušila, sve do par dana pre njenog prvog rođendana. Kada sam nakon rođendanske proslave donela neopozivu odluku da držim dijetu i smršam, prvo sam posegnula za cigaretom. Tako je počela jedna nova klackalica. Uvreženo mišljenje da se manje jede kad se puši, ušetalo je i u moj mozak opsesivno željan i usmeren za brzopotezno, ako može i preko noći, skidanje suvišnih kilograma. Na svu sreću bio je juni mesec, pijace su bile pune zeleniša i ja sam, puna elana započela sa svojom prvom, Atkins dijetom.
Jednostavnim jezikom rečeno jela sam mnogo belančevina, mesa i povrća bez imalo hleba, testenina, leguminoza, a posebno bez S od slatkiša. Bila sam vrlo disciplinovana i urodilo je plodom. Za 3 meseca sam bila lakša za celih 15 kg.
Međutim, sve je i ostalo na tome.
Život nas retko mazi, a i kad to čini često to bude poprilično turbulentno i događaji sustižu, čak prestižu jedan drugi. Naše telo, zna onda da se u svemu tome ne snađe baš najbolje, jer, iako je sazdano da bude neverovatno precizna "mašina" ipak ponekad, ne stiže da adekvatno odgovori na sve promene.
Tako je i moj organizam počeo da "štuca" i nakon rođenja dvoje dece pojavili su se prvi hormonalni poremećaji, problemi sa štitnom žlezdom, ozbiljni problemi sa bubrezima, kasnije i "življenje" sa "ružnom reči", kako ja nazivam carcinom i u svakoj toj situaciji obavezna dijeta, tj. kako su govorili lekari odgovarajuća ishrana, je bila deo terapije.
Kilogrami su silazili i vraćali se. Istovremeno, moje znanje o zdravoj ishrani se uvećavalo, nadopunjavalo, ali nešto je ipak nedostajalo u svemu tome.
Ja nisam bila od onih zdravstvenih radnika koji pričaju jedno, rade drugo i misle treće. Ukoliko kažem nekom da se može pobediti zavisnost od nikotina i iskustveno znam da jeste, iako, jeste teško.
Nisam od onih koji lažu sebe kad kažu; ja ne jedem puno, a istina je sasvim drugačija.
Ja zaista nisam jela mnogo, čak više, jela sam relativno zdravo, ali htela ne htela morala sam priznati da nisam uobročena, da preferiram više pojedinu vrstu ishrane npr. mediteransku, a ona obiluje, između ostalog bogatim jelima od testenine i dogodilo se da, povišen šećer zakuca i na moja vrata, a već je bio prisutan, malte ne kod svih članova moje uže i šire familije.
Nikad mi nije nedostajala samodisciplina i nikad nisam započinjala ništa od ponedeljka. Kada bih donela neku odluku, započinjala sam njeno sprovođenje u delo odmah.
Ono što hoću da kažem je, da sam se svojski trudila da svoje kilograme održim i na tih na jedvite jade i uz pomoć velikih odricanja stečenih prvo 70kg, kasnije 75kg.
"Dijete"su se ređale, jedna za drugom, efikasne i manje efikasne, ali moj "ples sa viškom kilograma" se nastavljao i ništa što sam činila da to i prestane, mi nije pošlo za rukom.
I što sam više saznanja imala o ishrani, po svemu sudeći pravila sam sve više grešaka.
Evo me gde skoro tri decenije ne jedem margarin, suhomesnate proizvode, ne pijem gazirana pića, ne pijem sokove, ukratko pijem isključivo običnu vodu i ponekad crveno vino. Eh da, zaboravih, ne jedem ni svinjsko meso isto toliko dugo, tačnije, samo kad pravimo roštilj, a i to bude par puta u sezoni.
Moglo bi se treći da je moja ishrana i ishrana mojih ukućana uravnotežena i zdrava po svim savremenim merilima ali..
Bilo kako bilo, uz sve to, dogurah ja do celih 96 kg.
Istini za volju, odlazak u penziju je dosta tog poremetio u mom ritmu življenja jer sam postala inertnija i mnogo manje sam se kretala.
 Tolerancija na stres je takođe postala znatno niža i moj začarani krug i ples koji sam godinama igrala sa povećanom kilažom je doskora poprilično pretio da mi poremeti zdravlje i celokupni balans oragnizma.
Možda bi se taj moj "ples sa kilogramima" i nastavio da me iz koloseka nije izbacio jedan enormno visok skok krvnog pritiska, nakon čega sam, definitivno odlučila da potražim savet i pomoć ljudi koji su o ishrani znali mnogo više od mene i da, kako sam umela da kažem, ispoštujem njih, kad već nisam poštovala sebe.
Hteli ne hteli, ponekad nam, ma koliko bili znalci iz čak i sopstvene profesije, treba podrška i ona tanana nit za koju ćemo se uhvatiti i slediti je dok ne postignemo cilj.
I evo mene, gde od početka januara ove godine lagano, skidam svoje suvišne kilograme, što ste mogli sve da već pročitate u jednom posebnom postu na ovom mom, svaštopisajućem blogu, bez žurbe, jer, ruku na srce, dugi niz godina ti isti kilogrami i ja smo živeli u jednoj čudnoj simbiozi. Oni su "grlili" mene, a ja opet, istine radi, priznajem, prigrlila sam njih i negde se uljuljkala u samoobmani da mogu i sa njima, jer, kao, nisu mi smetali.
Istina je bila drugačija. Smetali su mi, ali u svim pravcima; emotivno, mentalno, fizički...
Postoje u životu neke usputne stanice, kako volim da nazovem događanja koja se, neko će reći dešavaju slučajno, ali, kako odavno ne verujem u slučajnosti, tako i za to verujem da je jednostavno trebalo da se desi da bi se kockice, nekada davno, pomerene, izmeštene iz mozaika mog života, ponovo vratile, lagano, sve na svoje mesto.
Jedna mlada, divna osoba, izuzetno uspešna blogerka, koju sam upoznala preko društvene mreže Face book, na kojoj smo prijatelji, pozvala je mnoge od nas, na promociju knjige "Istine i laži o hrani" autorke Anite Šupe.
Kako sam i lično i profesionalno uvek bila zainteresovana za ovu oblast, naravno da sam se svojski potrudila da na istu i odem. Za mene je to bila ona "karika koja nedostaje", možda čak, ključni momenat da se slagalica, zvana višak kilograma, sa kojima sam se borila predugi niz godina, razreši i poređa jednom za svagda.
Sumnja, koja je postojala u meni, da nešto ne radim kako treba je razrešena.
Ono što sam ja radila sebi, svih ovih godina je da sam slepo verovala "doktrini" i zdušno je primenjivala i na sebi samoj, ne znajući, da su mnogi izdali istinu zarad "šake dolara".
Bilo je potrebo da se pojavi, jedna hrabra, pametna žena, Anita Šupe i da sažme momente istine u jednu otrežnjujuću knjigu koja je lek, bar meni, a vrlo verujem i mnogima.
Započela sam ove postove u nastavcima sa naslovom "Hrana za telo i dušu" i zaista mislim da hrana, "hleb naš nasušni", to treba svima nama i da bude, čak više, da jeste, ukoliko se hranimo kako treba.
Ne bih o onome, što mnogi vrlo često čine, šta bi bilo da je bilo, jer štetu smo, hteli ne hteli, napravili, ali to ne znači i da je ne možemo umanjiti, možda neki, čak i otkloniti.
Valja nam da se lagano, vratimo postulatima one stare dobre tradicionalne ishrane, ali uz potpuno uklanjanje štetnih navika u ishrani i korišćenje namirnica koje to nisu.
Sve o toj temi možete sasvim lepo i lagano da pročitate na blogu moje drage prijateljice, ali i na blogu autorke knjige "Istine i laži ohrani".
Verujem da će na mnoge od vas delovati otrežnjujuće i kao melem za zdravlje.
Nikad vam nisam delila savete, jer, svi smo mi jedinke za sebe i mišljenja sam da svako od nas treba da pronađe svoj put, ne samo u vezi života u celosti, već i u vezi očuvanja sopstvenog zdravlja, no rado ću pomoći svakome, kome savet zatreba.
Na neki načim verujem da je i ova moja ispovest u nastavcima, dala smernice, možda razvejala "maglu" i usmerila neke ka sopstvenom boljitku.
Ono što verujem da je važno je, da kad jednom donesemo odluku da uradimo nešto za sebe, jeste da ne odustanemo.
No, što bi rekla moja baka, mislim da ovim tekstovima, svim napisanim sa ovim naslovom,  nisam otkrila rupu na saksiji, ali sam možda potakla neke da se odvaže i otkriju da mogu sve, jer, lepo reče jednom Lao Cu; "Putovanje od hiljadu milja započinje jednim korakom".
Volim da dodam sentencu čijeg autora ne znam, ali mi se veoma dopada jer daje podstrek: Ne računa se koliko puta padnemo u životu, već koliko puta ustanemo i nastavimo dalje.
Shodno tome, iako sam na silaznoj stazi života, ustajem posle svakog svog pada, teže nego ranije, ali revnosno i uporno jer ima sigurno još mnogo lepih stvari koje me čekaju do kraja.
Otresem prašinu i produžim, do cilja koji sam sebi zadala :)










среда, 06. август 2014.

Jedna šetnja kroz pitomu divljinu




 Mala crvena ruža stablašica-
 mojih ruku delo
Odavno niste prošetali kroz moju baštu još od kad sam pisala ovaj post. Čudo su instinktivne ideje koje odradite, a kasnije saznate da ste u stvari uradili određenu i dobru stvar, poznatu kao virtuelni post.


Mnogo kasnije, posle te prve šetnje kroz baštu prošetala sam vas i kroz austrijsku prestonicu uz pomoć malo slika i reči, viđenu kroz moj pogled.



Crvenrepka, mala ptičica odgovorna
 za ovaj post ;)
Danas me jedna mala ptičica, koja je došla da nesmetano "doručkuje", ponukala da vas opet prošetam kroz moje, meni lepo dvorište i da vama svima, posebno onima koji žive u gradovima i stanovima bez terasa prenesem atmosferu života sa prirodom, jer, uvek volim to da naglasim, moje dvorište je uređeno tako da u njemu nesmetano žive svi stanovnici prirode koje mi  ona pošalje, ali  i ja, sa mojim ukućanima i gostima.  

Moja bašta je sređena na rustikalan, haotičan način, ukroćena tek toliko da pruži dovoljno prostora za igru mojim unucima. Ima voćaka samo toliko koliko mogu da se uberu u sezoni zrenja, a ako i ostane neki višak, podelimo ga između svojih milih i komšija.


Jarebika- Rjabinuška je tu da ptice imaju
veći asortiman hrane

Fruškogorski ruj (Rus Tiphina)
zbog kojeg ptice dolaze
Ukrasnih stabala ima taman da zadovolje potrebe hrane za ptice, a osnovni cilj njihovog sađenja je i bilo upravo to, da ptice, koje dođu, imaju hranu i preko leta i preko zime.









Mnogi žbunovi, ali i perene su ukrasi u bašti sa dvostrukim zaduženjem, da ulepšaju ambijent i da budu hrana za ptice ili "zaštitna ograda" od radoznalaca koji ometaju stanovnike, bube, leptire, ježeve i dr. od   mojih kućnih ljubimaca mačke Melanije, alijas Meli i mog ostarelog, dragog, vernog psa Srećka.
Melanija i Srećko u popodnevnoj dremci, ali i na straži :)

Arum Italicum ( italijanska strela)- otrovne bobice koje su hrana za ptice!

Petronije, o kojem ste takođe mogli da pročitate priču na ovom blogu, se odavno skućio, ima svoju golubicu i živi na tavanu komšijske kuće u blizini. Ponekad dođe i stane na moju staru antenu za bežični net, kao da hoće da me podseti da još uvek misli na mene, ali da eto, "deca treba da odlete".





Selenini  ježići ove 2014. godine
Ježica Selena, dolazi kad god treba da na svet donese novo pokoljenje, zadrži se u svojoj kućici koliko treba, a zatim odlazi, dolazi, odlazi, a kako je uglavnom noćna životinjica, posle svog obavljenog posla materinstva, dugo je ne vidim, ali vidim njene tragove prisustva u vidu ogrizaka na popadalim voćkama ili neki novi "nasip" ispred ulaska u njenu kućicu.






Bube i leptiri svakodnevni posetioci

O pčelama i leptirima, koji mogu da biraju šta im je po volji i kad, a i ostalim insektima, sitnim, a i onim većim i meni čak nesimpatičnim, moja bašta bi sama, da ume i može, mogla da ispriča sijaset priča i dogodovština. Jednom, možda i o tome, sročim jednu, ili više, personifikacija jer volim takve priče.




Čim se Srećko odmakne, oni navale


Ove godine u mojoj bašti caruju puževi, sa kućicom, pobedili su u brojnosti golaće, kojih uvek ima, jedu šta stignu, a koje ja ne diram i koje sam ovekovečila u jednoj priči. Pojeli su sve do čega su se dočepali, počev o mojih ruža, koje su desetkovali preko stabljika i plodova paradajza, ali, ruku na srce, bilo je i za nas, a i kiša im je zdušno pomogla da ovog leta moja bašta bude eldorado za puževe.



Ruj "Tiger ey"- hrana za ptice



Moja bašta je meni izvor mnogih ispiracija i jedno mesto gde se stapam sa prirodom uživajući u miru koji ona pruža, bilo da sam sama ili kada kad su tu moji mili, unuci i deca,  prijatelji i gosti.
Drago mi je ako sam delić tog mira uspela da prenesem i na vas.



Posle kiše












субота, 02. август 2014.

Specijalni rat ili nešto drugo?




Verujem da mnogi znaju da je jedna od metoda specijalnog rata, jednostavnim rečnikom rečeno, odvlačenje i usmeravanje pažnje na nebitne ili manje bitne događaje u jednom društvu. Ovih poslednji meseci, može biti i godina, nikako ne mogu da se otmem utisku da se takav jedan specijalni rat, upravo uz pomoć ove metode vodi i u našoj zemlji, a uz izdašnu pomoć pojedinih medija. Takve učestale pojave su počele da mi idu na živce u nemerljivoj količini, a to je već situacija koja obećava da će mi napraviti zdravstveni problem, što nikako ne bi bilo dobro. Da se zaštitim od toga, počela sam da se ponašam kao noj, da se pravim da ništa ne vidim, ne čujem, a samim tim i ne komentarišem, da ne gledam televiziju, posebno informativne programe svih kanala, bez izuzetka, da se ne upuštam ni u kakve diskusije vezane za život u ovoj zemlji ni po koju cenu, da najviše što mogu, nateram sebe da događaje prihvatim kao nešto na šta ja, kao jedinka, nemam uticaj, ili je veoma mali, zanemarljiv čak, ali moja metoda noja, ne uspeva i pored najbolje i volje i želje iz sasvim prozaičnih razloga, gomila informacija, što pisanih, što rečenih putev malih ekrana, postaje sve veća pa samim tim počinje da se vidi i iz aviona.
Mnoge profesije, posebno one koje imaju uticaj na društvo u celini imaju svoje kodekse ponašanja, ali kako vidim i zaključujem, novinarska profesija se debelo iskompromitovala svojim radom. Nisam uopšte od onih koji generalizuju stvari, te tako iz svega tog isključujem sve one novinare koji se nisu prodali za šaku dolara, zarad uopšte nije važno čega, jer obraz se ne prodaje, ako se poštuje kodeks, a profesija se takođe održava na nivou na kojem i treba da bude. Da zanemarim sve ono ispred kodeksa, kao što je domaće vaspitanje, školovanje i sticanje znanja, posebno znanja iz etike koje se, verujem uči, učilo se, u svim gimnazijama, a gimnazije su, kao što svi znamo, predvorja za buduće obrazovanje na univerzitetima, pa i za fakultet žurnalistike.
Šta se to sve izdešavalo u glavama pojedinih novinara pa su usput zaboravili da je informacija od izuzetno velike važnosti i da je njihova odgovornost veoma velika pri plasiranju tih informacija, ne znam. Ono što znam je da u skoro svim našim javnim glasilima, ma koliko ovo zvučalo paušalno, caruje senzacionalizam najnižeg mogućeg ranga. Mnogi tekstovi su se sveli na sopstvene neproverene sumnje novinara koji o njima pišu, na rekla kazala, ali i popriličnu dozu navođenja vode na vodenicu pojedinaca, kao i na često, neprimereno uznemiravanje javnosti i perfidnog poziva na linč pre nego što se bilo čija krivica i dokaže uz obavezno čuvanje "izvora" podataka, a beskrupulozno imenovanje ostalih, osim ukoliko se ne radi o maloletnim licima.
Nisam sigurna da se takvo ponašanje podudara sa kodeksom profesije, ako ga ima u novinarskoj profesiji, a nekako sam sigurna da ga ima, jer, kako već rekoh, biti novinar je od velike važnosti za društvo u celini.
Aman ljudi, a ljudi ste, imate li vi srca? Nemate od čega da živite, nemate para, nemate posla, gladni ste?
Za promenu osvrnite se malo oko sebe pa pogledajte kako živi svet, narod u celoj državi.
Za promenu, pitajte obične ljude da li su gladni, goli, bosi, bolesni, od čega i kako žive, tačnije životinjare. Pitajte zašto ovaj narod sve više češljari kontejnere, zašto se mladi ubijaju, zašto se devojke i momci ne žene, zašto žive sa roditeljima, a onda pišite o onima koji su do tog doveli, pišite neprestano dok im ne dosadi dok im se ne smuči.
Kao što se smučilo meni da čitam vaše tekstove i slušam vesti o tome ko gde, kada, kako i s' kim iz "estradne elite", koliko košta tamo neka, šanirana, torbica Luj Vitona i ostale dizajnerske svetke kamarile, kako su se raspevali muzički nadareni pojedinci u jednom autobusu, kako je tamo neki jadnik poubijao sve pa onda sebe, uz obavezan intervju njegovih najbližih komšija, pa i samih ucveljenih od tuge najbližih rođaka, smučilo mi se da pročitam na kraju vaših beskrupuloznih insinuacija da ste informaciju dobili "iz pouzdanih izvora", a da taj izvor nikad niste pomenuli, smučilo mi se što vodite specijalan rat, protiv sopstvenog naroda i time mu odvlačite pažnju sa životno važnih problema; kako da opstane u ovoj navali poskupljenja na mala vrata, prvo telefona, sledeće će biti struja, jer ministar već kuka da mora da se štedi i da se potrošači pobrinu za alternativna goriva za grejanje naredne zime, kako da penzioneri opstanu, osim da ponovo, kao za vreme sankcija, jedu samo hleb i mleko, kao da su grešni krivi što ne umru preko reda, odmah i sad, a prvo su njima smanjili primanja za 10 % o čemu ste pisali u samo jednom redu, kao da je to vest an pasan, nebitna za život?
Kako vas nije stid sebe samih i vaših majki, očeva, rođaka penzionera, koji su, najčešće, najpoštenije platiše svega u ovoj zemlji, dok se drugima, tajkunima čak, dugovi i to dugovi veličine iznosa penzije minimum 100 penzionera npr. Otpisuju?
Zašto ne pišete, čak iako ste pisali, o veličini plate onih koji vode ovu našu zemlju, ili pojedine njene od državnog značaja važne ustanove, a od koje bi, sasvim sigurno, štedeći svakog meseca bar polovinu iznosa iste, jer i ono što bi im ostalo od njihove mesečne plate, je veličina jedne ukupne godišnje, prosečne radničke zarade, a sa čime bi mogli na kraju svake godine da kupe po jedan manji stan? Čime su to oni zadužili ovaj narod da im je tamo neko, odredio tolike plate?

Kako vas nije stid da o malim, običnim ljudima koji su bili sudionici nekih nesrećnih situacija, insinuirate njihovu krivicu, dok zdušno, ne pišući o odgovornosti pojedinaca, npr. rođaka novopečenih bogataša, stajete na stranu i u odbranu očiglednih povreda zakona sa često, nemerljivim gubicima?
Sve mi se nekako nameće zaključak, iako je zasnovan na sumnji, da vas za to neko debelo ipak plaća? Ako nije to slučaj, e onda bih da sam na vašem mestu potražila savet stručnjaka.
Reći ćete, možda, da  i sama pišem ovaj tekst jer sumnjam, jer sam donela zaključke koji nisu validni?
Na neki način, može se i tako misliti, ali vi ste mi dali šlagvort za ovo, vi i vaši bezočni tekstovi koji se najviše bave svime osim krucijalnim događanjima vezanim za našu zemlju i ljude u njoj, od kojih, iako sam se svesrdno trudila, nisam mogla da se zaštitim. Tako da, ako sam izvela pogrešan zaključak, ja se duboko izvinjavam, ali molim vas, za ime Boga, nemojte da mi vređate, bar za sad, zdravu pamet.
Do sad ste to radili neprekidno, nesmetano i nekažnjeno i ovim tekstom vam jasno stavljam do znanja da, kako volim često da kažem nisam ovca, tačnije da sam ovca samo dokle ja to želim da budem i ako hoću da budem.
Vrlo verujem da veliki broj ljudi misli identično na ovu temu, ali eto, mnogi od njih nema blog da na njemu bar iskaže svoje, u najmanju ruku, nezadovoljstvo vašim udelom u mentalnom zamaranju, ove naše, već iznurene od svega i svih, nacije.

Ne mogu, a da ne naglasim, svaka čast svima onima iz novinarske branše koji poštuju kodeks svoje profesije i koji tačno i provereno pišu o svemu i kojima je vodilja u radu istina i etika, a ne dobro isplativa, a pri tom, često, nedovoljno proverena senzacija, a takvih novinara, na svu sreću, ipak ima.


петак, 01. август 2014.

Hrana, lek za telo i dušu / 3 - Surova stvarnost



Na svu sreću da sam odavno shvatila da je znanje nešto "živo" tj. da se menja, dopunjuje, nadoknađuje. To mi je pomoglo da potpuno normalno prihvatim kasnije zablude i nova saznanja u mnogim oblastima. Jednja od njih je i ishrana.

U uvodnom postu sam delimično objasnila svoje višegodišnje interesovanje za ovu oblast. Nekako je i bilo prirodno da me ovo zanima, s' obzirom na moju struku, ali je poprilično i moje životno iskustvo doprinelo tome.
Sve je bilo i lepo i krasno i bez nekih ekstremnih problema sa mojim zdravljem, osim ako izuzmem dugogodišnje "trvenje" sa sideropenijskom anemijom, zbog koje sam omrzla džigericu u svim oblicima, a koju mi je moja mama spremala svakodnevno kao jedan on načina za poboljšanje iste, ali i problema sa epistaksom, koja mi je remetila svaku letnju sezonu, zbog koje, eto, ni dan danas, nisam ljubiljelj vrućina i visoke temperature iako su problemi iščezli.
Sve u svemu moglo bi se reći da sam bila zdrava i da sam vodila zdrav život. Pri tome mislim da sam jela sasvim zdravo, tradicionalno, uz povremen "izlet" u neke nove egzotične kuhinje, kao što je bila npr. italijanska i grčka, koje volim i danas.
Uredno sam vežbala minimum 3 puta nedeljno, šetala, bez obira na vremenske uslove, osim kad bi duvao vetar i pri tom, radila u bolnici, u tri smene, često i po 10 noći u toku meseca. Ipak, nekako sam uspevala da pomirim sve svoje obaveze, ljubavi i interesovanja.
Problemi su nastali u trudnoći, bar je to bila, po meni, inicijalna kapisla za sve kasnije što je iskrsavalo. Imala sam visoko rizičnu trudnoću tokom koje mi je ustanovljeno da imam toksoplazmozu. Bilo je to vreme kada nije bilo ultrazvuka i ostalih savremenih metoda ispitivanja. Hormoni su počeli da "luduju" i terapija, tokom trudnoće bila je neizostavna.
Ne bih o svom hodu po mukama u toku tih devet meseci dok sam nosila svoju prvu bebu, iznad svega moju željenu kći. Zadržala bih se na svojim problemima sa hranom.
Naime, od samog početka, pa do momenta dok nisam osetila prve pokrete svoje bebe, a još uvek pamtim, bilo je to 3. januara 1974. u 20h i 25 min. ja sam živela na barenom krompiru isečenom na kockice i skuvanom u malo vode i soli.
Sve ostalo što bih stavila u usta, završavalo bi u kanalizaciji. Dešavalo se da u toku dana povraćam i po 12 puta.
Govorili su, svi, da je to normalno i da će se sve srediti kad "beba oživi". Ali nije.
Tako sam ja skoro do petog meseca trudnoće imala isti broj kilograma kao i na početku. Međutim, "repati" nikad ne spava, govorila je moja baka i posle tog 3. januara, moj hod po mukama nastavio se, ali u suprotnom smeru.
Ja nisam bila zahtevna trudnica. Kad to kažem, mislim na one moguće i nemoguće prohteve koje je većina žena u trudnoći iskusila, npr. kad ti se jede lubenica u decembru, a to je bilo vreme kad su lubenice bile mislena imenica u vremenu kad im nije sezona.
Ipak i kod mene kao da se desio, ja to volim da kažem, neki kvrc u glavi i ja sam jednostavno počela opsesivno da želim KOLAČE.
Ja koja sam uvek od svih slatkiša najviše volela meso, kako sam govorila.
Ja koja sam vrlo retko znala da pojedem po neku vanilicu ili lenju pitu, ukratko, ja koja nisam bila ljubitelj kolača ni pod razno.
Suprug je, od tog dana, svakodnevno ispunjavao moju želju za kolačima, te sam tako otišla sad u drugu krajnost, živela sam od 5 kolača dnevno, ali i od kisele vode "Radenska", jer običnu vodu nisam mogla da stavim u usta.
Naravno, potpuno je bilo neizbežno da se kilogrami počnu da talože neverovatnom brzinom.
Kako se do četvrtog meseca nisam ugojila ni gram, tako sam za poslednjih pet meseci sve to nadomestila i preterala, mal' ne duplo. Ukratko, ugojila sam se celih 25 kg.
Na dan porođaja imala sam 85kg.
Volela sam da kažem, kako sam visoka, metar i želja da porastem. Na tu moju visinu samo može da se zamisli koliko sam bila debela, ne gojazna, pretilna, kako se to lepše kaže, već debela, u pravom smislu te reči.
Znala sam da se šalim sa sobom kako me je lakše optrčati nego preskočiti, ali, sve šale, sva emotivna lepota koja je isijavala iz mene uprkos mojoj debljini tokom trudnoće, u suštini su bile samo zamena za zadovoljstvo sobom, jer, onda mi je bilo teško da priznam, ali odavno već znam da sam se užasno uplašila svoje debljine i sebe.
No, čekao me je veliki zadatak u narednim danima i ja sam svoj strah zatomila duboko u duši.
Ipak, ni tolika debljina, ni prijem u bolnicu, za koji često kažem da je za Riplija, jer reči, koje mi je uputio dežurni akušer mi zvone i danas u glavi, (Gde si ti živela, na Goliji? Kako si mogla da se ugojiš kao krmača? Kako te nije sramota profesije? Pogledaj, skočni zglob ti se ne razlikuje od kolena!), nisu mogle da umanje, moju sreću u tom trenutku, jer dolazi moja mila. I niko, ni za šta na svetu, nije mogao da me ubedi da neće biti ćerka, što se tog dana, pet minuta pre ponoći i obistinilo.
Sutradan, 24h posle prijema u bonicu imala sam tačno 75kg.
Kamo lepe sreće da sam nastavila da sa istima silazim dole.
Ali, čovek snuje, al' Bog određuje, govorila je moja baka, i često pomislim, koliko je bila u pravu.
E tu sad stupa na scenu ono patrijarhalno vaspitanje jer, umesto da slušam sebe, svoje telo, organizam, da poštujem koliko toliko svoje stečeno profesionalno znanje, ja sam slušala tetke, babe, svekrvu, ma slušala sam sve druge, osim sebe same.
Te jedi crni luk od toga ćeš imati više mleka, te pij najmanje litar mleka dnevno, te pij kvas, te pij pivo, a pivo nisam u životu srknula ni kap, do tad.
Imala sam 23 godine i ponašala sam se u vreme dojenja, postpartalno, kako mi to stručno kažemo, zaista kao najveća neznalica na svetu. Nema veze što je cilj, dovoljna količina mleka za moju milu bio opravdan, jer sredstva koja sam koristila i "neznanje" koje sam primenjivala su bili katstrofalni po moju telesnu težinu, jer, vratila sam se opet na onih ukletih 85kg.
Mrzela sam vagu, bilo koju. Svi trgovci su mogli ladno da me obmanu jer nikad nisam gledala u taseve. Čak mislim, da sam dogurala i do 90kg.
Moja mila je rasla i ja sam počela da radim, skraćeno, po 4h. Odlazak na posao bio je novi šok.
U to vreme, u bolnici u kojoj sam radila, medicinske sestre su nosile uniforme u vidu svetloplavih haljina sa kragnom i belih kecelja preko njih koje su se preklapale na leđima. Malo teže sam ušla u haljinu, jer su mi grudi bile nabrekle od mleka, ali belu kecelju više nisam mogla da preklopim, kao nekad, sasvim i duplo, na leđima. Avaj.
Ona je bila, što bi rekli stari, raščepljena pozadi. Tačnije, sastavljala se samo u struku, ali oko kukova i bokova, ni u snu.
Pamtim da me je drugog dana pozvao u svoju kancelariju načelnik našeg odeljenja. Mislila sam da me je pozvao na čaj, da me pita za bebu, ali...ne.
Pozvao me je da bi hitno, telefonom, predamnom, referentu za zaštitu na radu, koji su onda postojali, bukvalno naredio da se meni sašije nova unoforma, preko reda.
Baš u to vreme menjale su se uniforme u našoj bolnici i sve su trebale biti sašivene u našem šnajderaju po meri svakog po naosob.
Ne znam šta je referent upitao mog načelnika, ali se sećam da mu je on odgovorio; Zar ti nisi još video Olju? Pa ona je kao Berta!
Ko li je Berta, razmišljala sam odlazeći iz kancelarije svog načelnika dok sam odlazila u šnajdersku radionicu gde su trebali da mi uzmu mere za novu uniformu.
Istog dana sam išla po bolesnika u šok sobu, da ga vratim na naše odeljenje posle operacije. Tada je važilo pravilo da lekar anesteziolog izda upute o daljem tretmanu operisanog bolesnika u naredna 24h sestri koja je došla po bolesnika. Sećam se da je to tog dana bio lekar dr I. od kojeg sam imala prilike da naučim mnogo i kojeg sam veoma cenila. Mislim da je uvažavanje bilo obostrano. Sve vreme dok je govorio šta bi trebalo da se odradi, lekar me je radoznalo posmatrao i ja sam shvatila da je zbunjem, ali razlog tome nisam razumela. U jednom momentu me je upitao; Sestro, jeste li vi novi?
Nasmejala sam se od srca i izraz na njegovom licu, koji sam videla u trenu mi je zamrzao smeh. Dr I. me je gledao zaprepašćeno i u jednom momentu je izgovorio; Zar je moguće da ste to vi Olja? Da se niste nasmejali, nikad vas ne bih prepoznao. Šta ste to uradili od sebe, šta se desilo?
Bila sam zatečena pitanjima, a i odgovore na njih, nisam imala, ali tog dana sam shvatila surovu istinu.
Koliko god ja bila lepa i tako debela, svima koji su mi bili bliski i koji su me voleli, ja sam promenila svoj lični opis drastično.
Kući sam otišla vrlo tužna. Glavom su mi prolazile misli i slike kada sam bila vitka, zgodna i nasmejana bezbrižna mlada žena, ali ja to više nisam bila.
Bila sam srećna i bila sam nesrećna. Užasno nesrećna jer sam shvatila da sam, iako sam imala i dalje lepu formu tela, bila debela i i izobličena i bila sam neko ko je ličio, tačnije, podsećao na sebe pre samo godinu dana.
U toku istog dana saznala sam od svog ujaka, ko je bila Berta. Kako su on i moj načelnik bili slične starosti, sasvim sam dobro pretpostavljala da bi on to trebalo da zna. I znao je.
Čekalo me je još jedno razočarenje.
Berta, tačnije, debela Berta ( Dicke Bertha) je bila nemačka haubica, top, iz prvog svetkog rata, onda, razorne moći.
To saznanje je razorilo iole malo krhkog samopouzdanja koje sam imala do tog dana, ali je bilo presudno da donesem, onda sam mislila, ključnu odluku, a to je da pod hitno počnem da skidam nagomilane kilograme.

Tako je započeo novi krug.