понедељак, 14. јануар 2019.

Kad pogledaš iz daljine nije kao što jeste






Još jedna godina je iza mene, iza svih nas. Nikad ne sumiram proteklo vreme. Tako, baš dugo izbegavam da ovu godinu koja je završila svoju vladavinu ocenjujem, rezimiram sve šta se izdešavalo u njoj. Ipak, iako sam je dosta često tokom proteklog vremena nazivala teškom, reših da je pogledam malo i iz drugog ugla.
Naime, sve što nekima izgleda kao teret, poteškoća, izaziva veći osećaj nelagode. Ponekad nam ta težina toliko presedne da onda umemo da kažemo; Ma pusti, dogodila se ne povratila se. Misleći, pri tom, na celu godinu iza nas.
Zašto dajemo veći značaj dešavanjima koja nam nisu po volji? Naravno da se i meni to desi da radim.
E, ali ova iza nas, 2018. je iznedrila jedan čudan osećaj kod mene.
Taman, kad jednog dana rekoh naglas; Ma samo da se jednom završi, uhvatih sebe da mi se iz ko zna kog dela mozga provukla streličasta misao koja mi glasno govori: Kako samo grešiš.
U trenutku shvatih da sam u fenomenu već viđeno. Znači, više puta sam rekla kako mi je godina u kojoj sam teška, kako ne volim parne godine, kako su mi one najčešće baksuzne, kako...
Brzinom munje mi kroz glavu promaršira sledeća misao; Heeej, ti nemaš vremena da godine u kojima si, koje prolaze ocenjuješ tako rigidno, tako strogo, tako očekujuće, kao da je sve i isključivo do njih.
I upustih se ja u jedan razgovor sa jednom pametnom ženom, kako zovem razgovore sa samom sobom. Lično, to zovem glasnom meditacijom, jer umem čak i da glasno verbalizujem neke svoje opaske.
Ovog puta, ta misao da grešim me podstakla da se malo dublje zagledam u godinu koja teče, ali joj se kraj nazire i da vidim zašto je ona u meni probudila tako loša osećanja.
Reših da se ponovo poigram mojom igrom Za i Protiv, ili Minus i Plus, tj. Pozitivno i Negativno, Dobro i Loše. Koliko da budem fer.
Potreba da budem fer je moja nasušna potreba. Veoma mi je važno da izbalansiram sve najpoštenije što umem i mogu. Ako mi se desi da mi negde nešto zaškripi, ne libim se da zatražim drugačije mišljenje.
Uzeh ja papir i olovku, napisah vertikalnu crtu, napisah ono za i protiv, minus i plus, dobro i loše, kako god i kretoh da pišem, ređam sv događanja tokom, bezmalo protekle, 2018. godine. Bilo je tu mnogo tog.
Završih ja taj moj poduži spisak i ne malo ostah iznenađena rezultatom. Pogađate? Ono za, ono dobro, pozitivno je pobedilo.
Priznajem, bila sam sitničava. Upisala sam čak i polazak moje mlađe unuke u školu u ono dobro. Jer to jeste dobro. Ako se sagleda sa svih strana objektivno.
Na kraju spiska, upisah na tu stranu gde je dobro i ono najvažnije, a to je da sam imala priliku, dar, da odživim godinu. Znači da živim život. Sa svim što on nosi.
Posle svakog tog mog preispitivanja uvek sledi neki moj zaključak. Neka konstatacija da li je godina iza mene mene nečem naučila, da li je ostavila neki poseban utisak?
E tek tu sam se poprilično, ne mogu baš reći iznenadila. Poštenije bi bilo da kažem tu me je istina baš žestoko zapljusnula direktno u glavu.
Prvo, naučih da mi je i ova, sad već prošla 2018. godina poklonjena, a poklonu se u zube, zna se ne gleda.
Drugo i drugo, te poteškoće, a nije da ih nije bilo, su iza mene. Tamo treba i da ostanu. Pobedila sam ih. Malo li je.
Treće i treće, pod odmah, pod hitno, iz mesta, kako god, moram da ukinem dekretom, izbrišem iz mozga skoro pa stečeno uverenje da su mi parne godine baksuzne, jer one to nisu. To su samo godine koje sam imala prilike da živim sa svim što su one donele, dale, nosile...I prošle su.
Četvrto, ne malo važno, je da ako i nosim neki ožiljak od onog što mi baš i nije prijalo tokom nje, da to smatram svojom medaljom. I da je ponosno nosim tu gde god da je, jer svaki ožiljak pokrije ranu i dobrodošao je kao sredstvo za izlečenje.
Medalje imaju samo oni koji su se borili i iz te neke borbe izašli kao pobednici.
Da li ću ja taj ožiljak češkati, milovati, potezati uvek kao dokaz da sam pobedila tu neku poteškoću zavisi od mene.
Iskustvo me je naučilo, a ova godina iza mene je potvrdila, da to nije baš ni korisno, a Boga mi ni pametno. Posebno ako su u pitanju neki tanani ožiljci, neki kojima treba mnogo duže vreme da se učvrste, da ne bole onako jako. Ako su boleli. A jesu, svi. Manje ili više. Pa ko je taj ko voli da sam sebe povređuje kad sve prođe? Ja sigurno nisam.
I znate šta mi se posebno dopalo kod godine koja je iza nas?
Jedna misao koja se rodila krajem nje, a koja govori da je ipak u toj 2018. parnoj godini nekako bilo malo više sabornosti među ljudima, jedno malecko zrnce empatije prema drugim ljudima koje se stidljivo pomalja.
E ovo tek mora da se proveri u ovoj godini koja je stigla da se ne bi desilo da sam to samo sanjala, da sam se tome zalud ponadala.
Suma sumarum, 2018. godina je bila jedna dobra godina.
 Zašto?
I u njoj sam nešto više naučila. Ona je nekako potvrdila da je za život mnogo važna ljubav i ništa manje sTrpljenje.
Pitam se pitam, hoće li mi i ova Nova godina biti tako berićetna?


уторак, 01. јануар 2019.

Čestitka




Prvi je dan Nove godine, a evo, gde me je jedna stara čestitka ponukala da napišem ove redove jer sam u njoj prepoznala jednu od nada.
Jutros sam dobila e mail od mog školskog druga. Mi smo drugari mnogo godina, još od prvog razreda osnovne škole. Sećanja na vreme iza nas su nam slična. Jedno vreme smo rasli u istom kraju. On je ostao u tom delu grada, dok sam ja promenila mnoge delove. Često, upravo zbog tog, umem da kažem, ceo Beograd je moj.
Moj drug Ljuba, jutros mi je čestitao Novu godinu jednom “starom” čestitkom. Propratni tekst je podsećao na vremena koja su prošla i upravo na te čestitke.
Razgalio mi je srce tim svojim sećanjima i vratio me u neka dobra, stara vremena. Vremena kad su ljudi imali manje materijalnog, ali su zato imali više duše.
Šta to beše duša? Je l to onih, kako se spekuliše, 200g za koliko čovek bude lakši kad umre?
Ili možda mnogo više od tog što se ne može reći u par reči?
Kaže moj drug:
Nekada smo na ulici, na improvizovanim tezgama, kupovali novogodišnje čestitke, prskalice i ukrase za jelke. Preslišavali se koliko imamo rođaka i prijatelja i razmišljali kome koju sliku da pošaljemo. Na svim čestitkama je bio sneg a razlikovale su se po tome šta je bilo na snegu, Deda Mraz na saonicama sa irvasima, deca koja se sankaju, deca koja prave sneška, kućice sa prozorima osvetljenim žutom svetlošću sveća, okićene jelke pod snegom ... Tih dana nam je u sanduče stizalo na desetine čestitki a danas nam stižu samo računi! >:(
Bila su to druga, srećnija vremena, kad su svi bili raspoloženi i u vazduhu se osećala praznična atmosfera. A još ako je padao sneg ... 
A nekada davno znalo se. Zimi je padao sneg! Novogodišnja noć je bila svečana, bela i tiha. Nije bilo automobila niti petardi. U kući smo na jedinom crno-belom televizoru, na jedinom TV kanalu, gledali novogodišnji program sa Mijom i Čkaljom.”


Koliko ljubavi i prikrivene sete u ovim redovima koja oslikavaju vreme koje je nestalo u nepovrat. Ostale su uspomene da greju srce, da daju snagu za život u ovim vremenima.
Nekada smo listom, skoro svi Nove godine dočekivali u porodičnom okruženju uz skromnu trpezu. Nije bilo, sad već, isprofanisane ruske salate, ali ni “obavezne” sarme.
Bilo je mnogo podvaraka i pečenja, raznih štrudli i vina.
Bilo je dece na ulicama punim snega posle ponoći sa prskalicama u ruci koja su se igrala bezbrižno dok su njihovi roditelji razmenjivali čestitke sa komšijama prateći njihovu igru.
Bilo je mnogo smeha i radosti.
Bilo je posleponoćnih porodičnih šetnji ulicama grada po snegu koji je škripao pod nogama i mrazu koji je štipao za obraze do kasnih noćnih sati.
Bila su jutra koja bi počinjala posle dubokog sna tek negde oko podne kad bi se za doručak jela ajpren ili paradajz čorba. Da se telo “isposti” od masti.
Bilo je sankanja po novom snegu i bilo je mnogo novog snega. Niko se nije ljutio što je prtio staze kroz neraščišćene ulice. Svi su veselo čistili trotoare ispred svojih kuća dok bi ih domaćice krepile vrućim “šumadijskim čajem”, a decu čajem od domaćeg šipka.
Delilo se rado sa drugima i delilo se rado drugima, onima koji su imali manje. Pevalo se sve i sve su pesme bile naše i svi smo bili naši. Gubile su se sve razlike u vreme novogodišnjeg slavlja.
Otišla je jedna godina. Prohujala. Meni, kao stampedo. Čini mi se da nikad nije bilo kraće godine, a tako mnogo je stalo u nju.
Kao i sve prethodne bila je udrobljena. Bilo je tu od svega po malo.
Pamtiću je kao godinu u kojoj sam mnogo pažljivije nego bilo koje pre pratila “znakove pored puta”.
Kao godinu koja je bila puna sitnih, nagoveštavajućih promena upravo duše. Ili se meni to samo učinilo?
Ostaće upamćena po nekim lepim, kratkim, ali upečatljivim trenucima, ali i po nadi kod mnogih da će ova, koja je stigla, zaista biti bolja.
Uvek se nadamo da će nam svaka Nova godina biti bolja od prethodne.
Pljuštale su elekronske čestitke. Sad je takvo vreme. Vreme visoke tehnologije, vreme interneta. Vreme kad naša čestitka stigne za ciglih sekundu, dve, u razne krajeve sveta.
Navikli smo na to. Radujemo se, ali nam to dođe nekako normalno. I kako stigne u trenu, i radost isto tako ode u trenu. Zameni je brzo nešto drugo. Je l se to ubrzalo vreme? Možda smo se ubrzali mi?
A nekad... 
Čestitke su putovale poštom, dugo...predugo. Ponekad bi stizale i posle završenih novogodišnjih praznika. Poštari nisu stizali da ih donesu svima do Nove godine. Ali radost kad stignu, bila je isto tako duga. Još duže bi se prepričavala. I te čestitke su se čuvale.
Često bi bile novogodišnji ukrasi u stanovima onih koji su ih dobijali. Nekada su stizale od svih rođaka i prijatelja. Bilo ih je zaista mnogo. I bile su opipljive.
Ove sad, elektronske, su dašak, plamičak u momentu kad ih dobijemo, užitak na iskap.
One stare, kartonske, sa slikama snega, odžačarima, sankama u trku, nasmejanom decom grejale su dušu i “pile” su se lagano, s guštom.
Kažu, počinješ da vrednuješ mnogo tog tek onda kad ga više nema. Možda je i ovo pomalo tužnjikavo sećanje koje podseća na lament nad vremenima kojih više nema, potvrda.
Pre bih rekla da je to rast, odrastanje i potpuno shvatanje značenja one duše.
Lepo je kad možeš da pljeskom dlana o dlan uključiš svetlo.
Isto tako je lepo kad svojim rukama umeš da to isto svetlo upališ sam i još da te ogreje pride.
Ovo probuđeno sećanje na čestitke i čestitanja Nove godine budi nadu da se bude uspavane duše mnogih.
Volim da mislim da je to dobar znak.


PS: Slike su sa Google

четвртак, 06. децембар 2018.

Izvinjavam se, ali ja sam pala sa zaboravljene ili nepoznate planete





Stiže meni cirkularna poruka u inbox. Gde bi, ako ne na Facebook, društvenu mrežu gde se i ja vrzmam već podosta godina. Ko me tukao po ušima da budem tu i da dobijam svako malo te poruke. E, ali tu je začkoljica. Imam uvek, dve mogućnosti da (raz)mislim o njima.
Prva je da mi one idu na živce, da me smaraju, da mi oduzimaju moje dragoceno vreme da se još i njima bavim, da su bre dosadne ko proliv, da su oni koji ih šalju teški idioti, malograđani, mediokriteti, nevaspitani neškolovani, nepismeni, polupismeni... dodajte sami šta još.
Druga mogućnost je da su ljudi koji šalju takve poruke usamljeni, da su pažljivi, da naše prijateljstvo na Facebook-u doživljavaju kao pravo, realno, da im je stalo da me razvesele, da misle na mene iako imaju i svoje brige ... dodajte sami šta još.
Lično, uvek biram ovo drugo razmišljanje, jer, kapirate, polazim od sebe.
Istine radi, svi polazimo od sebe. Razlika je u tome, što neko to zna i priznaje sebi, drugima i ne mora, dok neki biraju da izaberu projekciju, da za sve “okrive” onog preko puta.
Dešavalo mi se da dobijem cirkularnu poruku i da je prosledim mnogima, koji su meni bili dragi. Dešavalo se da među mnogima kojima bih poslala takve poruke, bude i onih koji mi lepo kažu; Nemoj više, ne volim ovakve poruke. Ja im NIKAD više ne pošaljem ni jednu.
Neki se naljute u stilu; Pa tome se nisam nadala od tebe, mislila sam da si ti jedna pametna žena, nespojivo mi je sa tobom da šalješ ovakve gluposti, daj majke ti zaobiđi me sa ovakvim sranjima...
Sasvim mi je jasno da svi različito gledamo na stvari, okruženje, dešavanja. Da svi imamo svoj način razmišljanja o svemu. 
Nije problem u tome. Problem je u meni.

Imati “ugrađen” čip u glavi o posmatranju, pre svega ljudi, nije lako. Još ako se tome doda i vaspitanje da je dobro biti druželjubiv, da je dobro pokušati da razumeš onog preko puta tebe, da je dobro ne osuđivati nikog, da je dobro misliti dobro.. e onda sam ja u mnogo velikom problemu.
Jasno je meni da niko nije u obavezi da neki moj postupak odobrava ili da je čak u obavezi da tako isto postupi.
Ali, ako lepo piše; Molim ne prekidaj niz... Šta onda?
Treba li se o molbu oglušiti? Molbu koju ti je poslao neko koga, znaš? Kog si ti birao za Fb prijatelja ili još važnije, koji je tebe izabrao za istog?
Nedoumica za neke. Ne i za mene.
Znate, jasno je meni da niko od nas ne mora da posmatra ili da voli nešto uniformisano. Čak nisam za jednoumlje nikad bila. Međutim, slanje cirkularnih poruka je najčešće nešto sasvim bezazleno, ukoliko je povezano sa lepim željama, što uglavnom i jeste.
Sasvim sigurno je da nikad ne bih nikom poslala poruku tipa; Ako ovo ne uradiš umreće ti... snaći će te baksuzluk taj i taj...its.
Kao i u životu, različito reagujemo na sve oko nas, te tako i na ove cirkularne poruke.
Nikako ne želim da kažem da je moj način poimanja istih bolji od nečijeg.
Ja i nisam neki etalon jer je kod mene čaša uvek polupuna.
Ja samo imam jednu veliku manu, ili vrlinu, zavisi ko kako na to gleda, a to je da volim ljude. Posebno one koje odaberem da uđu moj svet, pravi ili virtuelni. Nijanse između ova dva su sve manje jer se još kako prepliću.
I nekako uvek kad dobijem tu cirkularnu poruku mene obraduje.
Pomislim da u ovo ludo vreme, kad se, bar u ovoj našoj jadnoj zemlji, ljudi dovijaju da opstanu, neko setio mene i poslao mi ovako lepu poruku.
Ma ne smeta mi što je univerzalna, iovako su sve te lepe poruke i čestitke univerzalne, uniformisane. Setite se samo čestitki za Novu godinu, Božić...
Ne smeta mi ni što ću da izgubim izvesno vreme da šaljem dalje, ako odlučim, jer se dešava da to i ne uradim, već se samo zahvalim pošiljaocu na njoj.
Ne smeta mi ni što je mnogi doživljavaju drugačije od mene jer znam, svi dajemo, iz sebe, samo ono što posedujemo.
Ustvari, odavno mi ništa ne smeta.
Odavno sam naučila da svi za sebe biramo sami ono što nam odgovara.
I ne zameram i ne kvalifikujem. Jer i cvetovi biraju.
Neki vole pčelu, neki vole muvu.


PS: Slike su sa Google 

недеља, 02. децембар 2018.

Hej ravnico





Hej ravnico, žitom pokrivena
što se njiše uz lahor lagano
sjajnim suncem, rosom umivena
zlatom zlatnim, snoplje uvezano.

Hej ravnico, slatinaste puste
što stada ih po danu pohode
da okuse meke trave guste
i sa đerma napiju se vode.

Hej ravnico, kukuruza majko
posestrimo žutom suncokretu
vode klize kroz tebe polako
pozdravljaju ptice u preletu.

Hej ravnico, gde šume topole
što čuvaju zemlju od vetrova
bagrem, trska još te više vole
i noću te uspavljuje sova.

Hej ravnico, težino paorska
i plugova što te brazde, seku
i zeljova što po tebi kaska
u predahu jeduć travu meku.

Hej ravnico, reka ljubavnico
što te glibom ljube i miluju
zečeva i srna hranilico
dome vrba što te okružuju.

Hej ravnico, meni suđenico
da u tebi spavam i osvanem
kućo moja, moja sapatnico
i zauvek u tebi ostanem.




(Sokobanja decembar 2018)

PS: Slike su sa Google

петак, 23. новембар 2018.

Ne volim novembar






Ne volim snegove i vetar krajem novembra.
Donesu sobom opori miris gubitka
i sećanje na jedan zauvek zatvoreni prozor jedne male sobe
i na jedne oči koje su me pratile gledajući kroz njega.

Ne volim više ni žute hrizanteme
jer neće da rastu tamo gde si sad.
A ja ih uporno sadim jer si ih volela
sve mislim, znaćeš da ih imaš još uvek.

Ne volim što kad se odnekud vratim
ne čujem poznato pitanje; Kako je bilo?
Dok sediš zavaljeno u svojoj stolici
i rešavaš male ukrštene reči.

Ne, nikako ne volim čak ni čvarke
za koje znam da nisu kupljeni za tebe.
Ni sladoled, je se niko ne smeje kao ti
kad mi iscuri na bradu ko da sam malo dete.

Ne volim kraj novembra jer mi donese sećanje
na gubitak tvog najudobnijeg ramena na svetu
na kojem sam tražila utočište i utehu
od svojih krajeva i početaka, pobeda i poraza.


Ne volim kraj novembra jer mi donese tugu
i sećanje na ona zvona sa naše seoske crkve
koja su zvonila da objave tvoj kraj.
Ne volim što te više nemam majko.





PS: Slike su sa Google.

недеља, 18. новембар 2018.

Jedna nepresušna ljubav




Imam jednu veliku ljubav. Dugogodišnju. Ne smanjuje se, nikako. Tu i tamo je zapostavim, s vremena na vreme, ali joj se uvek uredno vraćam. Često, sa još više žara.
Neki znaju da je volim, odobravaju je, neki ne. A kad saznaju, čude se. Te kako, te kad je počelo to?
Pojedinci znaju da kažu da ti i sarma koju voliš dosadi, ako je jedeš svaki dan, pa još za svaki obrok. Meni se to ne dešava kad je ova moja ljubav u pitanju. Ja je volim nekako uvek na neki novi, drugačiji način. I ni malo mi nije dosadila.
Istine radi, ponekad za nju izgubim volju. Sad će neko da se zbuni i da se zapita kako to da za ljubav izgubim volju? Pa lepo. Kad izgubim volju za životom, izgubim volju i za njom, tom mojom ljubavi.
Sad sam vam otkrila samo deo tajne. Moja ljubav zavisi od moje volje. No, to je prolaznog karaktera i kad mi se volja vrati, najčešće na mala vrata, onda ova moja velika, nepresušna ljubav dobije još veći zamah. I onda bih ja da se samo njome bavim. Da sve drugo stavim na drugo, ma na poslednje mesto.
Uhvati me takav žar za njom, da mi misli sustižu jedna drugu i imam veliki problem. Sve bih odjednom da joj ispričam, kažem, objasnim. No, ne ide to tako. Moram da zastanem i da prvo ispričam ono najvažnije, ono što ne može da čeka, što kipi, šišti, kao ekpres lonac. Jer, ako joj to sve ne izvrnem odmah, čini mi se puknuću sama. Od inspiracije, od neizdrži, od ideja sa kojima se lakše izborim ako ih podelim sa tom svojom ljubavi.
A ona, moja ljubav, dobrica velika. Izdržava sve te moje manje i velike mušice. Ćuti i trpi me takvu ubrzanu posle tog mog, nekog vremena bezvoljnosti i odvojenosti od nje.
I ne zamera mi. Nikad i ništa. Podnosi me u svim mojim izdanjima.
I dugoprugaškim i srceparajućim i onim, kad držim slovo i ne umem da se zaustavim. Naročito u tim momentima.
Ruku na srce, nikad nisam ni umela da budem koncizno kratka. Pa nije me rodila Lakedemonjanka. Jer da jeste, sigurno bih izučila veštinu kazivanja svega u manje od dve reči. Ne umem ja to baš najbolje. Da kažem, ispričam ukratko. Kod mene je sve važno. I tako, iz straha da ne propustim nešto što je meni mnogo važno, sigurno i davim one koji to slušaju, čitaju...
Tešila me nekad moja draga Mira, drugarica i koleginica s posla. Kaže ona meni: “Ma šta te briga što si opširna, nisi dosadna dok si opširna. To je bitno”.
Jedna opet, koju mnogo volim mi kaže: “Znaš, volim da te slušam, volim i da čitam, al' bude mi teško kad ga zakukuljiš sa onim tvojim dugim rečenicama”.
Imam jednu koja to sve rešava dok si rekao britva, s neba pa u rebra. Ih koliko sam samo puta poželela da budem kao ona. Ne umem. Rasplinem se, ko kad se reka izlije pa se onako raspojasa, bez stega, široko. Kod mene to biva sve lagano, okolo naokolo, objašnjavam, lickam, cickam, uređujem...
I samo me ona, ta moja ljubav razume najbolje kako je meni kad me u svoj zagrljaj uhvati Merkur, pripovedač, pa me ne pušta dok sve to lepo ne kažem do kraja.
Nije da me nije briga. A opet setim se one, latinske; Lepota je u oku posmatrača.
Pa mi bude milo što je to mojoj ljubavi lepo, što shvata moju potrebu da joj sve ispričam do u tanka crevca, što me trpi takvu goropadnu ponekad, svojeglavu, nesigurnu. Jer, da sam ja sigurna, baš bih marila za to šta drugi kaže i misli ko za lanjski sneg.
Ipak, nije to baš tako, da kao, ne treba da marimo šta će ko da misli. Socijalna smo bića. Jesmo svoji i unikatni, ali ne živimo sami pa da nam baš bude skroz na skroz sve jedno zbog drugih.
Mnogo volim moju ljubav, ma volim je baš ono, neizmerno. Znam da se ne bi naljutila na mene ni kad bih je svu iscepala na sitne komadiće. Zna ona da bih joj se ja vratila odmah, iz mesta.
Ko ima tako odanu ljubav koja trpi sve tvoje mušičave mušice kao što je npr. da je daviš tamo nekim tabelama za i protiv? To dosadi svima iole normalnim. Umem ja da pravim te tabele kad hoću da uradim nešto kako valja i da ne se ne ogrešim o drugog.
Tako sam jednom pisala tabelu za i protiv razlaza sa svojim mračnim drugom.
Moja ljubav bila vrlo strpljiva onda sa mnom. Razumela je da je meni važno da to obavim, da donesem za sebe pravu odluku.
Zna ona da istrpi i kad me uhvati nalet inspiracije kad se zanesem pa umesto tamo nekih, jadnih četiri strofe, ja ispišem po dvanaest za jednu pesmu koju možda niko pogledati neće. Nema veze, trpi ona moj stvaralački zanos.
Razume ona i kad sam bezvoljna. Veruje mi da ću joj se vratiti čim uzmognem snage i odnesem još jednu pobedu nad trivijama i onim crnim psom koji svako malo vreba, i čeka podmuklo na čeki. Zna ona, ta moja ljubav, da mi je između svega ostalog ona najveći lek za sve.
Zato je i volim. Odavno i veoma predano, svih ovih godina. Bilo ako je već ispisana ili ako ja po njoj pišem, zapisujem, dopunjujem..
Pogađate li možda koga ja to volim tako odano i duboko svih ovih godina?
Papir. Hartiju. Neispisani list Word dokumenta u kompjuteru.
Samo toj hartiji, sam uvek mogla da iskažem sve ono što mi srce ište i da mi ona ostane veran prijatelj, onako, do dna. Da se ne naljuti nikad ni zbog čega. Da me istrpi u svim mojim izdanjima koje je ona jedina baš dobro upoznala za ovo veoma dugo vreme kako se nas dve družimo.
Samo se pitam, sve vreme, šta bi mi tek rekla o meni da može?
Ništa novo, posve sigurno, što već ne znam o sebi i sama .

PS: Slike su sa Google

субота, 17. новембар 2018.

Umalo svađa zbog dođoša






Jesen je uveliko carovala Čudesnim vrtom. Jutarnji mraz se rasprostro preko travnjaka na kojem se belasala bela skrama slane. Vetar je duvao sa, povremenim naletima, kroz ogolele krošnje stabala. Skoro svi stanovnici vrta su spavali, ili se tako činilo. Tu i tamo, trsio se još poneki cvet rascvetalih ruža tog novembarskog dana već pozne jeseni.
Darka ćilibarka je laganim hodom šetala preko travnjaka zagledajući pažljivo delove oko povezanih trava. Tu je znao  da se od nje sakrije poneki miš, iz one mišje jazbine pored stuba na ogradi, bežeći pred njom. Trave su, na svaki nalet vetra, šuštale razbijajući mir u vrtu.
  • Heeej, Darka - začuo se tihi šapat!
Ova je zastala na tren, osvrnuvši se,  gledajući iza sebe. Tamo nije bilo nikog. Lenjo, kako to mačke umeju, produžila je dalje.
  • Heeej Darka, ovde sam, gore, iznad tebe, u Vaskinoj krošnji - ponovo se začuo šapat.
Darka je pogledala na gore. Na najdonjoj grani je ugledala Živka, zaštićenog vrapca u vrtu. Sedeo je u smešnoj pozi, kao da je čučao, gledajući u nju odozgo.
  • Šta šapućeš ti, ti... izabrani - obratila se jetko Darka vrapcu. Da mi je da te se jednom dokopam. Neće od tebe ostati ni perce za uspomenu. Otkad si ti ovde, ne smem više da lovim vrapce. Blaga me strogo upozorila da vas ne diram. Ali ti, tako debeo, baš mi teraš zazubice. Šta hoćeš?
  • Ne viči - obrati joj se Živko. Uplašićeš ga.
  • Koga? Šta? Gde je,  vrteći se radoznalo u krug i zagledajući sad već pažljivije travu zebrinu pored koje je već prošla, upita ona Živka? Koga ću to da uplašim? Ajde, brzo sa istinom na čistac! Ili ću da se oglušim o Blagino upozorenje i eto mene gore kod tebe, gledajući lukavo u Živka svojim ćilibarskim očima obrati mu se Darka.
  • Ma nisi ti tako opasna kao što hoćeš da izgledaš svima nama.
  • Kojim svima vama? Samo ti si domaća ptica u ovom Blaginom vrtu. Svi ostali su dođoši i kao takvi bi trebalo da obrate pažnju na mene. Umem ja da budem vrlo neprijatna. Posebno ako sam gladna.
  • Ha, ha, ha, ha - nasmeja se Živko. Ti gladna, kako si ti to gladna kad znam da te Blaga hrani ko kraljicu. Tebi je lov miševa i ptica, kako kažeš dođoša, zabava. Svidelo ti se da te Blaga nagradi za svakog ulovljenog miša. Samo, jesi li ti primetila da nikad ne dobiješ nagradu kad uloviš pticu? Doduše i ti si lukava. Skloniš se u guštak ispod breze Larise. Da te niko ne vidi, dok ne slistiš svoj plen, neku malu neopreznu ptičicu. Nekog mog malog drugara vrapca, ili čvorka. Tamo raste ona šarenolisna lozica da čak i Blaga retko vidi ostatke perja koje ostaviš posle svoje gozbe. Na svu sreću da nisi baš vešta u lovu na ptice pa to ne bude tako često. Takođe je tvoja sreća da te ni ja ni Larisa nikad do sad nismo tužili Blagi inače bi se ti odavno odvikla od  bavljenja lovom na ptice dođoše.
  • Sram te bilo Živko, ciknu Darka u pravcu vrapca na grani iznad sebe. Ti si malo zaboravio s kim razgovaraš. Zaneo si se malo Blaginom zaštitom pa mi se obraćaš sa nepoštovanjem. Još mi, ako me uši ne varaju, pretiš tamo nekom tužbom, skoro šišteći od ljutine govorila je mačka.
  • Šššš, ne sikći. Trgo se od tebe jadničak, ljutito je opomenu Živko.
  • Ma ko se trg'o? O kome ti sve vreme govoriš- nestrpljivo mu se obrati mačka?
  • O jednom čvorku, dođošu, kako ti zoveš ptice koje posećuju naš vrt.
  • Gde je, gde je, brzo, kaži mi, uznemireno se okrečući oko sebe upita Živka Dara?
  • Ha! Zini da ti kažem!
  • Pa što si mi se onda obratio, sad već zagrme mačka? Što me ometaš u mom jutarnjem obilasku vrta? Imam posla. Juče sam izgubila jednog miša i moram da ga pronađem. Nemam vremena da sa tobom vodim prazne razgovore. To rekavši okrete se da krene dalje..
  • Čekaj! Stoooj! Ne mrdaj odavde, nešto jačim glasom joj reče vrabac Živko!
  • Ma šta je tebi od jutros Živko? Prvo mi se danima ne javljaš ni za pozdrav, a sad se usuđuješ da mi zabranjuješ da idem kud ja hoću i želim. Gubim strpljenje. Odmah da si rekao šta je posredi!
  • Ne smeš da ideš u pravcu kojim si krenula jer je tamo jedan ranjeni čvorak.
  • Ooo, pa to je divno. Ranjeni čvorak je za mene tek lak plen, sva zajapurena od radosti veselim glasom se javi Darka.
  • To nikako - začu se odsečan Živkov glas. Znam, znam, da ne bih smeo da stajem na put tebi i tvojim lovačkim nagonima, ali ovog puta moram. Ne smeš nikako da uloviš ovog čvorka jer ima samo jednu nogu. Bio bi za tebe veoma lak plen. Video sam ja tebe koliko si brza i ovog puta snage nisu ravnomerne, nimalo.
  • Kako? Čvorak sa jednom nogom? Otkud, sad već zbunjeno  gledajući u Živka progovori Darka?
  • Ne znam. Ne poznajem ga, ali vidim da ima samo desnu nogu. Jedva se služi tom nogom. Kad stoji podupire se krilom da uspostavi ravnotežu dok kljuca semenčice kojih sad ima dosta.
  • Taman ću da ga oslobodim muka da se dalje ne zlopati samo sa jednom nogom - reče podsmešljivo mačka.
  • Ti izgleda mene nisi baš najbolje shvatila. E sad ću jasno da ti kažem. Ovaj čvorak, a neću ti reći gde je, nije i ne sme biti tvoj plen! Jer, ako ga budeš ulovila onda ću da te kažem Blagi, ali stvarno. I nećeš više imati ovakav kraljevski tretman i divne zalogaje kao do sad. Nećeš biti najrazmaženija mačka u ulici, a i šire. Izgubićeš tu svoju ogrlicu i sve privilegije koje sad uživaš. A jel znaš zašto? Jer si sebična. Pa zar ti nisi videla sve te kućice i hranilice po našem vrtu koje Blaga svako malo dodaje, kupuje, pravi? Zar ti nisi do sad shvatila da ona voli ptice? Sve ptice. Ne samo mene, već i dođoše. Njih posebno. Zar ti nisi shvatila da se ona brine i za njih kao i za tebe? Naročito kad dolazi zima. Evo, idi pitaj Šir Kana i Kirila čemu služe njihove lepe crvene, šišaraste cvasti, ti sebična, žutooka mačko, oštrim glasom završi Živko, zagrcnuvši se od ljutine. Nikako ne smeš da ideš dalje u pravcu trave kod višnje Danice gde on sad trenutno baš lepo jede suve semenčice. Jel ti sad jasno?
  • Sad si podigao ton na mene Živko i nikad više - uvređeno mu se obrati Darka. Imam i ja kojeg aduta protiv tebe da kažem Blagi. Možda će ona posle tog da ukine tebi zaštitu i...
  • Hej, hej vas dvoje, začu se glas kajsije Vasilije, zvane Vaska, na čijoj je grani stajao Živko, a ispod koje je pogleda uprtog gore, u njega, sedela mačka Dara. Kako ste počeli još ćete se i posvađati. Htela ne htela, moram da vas čujem jer ste izabrali da budete tu, kod mene. Oboje znate da nema svađe u Čudesnom vrtu. Oboje znate da su svi dobrodošli u naš vrt i da pravila u vezi njega postavlja naša Blaga. Tako da, Darka ti si dovoljno pametna da znaš šta ti je činiti, a ti si Živko uradio svoj deo posla. Skenuo si joj pažnju da nam je u goste došao jedan ranjeni čvorak. Verujem da bi naša Blaga bila ponosna na oboje jer svojim ponašanjem čuvate naš vrt. Isto tako verujem da će čvorak nastaviti da kljuca suve semenčice bezbrižno i dalje, jer si ti, ako sam dobro čula Daro, pošla u potragu za izgubljernim mišem- upitnim glasom se obrati kajsija Vaska Darki ćilibarki.
  • O da, jesam. Skoro sam i zaboravila gde sam pošla od ovog, ovog... zaštićenog frknu mačka, okrete se i ode u pravcu stuba na ogradi gde je znala da se nalazi skrovište poljskih miševa u Čudesnom vrtu.
  • Hvala Vaska na pomoći - obrati se vrabac Živko kajsiji. Izgubio sam već svaku nadu da ću uspeti da je odgovorim od nameravanog smera kretanja, a onda bi bilo...
  • Nema na čemu- prekide ga kajsija Vaska nestrpljivo, jer su je je svojom prepirkom, vrabac Živko i mačka Dara, trgli iz dremeža. Znaš, daću ti jedan savet Živko. Uvek kad želiš da nekog uveriš u nešto dobro, koristi lepe reči. Ne poteži tužakanje. Znaš i sam koliko je to ružno, a ume da se vrati, kao bumerang.