понедељак, 15. јун 2020.

Potraga za srećom










Ako čekaš da ti drugi sreću podari
čekaćeš dugo i uzaludno.
Nije se još rodio taj neko, ustvari
moraš da tragaš sam za njom, budno.
Jer ono što za tebe je sreća
za nekog je trivija il' nešto bezveze
il' možda najveća nesreća
koja te u tugu i čemer odveze.
Pa tražiš izlaz iz tog lavirinta
a njega nigde u vidokrugu
ne pomaže ti ni jedna finta
da svoju srećnu pronađeš dugu.
Za ruku nekog uporno hvataš
i moliš, tvoju sreću da ti da
gubiš se umoran, još ne shvataš
da u tebi se krije snaga sva.
Da svoju sreću tražiš i nađeš
jer drugi je za sebe isto traže
i najzad shvatiš, iz kruga izađeš
istina prava je, ne lezi vraže.
Svako sam sreću gradi svoju
i niko mu je ne može dati
i ne može uzeti ni moju, ni tvoju,
na kraju potrage to se shvati.


PS: Slika je sa Google



четвртак, 14. мај 2020.

Put oko sveta







Trglo je zvono na ulaznim vratima. Ostavila je napola spakovan kofer i požurila da vidi ko je to ovako rano. Tek je sedam sati, rano je jutro, a ona nema dogovor ni s kim za danas. Iovako imam premalo vremena da se spakujem, mislila je dok je bacila pogled kroz špijunku. Otkud ona tako rano? Mora da se nešto desilo, prošle su joj misli i pitanje kroz glavu dok je otvarala ulazna vrata svog stana da pusti svoju najbolju drugaricu Milu.
Ova je kao tajfun uletela unutra žureći ka kuhinji. Videlo se da se ovde snalazi kao kod svoje kuće.
  • Šta? Nisi skuvala kafu? Evo sad ću ja. Ti slobodno završi to što radiš, ako nešto radiš- reče Mila i brzim pokretima izvadi džezvu i stavi je na ringlu.
Lola htede da izusti nešto, ali je u istom trenutku prekinu Milino pitanje.
  • I? Šta radiš? Nešto važno? Vidim po tebi da si nestrpljiva. Ne brini. Neću dugo. Da popijem kafu s tobom i odoh dalje. Moram da sve pripremim. Došla sam da vidim jesi li se ti pripremila takođe.
  • Ovaj....poče Lola. Ja sam tek napola sa pakovanjem, pa...
  • Pakovanjem? Šta pakuješ?- stiže Milino pitanje dok je vešto zakuvavala kafu i vadila šoljice za kafu iz ormarića.
  • Hoćeš veću ili manju šolju- upita Lolu kao da je ta kafa nešto najvažnije na svetu u tom trenutku?
  • Srednju- reče ova nezainteresovano i pomalo nervozno. Što već jednom ne kaže šta je po sredi, nego se tu muva- pomisli Lola. Pakujem se za put i nemam mnogo vremena tako da...
  • Na put, a gde si to sad naumila- stiže brzo pitanje od Mile sa naglaskom na reč sad? I što baš sad?
  • Kako što? Već dugo sam to planirala i sama znaš. Znaš i da sam sve razradila do u detalje. Novac sam dugo štedela i idem na put oko sveta. Mart mesec je najpogodniji da započnem sa putovanjem i da...
  • Mooolim- začu se zgranut Milin glas. Sad ideš na put oko sveta! Pa da li si ti pri čistoj svesti? Jesi li ti uopšte obaveštena šta se dešava diljem sveta, nastavi sa tiradom Mila sipajući skuvanu kafu u izabrane šoljice?
Lola je primetila da je sebi sipala u svoju, uobičajeno, veću šolju. Već od ranije je znala da je to znak, da njena najbolja drugarica ima nameru da se kod nje zadrži znatno duže. Taman je htela da joj kaže da je ona zaista u velikoj žurbi, jer vozovi i avioni ne čekaju, a ona ima detaljno isplanirano sve, do u sat, kad stiže Milina kanonada reči.
  • A kuda si ti nameravala da putuješ? Šta da obiđeš? Mumbaj u Indiji? Tadž Mahal možda? Ah da, govorila si jednom da bi išla u Indoneziju da vidiš onaj vulkan..kako beše da se zove....zastade Mila na trenutak.
  • Anak Krakatau, javi se Lola. I taman kad je htela da nastavi Mila je prekide i nastavi sa tiradom
  • Eh da, sin od onog starog Krakataua. Pa da. I da, sećam se da si pričala kako ćeš ići u Čile i Argentinu, pa u Misuri, u Ameriku, da vidiš Misisipi, pa malo do Nju Jorka, možda i do Floride. Umalo da zaboravim, rekla si jednom da hoćeš da ideš i ti na hadžiluk u Meku da doživiš taj zanos koji imaju Muslimani u svojim hodočašćima.
Pobogu, povisi Mila ton. Uvek si imala neke uvrnute želje u vezi putovanja. I da, kad si već tu blizu, da “skoneš” malo do Emirata. A u povratku, čuj povratku, da skokneš preko Pacifika malo do Singapura i Kine, a odatle tamo u neku pustinjsku, ranije rusku vukojebinu, Kirgistan, Tadžikistan..ne mogu da se setim.
  • Kirgistan, reče Lola nekako kao u bunilu, gledajući u Milu i njen izraz lica koji se nekako izmenio. Ona, kao da joj se podsmevala.
    Mila je nije ni čula već je nastavila istim tempom da ređa.
  • A onda malo do Moskve, pa odatle do Pariza jer kako da stigneš u dobru staru Evropu, a da ne vidiš grad svetlosti, koji si uzgred, videla mali milion puta i ne zanam kako ti nije dosadio...skoro bez daha reče Mila gledajući u Lolu kao da gleda u osmo čudo sveta.
  • Uh, umalo da zaboravim. Nikako, ali nikako u povratku ne smeš da zaobiđeš Milano. Taman posla da se vratiš s puta bez tamo neke frcokle od kusur hiljada evra, ali iz centra mode. Bože, zaboravim ponekad da umeš da budeš veliki snob. I gde bi ti gospođice? Znaš li ti šta se tu gde ti hoćeš da ideš već mesecima odigrava?
I ne sačekavši na Lolin odgovor nastavi istom tiradom kako je i započela.
  • U Indiji je vreme monsuna završeno, ali Mumbaj pliva u poplavama. Taj mali Krakatau radi li radi svoj posao mesecima unazada, a jadni ljudi širom Indonezije se bore sa klizištima i poplavama.
U Africi, tačniji u Keniji, a i šire da ne ređam, gde mole Boga uredno za bar malo više padavina, su najverovatnije omrzli padavine za sva vremena jer od silnih padavina je poplavljeno pola zemlje. A i šire kako rekoh.
U Emiratima, gde bi ti da “svratiš” usput, na kafu i po još neku zlatnu đinđuvu, ne mogu da dišu od peščanih oluja, kuće im stradaju od vihorskih vetrova, a onda ih stigne red grada i teških oborina od kojih im oni automobili od pola miliona evra plivaju ulicama, ali i drumovima.
A u Arabiji... E to je za Riplija, tek.
U suvoj Arabiji su poplave više od šest meseci. Tamo gde su prestale, pustinja procvetala. I znaš šta, taman im prestanu poplave kad dođe najezda skakavaca. Jata čitava.
Ne mogu ni da te zamislim da se nađeš okružena milionima insekata kad znam koliko se plašiš običnog malog, sitnog, posteljnog pauka.
Misisipi nećeš nikako moći da vidiš jer se više ne zna gde joj je korito. Pola Misurija je pod vodom, a i šire. A Florida je malo, malo pod vodom i tornadima koji nisu uopšte klimatska odlika za to područje. Everglejds ima da im se poveća do neslućenih razmera. Kako stvari stoje moraće da se naviknu da im aligatori šetaju ulicama.
Čak se i stanovnici Oklahome, u kojoj je tornado dobro jutro- dobar dan, čudom čude tome. Cikloni da, ali ne i tornada na Floridi.
Al' eto. Ti to sve i ne znaš, koliko ja mogu da vidim po tvom izbečenom licu- reče Mila slavodobitno, bacivši pogled na Lolu koja je zinula u neverici.
I taman je Lola mislila da je Mila završila, otvorila je usta da nešto zausti, ali je Milin glas prekide.
A u Kazhstan ćeš možda jednog lepog dana, sad nikako. Tamo su trenutno takve vejavice da su smetovi viši od 4m.
Ni u Čile i Argentinu nećeš moći jer su i tamo polave i neviđene, do sad, munje i kiša sa gradom veličine leoptice za tenis.
E, a kao trešnja na torti draga moja je i to što je u više od pola sveta korona. Virus korona, iliti Covid 19.
Heeej, uzviknu odjednom Mila srknuvši jedan veliki gutljaj kafe! Sad mi je jasno. Ti ustvari bežiš od korone. Zato si odlučila da sad kreneš na to tvoje putovanje oko sveta, gde god da si krenula i u koji god deo. Samo, malo si zakasnila draga moja jer je korona skoro svuda.
Eh da, i u Nju Jorku čak. Šta više, trenutno ih vrlo blizu, a to se kod insekata tako računa, napali neki ogromni stršljenovi, veći od uobičajenih, ekstra lardž veličine, kažu, koji jedu pčele i napadaju ljude.
A ti bi da “skočiš” i do njih.
Možda nekog lepog dana, ali sad sigurno nećeš. Čak nećeš moći ni do Pariza, a ni do Milana jer je tek tamo neviđena frtutma od korone. Mislim od obolelih od korone.
Na Kinu slobodno zaboravi. Kod njih je, kao što pretpostavljam da znaš, korona i počela, ali sad je imaju sporadično i to baš tamo gde sam sigurna da bi ti da “skokneš”, kako ti to znaš da kažeš, sva već zadihana prinoseći šoljicu sad već hladne jutarnje kafe reče Mila.
Lola ju je gledala zabezeknuto. Više od polovine tog, što joj je Mila rekla, zaista nije znala. Morala je bar sebi, i u sebi, pošteno da prizna. Htela je to ona da izgovori i naglas, ali je znala da slede Milini prekori iza toga. Kako previše radi, kako ne diže glavu od kompjutera, kako se ne druži sa prijateljima, kako...
U trenutku je shvatila. Mila je došla nenajavljeno jer joj se nije javila više od dve nedelje. Bila je isključila svoj mobilni telefonom da bi mogla bez ometanja da završi ovaj poslednji projekat koji je iscrpeo do neslućenih razmera. Zato je i odlučila, shvatila je na prečac, da ide na to duže putovanje, željna odmora.
No, Mila je bila u pravu. Htela je i da pobegne od korone koja se pojavila i kod njih. To je čula jutros kad je uključila TV da joj neko “pravi” društvo u gluvom stanu, jer, Lola je živela sama i skoro uglavnom za svoj posao, koji je najčešće obavljala od kuće.
Pogledala je Milu koja je sedela na svojoj stolici nekako pokislo. Znala je svoju drugaricu. Znala je da se sad jede ko mlad mesec, jer joj je po ko zna koji put sasula bez zadrške istinu, a da joj nije dala da dođe do reči.
Ustala je sa svoje stolice, prišla je Mili umornim, laganim korakom, poljubila je u obraz i tiho rekla;
  • Hajde, ustaj! Idemo zajedno da pokupujemo sve neophodno i da se pripremimo za taj karantin. Proći će i ovo, a onda ćemo na taj put oko sveta ići zajedno. Ja častim. I znaš šta, ti biraš sva mesta. Važi?
Mila je pogleda kao da se upravo probudila iz nekog transa, nasmejala uglom usana i hitro ustala sa svoje stolice zagrlivši svoju najbolju drugaricu rekavši joj; Volim ja tebe i bez putovanja, tek da znaš.
Lolina šoljica sa neispijenom hladnom kafom ostade na stolu dok su obe krenule ka predsoblju i izlaznim vratima stana usput uzimajući svoje tašne.

PS: Slike su sa Google

четвртак, 26. март 2020.

Ogranje ili korona?






Sećam se...
Nekad, za vreme lepih, svežijih, letnjih večeri davnih, kasnih šesdesetih prošlog veka, moja baka Stana je sedala na kućni prag i ponekad, pred spavanje, popušila pola cigare koje joj je ostalo od ispijanja popodnevne kafe. Nekad su se i cigarete štedele.
Pikavci se ne bi bacali, već skupljali u jednu teglu pa kad bi bio “visok” datum, vadili bi se iz te tegle i odmotavali iz njihove hartije. Istresao bi se taj preostali duvan od kojeg su se motale nove cigare, ručno, u bele ivice hartije od dnevnih novina, “Borba” i “Večenje novosti” koje bi se stare, pročitane, čuvale za zimu, za potpalu vatre.
Mnogo godina kasnije sam naučila da je visok datum uvek bila nedjelja pred platu mojih ujaka, moje mame, ili pred penziju moje bake. Znači, novčanici su bili prazni. Nije bilo novca ni za osnovne stvari, a kamo li za cigare.
Bilo je to vreme kad je alumijijumska petodinarka bila, posebno za nas decu velika para. Za nju si mogao kupiti jednu kiflu kod Toše pekara, ili jednu čašu, od 250 ml. jogurta na točenje, ili eto, čak pet komada cigara. Jeftinijih doduše.
Moja baka Stana je uvek kupovala po pet komada. Ustvari, kupovina njenih cigara je bilo moje zaduženje.
Davala bi mi, ako ima, taj jedan, aluminijumski novčić od pet dinara za koji sam joj kupovala pet komada cigareta, nišku “Moravu”.
Držeći čvrsto u svojoj maloj šaci tih dragocenih pet dinara, išla bih, sva važna, u prodavnicu kod čika Arse, bakalina.
On je radio u novootvorenoj radnji u četvorospratnici u Kruševačkoj ulici na Pašinom brdu. Izlazeći iz našeg dvorišta, skretala bih desno, do ćoška naše ulice, pa nizbrdo Kruševačkom ulicom, do prodavnice.
Ipak bih najčešće, ali da me baba ne vidi, išla popreko, kraćim putem, kroz našu baštu iza kuće.
Preskočila bih oborenu ogradu od bodljikave žice i prošla kroz dvorište sa kojim se graničila bašta, a koje je izlazilo na Strumičku ulicu, odakle sam imala tek kojih pedesetak metara do čika Arsine bakalnice.
Tako bih se i vraćala. Usput bih se javila komšijama iz dvorišta sa kojim smo se graničili. Istina, žurila sam da ne bih kojim slučajem videla u tom dvorištu babu Katu koja je znala da me grdi, jer preskačem bodljikavu, zarđalu žicu. Ja bih joj, uvek u žurbi rekla; Neću više. Molim te nemoj da me tužiš babi!
Ona bi mi zapretila da će to uraditi ako me vidi opet, dok bih ja brzom brzinom šmugnula iz njenog dvorišta.
Čika Arsa bakalin je bio omiljeni lik u kraju. On je bio šef bakalnice i davao je mnogima potrepštine na crtu, tj. veresiju, posebno kad je “visok” datum. Ali i ljudi su pošteno vraćali. To pouzdano znam jer sam ne mali broj puta, kad moja baka ne bi imala tih pet dinara i ja kupovala za nju cigare, “na crtu”.
Što je bilo još interesantnije, on sve to nigde nije zapisivao, bar ga nikad nisam videla da to radi. Čula sam ga da uvek, kad nekome daje robu na crtu kaže; Evo ti, na veru.
Tih pet komada cigara, on bi umotao u prozirni papir, iz kutije za cigarete iz koje bi ih uzeo i izbrojao i umotao bi donji kraj kao smotuljak na onoj novogodišnjoj, šećer bomboni. Ja bih uzela taj smotuljak iz kojeg su na jednom kraju virile cigare bez filtera i opet bih se vratila istim putem, kroz susedno dvorište. Pre tog bih provirila da proverim nije li baba Kata napolju. Ako bi bila u dvorištu, znala bih da huknem nezadovoljno i da krenem nazad, uzbrdo, dužim putem natrag našoj kući.
       Moja baka Stana nije mnogo pušila. Tek ponekad, uz kafu. Dešavalo se da pozajmi cigare našoj kumi Poleksiji koja je bila strastveni pušač. I uvek, ako nije ispušila svoju cigaru do kraja, ostavljala bi taj ugašeni, nepopušeni deo za kasnije.
Tako je bilo i te večeri dok je lagano pušila tu polovinu cigare i gledala u nebo. Ja sam sedela do nje. Bilo je toplo leto kako samo i zna da bude jula meseca. U to vreme,  pred veče je znao da dune neki osvežavajući povetarac koji je svima prijao. Moja baka bi pušila tu svoju polovinu cigare gledajući u mesec na nebu koji je sjajio u punom sjaju, ceo, okrugao kao velika tepsija za burek. Okolo njega se sijala svetlost u punom krugu sa zracima koji su ličili na tanke, isprepletane grane.
  • Vidi, ogranje je oko meseca. Biće promene - naglas je izgovorila moja baka Stana.
  • Kakve promene- uitala sam je?
  • E, to samo Gospod zna, promrljala je sebi u bradu. Narod kaže, kad je oko punog meseca ogranje, ova svetlost, venac kao od isprepletanih grana, da dolaze promene. Najčešće su to promene vremena. A vreme, to je mnogo tog - reče moja baka i zaćuta.
Prošlo je mnogo godina od tad. I pade mi na um, ovih dana, to ogranje, taj venac, ta korona kako su govorili stari Latini.
I setih se moje mudre bake Stane, moje Zaratustre kako je ja zovem, koja mi je nekad, kao šestogodišnjoj devojčici objašnjavala da ogranje, venac, oko meseca, donosi promene.
Kakve nam promene donosi ova korona danas?

PS: Slika je sa Google





понедељак, 10. фебруар 2020.

Ako dočekam sutra







                                     

Ako dočekam sutra,
prvo ću onom što sve vidi i zna
reći; O, probudila sam se ja!
Od srca ti hvala.
Onda ću mu na deci svojoj zahvaliti
i onoj maloj, njihovoj deci, a mojoj sreći
jer, ne shvate svi da to je ljubav
i od svih podstrek najveći,
da ideš dalje.
Da dišeš i hodaš
u život  najbolje što možeš
da paziš da obraz svoj ne prodaš
za cvancik bedan.
Da ostaviš pečat, mali ali vredan.
Ako osvanem sutra,
voljenima ću ljubav opet dati
nek ih ona greje i snagu daje
da  oni odu od mene još dalje
na bolje pute.
Nek budu slobodni i svoji
nek ih isprate zagrljaji moji
I ako im zaklon kadgod zatreba
neka se vrate pod moje skute.
Ako dočekam sutra,
hvala ću prirodi za sve reći,
što mi je dala štedro i daruje.
Nek zna da potok neću preći
a vodi ne poželim da čista caruje
i da je ima za ostala jutra
samo, ako dočekam sutra.





PS: Slika je sa Google.






субота, 21. децембар 2019.

Ukras koji nedostaje






Te godine smo prvi put kitili jelku
i nestrpljivo čekali deda Mraza.
Beograd je mirisao na kesten pečeni
ledom okovana bila je ispred kuće staza,
i bili su debeli snegovi te šesdeset i neke
a mi deca zimom i praznicima zaneseni,
kitili smo veselo grane mirišljave jelke.
Majka je nečujno prišla noseći kugle u ruci
kao kavez pletene, crvene i plave boje
iz nje dopreše u trenu sitni, umilni zvuci
u njima praporci mali zasviraše tonove svoje.
Majka se srećno smeši, u decu gleda svoju
u srećna i nasmejana, rumena mala lica
a kosa njena otkrila tek vlas srebrnu koju
 kao da joj je u trenu zadrhtala malo vilica
a oko zasijalo suzom kristalnom, srećnicom.
Napolju ponoć zvoni ispraća godinu staru
poljupci sitni pljušte po obrazima vrelim
zamirisa sreća u sobi ko dunja na ormaru.
Slike se nižu stare, uspomene što ne blede
još pamte tu prvu jelku iz šesdeset i neke
dok lice sitne bore krase, a kosu vlasi sede
nedostaju te  ruke da opet kite grane jelke
muzikom koju iz kugli šire praporci mali.
Nedostaju ti zagrljaji i poljupca na obrazu dodir
nedostaju ti trenuci što u srcu su se sakrili.



PS: Slike su sa Google









среда, 30. октобар 2019.

Samo da...




Bilo je to jednog od poslednjih dana avgusta meseca. Bližio se kraj letnjeg raspusta i uskoro je ona polazila u drugi razred srednje škole, a njen brat u treći. Majka je još uvek bila na godišnjem odmoru, zajedno, sa njima. Oni su znali da će uskoro morati da se vrati  u Austriju, da radi, a oni će opet ostati sami, do Nove godine, kada bi ona dolazila ponovo.
Majka je tog dana kuvala pasulj, žuti, sa srpskim, debelim kobasicama. Ona i brat su obožavali kuvani pasulj u svim oblicima.
Sedela je za kuhinjskim stolom i pažljivo gledala u majku  kako iz lonca, a uvek je pasulj kuvala u plavom loncu od pet litara, vadi zrna pasulja starom, belom kutlačom, za koju je govorila da joj je bio poklon za svadbu nje i  oca. I uvek bi govorila uz osmeh, kako kuva ko za puk vojske, a njih je u kući bilo troje. Izvađena zrna pasulja stavljalaje u jedan beli, plehani tanjir u kojem bi ih zgnjavila viljuškom, sve dok ne bi postao kao pire.
Za to vreme, u tiganju iste boje kao što je bio i lonac, se na masti uveliko pržio crni i beli luk, na tihoj vatri, govorila je, da lepo omekša, a ne zagori, u koji bi dodala biber, crvenu, sitnu papriku i na kraju taj pire od pasulja koji bi zatim brzim pokretima dodala u lonac sa pasuljem koji je skrajnut, na šporetu i dalje krčkao sitnim balončićima.
Onda bi sve to lagano izmešala, dodala već sitno iseckan peršun, jedan oveći list lovora i na kraju na masti ispžene debele srpske kobasice iseckane popreko, samo do pola. 
Cela kuća bi zamirisala na lepu zapršku, koja to ustvari nije, govorila je ona dok je završavala sa kuvanjem omiljenog  žutog pasulja, jer nema brašna. Tako kuvan pasulj, dodala bi, je kuvan na sasvim zdrav način i bio je baš to što i jeste, samo pasulj.
Zatim bi, kao da stavlja trešnju odozgore, na tortu, u lonac sa skuvanim pasuljem stavila jednu celu kašičicu sitnog, kristal šećera.
Dodala bi naglas, gledajući u nju, da to svakom jelu daje poseban ukus, a pasulju najviše. Ona bi je uvek u tom trenutku gledala zadivljeno, razmišljajući, hoće li ona ikad znati da skuva pasulj kao njena mama?
  • E, sad je to, to - coknula bi i pomerila bi lonac sa vatre. Mogli bi vas dvoje da postavite sto da ručamo, obratila bi se njoj i njenom bratu, koji je u uglu čitao.
Na to bi oboje poskočili i svako bi obavio svoj deo posla. Ona bi postavila tanjire, prethodno obrisavši pažljivo čistom krpom mušemu na stolu, dok bi njen brat stavljao kašike i viljuške. Ne obične kašike, već lagane.
Tako su njih dvoje zvali stare, izlizane, aluminijumske kašike na kojima su se vrhovi drški završavali oblikom srca.
Te su najviše voleli iako je u kući bilo i onih “težih” kašika od modernog rostfraja.
Majka bi onda na sto stavila podmetač i držeći lonac krpom, za obe drške, postavila na njega pasulj koji se pušio. Zatim bi hitro na sto stavila i oveću metalnu, starinsku činiju bordo boje sa tanko narezanom kupus salatom.
Čak ni ta salata nije bila obična. I ona je u sebi imala tu čuvenu kašičicu kristal šećera, vrlo malo bibera, nezaobilazna dva sitno isečena čena belog luka, da tek zamiriše govorila je majka, i sok od celog limuna.
Znala je ona da baba stavlja sirće u salatu, ali ne i njena mama. I zato je salata, svaka, koju bi spremala njena mama bila uvek ukusnija od svih ostalih.
Tog dana taman kad su svi troje seli da započnu svoj ručak, neko je zakucao na vrata njihovog stana. Brat je ustao da vidi ko je. Ubrzo se začuo njegov veseli uzvik. Na vratima se pojavio njihov otac. Svi su se iznenadili i obradovali. On posebno, jer je ugledao majku da sedi za stolom i iznenađeno pilji u njega. Nisu se videli godinama.
  • Ooo, radovala mi se majka, srećno je rekao otac. Stigao sam baš na ručak - sa žarom u očima gledajući u majku, je izgovorio u dahu.
Majka je ćutke ustala i spretno dodala još jedan tanjir i pribor za jelo, dodavši pri tom i oveću korpicu sa isečenim, crnim hlebom.
Otac je netremice gledao u nju. A onda, kao da se budi iz nekog sna je ustao, prišao ćerki i rekao;
  • Ćero, oprosti, tata te nije poljubio. Zatim bi je zvučno i vlažno poljubio u oba obraza. Ovog tvog brata sam već izljubio na vratima. Sad bih mogao i majku..
  • Sedi tu s mirom i jedi- nešto oštrijim glasom bi mu se obratila majka! Ne treba da se hladi jelo. 
Muk je zavladao u maloj kuhinji. Svi su bez glasa ručali pogledavajući ispod oka jedno u drugo. Ona je videla da njen otac sa puno ljubavi gleda u njihovu majku dok je ona smireno, sitnim zalogajima jela.
Za to vreme njen brat bi jeo zvučno, ponekad srkučući i vešto viljuškom grabeći salatu od kupusa koji mu je sa viljuške visio preteći da upadne po sred tanjira sa pasuljem. No, to se nikad nije desilo.
U jednom trenu je shvatila da oni ručaju kao porodica. Kao nekad dok su oni bili mali, ona i njen brat, u onom malom stanu, na Neimaru.
A onda se trgla. Senka tuge joj je preletela licem jer... oni odavno nisu bili porodica. 
Njeni su roditelji bili razvedeni već dobrih desetak godina. Njen otac je imao novu porodicu i još jednu, tad već šestogodišnju devojčicu. Ipak, njegov pogled usmeren u njihovu majku je bio pogled pun ljubavi. Shvatila je da je on i dalje voli. I njih, njenog brata i nju. Ceo prizor, njih, kako slasno jedu žuti pasulj koji je majka sa mnogo ljubavi pripremila, njen otac koji je svaki zalogaj jeo sa starhopoštovanjem i ljubalju gledajući u njenu majku i njih dvoje, dobio je izgled čarolije. Nekog davno izgubljenog sveta u kojem su oni svi zajedno bili srećni..
A onda se setila svih priča koje joj je jednom tužnog glasa pričala njena baka, očeva majka, o razvodu njenih roditelja. Rekla je da ona nikad neće prežaliti to što joj njena majka nije snaja. I dodala..
  • Sve bi bilo drugačije samo da tvoj otac nije tražio preko hleba pogaču. Samo da nije jurio druge suknje.. Samo da tvoja mama nije došla tog dana ranije kući.. Samo da nije rođenim očima videla to...
Njoj je bilo možda deset godina kad joj je to baka rekla.
Bilo joj je žao bake koja je maramicom brisala suze. Ona nije onda shvatila šta joj ona to govori..
Danas je shvatila. Znala je da bi njen, i život njenog brata, bio sasvim drugačiji samo da je tata onda voleo samo njihovu majku. Ceo svet bi bio drugačiji samo da...



понедељак, 07. октобар 2019.

Priča o Katarini








Ona voli da je zovu Katarina. Ne, nije joj to rođeno ime, kako je nekad, dok je bio mali govorio moj sin za svoje. Ona ima lepo, svetlo ime. Sjajno. Mislim, širi sjaj. U više smerova, kao i vlasnica mu.
Ona je moja Rođa. Iz više razloga. Tek, da vam zadovoljim radoznalost reći ću da smo u mnogo čemu umno slične. A i prezimena su nam tu, negde.
Osim tog, Rođa, je bio nadimak moje mame pa eto, dođe mi draža još više zbog tog.
Samo ona ima mnogo britkiji jezik od mog. Da se razumemo, gospodstveno britak.
O, ume i da oplete njime, onako, kako bi neki rekli, muški. Kad vozi posebno. Sama to kaže.
Samo, ni ja tu nisam od raskida. Eto opet sličnosti.
Nego, nije ovo priča o meni, nego o njoj.
Ne poznajem ja nju lično, a opet, mislim da je znam celi život. Sasvim sigurno znam da tako neće ostati. Jedino ako nas onaj gore ne pretekne. Mene pre, no nju. Starija sam i valjalo bi da se drži reda.
Nepotrebno je reći da sam često u njenoj avliji. Prija mi njeno društvo. Vazda je veselo, a i poučno.
Ja se divim takvim ljudima. Mislim, ljudima koju sve nazivaju svojim pravim imenom. Bez eufemizma. Osim ako je to po zasluzi i poželjno.
Osim tog, ona je pisac. Za mene bar. Piše o životu koji su mnogi zaboravili, ili je malo takvih koji to pamte. Čuva korenove svih nas.
Neki kažu da je to kao čuvanje seljačkog menataliteta. Ti neki ne shvataju da je taj seljački mentalitet bio dokazano mudriji, posebno kad god je bio u pitanju opstanak ove naše vrste na ovim prostorima.
Neću reći koje vrste. Ustvari hoću, ljudske, pravedne.
Ona je mnogo pravdoljubiva. I ume da se bori za pravdu nenasilno, ali odlučno. Ne odustaje od tog.
I zbog tog joj skidam kapu i uvek kažem da je moj čovek.
Ona je žena zmaj. Ne u onom smislu; kraljica, majka, radnica, domaćica... Malo je to. Po ovom sadašnjem nekom merenju ona je multitasking osoba. Znači, dopiši sam još šta sve može žena koja ume i hoće.
E ta jedna J je bila inspiracija za ovu moju crticu jer po nekim mojim kriterijumima spada u one male, velike ljude, odeljak na mom blogu. Kako o njima ne pišu novine evo mene gde ja hoću da je ovde, u ovom mom komisionu od bloga ovekovečim, tu, moju Katarinu. Treba da se zna da još uvek žive oni koji imaju i snage i hrabrosti i dignitet da žive na ovim prostorima i da se bore za bolje sutra. Ne samo za sebe. I koji stoje iza svake svoje reči, imenom i prezimenom. Pritom, napisane. Jer, te napisane reči imaju uvek veću težinu od onih izgovorenih koje odnese vetar u stilu, pas laje...
Ona je moja drugarica koja je svojim takvim postojanjem dala pun sjaj, jasnoću nebu mog života, baš kao i njeno rođeno ime.
Eto, da se zna da postoji jedna J koja voli da je zovu Katarina.