уторак, 16. децембар 2014.

Ne sol'te mi rane





Dolazi još jednom godina nam Nova,
 doneće nam zdravlje, ljubav, novac, sreću,
glava mi još puna, divnih, starih snova,
al' da lažem nikog, ne volim i neću.

Da se zavaravam da mi je potaman,
snovi jesu lepi, ali se ne jedu
biće svima bolje, aman,
daj nam Bože, barem, jednu manje bedu.

Svi mislimo nekad beše mnogo bolje,
bilo jeste tako, jer smo bili mlađi.
Radilo se teško, s mnogo više volje
I hleb nam je onda bio mnogo slađi.

Svi pamtimo neke, lepše prošle dane
I želimo delić, sličan da nam bude
od srca vas molim, ne sol'te mi rane
I ovo što nam je i to je za ljude.

Pričam kao vergl, navijeni, kažu,
kada banku uzmem ne umem da stanem,
niko sebe ne vidi, ali, svi ne lažu,
Ja bih zrno jedno, samo  da opstanem.

Za milost vas molim, ne sol'te mi rane,
kao i vi čovek sam od mesa i krvi
pa i mene krase vrline i mane,
I hiljadu misli u sekundi vrvi.

Da se razumemo, prošlost ne dozivam,
nek ostane tamo, ja ću da je pamtim.
Ja budućnost lepšu u snove prizivam
nek je samo bude, pa ću da je zlatim.

I u srcu svome dobrom ja se nadam
nek prođe i ova, kao što su druge
ja molim da više, od ovog ne stradam
nek je na veselje, u zdravlju, bez tuge.


PS; Umesto pisane proze na zadatu temu o događajima pre, u toku i posle Nove godine, u  FB  grupi        Blogeri, za decembar 2014.






четвртак, 11. децембар 2014.

Mi smo se prepoznali



Nas dvoje smo se prepoznali tog miholjskog petka. Sreli smo se, neko bi rekao sasvim slučajno, ali ja ne verujem u slučajnosti. Meni je taj petak bio crni petak, a ni on nije delovao srećnije iako je bio u društvu. Nekako se izdvajao od svih. Možda zbog tuge koja je krasila njegove oči, kao u srne.
Oboje smo znali da smo suđeni jedno drugom, čim smo se pogledali direktno, baš u oči.
I niko i ništa nije moglo da spreči da postane on moj i ja njegova, zauvek. Istini za volju, dok nas smrt ne razdvoji.
Bilo je pokušaja, odmah, u početku da se ta naša veza osujeti, ali, nismo se dali. Ni on ni ja. Nije bilo odstupanja, ni popuštanja, nikom.
Lagano, mukotrpno, on je osvajao srca i ostalih mojih dragih, jer, moje je bilo njegovo i jeste, još uvek i za uvek.
Dobrica, tako su ga zvali svi koji bi ga upoznali, oduševljeni njegovim manirima i lakoćom sa kojom je savladavao probleme sa kojima se suočavao.
Ja sam bila ponosna jer sam znala da je to zasluga obostrane ljubavi koja nas je prožimala.
Govorili su da čak ličimo jedno na drugo. Isprva mi je to bilo smešno, ali kasnije mi se dopadalo to poređenje jer sam ja smatrala da je on najlepše biće na svetu, te sam samim tim i ja po tome bila lepa. A koja žena ne voli da bude lepa?
Mnogi su se čudili mojoj odluci da svoj život vežem neraskidivo za njegov. Međutim, nisu znali pozadinu našeg sudbonosnog susreta, za koji ja i dalje, apsolutno verujem da nije bio slučajnost, već da su tu božanske sile umešale svoje prste.
Tog, za mene crnog petka, a bio je Miholjdan, on mi je spasao život, a da toga čak nije ni bio svestan.
Znate za ono, čuli ste više puta, da se čoveku skupi na duši, sve ono što ga je pritiskalo tokom života, a moj, nije do tog dana bio kratak i kad čovek reši, bezumno, da svemu tome učini kraj. E ja sam tog dana odlučila da prekratim sebi taj život ma koliko mi bio poklonjen, jer sam stigla u ćorsokak, odakle se dalje ne može. Kad stigneš do dna, jedini put je da kreneš da se penješ gore.
Baš tu, na tom dnu, bio je on, najverovatnije kao i ja doveden svojom sudbinom. Tačnije, onim manjim delom našeg života, koji se tako zove, a kojim ne možemo da upravljamo sami, ali koji itekako često upravlja nama samima.
Ja danas znam da sam onog trenutka kad sam ga videla, odlučila da ga spasem, da ga iznesem na svetlo boljeg života, samnom, u dvoje. Verujem da je i on u svojoj glavi imao iste misli, jer se nimalo nije opirao mojoj odluci, ne znajući da svojim pristankom on ustvari spasava mene.
Ze njega je malo reći da je lep. On je za mene najlepši lik na celom svetu.
Inteligentan, pronicljiv, radoznao, kao i ja, voli da uči, kao ja, jednostavnim rečnikom rečeno, mi volimo iste stvari.
Duge šetnje, po suncu, snegu ili kiši, vremenske prilike nam nisu bitne. Nama je bitno da smo zajedno.
Mi se igramo kao deca, čak i danas, iako smo već dobrano ostarili oboje. Trčimo, skrivamo se.
Mi volimo da jedemo istu hranu, premda on ipak nešto više od mene voli sladak kupus.
Oboje izbegavamo slatkiše, šta više, isključili smo ih iz svoje ishrane, sasvim.
Mandarine bismo mogli da jedemo celog dana, jabuku delimo na pola, a grožđe, naše najomiljenije voće, on često zna da “ukrade” još pre Preobraženja gospodnjeg, kada se, stari kažu, počinje sa berbom.
Nama je dovoljan samo jedan pogled da saznamo kakvog je rapoloženja onaj drugi. Mi čitamo govor naših tela i sporazumevamo se bez reči.
Istini za volju, moram da priznam da on mnogo bolje od mene, ume da proceni sve ljude i ume da bude, kad treba, na odstojanju. Ja to ni do danas nisam savladala.
Svojevremeno, dok smo oboje bili mlađi, mnogi su nam se smejali kada bismo zajedno igrali uz neku dobru muziku.
Sad više ne igramo, ali rado slušamo muziku zajedno, jedno uz drugo.   Ja volim da pevam ruske romanse, a on uživa da sedne uz mene, da me sluša i da me gleda onim svojim srnećim pogledom u kojem se ogleda beskrajnost njegove ljubavi prema meni.
On, kao retko ko, uživa u mojem milovanju.
Moglo bi se reći da patimo i od istih bolesti. Njega kao i mene, više boli desni kuk, a nagla promena vremena ume da nas oboje baci u mirovanje kojim skupljamo snagu za nastavak dalje, u život.
Postoji nešto gde se razlikujemo. On se plaši grmljavine dok ja ne. Kad zagrmi nebo u našem Banatskom selu, on zna da se skutri uz mene sve dok “opasnost” ne prođe.
U tim trenucima ja sam njegov oslonac, ali je on moj uvek.
Zato ja često svima kažem da smo se mi pronašli i prepoznali.
On je moj, a ja njegov krst, a zajedno se zovemo sreća.

PS: Priča je napisana za nagradnu igru, za mesec decembar 2014. godine,  na sajtu                    Kreativno pisanje
       Slika na postu je takođe preuzeta sa sajta Kreativno pisanje.


уторак, 09. децембар 2014.

Kletva



Baka Radojka je sedela u svojoj stolici i dremala kada je njena unuka Nina ušla u sobu i pogledala u pravcu svoje majke Danice, još sa vrata, glasom punim srdžbe izgovarajući reči;
- Majko, dođe mi da ga prokunem! 
 - Ne, samo to ne, zagrmeo je nekom do tad nepoznatom jačinom, glas bake Radojke.
Obe su iznenađeno pogledale u njenom pravcu očekujući neko objašnjenje, a ono je stiglo iznebuha i odmah u potocima reči koje su sledile.
- Ja sam neuka, nepismena žena, seljanka rodom, ne umem da ti kažem da li me je on, moj čovek, a tvoj deda Vitomir, voleo. Nas su vezali njegovi i moji roditelji, a onda se roditeljska slušala i poštovala. Ne daj Bože da ne poslušaš šta ti je roditelj odredio, ili uredio. To se smatralo velikim grehom za dušu. Nismo mogli ni da znamo, oboje, ni šta 'oćemo ni dal' volimo. Njemu bilo osamnaest, meni, godinu više. Ja sam već bila, za ondašnje merenje, stara devojka, al' opet, udali me moji.
Govorili su svi u mojem selu, udala se Radojka baš dobro, u grad, za jedinca. A on, moj Vitomir, nije bio jedinac, samo se to tako govorilo kad neko ima jedno muško dete.
Imao je on stariju sestru, Borku, ali je ona umrla naprasno, odmah posle udaje. Ostao on, jedan, pa su mu i otac i majka ugađali. Otac posebno.
Moj svekar, Vitomirov otac je bio Solunac. Tako su zvali sve koji su bili na solunskom frontu. On je bio ratnik, pravi. Ratovao je u balkanskim ratovima i u onom, prvom, pa je Vitomir rastao više uz majku. Valjda ga se otac uželeo, jer po dolasku iz rata, Borka je ubrzo umrla, a on je onda svio Vitomira uz sebe i sve mu je pružio. Nije mu dao da izabere sebi devojku, već mu je odabrao mene.
Zaposlio ga kao montera, u gradskoj telefoniji. Vukao je one kablove, za telefone, na železnici. Posao mu je bio naporan i terenski. Nimalo nije bilo lako da pored pruge ukopavaju drvene, visoke bandere za koje su posle kačili kablove, preko kojih su bile puštane telefonske linije, koje su povezivale železničke stanice i omogućavale njihovu komunikaciju.
Živeli smo sa njegovima, doduše, oni u jednoj sobi i kujni, mi u drugoj.
Moj svekar se posle prvog rata doselio u prestonicu gde je kupio kuću. Imao je i jednog kirajdžiju.
Ne znaš šta je kirajdžija? To ti je onaj ko živi u nekom stanu pod kiriju.
Vreme je prolazilo, a i godine našeg braka su se množile. Nas dvoje nismo začeli ni roda ni poroda.
Ja sam pazila na svekra i svekrvu koji su svako malo poboljevali. Ne mogu da grešim dušu, voleli su me. Valjda što sam ih poštovala kao prave roditelje i rado sam sve činila za njih što je bilo u mojoj moći.
Niko ne zna zašto je Vitomir počeo da pije. Nije dušu otvarao nikome, meni najmanje.
Možda je nešto i pričao sa svojim stricem, Davidom, koga je posebno voleo, ali ovaj nikad nije pomenuo ni reč.
Ipak, mora da ga je neka muka terala da pije. Kad bi se vraćao kući, sa terena, uvek se vraćao pijan. Još sa vrata bi počeo da komanduje i bogorada. Iznalazio je mnogo razloga, za svađu, ali sam ja uvek ćutala. Najposle bi me istukao, uvek, jer se nisam opirala ni protuslovila, ni reč.
Često bi me tukao toliko da nisam danima mogla da legnem od bolova već sam dremala sedeći u stolici.
Tukući me, lomio je sve po kući, stvarajući nezamislivu buku, te je moj svekar utrčavao u našu kuću pokušavajući da umiri sina i ne retko dobio bi i on, udarac, dva namenjen meni.
Vitomir bi me još jače tukao kad bi se otac pojavio, vičući iz glasa kako su ga oženili jalovicom.
Otac mu nije ostajao dužan. Odgovarao bi mu, da mu je bolje da se svrti kući, no što je stalno po terenu pa će da vidi dal mu je žena jalova il' nije. Nek ne greši dušu. Kako da ostane trudna kad joj muža nema po tri meseca kod kuće, a i kad dođe, ode posle dan, dva.
Poslušao je Vitomir oca, došao kući na celih mesec dana. Pogledao me Bog. Odrešila se kesa. Tako smo dobili našu prvu ćerku, Rajku.
Posle nje izređali su se i ostali. Osmoro sam dece rodila. Četiri sina i četiri ćerke. Na žalost, dva su nam deteta umrla, odmah po rođenju. Poslednje, za vreme nemačkog bombardovanja Beograda, četrjes' prve.
Mislila sam, sad, kad sam rodila, kad imamo decu, Vitomir će preći da radi u Beograd, ali nije. A mogao je.
Ostao je terenac. Život se nastavio tamo gde je i stao pre mog prvog porođaja.
Vitomir se pijan vraćao kući sa terena, tukao me kao vola u kupusu, razjaren samo njemu znanim razlozima za ljutnju i bes.
Moji svekar i svekrva su me branili koliko su mogli, sklanjali bar decu, da ne gledaju oca krvavih, od besa, očiju.
Poslednji put me je Vitomir istukao dan iza Božića devetstočetr'es druge.
Voleo je svu svoju decu, ali najviše najmlađu, tvoju majku Danicu i drugu po redu ćerku, Radu. Za sinove, nije mario. Voleo je kad dođe kući, da posedne Danicu u krilo. Onda bi joj rekao da mu peva. Kad ona ne bi znala sve reči pesme, ili samu pesmu, , terao bi Radu, da nastavi.
Jednom, dok su njih dve pevale ocu, on je zatražio da mu donesem još rakije. Rekla sam da nemamo više.
Nastao je pakao. Počeo je da me tuče takvom žestinom pred decom. U jednom momentu me je udario takvom silinom da sam glavom udarila u zid, posle čega se više ničeg ne sećam.
Sve su mi dalje ispričali svekar i svekrva. Kažu da su deca počela da vrište i da ih zovu u pomoć.
Svekar je dotrčao, svekrva za njim i ugledali su užasan prizor. Ja sam ležala na podu dok me je Vitomir nogama udarao gde stigne.
Deca su se skupila u drugom ćošku, jedno uz drugo sve vreme vrišteći i vičući;
- Tata nemoj! Majko, majkoooo.
Svekar ga je povukao za rukav, na šta se Vitomir okrenuo, zamahnuo i udario svog oca po sred lica.
Majka mu, moja svekrva je vrisnula; Ne oca Vitomire!
On nije čuo njen vrisak već je još jednom udario svog oca. Ovaj, užasnut sinovljevim postupkom zavapio je s bolom;
-Vitomire, sine, očinji moj vidu, da Bog da te voz zgazio, ja ti koske kupio i groba ti se nikad ne znalo!
Posle izgovorene kletve nastao je tajac u kući.
Vitomireve ruke su pale niz telo kao pokošene. Deca su ućutala dok je njegova majka Danica, zanemela. Ja sam, kažu, ležala na podu kao vreća kostiju.
Završila sam u bolnici gde su me zadržali na lečenju narednih sedam dana, jer više ja nisam mogla da izdržim bez svoje dece.
Vitomir je otišao na teren. Nije se javljao. Nije nam bilo čudno jer je i inače to retko činio.
Posle su nam sve ispričali njegove kolege, monteri, sa kojima je tada radio u Smederevskoj Palanci.
Svakodnevno bi se, posle posla, okupili i posedeli u staničnoj restoraciji. Bila je to neka kafana gde je uveče bilo žive muzike. Te večeri su u kafani, kažu, bili i nekolicina nemačkih vojnika, dobro podgašeni domaćom rakijom. Jedan od njih je neprestano terao muzikante da sviraju i pevaju, onda popularnu nemačku, vojničku pesmu “Lili Marlen”. Pri tom je terao da svi gosti u kafani pevaju. I pevali su. Osim tvog dede Vitomira. On nije pevao. Kada je pijani nemački vojnik video u jednom momentu da Vitomir ne peva prišao mu je i viknuo na srpskom jeziku; Pevaj!
Tvoj deda je ćutao. Nemac je izvadio pištolj, prislonio mu na čelo i naredio opet; Pevaj!
Vitomir je i dalje čutao dok su muzikanti svirali, a svi ostali su zanemelo gledali u razvoj događaja.
Na svu sreću, u kafanu je u tom trenutku ušla patrola gestapoa i kad su videli da su nemački vojnici pijani, odmah su ih uklonili iz kafane, a sve goste poterali kući, jer se bližio policijski sat.
Sutradan, svi su na stanici saznali da je Vitomir prethodne večeri izbegao smrt za dlaku.
Toga dana su vukli kablove baš u samoj stanici, preko železničkih koloseka. U jednom trenutku jedan Vitomirov drugar je video da iz jednog pravca dolazi brzi voz i doviknuo mu je; Vitomire, pazi na voz!
Ovaj mu je, misleći da ga on upozorava na teretni voz koji je upravo polako ulazio u stanicu, odmahnuo rukom i zakoračio na sledeći kolosek vukući kabl. To mu je bilo poslednje. Zgazio ga je brzi voz kojeg nije video.
Istog dana otac, moj svekar, je dobio telegram. Saopštio nam je vest sivog, skamenjenog lica.
Odmah sutradan je otišao u Smederevsku Palanku, gde je mog Vitomira, skupio u sanduk, “sredio” sam, i tamo, na Palanačkom groblju ga i sahranio. Drugačije i nije moglo. Rat je bio, nemaština, glad.
Kažu stari ljudi da kad neko umre na veliki praznik, ili u nedelju, da mu je Bog onda oprostio sve grehove. Tvoj deda Vitomir je umro na praznik, u narodu poznat kao Vruće verižice (Časne verige Svetog apostola Petra), 29. januara 1942. godine. Tvoja majka je tad imala nepunih pet godina.
Po završetku rata, otac je redovno posećivao grob, održavao ga, dok ga snaga nije izdala.
Ne znam da li je on uspeo da oprosti sam sebi kletvu upućenu sinu, jer ga više, posle njegove smrti, nije ni pomenuo.

Moja svekrva, Danica, čije ime nosi tvoja majka, umrla je pre njega. On je umro ne saznavši da se kletva obistinila do kraja.
Šesdesetih godina ovog veka je pravljen auto put od Beograda ka Nišu. Trasa puta je trebalo da prođe delom preko smederevskopalanačkog groblja. Niko od nadležnih nije se pozabavio izmeštanjem onih grobova koji su se nalazili na trasi puta, pa su tako mnogi od njih, među kojima je i grob tvog dede, prekopani i danas ne postoje više.
Tako se kletva obistinila, do u detalj.
 - Sad ti dobro razmisli draga moja unuko šta ti valja činiti, jer kažu da se devojačka i roditeljska kletva uvek obistine. Za ovu drugu sam se i sama uverila, završila je ispovest baka Radojka i umorno se naslonila na naslon svoje fotelje, iznurenog i sablasno bledog lica.
Nina i njena majka Danica su se samo nemo pogledale.





недеља, 30. новембар 2014.

Prevara ili samoobmana






Jutro je mirisalo na lipe u ulici u kojoj se nalazila zgrada u kojoj je radila, a njihov miris je ušao i u kancelariju odmah po otvaranju prozora. Počinjao je još jedan radni dan, obećavajući da će biti isti kao i svi prethodni, naporan, jer je par klijenata već čekalo u čekaonici, iako je radno vreme počinjalo tek za pola sata.
Ona je volela da dođe ranije na posao, da skuva sebi prvu jutarnju kafu i da je sama, popije na miru, razmišljajući o danu iza sebe, o deci i o njemu, svom bračnom drugu.
Ima tome već duže vreme da je shvatila da je vara, a on se pravio da je sve u redu. A nije bilo. Sve obaveze vezane za decu i njihovu školu, pale su na nju. Odavno nije bio na roditeljskom sastanku, ni kod jednog.
Upravo juče je učiteljica njihovog starijeg sina pitala da li joj je suprug zdrav?
- Jeste, samo ima previše poslovnih obaveza, ako ima kakvih problema recite meni, preduzeću određene korake, rekla joj je.
- Dečak je u poslednje vreme otsutan u mislima, odgovorila joj je učiteljica. Mislila sam da brine o nečemu, a kako dugo nisam videla vašeg supruga.. Ni ja ga ne viđam, mislila se u sebi, ali joj to nije rekla. Osim naravno uveče, kad bi umoran i iscrpljen, stigao kući. Bacio bi svoju akt tašnu na komodu u predsoblju, ušao u kuhinju, izljubio sinove, a onda bi ovlaš, dotakao i njen obraz, žurno se gubeći u kupatilu usput govoreći da će odmah da legne, da neće da večera jer je premoren i treba mu san, da se partijski sastanak odužio više no što je on očekivao, da se izvinjava što nije on otišao na dan otvorenih vrata, da ovog vikenda imaju stručni seminar na Kopaoniku i da neće moći da idu sa decom do Avale, na izlet.. 
 Izgovori su se ređali, danima, mesecima. On nije znao da ona već odavno zna da partijskih satanaka nije bilo tako često, da nije bilo nikakvih seminara na Kopaoniku, Vrdniku i drugde. Ne, nije ga ona kontrolisala, ispitivala. Stvari su same isplivavale, jedna po jedna.
Jednom je to bio jedan njegov kolega koji se javio da kaže da na partijskom nije bilo ničeg značajnog i da mu to prenese, drugi put je to bila koleginica iz kancelarije, koja je javila da nema seminara i da se odlaže do daljeg.
Njoj je puklo pred očima, sve.
Toliko se zanela razmišljajući, da nije primetila kad je njena koleginica ušla u kancelariju. Trgla se kad je ova upitala ima li malo kafe i za nju. Ustala je da joj doda kafu i okrenula se ka vratima, na kojima je neko snažno zakucao i odmah potom ih otvorio.
Pogledala je u pravcu muškarca koji je stajao u dovratku zaneseno gledajući u nju. Ona je držala u ruci džezvu sa kafom i zurila u njega.
Stajali su i gledali se trenutak, il' čitavu večnost, dok je između njih strujalo nešto čudno, toplo i iznenadno. Dugo je njen pogled ponirao u proleće njegovih očiju, a neki novi treptaj joj se razlio telom.
 - O al' si ti poranio, glas koleginice je prenuo i zanesenosti. Uđi, taman da popijemo kafu zajedno. Ana, ovo je Veroljub, moj drug iz gimnazije.
Čvrst stisak ruke, muškarca sa najlepšim zelenim očima koje je videla u svome životu, definitivno je razdrmao Anu. Žurno je otišla do svog pisaćeg stola dok su joj kolena klecala i pretila da je svakoga časa izdaju. Osećala je njegov pogled na svojim leđima i stresla se od topline žmaraca koji je on izazvao.
- Šta mi se to dešava, vrzmalo joj se po glavi, dok je pokušavala da svoju pažnju usmeri na spise ispred sebe. Trudila se da smiri tremor ruku koji se iznenada javio, odbijajući da pogleda u njihovom pravcu, dok su oni veselo prebirali reč po reč.
Sledećeg dana Veroljub je došao pred kraj radnog vremena. Mila, njena koleginica je predložila da je Veroljub odveze jedan deo ka kući.
- On ide baš u tvom pravcu. Taman da ne pokisneš Ana. Rekla si da nemaš kišobran.
Za sve što se izdogađalo posle tog dana, Ana nije nalazila suvislo objašnjenje.
Kako su završili u sobi jednog motela, skidajući sa sebe sve, od momenta ulaska u sobu, čija je vrata on zatvorio nogom jer je u naručju držao nju, Anu, ljubeći je strastveno i ostavljajući je bez daha. Ona se uvijala oko njega kao bršljan oko zida, upijajući svom snagom vrelinu njegovih poljubaca, dok joj se razum mutio u vrelini strasti koja se razlivala kroz njeno telo.
Pljuštali su poljupci paleći joj kožu neverovatnom vrelinom. Na trenutak je zastao, pogledao je svojim zelenim pogledom, lagano, skroz, od glave do pete, a neko zadovoljstvo se ogledalo u njemu, dok je ona omađijana gledala u taj pogled ne znajući gde se nalazi. Ipak, taj pogled joj je govorio da je gleda kao ženu iz snova, taj pogled je priznavao koliko je želi, nju, baš tog trenutka. 
Znala je da i ona želi njega, nesmanjenom žestinom i čežnjom, kakvu oseća samo žena koja je izdata, a koja se upravo tog momenta budi u saznanju da je poželjna i lepa nekom muškarcu, što ona dugo nije osećala. A onda je nastao vatromet strasti. Ubrazani dah, raspuknut u ritmu talasanja dva tela, sjajnih od sitnih kapljica znoja, isprepletanih jedno o drugo, u čvrstom, slepljenom zagrljaju, jedan njegov grleni zvuk izmešan sa njenim suspregnutim krikom i smiraj.
- Bože, šta sam to uradila, koji trenutak kasnije prodrlo joj je do svesti. Žurno, kao gonjena zver iskočila je iz kreveta u kojem je trenutak ranije uživala do beskraja, u kojem je postala preljubnica. Ista kao i njen muž.
Utrčala je u kupatilo pokušavajući da sa sebe spere dah prevare i izubljenih iluzija.
...
Jutro je bilo prohladno. Zvonila je manastirska crkva na jutrenje.
Ana je stajala i čitala molitve uoči pričesti. Žurila je. Suze su joj se slivale niz lice magleći joj pogled.
Još uvek je pamtila jučerašnje pitanje monaha, na svetoj ispovesti.
- Imaš li neki greh na duši?
- Prevarila sam muža, odgovorila je iz mesta.
- Koliko puta, nastavio je monah sa pitanjem, sa više njih?
- Ne samo sa jednim muškarcem, ali više puta, odgovorila je Ana.
- Znaš li zašto si to uradila, nastavljao je monah?
- Bilo šta da kažem zvučaće da se pravdam, a ja ne želim da se pravdam, jer, neko reče, ko se pravda sam sebe optužuje.
- A kaješ li se, upitao je opet monah?
- Kajem se što sam sve prekinula sa Veroljubom bez ikakve reči objašnjenja i ne odgovarajući ni na jedan njegov telefonski poziv.

- A kaješ li se što si izneverila muža?
- Nisam njega izneverila, izneverila sam sebe, odgovorila je Ana.


субота, 29. новембар 2014.

Kad umre ljubav





Juče smo se, uz smeh, ali i zbilju, brzo dogovorili da se opet igramo, mi blogeri. Oni koji žele i hoće. Pristala sam i ja, što da ne. Imam nekoliko inspiracija na tu temu. Nije loše, hoće me ideje, ali, opet, predlog je da izmislimo, ili izistinski napišemo.
Ja ću sigurno izmisliti. Stalo mi je da budem deo grupe i dogovora. A i tema je lepa, škakljiva, ljubavna, ali životna. Još uvek imam bogatu maštu i verujem da će me poslužiti.
Samo, pre no što se bacim na pisanje tog teksta na zadatu temu, htedoh da izbacim ove redove koje sam skoro napisala. Ispileli se nekako iz mene, kao nekad i uhvatili me pa me stegli, ovi stihovi.
Sigurna sam da smo svi, u ranoj mladosti, zapisivali negde, u nekoj svesci svoje stihove. Mnogi to čine i dan danas i mislim da je to lepo.
Čovek poveri papiru sve što mu leži na duši, a on, papir, trpi sve, a duši, nekako bude lakše. Rastereti se osećanja, kakvi god da su i nastavi, da živi, da sanja, da se nada.
Čak i onda kad nema nade na puškomet.
Ja se ne predajem, ne odustajem, skoro nikad. Osim ako to nije situacija, pametniji popušta.
Nekad sam imala svesku, za moje, kako sam ih zvala, zapise u trenutku inspiracije, sa naslovom 3 S, što je značilo sećanja, snovi i stvarnost.
Danas imam ovaj blog pa kad mi padne na pamet da nešto ovekovečim, ja to 'ladno stavim ovde. Ima ko čita i kome se sviđa, osim meni. Ima ko razume da neke misli jednostavno mora da budu pretočene u zapis, pre ili kasnije. Da ostane trag od njih, a ne da bude, kao da nikad nisi ni razmišljao o nekoj temi, a jesi. Mučila te čak.
Eto, tako je mene ovih dana mučila ova priča u rimi.
Možda će naći još nekog ko je osetio isto, ali nije imao dovoljno hrabrosti da je zapiše.


Kad umre ljubav

Kad zavoliš, treperiš od sreće,
ko list što ga razvigor njiše.
Smešiš se ozaren, ko umiveno rosom cveće,
dok srce ti srećom ubrzano diše.

Sa izvora ljubavi slasni nektar piješ
ruku, pod ruku, u dvoje.
Od svega i svih hoćeš da sakriješ
božanstvo ljubavi svoje.

Neguješ ljubav i rasipaš sebe
sa željom da večito traje.
Godine promiču pored tebe
i svaka ti sve manje daje.

Zajedno, a sami na silaznoj stazi
mnogi stignu do kraja.
Okreneš se shvatiš, da život te gazi
krpice ostaše od ljubavnog raja.


Često pokorni sluga
ostaješ prošloj ljubavi svojoj,
i obostrana teška, tuga
ko kazna je sudbini tvojoj.


Odavno ruka u ruci nije.
U sobi , u mraku, svak sa sobom diše.
Tek poneki uzdah tamu razbije,
Umrla je ljubav i nema je više.


Kad umre ljubav, poraz u oku zasija
poneka suza se kradom otkine.
Srce u sebi bol uvija,
i život odbaci dizgine.


петак, 28. новембар 2014.

U carstvu uspomena





 Skadarska ulica ima posebno mesto u mojim uspomenama. Nedavno sam, pukom igrom slučaja prošla kroz nju, posle sigurno više od dve decenije i iznenadila se. Trebalo je da najkraćim putem dođem do centra, a onda sam videla nju, moju staru štraftu i rešila da ponovo prođem ulicom moje rane mladosti. Bila je ista, a opet drugačija. Stara, a nova.









Bilo je rano pre podne i njeni restorani su tek počeli da otvaraju svoja vrata.
Pila mi se kafa, prava, turska, naša, ali mi je bilo apsolutno čudno da uđem sama u neki od njih samo zbog kafe. Znalo se, oduvek, da se u njih dolazi na dobru večeru i muziku.
Ipak, prijala mi je šetnja i evociranje uspomena na jedno vreme koje je ostavilo trag u meni, ali ne i u kaldrmi Skadarske ulice.


Bile smo sedamnaestogodišnje devojke, srednjoškolke, mlade, razdragane i vesele.
Brojale smo nestrpljivo dane do poslednjeg radnog dana u nedelji, samo sa jednom željom, da u subotu, uveče, sve, onako džumle, kako bi rekla moja baka, odemo u Skadar. Tako smo zvale Skadarsku ulicu, Skadarliju, koja je bila naša štrafta, tačnije, šetalište mladih koji su pripadali srednjoj klasi.  O da, iako smo živeli u socijalističkom društvu i onda je bilo društvenih klasa.


Čuvenom beogradskom štraftom, ulicom Kneza Mihajla,  producirali su se mladići i devojke iz "viših" društvenih slojeva, a oni su bili deca čiji su roditelji pripadali dobrostojećim intelektualcima, ljudima na direktorskim i državničkim položajima. Najčešće gimnazijalci i studenti. Malo je bilo nas iz srednjih stručnih škola među njima. Mi nismo imali dovoljno onog "dolce vita" šmeka kojim su se oni trsili zahvaljujući svojim mamama i tatama, tetkama i strinama koje su svako malo, putovale do Trsta i čuvenog Đovanija, donoseći poslednje modne vriskove za svoje miljenike, koje bi oni važno šetali svojom, snobovskom štrafrom, Knezom, kako su zvali pešačku zonu u najužem delu Beograda. Njihovo polazno mesto u provod bio je konj, spomenik knezu Mihajlu, na  Trgu republike.




Oni su se sladili sladoledom kod "Medveda", a mi smo se "sladili" lepinjom sa kajmakom i gulašem od iznutrica iz pekare na početku Skadarske ulice, kod fontane, gde je bilo zborno mesto za naš subotnji, večernji provod.
Često bi oni završavali svoje šetnje kod paviljona Cvijete Zuzorić, ili je počinjali baš tu, ako je bila neka izložba u njoj. Tako bi nama, pripadnicima dece radničke klase davali do znanja da između njih i nas postoji intelektualni jaz.


Za to vreme, mi smo u Skadarliji, našem Skadru, slušali pesničke recitale, koje je maestralno govorio Rale Damjanović, pokraj jedne klupe na kojoj je, govorilo se, sedeo i sam Đura Jakšić.

I uživale smo. U svetlosti kandelabra, igri senki, odjeku muzike iz restorana "Ima dana", u pogledima mladića koji bi nas, često, pratili u stopu, ne bi li nam se približili još više, što im, nije polazilo za rukom, jer subota veče je bila samo naš, devojački provod. Subotom bi se nas sedam drugarica, iz razreda i kraja, sastajale, skockane po poslednjoj, ondašnjoj modi i žurno, šesdesetpeticom hrlile u naš Skadar.
Istini za volju, prvo bismo skoknule do štrafte, Kneza, da vidimo šta se tamo dešava, tek da budemo u toku, ali i da pokažemo svoje zgodne noge i duge kose, da malo zagolicamo maštu mladićima iz "viših" slojeva i da skinemo nadmene osmehe devojkama koje su izgledale kao da su sišle sa prve stranice "Burde" i mahom sve do jedne mirisale na Šanel 5.






Mi smo mirisale na sapun, ili na miris pokošenog sena, koji smo kupovale na merenje u parfimeriji "Vesna" u Nušićevoj ulici. Ništa na svetu nije moglo da poljulja samopouzdanje kojim smo zračile i da nam uskrati zarazan smeh koji je zvonio ulicom kojom smo prolazile. Bile smo mlade i srećne. Zadovoljne životom i onim što nam je on onda pružao.
Gore, dole, gore, dole...satima. Kaldrma Skadarske ulice je zvonila od koraka šetača, među kojima smo bile i mi. Grupice koje bi se u mimohodu prepoznale zastajkivale bi u međusobnom razgovoru, ali se niko ne bi bunio što je ulica bila zakrčena.
Svi bi strpljivo i lagano obilazili grupu i nastavljali isti ritual, šetnju od fontane do pivare i natrag, istim putem, uzbrdo, nizbrdo.


Naša šetnja bi se završavala negde oko 22h kada bismo žurno trčale do početne autobuske stanice na trgu sa namerom da uhvatimo autobus koji je vozio Žuća.
Tako smo zvale vozača na liniji 65, koji bi nas pustio da se vozimo bez karte, ali je insistirao da budemo blizu prednjih vrata.

Onda su srednjoškolci imali povlastice za samo dve autobuske linije i najčešće su to nama, bile one linije koje su nam omogućavale da stignemo na obaveznu praktičnu nastavu.
Subote su pripadale šetnji kroz Skadarsku ulicu i nikad nam nisu dosadile.
Od subote do subote bi se prepričavali događaji sa naše štrafte, maštalo se o nekim mladićima koje bismo upoznavale, recitovali bi se stihovi Pere Zupca, pravili novi planovi.
Od ranog proleća do pozne jeseni do kraja školovanja nezaobilazni deo naše mladosti pripadao je Skadarlijskoj štrafti.



Kafu sam popila u drugoj ulici. Jedva sam pronašla mesto gde se kuva obična, srpska kafa na turski način, u centru grada. Bio je to neki orijentalni restoran u kojem sam dobila pravu kafu, serviranu na pravi način.
Divno jutro začinjeno dragim mirisima iz prošlosti bilo je završeno na savršen način.
Još jedan novi razlog za pamćenje čari iz moje Skadarlije, ali iz današnje perspektive.
Spoj starog i novog.



среда, 26. новембар 2014.

Feng Shui za romansu, ljubav ili prijateljstvo /2.




Spavaća soba se smatra najvažnijom prostorijom u jednom stanu - kući iako u njoj provodimo najmanje svog vremena. Ona treba da obezbedi potreban mir i udobnost kako bismo prikupili dovoljno snage za povratak svakodnevnim obavezama u novom danu. Već sam napomenula da je svetlost najvažniji činilac za obnavljanje energije u svakom prostoru, a od posebnog je značaja, kao takva i za spavaću sobu.
Isto tako, položaj kreveta za spavanje je ne manje bitan. Najbolja pozicija kreveta je ona u kojoj nam se pruža nesmetan pogled ka ulaznim vratima sobe, bez pomeranja glave da bismo to i postigli. Čovek je najranjiviji kad spava i upravo zbog tog je ovaj koncept od posebnog značaja.
U pojedinim starim kućama postoje grede na plafonu prostorija i one su veoma nepoželjne u spavaćoj sobi, bilo da su uzdužne i da prate liniju kreveta, ili da su, što je još teži aspekt, poprečne. One zaustavljaju nesmetan dotok energije ČI i smatra se da onima koji spavaju ispod njih, pre ili kasnije zdravlje biva narušeno, posebo onih delova tela koji grede "seku".
Iako su donekle "bolje", uzdužne grede nisu dobre, naročito za razvoj ljubavne veze između para koji spava u takvoj spavaćoj sobi jer ih na simboličan način dele.
Ukoliko imate ovakvu spavaću sobu, najbolji način da se rešite ovog nedostatka je spuštanje tavanice  tako da one, grede,  nestanu.
Alternativno se mogu okačiti, između dve grede, bambusovi štapovi povezani crvenom trakom – koncem, što je Feng Shui lek kod ovakvih situacija.


Pojedini praktičari Feng Shuia smatraju da postavljanje ogledala u spavaćoj sobi treba izbegavati. Postavljanjem ogledala u spavaćoj sobi se postiže da izgleda kao da u sobi ima previše ljudi, a to opet nije dobro za razvoj veze između partnera.
Međutim, ima i onih praktičara koji kažu da oprezno povremeno postavljanje ogledala, čak i na tavanicu sobe, u kojem će se odražavati tela para, ima sposobnost da "razbukta" uspavane strasti.
Ukoliko ipak volite ogledalo u svojoj spavaćoj sobi, nemojte ga nikad postaviti naspram samog kreveta.
Razlog je moguće iznenadno buđenje u toku noći, kada postoji mogućnost da od sopstvenog odraza u ogledalu pomislite da je stranac u sobi, ili možda duh.
Za boju zidova u spavaćoj sobi preporučuju se pastelni tonovi crvene i blago veštačko osvetljenje.


Ukoliko ste sami, bez partnera, a želite da ga steknete, najvažnije je da imate postelju za dve osobe što znači, krevet za jednu osobu izbacite!
Spavajte na obe strane postelje!
Postavite dva jastuka, ali jedan pokrivač!
Postavite dve nahtkasne sa dve lampe!
Postavite u JZ (jugozapadni) ugao sobe, na zid, sliku, poster srećnog para!
Postavite u JZ delu sobe dva objekta ljubavi; jastuke u obliku srca, dve crvene ili roze ruže od svile, dvostruki simbol sreće, figure dva goluba!
Ukoliko želite da imate dobru komunikaciju sa partnerom u SI deo sobe postavite dve žute ruže!
Ovo su veoma male promene koje donose velike pomake svima koji ih primene.

Međutim, ne želimo svi da imamo partnera. Mnogi od nas žele da u svoj život "privuku" srodnu dušu, prijatelja, sa kojim će moći da komuniciraju malte ne kao da se znaju 100 godina. Posebno je ovo izraženo kod starijih osoba koji nemaju želje za intimnim prijateljstvom već samo za druženjem.
Ukoliko želite da u svoj život privučete osobu sa kojom želite da se družite, provodite i da delite prijateljstvo, onda treba da obratite pažnju na SZ sektor svog doma.
Ovaj deo kuće takođe iziskuje dobro osvetljenje, red i čistoću.
Od velike je važnosti da ne zatrpavamo svoj dom nepotrebnim, viškom, stvari, a tome skoro svi postajemo skloni sa rastom godina.

U ovaj deo stana( SZ sektor), treba plasirati lepe, dekorativne, zelene biljke, koje valja dobro negovati. Suva, raščupana, jadna biljka, nema energiju zdrave biljke.
Ukoliko niste ljubitelj cveća, onda se odlučite za neki lep aranžman od svilenog cveća, koje bi s vremena na vreme trebalo oprati, čime mu se vraća prvobitni sjaj i otklanja "ustajala" energija.
Sve napred rečeno, u prethodnom tekstu, 
vezano za dnevnu sobu i trpezariju nemojte zaboraviti!
Od koristi bi bilo da u dnevnu sobu, a zarad uspostavljanja bolje komunikacije sa već postojećim prijateljima, ili uspostavljanja novih prijateljstava, plasirate kristalne kugle, možda čak i luster, kao i da za dekoraciju koristite predmete u žutoj boji; žute ruže, žuto sveće, žute vaze.

Ipak, Feng Shui teško može da bilo kog natera da promeni sam sebe. On može da pomogne i pomaže, ali da izađemo iz sebe i da se družimo sa svetom, na tome prevashodno treba da poradimo sami.
Ukoliko ste odlučili da u svoj život pustite novu osobu, nove ljude, primenom ovih sitnih koraka iz Feng Shuia ste učinili iskorak.
Dalje treba da hrabro sledite pokazatelje koji se veoma brzo javljaju i da se ne vratite opet u svoju udobnu fotelju, sami, već sa nekim ko vas drži za ruku i sa kojim ćete deliti dane i osmehe.
Srećno!