субота, 17. новембар 2018.

Umalo svađa zbog dođoša






Jesen je uveliko carovala Čudesnim vrtom. Jutarnji mraz se rasprostro preko travnjaka na kojem se belasala bela skrama slane. Vetar je duvao sa, povremenim naletima, kroz ogolele krošnje stabala. Skoro svi stanovnici vrta su spavali, ili se tako činilo. Tu i tamo, trsio se još poneki cvet rascvetalih ruža tog novembarskog dana već pozne jeseni.
Darka ćilibarka je laganim hodom šetala preko travnjaka zagledajući pažljivo delove oko povezanih trava. Tu je znao ponekad, da se od nje sakrije poneki miš iz one mišje jazbine pored stuba na ogradi bežeći pred njom. Trave su, na svaki nalet vetra, šuštale razbijajući mir u vrtu.
  • Heeej, Darka - začuo se tihi šapat!
Ova je zastala na tren i se osvrnula gledajući iza sebe. Tamo nije bilo nikog. Lenjo, kako to mačke umeju, produžila je dalje.
  • Heeej Darka, ovde sam, gore, iznad tebe, u Vaskinoj krošnji - ponovo se začuo šapat.
Darka je pogledala na gore i na najdonjoj grani je ugledala Živka, zaštićenog vrapca u vrtu. Sedeo je u smešnoj pozi, kao da je čučao, gledajući u nju odozgo.
  • Šta šapućeš ti, ti.. izabrani - obratila se jetko Darka vrapcu. Da mi je da te se jednom dokopam. Neće od tebe ostati ni perce za uspomenu. Otkad si ti ovde, ne smem više da lovim vrapce. Blaga me strogo upozorila da vas ne diram. Ali ti, tako debeo, baš mi teraš zazubice. Šta hoćeš?
  • Ne viči - obrati joj se Živko. Uplašićeš ga.
  • Koga? Šta? Gde je- vrteći se radoznalo u krug i zagledajući sad već pažljivije travu zebrinu pored koje je već prošla - upita Živka ona? Koga ću to da uplašim? Ajde, brzo sa istinom na čistac! Ili ću da se oglušim o Blagino upozorenje i eto mene gore kod tebe - gledajući lukavo u Živka svojim ćilibarskim očima obrati mu se Darka.
  • Ma nisi ti tako opasna kao što hoćeš da izgledaš svima nama.
  • Kojim svima vama? Samo ti si domaća ptica u ovom Blaginom vrtu. Svi ostali su dođoši i kao takvi bi trebalo da obrate pažnju na mene. Umem ja da budem vrlo neprijatna. Posebno ako sam gladna.
  • Ha, ha, ha, ha - nasmeja se Živko. Ti gladna, kako si ti to gladna kad znam da te Blaga hrani ko kraljicu. Tebi je lov miševa i ptica, kako kažeš, dođoša, zabava. Svidelo ti se da te Blaga nagradi za svakog ulovljenog miša. Samo, jesi li ti primetila da nikad ne dobiješ nagradu kad uloviš pticu? Doduše i ti si lukava. Skloniš se u u guštak ispod breze Larise, da te niko ne vidi, dok ne slistiš svoj plen, neku malu neopreznu ptičicu. Nekog mog malog drugara vrapca, ili čvorka. Tamo raste onaj šarenolisna lozica da čak i Blaga retko vidi ostatke perja koje ostaviš posle svoje gozbe. Na svu sreću da nisi baš vešta u lovu na ptice pa to ne bude tako često. Takođe je tvoja sreća da te ni ja ni Larisa nikad do sad nismo tužili Blagi inače bi se ti odavno odvikla da se baviš lovom na ptice dođoše.
  • Sram te bilo Živko, ciknu Darka u pravcu vrapca na grani iznad sebe. Ti si malo zaboravio s kim razgovaraš. Zaneo si se malo Blaginom zaštitom pa mi se obraćaš sa nepoštovanjem. Još mi, ako me uši ne varaju, pretiš tamo nekom tužbom- skoro šišteći od ljutine govorila je mačka.
  • Šššš, ne sikći. Trgo se od tebe jadničak- ljutito je opomenu Živko.
  • Ma ko se trg'o? O kome ti sve vreme govoriš- nestrpljivo mu se obrati mačka?
  • O jednom čvorku, dođošu, kako ti zoveš ptice koje posećuju naš vrt.
  • Gde je, gde je, brzo, kaži mi, uznemireno se okrečući oko sebe upita Živka dara?
  • Ha! Zini da ti kažem!
  • Pa što si mi se onda obratio, sad već zagrme mačka? Što me ometaš u mom jutarnjem obilasku vrta? Imam posla. Juče sam izgubila jednog miša i moram da ga pronađem. Nemam vremena da sa tobom vodim prazne razgovore. To rekavši okrete se da krene dalje..
  • Čekaj! Stoooj! Ne mrdaj odavde- nešto jačim glasom joj reče vrabac Živko!
  • Ma šta je tebi od jutros Živko? Prvo mi se danima ne javljaš ni za pozdrav, a sad se usuđuješ da mi zabranjuješ da idem kud ja hoću i želim. Gubim strpljenje. Odmah da si rekao šta je posredi!
  • Ne smeš da ideš u pravcu kojim si krenula jer je tamo jedan ranjeni čvorak.
  • Ooo, pa to je divno. Ranjeni čvorak je za mene tek lak plen, sva zajapurena od radosti veselim glasom se javi Darka.
  • To nikako - začu se odsečan Živkov glas. Znam, znam, da ne bih smeo da stajem na put tebi i tvojim lovačkim nagonima, ali ovog puta moram. Ne smeš nikako da uloviš ovog čvorka jer ima samo jednu nogu. Bio bi za tebe veoma lak plen. Video sam ja tebe koliko si brza i ovog puta snage nisu ravnomerne, nimalo.
  • Kako? Čvorak sa jednom nogom? Otkud - sad već zbunjena i gledajući u Živka progovori Darka?
  • Ne znam. Ne poznajem ga, ali vidim da ima samo desnu nogu. Jedva se služi tom nogom. Kad stoji podupire se krilom da uspostavi ravnotežu dok kljuca semenčice kojih sad ima dosta.
  • Taman ću da ga oslobodim muka da se dalje ne zlopati samo sa jednom nogom - reče podsmešljivo mačka.
  • Ti izgleda mene nisi baš najbolje shvatila. E sad ću jasno da ti kažem. Ovaj čvorak, a neću ti reći gde je, nije i ne sme biti tvoj plen. Jer, ako ga budeš ulovila onda ću da te kažem Blagi, ali stvarno. I nećeš više imati ovakav kraljevski tretman i divne zalogaje kao do sad. Nećeš biti najrazmaženija mačka u ulici, a i šire. Izgubićeš tu svoju ogrlicu i sve privilegije koje sad uživaš. A jel znaš zašto? Jer si sebična. Pa zar ti nisi videla sve te kućice i hranilice po našem vrtu koje Blaga svako malo dodaje, kupuje, pravi? Zar ti nisi do sad shvatila da ona voli ptice, sve? Ne samo mene, već i dođoše. Njih posebno. Zar ti nisi shvatila da se ona brine i za njih kao i za tebe? Naročito kad dolazi zima. Evo, idi pitaj Šir Kana i Kirila čemu služe njihove lepe crvene, šišaraste cvasti, ti sebična, žutooka mačko, oštrim glasom završi Živko, zagrcnuvši se od ljutine. Nikako ne smeš da ideš dalje u pravcu trave kod višnje Danice gde on sad trenutno baš lepo jede suve semenčice. Jel ti sad jasno?
  • Sad si podigao ton na mene Živko i nikad više - uvređeno mu se obrati Darka. Imam i ja kojeg aduta protiv tebe da kažem Blagi. Možda će ona posle tog da ukine tebi zaštitu i...
  • Hej, hej vas dvoje, začu se glas kajsije Vasilije, zvane Vaska, na čijoj je grani stajao Živko, a ispod koje je pogleda uprtog gore, u njega, sedela mačka Dara. Kako ste počeli još ćete se i posvađati. Ja htela ne htela, moram da vas čujem jer ste izabrali da budete tu, kod mene. Oboje znate da nema svađe u Čudesnom vrtu. Oboje znate da su svi dobrodošli u naš vrt i da pravila u vezi njega postavlja naša Blaga. Tako da, Darka ti si dovoljno pametna da znaš šta ti je činiti, a ti si Živko uradio svoj deo posla. Skenuo si joj pažnju da nam je u goste došao jedan ranjeni čvorak. Verujem da bi naša Blaga bila ponosna na oboje jer svojim ponašanjem čuvate naš vrt. Isto tako verujem da će čvorak nastaviti da kljuca suve semenčice bezbrižno i dalje, jer si ti, ako sam dobro čula Daro, pošla u potragu za izgubljernim mišem- upitnim glasom se obrati kajsija Vaska Darki ćilibarki.
  • O da, jesam. Skoro sam i zaboravila gde sam pošla od ovog, ovog... zaštićenog frknu mačka, okrete se i ode u pravcu stuba na ogradi gde je znala da se nalazi skrovište poljskih miševa u Čudesnom vrtu.
  • Hvala Vaska na pomoći - obrati se vrabac Živko kajsiji. Izgubio sam već svaku nadu da ću uspeti da je odgovorim od nameravanog smera kretanja, a onda bi bilo...
  • Nema na čemu- prekide ga kajsija Vaska nestrpljivo, jer su je je svojom prepirkom, vrabac Živko i mačka Dara, trgli iz dremeža. I znaš, daću ti jedan savet. Uvek kad želiš da nekog uveriš u nešto dobro, koristi lepe reči. Ne poteži tužakanje. Znaš i sam koliko je to ružno, a ume da se vrati, kao bumerang.

среда, 14. новембар 2018.

Susret u jesen






Raširila jesen svoje halje kroz ravnice
obojene žutom, mrkom i crvenom bojom
obula kišne, kaljave čizmice
igra flamenko s vetrom mašući kosom svojom.

Kosa joj spletena od šaši i vlati suve trave
pa njome mlati u krug ko da je čigra dečja.
Namah se pred njom u vazduhu vrtlozi prašine zaustave
a trag joj podcrta poneka, brza šapica zečja.

Zastade jesen pred jednu usamljenu tuju neveliku
gleda u nju naokolo, ljutito, zgranuto
u ponosno malo stabalce, ko u prolećnu sliku,
u lišće mlado, zeleno celo odenuto.

Tuja, radoznalo, milo, pravo u oči je gleda
okrenula ka njoj svoje usko zeleno lice.
Dok je jesen mrko i dalje odasvud zagleda
prhnuše iz krošnje njene dve uplašene ptice.

Šta se trsiš jado tom zelenom bojom,
kad joj vreme nije jer sam ja na snazi.
Moraš se obući mojom žutom bojom
ne možeš ti takva na mojoj bit' stazi”!

"Šta ti smetam ja i zeleno lišće,
gledajuć u jesen upita je tuja?
Malo ti je šuma, livada i prošće
no ti samo za pod suknju nedostajem i ja".

"Sad je moje vreme, za zimu sve presvlačim
drveće i šiblje i travu zelenu
Pod haljinu moju ravnicu ogrćem
svi od reda dobijaju boju određenu.

Presvući se moraš i ti, reče tuji jesen!
Evo, tebi dajem, izaberi boju milom
da ti ne bi moj brat vihor, onako zanesen
sve lišće poskid'o, za tren oka, silom".

"Ajd produži dalje, idi svojim putom!
Od kada postojim čak i vrapci znaju,
četinar je zaodenut zelenim kaputom,
po četiri leta oni svima traju.

Sad si našla ti da menjaš zakon od iskona
pa mahnito suknjom mlatiš po ravnici ovoj
svoj dolazak i prolazak udaraš na zvona
idi pa se pravi važna ti u kući svojoj."

Tim rečima tuja mala jesen ispratila
da velikom haljom svojom pokrije sve druge
da ih kao slikar neki ili dobra vila
sve presvuče u boje, posle kiše duge.

Ode jesen pokunjeno i dalje mašući
suknjom svojom raširenom dalje put ravnice
osta tuja usamljena krošnjom šapučući
uspavanku tihu, nežnu za dve male ptice.


PS: Slike su sa Google pretraživača.






петак, 26. октобар 2018.

Šne nokle




 



Kad imaš samo petnaest leta
i otkriješ knjigu “Veliki kuvar sveta”
u glavi ideje kreću da se množe
a ti sam misliš; Ma sve se može.
Upustiš se u avanturu
ko da si kulinarski guru.
I nećeš da praviš tamo neke frcokle
već ništa manje, no šne nokle.
Pa onda, k'o da si neki ždera
odlučiš da to bude dupla mera.
Kad je bal, nek je karambol.
Neće im biti ravan ni Stambol
s baklavama i lokumom.
I već si svojim brzim umom
zamislio radost svog brata
kad kući dođe i ugleda s vrata
na stolu punu činiju najveću,
raširen osmeh, njegovu sreću
što posle ručka ima nešto slatko,
i njegovo hvala, brzo i kratko.
Jer, ide dalje da igra šah,
dok tebi zastaje dah
žuriš, spremaš u isti mah
i sve ostalo što je za ručak,
a tek je prošao doručak.
Nedeljom se duže spava
i ume od tog da zaboli glava,
misliš se dok ređaš tanjire po stolu
pun bokal hladnu, od limuna bolu.
Za desert, šne nokle, šerpu celu
ko dukat žutu supu vrelu.
Pa sve tako redom i kako treba
za slučaj svaki i malo hleba.
I teče ručak, nestade sve.
Vreme za desert, kad pre!
Stavljaš staklene činije male
šne nokle u njih da bi stale.
Otvoriš šerpu kad ono, šok!
Brzinom munje ko kobrin skok
slete na lice. Šne nokle gde su?
Brat se nasmeja pa kaže; Tu su.
Svoj stomak nežno gladi i češka
dok se široko i šeretski smeška.
I još je dve reči dodo:
Brat probo.







петак, 12. октобар 2018.

Telefonski razgovor








Zvoni telefon iz sve snage,
javim se, kažem; Alo ko je?
S one strane tihe reči blage
kažu; Nano, Lara je.
Heej, zdravo princezo moja!
Kako si ti, šta ima novo?
Šta ti radi mama, sestra tvoja,
jesi li naučila neko novo slovo?

Baš danas videh vrapca Živka.
Sećaš se, onaj debeli stari?
Što ume pod prozorom da nam svirka,
rekoh ja mojoj unuci Lari.
Zamisli, uopšte nije stao,
u letu mi samo brzo reče;
Strašno se žurim, nisam znao
da imam neke stvari preče.

I još dodade onako usput.
Obe su stavile kape na glavu.
Ispričaću ti drugi put,
znaš, onu lila, il' možda plavu?
Čekaj, gde žuriš, zastani malo,
zovnuh ga, da mi kaže više!
Mahnu mi samo, pero je palo
i viknu meni; Da stignem moram pre kiše.

Eh da, još reče ko da se seti,
u školi sam ih video obe.
Kako u školi? Čekaj, ne leti!
Nemaju obe školske torbe.
Šta priča Živko o nekoj školi?
Moja princeza ide u vrtić,
I stvarno ga mnogo voli
ponosno digne ona svoj nosić.

Zamisli Laro i Živko laže.
Izmišlja žuri, skreće sa teme.
Ali nano, Živko ti istinu kaže,
odjednom ona prekide mene.
Znaš da nam kapa glavu čuva,
jesmo kape na glavu stavile
I Jana i ja, jer vetar duva,
a i u školi smo slike pravile.

Čekaj malo, zbunih se ja.
Šta si u školi tražila ti?
Nano bila je likovna sekcija,
sećaš se, zajedno idemo mi.
Na kojem uhu telefon držiš,
princeza Lara upita mene?
Na levo mora da ga staviš,
znaš da ti desno odavno vene.

Učile smo da senčimo slike,
zamisli, najbolja bila sam ja,
reče moja Lara meni otprilike
mada mi je sigurno promakla koja.
Upitah Laru, šta radi mama?
Pileće rezance za večeru sprema,
čekam seku Janu, igram se sama
a deda, nano, je l deda drema?

I tako razgovor između nas teče
princeza moja prepriča dan,
dok se lagano spuštalo veče
I noć polako primicala san.
Kad čujem tvoj glas princezo moja,
dan mi postane najlepši na svetu.
Znaš li kol'ko te voli nana tvoja?
Kako da ne znam, ko celu planetu.

Do neba i natrag, tako ti nano meni kažeš,
pa sve do sunca i zvezda sjajnih,
I do Jupitera još, obrazlažeš.
Do oblaka sivih i bajnih.
Samo se pitam Jupiter šta je?
U dahu pita me Lara moja.
Kad dođem da te izljubim
ispričaće ti potanko nana tvoja.

Kažem ja mojoj princezi maloj;
Šaljem ti bezbroj sitnih poljupčića
pa kažem hvataj ih, ne stoj,
jer su kao roj leptirića.
Koji ti izljube i nos i čelo,
obraze rumene i ruke moja rano.
Lara mi kaže važno i smelo:
Ne brini, sve sam ih uhvatila nano!

Sad odoh dalje zvaću te opet,
idem za igru da se pripremim,
dolazi Jana za minuta pet
I moram igračke da spremim.
Dugačko klik, u vazduhu osta.
Ode princeza da dete bude.
A meni priče s njom nikad dosta.
Unuci su lek za stare ljude.





PS: Slike su sa Google










петак, 07. септембар 2018.

Krpe i krpice




Sve je počelo sasvim bezazleno negde davnih pedesetih. Devojčica je dobila lutku. Ne običnu, onu sa plastičnim licem koje je ličilo na voštanu masku, a kojom su se trsile devojčice iz boljih kuća, već pravu, savitljivu, krpenu lutku. Ova, za nju divna lutka, pomerala je ruke i noge u svim pravcima. Imala je lepe, nacrtane oči smeđe boje sa dugim, tamnim trepavicama i duge upletene vitice na čijim su se krajevima sjajile mašnice od roze satena. Njeno telo je bilo obučeno u haljinu od plavog, rupičastog materijala koji je podsećao na tetra pelene. Bila je ovo za nju, najlepša lutka na svetu. Kako i ne bi. Devojčica je imala samo pet godina i tek je krenula da upoznaje život i ljude u njemu.
Proći će mnogo godina kad bude saznala da je lutka bila ručni rad njene najmlađe tetke, poklon njoj, za njen peti rođendan.

Tako se ona igrala sa svojom novom, omiljenom krpenom drugaricom danima. Onda je jednog dana poželela i sama da joj sašije novu haljinu, možda čak suknju i bluzu. Otišla je do svoje bake i zatražila je parče krpice. Ali, ne obično parče. Moralo je to da bude malo veće parče i ne od tek tamo nekog grubog materijala. Baka je izvukla iz ormara jednu oveću kutiju i pred njom se otvorio novi svet, čudesni svet krpa i krpica.
Bilo je tu, njoj se činilo, bezbroj krpica. I sve su bile drugačije. Neke su bile glatke, neke grube, neke sjajne sa obe strane, neke samo sa jedne, šarene, jednobojne, prugaste, kockaste, cvetne, neke kao umrljane bojama...
Pojedine su bile tako mekane i nežne da ih je prevlačila preko svojih obraza jednom rukom, ne prestajući da drugom prebira po tom za nju novom otkrivenom carstvu. Ubrzo je shvatila da je ta velika kutija bila mesto u kojem je njena tetka krojačica, odlagala ostatke, restlove kako bi ona rekla, parčiće od materijala koje je šila komšijama u njihovoj ulici, a koji ovima nisu bili potrebni.

Najzad je uzela jednu oveću krpu, prozirnu, tanku, nekako paperjastu. Učinila joj se poznato. Pa da. Setila se. Od tog je materijala njena tetka sašila divnu večernju haljinu Beli Ciganki koja je na njoj stajala kao salivena.
Ooo, evo ga i parče krombi krpice od kog je sašila kaput tetka Mariji kasapki. Baka joj je rekla da se to parče materijala zove krombi i da se od njega šiju zimski kaputi.
Ovaj je bio bordo boje. Tetka Marija ga je oblačila samo nedeljom i praznikom. Iako je bila dežmekasta, lepo je izgledala u tom kaputu. Imala je nadimak kasapka. Bila je žena domaćica, majka tri kćeri, dobrostojeća, jer je njen muž bio poslovođa jedne državne mesarske radnje na Kalenić pijaci. On sam, često bi se namršten vraćao s posla noseći svoju oveću akten tašnu, zbog čega su mu Ularčići, porodica poznata kao problematična, dali nadimak kasapin. Tako je i tetka Marija dobila svoj.
Devojčica je volela čika Svetu mesara i tetka Mariju. On je znao često, da iz te njegove akten tašne izvadi po par lepih, srpskih kobasica i da joj da, kad bi sedela na stepeniku ulazne kapije svog dvorišta, a tetka Marija joj bi uvek davala prve trešnje. Volela je i njenu najmlađu ćerku Lelu, sa kojom se igrala iako je ova od nje bila starija duplo, što nije smetalo ni jednoj. Nju je Lela učila da govori francuski i da peva onu dečju pesmicu "Sur le pont d'Avignon", da igra balet, da... Ona čak nije ni išla u školu, a Lela se ipak družila sa njom.
  • Vidi ovu - prekinula joj je baka misli. Ovo je flanel.
Devojčica je očarano gledala u lepe, plave, sitne cvetove na beloj podlozi krpice, mekanoj kao da je od prve prolećne trave satkana.
  • Nemoj da me odaš, ali od te tkanine ti tetka šije novu zimsku košulju za spavanje. Dugačku, da ti bude toplo - reče baka.
  • A koju mogu da uzmem da sašijem mojoj lutki novu suknju?- upita baku devojčica.
  • Evo, ova će ti biti baš zgodna za to, izvuče iz gomile krpa i krpica baka jednu krpicu i rastrese je jednom rukom. Ovo je šifon platno. Zgodno je da ga baš ti šiješ svojom rukom, nije teško za rad iglom i koncem.
Devojčica prepozna krpicu koju joj je baka pokazala. Bilo je to parče isto kao i novi stolnjak kojim su ukrasili sto za poslednju proslavu njihove slave, Sveti Luka, sa limun žutim kockicama na beloj podlozi.
  • Ih, ne bih od toga da joj šijem suknju. Isprljaće se brzo. Možda je bolje od ove, pokaza baki ona krpicu koju je izvukla ispod gomile umotanih krpa i krpica.
  • To je brokat. Od njega sam dala da se presvuče jorgan tvome ujki i ujni kao poklon za njihovu svadbu - reče joj baka uzimajući iz devojčicine ruke tanku, svetloplavu tkaninu ukrašenu cvetovima ljiljana istkanim u samoj tkanini istom bojom. Nije za tebe da šiješ od ove tkanine suknju za lutku. Još si mala i teško da ćeš uspeti da savladaš pod rukom ovu tkaninu jer ona klizi, beži od igle. Ispašće ti kriva suknja, ljutiće ti se lutka - nasmeja se baka.
Na, evo ti ova krpica. Ona je baš zgodna da od nje sašiješ suknju za lutku - reče baka pružajući joj komad tkanine od batista sa sitnim roze cvetićima i malim zelenim listićima.
  • Iju bako! Taman posla da joj od materijala od kog mi je tetka sašila gaćice šijem suknju - nasmejala se devojčica. Pa svi će znati kad je vide da joj je suknja od materijala za šivenje podveša.
Baka se nasmejala glasno i zvonko zajedno sa devojčicom. Videlo se da i sama uživa u toj potrazi za najboljim materijalom za šivenje jedne obične suknje, za jednu krpenu lutku koja je bila zvezda te potrage, dok je kartonska kutija puna krpa i krpica bila neki tajanstveni bunar iz kojeg su obe izvlačile tkanine, opipavajući ih znalački.
  • Ja bih onda od ove krpice bako da joj sašijem suknju - oglasi se devojčica, pokazujući lepu, belu prozračnu krpicu. Ovo je parče ostalo od materijala od kojeg je mama sašila tati onu lepu košulju kratkih rukava, za ovogodišnju Vrbicu.
  • O ne, nemoj nikako. Naime, materijal je divan. To je panama platno. Lak je za šivenje, ali nemoj belu suknju da joj šiješ. Nećeš ruke iz vode vaditi. Praćeš je svako malo-reče baka devojčici.
Ova se na reč pranje trže malo. Setila se da joj je baš tog leta njen stariji brat rekao da bi mogla već i sama da pere svoje atlasne gaće, a ne da čeka na baku. Setila se i kako joj je peraći sapun izgrizao ruke od tog prvog pranja. Počešala se nesvesno po rukama trgnuvši se, kao iz sna.
  • Uh, uh, pravo si mi rekla bako. A šta misliš, može li ova krpica da posluži da joj od nje sašijem suknjicu - reče devojčica pružajući parče njoj nepoznate, šarene krpice.
  • O da, to ti je baš dobro parče krpe za lutkinu suknju. To je satinet. Od njega je tvoja tetka sašila jednoj mušteriji divnu letnju haljinu. Ima lep pad, ne gužva se baš preterano, a i šare su onako, razmrljano, raznobojne i baš će lepo stajati i na tvojoj lutki- reče baka i pomilova devojčicu po glavi. Nego, ne reče ti meni kako ti se zove lutka?
  • Zvezdana, brzo odgovori devojčica. Ima velike oči, ko zvezde. Eto.
Eh da, bako, hoćeš da mi daš neku krpicu viška da mogu da se menjam sa Lelom i Biljom? Znaš i one imaju krpene lutke i puno krpica uz njih.

.....
  • Šta šiješ od tog lepog, plavog parčeta najlona, oglasila se mlada žena iz otvora sobe u pravcu starije koja je sedela za mašinom i vredno štepala na staroj singerici?
  • Šijem krpe za pranje pločica - reče ova. Ako nisi znala za pranje pločica je najbolja najlonska krpa. Od onog najlona od kojeg su nekad bile muške košulje. Znaš one, koje su šverceri donosili iz Trsta, šesdesetih godina.
  • Odakle ti najlon- upita je mlađa žena?
  • Našla sam u selu, u ormaru jednu staru, plavu košulju i lepo sam je isekla na odgovarajuće komade i evo, sad pravim krpe za pranje. I znaš šta, nisu samo dobre za pranje pločica nego i za pranje sudova. Dugo traju i mnogo sporo se habaju. Treba ti samo kap deterdženta za sudove, ili pola kašičice pepela, kad si u selu. One zapene vodu ko da si litar sipao, a sudovi se posle pranja ovom krpom, kao i pločice, sijaju ko novi. Evo i tebi sam sašila dve- reče joj starija žena pružajući joj dve lepe, svetloplave kvadratne krpe za pranje.
Ovoj prođe kroz glavu sve ono nekadašnje pranje prozora raznoraznim krpama i brisanje istih posle pranja novinskim papirom da bi se sijali i bili prozirni ko izvorska voda.
Shvatila je da su se krpe i krpice čuvale u svim kućama za obavljanje pranja svega i svačega u kućama.
Setila se i one svoje oveće krpe od buklea koju je dobila od komšinice, krojačice, tetka Evice, uz savet da je koristi samo za brisanje drvenarije. Tačnije, vrata i prozora. Pri tom, da nikako ne zaboravi da u vodu, kojom bude prala drvene delove vrata i prozora, obavezno stavi supenu kašiku petroleja. Videće i sama koliko je onda lakše prati drvenariju i kako je ova posle tog pranja blistavo čista, bez masnih fleka od dodira ruku. A i samo pranje je mnogo lakše jer ne moraš da trljaš iz sve snage, već lepo, lagano da prelaziš preko drvene površine.
Slušala je ona sve te savete i primenjivala ih. Bili su svi vrlo korisni i apsolutno se pokazali u praksi kao tačni. Sve su te krpe bile na visini svog zadatka. Mada, iskreno, sve joj se manje dopadalo druženje sa krpama i krpicama na taj način i miris petroleja i stalno pranje.
Pamtila je ona neke lepše dane i neke lepše krpice i krpe.

.....
  • Heeej, zdravo žeMske - odjeknuo je sa ulaznih vrata ordinacije glas Jasne, doktorkine sestre, dok je tetralno držeći otvorena vrata od ordinacije ulazila u istu u vidu nagle oluje!
  • Šta se dereš ko da si na utrini odgovori joj ova istim tonom, vadeći turbinu iz usta pacijenta. Gde gori? I otkud ti u ovo doba? I zašto mi stalno dolaziš na radno mesto -zapljuštala su pitanja u rafalu?
Mlada žena ih je gledala sa strane i očekivala verbalni okršaj svakog trena. Obe su bile inpulsivne i savršeno ih nije bilo briga gde su, ako su imale želju i potrebu da jedna sa drugom ukrste jezike.
Starija, Vera, najčešće bi popuštala svojoj mlađoj sestri Jasni. Uglavnom i stoga što je ova znala da joj Vera, čak i da hoće, ne može sve reći jer je na svom radnom mestu, što je mlađa, Jasna itekako koristila kao prednost, često dajući oduške svom jeziku na volju.
Posmatrala ih je mirno slažući jednu od Petrijevih šolja i očekujući rasplet situacije. Ćutala je. Jedino je staloženo promrljala pozdrav Jasni, našta joj je ova rekla;
  • Mora da te ova moja aspida kantala od jutros ni krivu ni dužnu. Ume ona to, da trese svoje nervozne buve, a ti si joj za to najbolja. Ćutiš i radiš i odgovaraš samo kad ti se obrati. Glupa je ona da vidi koliko može da nauči usput, baš od tebe.
Nastavila bi Jasna da veze i dalje istom brzinom da joj Vera ne preseče monolog;
  • Ajde, na sunce sa tim šta imaš i briši dalje! Imam posla preko glave. Zatvori usta, obrati se pacijentu, koji je zinuo, ne od potrebe, već od čuda sceni kojoj je prisustvovao.
Jasna je sad, videći da je Vera zainteresovano gledala u nju, u hodu, brzinom mađioničara, izvukla odnekud jednu krpu kojom je slavodobitno mahnula ovoj ispred nosa.
  • Vidi šta imam! Ovo je magična krpa.
A onda je hitro već stajala kod lavaboa kvaseći krpu u svojoj ruci i cedeći je ko da joj je državni neprijatelj broj jedan. Onda je prišla garderobnom ormanu od ultrapasa i počela da ga briše. Ali samo površinu veličine jednog kvadrata od 20cm. Iza njenog brisanja je ostajala vidljiva razlika u čistoći između ostatka površine ormara.
Mlada žena, asistent je gledala širom otvorenih očiju u taj čisti kvadrat koji je ostao iza brisanja krpom u Jasninoj ruci.
Kroz glavu joj je prolazilo sećanje da je baš te, poslednje radne subote, spremačica uradila generalno spremanje njihove ordinacije.
  • Eee, a pogledaj ovu štroku, raširila je Jasna krpu skroz, u svoj njenoj veličini koja i nije bila prevelika, otprilike 30x30 cm, i na kojoj su se videli žućkasti tragovi prljavštine koju je upravo otklonila brisanjem tog dela ormara.
Vera je zagrizla udicu. Gledala je omađijanog pogleda u krpu u Jasninoj ruci i odjednom glasno upitala:
  • Odakle ti ta krpa? Gde si je kupila? Hoću i ja jednu. Ma ne jednu, hoću tri!
A vi, hoćete li i vi jednu, obratila se svojoj asistentkinji koja je i dalje gledala u krpu kao da je osmo svetsko čudo.
  • O da, vrlo rado izgovorila je ova.
Istog trenutka je poželela da sebi opali jedan šamar da joj zazvoni u glavi i da je dobro razdrma.
Šta je tebi ženo? Opusti se! Pa zar se tako reaguje na krpu, peračicu, opiraču?
Pa dokle više da te krpe zanimaju? Užagrila si očima na tu, običnu spandeks krpu ko maca na slaninu! Ne bi tako gledala brilijantski prsten da ti ga je tvoj pod nos doneo i na prsten stavio! Jesi li ti čista u glavi? Ta otkud u tebi ta omađijanost krpama i poslom koji uz njih ide?
Idi bre napasaj dušu nekim koncertom, dobrim filmom, izletom..
Nemoj da trošiš život samo na pranje i druženje s krpama za pranje. I zašta će ti sad ova krpa kojoj si već u svojoj glavi dala ime, Radojka, jer si joj se obradovala ko rodu rođenom? Pa zar misliš da će ona sama da pere?
Sve su one, tvoje krpe do sad prale tvojom rukom, tvojom snagom. Eeej, probudi se žerno, aman, zaman!
Trgla se ko žarom da je opečena i progovorila nekim tuđim, muklim glasom:
  • O ne Jasna, hvala. Ja ne bih krpu.
Dobila je krpu, Radojku, za rođendan, baš od Vere, te jeseni.
Nije se ljutila na Veru. Naprotiv. I da je htela nije mogla. Volela je Veru baš takvu kakva je bila, jezičavu, poštenu do koske.

Ta krpa od spandeksa, magična krpa, njena Radojka, poklon koji je razmotala i držala u svojoj ruci gledajući je probudila je u njoj sećanje na jednu rečenicu koju joj je Lela rekla jednog dana kad se naljutila na nju, jer nije mogla da se sa njom igra tog dana:
  • Onda mi vrati moje krpice!
Sve krpe i krpice nisu znale da će vremenom postati neraskidivi pratilac u njenom životu i koje je sve manje volela, ali koje su tokom vremena postale sastavni deo njenog života. I ni jedna potonja nije ni malo ličila na onaj svet krpa i krpica iz kartonske kutije iz bakinog, starog ormara.
A sve je počelo kao igra.



понедељак, 27. август 2018.

Doviđenja tugo, dobar dan radosti







Ispratila sam tugu. Drugarski, s osmehom. Nek ide sad malo dalje. Nju i inače ne drži mesto. Ode, pa se vrati. Kod mene se baš dugo zadržala. Prijalo joj je moje društvo. Neću mnogo da se žalim. I ona je meni, za ovo vreme, ponekad bila dobar sagovornik. Češće no što bi trebalo. Uvek je tako kad si sam.

Dođe ona, niotkuda. Samo bane. Zagrli te, stegne u svoje naručje i ne pušta. Obmota se kao bršljan oko starog stabla. Valjda pomisli da si ti dub crvima nagrižen, a ona, tuga, je taj uvek zeleni bršljan što i na zimi stoji gord, sjajan, kome ni mraz ne može ništa. A nije tako.
Ona izgleda ne zna da je ona kao imela koja se razbaškarila na granama široke, raskošne bukve, međašice, gde se, onako, sva raščupana trsi. Pomisli čovek da se tako razbarušena takmiči sa njenim razgranatim granama, a ni do kolena joj nije.
Kad sunce zapeče bukva hladom pokriva i lahorom rashladi.
U zimu, kad strele Striborove snegom caruju, zna i svojim starim, suvim panjem vatru da rasplamsa i telo ti promrzlo ugreje.
Imela sve to nije. Ona je pijavica bukvi. Kao što je i tuga, kad dugo kod mene ostane, moja pijavica koja mi radost uguši svojim gvozdenim zagrljajem pa ova, moja radost, ropće, migolji se u tom njenom stisku, izvlači se da udahne bar, a ne može. Ne punim plućima, jer je tuga ko udav opasala i ne pušta je. Prilepila se za nju i mene ko "smrt lepak".
Njoj je udobno. Briga je za mene i moju radost koju mi je u neku mračnu rupu
u meni negde stisnula.
Šta ću? Borim se. Sama.
Nekad mi pođe za rukom da je se brzo oslobodim, nekad ne. Obe znamo, da smo dugo dobri drugari, ali isto tako znamo da je ona meni preteška, kad god dođe. Zna to i ona sama, ali je to ne sprečava da se vraća. Dosadna je, a uvek drugačija. I ja sam njoj dosadna jer joj se otimam, nikad joj ne dam da me sasvim savlada. Izgubi ona silnu snagu na borbu sa mnom. Valjda je to izaziva više, pa me onda i lomi duže.
Evo, lomimo jedna drugu već mnogo dugo. U poslednje vreme se predugo opraštamo. Ona se otkine od mene, napravi korak dva odlazeći, a onda me iznebuha, ponovo, besno i podmuklo sačeka onako samu, od nje onemoćalu i izgrebanu, pa me stisne do jauka.
Ima ona bezbroj imena. Ja, već izgrebane duše od njenog poslednjeg imena, ne stignem da joj novo prepoznam jer me pritisla, ko vodenički žrvanj. Legla mi na grudi, dah mi kida.
Ne, ne ljutim se ja na nju, na tugu. Što bih? Ona je takva. Razgoropadi se ako joj dozvoliš da te obujmi. I onda ti se, kao malo dete o vrat obesi sve dok je sam ne skloniš.
Ponekad ti takva, lepljivog zagrljaja prija uz akorde neke setne muzike što ona ume lukavo da iskoristi, ako joj se prepustiš.
Ovih dana joj mašem na pozdrav. Dugo. Dosadila mi je. Rekla sam joj to otsečno, bezosećajno.
  • Odlazi! Dosadila si mi više. Željna sam radosti. Predugo si kod mene ostala. Zar nisam i ja tebi već dosadila?
Ona zastane na kapiji mog vrta, pogleda me onim svojim poslednjim imenom i kaže;
  • Nisi. Ne bih ja još išla od tebe nikud. Baš smo se lepo družile.
Šta je lepo u tome, mislim se, što si mi se ti ponovo u život ušunjala i ostala predugo?
  • Svakog gosta za tri dana dosta – rekoh joj. Ti nemaš mere. Svaki put, kad mi se ko lopov prikradeš, a ja te ne prepoznam jer si se novim imenom okitila, ti me zaskočiš nespremnu. Stegneš me u svoj, tebi lep, a meni težak zagrljaj, udariš me u pleksus i ostaviš bez daha. Odlazi sad! Ne trebaš mi! Ni ja tebi ne trebam. Ti nisi probirač. Tebi je sasvim svejedno s kim si. Meni nije. Ja hoću da se družim sa veseljem, sa radošću. Ne sa tobom. I nemoj da mi se rugaš i govoriš da sam naivna! Znam ja da me ti možeš zgrabiti i kad svira muzika koja me rastuži.
Gledam ja nju, gleda ona mene. Vidim, traži mi slabu tačku. U meni neka snaga porasla i neka silna želja da joj se oduprem po ko zna koji put i ona od te moje snage ne vidi baš dobro moju Ahilovu petu.

Svanulo je. Prošetah kroz vrt i bacih zamućen pogled na grm jasmina koji je rastao na mestu gde je ostao jedan deo moje duše, poprečni deo mog krsta.
Jutranji lahor pomilova nežne grančice, kao za pozdrav. Osmehnuh se, iz srca, posle mnogo dugo vrevena.
Vratih se u kuću i uključih, već po navici, moj stari radio-kasetofon. Razlegli su se tonovi pesme "Radujte se prijatelji"....
Stari, dobri šlager, pomislih i zapevah iz sveg grla u rano jutro.
Dobar dan radosti!



четвртак, 09. август 2018.

Ovce su izabrale lek




           Njih odavno nema. Preselili su se u “carstvo nebesko”. Sećam se, upoznala sam ih mnogo davno u jednom selu na Suvoj planini. Oduševili su me oboje na prvi pogled. Nju su zvali dada Ubavka. Pamtim da je pravila najbolji ovčiji sir u celom selu. Bar po mojoj oceni.
Sir je bio u lepim, debelim kriškama, punomastan, slan taman kako i treba, da prija. Kad ga presečeš nožem, bio je bez šupljika, kao sapun da si izrezao.
Ja sam volela takav domaći sir. Nije mi se dopadao ni jedan koji je bio šupljikav jer je često bio nakiseo. Kasnije sam saznala, baš od dada Ubavke da je takav sir “pukao”. Nije na vreme onako potkvašen, oceđen.
Samo njeno ime mi je bilo neobično. Mora da je bila lepa kad je bila mlada. Njene oči su to govorile. Tople, ljubičasto plave. Možda su joj zato i dali to lepo, staro ime. Godine su je već dobarno pritisle i leđa su joj bila zgrbljena. Verujem od svakodnevnog savijanja u njenoj maloj, bez trunke korova gradini. Bašti, kako bismo mi građani rekli. Kad bi se nasmejala, celo lice bi joj se smejalo, a sam osmeh krasio bi, ali zaista, jedan jedini zub u gornjoj vilici. Trojka gore levo.
Eh, kad bi me čuo jedan doktor, specijalista za dečju ortopediju vilica da se ovako izražavam. Ukorio bi me. Kao što je to učinio jednom, bez reči, kad sam došla da proverim lično koji je zub za vađenje kod jednog dečaka kojeg nam je on poslao.
Onako mlada, brzopleta, upitah ga; Doktore, jer ste zaista mislili na četvorku gore desno da treba da se ekstrahuje?
Pogledao me, onako visok, skoro zapanjeno. Gledala sam ga zbunjena njegovim pogledom, a onda se on oglasio.
Ne, mislio sam na prvi desni gornji premolar”.
Meni se nije često dešavalo da pocrvenim zbog nečeg, ali pouzdano znam da sam tog trenutka i tog dana pocrvenela kao bulka ostavši bez reči.
No, to nije tema ovo mog teksta. Kao što nije tema ni dada Ubavka. Nju ipak ne mogu da zaobiđem u ovoj priči jer je ona neraskidivi deo nje.
Oni su bili više od pedeset godina u braku kad sam ih ja upoznala. I bili su mi i izgledom i svojom pojavom baš pravi par. Cela jabuka.
Dada Ubavka je bila sitna, dežmakasta, već od godina otromboljenog, zaobljenog stomaka i malo krivih nogu, dok je deda Vlada bio suvonjav, omalenog rasta, plavook, kao i ona. Nimalo nije ličio na nekog ko je rođen u planini.
Imali su jednog sina kojeg su, kako su mi sami rekli dobili u svojim poznim, tridesetim godinama.
Kažu, nije se dalo pre.
  • Nemaština bila velika posle prvog rata, glad na selu, a mi pomladi. On, moj Vlada, priča sa iskrama suza u očima dada Ubavka, zakačio jektiku. Bio mršav i ovako, al' kad se razbole, pak. No, ne kaže narod badava ko ima leka ima i veka. Imala sam jednu staru strinu. Umela je da vida rane i da pomogne ženama kad se porađaju. Došla ona na pijac jednom, da kao i ja proda višak šta ima, da si kupi malo šećer u kocke, da ima za lek, ko i ja. Reč po reč, kažem joj za mog Vladu, da ima jektiku. Da je sve slabiji, da leži sve više. Dokturi mu rekli da od toj nema lek- kazujem ja na nju. A ona će men:
  • A ide li tvoj čovek sas ovce u planinu?
  • Ide si, al' po retko - kažem ju.
  • E, da mu kazuješ da kad ide sas ovce da gleda kakvu travku pasu ovce i od tuj travku da si otkine. Navečer, kad si dodje dom, da mu od tuj spremiš čaj. Da si popije svako veče. Ima da ti ozdravi od jektiku, skroz. Nemoj da ti je teško.
  • Ma kakvo če mi bude teško, sve ću da učinim, samo da ozdravi.
I tako, kad si dojdo dom, kažem na mog Vladu što mi je rekla strina. On se nasmejal na toj pa si vrevi; E, strina li če bolje da znaje od dokturi.
  • Možda ona ne znaje ništa i ne da znaje ko dokturi, kažem mu ja, al šta te košta da probaš. Nemoj da si tvrdoglav! Ako nećeš da si misliš na seb', a ti misli na men'. Udovica li da stanam? Pomlada!
I tako. Posluša mene moj Vlada. Pratio je ovce kakvu travu pasu i od svaku si trgnuv po lečko. Ja mu pak čaj uveče pripravim i...etoj ga. Živ, zdrav.
Posle se dokturi čudili i pituvali gu što je radel? On im reko.
Pa dobro, kazuvao mu njegov doktor, teb' je to pomoglo. Važno je da si ozdravio.
Zašto ti ja o ovoj vrevim, odjednom mi reče dada Ubavka tog nekog, dalekog prošlog dana? A došla sam sirenje, ovčo, da ti donesem. Znam da voliš. A i da ti zafalim na šećer u kocke i kafence, što si mi pratila u prolet po svekrvu ti.
            Sedele smo u dvorištu ispod velikog oraha, za malim stolom i ispijale kafu iz malih šoljica. Slađu, svaka sa po dve kockice šećera. Bio je pozni septembar, uobičajen mesec za moj godišnji odmor u malom planinskom selu u Suvoj planini.

Pre neki dan pročitah neki tekst koji me podsetio na dada Ubavku i njenu priču. Shvatih ponovo da ako nešto ne znamo, ne razumemo, nije nam jasno, a posebno ako je to nešto pomoglo nekom da mu bude dobro, bolje, da ozdravi možda, to nikako ne znači da je to bez veze. Da nije istina. Da nije naučno potvrđeno. Da nije dokazano u praksi. Da je placebo. Nebitno je.
To što mi ne shvatamo mehanizam delovanja ne može da nam da zeleno svetlo da to proglasimo za glupost, čak više za zloupotrebu ljudi.
Uvek imam neki gorak osećaj da takvim načinom gledanja mnogo omalovažavamo nečiju pamet favorizujući tim postupkom svoju.
E sad, zašto sam napisala ovu priču koja deluje zbrda, zdola? Pa još umetnuti zubi!
Volim da pišem priče iz života, a ova to jeste. Ona takođe spada u tzv. Oljine, moje  zapise koji leče. Ovo je jedna od onih priča koje nas podsećaju na empiriju, znanje kroz iskustvo koje se sve manje ceni u svakodnevnom život, a sve više omalovažava.
Mali je broj onih koji shvataju da u nekim odsudnim trenucima, koji nas mogu zadesiti iznebuha, ono može da pomogne. 
Posebno ako se svetlo ugasi.