петак, 15. јануар 2016.

Šta to beše zona konfora?



Jel zona konfora kad ti je sve potaman i ništa ti tu ne bi ni dodao ni menjao?
 Jer, zašto bi? Sve ti lepo udobno, korisno, ma sve lepo leglo na svoje mesto, a ti samo živiš i uživaš u životu.
Ako je to to, e onda sam ja, ako sam ikada i imala svoju zonu konfora do nje došla mukotrpno, a i u njoj uživala nedovoljno.
Samo kad se setim “dobijanja” prvog posla u onoj staroj socijalističkoj zajedničkoj zemlji za koju mnogi i dan danas znaju da kažu da je u njoj teklo “samo med i mleko”. Pa i jeste, ali ne i za sve.

Dođoh ja do stalnog posla posle cele tri godine rada na određeno vreme. Moglo bi se reći igrom slučaja, tačnije, zakon je tu odigrao glavnu ulogu.
U to vreme, na snazi je bio zakon da ako radnik koji menja nekog radnika koji je opravdano vremenski duže odsutan, ostane da radi SAMO tri dana, po dolasku istog na posao, automatski ostaje da radi za stalno.
Eto, tako sam došla do stalnog zaposlenja.

O tome koliko sam puta konkurisala za 9 meseci čekanja na isti, na ondašnjem birou rada, tj. birou za nezaposlene, za koliko sam nameštenih konkursa znala, jer, na njih su konkurisale i moje drugarice sa klase, mnogo lošiji đaci od mene, ne bih. Bilo ih je previše.

Čak istine radi, za ovaj zakon, po kojem dođoh do posla, nisam imala pojma.
Molbu, u moje ime, da se, po sili zakona primim na radno mesto medicinske sestre na odeljenju plastične hirurgije, ali istovremeno i poseban zahtev podnet kadrovskoj službi bolnice, da se po zakonu i postupi, napisao je onda moj načelnik odeljenja prim. Dr. Uzelac, kojem u stvari dugujem veliku zahvalnost za moje prvo uhleblje. Verujem da je to ipak bilo jer sam se za vreme svog rada pokazala kao savesna, stručna i dobra medicinska sestra.

Sećam se, kad sam “zagrizla” i promenila posao, pa umesto klinička, postala sam sestra koja radi u preventivi, u domu zdravlja. To je istini za volju, bila moja prva, prava zona konfora, glede rada, jer mi je to radno mesto, svojim vezama izdejstvovao moj bračni drug, a sa namerom da me izvuče iz rada u bolnici, opet sa ciljem, da budem uz našu decu svake noći, vikenda ili praznika.
Mnogo dugo nisam znala da svi znaju čija sam veza, ali sam veoma dugo, baš zbog toga, prolazila kroz period “otirača”, iako sam iza sebe imala već deceniju radnog iskustva. Umesto da mi posao bude konforniji od prethodnog, često mi je predstavljao pravu noćnu moru, sve dok pojedinci, kolege, nisu ukapirali da je moj deo kosmičkog kolača samo moj i da im ja ne oduzimam njihov. Svi imamo pravo na svoj deo.
Kasniji mobing, koji sam stoički izdržala dugih pet godina, podnela sam stameno i iznad svega dostojanstveno kako je i trebalo da bi se moberi doveli do samovoljnog priznanja sopstvene odgovornosti i izvinjenja.
Druga je priča koliko je to izvinjenje moglo da ublaži ožiljke na duši.

U isto vreme moja porodica i ja smo živeli u nekonfornom, veoma malom stanu.
Da sam bila “svesna” i čekala da suprug i ja dođemo do pravog konfornog stana, biološki sat bi me uveliko zgazio, a to znači da svoje unučiće verovatno ne bih ni dočekala.
E tu sebi skidam kapu jer sam baš tom svojom željom da se ostvarim kao majka, svesno izašla iz te, takve, “zone konfora” u kojoj sam živela, a koja to i nije bila.
A kako bi i bila.

Mala soba tri sa tri, ali stvarno. Česma na dvorištu, ulični geil kao mesto za odlivanje otpadnih voda, poljski, zajednički WC, usred prestonice, dvorište, koje sam zvala italijansko. Poređenje, sve govori.

U tim uslovima, bez želje da opisujem pojedinosti, jer zaslužuju posebne priče, moja  ćerka je postala đak tri generacije svoje škole, moj sin je bio najbolji đak u svome razredu, koji je naučio da čita oba pisma sa 4 godine itd. itb.

Nema veze što se usput desio par nepar, što nije bilo struje kad je trebalo da je bude, što smo mnoge prehrambene produkte kupovali na socijalističke bonove - “tačkice”, te godine života čak i moja deca i ja pamtimo kao istinske lepe godine u kojima smo živeli i disali jedni za druge.

Onda smo dobili, pa kupili lep konforan stan, ali onda su došle i sankcije, pa redovi za brašno, šećer, jogurt na točenje, pa kupovina mleka u prahu za koje sam mislila da se nikad neće vratiti posle već proživljenog iskustva u mom ranom detinjstvu, mnogo tog i što šta pride.
Pa mešenje tri vekne hleba svakodnevno jer je trebalo nahraniti dva tinejdžera, a pri tom stići na posao, do kojeg sam često pešačila jer novca za prevoz nije bilo. Kondicija mi, na svu sreću nije manjkala, ali verujem da će se mnogi složiti da 17 tramvajskih stanica, za pešačenje nije mala razdaljina.
A onda se vratiš s posla pa zavučeš ruke u vanglu da umesiš mekike, buhtle, šta već, deci za večeru.

Posle ostaneš do sitnih sati da spremaš ispit na višoj školi, a u ranu zoru, trčiš dalje, da odradiš i odživiš novi dan..
Ipak, živeli smo u konfornom stanu, ali moj život nimalo nije bio u zoni konfora.
Nikad.
Sad, da se razumemo, ne jadam se ja, ne kukam, ne zapevam, iznosim samo činjenice i opažanja.

Razmišljanje na temu konfor se razlikuje od jedinke, do jedinke. Kako mnogi znaju da kažu da svi imamo du*e pa tako i mišljenje, tako i ja posle svega do sad preživljenog konfor doživljavam na drugačiji našin.

Za mene je konfor kad imaš konforan krov iznad glave, bazen u dvorištu, kuvaricu, sobaricu, servirku, manikira, pedikira, frizera, sve na donesi, prinesi, mogućnost da putuješ gde hoćeš, kad hoćeš, da radiš ako hoćeš.
Mali broj jedinki na svetu ovakvim konforom se može pohvaliti.

Takođe, za mene je konfor ako mogu da živim u nekoj planinskoj kući, brvnari, u skladu sa prirodom i zakonima prirode, sa svim onim što priroda daje i ako želiš da opstaneš mora da radiš svaki dan, kao vredni mrav. Da spreman dočekaš zimu i snegove koji zatru puteve do civilizacije.

Ako me pitate za koji bih se vid konfora opredelila, uvek ću vam reći za ovaj drugi. Živeti u prirodi, sa prirodom, od prirode.

Nemam strah da počnem život, čak i posle ovoliko godina življenja, ispočetka, od nule.
Možda zato što pravi konfor nisam veoma dugo iskusila, a i zato što sam imala prilike da uživam konforne blagodati sporadično i nedovoljno. Taman da imam iskustvo.

Na kraju, vrlo je važno reći da sam konfor, koji sam imala, koliko toliko, sebi omogućila sama, sopstvenim usavršavanjem i radom i ulaganjem u bolje, ne samo za sebe već i za svoje potomke.
Ipak, ova moja svaštarica, moj komision sa zapisima u trenutku inspiracije  na raznorazne teme, ovo moje blogče, je danas moja prava zona konfora iz koje nemam nameru da iskočim, ali imam nameru da opstanem.
Malo li je?


PS: Ovaj tekst je napisan na inicijativu moje Fb drugarice i blogerke Mirne Bašić koja je pokrenula blogersku paradu sa temom: Izaći iz zone konfora ili ne? 











среда, 13. јануар 2016.

Ona je znala šta je etika, drugi nisu ili su zaboravili



Etika se bavi izučavanjem morala i pojmovima dobrog i ispravnog.
Mnogi od naših starih sa ovih prostora nisu znali za postojanje etike, ali su veoma dobro znali da izmere i odluče šta je dobro i šta je ispravno, šta je čojstvo, a šta junaštvo.
Marko Miljanov, pojednostavljeno, je govorio da je; Junaštvo kad čuvamo, branimo, druge od drugih, a čojstvo je kad branimo, čuvamo druge od sebe.

Bivalo je i nekad da se “lud” i snažan, uzavreo momak nameri na samu nezaštićenu devojku koja je npr. prala veš na potoku udaljenom od svoje kuće. Ali, onog trenutka ako bi devojka izgovorila; Kumim te bratom, momak, odgojen, vaspitan po starinskim, poštenim nazorima, devojku bi ostavljao na miru i odlazio svojim poslom dalje.
Jer, ona ga je prozvala bratom, a brat svoju sestru čuva kao oči u glavi.
Sestra opet, čuva, neguje svog brata, ali i druge članove porodice, rodbinu, uvek, nesebično ako ustreba.

Često bi ranjenik, gde god, kad god, u nekom ratnom okrašaju, ako bi neko žensko čeljade bilo blizu znalo da zaziva; Pomozi sestro ako Boga znaš.

Možda je od tog ostao onaj, volim da kažem, rudimentisani naziv sestra, za sve medicinske sestre koje pružaju negu bolesnima, ranjenima, nemoćnima.
Priča, mit, o Kosovki devojci dovoljno govori o tome.

Međutim, pisani dokumenti potvrđuju sestrinsku negu ranjenika u Krimskim ratovima od strane Florens Najtingel, koja se kasnije uzima kao osnivač sestrinske škole i profesije.
U prvom svetskom ratu su mnoge poznate i nepoznate žene radile ovaj težak i rizičan posao na svim frontovima. Posebno u poljskim bolnicama diljem Srbije u kojima je onda harao trbušni tifus, a zbog kojeg su mnoge od njih, negujući teške ranjenike, položile i svoj život.
Među njima je bila i naša poznata slikarka Nadežda Petrović.
Poznato je da su i bolničarke, sestre iz Škotske dale nemerljiv doprinos u zbrinjavanju srpskih ranjenika u prvom svetskom ratu, ledi Lajla Pedžet, Flora Sandes i druge.

Još kako se veoma dobro zna koliki je broj ratnih bolničarki, sestara, izgubilo svoj život u borbi za ranjenike za vreme invazije Hitlerove koalicije na ove blakanske prostore u toku drugog svetskog rata.

Svakako da ne treba zaboraviti i dešavanja u mirnim vremenima od kojih je primer medicinske sestre Dušice Spasić, jedan od onih koji mora biti upamćen.

Dušica Spasić (19511972) bila je srpska medicinska sestra koja je umrla od variole vere. Radila je na traumatološkom odeljenju Prve hirurške klinike, a preminula je na svom radnom mestu negujući hadžiju obolelog od ove opasne bolesti, bez razmišljanja o sopstvenom zdravlju.
Umrla je 24. marta, a sahranjena je tajno, na kraju resničkog groblja, u beogradskom predgrađu u kojem je živela. Na ovu medicinsku sestru danas podseća ulica sa njenim imenom u Resniku i bista u holu klinike u kojoj je radila.
Mnogo godina kasnije, 2004. godine, udruženje medicinskih sestara i tehničara “Sestrinstvo” i časopis “Vivaustanovili su nagradu Dušica Spasić, kojom se pohvaljuje rad medicinskih sestara sa bolesnicima. Prema njihovim rečima, nagrada je ustanovljena i zbog toga što je film koji je kasnije snimljen, uprljao njenu ličnost i naneo još veću tugu njenim najbližima zbog toga što je ne prikazuje onakvu kakva znaju da je bila, pa se ovom nagradom i rehabilituje lik ove požrtvovane i humane žene.
(sr.wikipedia.org/sr/Dušica_Spasić)
Tako je bilo.

Šta se to danas promenilo?
  • Kad je i ko je isprofanisao ovu humanu profesiju do te mere da su medicinske setre, tehničari, postali “divljač za odstrel”?
  • Ko je taj koji je odlučio da profesiju staru bezmalo dva veka obezvredi, ukalja i dovede do stanja u kojem je sada?
  • Ko je taj ko je aršinom “Sve meni” uslovio da bolesnici borave u bolnicama koje liče na scenografiju iz Felinijevih filmova i da u njima rade med. sestre - tehničari, u uslovima i s tehnikom koja ni po jednom standardu ne odgovara veku koji uveliko trošimo?
  • Ko je taj ko je odlučio da se Hipokratova zakletva i zakletva Florens Najtingejl “maže na hleb”, a koje su postulat etike ljudi iz ovih profesija i koji ga svojim samopregornim radom i trudom zarađuju?
  • Ko je kriv što je pre nekoliko dana položila svoj život na oltar svoje profesije i brige o zdravlju drugih, sestra iz Šapca Ljubinka Popović (55), jer se ljudi iz ove profesije ne smatraju službenim licima?
  • Neće li opet biti pojeo vuk magarca po starom i oprobanom sistemu?
  • Hoće li odgovarati neko za ovo gnusno zlodelo, ako se zna da je počinilac identifikovan mentalno oboleo čovek?
Imajući u vidu sve već do sad viđeno, ne samo vezano za ovu profesiju, a sve ono što se dešava u ovoj našoj zemlji Srbiji, imam pravo da duboko verujem da za ovo neće odgovarati niko.

U ovom sistemu, u kojem mi živimo, gde je čovek kao jedinka obezvređen do te mere da ne može na pošten način da dođe do uhleblja, da čak ako i dođe do njega, svoj posao ne može da obavlja sigurno, kako za sebe tako i za korisnike svojih usluga, imajući u vidu da se sasvim sigurno briga o društvu, koje čine pojedinci po svim segmentima; deca, mladi, odrasli stari, prepušta samim pojedincima, NEMA odgovornih za neodgovorno ponašanje.

Umire moral odavno, od etike je ostalo samo bledo E, a mnogi od vlastodržaca čisto sumnjam da i znaju za nju.
  • Jer, da znaju, onda bi im stalo do ljudi.
  • Da znaju, ljudi bi se lečili tamo gde treba, a ne bi šetali bolesni ulicama.
  • Da znaju, ne bi nam zatvori izgledali kao banje, a bolnice kao kazamati.
  • Da znaju, ne bi postojali kontejneraši.
  • Da znaju ne bi se vozili automobilima od 20 i kusur hiljada evra dok ljudi skupljaju novac za lečenje dece i drugih jer za njih nema para.
  • Da znaju ne bi ukidali narodne kuhinje.
  • Da znaju, onda bi “ smenjeni” sa položaja zaista to i bili
  • Da znaju , znali bi i ko treba da ima status službenog lica
  • Da znaju sproveli bi standarde zdravstvene nege koji važe u normalnim sistemima, eto, samo kao primer, u Norveškoj. Zar su naši ljudi niža rasa u odnosu na Nordijce?
  • Da znaju čuvali bi nas od sebe
  • Da znaju... dodajte sami, jer mi je mučno.
Nekad, do pre nekih petnaestak godina, je bilo 128 hiljada zdravstvenih radnika u ovoj zemlji Srbiji. Danas ih ima duplo manje.
Stanovništvo u odnosu na broj istih se neznatno smanjilo.
Kako stvari stoje, a iza brega se valja ponovo otpuštanje, uz milostinju koja je otpremnina, uskoro sledi novo rezanje broja zaposlenih u zdravstvu.
Kako stvari stoje, bolesti se ne smanjuju. Naprotiv.
Tuberkuloza se povampirila, a i one bolesti, za koje niko odavno nije verovao da se mogu vratiti, kao što je gasna gangrena, koja je carovala tokom prvog svetskog rata, se vraćaju. Setite se Užica i užičke bolnice.

Očigledno je da se ovde potreba za stručnim kadrom smanjuje nečijom maloumnom, sistemskom dirigentskom palicom.

Briga njih. Oni su sebe nafatirali. I ne samo sebe.
Njih će mnogi od ovih medicinskih setara – tehničara negovati i lečiti u inostranstvu, ali za daleko veću, pristojnu platu dostojnu posla koji obavljaju i struke kojoj pripadaju, a koja je svuda u celom svetu, cenjena i poštovana.

Jer tamo negde, neki sistemi, znaju da vrednuju, da misle o narodu, o svim svojim “podanicima”, a da i njima bude dobro tj. da se održe na vlasti.
Ovi naši su izgleda naučili veoma dobro onu staru; u se, na se i poda se.
Ostalima kako bude.
Nek ih ubijaju na ulici, u sopstvenim stanovima, na radnom mestu...
I sad bih trebalo da završim ovo moje pisanije sa onim sram ih bilo.
Odavno su oni zaboravili i S od srama.

PS: Kao pripadnik profesije kojoj je pripadala i nastradala medicinska sestra iz Šapca, Ljubinka PopovićČVRSTO verujem da će zdravstveni radnici svojom velikom voljom, željom i trudom ostvariti uspostavljanje Ljubinkinog zakona, tj. status službenog lica.
Isto kao što su umeli da se izbore za sopstvenu komoru medicinskih sestara - tehničara, a čime su vaspostavili konstantnu edukaciju i verifikaciju sopstvenog znanja, znali su da se izbore  i za sopstveni fakultet, čime su svoje profesionalno znanje doveli do daleko višeg nivoa, a  koje i dalje napreduje i prati zdravstvenu i medicinsku nauku.
Ovo je moja podrška tome iako sam u penziji jer kako volim da kažem, jednom zdravstveni radnik, uvek zdravstveni radnik.





недеља, 10. јануар 2016.

Suočavanje sa odrazom u ogledalu istine




  • Au, šta ti se desilo. Izgledaš kao da te je poplava izbacila.
  • Samo si mi ti falila i tvoje surovo i prizemno poređenje.
  • Što si besna. Konstatovala sam istinu. Imaš grozne podočnjake, kosa ti je kao metla..
  • Dosta. Nemoj da detaljišeš.
  • Vidiš da si besna, a to nije zdravo za tebe.
  • Nisam besna.
  • Kako nisi? Otkud ti onda ta zlokobna bora na čelu? Samo ti je ona nedostajala. Malo ti je što ti je život ispisao lepu mrežicu finih bora na licu. Čak ga i ukrasio onim sitnim borama, smejalicama ispod očiju koje daju mekoću tvom pogledu. Otkud sad ova uspravna brazda između tvojih obrva koja je ništa drugo do bora besnulja, nemilosrdnica. Koja se javlja kad ključaš, kad ti fali samo kap da pukneš i izliješ sav nataložen otrov iz sebe, a onda.. Zaboravila si šta se dešava onda?
    Zaboravila si šta donosi bes?
Ono, jeste da je bes emocija, ponekad čak i poželjna, jer može da pomogne pri otklanjanju straha, tuge, očaja, bespomoćnosti, nesigurnosti, mržnje, ljubomore, depresije čak, ali je i surov gospodar ukoliko ga ne usmeriš u dobrom pravcu.
Tu pre svega mislim da treba da preskočiš želju za osvetom, da zaobiđeš ljutnju, pobediš obeshrabrenost, da ne projektuješ krivicu, da prestaneš da brineš, ili sumnjaš da dolazi bolje..
  • Čuješ li ti sebe? Opet, po ko zna koji put popuješ, držiš slovo, nemoj ovo, nemoj ono.. Lepo ti rekoh, nisam besna. Ljuta sam.
  • Uh, nije šija nego vrat. Nije vrat nego guša. Nije jarost nego gnev. A razlika, gde je tu ona tanana razlika između to dvoje? Toliko je mala da se i ne primećuje. Nijansa tek, kao zeleno žuta, ili oranž žuta u duginom luku.
  • Jarost, ili bes je stariji brat ljutnje ili ti gneva, znaš li to?
  • Dobro, dobro, shvatila sam, ali eto, pokleknula sam, ponovo.
  • Čekaj, zašto si ljuta? Šta ti fali? Jesi li zdrava?
  • Jesam.
  • Neko te uvredio možda?
  • Nije.
  • Ništa ne razumem. U čemu je problem?
  • Ima ih, podosta. Tužna sam, razočarana, nesrećna, gubim optimizam, nemam više nadu, nezadovoljna sam, lagano postajem pesimista, sve je izgubilo smisao, postalo dosadno, a to me frustrira, razdražuje. Počinjem da sumnjam u sebe, svoje mogućnosti, brinem se. Što je najgore, počinjem da tražim krivca za sve to, što si lepo primetila, postajem obeshrabrena..
  • Čekaj malo, izređala si sve stepene laganog padanja i posustajanja u rvanju sa životnim situacijama. Pri tom, kako gledam na sve to, a i kako si sama rekla, pokleknula si, znači, nije sve propalo. Nisu sve zvezde prestale da sijaju, zar ne? Ustani, otresi prašinu, namesti rubove i kreni dalje. Nije ti prvi put, a neće biti ni poslednji.
  • Umorna sam. Nije lako.
  • I nije. Nikad nije ni bilo. Sećač se, znala si da kažeš; Da malo dete nije ustajalo posle svakog svog pada dok je učilo da hoda, zar bi se stabilno osovilo na svoje noge? Pa si znala da kažeš; Kažu mudri, stari Kinezi da nad prosutim mlekom ne treba plakati. Zar ti nije omiljena ona Lao Ceova; Putovanje od hiljadu milja počinje jednim korakom?
  • Ti kao da si zaboravila koliko sam ja do sad napravila koraka! Lepo ti kažem, umorna sam od početaka. I dokle? Zašto? Šta ako opet naiđem na prepreku koju ne mogu ni da preskočim, ni da zaobiđem, ni da je savladam? Šta tad da radim?
  • Odgovor znaš i sama. Vrati se na početak puta.
  • I koliko puta da se vraćam? Koliko je puta dovoljno vraćati se?
  • Što se praviš da ne znaš? Dovoljno je onoliko koliko će te odvesti na cilj koji si sebi postavila. Čemu ta ljutnja, bes, šta god. Ne mogu da te ne podsetim na ono šta dolazi posle svakog besa, posle svake ljutnje. Sećaš se?
  • Znam, hoćeš da me podsetiš da ostaje bol.
  • Tako je. A kome on najviše smeta? Koga najviše ugrožava? Ko jedini zna za njega? Ti sama.
  • Znaš i ti, prepoznaš sve, kad god me vidiš ovakvu.
  • Ja sam ona pametna žena sa kojom često razgovaraš kad si sama. Bar tako uvek govoriš kad te neko, slučajno uhvati u razgovoru same sa sobom. Ja nisam tvoja savest. Ja sam ona tvoja druga, jača strana koja prepozna taj bol koji nadolazi i koja samo želi da te trgne, podseti da posle kiše dolazi sunce, da posle i najtamnije noći sviće dan. Sećaš se, tvoja prva latinska sentenca naučena davno bila je; Panta rei. Ona ti je bila snaga i vodič kroz sve ovo vreme do sad. Zato, nemoj da lamentiraš više. Umij se, zagladi tu svoju životom prošaranu glavu i teraj dalje u ovaj novi dan.
  • Ko zna po koji put pravo govoriš. Poslušaću te.
Laganim, ujednačenim pokretima umila je lice i sa oklevanjem je bacila pogled u ogledalo. Odatle joj se njen odraz osmehnuo jednim uglom usana i skrivenom iskricom iz očiju.





понедељак, 28. децембар 2015.

Ispalo je dobro





Nikad do sad nisam svodila bilo kakve bilanse u privatnom životu. Dosta ih je bilo tokom profesionalne karijere pa su mi verovatno dosadili, da ne kažem baš, smučili, što opet nije netačno. Da ih je bilo, tokom rada, jeste vala.
Otud mi je bilo poprilično teško da se sad vratim na pogled unazad, na ovu godinu i da “uradim domaći” koji je Neg predložila.

Do sad sam uglavnom početkom svake godine pravila spisak svojih želja, ciljeva, za tu godinu za sebe i za univerzum, tj. za onog koji je uvek tu.
Vi kako hoćete, ali ja bez njega nikud, pa ni u Novu Godinu. Šlepam se uz njega već ihahaj. On se ne buni, a meni, dobro.

Sad će neko možda da kaže; Ova je načisto prolupala. Šta je to bilo dobro u ovoj godini koja odlazi?
Sad, ako se zna da ja uvek, kako me lepo podsetila jedna Mirna, gledam da je čaša polupuna, onda je meni ova godina donela mnogo tog zaista dobrog.

Kao prvo, zdravlje me sasvim solidno služilo, a i moji mili i dragi su se sasvim lepo nosili sa svim što se tog tiče i sve je ispalo kako valja i treba.

Para nije bilo na bacanje, ali nismo bili ni gladni ni žedni. Kome je zafalilo, delili smo, koliko se moglo.

Na sreću, dugujemo onoliko koliko možemo da vratimo. Naravno državi. Jer, da nema onog minusa, išlo bi malo teže.

Moj unuk je završio prvi razred sa odličnim uspehom.

Uradilo se po kućama opet koliko se moglo, pa je zato i moja bašta obogaćena sa dosta novih cvetnih stanovnika.

Oženili smo i starijeg junaka, sina mog brata, jednog lepog dana u oktobru.

E sad, da ne mislite da je sve bilo lepo i krasno, ima i tužnih događanja.
Neko je otrovao, glasine kažu, moju belu lepoticu mačku Melaniju, koju sam ja iz milošte zvala Meli. Moja dobra, kao pas odana mačka, nažalost, ipak više verujem da je tako završila, nego kako ja zamišljam da jeste, da su je ukrali.
To sa krađom bi u odnosu na nju bila naučna fantastika, jer osim meni, nikom nije prilazila i osim mene niko nije mogao da je uzme u ruke i mazi.

Neke pravne zavrzlame smo uspeli da sredimo, a neke su nam ostale za neke buduće dane, kao onaj kamičak u cipeli. Da nas malo žulja, tek da ne budemo baš sasvim u miru.
Ostvarili smo i jednu veliku želju vezanu za omiljenu nam godišnjeodmosrku destinaciju.

Nisam baš bila neka vrednica što se tiče pisanja na blogu, što jes', jes', a opet nisam baš sasvim ni zabušavala.

Stekla sam mnogo novih prijatelja na društvenim mrežama koje ja, već znate, vrlo ozbiljno shvatam.
Skoro neko reče, mani se, to je virtuelan svet, razočaraćeš se!
Ako i bude tako, nije do mene. Kod mene nema foliranja.
Što bi rekla moja mila majka; Crna istina, crna istina!

Pre neki dan, baš na godišnjicu braka, mog Mračnog druga i mene, opet sam se povezala sa svojom drugaricom iz srednje škole, sa kojom sam bila veoma bliska dugi niz godina i posle škole, ali sa kojom me život razdvojio na posve trivijalan način. Bio mi je to baš lep poklon za godišnjicu.

Eto, kad se osvrnem iza sebe, u dane ove godine koja odlazi, shvatim da mi je bila sasvim dobra.

A samo da znate koliko sam se plašila njenog dolaska. Bila sam u panici. Uhvatili me strahovi za sve, svakog i svašta. Naravno, previše sam čitala razne prognoze, predikcije, analize, očekivanja, ma tušta i tma defetističkih pogleda koji me preplašili od ove godine kao ni od jedne do sad.
Zahvaljujem se onom, koji je uvek tu, na svakom proteklom danu i na svakom budućem danu, svakodnevno i sasvim je logično da sam mu posebno zahvalna i na ovoj godini koja se već primakla svome kraju.

Navijam da se jednom malom, osmogodišnjem Aleksi ispune želje koje je, na pitanje svog oca šta bi voleo da poželi za dolazeću Novu Godinu, rekao; Da ne bude rata, da nema gladnih i da nema izbeglica, a ako može, onda bar jedan tablet.

Radujem se dolasku Nove Godine, čak iako se još uvek pitam, kao i nekad, kad sam bila sasvim mala devojčica, kako to zaspim u jednoj, a probudim se u sasvim drugoj godini?

Tradicionalno, dugi niz godina svima pa i sebi poželim jednu istu želju za dolazak Nove Godine; Dobro zdravlje, mir u duši i ljubav u srcu.
Tako sad koristim priliku da to isto poželim i svima onima koji budu čitali ove redove.

Zbogom godino stara, dobro došla nam Godino Nova!












субота, 26. децембар 2015.

Nije tačno da je što južnije sve tužnije





Scena prva, glavni grad, 19.12.

Renomirana prodavnica jedne od najpoznatijih vodećih firmi za prodaju i distribuciju tehničke robe. Potrošač ulazi u radnju. Odmah mu prilazi jedan od prodavaca kojih ima dosta i ljubazno ga  pita  šta želi. Kupac pita imaju li na lageru artikle koji njemu trebaju;
 Kombinovani frižider marke “Končar” 
Veliki LCD telvizor  
Ketler bokal firme "Bosch" 
Veš mašinu marke “Gorenje” 
Električni šporet firme “Alfa”-Vranje.

Prodavac kaže imaju sve, osim šporeta.
Ovo SVE su artikli iz bivših jugoslovenskih republika, osim jednog koji je iz Nemačke, znači, svi su iz uvoza, ili ti inostrani artikli. 
Nemaju šporet domaće, naše proizvodnje na lageru.
Potrošač kupuje raspoložive artikle, u subotu, 19.12. i dogovara se da svi do jednog budu dostavljeni na adresu u Sokobanju, u četvrtak, 24. 12. 
Prodavac kaže da će tako i biti i da će 1h pre dostave robe kupac biti pozvan telefonom radi provere da li je kod kuće  i da li je sve u redu. 
Roba treba da bude isporučena do 16h tog ugovorenog dana.
 Kupac kupljenu robu plaća u kešu i odlazi zadovoljan jer smatra da je postigao korektan dogovor.


Scena druga Aleksinac 24.12.

Aleksinac, mali, rustikalan i na svoj način lep grad na obalama reke Sokobanjske Moravice, na jugu Srbije. Okupan zubatim suncem u predprazničnom raspoloženju, sa novogodišnjim ukrasima u izlozima radnji u centru grada. Nasmejani ljudi, užurbano obavljaju svoje poslove. Niko nije nervozan, niko se ne gura, raspoloženi da pomognu i objasne putniku namerniku u njihovom gradu.
Na uglu glavne ulice velika prodavnica tehničke robe. Oko 11h u radnju ulazi potrošač, nije ni stigao do pulta za informacije na kojem je i kasa, pred njim iskrsava nasmejana, mlada prodavačica, malo skupljenih ramena, vidi se da joj je hladno; Izvolite, šta želite?
  • Imate li električni šporet marke “Alfa”-Vranje?
  • Šporeti su na prvom spratu, kaže prodavačica i kreće ispred potrošača u pravcu stepeništa koje vodi na prvi sprat. Pokazuje mu sve šporete željene marke.
Kada je pronašao onaj koji je hteo da kupi, potrošač kaže prodavačici;
  • A cena mu je 21999 din.
Stiže odgovor;
  • Ne, grešite. Ovaj šporet košta 20400din.
  • Kupujem, odmah. Možete li da ga dostavite u toku današnjeg dana u Sokobanju?
  • Kako da ne, ali ne pre pola dva posle podne. Dostava se ne naplaćuje. Uzgred, treba li vam gajtan i utikač?  Znate, šporet se prodaje bez gajtana i utikača?
  • O da.
  • Kolika vam dužina gajtana treba i koji utikač, za monofaznu ili trofaznu utičnicu ?
  • Treba mi gajtan dužine 2,5 m i utikač za trofaznu struju.
  • Hoćete li da vam montiramo gajtan i utikač za šporet, to se ne naplaćuje?
  • To bi bilo izvanredno.
  • Eh da, hoćete li gajtan i utikač bele ili crne boje?
  • Molim vas da budu bele boje.
  • Budite bez brige, sve će biti urađeno. Idemo na kasu.

Kupac na kasi završava sa uplatom kupljene robe, dobija račun za šporet sa belim gajtanom i utikačem za trofaznu struju na iznos od 21349 din. i veoma zadovoljan izlazi iz radnje.

Cena istog šporeta, bez gajtana dužine 2,5 m i trofaznog utikača, u glavnom gradu iznosi
21999 din.

Epilog

Šporet iz radnje tehničke robe u Aleksincu je dostavljen na adresu u Sokobanji u zakazanom terminu istog dana kada je i kupljen, 24.12. Udaljenost Aleksinca od Sokobanje je 31 km.

Roba poručena u renomiranoj radnji u glavnom gradu, dostavljena je u kasnim poslepodnevnim satima sa danom zakašnjenja 25.12. iz niškog magacina.
Niš je od Sokobanje udaljen 60 km.

Potrošač je morao da pozove više puta call centar “renomirane” kompanije za prodaju tehničke robe u glavnom gradu, da bi se informisao i urgirao za poštovanje termina, što nije urodilo plodom, zbog čega je i došlo do kašnjenja od jednog dana, iako su u istoj kompaniji znali, da samo zbog tog kupac odlazi u Sokobanju, da bi bio prisutan na dan isporuke po dogovoru.

Svaka čast prodavačici u prodavnici tehničke robe “Elektrotehna” na iskazanom strpljenju i evidentnoj pomoći kupcu.
Menadžmentu prodavnice “Elektrotehna” sve čestitke za poslovnu politiku i zahvalnost na ukazanom poštovanju potrošača.

Aleksinac ima razloga da bude ponosan na jednu ovakvu radnju gde asortiman ne zaostaje za onim u glavnom gradu, ali gde je očigledno poslovna politika i uvažavanje potrošača, kao i poštovanje dogovora, na mnogo višem nivou od onog u glavnom gradu.


PS: Ovo nije plaćen post. Ovo je priča i utisci iz života o kojima valja pričati i pisati jer dobar glas treba i da odjekne.


Kada će nam biti bolje?



U prolazu, često primetim scene koje mi već dugi niz godina bodu oči. Posebno me iritira jedna od njih, jer, kad god to vidim, setim se jednog letka u Domu zdravlja Zvezdara, jedne davne šesdeset i neke godine prošlog veka  na kojem je stajalo; Ne pljuj po podu!
Odavno smo u dvadesetprvom veku i jedino što se promenilo u tom smislu je, što se ta ružna, čak rizična navika preselila na ulice i kako stvari stoje teško će se ovde, kod nas, iskoreniti. Možda da se opet vratimo na letke, sad popularno nazvane flajeri? Ili da iskoristimo prednost bilborda?
Pa da umesto velikih reklamnih panoa sa pozivima na koncert estradnih "umetnika" stavimo neki prigodan slogan ili parolu.


 Naša jedina planeta Zemlja već odavno štekće pod teretom otpada svakovrsne vrste, a pri tom, mnogi od nas se ponašaju kao da imamo rezervnu planetu, neko drugo mesto za življenje koje će posle nas koristiti i na kojem će živeti naši potomci. A nemamo. Ipak i dalje se ponašamo bahato kad je bacanje i odlaganje smeća u pitanju.





Veoma često se dešava da zaboravimo da ovo mesto pod suncem i sve blagodati koje smo svi za sebe izgradili delimo i sa drugima oko nas. I umesto da delimo, razumemo,  mi se ponašamo kao da smo sami na svetu. Kao da sve postoji isključivo radi nas.








Naši kućni ljubimci sa nama dele sve prostore u svetu, gradu u kojem živimo. Kad smo odlučili da ih imamo, doneli smo i odluku da o njima i za njima brinemo, kako u svom domu tako i na svim onim mestima kuda se krećemo sa njima. Nažalost slike dole su učestalo ogledalo naše nebrige i nekorektnog ponašanja prema okolini i ljudima sa kojima delimo  ulice i  parkove u gradovima, selima, varošima.





Tačno je da nema dovoljno javnih toaleta ni u jednom gradu u našoj zemlji i da je to jedan od gorućih komunalnih problema. Ali je isto tako tačno da nije svaki ćošak, svaki budžak, mesto gde se obavljaju fiziološke potrebe, onako, na brzinu,  u prolazu.
Tužno je što se zna da to rade uglavnom odrasli koji svojim ponašanjem pružaju primer mlađima.



Teško ljudima koji žive u gradovima, mestima u kojima nema zelenih površina. One nisu samo ukras već i jedna od nasušnih potreba svakog naseljenog mesta u svetu. Mnogi, koji nemaju uslove da ih imaju, se snalaze na raznorazne načine da ulepšaju svoju životnu sredinu. Naravno, ima i onih koji nebrigom o istima svesno ili ne znajući dovoljno, gube mnogo.

 I za kraj, opet pljuvanje. Jedna oveštala, odomaćena  pojava svuda kod nas, na ovim prostorima i ne samo na ulicama. Bacanje, pljuvanje žvakaćih guma gde god se kome prohte.
Neću da širim priču o tome kako i da li se ovaj otpad razlaže. Reče jednom moja prijateljica; Ako ne znaš, pitaj nekog, ili Google.



Na sredini druge decenije, dvadesetprvog veka sasvim je sigurno da je trebalo da neke "atavističke" navike izgubimo, svesno, svojom odlukom. Posebno, ako se odavno zna da su štetne ne samo za svet oko nas već i za nas same.

Menjajući ove, moglo bi se reći osnovne navike pomeramo svoje granice dobrog ka kojem težimo, a iskorenjivanjem istih sasvim sigurno možemo očekivati da će nam krenuti na dobro.

Sve promene ka boljem počinju prvo od nas samih.
 Od malog, ka većem.

субота, 19. децембар 2015.

Sudbina, izbor, šta li je?




  • Šta ću, takva mi je sudbina.

Koliko puta smo se sakrili iza ovih reči?
Ima li istine da nam sudbina svima kroji kapu?
Ako je odgovor pozitivan, gde je onda tu ona, oveštala, narodna; Čovek je sam kovač svoje sreće??!
Ili ona ; Kako seješ tako ćeš žnjeti.
Ili ona; Dobro radi, dobrome se nadaj!

Da se vratimo malo na bajke. Znam da smo ih skoro svi čitali, više ili manje. Tačnije, da se podsetimo jedne, one o trnoružici, ili priči o princezi Aurori.
Sećate se, ona se rodila posle duuugog čekanja njenih roditelja, kraljevskog para, na potomstvo i oni su na slavlje povodom tog pozvali sve iz svog kraljevstva osim zle vile Grdane. I bi šta bi. Naravno da se ova uvredila i došla da im se osveti, baš pri kraju darivanja deteta.

Čime je Grdana darivala Auroru znaju milioni dece i odraslih diljem sveta, a i kako se razrešila ta njena stogodišnja “kletva” takođe svi znamo. Na  sreću, Aurora je poživela srećno do kraja svoj život na čemu treba da zahvali dobroj vili koja je svojim darom umanjila težinu Grdanine kletve, a koji je ona njoj darivala POSLE Grdane, što je od velikog značaja, jer da nije tako bilo, bi li se bajka drugačije završila?
Tako bajka kaže.

E, ali šta kaže moja mudra Zaratustra? Koje li je ona priče meni raspredala? Šta sam sama slušala, učila, tokom svog dosadašnjeg života?

Postoji verovanje kod naših starih da nam se život odvija u TRI dela.
Prvi deo je odrastanje, koje baš kako i savremena medicina kaže, pokriva period detinjstva sa adolescencijom, sazrevanjem, drugi deo je zrelost, zrelo doba, koje nastaje sa završetkom adolescencije - sazrevanja i traje do polovine našeg veka starosti i treći deo je doba starenja, staza koja se savršava našom smrti.

Kod nas, stari ljudi često znaju da kažu; Tako ti je suđeno.
U narodu, našem da budem precizna, postoji vekovno verovanje da svako novorođeno dete u prvoj noći po rođenju posećuju TRI suđaje. Otuda i ta izreka.
Svaka od njih tri daruje dete i svojim darom usmerava njegov dalji život.
Dve su DOBRE dok je jedna “ZLA”. 
Možda ne baš u pravom smislu zla, ali je tu da malo pomrsi konce ovim dobrima. Mada, sve ipak zavisi od njihovog redosleda dolaska u noći rođenja deteta.

Kako se, opet, a gde nego kod nas, u našem narodu i noć deli na TRI dela, tako i suđaje ne dolaze sve tri odjednom, već svaka za sebe u svom delu noći.
Prva suđaja dolazi do ponoći, gledajućina sat, od 21-24h.
Druga dolazi u tzv. gluvo doba noća, ili od 00-3h.
I najzad, treća suđaja dolazi u vreme od 3-6h, tačnije, dok ne zapevaju prvi petlovi, jer se zna da su zimske noći duže od letnjih.

Već ste svi shvatili čitanjem ovih redova da ove dve daruju novorođenom detetu dobro, boljitak, dok ova treća, zna se, služi da to dobro malo zamuti.
Ali, sigurno niste znali da se NIKAD ne zna koja suđaja dolazi u koje doba noći.
Takođe, svaki taj deo noći odgovara onom jednom delu našeg života koji sam vam gore objasnila.
To znači da ako nam “zla” suđaja npr. dođe pre ponoći, znači u periodu koji oslikava naše rano detinjstvo sa odrastanjem, onda će nam taj deo perioda našeg života biti veoma težak.
Ostalo ste već sasvim sam sigurna razumeli i sami, šta se dešava sa našim životima u odnosu na redosled dolaska suđaja u noći po našem rođenju.

Upravo zbog ovog verovanja, ove priče, kod nas ljudi često kažu da nam je takav život suđen. Neko kaže, to nam je SUDBINA.
Međutim..

Ukoliko se malo više pozabavimo onom, čovek je kovač svoje sreće, to nekako usmerava na jedan zaključak; Da sudbina NE postoji, već da svime što nam se dešava u životu upravljamo tj. biramo sami.
Baš kao što kaže ona narodna; Kako seješ tako ćeš i žnjeti.
To isto “tvrde” i holističari, no da li je to baš tako?
Mogu li npr. mala deca da izaberu kakvo će im detinjstvo biti? Imaju li uticaj na to?


Mene to opet podseti na moje davnašnje saznanje surove stvarnosti da ZATO kao odgovor postoji.
Neko bi sad rekao da mešam babe i žabe, ali ne.

Zna li neko zašto postoji Sunce? Zašto postoji Zemlja?
Zašto je mene rodila baš moja mama, a nije npr. kraljica Elizabeta?

Ni sama ne znam odgovor na ova pitanja i za mene je odgovor na njih odavno ZATO.
Tačnije, zaključak je da ima mnogo, bezbroj stvari, dešavanja, događanja, na koje ja, mi, NE možemo da utičemo, te samim tim ne možemo ni da biramo.

Nema li to ZATO neke veze sa onom SUDBINOM?
Sa onim, tako mi je SUĐENO?
Sa one tri suđaje? Tri vile?

Ali..
Šta biva onda sa onom narodnom; Dobro radi dobrome se nadaj!

Ako malo dete nema, ( ili ima ?) upliva na svoje životne “izbore”, zato sa godinama koje prolaze ta se istina još kako menja. Stoga je sasvim logično izvesti zaključak da mnogo tog možemo da uradimo i da predupredimo čime bismo sebi omogućili da nam starost bude lakša.
Jer, šta ako nam je zla suđaja došla kao poslednja?
U ono doba koje “pripada” našoj starosti?
Zar nije starost sama po sebi teška?
Hoće li nam se desiti ono što govore stari; Pitaće te starost, gde ti je bila mladost?

Neće, ako u vreme kada postanemo svesni, nastavimo da rastemo i učimo sve vreme svog života, neprestano.
Ako odgovore ZATO prihvatimo kao neminovnost i kao deo koji nam pripada, koji na kraju svi imaju.
Razlika je samo u gledanju na stvari, na život.

Jesam li vas možda “zablesavila” ovim redovima?
Ili ste se i sami zapitali?


Izvinite, ja sam samo, na svoj način, zagrebala površinu nečeg čime su se bavili neki, od iskona do danas i kao što znate, znam, pravog odgovora još uvek nema, no sve jedno život se odvija i dalje.



PS: Sve slike su kao i uvek Sa Google pretraživača ;)