четвртак, 01. децембар 2016.

Neću da dajem snagu silama razdora i moći







Iskoristila sam priliku da odem i da vidim svog bratanca koji je iz Sombora dobio otkomandu za Beograd, da odem da vidim mog starijeg sina, kako sam ga uvek iz milošte zvala. Bio je vidno mršaviji i nekako uznemiren. Upitah ga kako je, kako mu je u Beogradu, iako sam znala da nije video ni B od svog grada. Jer, ako niste znali, Beograđani, vojnici koji bi nekom igrom slučaja služili armiju u svom gradu, su samo na crveno slovo dobijali slobodan dan. Kako znam? E to je već neka druga priča.

No da se vratim ja na ovu, o kojoj pričam. Kaže, nije loše tetka, samo kad ne bi bilo jednog komandira.. Ukratko, brzo mi je ispričao šta se dešava. Ma znate to i vi koji čitate ove redove. To vam je kad neko ima vlast pa mu se može da uzme na pik, na zub, nekog ko nema ni prava, još manje bilo kakve mogućnosti da mu se suprotstavi. A moj bratanac kao običan vojnik, prašinar, na obuci, to tek nikako nije mogao.
Znajući kakvo je “dete” apsolutno sam mu verovala i znala sam da je onaj uznemiren pogled u njegovim očima posledica mentalne torture koju je nad njim na razne načine sprovodio dotični gospodin komandir.
U trenu, nikako slučajno, jer sam mnogo tih slučajnosti već izživela i naučila da to nisu, rekoh mu; Sine, svaki put kad ti se desi da taj tvoj komandir radi to što radi, gledaj ga u oči i u sebi izgovori jednu rečenicu.
Koju tetka odmah je on zapitao”?
Reci mu; Blagosiljam te ljubavlju i puštam te da odeš iz mog života!
Gledao je u mene začuđeno i sa nekom nevericom. Brzo sam nastavila, rekavši mu da to izgleda smešno, čudno, ali da je delotvorno i da ću mu kad izađe iz vojske dati knjigu iz koje sam to pročitala, naučila i primenila više puta. I uvek je “upalilo”.

Vrlo brzo, posle možda dvadesetak dana sam opet otišla da vidim mog bratanca i zatekla sam sasvim drugu sliku. Srećno se nasmejao kad me video. 
Uhvatio me za ruku i rekao; Tetka, hvala ti. Upalilo je.
  • Šta je upalilo, zbunjeno sam ga upitala?
  • Ono, u vezi mog komandira. Znaš, isprva mi je bilo teško i nekako bez veze, ali kad sam se jednom osećao kao da sam rob, a ne vojnik, pogledao sam ga u oči i u sebi izgovorio rečenicu koju si mi rekla. On je spustio pogled. Od tad, svaki put, kad bi me maltretirao ja sam u sebi izgovarao tu rečenicu. I znaš šta se desilo?
  • Šta, zanatiželjno sam očekivala odgovor?
  • Moj komandir je dobio prekomandu! Ne radi više ovde, rekao je uz smešak moj bratanac.

Kad želim da pišem na ovu temu često se setim ove životne epizode. Ona je potvrdila, ali i mnoge posle nje, da je pozitivno gledanje na život, na ljude koji nam čine nepravdu možda, lakše kad im se šalje ljubav. Jer je nemaju. Prikraćeni su i za ljubav u svoj svojoj drugoj nemaštini. Ko zna kad su doneli odluku da slušaju isključivo i samo razum, a zapostavili su svoje srce.

Znate, sve traži negu, pažnju, posvećenost, određeno vreme, pa i srce. Ako prestanemo da ga koristimo ono se “skameni”.
I ne samo to, treba verovati. Prvo u sebe, svoje mogućnosti, a onda i šire.
I možete svi od reda da se smejete jednoj gospođi zavidnih godina, za koju će neki reći i da je prolupala, ali ova gospođa bira uglavnom i samo dobre misli.

Neću da ne volim (mrzim je reč koja ne živi u mom životu) premijera naše zemlje jer radi sve to što radi, kako protiv nas tako i protiv sebe!

Neću da obraćam pažnju na negativne, a “popularne” likove sa prvih naslovnih strana novina u zemlji u kojoj živim!

Neću da pričam o rijalitima u kojem se skaredno ponašaju čak i ljudi koji bi mogli da upravo zarad svog nekog poznatog imena iskoriste baš to na korist onih čiji su "idoli" i da im pokažu neke druge vrednosti važne za život!

Neću da “dižem numeru” komentarisanjem bilo kakvim devijacijama koje haraju!

Neću da pišem ni jedan red o onima koji misle samo o trezorisanju u tezaorisanju, i maloumnom grabljenju od sve gladnijih usta nas koji smo ih doveli na te pijedestale da bi služili narodu i otadžbini, a ne isključivo repatom i zelembaćima sa slikom piramide iza kojih se kriju smežurane kukavice izvitoperenih umova!

Neću da se objašnjavam svima onima koji bi da čitaju ono što napišem između redova, a ja sam imala i nameru i želju da napišem samo to što sam napisala i samo u redovima!

Neću da im objašnajvam da je konotacija mojih reči, rezultat njihovih, a ne mojih misli!

Neću da se trujem mentalnim đubretom koje se servira svakodnevno u većoj ili manjoj količini od strane, nažalost svih nas, jer se osvrćemo najviše za ružnim dešavanjima!
Kao da ovaj život nema lepote u sebi.

I smejte se, slobodno se smejte vi koji u svemu tražite logičko objašnjenje, istinu da je to baš tako kako samo vi mislite da jeste!

Smejte se i slobodno mi lepite etiketu neznalice, neupućene, neobrazovane osobe jer ne pristajem da na sve oko sebe gledam kroz samo i isključivo crne naočari!

Što ne pristajem da “hranim” sve te crne stvari i svojom energijom koja mi treba da živim u svemu tome život dostojan čoveka.

Jer, svi smo se mi rodili da ŽIVIMO u dobru, u lepoti, u miru sa sobom i svima.
Svi smo se mi rodili da budemo slavni u svojim životima, šta god to pojedincu značilo.
Svi smo se rodili da volimo, a ne da mrzimo, da ne volimo.
Svi smo se rodili da uzgajamo lepotu življenja.
Svi smo se rodili i da ukazujemo na dobro, da sve što radimo, radimo dobro.

Time što toliku pažnju poklanjamo svemu ružnom, što je moj eufemizam za sva ova nemoralna, negativna dešavanja u našoj sredini, ali i diljem sveta, otklanjamo toliko potrebnu pažnju sa onog što ovaj svet čini lepim i dobrim.
Jer, drugi nemamo.

I nemojte mi reći da ne znate, da ne možete, da bar samo jednom u toku dana posvetite pažnju nečemu što vam je baš tog dana učinilo život boljim, pa nek je to i najsitnija sitnica jer njih ima. Samo je treba pronaći jer, kako neko lepo reče; Lepota je u oku posmatrača.

Kada bismo samo jedan dan poklonili pažnju svemu onom što je lepo u našim životima, time bismo otklonili ogromnu energiju koju usmeravamo prema svemu onom što nam smeta, što nam ne prija.

I šta bi se desilo? Zapitaće se skeptici i nevernici?
Neće se zapitati oni koji su to već mnogo puta uradili. Uradili i nažalost odustali. Verujem ne zato što nisu želeli, već zato što je odjek ovih drugih, bio jači, jer ih je bilo više. I sve ih je više.

Draga gospodo skeptici, probajte!
Nemojte da pitate šta će se desiti jer iovako ne verujete tuđem sudu već samo svom. Ako i probate, dosledno, više puta, samo sebi recite, samo sebi priznajte ima li promena.

Ja već znam i otuda, ona rečenica u uvodu ovih redova.
Sve i svakog koji čine moj život manje lepim nego što mislim da zaslužujem, blagosiljam ljubavlju i puštam ih da odu iz njega.

Iza njih će ostati mir i lepota. I doći će neko novi, a svaka promena donese uvek i nešto dobro.
Utopija? Nojeva glava u pesku?

Znate šta je odgovor?
Dišem.
Mada, imam ja još tušta i tma odgovora, ali je ovaj za sve isti i jedinstven.

Ajde malo da promenimo ploču i da pričamo samo o onom što vredi, što je dobro, što je ljubav, što je ljudskost, što nije strah, što...

PS: Slike su kao i uvek sa Google ;)

понедељак, 28. новембар 2016.

Marina iz ladle i gibanica bez kora



Bila je pauza, za doručak. Sedimo tako i kao sve zaposlene žene jedemo i preko zalogaja razgovaramo o mnogim temama. Poslednjih dana najčešće pričamo o tome šta ćemo da spremimo za obrok svojim ukućanima. Sankcije su i teško se dolazi do mnogo tog.
Odjedno, Marina, kao iz topa reče; ” Ja ću da pravim gibanicu bez kora”.
Pogledasmo je sve sa izrazom iznenađenja na licu. Ustvari, sve do jedne smo čekale da nam objasni kako se to pravi gibanica bez kora?? Posebno ako se zna za onu priču da gibanica mora da bude kao ona, “izvikana”, četnička. Sve smo znale kako se pravi ta, gibanica koja je bila reper za sve gibanice od onog vremena do današnjih dana, ali ni jedna nije znala da gibanica može da se pravi bez kora.
  • Šta je? Što me tako gledate, začula se Marina?

Marina je bila prečanka, Zemunka koja je to ponosno isticala uvek, kad god joj se pružila prilika za to. Poticala je iz veoma poštovane, stare zemunske dobrostojeće porodice. To joj nije bilo pravo ime, ali, kako je rođena na Ognjenu Mariju, tako su je zvali od detinjstva. A i bila je “Ognjena”, meni bar.
Temperamentna, brza u poslu, neposredna, čak ponekad vrlo direktna, sigurna u sebe i znanje iz svoje profesije, veoma omiljena među pacijentima. Ostali, kolege, il' su je voleli il' su je prihvatali. Treće nije bilo.

Sama je često govorila da ne voli žene, jer, ne trpi konkurenciju. Mnogima od žena to se nije dopadalo. Meni jeste, ali, mene je Marina volela. Samo iz jednog jedinog razloga. Rođena sam u njenom gradu, Zemunu i ona me je prisvojila kao svoju zemljakinju, a po njoj, od Zemunaca nema boljeg naroda. No bilo je tu i nečeg mnogo višeg što je uslovljavalo da me Marina zavoli. Htela ne htela, mnogo tog sam vrednovala kao i ona i u mnogo čemu smo bile slične.
Osim u jednom. Ona je imala pomoć u kući, svoju bedinerku, ja nisam.

E upravo stog smo sve zablenuto gledale u nju kad nam je rekla da će da napravi gibanicu bez kora jer smo znale, iz njenih priča, da ona, njena bedinerka radi sve za njenu porodicu. Čak i kuva.
Međutim, ono što je ona odmah nakon naših iznenađenih izraza lica rekla, razvejalo je našu radoznalost. Marina je svoju kućnu pomoćnicu u vreme sankcija sebi mogla da priušti samo jedanput mesečno. Za nas ostale i to jedanput, bilo je mislena imenica.

Bilo nam je potpuno normalno da ona ima svoju pomoćnicu. Na kraju ona je i sama izgledala kao da je ukras, broš iz ladle, kako je ona nazivala fijoku, a što je do ludila znalo da dovede moju dragu Veru. 
Isto tako je i Marina znala da se posprdno nasmeje Veri, kad bi ona rekla da je ona Bela pčela Petra Jokića, Karađorđevog buljubaše, našta bismo se mi ostale zgledale, a poneka i nasmejala sebi u bradu.
To detinjasto isticanje njihovog “plemićkog” porekla bilo je često uzrok i zaraznog smeha kojim je bio začinjen zajednički doručak u vreme pauze.
  • Drage moje, ume ova gospođa iz ladle, kako znam da me zovete iza leđa, da kuva itekako dobro, nastavila je Marina. Ta kakva bih ja bila Sremica kad ne bih znala da kuvam i to dobro, hvalila je ona sebe samouvereno i dalje.
  • Gibanica bez kora se pravi vrlo jednostavno. Pravi se od starog, bajatog hleba. Isečete stari hleb na tanje kriške pa ga poređate u dobro namašćen pleh, tepsiju, šta već imate. Ja stavim mast, nikako ulje, jer je ukusnija. Od ostatka sira, a dosta vam je čak i 200g, čaše jogurta, 2 do 3 jajeta, malo soli i vrlo malo ulja, možda jedna mala kafena šoljica, napravite fil, preliv za gibanicu i kašikom, lepo, prelijete pedantno, jedno po jedno poređano parče hleba. Potrošite sav fil do kraja. Pecite u zagrejanoj rerni na 200 stepeni sve dok lepo ne porumeni . Servirate parče po parče uz neki napitak po želji, završila je svoj monolog slavodobitno Marina.
  • Eh da, ako imate koje parče kačkavalja, slobodno “pokvarite” gibanicu s njim, narendavši ga odozgore, preko prelivenih parčića hleba. Čvrsto verujem da će vam se dopasti i da će me neko od vas možda i zapamtiti po ovoj gibanici, u dahu, skoro zadihano izgovorila je Marina, podigla se i otišla da radi dalje.
Pauza je bila gotova. Svi smo gledali u zatvorena vrata iza kojih je nestala Marina.

Od tada, svaki put, kad imam stari hleb, rado spremam ovu Marininu gibanicu bez kora jer je više nego izvanredna. Pri tom se brzo sprema, a ume da bude ukusan, brz zalogajčić za iznenadnu posetu bliskih prijatelja.

Uvek me podseti na moju “Ognjenu” Marinu koja ima jednu posebnu ladlu u mom srcu, samo za nju i njen i moj Zemun.



субота, 26. новембар 2016.

Đurđevak



Najzad! Skoro će trinaest sati. Okreni, obrni, svaki dan završim ove svakodnevne kućne poslove u to vreme. I sve vreme, dok to radim, moje misli lete ka tastaturi mog Dobrivoja, kako od milošte zovem svoj kompjuter, sa željom da zabeležim sve streličaste misli svojih priča i inspiracija. Ipak, i dalje vrlo disciplinovano radim ovaj, kako bi rekla moja mudra Zaratustra kućevni posao, sa ne manje elana, ali i velike želje da ga što pre okončam da bih zapisala sve to što mi se uporno mota po glavi. Jer, ako to ne uradim najbrže što mogu, misli se rasplinu i nestanu. Mogu ih “juriti” posle koliko god hoću..nema ih. Nestanu kao dim.
Koliko jutros mi je sinula ideja da započnem novu oznaku na svom blogu, Obojeni svet. Verujem da će moji verni pratioci i čitaoci vrlo brzo prepoznati o čemu pišem.
. . . . .

Lela, profesorka fizike je na katedru spustila pun krug, iscrtan kao torta isečena na komade kolača. Svaki od tih isečaka bio je obojen svim bojama duge. Očito je bilo da je taj krug bio pokretni model za prikaz nečeg, sasvim novog za sve nas. Svi smo znatiželjno, kakva su već deca u sedmom razredu, iščekivali njen sledeći pokret.
A onda je ona zavrtela taj krug oko njegove pokretne ose. Prvo lagano, a potom sve brže i brže. Tu pred nama splet duginih boja pretvarao se u iznenađenje i nestajao u nijansi samo jedne boje, boje koja je uvek na kraju tunela. Shvatili smo, veoma brzo, dok se taj krug polako usporavao i dok su se ponovo pred našim očima vraćale sve njegove boje, da sve boje u sebi imaju nju, jednu osnovnu boju.
Meni su u tom trenutku pred oči iskrsli cvetovi đurđevka u bašti moje bake. Čak sam i njihov miris osetila iako je bio, kao i sad, pozni novembar.
. . . . .

Cvetao bi uvek u ćošku, uz samu ogradu pored ulice, ispod špalira od jorgovana koji su bili prirodna međa sa susednim dvorištem. Pre njega bi tu, na istom mestu izvirile, negde krajem februara meseca sitne, pognute glavice njenih cvetova. Govorili su za nju, da je vesnik proleća. Jeste bila lepa, ali nije mirisala kao on, đurđevak, cvet koji bi stizao da nam svojim beharom i mirisom magijski okupa baštu još uvek neopupelu posle, onda, dugih zima. Ali, stizao bi uvek u isto vreme, pred Đurđev dan.
Ne znam šta sam više volela, taj cvet ili praznik Đurđevdan, čak iako ga mi nismo slavili. Slavili su ga Romi, koji su živeli u dvorištu preko puta nas i uvek uz pesmu igru i muzika truba i harmonika.
Znala sam da izađem na kapiju i da dugo gledam u njihovo dvorište, a često i njih kako igraju kolo na samoj ulici, do iznemoglosti, u žaru igre i nekom iskonskom zanosu.
Ponekad bi mi se u gledanju pridružili i ostali ukućani.

Te godine Đurđevdan je za mene bio tužan. Dok su u sobu u kojoj sam ležala dopirali zvuci romske muzike koja je budila sve pore i drmala damare uvek kad bi je slušala, sad mi je smetala. Gorela sam u temperaturi. Imala sam težak, azijski grip. Posle svih mojih ukućana, koji su se izređali i preboleli isti, došao je red i na mene. Oborio me je iz sve snage. Kako i ne bi. Ja sam bila vrlo sitna, tanušna, doduše, govorili su, dosta žilava.
Bio je to Đurđevdan pred moj polazak u prvi razred osnovne škole.

Bilo mi je strašno toplo ispod debelog vunenog jorgana. Svi su izašli da gledaju kolo koje su igrali naši komšije, Cigani, kako su voleli da ih zovemo. Znala sam da je kolo vodila Coja, najstarija među njima. Takav im je bio red, da najstariji i najpoštovaniji među njima, povede kolo. Ostavili su otvoren prozor na mojoj sobi i ja sam čula tu temperamentnu muziku koja me obavijala nekim čudnim mirom. Kroz akorde muzike u sobu je dopirao i miris, njegov miris, miris đurđevka iz bašte.
Čudila sam se tome jer je bio dosta daleko od sobe.

Nedugo zatim u sobu je ušla moja baka, a sa njom je miris đurđevka postao snažniji. Prišla je mojoj postelji i pružila mi kiticu ubranog cveća govoreći; “ Iznenadićeš se kad vidiš koliko nam je ove godine cvetao đurđevak. Sve sam Cigane okitila njime i evo, donela sam i tebi da ti malo zamiriše, da te malo razgali”.
. . . . .

Krug koji je zavrtela profesorka Lela se zaustavio. Svi isečci su bili obojeni u sve boje duge. Meni je i dalje bila pred očima boja đurđevka, shvatih, osnovna boja svih boja.
Boja koja krasi mnoge meni drage cvetove; tratinčicu, jasmin, zovu, lokvanj...
Boja koja nas vodi ka izlazu iz svakog tunela, boja koja je simbol za nevinost, boja u koji se mladenke odevaju na dan svog venčanja u mnogim delovima sveta, boja koja je neispisana strana sveske bez linija i kvadratića, boja koja je...

Volite li i vi cvet đurđevka?




понедељак, 31. октобар 2016.

Samo se smejte


U vreme mog detinjstva spomenari su bili u modi. Sećam se, za rođendan sam od svoje školske drugarice Danke, dobila pravi spomenar, sa lepim, cvetnim, debelim koricama. I sećam se da mi se ona i prva upisala u taj spomenar stihovima, koji su meni bili podrška, kasnije, tokom života;
Smej se i kad bi plakati htela,
osmehom uguši što ti srce skriva,
jer ko zna, možda neko u tvojim suzama uživa”.

Posle ovog je napisala i nekoliko stihova iz Tagorine zbirke “Gradinar”.
Imale smo samo jedanaest godina. Pamtim da sam obišla pola Beograda ne bih li našla Tagorinu zbirku pesama posle tih upisanih stihova.
  • Šta radiš kad imaš tako lepe zube i blistav, pravi, kalodontski osmeh, upitala me jednog dana moja dobra drugarica iz srednje škole.
Kalodontski osmeh, kao nadimak sam dugo nosila kao svoj zaštitni znak dugi niz godina kasnije.
  • Mama nasmej se, da ispadnemo lepi na slici, reči su mog sina kad je imao četiri godine jednog letnjeg popodneva dok smo sedeli na stepenicama ispred svog dvorišnog stana, a moj suprug je taj trenutak ovekovečio jednim crno belim snimkom.
  • Ptičicaaaaa. Zeeeeejtiiiiin. Uljeeeeee, uvek se čuje gromoglasno kad se slikam sa svojim unucima danas. Ta šala nam izazove spontan osmeh na lice i zbog toga su sve naše fotografije skoro uvek nasmejane.
Kad vratim film života unatrag sećam se da smo se svi više smejali no što je to danas slučaj. Osmeh je bio sasvim prirodno prisutan fenomen kod većine ljudi.
Ljudi su šetali ulicama Beograda nekako poletno, razdragano sa osmehom na licu bez nekog velikog razloga.
A tek s razlogom, smeh je poprimao epidemijske razmere.

Smejali su se od zadovoljstva kad bi slušali emisiju “Veselo veče”, koja se emitovala na radiju svake nedelje u 20h.
Ili kasnije kad bi gledali popularne junake, velikane filmskog platna, neverovatne komičare svetskih razmera Miju i Čkalju u serijama, ili komedijama.
Sad više kao i da nema komedija, onih pravih, koje izazivaju salve zdravog smeha. Pokoja satirična serija sa ponekom smešnom scenom koja se kasnije pretvori u uporni slogan i postane ofucana, pohabana i istrošena.

Nekad su se ljudi smejali i svojoj “nesreći” posebno Romi koji su umeli da zbijaju šale na svoj račun. Čvrsto verujem da im je to pomagalo da izdrže život kakav su živeli, do dana današnjeg. Smeh, pesma i igra su sasvim normalna pojava u životu svakog Roma.

Nekad su se deca  igrala na ulici, ispred kuće i njihov smeh, cika, razdragana vriska nikome nije smetala. Naprotiv.

Nekad su se vicevi pričali svakodnevno i skoro svako je znao iz mesta da ispriča bar jedan vic. Čak su se štampale i male knjižice prepune viceva, zabeležene i sačuvane od zaborava; užički vicevi, južnjački vicevi, vojvođanski vicevi, bosanski vicevi, politički vicevi..
Danas to nije slučaj. Samo pojedinci pričaju viceve i to veoma retko.
Danas je smeh postao “retka zverka”. Postao je usiljen. Izgubio je spontanost. Polako iščezava.
Nema mnogo onih koji su se bavili istraživanjem zašto smeh iščezava sa naših lica.
Poznato je da se deca u toku dana nasmeju 300-400 puta dok odrasli to rade svega
15-17 puta. Nažalost i ova brojka kod odraslih postaje sve manja.
Pretpostavke govore da je to uglavnom zbog pada sposobnosti savladavanja svakodnevnog stresa kojeg sad ima mnogo više u ovoj tehnološki visoko razvijenoj eri.
Osim tog, upravo iskustvo, ali i pojedina istraživanja govore da je otuđenost baš zahvaljujući visokom tehnološkom razvoju postala sve veća.
Imamo paradoksalnu pojavu. Umesto da nas internet era približava jedne drugima, ona nas sve više razdvaja.
Mnogo više smo se družili pre pojave telefona, čak iako smo bili udaljeni jedni od drugih, a sama druženja su uključivala i mnogo smeha.

Za smeh naučnici kažu da je lek. Smejanjem oslobađamo izdašne količine hormona sreće i zbog toga se smeh kao lek, kao profilaksa pojave oboljenja preporučuje sve više.
Čak se pojavila i smeh joga.

Pojedini lekari u klinikama za lečenje onkoloških bolesnika upražnjavaju gostovanje klovnova na odeljenjima ovih bolnica, koji svojim performansima izazivaju smeh kod bolesnika, što deluje veoma okrepljujuće na sve bolesnike, posebno na decu.

Sasvim sigurno se zna da kad se smejemo :
  • povećavamo količinu kiseonika u organizmu
  • snižavamo povišeni krvni pritisak
  • pomažemo eliminaciju postojećeg bola
  • smehom mnogo više pokrećemo trbušne mišiće čime uslovljavamo masažu unutrašnjih organa i ubrzanje peristaltike creva
  • smehom takođe relaksiramo mišiće, najviše trbušne, ali i mišiće lica, vilica i glave
  • smehom se na lakši način oslobađamo stresa
  • smeh nam poboljšava opšte imuno stanje organizma
Neki naučnici su izračunali da je 100 naših osmeha u toku dana ekvivalentno vožnji bicikla od 15 minuta trajanja. Ako se zna da vožnja biciklom ubrzava rad srca, te samim tim i puls, a onda i ventilaciju pluća, to znači da nam se i kapacitet pluća povećava.

Takođe, oni gore pomenuti klovnovi koji izazivaju smeh kod onkoloških bolesnika, upravo tim smehom uslovljavaju, a postoje kažu i dokazi, da 12h nakon takvog jednočasovnog smeha, maligne ćelije umiru.

Ako se ovo sve zna onda nimalo nema sumnje da smeh zaista i jeste prirodni lek koji nam svima donosi višestruku korist.
Ipak, uprkos svemu što se zna dosta tog o dejstvu smeha na naše zdravlje u celini, sve se manje smejemo.
I svi smo svesni da razloga ima mnogo.
I svi smo svesni da sami treba da preduzmemo odgovarajuće individualne korake ne bismo li baš sve to zbog čega se sve manje smejemo, pokušali da svedemo na prihvatljive situacije koje treba savladavati čak i uz pomoć smeha.
Znači, zdravlja radi, da se smejemo čak i ako nam do smeha nije.
Potpuno logično, jer ako nas nema, prestaje i sve ono zbog čega se nismo smejali.

Imam jedan konstruktivan predlog, gledajmo filmske komedije!
Bar jednom nedeljno da bismo svom telu dali oduške.
Da bismo uslovili salve smeha koje će kod nas da izazovu sve one dobre stvari o kojima sam upravo pisala.
Da se napunimo hormonom sreće da nam traje do sledeće komedije.
Ne dajmo životu da nas samelje bez borbe!
Borba u kojoj niko ne gubi već svi dobijamo je smeh.
Zato, nabacite osmeh na lice. Dajte mu ime, označite ga slovom azbuke ili abecede.
Ovo je osmeh A za komšiju.
Ovo je osmeh B za premijera.
Ovo je osmeh C za psa lutalicu.
Ovo je osmeh D za šaltersku radnicu.
Ovo je osmeh E za... 
Samo se smejte. Kao sa početka ove priče :)
Pridružiće vam se još neko. Ja sigurno. Za mene su znali često da kažu; Šta se smeješ ko lud na brašno, a pametan na proju?
Odgovor je jednostavan, volim da se smejem, a i znam sve blagodati osmeha.
Eto, sad znamo zajedno, zašto nam valja osmeh.




PS: Umalo da zaboravim, slike su kao i uvek sa Googl-a :)

понедељак, 24. октобар 2016.

Podari osmeh




Izbriši bore mrštilice,
dok se vodom umivaš u jutra rana
nabaci širok osmeh na lice,
nek sija, ko mesečeva osunčana strana.
Kao zahvalnost novom danu, čim otvoriš oči,
I buba mari što cvet ti čuva i pazi,
izvoru što vodu ti toči,
I pužu na stazi.
Drveću što hlad ti širi,
Košavi što čisti parkove i ulice,
Razvigoru što proleće raspiri,
kroz šume, polja i ravnice.
Prijatelju što u kuću ti kroči,
I zraku Sunca što dan ti donese
mesecu na nebu u tamnoj noći.
I lahoru što seme raznese.
I bolesnom što utehu ište
I žitu što zori da hleba bude,
I ubogom što ruku pruža,
za gladne širom sveta ljude.
I detetu što sigurnost traži
u mekoti ramena tvog.
I vojniku na noćnoj straži
podari sjaj osmeha svog.
I travi što zemlju pokriva
da tepih za odmor ti bude,
I zrikavcu što ispod vlati sniva
I onima koji ti sude.
I dugi što snove ti zlati
I most do mašte zida
I zori što tamu noći isprati
I hajdučici što rane vida.
Svima od srca osmeh pokloni,
veliki, najveći, od uva do uva.
Da ih obasja i od zla sakloni,
da ih od munje i groma sačuva.
Da im podari snagu za daleki put
kojim su u život krenuli.
Da im bude u hladnoći skut
da ne bi negde usput svenuli.
Ko nežni makov cvet
pre no što završe let.
Raširi osmeh ko ptica krilo
lice i oči nek ti se sjaje
razvej osmehom turobno sivilo,
nek trenutak sreće za sve potraje.






петак, 07. октобар 2016.

Samopouzdanje i kako ga ugušiti





Slika prva

Osnovna škola u jednom starom beogradskom naselju. Vreme događanja, pre trideset godina. Test za drugi razred osnovne škole u kojem je jedan od zadataka bio; Navedi četiri pernate domaće životinje!
Dečak je u odgovoru između ostalog napisao GOLUB. Taj njegov odgovor je bio podcrtan crvenom olovkom i ocena testa je bila četvorka. Svi ostali odgovori su bili tačni.
Dečak dolazi kući, plačući. Pokazuje svojoj mami test i kroz plač pita; Šta sam pogrešio? Zašto mi je označila goluba kao grešku? Zašto si nam ti mama kuvala golubije supice od golubova koje smo dobijali od baka Jovanke iz Deliblata, ako golub nije domaća pernata živina?

Majka smiruje svog sina i kaže mu da golub, tzv. kokošar, jeste domaća pernata živina i da se ne brine jer je učiteljica sigurno previdela i u brzini nešto pogrešila, a greške se dešavaju, ali treba i da se poprave uvek, ako se sagledaju.

Sutradan majka odlazi na dan otvorenih vrata u školi. Strpljivo čeka da svi roditelji završe razgovor sa učiteljicom pre nje, iako je stigla među prvima. Ostaje sama na kraju sa njom i postavlja joj pitanje; Odakle ste rodom?
Učiteljica je zbunjena ali podgovara da je iz jednog sela u okolini Obrenovca.

Dečakova majka joj smireno kaže da je onda sasvim u redu da možda nikad nije saznala za golubove kokošare koji se u Banatu gaje kao domaća pernata živina i da se od njih kuva supa, posebno za rekonvalescente, jer važi za veoma okrepljujuću supu u toku, ali i posle gripoznih stanja.

Učiteljica u trenu shvata sve i kaže; "Ne brinite, ispraviću grešku".

Majka odlazi kući i o ovom razgovoru ništa ne govori svom malom dečaku.
Sutradan, mali dečak se vraća iz škole nasmejan i još sa vrata, u dahu priča:

“Mama, zamisli, učiteljica me prozvala i izvela ispred table. Tražila je moj test i ispravila mi je četvorku na peticu. I zamisli mama, rekla je pre celim razredom da se čovek uči dok je živ i da je ona, zahvaljujući meni naučila da postoje golubovi kokošari koji se uzgajaju u Banatu, u Vojvodini kao domaća pernata živina.

I rekla je svima da je supica od njih veoma okrepljujuća posebno kod onih koji se razbole od gripa. Posebno je rekla da je ona pogrešila, iz neznanja, ali da nije strašno kad ne znaš, već treba da naučiš i da se trudiš da ispraviš svoju grešku uvek kad shvatiš da si pogrešio.

Dečakova majka nije dozvolila da se naruši samopouzdanje njenog sina koje se strpljivo gradi, sve vreme, kroz celokupni period odrastanja, ali i kasnije.
No, imala je sreću da je učiteljica bila i iskusan pedagog, koja je vrlo brzo shvatila značaj ispravke svog postupka i da je pri tom mislila upravo na izgradnju samopouzdanja njenog đaka, a ne na sebe, ili svoju, eventualnu, sujetu,

Slika druga

Vreme sadašnje.  Srbija, osnovna škola, treći razred, mesto K.
 U toku jednog  predavanja učiteljica je pogrešila tokom svog izlaganja. Jedna od učenica joj je ukazala na grešku.

Odgovor koji je usledio je bio; "Nisi ti ovde da učiš mene, već ja tebe".
Devojčica dolazi kući i kaže svojoj majci;

“ Da sam slušala uvek tebe kako i šta treba reći, do sad bi me bar deset puta izbacili iz škole.”


Razmišljanje

Svetom kruži priča direktora jedne škole, negde polovinom devetnaestog veka, upućena majci jednog učenika te škole u kojoj je on obaveštava da je njen sin
intelektualno nesposoban” da prati dalje nastavu u toj školi i da je za njega, kao takvog najbolje da ostane kod kuće i više ne dolazi u školu.
Dečak je pismo doneo svojoj majci i ona ga je čitala pred njim, u sebi, menjajući pri tom boju lice, zbog čega je dečak upitao šta je to toliko potreslo iz tog pisma?
Ona mu je rekla da je u pismu toliko pohvala o njemu da se ona zbog tog uznemirila, da je u pismu napisano da on može da postigne u životu sve što poželi, ali da treba vredno da uči dalje i da stremi ka svom cilju.

Ova majka je iskoristila tzv. belu laž da ne bi povredila samopouzdanje koje je pažljivo gradila kod svog sina.
Ovaj dečak je bio Tomas Alva Edison.

Baš u devetnaestom veku je postojalo razmišljanje da su najvažnije osobe za razvoj jednog društva učitelji, lekari i sveštenici.
Naravno da je danas razmišljanje na tu temu dijametralno različito iz raznoraznih razloga, ali i dalje stoji mišljenje da su rodtelji, vaspitači, kasnije učitelji, nastavnici i profesori oni koji imaju veliki upliv na razvoj deteta u dobru, vaspitanu, emocionalno stabilnu, samopouzdanu osobu koja je sposobna da se uhvati u koštac sa svim situacijama u svom životu.
I sasvim je ispravno da su roditelji oni koji u svemu tome imaju najveću ulogu i odgovornost, ali i ovi ini ništa manje.

Samopouzdanje, vera u sebe, se gradi tokom celog života, neprestano. Od izuzetne je važnosti da se kod dece razvija sve vreme tokom odrastanja jer će deca sa dobrim samopouzdanjem biti manje anksiozna, nesigurna i ranjiva.

Postoje “instrumenti” kojima se to postiže, a jedan od najjačih je živa reč osobe koja ima autoritet kao i lični primer.
Prvi autoritet sa kojim se deca susreću su njihovi roditelji jer im oni omogućavaju da spoznaju sebe, dok su mali, da rastu uz pozitivan podstrek kao i permanentno objašnajavanje da su greške deo odrastanja, ali da se iste ispravljaju stalnim učenjem i neprekidnim radom na unapređenju sebe u osobu koja će moći da se osloni prvo na sebe tokom svog života.

Sledeći na ovoj listi autoriteta su vaspitači, učitelji, nastavnici i profesori.
Svi su oni humano i profesionalno u obavezi da deci i mladima u odrastanju pomognu da izgrade svoje samopouzdanje.

Svi oni treba da znaju da je kontraproduktiuvno da decu, čak i malu, ne treba posramljivati, nepotrebno im primedbovati, komentarisati i iznositi negativno mišljenje o njihovoj ličnosti, jer se sve ovo loše odražava na stvaranje i održavanje samopouzdanja kod njih.
Kada bi svi oni, misleći pre svega o dobru da to dete, mlad čovek, izraste u zdravu, emocionalno stabilnu osobu, ispoštovali pravila kojima ih uči profesija, bilo bi daleko manje nesigurnih, anksioznih osoba, kasnije čak i osoba sa daleko težim mentalnim poremećajima.

Stavila bih na listu onih, koji su u obavezi da ne urušavaju samopouzdanje, kasnije i pretpostavljeni, na radnom mestu odrasle osobe.
Svi smo čuli za danas “popularni” mobing, koji udara i urušava prvo samopouzdanje kod osobe nad kojom se sprovodi.
  • Samopouzdanje je vera u sebe, svoje kvalitete i sposobnosti.
  • U velikoj meri određuje kvalitet našeg života, uspeh na poslu, prijateljske i porodične odnose.
  • Samopouzdanje jeste promenjiva kategorija jer se menja tokom života i uslovljeno je različitim životnim prilikama.
Ne volim da razmišljam na temu teorija zavere, ali prateći samo dešavanja u svetu  i među ljudima sa kojima se susrećem, čitajući štampu, pomno slušajući razgovore, palo mi je na pamet da je nekako nastupila epidemija, invazija čak, na urušavanje samopouzdanja upravo na onima koji su budućnost sveta, nad decom. 
Ne manjka tog ni kod odraslih jer slučajeva mobinga o kojima se piše sve je više.

Kao posledicu pada samopouzdanja primetila sam da se ljudi povlače u sebe, sklanjaju od drugih, čak i od bližnjih, prijatelji, čak rođaci se otuđuju.
Svet se lagano otuđuje sve više jer ljudi sve više gube veru u sebe, gube samopouzdanje.

I onda, nametne se, naravno ružan zaključak, da se stvara neka nova “rasa” ljudi. 
Ljudi poslušnika, ljudi automata, ljudi zaglupljenih do te mere da lagano prestaju da razmišljaju šta je najbolje za njih same već da slede direktive i neke nove neproverene doktrine.

Nemisleći čovek ne poseduje samopouzdanje jer se neki perfidno trude, upinju, da ga “ubiju” u njemu.

Imamo li dovoljno samopouzdanja da prepoznamo da li nama, ili nama dragim, posebno važnim osobama, deci pre svega, neko slučajno ili namerno ruši samopouzdanje i da tome stanemo na rep?
Treba li zbog onih koji rade na urušavanju istog da se sklonimo ili savijemo kičmu do zemlje?


PS: Ideju da pišem na ovu temu dobila sam iz jednog komentara svoje prijateljice na fejsbuku :)
 Eh da, slike su naravno sa Google pretraživača ;)



уторак, 27. септембар 2016.

Moravac





Bio je prvi kongres medicinskih sestara Jugoslavije. One krnje, SRJ, gde smo bili mi i oni, rame uz rame. Neko se dosetio iz organizacionog odbora, da se taj kongres, koliko znam do sad i jedini, održi u Budvi. Kao, sledeći bi bio negde u Srbiji i onda redom, naizmenično. Kao nekad, u celoj, staroj domovini, po ključu.
Skoro sve prethodne konferencije zdravstvenih radnika ili medicinskih sestara posebno, bile su na Zlatiboru.
Šta je falilo Zlatiboru, ne znam. Sad, niko nije znao za moju bezuslovnu ljubav prema istom.
Al dobro, rekoh, nije ni Budva preko sveta. Mada, sama pomisao da se ponovo vozim autobusom, relacijom preko Zlatara, kanjonom Lima noću, pa kroz kanjon Morače u praskozorje, dok svi spavaju, a vozač mrtav umoran jedva drži volan, dizala mi je kosu na glavi od straha.
Volim ja da putujem i strah od putovanja lečim upravo putovanjima, ali..
Obradovalo me saznanje da će se na put ići danju i da je polazak autobusa planiran za 7h ispred crkve Svetog Marka u Beogradu.

Putovanje je bilo sasvim u redu jer sam ovog puta imala priliku da lepo vidim predele kojima sam mahom putovala, stalno noću.
Malo mi je bila čudna policijska kontrola autobusa u Brodarevu, no, kako su se i inače u to vreme dešavale mnogo čudnije stvari u državi pregurasmo i to.
Smestili su nas u lep, privatni hotel “Aleksandar” u apartman u prizemlji, sa izlazom na “terasu”.
Još prve noći nam je preseo taj smeštaj jer je nedaleko od nas, a meni se činilo tik uz moje uzglavlje, bio disko klub u kojem je do ranih jutarnjih sati treštala turbo folk muzika.
Umorne, što od puta, što od neprospavane noći zaputile smo se na rani doručak, kad tamo...
Za doručak, u hotelu sa četiri zvezdice čekao nas, je doručak sastavljen od komadića sira, dva kruga salame koju mi inače zovemo podriguša i komad debljeg, crnog hleba. Od napitaka bleda vodica koja je trebala da bude ruski čaj.
Dobro, pomislile smo, to je samo jutros, al', da je bar bilo tako.

Za pet dana, koliko smo boravili u hotelu, za doručak su se smenjivale par viršli sa senfom, ili već pomenuta salama.
Nema veze, opet smo pomirljivo rekle jedna drugoj nas tri cimerke i koleginice. Nismo došle da se prejedamo već da se družimo, razmenimo profesionalna iskustva i naučimo nešto novo možda.
Bio je kraj maja meseca i čuvenom Slovenskom plažom baškarilo se smeće koje je more nanelo i koje je čekalo da oni koji brinu o plaži najzad započnu sa uređenjem iste za pred sezonu koja je uveliko započela.
Vreme je bilo veoma lepo, vedro i sunčano, a pojedinci su se već i kupali uz opasku da je toplije u moru nego van njega.

Sećam se da je uveče, u hotelu bila živa svirka. Valjda su njome hteli da nam učine da zaboravimo na neudobnost nespavanja i groznog, nezdravog doručka. Svirao je neki domaći ansambl u bašti u kojoj smo se svi okupljali da bismo večerali, o svom trošku, čekajući na kelnere da se potrude da nam bar donesu iole mlako jelo.
Muzika je neprekidno bila uglavnom narodna, lokalna.

To veče, naučila sam da pevam od reči do reči pesmu “Mostovi na Morači”. Bilo je neizbežno. Ponavljali su je svako malo. U jednom momentu, baš prilično iznervirana tim muzičkim lokalpatriotizmom na kub, prišla sam šefu ansambla i upitala znaju li oni možda da sviraju neku pesmu i iz Srbije. Razmišljala sam, kako oni svi veoma dobro znaju da ima dva puta više nas koji nismo samo iz tog dela naše zajedničke države i da bi bilo lepo da i nama učine neki plezir.
Kako da ne stigao je odgovor. Čim završimo sa ovom”.
Samo što sam se vratila za sto gde smo sedele moje drugarice i ja, nas sedmoro, započeli su akordi kola “Moravac”. Ljudi su poskakali sa stolica i vrlo brzo obrazovalo se jedno poduže kolo koje se vrtelo i na obližnjoj ulici, ispred hotelske bašte, koja je bila nedovoljna da bi se kolo igralo samo u njoj.
Muzičari su svirali, svirali, svirali i u jednom momentu, svi u kolu smo shvatili da sviraju namerno duže nego što je samo kolo bilo.
Međutim, neki nevidljivi prkos, kao da je prostrujao među igračima u kolu i svi su nastavili da igraju. Niko se nije pustio iz kola dok su muzičari pojačavali ritam.
Igrali smo taj “Moravac” sa takvim žarom i snagom, kao da nam je poslednji u životu.
Narod, koji se šetao ulicom stajao je i gledao u to kolo, kolo koje se vilo kroz baštu hotela “Aleksandar” i malom, popločanom ulicom ispred, bez prekida, bez roptanja, uz povremenu ciku iz ženskih, prkosnih grla; Iju, iju, iju ju!

Mislila sam da će mi presesti kolo “Moravac” za celi život, kad se setim tog nemilog, nekorektnog događaja, ali juče, kad sam čula jednog malog virtuoza kako na harmonici, dugmetari, svira isto to kolo, setih se ove storije, koja je već onda puno govorila sama za sebe, ali sam ja, mi smo, verovali u čojstvo koje se izgubilo negde u mojim lepim željama za istim, još dok smo ga onda igrali, već umorni, oznojani, zadihani, ali sve do poslednjeg otsviranog tona samih muzičara koji su iznemogli od svirke, najzad, posle skoro 30 minuta otsvirali kraj.

Nije mi ubilo ljubav prema prelepom kolu i prema onima koji su isto to kolo igrali onda, u Budvi, kao da im je to bila njavažnija igra na celom svetu.
U tom trenutku, jeste.