недеља, 19. новембар 2017.

Čarna, čarobni cvet




Rano je jutro i stanovnici Čudesnog vrta su još uvek svi spavali dubokim snom. Sunce je uveliko sijalo i obećavalo da će dan biti lep i topao za doba ranog proleća. Blaga je izašla iz kuće i po već ustaljenom običaju krenula da obilazi jednog po jednog stanovnika Čudesnog vrta, gledajući smeta li mu što god, ili mu možda nešto treba. Zatim se, kad je obišla sve svoje drage sustanare, približila česmi i pogledala na dole, pored, gde je u jednom omanjoj saksiji jedna mala, kržljava biljčica virila iz skoro skamenjene zemlje.
Čučnula je i obratila se biljčici tihim glasom;
  • O kako si mi ti tužna. Neko te očigledno nije voleo kad te je tek tako, ne hajeći izbacio na ulicu. Na sreću, ja sam te pronašla dok sam se šetala i sad se ne brini. Bićeš moja i ja ću ti naći divno mesto ovde, u Čudesnom vrtu. Nemaš razloga za strah, svi će te zavoleti. Svi su ovde veoma dobri i međusobno su dobri drugari. Ovako, kad te gledam deluješ mi da si ruža, ali, kako su ti listići mali i suvonjavi, a i sama si pognula dole svoju glavu, ne mogu sasvim sigurno da procenim. Međutim, sasvim sam sigurna da ćeš lepo porasti i biti lep cvet, šta god bila - tihim glasom je Blaga razgovarala sa malom, slabašnom biljčicom.
Videlo se da ova već dugo nije osetila brigu i negu jer je sasvim klonula i naoko je delovala da će sasvim uvenuti.
Nedugo posle tog mala, žgoljava biljčica je dobila svoje mesto blizu metalnog stuba od vinjage gde je u neposrednoj blizini rasla jedna oveća ruža penjačica. Bila je lepo poduprta malim štapom, lagano podvezana da ima dobar oslonac, dobro zalivena vodom i nahranjena prirodnim đubrivom.

Jutro je zamenio divan sunčan dan. Žamor se širio Čudesnim vrtom. Prvi se začuo badem, Cvijan.
  • Heej, Grozdana, imaš novog suseda, baš blizu tebe - obratio se ruži penjačici koja se dremljivo protegla i pogledala u njega ne shvatajući šta joj on to priča.
  • Zar je ne vidiš? Pa eto je, ona malecka slabašna biljčica. Ja odavde ne mogu da razaznam šta je, a ona ćuti, glavu ne diže. Sigurno je mnogo uplašena. Hajde, budi dobra drugarica i razgovaraj malo sa njom. Osokoli je. Pa znaš i sama da Blaga ne bi tek tako nekog dovela ovde, među sve nas, u svoj Čudesni vrt.
  • Oh Cvijane, daj mi malo vremena da se rasanim i dovedem u red. Nećeš valjda da to majušno stvorenje uplašim ovako raštrkana - odgovori mu ruža Grozdana, i nekako se uspravi, prethodno se malo zanjihavši, zauze svoju poziciju uz podlogu na koju je bila oslonjena. Zatim baci pogled dole, skoro blizu njenih “nogu” gde ugleda malu biljćicu još uvek pognute glave.
  • Zdravo malena! Ko si ti? Ja sam Gozdana, ruža penjačica. Živim ovde u Blaginom Čudesnom vrtu par godina. Stavila me ovde, da rastem uz vinjagu, gde raste i njeno grožđe i zato se zovem Grozdana. Evo, sa moje desne strane raste baš lep, mladi čokot Plovdine, Lisičine ili ako hoćeš i Slankamenke, kako sve zovu ovo grožđe. Nju je Blaga sama uzgojila iz jedne grančice, a vidi je sad kolika je. Slankamenka, kao da je znala da ova, Grozdana nju pominje, malo se rastrese i pokaza jedan svoj grozd koji je tek počeo da rudi. Tamo, preko puta nas, su sve čokoti isto posađeni iz grančica, a vidi ih sad koliki su i koliko samo imaju grozdova. Šta si se snuždila? I tebi će ovde biti lepo. I ti ćeš da porasteš velika i da obraduješ i Blagu i sve nas svojim cvetićima. Nego, šta si ti? Koji si ti cvet? Ne ličiš mi na neku drugu biljku, mada, iskreno, ja kao ruža prepoznajem samo ruže, ali, nisam sigurna da li si ti ruža. Lišće ti je dosta sparušeno. No, neka te ni to ne brine. Biće sve u redu, iako je već uveliko kraj leta. Eh da, dobro došla u čudesni vrt malena. Zvaćemo te tako dok ne dobiješ ime od Blage. Znaš, ona svima daje imena. Ona to voli, a i nama je to mnogo i lepo i interesantno, da imamo svoja vlastita imena.
Prošlo je par dana od tad i mali cvetak je stidljivo, ali smelo uspravio svoju glavu put gore. Žgoljavo stabaoce je porpimilo lep, uspravan položaj, a sa stane su se pojavile nove, malene grančice sa sitnim, zupčastim listićima. Blaga je svakodnevno dolazila do malenog cveta i nešto mu šaputala. Cvijan je uporno čuljio uši da sazna šta mu ona to priča, ali onako visokom to mu nije polazilo za rukom i često je pitao ružu Grozdanu šta to Blaga svakodnevno šapuće malenoj. Ova nije znala da mu odgovori na pitanje, jer je dremala skoro svaki put kad bi Blaga, u rano jutro dolazila, ili bi mu rekla da čak i da zna ne bi mu rekla jer ona ne prenosi tračeve tj. ne širi priču dalje jer je ona otmena ruža. Da nije tako ne bih bila stanovnik Čudesnog vrta.

Opet je bilo divno, jutro poznog avgusta, kada je Blaga došla do malog cveta i prilično začuđenim pogledom gledala u njega. Kao da nije verovala da je to ona ista pokunjena biljčica koju je samo pre nešto više od mesec dana donela u svoj Čudesni vrt. Pred njom se trsila mala, prkosna ružica sitnih, gustih, zelenih zupčastih listića sa jednim divnim rascvetalim cvetićem prepunim malih latica, nežne ciklama boje  i jednim divnim malim pupoljkom koji se isprsio kao da će od miline i lepote da se raspukne sad, baš tu, pred njenim očima.
Pljesnula je rukama razdragano. Taj njen pljesak je razbudio Grozdanu i Cvijana. Čak je i šljiva, čačanska rana, Ljubinka, koja je rasla par koraka od mesta na kojem je stajala Blaga, žustro protresla grane razbudivši se u trenu i radoznalo posmatrajući šta se dešava.
  • Ti si jedna prelepa mala čarobnica, čučnuvši pričala je Blaga maloj ružici. Eto, nekako sam znala da si ruža, a ti si čak mala patuljasta ružica. Zvaću te čarobna ruža, ili Čarna. Baš si me prijatno iznenadila i mnogo obradovala. Hvala ti na ovom divnom cvetu - reče joj Blaga i lagano je nežnim pokretom pomilova po stabljici i upravo rascvetalom cvetiću.
Cvijan se zadovoljno njihao, Grozdana je sa mnogo ljubavi gledala u malu ružicu koja se dičila svojim prvim cvetom, a šljiva Ljubinka je nekako zaneseno stresla svoje grane.
To je bio znak da su svi oni bili srećni jer je još jedan stanovnik Čudesnog vrta koji je dobio svoje mesto u njemu, na ljubav odgovorio ljubavlju, poklonivši svima divan cvetić boje ciklame.
  • Eto, rekla sam ti da ćeš dobiti lepo ime, obratila se ruža penjačica Grozdana malenoj ružici. Čarna, čarobna ruža, mrmljala je ona i dalje zadivljeno gledajući u malu, minijaturnu ružicu nedaleko od nje.
Čarna, pozni novembar 2017.

петак, 17. новембар 2017.

Oli, nevidljivi čuvar malih devojčica






Beba je plakala iz sveg glasa. Bila je već crvena u licu što je jasno govrilo da plače već dosta dugo. Bela mačka, koja je ležala u podnožju dečje korpe u kojoj je bila beba, se promeškoljila. Očito je bilo da se tek probudila i da joj plač deteta nimalo nije smetao da spava sve vreme. Ustala je, proteglila se i laganim, nežnim koracima prišla detinjem licu. Onjušila je po obrazima. Dok je ona njuškala bebu, ova se u trenu umirila i usmerila pogled svojih dubokih smeđih očiju u mačku, angorku, duge bele dlake. Mačka se odmakla malo od bebine glave i ponovo, krajnje nezaintersovano se vratila u podnožje korpe u kojoj je beba ležala, okrenula se par puta u krug i udobno smestila ispod bebinih nogu.
Beba je ponovo zaplakla iz sve snage.
  • Šta je malena, šta te je to toliko uznemirilo - baršunast glas se začuo u prostoriji. Beba je pokušavala da vidi ko joj se to obraća, ali nikako nije uspevala. Okretala je svoju glavicu levo, desno, upinjući se sad već širom otvorenih očiju da dopre do vlasnika tog divnog, tihog glasa, ali joj to nije polazilo za rukom.
  • Ko si ti - upitala ga je?
  • Možeš me zvati kako želiš. Ja sam tvoj, tako da i ime koje mi budeš dala biće tvoje.
  • Dobro onda ću te zvati Oli. To je moje skraćeno ime - rekla je beba. Priđi bliže da mogu da te vidim.
  • Ooo nema potrebe za tim, jer ti mene i vidiš i osećaš malena na sasvim poseban način. Nego, nisi mi rekla, zašto si se toliko rastužila da plačeš poslednjih, skoro pola sata.
  • Mame još nema. Ja sam sama. Ustvari, tu je Bela, ali ona je mačka i ne može mnogo da mi pomogne. Nisam pravedna, ona mi mnogo pomaže, greje me, dok mama ne dođe da me presvuče i nahrani. Ona nikud ne mrda od mene. Sve vreme je tu, čuva me kao mali pas.
  • Znam, znam malena. Video sam je već odavno, tačnije, ona je sa tobom poslednjih mesec dana neprekidno od kad ti je mama počela da radi.
  • Nije fer. Ne treba mame tako rano da počnu da rade posle rođenja deteta. Evo, meni je samo mesec dana, nema ko da me čuva. Nema mesta u jaslicama za decu, moja baka radi, tata radi, mama radi, moj bata je mali, ide u vrtić, mene niko ne čuva, ponovo se rasplaka mala beba.
  • Kako niko? A gde sam tu ja? Ja te čuvam, sve vreme. Čak i kad ti misliš da nikog nema ja sam tu, stalno, neprekidno, svaki tren - odgovori joj Oli.
  • Ali ja te ne vidim Oli. Ja te samo čujem. I, oh, oh, kako ja uopšte pričam sa tobom kad ne znam da govorim - skoro uplašeno reče beba?
  • Samo sam čekao da me to pitaš, nasmeja se Oli. Sad, dok si tako mala beba, još u pelenama, možeš da pričaš sa mnom. I moći ćeš još dugo. Hajde, sad se lepo umiri i prestani da plačeš. Uskoro će ti mama doći, samo što nije. Evo je, upravo otključava vrata. Zdravo malena. Pričaćemo kasnije.
  • Gde je moje malo zlato, moja slatka mala crnooka devojčica - nasmejano je govorila naglas majka uzimajući u naručje svoju bebu iz korpe u kojoj je ležala.
Sad će tebe tvoja mama da sredi da budeš suva i čista devojčica, da nahrani svoju malenu da poraste velika, govorila je žurno odlazeći ka krevetu gde su već bile spremne stvari za presvlačenje.
Osvrnula se u momentu oko sebe. Učinilo joj se da je još neko bio tu, u sobi, sa njom i sa njenom bebom.
  • O, Bela, nemoj da me plašiš - ljutito je pogledala mačku koja je nečujno skočila iz korpe na pod tik uz njenu nogu.

Iz svojeg kutka sobe Oli se nasmejao na ovu njenu opasku prestajući da duva u njenom pravcu i pravi titraje u vazduhu.

PS: Slike su sa Google

петак, 10. новембар 2017.

Soba 23







Srkutala je vruću, prvu jutarnju kafu  užurbano se oblačeći. Nije spavala celu noć. Kao ni mnoge pre te. Nije imala mira već mnogo dugo dana. Iako je poseta u bolnici tek od tri sata posle podne, ona je odlučila da ide sad, pre podne. Morala je. Nešto je gonilo na to. Imala je neko ružno predosećanje. Stislo je ugrudima i disala je teško, sa podužim prekidima.
Nameravala je da kao i svaki dan ide pešice do bolnice dugom i lepom ulicom koja je vodila do nje. Mislila je da će joj šetnja prijati i smiriti je .
Volela je tu ulicu, a posebno te lepe vile u njoj u kojoj je svaka imala veću, ili malu prekrasno sređenu baštu kojima je jesenji kolorit davao divan, smirujući izgled. Posebno je volela mali, japanski, crveni javor u jednoj od tih bašti. Imao je još uvek sve listove za razliku od mnogih drugih listopadnih ukrasnih stabala. Onako mali, kočoperan, podsećao je na njenu mamu.
Tom ulicom joj je trebalo dobrih trideset minuta pešačenja do bolnice, ali to joj nimalo nije smetalo. Naprotiv. Prijala joj je ta svakodnevna šetnja iako je na kraju očekivala ni malo lepa bolnička atmosfera i bolnička soba u kojoj se njena majka i ne sluteći, odvajala od svog života i od nje.
Telefon je resko zazvonio. Bila je to Krista, mamina dobra prijateljica i žena koja je održavala higijenu u njenoj maloj garsonjeri. Bila joj je veoma draga, sa uvek urednom frizurom i tako nežnim ohođenjem prema njenoj mami.
Naučila je da voli srpsku, gorku kafu i srpsku gibanicu, kako je govorila, baš zahvaljujući njoj, njenoj mami kojoj se divila na borbenosti i nepokolebljivosti. Govorila je da joj je upravo ona pomogla kad je ona, Krista, ostala udovica. Njeno iskustvo joj je u tim momentima bilo neprocenjivo.
  • Čekaj mene, evo dolazim kolima pa idemo zajedno do bolnice- rekla joj je.
Nedugo zatim izašla je iz stana upravo u trenutku kada se Krista zaustavljala autom ispred ulaza. Trebalo im je dobrih dvadeset minuta vožnje do bolnice. Bila je velika gužva u saobraćaju koja nije bila uobičajna za to malo mesto. Pomislila je da je to možda jer je petak, poslednji radni dan, pred poslednji vikend u novembru.
Trebalo im je isto toliko vremena da pronađu mesto za parkiranje u jednoj od obližnjih garaža.
Na odeljenje su stigle u devet i četrdeset pet minuta. Ona je žurno koračala ispred Kriste, skoro trčeći. Nije umela sebi da objasni šta je to toliko tera da tog dana toliko žuri da što pre ide u bolnicu. Skoro trčećim korakom je uletela u sobu broj 18 sa vrata govoreći;
  • Dobro jutro mama, evo me... a onda je zastala. Trebalo joj je samo trenutak da shvati da je soba, u kojoj je njena majka sama ležala koliko juče, bila potpuno prazna.
Istrčala je iz sobe sudarivši se sa Kristom koja je upravo htela da uđe u sobu za njom. Ova je uplašeno pogledala. Nije se ni osvrnula na nju već je trčećim korakom, a razdaljina je bila dužine oko desetak metara, dojurila do šaltera, sestrinske sobe i uletela u nju uznemirena i puna adrenalina u dahu pitajući;
  • Gde je pacijentkinja iz sobe 18?
Jedna od sestra ju je iznenađeno pogledala i upitala;
  • Ko ste vi njoj?
  • Ja sam njena ćerka. Gde je moja majka, nervoznim glasom je ponovila pitanje.
  • Majka vam je premeštena u sobu 23, smirenim glasom joj je odgovorila sestra. Stanje je isto upravo sam je obišla.
Nije je više slušala već se okrenula i krenula u pravcu sobe 23 koja se nalazila odmah preko puta šaltera sestrinske sobe. Setila se, da se skoro sudarila sa jednom sestrom koja je izlazila iz te sobe, pre samo par minuta kad je žurno išla hodnikom ka sobi 18.
Ušla je u sobu 23 i još sa vrata opet ponovila rečenicu:
  • Mama stigla sam. Došla sam danas ranije da te vidim i da ti duže pravim društvo. Možda uspem da pronađem i doktora A da malo porazgovaram sa njim. Evo dolazi i Krista da te vidi, samo što nije ušla.
Nije očekivala odgovor. Njena majka je već skoro mesec dana bila u medicinskoj komi i nije mogla da joj dogovori, znala je, ali je ona uporno pričala sa njom o svemu i svačemu, svaki dan. Pevala joj je svaki dan njenu omiljenu pesmu, nadajući se da će njena majka jednog dana ipak otvoriti oči.
Laganim korakom je prišla krevetu svoje majke i uhvatila je za ruku. Bila je topla. Sagla se da je, kao i uvek poljubi u ruku, pa u obraz, pa u čelo, a onda je shvatila. Njena majka nije disala. Kako to? Pa ona je još topla?
U trenu joj je sve bilo jasno. Trenutak pre no što je ona ušla u sobu, njena majka je ispustila svoj poslednji dah.
  • Uspela si da me prevariš, da odeš da ja ne vidim, naglas je izgovarala dok su joj se suze slivale niz lice, a brada joj podrhtavala trudeći se da zadrži krik. Krista je stajala nedaleko od kreveta u ćutala. Iako nije razumela ni jednu reč koju je ona uputila njenoj majci shvatila je u trenu sve i počela je da plače i ona, ali glasno samo izgovarajući neprestano ime njene majke.
Ona je izašla slomljena iz sobe 23 i uputila se ka šalteru iza kojeg su sestre nešto užurbano radile.
Pogledala je ista ona sestra i ljubazno je upitala:
  • Treba li vam nešto? A onda je videla da je ova uplakana i upitala je.
  • Šta se desilo gospođo?
  • Moja mama je umrla, raspuklim glasom, tuđim jezikom, jedva je izustila.
  • Kako? Pa još pre par minuta je bila živa, govorila je setra istrčavajući u hodnik i odlazeći žurnim korakom ka sobi 23 iz koje je slomljenog koraka izlazila Krista prilazeći joj i grleći je dok su obe neutešno plakale.
PS: Slika je kao i uvek sa Google pretraživača.





среда, 01. новембар 2017.

Kad Košava zagrli jesen







Razduvala se Košava kroz njive gole i puste .
Razmahala svoje duge i hladne kose vetrovite
uprela  kroz šume i šiblje svoje grozničave prste.
Uzjahala vihorske konje besne, silovite,
pa jezdi kroz seoske šorove i staze.
Umrsila suvu šaš kraj potoka i reka.
Razvejala seno uplašćeno kroz puste bogaze,
poskidala suvo lišće sa oraha, dudova i smreka.

Isterala leto Miholjsko iz vrtova i poljana
pa obesno vitla, mota, skuplja i raznosi.
Ruši gnjezda stanarica sa skvrčenih grana
i prašinom gustom pravi ukrase u kosi.
Pa oblake tmaste goni preko sivog neba.
Huji ljuto i pred sobom, sve lomi, razara,
dok joj kiša pomoćnica, iz prikajka vreba
da kapljama svojim hladnim zemlju izudara.

Kad jesen pozna u oktobru stigne u moj kraj
Košava svoje kočije upregne i snagu svoju raspusti.
Da pokaže ko je glavni,  čija je moć i sjaj
kad ona jesen zagrli i na nju ruke spusti,
najjača i najhladnija da je ni Sunce ne ublaži.
Dok ona jezdi raspojasana, kadkad ko orkan jaki
i kad se smiri, odnekud viri, jer u jesen je ona na straži.
Zna se oduvek, vihor je ona, nije tek povetarac mlaki.


PS: Slika je sa Google :)


понедељак, 16. октобар 2017.

Putuj prijatelju moj




Putuj prijatelju moj,
na put sa kog se niko vratio nije.
I gde nas nema više.
Putuj i ne pitaj
zašto mi suza lice mije
iz grudi teški vapaj izdiše.
Putuj prijatelju moj
stazom gde ne čuješ moj glas
 gde nema ničeg što je naše.
Putuj i ne brigaj
ko će biti moj spas
i što neke nade nestaše.
Otputuj na svoju zvezdu
što već te dugo i željno čeka
i samo za tebe sija.
Sitna je, mala i mnogo daleka
Za tobom, kad dođe, moj čas i vreme
sasvim sigurno stižem i ja.
Opet ćemo ti i ja zajedno biti
juriti vetar kroz njive obrane
i od magle bežati trkom.
Sa zvezdama čekati zoru da osvane
u našem vrtu čudesno lepom
ponovo ćeš srećno ti mahati repom.
Ja ću opet videt divne oči tvoje
svetlucave, tople što ih niko nema
i maziti tvoje uši od velura.
Gledati te kako ližeš ruku moju
dok za tebe slasne zalogaje sprema
a njuška se tvoja ko slučajno gura.
Trčaćemo opet pored reke Save
i juriti trčke kraj starih topola.
A ti ćeš lajati ko opasan da si.
Smejaću se glasno kao nekad što sam
i paziti da te ne udare kola
ili da te neka bara ne pokvasi.
I ješćemo grožđe, ono naše crno
staviću ti novu na vrat ogrlicu.
Kao nekad bićeš, mlad i jak i snažan.
Pa ćeš onda, kao pojuriti pticu
da ne krade travu iz Čudesnog vrta
U krug ćeš šetati, pravićeš se važan.
Samo putuj mirno prijatelju moj
I zasijaj meni sa te tvoje zvezde
I čekaj na mene, napravi mi mesto.
Da se tu kraj tebe ušuškam i ja
ko ptice kad se ugnezde
a ja ću te dotle spominjati često.

 PS: Posvećeno mom psu Srećku kojeg od danas nemam više :(

среда, 04. октобар 2017.

Gde spava duša







U Zoru se Zorica rodila.
Sunčica je Sunce prigrlila.
Dve sestrice, blizančice,
dan su novi najavile.
Najavile vile male
I odmah se sporečkale.

Gde spava duša Sunčice?
U ptičjem gnezdu Zorice.
E nije tako - reče Zorica!
Nego je kako - upita Sunčica?
Pitajmo šumu, reče Zorica,
ona nek kaže!
Šta ako slaže - dobaci Sunčica?
Dobro onda ti prva budi,
al pravo sudi!
Gde spava duša reci svima?
Spava u granju,
sa miševima,
i u prvom svitanju.
Druži se s srnama,
s budnim sovama,
s jezerskim pastrmama
i kurjacima.
Zaspi i među zovama,
a igra se s potocima.
Ponekad oblake pojuri,
da jastuk sebi namesti
i vazda žuri
ne iz obesti.
Već iz želje da stigne,
svuda, da bude.
Nekad u trku namigne
na sve ljude.
Na livadi kolo vodi,
sa zrikavcima i travom,
i barkama morem brodi.
Duša caruje srcem i glavom
reči ljubavi niže
najlepših snova nisku.
Ona leti i svuda stiže
I znaj, kad čuješ vrisku
dece vesele razigrane
to duša peva pesme razdragane.
Al znaš li Zorice,
gde spava najviše?
Reci Sunčice,
tiho najtiše,
da vetar ne čuje.
Hoću Zorice,
zbog tebe najviše.
Da cipele brze ne obuje,
pa da se razmaše,
i odnese mi tebe.
Jer duša moja u tebi spava,
sestrice moja mila
i srce te voli više neg' sebe.
Ta tvoja tršava glava
radosna il' ljuta bila
za mene je celi svet.
I neka čuje i ptica i cvet
ti si Zorice moja duša.
A Zorica trepće, ćuti
zagrlila bi ceo svet
i sve to rečeno sluša.
Srce joj galopom juri
a oči ko vatra sjaje
u Sunčicu srećna zuri.
I sestri ruku daje
pa zadovoljno progovori;
Dušo duše moje,
sve si baš lepo rekla.







уторак, 03. октобар 2017.

Jesenja rapsodija



  • Evo je ulazi. Bože, sva drhtim. Možda je došla po mene, konačno da i ja stignem na red. Kako je sve ostale divno ukrasila. Ne zna se koja je od koje lepša.
Skoro je popunila sve spratove, a nema ih malo. Na dve strane zida po četiri.
Baš je neumorna. Ne staje, a počela je još u junu mesecu. Evo, početak je oktobra već, ali ona ne posustaje.
Ja stojim na najvišem mestu, na posebnom spratu, na sredini i vidim ih sve kao na dlanu, ali teško mogu da se odlučim koje su najlepše.
Neverovatno je kakav ona ima dar da svakoj na pravi način da neki poseban pečat.

Gledam one smokvice, zagrljene, zgusnute, nije im tesno, a opet kao da se prave važne u tom prostoru što liči na male balone. A kakve im je tek okovratnike stavila. Oči ne mogu da odvojim koliko su im lepi, ko suknjice, pa još od nacigovanog roze tila. Izgledaju kao balerine. Pravi kontrast u odnosu na njihovu zlatnozelenu boju.

A tek one bele trešnje koje je smestila u one uske, visoke, čini se tesne posude. No one, kao da pevuše, kao da se klizaju jedna preko druge, a sve onako zlataste, sjajne, pa još u zagrljaju onog šarenog okovratnika ispod kojeg viri neka bela čipkica. Sve mislim sad će da skliznu jelenjim skokom ka smokvicama, da im se pridruže u toj razigranosti boja.
Nikako da odvojim pogled od one dole velike, teške i mutne koliko je debela. Ne. Nije da je ružna. Taman posla. Prelepa je. Ove godine nju je posebno ukrasila, a napunila je, pomislila sam da će da iskipi svakog trena. Ali nije.
E njoj je namenila one slatke male, vižljaste, zelene krastavčiće koje možeš da smažeš u dva zalogaja. A oni tek. Kao da im nije tesno, nego se još zagrlili međusobno, isprepletali, pa se zakitili lovorom, kao pobednici. Još se dobacuju onim sitnim, ljutkastim zrncima slačice. E njima, u toj debeloj, mutnoj, stavila belu čipku, široku, sigurno jedan palac, pa izgleda kao rišić oko vrata te debele, velike, koji joj je dao neki poseban šarmantan izgled uz onu zelenu boju onih malih vretenastih vragolana.

Joooj, što je ukrasila posebno šljive, one plave, požegače. Pa još pustila da im gde koji orah izviri. On kao da zna, stoji kao kresta na petlovoj glavi na svakoj od njih i sve se ogleda ima li nekog lepšeg no što je on i one u tom, kao ulje zlatastom okruženju.
I gde je samo našla te šestougaone da ih baš u njih smesti? Malo joj bilo čipke i tila, no je njih posebno obukla u one, malo poduže suknjice od crvenobelog kanafas platna. Još im zavezala crvene, tanke mašne oko vrata, pa ih poređala, ko za paradu.

Ima i gde je omanula, bar ja tako mislim jer neke i ne ukrašava. Samo ih popuni i pritegne ko da će, Bože me prosti, da joj svi pobegnu. I niko se od njih ne buni! Svi ćute. I kajsije, i dunje, i crvene trešnje i višnje, i kruške i....ma skoro svi. 
Nema samo onih grozdastih tako stisnutih. Jedno moram da priznam, sve im boje lepo stoje i izgledaju prozirno, kao italijanski vitraž.

Eno, jagode je smestila u male, široke, kratke, ovalne i prozirne i sve lepo poređane. Imaju mesta da se baškare. Pa im je stavila tufnaste okovratnike pa kad ih odavde pogledam izgledaju mi kao male buba mare. Sve se mislim da im zapevam onu; Let, let buba Maro donesi nam goste... Jednom i jesam. One su me pogledale ko krava mrtvo tele koliko su bile uvređene. Stvarno nisam mislila ništa loše. Nikako. One su mi posebno dražesno lepe.  
Priznajem, možda sam bila malo ljubomorna na njih.
Ustvari, priznajem da se malo plašim. Skoro sve su na svim spratovima već odavno napunjene i ukrašene, čak mi se čini ove godine lepše nego do sad. Samo ja nisam. Mene je zaboravila skroz. Možda zato što sam najveća. One su sve manje i oko njih sigurno ima manje posla. I sigurno treba i manje para.

E, a kad se samo setim kako je mene tek dekorisala i uvek drugačije.
Sećam se da je jedne godine odlučila da budem stan divnim, malim, malo ljutkastim paprikama, a sve raznih boja. Pa ih je još napunila kupusom, onim sitnim, na rezanca. Uh kako me je golicao par dana taj kupus. Sve se nešto meškoljio, bilo mu tesno, nije valjda imao dovoljno mesta. A tek paprike što su se bunile. Svako malo su ga opominjale da prestane da se tu tegli, da nije sam, da će one pući od muke ako tako nastavi. I onda se ona pojavila, domaćica, otvorila me i sipala nešto odozgore i sve je prestalo i nastao je mir.
A ja, ja sam tad izgledala grandiozno. Onako, šarena, kao molovana prirodnim bojama, žutom, zelenom, crvenom oranž, a između virka po gde gde bela, patinirana, kao slonovača.
Te godine mi je stavila pravu kragnu. Heklanu. Pa još kad je vezivala, a ona kaže; Ovo je moja nana heklala i sad ima da bude tvoj ukras.
Eee, ali sad je moju kragnu, bar je onda rekla da je moja, stavila na jednu, srednju, ovalnu, ma nikakvu. Eno je dole, na prvom spratu. Samo ćuti, nit romori, nit govori. A u njoj paprike sa nečim belim.
Odavde, sa ove visine, ne vidim da li je to sir ili je mleko. Kad je stavila, delovalo je kao mleko, al' sad kad je pogledam, deluje mi kao da je sir, možda mileram. Nisam sigurna.
Sad nju krasi moja heklana kragna.
Ko zna, možda ću ove godine samo ja ostati potpuno prazna i bez društva. Sve su dobile svoje društvo i slatko i slano i kiselo, samo sam ja jadna potpuno prazna i sama, ovde na najvišem spratu, tužno je mislila jedna velika, staklena tegla dok su je u trenutku hvatale vredne ruke mlade domaćice i hitro je iznele iz špajza.
  • Draga moja lepotice, tebe najviše volim jer sam te dobila od moje mame. A i nisi ovdašnja, domaća, već Nemica, onako, baš kvalitetna. Imaš i svoj poklopac. Zato saslužuješ da te ove godine posebno opremim. Bićeš lepa kao upisana govorila je naglas mlada domaćica puneći spretnim pokretima teglu zimnicom, spremljenom šarenom salatom.
Nedugo zatim, kad je salata ispunila ceo prostor, domaćica je opet naglas rekla; Ove godine, dobićeš posebnu kragnu od prozirnog celofana, ali sa velikom atlasnom mašnom. Izgledaćeš kao veliki rasvetali livadski cvet, sa svom tom seckanom šargarepom, krastavcima, kupusom i šarenom paprikom. I samo da znaš, ovu salatu ja najviše volim. Čekala sam da dođe jesen i da svega bude na broju pa da tebe poslednju napunim - završi žena monolog i lagano otvori vrata špajza i namesti oveću teglu, od 5 kila, na najvišu policu.
    Ova, tegla, se u sebi zakikota od dragosti ne mogavši da skine pogled sa svoje velike, atlasne, bordo mašne namignuvši pri tom svim teglama, punim zimnice, na policama u malom špajzu.