среда, 26. август 2015.

Blogoigrica za bolje druženje



Mesec je avgust i bile su velike vrućine i dobro je da se naša draga drugarica Negoslava dosetila da nam uveseli avgustovske dane igrom” blogerskog leksikona” koja se prilično zahuktala u grupi Blogeri.

Evo mene, gde po treći put, kažu, treća sreća, učestvujem u njoj, samo u ovom “izvlačenju”, a iskreno se nadam, da će ih biti još. Možda ne ovih dana, ali ubuduće sigurno.

Eto tako, dobih i nominaciju za učestvovanje u igri od Andree Bosak.
Ona je i moja prijateljica sa Facebook-a, a ne samo bloger.
 Živi u Zagrebu. Bori se sama sa svim životnim nedaćama i uspeva u tome.
Bar je ja, iako je ne znam lično, doživljavam kao pobednika.

Andrea je dugo član grupe Blogeri, koju sam, ima tome već pune tri godine, oformila na FB.
Ona je, isto tako i prvi bloger koji je gostovao na mome blogu sa svojim tekstom “Anđele”.
Zbog sveg ovog bilo mi je veliko zadovoljstvo da se “upišem” i u njen leksikon tj. da se odazovem posebnim tekstom njenoj nominaciji za ovu  igru koju smo započeli u našoj grupi Blogeri,  jer mislim da ću joj na taj način jasno pokazati koliko je ona meni  drag prijatelj.

Ovo su Andreina pitanja i moji odgovori na njih J

  1. Volite li peći kolače i koje?
Više ne pečem kolače. Ne smem da jedem slatko i to je moj način da se izborim sa željom da ih jedem.

  1. Volite li životinje?
 Veoma volim životinje, a koliko ih volim može se videti i u pričama na mom blogu pod oznakom životinje i ljudi, koje su posvećene njima.

  1. Da li ste ikada pomogli kome je pomoć zaista potrebna?
Mnogo puta. Činim to kad imam mogućnosti, ali nerado pričam o tome.

  1. Jeste li gurman?
Mislim da jesam, ali umem da se kontrolišem i da ne odolim iskušenjima hrane, kad to hoću.

  1. Kako reagirate kada vas neko neprestano provocira?
 Pravim se da ne primećujem. Takav vid ponašanja mnogo govori o osobi koja to radi, ne o meni.

  1. Da li ste iskreni prema drugim osobama?
 Jesam. Ne volim laži. Jedna izgovorena laž povlači drugu za sobom, a onda tome nikad kraja. Isto tako, ako me neko slaže, teško mu verujem u budućnosti.

  1. Kako reagirate kada vam neko nanese bol u duši?
 Isplačem se “ko kiša” i idem dalje.

  1. Volite li svoju radnu sredinu?
Odavno sam u penziji-mirovini. 
Sa ove distance znam da sam mnogo  volela svoju radnu sredinu, premda je bilo dana kad sam htela i da  nikad nisam nos promolila na mesto gde sam radila. 
 Ipak, bilo je, na svu sreću, lepših momenata, a ja imam običaj da uglavnom sve i pamtim samo po lepom.

Uživala sam u svim pitanjima i od sveg srca sam se potrudila da ne budem preopširna, čak iako mnogo više volim da se raspričam.
Nadam se da će se i autorki ovih pitanja dopasti ovi redovi i odgovori.

Lepo je igrati se, bar na kratko, jer i život prolazi u dahu i kratko traje, trenutak tek.

Moja nova pitanja za blogere koji će se uključiti u igru su:


  1. Sport je za vas razonoda, igra ili potreba?
  2. Maštate li?
  3. Milom ili silom?
  4. Jeste li ljubitelj kvizova?
  5. Putujele ti da kupite ili vidite?
  6. Mislite li da je čovek zaista sam kovač svoje sreće?
  7. Astrološki gledano, da li zvezde lažu?
  8. Kad volite, jel "gubite" glavu?
  9. Šta vas nervira?
  10. Smetaju li vam vremenske prilike- neprilike?
  11. Jel vam ovaj svet po meri?

 PS: Redovno zaboravim, ali ovog puta se setih da kažem, slike su sa Google pretraživača ;)

уторак, 25. август 2015.

Čarlston, uuups, leksikon za Ognjen(k)u


Lep šlagvort je dala Ognjena ovoj našoj igrici nazvavši je kreativnom, što ona, između ostalog, nesumnjivo jeste. Premda, „strogoća“ života i situacije koje se u njemu dešavaju često uslovljavaju da kreativnost usmeravamo u onom „serioznom“ pravcu, dok ovaj drugi, koji donosi razbibrigu, a samim tim i oslobađanje od raznoraznih tenzija, zapostavljamo. Otuda sam veliki zagovarač igara i među odraslima jer mislim da nam, ne samo pružaju mogućnost da se bolje upoznajempo između sebe, a samim tim, možda, prevaziđemo neke oprečne razlike, već i da se opustimo, bar na kratko, od svega onog što život nosi, od „borbe" za opstankom u ovim veoma  čudnim vremenima.
Bilo mi je veliko zadovoljstvo da Ognjeni, koju veoma cenim, odgovorim na njena pitanja, tim pre što mislim da su vrlo zanimljiva, čak poučna, ali nisam odolela da ovom postu ne dam malo šaljiv naslov, jer, igramo se ;)
Evo i mojih odgovora na njena postavljena pitanja.
  1. Kada ste bili mali o čemu ste najviše maštali?
Maštala sam da završim medicinu i da specijaliziram neuropsihijatriju., da putujem po svetu i upoznajem ljude.
  1. Šta je za vas najveći uspeh?
       Vrlo često znam da kažem, a to zaista i mislim, da su moj najveći uspeh, ali i poraz (ukoliko ga ima) moja deca. Inače, veoma sam ponosna na svoju decu, premda sve ono u čemu oni zataje, smatram svojim roditeljskim (neuspehom) porazom.
  1. Kada kažete: „nemam vremena“ šta to tačno znači?
       Odavno više ne govorim „Nemam vremena“, jer, ono što zaista i nemamo to je vreme. Upravo stoga se trudim da vreme koje teče iskoristim najbolje što umem.
  1. Kada ste poslednji put bez velikog povoda nekoga obradovali osmehom, rečju, pogledom ili lepom gestom?
      To, verovali ili ne, radim svaki dan jer u mojim „pravilima“ stoji; Učini nešto za druge!
Ne mora to da bude neka velika stvar, važno je da bude dobro i da godi onom preko puta mene. Da li je to zaista i bilo dobro, prepoznate po osmehu te osobe, po reči hvala, pogledu..
  1. Da li se u životu vladate po principu „što se mora, nije teško“?
Sve što se „mora“ jeste „teško“, ali je, ponekad neophodno. Uspela sam sebe da disciplinujem da ono što treba i uradim tad kad i treba. Posle mi bude lakše, a i milo, jer sam „pobedila“ sebe.
  1. O čemu razmišljate čim se probudite?
Od kad sam u penziji pokušavam da svoje misli ujutru smirim i usmerim u nekom pravcu koji nije vezan za svakodnevne obaveze jer mi to omogućava da gledam na život sa vedrije strane, a ne samo kroz „mora“.
  1. Čega se najviše bojite?
Sa godinama su počeli da me baš „napadaju“ strahovi, ali definitivno se najviše bojim rata. Strahujem za decu, moju, tuđu, moje unuke, svet u celini, iako znam da to nije racionalno i da apsolutno nije do mene i mojih snaga.
  1. Koliko vam je muzika važna u životu i zašto?
Muzika je sastavni deo mog života. Moj svaki dan počinje muzikom. Veoma volim da pevam, kažu da to i dobro radim ;) Ja uživam da pevam i da slušam dobru muziku, muzika mi dođe, često kao lek.
  1. Zašto ljudi psuju? Da li vi psujete?
Psovanje smatram jednim vidom emocionalnog pražnjenja na „prizeman“ način. Psuju ljudi na raznorazne načine; neki da se pokažu „velikim i jakim“, znači, da zastraše, nekima je to poštapalica, neki da „istresu“ gnev, neki često i nisu svesni da psuju. Odrasla sam u porodici gde se nije psovalo te tako i ja ne psujem, ali, istine radi, desi se i meni da mi se omakne psovka i to bude uglavnom kad se strašno iznerviram, znači, kad „puknem ko zvečka“.
  1. Kako reagujete kada vas neko povredi?
 Budem strašno iznenađena, jer, nikad ne radim ništa sa namerom da ja nekog povredim. Zaboli me do dna srca i onda se povlačim i najčešće, ne raspravljam o tome više.
  1. Šta je za vas vreme i kako ga merite?
Kako sam već rekla u jednom od  prethodih pitanja, da jedino što nemamo to je vreme, otuda vreme merim po onom što sam uradila, po događajima koji su se desili. Časovnik mi služi da se orijentišem u danu.  Ipak, otkriću vam tajnu; U svakoj prostoriji u kući imam sat, ali to je zato što je moja mama imala fetiš satova te tako, svi koji dođu u moj dom, se susretnu sa „mojom zaluđenošću“ satovima, koje čuvam i koji rade, jer me sećaju na moju mamu.

Draga Ognjena nadam se da sam zadatak obavila valjano, ali jesam od srca.


Moja pitanja za drugare blogere su:

1.Umete li da sačuvate tajnu?
2. Šta je- ko je to što vas čini srećnim?
3. Vaša knjiga za sva vremena je?
4. Kad "zagusti" pobeći ili ostati?
5. Hoće li se vratiti u "naviku" pisanje pisama, razglednica, dopisnica?
6. Šta birate; zdravlje ili užitak?
7.Da li je  batina zaista "izašla iz raja"?
8. Crtani film za laku noć, ili bajka, priča za decu?
9. Čuvate li svoj deo "malog deteta" u sebi?
10. Igrate li igre na sreću i zašto?
11. Jel vam bilo dosadno da dajete odgovore?



Nastavite IGRU! Nominujte i vi nekoga!


петак, 21. август 2015.

Blogeri se opet igraju




Taman na vreme mi je  "zakucala na vrata", ova meni uvek interesantna blogerska leksikon igrica.
Da me malo rastrese, razdrma i podseti da sam i ja deo blogerske družine, što se, sudeći po mom pisanju proteklih dana, baš i ne može reći. Tako, koristim priliku, iako već jesam, da se zahvalim mojoj Neg na nominaciji i da joj evo, vredno dam odgovore, još danas, na sva pitanja.
Radovalo  bi me da se igri pridruže i drugari blogeri koje i ja nominujem.
Evo Negoslavinih pitanja i mojih odgovora na iste.

1. Da li ste nekada rekli ono što nas je čudilo dok smo bili mladi- da su mi sad one godine a ova pamet?

O da, jesam, al uzalud.

2. Ako jeste, zašto jeste, a ako niste, kako vam je to uspelo (mislim, da se ne kajete, da ne žalite, da ne želite popravni ispit života)?

Davno je rekao jedan mudar Kinez; Nad prosutim mlekom ne treba žaliti!
To ne znači da mi puno puta nije bilo žao, al sam naučila da se nosim s tim i da idem dalje i pazim da ne pogrešim ponovo.

3. Za šta smatrate da ste najviše uskraćeni zbog toga što živite u ovoj zemlji baš sada?

Mislim da mi je uskraćen miran život, bez trzavica, bez straha od sutra.

4. Da li biste odabrali da živite ovde i da ste imali mogućnosti da odete?

Imala sam mogućnost da odem, al sam ipak ostala ovde. Ipak, moram reći da je to zato što sam poslušala moju majku.

5. Kojom svojom životnom odlukom ste najzadovoljniji?

Uvek sam zadovoljna kad uspem da ostvarim neki cilj, bez obzira na „veličinu“ istog.

6. Zbog koje odluke se kajete?

Mislim da svi imamo po nešto što bismo rado promenili da možemo, zbog čega se možda čak i kajemo. Ipak, ni zbog čega se ne kajem baš onako, strašno, jer sam odavno svesna da bih uradila drugačije mnogo tog, da sam umela bolje u tom trenutku.

7. Mislite li da je naš život stvar izbora svakoga od nas ili nama upravlja prst sudbine?

U deliću svakog života postoji i prst sudbine, na koji ne možemo ničim da utičemo, ali većinu svega biramo sami. Ne valja kad  krivimo sudbinu za sve, posebno ako nam ne ide kako bismo želeli, a opet, ako je dobro, često  smatramo da je to samo naša zasluga.

8. Da je vera za vas- opijum za narod, sastavni deo vaše ličnosti ili ste vernik samo onda kada ste uplašeni, zabrinuti, kada vam je potrebna pomoć?

Često kažem da sam verujuće biće, a to obuhvata mnogo tog. Ako si mislila konkretno verujem li u Boga, odgovor je DA.
9. Znate li sve komšije u svojoj zgradi ili ulici i da li se svima javljate?

Ne, ne poznajem sve komšije u zgradi, ali se svima javljam. Najčešće i uvek prva.

10. Kada ste poslednji put učinili nešto lepo, korisno, dobro... nepoznatoj osobi?

Ustrojila sam odavno neka „pravila“ svog življenja u svakom danu:
1. da učinim nešto dobro za druge
2. da učinim nešto dobro za svoju kuću
3. da učinim nešto dobro za svog partnera, ili ukućane
4. da učinim nešto dobro za sebe
Živim dan po dan trudeći se da ih ispoštujem. Međutim, ako se i desi  da „omanem“, ne „grdim“ sebe. Samo se potrudim da sutra budem bolja. Tako da, pravi odgovor bi bio, mnogo puta, neprekidno.

11. Verujete li u to da sve što činimo jednoga dana dođe na naplatu- nagradu ili kaznu?

Stari ljudi kažu; Dobro čini, dobrome se nadaj!
Ja biram da verujem da je to tako, ali čak iako nije, iskreno se nadam da ću čineći dobro obezbediti neki boljitak onima koji ostaju posle mene.


Moja pitanja za drugare blogere su:

  1. Volite li ove leksikon igre?
  2. Zašto volite-ne volite ove leksikon igre?
  3. Jeste li radoznali i ako jeste, zašto?
  4. Imate li svoju omiljenu izreku i koju?
  5. Koči li vas neki strah i ako da, kako ga obuzdavate'
  6. Jeste li do sad obišli bar 30 različitih mesta u svojoj zemlji?
  7. Imate li omiljenog strip junaka- ko je to?
  8. Žalite li za propuštenim vremenima?
  9. Koja vas melodija-pesma, rastuži, a koja vam podigne raspoloženje?
  10. Da niste to što jeste, šta biste bili?
  11. Šta radite u dokolici?


Srećno!

недеља, 02. август 2015.

Ti



Ti si moja prva misao u rana jutra.
Moja čežnja skrivena duboko, u duši.
Moja vera u novo srećnije sutra
koje čak ni granit neće da razruši.

Ti si mojim snovima slatko nadahnuće.
Ti nosiš u sebi izazov i mir.
nek budi me nežno, s smeškom u svanuće
sjaj očiju tvojih, tvojih ruku dodir!

A ja, ja te volim u sva jutra rana
kad gledam te kako žuriš novom danu.
Da ubereš nova polja rascvetana,
da celog života sa nama ostanu.



PS: Napisano jedne davne godine na Svetog Iliju :)

Biti pozitivan








"There are only two days in the year that nothing
can be done. One is called yesterday and the other is called tomorrow, so today is the right day to love, believe, do and mostly live.” ~ The Dalai Lama




 Često smo u prilici da čujemo kad neko nekom kaže; Ajde, gore glavu, budi pozitivan!
Šta  znači biti pozitivan? Može li čovek da bude negativan ili pozitivan?

Mislim da mnogi znaju da je ovo prenosno značenje i označava ljude koji zrače, šire dobre emocije, ili vibracije, rade dobre stvari, misle dobro, čine dobro.
 Biti negativan, svi znamo da znači raditi nešto loše, misliti loše, činiti loše, vladati se loše.
“Pozitivni” ljudi su najčešće veoma omiljeni u društvu.  Njihova vedrina, polet i nadahnuće utiču da se  oni koji su u njihovom društvu “zaraze” da se i sami počnu identično ponašati. U takvoj atmosferi sve neprijatne situacije se prevladavaju sa lakoćom i bez većih trauma.
To je kao po onoj staroj, narodnoj; S kim si onakav si.

Biti pozitivan znači umeti da deliš sreću sa drugima.
Umeti da uživaš u tuđoj sreći i zadovoljstvu.
Gledati ljude kroz prizmu dobrote i razumevanja.
Pružiti pomoć drugome onda kad je ona neophodna, srazmerno svojoj snazi i mogućnostima.
Biti pozitivan znači verovati u dobro, u bolje, u najbolje.
Ne posustajati kad naiđeš na prepreku već zatražiti nečiju pomoć ili polako, bez žurbe, pronaći novi put ili izlaz iz problema.
Biti pozitivan znači ne misliti o sebi kao o sveznajućem biću, već o biću koje uči i koje se trudi da bude i jeste, najbolje u datom trenutku.
Biti pozitivan znači znati da deliš saznanja i znanja neštedimice s drugima. Pomoći im da te stignu, čak prestignu, bez osećaja ljubomore, ili ne daj Bože, zavisti.
Biti pozitivan znači širiti usne u osmeh i gledati druge sa vedrinom.
Biti pozitivan znači izgoniti ružne misli i ne stvarati pretpostavke već pitati.
Raditi svaki posao predano i bez roptanja.

Biti pozitivan znači mnogo tog  i verujem da svako od nas ovom kratkom spisku može dodati još mnogo tog šta znači biti pozitivan.

Ipak, ne mali broj nas ponekad “iskoči” iz pozitivne “šeme” i ukoliko se brzo ne vrati, dolazi do situacionih problema, a neretko i do većih posledica sa znacima bolesti od kojih je depresija najčešća.

Mnogi od nas nenamerno zaboravljaju da imamo samo ovaj jedan život i da upravo zbog tog treba da  živimo, opet ću reći, po onoj staroj narodnoj; Radi kao da ćeš sto godina da živiš, a živi, kao da ćeš sutra da umreš!
To suštinski znači da živimo dan za danom, punim plućima, bez zadrške.
Jer, ako tako radimo, ne ostaje nam ništa drugo nego da budemo pozitivni.
Juče je prošlo i ne možemo ga ponoviti, promeniti ni  dopuniti.
Sutra je nešto što ćemo, ako nam je “zapisano” dočekati.
Jedino što nam je dostupno je danas, ovaj trenutak i zato ga ne treba ispustiti, promašiti, protraćiti.
 Život nam je poklonjen, a poklonu se svi raduju i upravo stoga treba živeti sa srećom i zadovoljstvom u sebi, ma šta da je bilo ili će biti.
Znači, treba uvek biti pozitivan.






среда, 29. јул 2015.

Bezumlje



Imam jednu, često pomislim, lošu osobinu. Uvek pokušavam da pronađem neku, malecku bar, olakšavajuću okolnost za nečiju grešku. Da mogu da razumem, prihvatim ponekad, iako se zdrav mozak opire tom.
Ne bih ni pisala o tome, jer potencirati nešto, davati mu mnogo veći značaj no što je  poželjno, nije dobro. Ovog puta, nagomilalo mi se nezadovoljstvo i stoji mi kao oveća knedla u grlu. Nikako da je progutam.
 Nema opravdanja da bih je  progutala. Bar mislim da za ta, sad već sasvim sigurno nedela, ne greške, nema opravdanja.
Šta je to što me poremetilo u ove vrele julske dane?

Prvo su to bile afričke grlice.
O ne, varate se da su mi te mile ptice bilo čime naudile. Suprotno tome, mi smo njima naudili, mi, ljudi, neljudi. Bolje reći, oni.
Ove male nemoćne, a sasvim korisne ptice, kojima preti istrebljenje bile su tema rasprave u našem parlamentu. “Umni” ljudi su raspravljali treba li da se lovcima iz inostranstva dozvoli odstrel ovih ptica.
Neki rekoše da treba, tim pre što to i nisu naše, autohtone ptice, već su tu samo u preletu, u gostima. Tako,    po sistemu šta nas briga kad nisu naše, ili ti, neka komšiji crkne krava, po našem  “dobrom” starom, oprobanom običaju ponašanja, tako je kao zabranjen, a posle, ipak dozvoljen lov na afričke grlice.

Sad, mirne duše, lovci iz Italije i okoline, mogu lepo, serbez, da dođu i za 2,5 E po komadu, da se naubijaju grlica koliko im duša hoće.
Naši “umni” bezumni poslanici u narodnoj skupštini, koje smo mi, obični ljudi birali, su se eto, sasvim lepo i “čista” obraza oglušili o volju nas, koji smo ih birali i koji smo  njima i svim nadležnima uputili peticiju da se spreči GENOCID grlica na našoj teritoriji, ali avaj. Bezuspešno.

Pa ko smo mi da se u njihov posao mešamo?
 Oni su ljudi “od zanata” za donošenje takvih i sličnih odluka, posebno, kad su pare koje će da popune državnu kasu, čitaj, i njihove džepove, da napune.
Kakve grlice, kakvi bakrači i peticije?
Ne zna raja dalje od nosa.

I ne zna. Jer da zna, da je znala, ne bi izabrala te secikese, sebičnjake, folirante i prevarante u najviše državno telo.
Šta je tu je. Grlice nismo spasili, a oglasili smo se sasvim dovoljno glasno da nas i svet čuje. No ovi, što je trebalo da nas čuju su se napravili gluvi.

Onda su posekli hrast. Ni manje ni više, star šeststotina godina. Šest vekova staro, sveto drvo, zapis, kako se takvo drveće zove ovde, u zemlji u kojoj živimo i mi i oni, „pametnjakovići“ bezumnici.
Šest vekova je to drvo raslo baš tu gde je raslo u selu Šarani, zaseok Savinac.
Nije vredelo ništa od svih istorijskih događaja i ličnosti koje su poznate iz tog kraja koje su, kao i taj hrast, bile znamen tog kraja. Ne.
MORALA se sprovesti u delo nečija „grandiozna“ ideja da drum mora proći baš tu, gde raste taj šestostoletni hrast i nikako drugačije.
Taman posla da se trasa tog druma pomeri levo ili desno, ili da se možda, napravi krivina, oko samog hrasta, kao što se to sasvim normalno radi u normalnim državama gde ljudi normalno brinu o prirodi, a posebno o ovakvim raritetima kao što je to bio ovaj šestostoletni hrast.

Da ima primera kako se čuvaju ovakvi retki primerci živih starih stabala, ima.

Тамилаури храст  (14. век) налази се у Естонији и заштићен је законом од 1939., док је естонско Министарство шумарства откупило околно земљиште 2009.
Један велики храст, стар преко 800 година налази се у Енглеској, у чувеној Шервудској шуми. 
У 2002. години храст је стављен на листу „британско омиљено дрво.( Vikipedija)

 Ma šta sad mi treba, kao, da nekog oponašamo? Kao da nismo dovoljno pametni, ma najpametniji smo. Toliko smo pametni da smo eto, doneli odluku da pelcujemo,  tj. kalemimo taj hrast i eto, dobićemo opet „isti takav“.
Heej živote i pameti!
Ubiše se ljudi od nauke da „proizvedu“ zlatni bor ali...
I tako su nam prodali rog za sveću. Nemamo više šestostoletni hrast, ali ćemo imati isti takav kad poraste.

Džabe ste krečili!
Tačnije, džabe peticije, protesti građana, ma džaba sve bre rajo nedopevana kad mi drmamo jer nam se može. I ko ti je kriv rajo što si nas izglasala pa nam se sad može da vedrimo i oblačimo kako nam se prohte i kako nam se hoće?
Šta sad ti tu nama o značaju neke tamo, starudije, zapisa, pričaš i mumlaš kad mi hoćemo da ovu državu i tebe rajo, odvedemo u progres. U bescenje.

Malo im bilo. Treba još nedela uraditi da se namire pohlepni, bezumni apetiti.
Zatrpaše i arheološko nalazište, baziliku,  iz druge polovine četvrtog veka kod mesta Crvena reka, zaseok Špaj, lokalitet Kladenčište.
 Kome treba crkva i sve ispod i oko nje staro sedamnaest vekova? Nama ne  treba. Mi gledamo u budućnost.  Put je daleko važniji od iskopina. Nema veze što ih retko ko ima. Nema veze što bi se za to čulo nadaleko.
Pa šta, kad smo mogli da samo u Nišu i njegovoj bližoj okolini izgradimo fabrike na temljima istorije kojom se malo ko može podičiti, da ne kvarimo tradiciju, opet ćemo.
Drum je važniji. A to, što se ti rajo buniš, pišeš peticije, oglašavaš se, to je ponajmanje važno. Koridor 10 mora da zaživi. Evropa nema cenu.
Naša istorija je bezvredna, progres je važan.
I tako, ode i bazilika. Zatrpali je.
Ama ljudi, zatrpali smo je po protokolu, sve po redu i zakonu, „viču“ bezumnici!

Daleko vam lepa kuća i vaši zakoni „gospodo“ poslanici, bezumnici.
Niste samo pljunuli na svoju istoriju i istorijske artefakte na ovim prostorima koji su ostali iza naših predaka, kao i na prirodu koja sasvim sigurno zna bolje od vas zašto je uredila da afričke grlice baš ovde, kod nas, budu u gostima.
Pljunuli ste na sopstveni narod i njegovu volju. Pokazali ste svu bahatost i bezobrazluk vlasti, a  bezvlašća.
Sigurno niste razmislili, više verujem da niste znali, za onu staru, kinesku izreku: 
"Budi oprezan dok se budeš peo do vrha, javi se svakom pored kojeg prođeš, jer kad budeš silazio, neće biti nikog da te pozdravi"!




PS: Slike su, kao i uvek sa Google pretraživača ;)

четвртак, 16. јул 2015.

Gvozden, svračiji zapis



Sad već ima sigurno više od desetak godina. Kako ne znam koliko je star? Zbunio me je, on sam. Prvo došao je nepozvan. Drugo, nije mi bio potreban, već sam imala jedan prastar i dva “golobrada”mladunca. Treće, ćerali smo se..

Osim jednog starog, izboranog i smežuranog, nije bilo nikog na prostoru sa ulične strane kuće. A i bio je nikakav. Koštuničav, suvonjav, sitan. Više posla oko njegovog čišćenja no koristi. Ipak, da ne grešim dušu, valjalo je slavsko žito svake godine. Dal zbog njega il' zbog recepta moje bake Stanojke koji se prenosio od davnina, usmenim putem, ne znam sigurno.

Da je bio mastan i onako slatkast, jeste. Samo, nikad u jednom komadu nego onako, sav izdroćkan. Koliko god se trudili oko njega, čuvali ga od mrava, mraza, posipali pepelom, da ne bude tvrd, ko Njegošev, on je sve jedno ostao onakav kakav je, valjda bio od zametka.
E tog nema više.
Umesto njega, na razdaljini od desetak metara, jedan od drugog, trse se novi, mladi zelembaći. Dobri. Taman kako valja i treba. I daju dosta.
Doduše, jedan se često “svađa” sa telefonskim žicama, ali smo ga ukrotili i sad je miran. Samo je više ižđigljao.

Ovu dvojicu sam onako, baš zavolela. Em su lepi, em su zgodni na oko, em ukusni, em nisu tvrdi ko onaj starojko ali, rešio je jedan da im pomrsi konce.
Ruku na srce, ni on to sigurno nije hteo već ona, jedna crna opasnica. Ustvari ona je toliko crna da joj ta boja dobije neki plavi metalni odsjaj. Nije ružna. Daleko od tog. Ima baš elegantan i vižljast oblik.
Oko joj je živo, kao od ulja da je, a ona, kao čigra. Sad je vidiš, sad je ne vidiš. Te skoči, te potrči, a i poleti, nekako skokovito.

Deluje kao da je stalno zaposlena. Ja je ne ljubim previše. Ima mnogo lepših od nje. Ona mi deluje kao neki lijar, što bi rekla, ko drugi nego moja baba Stana, za nekog ko je lukav, a ona to jeste bila.
Motala se svakog dana po mojoj avliji i pouzdano mislim da je samo ona mogla da mi priredi takav belaj.
Šta, mislite da nije fer da je optužujem, a da nemam siguran dokaz?

Videla sam je nebrojeno puta da ga nosi i steže ga, snažno, a mnogo je veći no što bi po obimu trebalo da joj bude potaman da ga ponese.
Garantovano ga je ona ispustila. On je pao i kao svako ko hoće da se sakrije od otmičara, neprijatelja, od kojeg mu preti opasnost, tu se šćućurio, ukotvio i lepo se udomio.
Kad sam ga videla, na mestu koje ne sme da ima nikog sličnog njemu tu gde je, onako golobradog, žgoljavog, mal' fras nisam dobila.
Šta ću, kud ću, otrsim ti ja njega i ..gotovo.
E al, ne lezi vraže.

Nije prošlo malo vremena kad on opet izvirio, onako, stidljivo, kao da me proverava. Neću li ga možda da ne vidim jer je imao društvo oko sebe. Ušuškao se između rascvetalih zevalica. Valjda je mislio da ga zbog njih neću dirati. Ali prevario se.
Ja ga opet otrsih.

Ne volim nikom da prekidam ono što mu je zapisano. Ali verujte mi na reč, on nikako nije smeo da ostane tu gde je pošto poto hteo da se skući.

No, izgleda da je on bio mnogo jači no što sam ja mislila jer, malo ne prođe, evo njega opet. I kao da mi inat tera, isterao onako, baš lepe perjanice.
E tu ti se ja naljutim pa ga srubim do daske.

Mislila sam da sam ga se rešila. Treća sreća. Ali, čovek snuje al' Bog određuje, govorila je moja mudra staramajka i bila je u pravu.

Pojavi se on lepši, sjajniji i nekako kočoperan, između mlade forzicije i jednog fruškogorskog ruja, da mi je čak na mah bilo teško i da ga prepoznam. Ipak, jesam.
Stanem da ga gledam, onako lepog, sjajnog, mladog, golobradog, ma trsi se da zaseni i onu dvojicu ispred kuće koji su već plodonosili.

E pa kad si rešio da budeš moj, čak iako te ja nisam htela, bićeš. Ima da te udomim negde gde ćeš da se lepo razbaškariš, a ja da te gledam i da ti se divim.
I bi tako.
Premestih ga ja, preselih na jedno mesto u svome dvorištu iako mi baš nije tu trebao, al nisam više mogla, nisam imala srca da ga otrsim.
Toliko je hteo, želeo, borio se da živi da sam i ja morala da popustim pred životom i da kažem, pobedio si.
Čak i da mu se poklonim. Jer je bio izdržljiv, a nejak, ispušten, nenegovan, osakaćen.

Uz sve to uspeo je da se izdigne kao feniks, iz pepela i da danas bude najlepši i najveći orah u mojoj bašti, moj, svračiji zapis.
Da, da. Njega je jednom zasigurno ona ispustila, jer ga ja nisam posadila. A ni od onih, mladih, golobradih, ispred kuće, nije mogao biti, jer još nisu rađali.

A ona, svraka, ta crna đavolica, nosi u svom kljunu šta dohvati, neprestano. Posebno kad dođe jesen i kad orasi zriju.
Zašto kažem da je to orah zapis?
Zato jer mu je negde zapisaTo da ostane, da pretekne, da živi.
I ko sam ja da to sprečim?
Dobro je da sam ipak prepoznala da mu je pisano da živi, baš tu, u mom dvorištu.

Razbaškario se on ko svoj na svome. Pravi popriličan hlad, lepo i rađa, nije koštunac, a i sladak je.
Ima i jednu lepo postavljenu granu na koju okačim ljuljašku da se moji unuci ljuljaju.
Samo, poprilično mi je zakrilio jedino parčence zemlje gde se “igram Darke baštovanke”.
Odlučila sam da ga zbog toga ne kaznim. Neću da ga krešem, neka ga. Šta će mi bašta. Idu godine. Kičma posustaje. Nisam ni ja navikla da se grbim nad zemljom, gradsko sam dete, al, volim.

Eto, zbog njega ima sve to da prekrojim, da smanjim, koliko da se kaže da imam nešto od vrta.
Neka njega. Nadživeće i mene i svraku i ko zna kog.
Ali, i upamtiće ga, po ovim redovima.
Eh da, nisam vam rekla, zovem ga Gvozden.

Ukapirali ste zašto i bez mog objašnjenja.
Porastao moj Gvozden, postao gorostas, a mlad.  Sve me više potseća na orah iz bašte moje bake Stane na koji sam se svake jeseni pela ne bih li i poslednji orah sa najviših grana ubrala od kojeg je ona, baš kao i ja danas, pravila slavsko žito.