уторак, 23. август 2016.

Piper sa mirisom bosiljka




- Ispržiću papriku za ručak. Toliko mi je vruće da nemam volju da se bakćem nečim previše komplikovanim po ovoj nesnosnoj vrućini. Uz salatu i mladi sir biće sasvim dovoljno, razmišljala je istresajući u sudoperu, juče kupljenu papriku na obližnjoj pijaci. Prodavca je pitala odakle je, jer joj se učinilo da su joj paprike, nekako poznate.
Naučila je mnogo o paprikama, od svog svekra koji je voleo da kaže da je odrastao u paprikarskom kraju, na jugu Srbije, u malom selu u Suvoj planini.
Piper, toj nam je bila glavna hrana. I leti, kad bude svež i zimi, sušen”.
Govorio je kako paprika tamo na bosiljak miriše, jer žene, domaćice, “kroz gradinu sade strukovi bosiljka”. Kako je ta paprika tankokora, kako je dobra za sve i kako je lek za dušu.

Čovek je rekao da je paprika iz okoline Aleksinca.
Upravo kako je i pomislila, razmišljala je držeći jednu, guravu papriku u ruci i mirišući je, dok je jedna gospođa gledala začuđeno.
Miris te paprike je podsetio na miris jednom davno prženih paprika čiji ukus nikad nije i neće zaboraviti.
...
Sve su isplanirali bez nje. Putovanje, dužinu boravka, vreme polaska. Valjda su mislili da ne treba ni da je pitaju o svemu tome jer su, kako su govorili, to radili da je iznenade, da je oslobode bilo kakvih obaveza. Njeno je bilo samo da spakuje prtljag za njih dvoje, za sebe i muža, kojem ni na pamet nije palo da je pita želi li ona da ide u to planinsko selo na godišnji odmor kojem se radovala kao nikad do tad.
Bio je to njen prvi, pravi, zasluženi godišnji odmor posle napornog i isrpljujućeg rada u bolnici. Ne. On i njegova mama su isplanirali sve u tančine. Ona, kao smerna snaja je trebalo samo da se zahvali na tome.
Negde u cik zore krenuše put Niša uzanim, starim drumom Bratstva jedinstva. Sedela je na sedištu iza vozača i gledala krajolik kojim su prolazili. Pokušavala je da u misli dozove sećanje na Šumadiju koju je videla davno, još kao mala devojčica. Razmišljala je kako i nije tako strašno što idu u to selo, jer ona je gradsko dete i u selu je bila samo jednom do tad.
Sećala se, kao kroz maglu da su šumadijska sela razuđena, a kuće, s brega na breg. Trebalo je hodati do prvog komšije.
Moskvič je savladavao veliki uspon za koji su joj rekli da se zove prevoj Mečka.
Ubrzo je videla tablu sa imenom mesta pored kojeg su prošli. Pisalo je, Ražanj.
Bio je poodmakao septembar i okolna polja su se zlatila od strnjike koja je ostajala iza rane berbe kukuruza po gde gde. Neke njive su već bile uzorane. Čudila se koloritu zemlje koja je na mahove bila crna, kao gar, ponegde crvena kao cigla.

Zastali su da se okrepe u Sićevačkoj klisuri, posle prolaska kroz tunele koji su joj izazivali, onako neosvetljeni, veliki strah.
Posedali su na kamene klupe sa isto takvim stolom. Gledala je u okolne planine koje su se krševito nadvijale nar rekom koja je dole tekla mutna, u kovitlacima i širokim virovima.
Nedaleko odatle pravila je slap preko brane, kod kamenoloma.
Na obroncima planine, koja je opasala reku sa obe obale, se još uvek videlo grmlje koje je menjalo boju iz zelene u svetlo smeđu.

Sve su to jorgovani. Doći ćemo jednom u maju,  kad procvetaju beli i lila jorgovani   i cela klisura sa njima.  Da vidiš kako je priroda na čaroban način oplemenila sve ove stene i goleti. Nema nigde, do ovde, ove lepote”.
Sećala se reči svog svekra, koji je primetio da ona pomno razgleda okolinu.

Približavali su se svome odredištu. Rekli su da još samo treba da se savlada uspon preko Kurila, kako se zvalo veliko brdo iznad Bele Palanke, a kojim je vodio put u malo selo Oreovac, na obroncima Suve planine.
Put je bio vijugav, posut kamenom i zemljom, za dubokim kolotrazima od zaprežnih vozila. Sa obe strane puta rasla je belogorična šuma u kojoj su prevladavala hrastova stabla, bukva, ruj i dren.
Ona to tad još nije znala. Njoj je to bila “obična” šuma. Tek kasnije će naučiti da po listu raspoznaje skoro svako stablo u šumi, zahvaljujući svome svekru koji je voleo prirodu i sve u njoj i malo je reći, obožavao svoj rodni kraj.

Prošli su pored kuće koja je “visila” na jednoj steni.
To neki čudak pravi vikendicu”, objasnio je njen svekar.

Vozeći vrlo lagano, dok su točkovi poskakivali preko kamenja na drumu, zaokrenuo je na levo moskvič, polako ulazeći u selo koje je još uvek, reklo bi se, spavalo.
Put kroz selo je bio razlokan od vode i kolskih točkova.
Začudila se činjenicom da je selo bilo ušoreno. Bar joj je tako delovalo na prvi mah.
Kuće su bile južnjačke, sa drvenim, lučnim verandama na kojima su visile dugačke niske crvenih paprika.
Bilo je rano jutro. Čula su se zvona stada negde sa strane i po neki zakasneli petao.

Uskoro su se zaustavili ispred jedne drvene kapije neposredno blizu centra sela, iza koje se nazirala široka staza zarasla u koprivu i zdravac.
Majka je žurno izašla iz kola i odlučnim pokretima otvorila kapiju. Auto je nastavio do široke, gvozdene kapije na kojoj su stajali ćirilični inicijali ŽM, zaustavivši se ispred i čekajući da majka otključa i ovu kapiju da bi auto nesmetano ušao u široko, betonirano dvorište.

Jutro je prošlo kao u dahu. Smestili su se, razmestili stvari, a onda su odjednom počeli da dolaze komšije.
Vesti su se selom pronele brzinom munje; Stigli su Mida i Desa sa sinom i snajom.
Sve su ih dočekivali ispred kuće, gde je u dvorištu, pod vinjagom, bio mali gvozdeni sto sa mermernom pločom i okrugle, plastične stolice koje su ličile na afričke bubnjeve.
Muškarci bi donosili po flašu rakije u ruci, dok bi žene nosile, koja činiju, koja tanjir sa velikim kriškama ovčijeg ili kravljeg sira.
Jedna je donela veliku, vruću, zlatnožutu, sveže ispečenu pogaču.
Reče da je iz vurnje.
Nikad nije čula za taj izraz do tad i nije znala njegovo značenje.
Ubrzo je saznala da je to zemljana furuna za pečenje hleba koju je imalo svako seosko domaćinstvo u selu.

Pričali su njoj do tad nepoznatim narečjem. I nekako kao da su se utrkivali ko će kome da što pre ispriča novosti kojih je bilo sa obe strane.
Ona ih je gledala kroz zavesu na prozoru sobe u kojoj je bila. Niko je nije pozvao da im se pridruži, a nju je bilo stid da to uradi sama.
  • Vidomo ti snajku, kad si ulezal u dvor. Ubava, al, rek'l bi, džgoljava, sitna.
  • S'g ću je oknem, pak ćeš ju vidiš, da sedne s' nas, da oratimo svi.
Svekar je pozva po imenu da izađe. Posedali su svi oko sofre; ona, njen muž, njena svekrva, komšija i njegova žena. Smeškala im se i gledala ih radoznalo kao dete koje prvi put vidi interesantnu igračku.

Žena je brzo govorila i osmehivala joj se sve vreme kroz krezavu vilicu, muškarac je pušio neku cigaru bez filtera koja je imala jak, štipajući miris koji se uprkos svežem planinskom vazduhu osećao i koji je nekim nevidljivim lahorom završavao baš ispred nje.
  • Uzni si sirenje. Sveže, ovčo, nutkala je komšinica Smilja.
  • Probaj si raćiju, domaća, od slivu. Ovoj nema u tvoj Beograd. Sluša li te bašta? Nemoj ni l'žeš, znam ja Midu cel život, izgovori komšija u dahu.
Razumela ih je svaku drugu reč i kako tako povezivala značenje trudeći se da im ispravno odgovori. Zastala je kod pitanja; Sluša li te bašta?

Ona nije imala baštu. Imala je samo nekoliko saksija sa cvećem u malom stanu, sobici u kojoj su ona i njen muž stanovali.
Svi su se smejali njenom odgovoru. I njen muž. Grleno, dečje. I ona se sama smejala, a da nije znala šta je to smešno?
  • Bašta, po oreovački, reče joj svečano svekar, je otac, tata.  S. te pitao da li te ja slušam? Jesam li dobar spram teb'?
Shvatila je da njen sekar uživa u svom domaćem govoru i razgovoru u sredini iz koje je potekao, jer se neki zadovoljan osmeh širio njegovim licem koje nikad nije izgubilo gorštačke crte i jer ga je ne primećujući prevodio sa primesama istog narečja.

Taj prvi dan u selu Oreovac, na Suvoj Planini je protekao u diskretnom predstavljanju snaje, Beograđanke. Stanovnici sela su se trudili da je svi vide, neki i daruju, jer, dobila je svoju prvu nisku crvenih, nanizanih paprika od tetka Ruže.
  • Toj ti je p'k za zimu. Da si ih puni'š sas meso ili pilav, ma kakvo očeš, sama. Da si napraiš trljenicu s praziluk, da si...
Čula je kroz prozor sobe, u kasnim poslepodnevnim satima gde njen svekar nekom govori da ćemo sigurno doći.

Pili su popodnevnu kafu, svi, ispod vinjage kad su obznanili da su pozvani na večeru, kod njegovog brata i snaje.
  • Pred veče, sa planine dune vetar koji u selu zovu Noćnik, pa mora da obučeš džemper, ili da se nečim toplim ogrneš preko leđa. Evo ti ovo džube, nek bude tvoje, rekla joj je svekrva dajući joj u ruke jedan prsluk.
Prsluk, džube, kako ga je ona nazvala, spolja je bio od tamnoroze žerseja, kojim su bile oivičene i ivice oko ruku. U predelu struka, po sredini, visile su dve trake od istog materijala, koje su služile umesto dugmeta, da vežeš, kako joj je rekla, mašnu. Ispod je to bio pravi seoski, kožni gunj.
Verovatno neki star, koji je ona preradila uz pomoć onda, modernog žerseja. Prijao joj je, jer se hladnoća uvlačila u kosti, neprimetno i nenadano posle sunčanog dana.

Čekali su da domaćin objavi da polaze. Mrak je uveliko padao i okolnu tamu razbijala je samo sijalica koja je svetlela iznad ulaznih vrata u kuću.
Selo je tonulo u noć.

Svekar je išao napred, noseći veliku baterijsku lampu i osvetljavajući put kojim su hodali. Prst pred okom se nije video. Nikad do tad nije videla toliko tamnu noć.
Iako je na nebu bilo bezbroj zvezda, što je govorilo da je bilo vedro, nije bilo mesečine. Tek tu i tamo, videlo bi se po neko čkiljavo svetlo kroz neki mali prozor na nekoj seoskoj kući pored koje su prolazili.
  • Zar u selu nema nikakve rasvete, upitala je svekrvu koja je išla ispred nje?
  • Ima. Jedna sijalica u donjoj mali, jedna u centru, ova pored koje smo prošli i jedna u gornjoj mali.
  • Selo je podeljeno na tri dela, male, kako ovde kažu. Ima nešto oko 120 kuća i negde oko šeststotina duša preko godine. Za vreme raspusta taj broj se poveća za najmanje još trećinu, dodao je objašnjenje svekar.  
Njen muž je ćuteći koračao iza nje pazeći da se ona ne spotakne o neki kamen kojih je na putu bilo, a koji su se u mraku veoma teško razaznavali.

Uskoro su skrenuli na levo i tu se moglo videti svetlo neke sijalice koje je dolazilo sa desne strane. Prošli su pored neke živice i obreli se u omanjem dvorišu ispred kuće, čija su vrata bila otvorena i u kojima je stajao svekrov brat i sa osmehom na licu im poželeo dobrodošlicu. Od ulaza u samu kuću delilo ih je nekoliko stepenika napravljenih od starih, crvenih cigala.

Ušli su u veliku u belo okrečeno prostoriju, sa malim prozorima na kojima su visile bele, vezene, kratke zavese. Sa leve strane, a opet na sredini prostorije, je bio postavljen ogroman sto, sa velikim klupama sa obe strane.
Sa desne strane, stajale su poređane jedna do druge, žena svekrovog brata, tetka Grozda, njegova majka i najmlađa kći.
Sve su im pojedinačno pružile ruku za pozdrav i kad su se svi izrukovali, domaćin, reče gde će ko da sedne.

Sto je već bio postavljen i sve je mirisalo na neverovatno lep miris pržene paprike.
Na sredini tog velikog stola stajala je ogromna šerpa, u kojoj se do vrha, zlatila pržena paprika sa jajima.
Nedaleko od nje, stajala je druga, manja, sa takođe prženom paprikom, ali bez jaja.

U jednoj činiji su bile poređane lučene paprike, duguljste, dok su se u jednom ovalnom, belom, starinskom porcelanskom tanjiru izdužile dugačke, peckane ljute paprike. Videlo se da su ljute, a i miris ljutine se osećao u vazduhu.
Okolo šerpi su bili poređani veliki, beli, duboki, od debelog porcelana tanjiri u kojima su ležale kriške sira. U svakom različite debljine. Rekoše da je ovaj deblji, ovčiji, onaj tanji kravlji, a najtanji, kozji sir.

U drugim, istim, velikim tanjirima, stajalo je nešto što je ličilo na gustu pavlaku, za koju rekoše da je urda.
U jednom belom tanjiru je stajao sitan sir, za koji rekoše da je vurda. Bilo je tu celog paradajza, salate od paradajza, salate od praziluka koja se jela kašikom.

Interesantno je da su tanjiri iz kojih su gosti jeli bili duboki, ali mali. Prvi put je u životu videla duboke, male tanjire. Kao za decu, pomislila je. Ali bili su lepi, onako mali, porecelanski, sa slikom nekog cveća na obodu.

Na jednoj velikoj dasci u svoj svojoj, kraljevskoj veličini, stajala je velika, okrugla vekna hleba. Videlo se da tek je izvađen iz furune, jer se prostorijom širio svež miris tek ispečenog testa.

Nikad pre, a nikad ni posle te večere, nije jela slađu, ukusniju i lepšu prženu papriku, razmišljala je dok je laganim pokretima seckala papriku da spremi ručak za taj dan.

Od tog dana i njoj je najomiljenija postala paprika, piper, sa juga. Valjda zato što u sebi nosi mirise bosiljka, planinskih trava i lekovitog bilja gde raste i gde je gaje kao kraljicu svojih gradina.
Gde joj kroz redove, da joj prave društvo sade bosiljak, kadifu i lepog glišu, a ustvari je, sadeći cveće kroz redove paprika “štite” od uroka.
Gde ustaju pre sunca da bi je kroz vade vodom napojili.
Gde je čiste od svake travke da noga kad ideš kroz redove paprike, pipera, kroz gradinu, stane na čistu zemlju.
Gde znaju da odgaje najukusniji piper u cel svet.







среда, 17. август 2016.

Uz brdo, niz brdo



Bila sam klinka kad sam saznala da je Rim grad koji se proteže na sedam brežuljaka. 
Mnogo godina kasnije sam saznala da se moj Beograd proteže na čak, dvadesetdevet brežuljaka.
Sećam se, “Politin zabavnik”, novine za sve od sedam do sedamdeset i sedam, objavili su članak o svim beogradskim brežuljcima. Za neke sam onda čula prvi put, mnogima zaboravila ime, dok su pojedini, odigrali veoma važnu ulogu u mom detinjstvu i odrastanju.
Najlepše uspomene mog detinjstva me vezuju za tri moja beogradska brda: Bulbulder, Lekino brdo i Topčider.

Mnoga imena i delovi Beograda vode poreklo iz turskog doba.
Bulbulder je dobio ime po slavujima, a slavuj se na turskom kaže bulbul.
Topči je ime za top. Neki istorijski podaci govore da je na mestu današnjeg Topčidera bila smeštena turska artiljerija, tačnije topovi koji su bili postavljeni za odbranu ondašnjeg Beograda od Austrijanaca.
Der je ime za brdo.

Lekino brdo se nekada, za vreme Turaka, zvalo Pašino brdo, ali je ime promenilo posle drugog svetskog rata i NOB-e. Dobilo je ime po Aleksandru Rankoviću, Leki, koji je za vreme okupacije jedno vreme boravio ilegalno u jednoj kući, na uglu ulica Tetovske i Kruševačke.
Kuća je srušena, a na novoj zgradi nema čak ni spomen ploče u čast Leke Rankovića, koji je, zna se kako, završio svoju komunističku karijeru davne šesdeset i neke godine, ali je ime tog dela Beograda ostalo i dalje po njemu.

Mi smo stanovali na Bulbulderu, moja baka na Pašinom - Lekinom brdu, a svake nedelje, od prvog maja, do kasne jeseni, kad su vremenske prilike to dozvoljavale, pravili smo izlete u Topčider.
Mama i ja bismo polazile sa našeg Bulbuldera pešice, ka Pašinom brdu.

Niz brdo, Krfskom ulicom, pa uz brdo, ulicom Branka Krsmanovića, prelazile bismo ulicu Bulevar revolucije, koju su svi moji rođaci uvek, pa i ja sama, zvali starim imenom, ulica kralja Aleksandra, preko Crvenog krsta, niz brdo, Đerdapskom ulicom, pa uz brdo Kruševačkom ulicom, gde bi nas na ćošku sačekali ujaci, tetke i baka.
Onda bismo zajedno nastavljali niz brdo Ibarskom ulicom, pa popreko, preko Marinkove bare Tabanovačkom do uzbrdice koja je vodila ka Topčiderskoj zvezdi (današnja ulica Dr Milutina Ivkovića), a onda opet niz brdo, do Miloševog konaka, pa levo ka Rakovičkoj šumi i obali Topčiderske reke, gde bismo se konačno utaborili na lepoj livadi kraj reke.

Sećam se da je Topčiderska reka bila bistra, brza i ledeno hladne vode. Bila je puna rakova. Nije li možda Rakovica dobila ime baš po tim rakovima iz Topčiderske reke?

Moj omiljeni teča, Miloje, zvani opanak, bi ih hvatao golim rukama. Napunio bi jedan oveći, plavi lonac vodom iz reke, stavio puno rakova u njega i skuvao bi ih na vatri dok ne pocrvene.
Još onda sam shvatila zašto kažu za ljude kad “izgore” na suncu; Al si pocrveneo kao rak.

Uživali bismo u ukusnim rakovima i pečenim, debelim srpskim kobasicama na “ciganskom” roštilju koju su moji ujaci uvek nosili na izlet.
Moj stariji ujak bi uzimao svoju tamburu u ruke i naša pesma bi se orila obroncima Topčidera. Pevali bismo svi u horu i uvek bi se pevala za svakog njegova omiljena pesma.
Često bi nam se u pesmi pridružili i drugi izletnici kojih je u to vreme bilo uvek kraj Topčiderske reke, a mnoge smo već i poznavali jer smo ih viđali svake nedelje.
Povratak kući bi bio opet, uz brdo, ni zbrdo.
...
Nekada su u Beogradu vodeći poslastičari bili Goranci, meštani Gore, malog areala, smeštenog nekako kao klin, između Albanije, Makedonije i Srbije, na Kosovu i Metohiji.
Kad dođe leto u moj Bulbulder posebno sam se radovala kad dobijem “zadatak” da idem da kupim sladoled za sve ukućane. Sladoled sam volela od malih nogu, najviše od svih poslastica. Nisam ga jela često jer bih se lako prehladila.
Eh moje radosti tom zadatku. Ma nije mi padalo na um da ću još kako da žurim, trčim čak, niz brdo, pa uz brdo i natrag u obrnutom smeru, još brže.
Nosila bih jedno tamno plavo, litarsko lonče i trčala kao da me vile gone sve do bulevara kralja Aleksandra gde je preko puta, na uglu, bila poslastičarnica “Bombaj”.
Vladalo je mišljenje među našim komšijama iz dvorišta, da je sladoled u poslastičarnici “Bombaj”, posebno meni omiljena malaga, isti kao kod Pelivana, najpoznatijeg poslastičara, Goranca, u Beogradu.

Uletela bih kao tajfun u poslastičarnicu, u kojoj je retko u tim ranim nedeljnim, poslepodnevim satima bilo gužve i još sa vrata izgovarala porudžbinu;
Molim dvanaest kugli sladoleda od čokolade, vanile i malage, naizmenično, pa sve tako do vrha.
Za kraj bih zamolila da mi dodaju još jednu kuglu od malage i jednu od limuna, odozgore, na vrh lončeta. Obe su bile samo za mene i to je bio moj, kako je mama znala da kaže, ušur. Moj dohodak, pride, za obavljeni zadatak.
Kugle su bile veličine ping pong loptice.
Uvek sam nosila jednu mali kašičicu sa sobom i u povratku, dok sam trčala kući, halapljivo bih jela one moje “ušur” kugle od limuna i malage.
Sam sladoled je bio vrhunskog ukusa i poslastičarskog umeća.

Sladoled se nekad pravio od pravog, svežeg mleka i jaja i dugo bi se mutio u specijalnim mašinama, mikserima. Postojala su samo tri ukusa.
Vanila, u koju se dodavala prava vanila, dozirana kao da je od zlata, ali se zato njen ukus osećao u pravoj meri.
U čokoladni sladoled se dodavala prava čokolada i tačno koliko treba, da se ne uguši svežina poslastice i da ova ne postane otužna i teška.
Malaga sladoled je dobio ime po specijalnoj sorti suvog grožđa koje se stavljalo u njega. Na momente bi onaj koji jede, liže ovaj sladoled imao ukus kao da se oseća i lagana nota ruma. Upravo takva aroma je poticala od grožđa malaga, koje je ovaj sladoled činilo osvežavajućim, a mene učinilo “zavisnikom” tog sladoleda do ovih dana.
Najposle, sladoled od limuna je onda bio novijeg datuma i pravio se vrlo jednostavno, dodavanjem isceđenog soka limuna.

Kako su leta onda u Beogradu bila vruća, ali ne žarka kao danas, ovaj sladoled je veoma prijao, tim pre što se u njemu osećalo i prisustvo sitnih komadića leda, pa je onaj ko ga jede imao utisak da liže snežnu grudvu.
Ja sam volela da se prvo “rashladim” sladoledom od limuna, a da na kraju kao slasni užitak sve začinim mojom obožavanom malagom.
Kući sam stizala zadihana dok je mama čekala sa već pripremljenim čašicama za sladoled i vešto bi kašikom vadila svima po tri kugle sa još malo slatke “čorbe” od istopljenog sladoleda, što je bilo neizostavno.
Čak i da sam htela nisam mogla da se istom brzinom vratim trčećim korakom, dva puta, uz brdo, niz brdo.
...

Šetam kroz Sokobanju, uz brdo, niz brdo. Put me naveo ka šetalištu u centru koje je ravno, popločano mermernim pločama. Na šetalištu na svakih desetak metara po jedan frižider - vitrina sa puno sladoleda raznih ukusa. Ne odoleh, priđoh jednoj mladoj prodavačici sladoleda.
Upitah, ima li malagu? Kaže, nema. Ali ima sve ostale raznorazne i ukusne.
Kao da ne znam sve te ukuse, mislim se. 
Sladoled je moj porok, kojem teško odlolevam, al kad kažem ne, onda je to zaista ne.
Bilo mi je lako da kažem ne, jer nisu imali moj najomiljeniji od malage.
A i ostali i nisu nešto, posebno onaj od čokolade.
Kakva li je to čokolada koja, ako mi samo kap kapne na bluzu, a meni se to često desi, jer ga jedem kao nekad, kao dete koje žuri, da se ne istopi, da ga ima više.
Nekad, kad bi mi i kanula kap čokoladnog sladoleda na moju letnju majcu nikad na njoj nije ostajala fleka posle pranja.
Sad ni čokolada koju stavljaju u sladoled nije prava čokolada je se fleka od iste ne može da skine ni uz najmodernija sredstva za otklanjanje fleka.
Ni sladoled više nije što je bio, pomislih i odoh dalje, ili sam se svesno, ili nesvesno ponela kao ona lisica iz basne, o kiselom grožđu.

среда, 10. август 2016.

Krajputaši koji kriju radost i zdravlje




reka Moravica
Znate, moj život je jedna velika avantura. Ne kao one velike kao u filmovima o Indijani Džonsu, ali je moja avantura, jer ja tako hoću. Mislim, da bude avantura.
Jer, saglasićete se, nimalo nije lako da iz, često običnosti mnogih dana, izvučeš lepotu u svakom od njih, a ja sam majstor u tome. 
Virtuoz.
Da sve to pretvorim u avanturu i da se kasnije, mnogo kasnije, nasmejem kako mi je maestralno pošlo za rukom da kroz te poneke, vrlo ružne i teške trenutke prođem sa malim ogrebotinama duše. Sa ogrebotinama koje meni zaleči neki lepi stih, neka lepa muzika, neka lepa knjiga, neka lepa reč nekih dobrih ljudi, nešto lepo..
Veoma često kažem za sebe da sam srećna. Ono što mene čini srećnom su mnogima sasvim obične i normalne stvari.
Postoji izreka da je lepota u oku posmatrača. Nekako je, vremenom, postala moj putokaz u pronalaženju lepih trenutaka u moru sve ružnijih dešavanja oko nas.

Jutros, rano, sam šetala Sokobanjom i otkrila jednu malu, do sad neviđenu ulicu u kojoj na veoma malom prostoru ima mnogo lekovitog i ostalog bilja.

Boražina
Malo je reći da volim prirodu, posebno cveće i biljke. Uvek se obradujem kad vidim bogatstvo prisustva istih u nekoj sredini, a po svemu sudeći u Sokobanji ih ima mnogo, ne samo po obroncima Ozrena, Device ili Rtnja, okolnih planina, već i u samim varoškim ulicama.
Pokušala sam da snimim kratak video sa objašnjenjima naziva pojedinih biljaka, ali kako nisam baš vešta u tome, najverovatnije da ću to ponoviti.

Ulica o kojoj govorim je kratka, uzana ulica, bez trotoara, što ovde i nije neuobičajeno. Nalazi se na blagom usponu iznad zgrade u kojoj je naš stan. U njoj ima dosta lepih, novih kuća sa veoma skladno uređenim dvorištima, što je, rekla bih, u Sokobanji, neko nepisano pravilo. Retka su dvorišta koja nisu kultivisana, čista i jedinstveno uređena, sa mnogo cveća, loze, fontana i baštenskih ukrasa.

U ulici koju pominjem, na zemljištu pored asfalta, ima mnoštvo divljeg cveća i biljaka, od kojih su mnoge lekovite. Tu, na uskoj strmini našli su se, zajedno, kantarion, čičak, matičnjak, divizma, različak, pucavac, mak, divlja šargarepa, vodopija, hajdučka trava, divlja nana, mlečika, boražina, kokotac, kupina, bokvica..
Svaka od njih se šćućurila u travi i detelini skladno deleći životni prostor.
Toliko puno zdravlja iz Božje apoteke, prošlo mi je kroz glavu. Sve što je potrebno je da se sagneš, uzbereš i spremiš sebi čaj, odvar ili lekovito ulje.
Pri tom, sve se one sasvim lako i dovoljno mogu ubrati samo šetajući ulicama, kroz banju, makar za jednu šolju čaja, zdravlja koje krepi.

Matičnjak
Sokobanja nije veliko mesto i te male uličice nemaju živ saobraćaj, tako da su te biljke sasvim sigurno dobre za ljudsku upotrebu. Tu pre svega mislim na ono preporučeno “pravilo” da se biljke beru najmanje 300m udaljenosti od prometne saobraćajnice.
Ove biljke koje sam videla, a njihov broj nije zanemarljiv, su ono što nam priroda štedro daje, a pored čega mi ponekad prođemo kao pored “turskog groblja”, kako su govorili naši stari, kad bi želeli da skrenu pažnju na stvari koje nas ne zanimaju.

Čovek se sve više udaljuje od prirode, čak i onda kada ima mogućnosti, kao ovde, u Sokobanji, da joj se približi najbliže.
Mene je obradovalo saznanje da na jednom malom prostoru, možeš da se sagneš i uzbereš travku koja će ti, npr. pomoći da smiriš misli, živce bolje rečeno, kako bi funkcionisao bolje. Kako bi bio staložen, kako bi u svom telu priuštio manje hormona stresa, biljku matičnjak. I nije matičnjak dobar samo za smirenje, dobar je i kod sad popularnog PMS, recimo. A tek njegov miris, na svežu koru limuna, ko bi mu odoleo.

Vodopija-Cikorija
Onda, plavi cvetovi vodopije koji su ukras tratina i evo, ovde, jedne ulice, a mnogo dobro čine svima koji bitku vode sa povišenim šećerom.
Vodopija, ili cikorija, njen samleven koren, je ranije služila kao zamena za kafu.
Danas ima višestruku primenu cela biljka. Jedna od primena koja bi koristila svima, je da je čaj od vodopije dobar za sporo mršavljenje.
Tako, lepo šetate, vidite šta vam je priroda servirala na izvolte i iskoristite besplatno. Prstohvat cvetova, ili jedna izlomljena stabljika, koja je inače člankovita, dovoljna je za šolju čaja.

Divizma
Dok šetate ugledate visoku travu svu u žutim cvetovima sa grubim listovima pri dnu, koja vam samo na tren zaliči na ogromnu zevalicu. Liči, ali nije. To je divizma. Trava koja leči bradavice. Ustvari, sok iz njenih cvetova, stabljike ili lista.
Onda uzberete cvetić, stisnete ga između prstiju u nanesete sok tamo gde treba, ako treba, dok šetate.
Fascinantno.
Samo, ima nešto što svi treba da naučimo pre no što se upustimo u korišćenje lekovitog bilja, a to je determinisanje istog, stručno rečeno.
Mnoge su slične izgledom, ali nisu naravno iste.
Danas, dobri, sad već stari čika Google ima odgovore za to. Nudi mnoštvo slika mnogih, pa i lekovitih biljaka, kao i sajtova sa objašnjenjima nadugačko i naširoko o svemu vezanom za tu oblast. Ima naravno i mnogo knjiga već davno, a i skoro napisanih o značaju i načinu korišćenja lekovitog bilja.

Ustvari, htela sam da vam kažem da me je jedna obična jutarnja šetnja obradovala do te mere da sam je uvrstila u avanturu. Zašto?
Samo zbog tog što se tokom šetnje desilo da nabasam na malom prostoru na mnoštvo lekovitih travki tamo gde im se ne nadamo, jer ih vezujemo za livade i planinske proplanke, kad ono, jedna mala varoška ulica, ali prebogata zdravljem iz Božje apoteke.
Eto, meni ne treba mnogo da se radujem. Ponekad samo lepa, ili lekovita biljčica o kojima bih mogla da vam ispričam mnogo više.

Kad šetate, bacite ponekad pogled i dole, na tratine, travnjake u gradu. Verujem da će i vas obradovati kad vidite da su i one tu negde, biljke koje nam pomažu da budemo ili ostanemo zdravi, sa kojima delimo ovaj svet, a pored kojih često prolazimo, a da ih i ne primetimo.
I još nešto, budite radoznali! 
Saznajte sve o njima, jer one su tu i zbog nas.



уторак, 09. август 2016.

Kako jedna teta Goca menja imidž Čikaga





Kad se pomene Čikago, svima najčešće odmah na pamet padne grad, poznat širom sveta po Eliotu Nesu, čoveku koji je svoj život posvetio borbi sa kriminalcima, a koja je ovekovečena u kultnoj seriji “Nesalomivi”, grad zapamćen po najpoznatijem gangsteru svih vremena Al Kaponeu,  poznat po gangsterskom obračunu na Dan zaljubljenih. Danas je Čikago poznat kao prebivalište najveće srpske zajednice na severnoameričkom kontinentu.
Ali, ovo nije priča o tom Čikagu. 
Ovo je priča o njoj u “Čikagu”.
...
Pre neki dan prošla je pored mene žurno, gurajući kolica sa manjim dečakom u njima, dok je tik, uz njeno rame, bezmalo iste visine kao što je ona sama, žurno hodao još jedan dečak u nameri da održi njen tempo hodanja. Učinila mi se poznatom odnekud. Nastavila sam da hodam dalje, ali mi je njen lik i dalje stajao ispred očiju i u trenu sam se setila.
To je ona, Konobarica iz jednog sokobanjskog pansiona. Nisam joj znala ime, ali sam je se setila jer, ja jednostavno ne mogu da zaboravim one koji na mene ostave veoma dobar utisak, utisnu neki svoj pečat za pamćenje.
Nju sam zapamtila po osmehu. Širokom, sa kojim nas je dočekala kao da se vidimo po ko zna koji put i kao da nas poznaje u najmanju ruku više od jednog života.

Bilo je to hladnog, zimskog februarskog dana. Došli smo sa namerom da ručamo, moj sin, unuk i ja. Vetar je duvao sa Ozrena i mi smo, prvi put, žurno ušli u sokobanjski pansion “Čikago”, koji se nalazio nedaleko od apartmana u kojem smo otseli. Dočekala nas je ona, žena, devojčica tek, rekli biste, ali sa bisernim osmehom koji se širio preko njenog lica i sjajio i u samim očima.

Izvolite, dobro došli”, uskoro se začuo njen prijatan glas. Ne malo zatečena, pogledala sam je malo bolje i vrlo brzo shvatila da njen osmeh i njena dobrodošlica nemaju ni izgled ni prizvuk samo jedne profesionalno obučene osobe. Ne.
Ona nas je zaista dočekala kao da se vidimo po ko zna koji put i kao da se nismo dugo videli pa ne može da sakrije svoju radost jer smo se ponovo vratili.
Ubrzo sam shvatila da tu, vitku, mladu ženu, krasi ne samo lep osmeh već i veoma izražena profesionalna spretnost, uljudnost i brzina u poslu.
Iz restorana tog sokobanjskog pansiona izašli smo prezadovoljni uslugom i svim što ide uz to, sa namerom da se ponovo vratimo.
I naravno, vraćali smo se. Presudilo je to vrhunsko, lepo ponašanje mlade Konobarice sa uvažavanjem gosta, ali bez preterane servilnosti, već sa manirom odmerene, školovane osobe, koja zna da vlada i svojim poslom i ponašanjem.
Naravno, bili smo i veoma zadovoljni menijem koji nam je na pravi način dočarao ukus specijaliteta sa juga naše zemlje.

Ovog leta je moj unuk izrazio želju da opet idemo u taj sokobanjski pansionski restoran na ručak. Zapamtio je da je tamo jeo odlične domaće kobasice sa roštilja. Prijatno smo se iznenadili jer nas je u holu restorana dočekala upravo ona, “naša” nasmejana Konobarica. Nedugo zatim, upitala sam je za ime. Rekla je da se zove Gordana, ali je svi znaju kao Gocu.
Ne treba ni pominjati da je sve bilo par exelans opet, zahvaljujući njoj i njenoj profesionalnoj spretnosti, začinjenoj lepim ophođenjem i nezaobilaznim “zaraznim” osmehom na licu.

Moglo bi se reći da sam bila gost u 90% sokobanjskih restorana, kao i da sam se upoznala sa ukusom hrane servirane u njima, sa uslugom konobara i njihovom odnosu prema gostima. O svima imam neki svoj “sud”.
Kako je i moj unuk imao prilike da pojedine od njih poseti u toku ovog raspusta, jedno veče je, dok smo sedeli u jednom od restorana u kojem on nije bio do tad, a u koji smo svratili jer je on “strašno” ogladneo posle vožnje u luna parku, započeli smo razgovor upravo o konobarima. On je kao iz topa rekao da je za njega najbolji konobar teta Goca iz restorana pansiona “Čikago” kao i da je najbolja hrana za njega baš tamo, u Čikagu.

Sutradan smo otišli u “Čikago”, sokobanjski pansion na uglu naše ulice. Samo zbog nje, teta Goce i ovi redovi su posvećeni njoj.

Zamolila sam Gocu da pišem o njoj i njenom radu na ovom mom blogčetu jer sam mišljenja da o velikim, “običnim” ljudima treba pisati. Uz stidljiv smešak je pristala.

Goca je mama dva dečaka, jednog od 3 i jednog od 10 godina. Završila je ugostiteljsku-turističku školu u Sokobanji koja se nalazi u sklopu sokobanjske gimnazije. Ima tridesetdve godine, ali izgleda bar deset godina mlađe, živi u Sokobanji u skladnoj porodičnoj zajednici.
Ima baštu kod kuće u kojoj radi složno sa svojom svekrvom i ukućanima jer, kako kaže, onda znaju šta jedu.
U pansionu Čikago, radi od njegovog otvaranja, a tome je već dvanaest godina. Zadovoljna je poslom, čak iako ponekad radi po celi dan, ali, plata je zadovoljavajuća i fiksna, kako leti, u vreme sezone, tako i zimi kad je promet gostiju manji.
Pansion u kojem radi se nalazi na uglu ulica Svetozara Markovića i Ljube Didića i ima prelep pogled na Ozren.
U letnjim mesecima gosti pansiona imaju u sklopu pansionskih usluga i bazen koji ima prigodne prateće objekte i veoma je čist.

Kao neko ko je mnogo puta bio u prilici da koristi samo restoranske usluge pansiona “Čikago” mislim da je teta Goca, kako je zove moj unuk, doprinela da on postaje sve više omiljena sokobanjska destinacija jer, ljudi vole da vide nasmejane ljude.
Posao konobarice je posao koji iziskuje sve vreme izuzetnu pažnju, dobro pamćenje i veoma dobru percepciju. Veoma je naporan jer se radi sve vreme u hodu, bez stajanja.
Nije lako biti mama, supruga, domaćica, baštovanka, a onda otići na posao na kojem sve vreme špartaš uzduž i popreko i služiš goste koji su raznorazni, sa prohtevima, zahtevima, sa željom sad ili odmah, a pri svemu tome, doći i biti nasmejan i raditi kao da si tek stigao, naspavan i odmoran, a nisi.

Goca je Konobarica koja je svojim radom i profesionalnim znanjem i ponašanjem izdigla svoju profesiju na jedan viši nivo čime je doprinela da je upamtimo i da upravo zbog nje dolazimo u restoran pansiona “Čikago”.

Znate, osmeh ne košta ništa, a daje veoma mnogo, a osmeh na Gocinom licu, dok radi, je neprocenjiv.
I znate šta još, pamti se. Mnogo duže od ukusnih, sokobanjskih, tankih kobasica sa roštilja, jer, kobasica ima svuda, ali osmesi postaju sve ređi.

Zato ih treba deliti, štedro, kao što to radi ona, Goca, Konobarica u pansionu “Čikago”, dok radi svoj posao predano i maksimalno profesionalno.

Ukoliko  vas neki namerni, ili slučajni vetar nanese u Sokobanju, obavezno svratite u "Čikago" jer tamo ćete biti usluženi na nivou i platićete sve, osim Gocinog osmeha. On ne košta ništa, ali verovali ili ne, vredi neizmerno.
 On je, kao  ona slatka trešnja na vrhu torte.



PS:
 Ovo nije plaćen post, ali je vlasnik pansiona “Čikago” upoznat da se njegov pansion pominje u ovom tekstu. Sve slike, osim slike u zaglavlju, su autorski primerci.


петак, 05. август 2016.

Misli dobro...





Može li se objasniti značenje reči dobro?
Meni je to nekako jednostavno za objašnjavanje i potpuno jasno.
Dobro je sve ono što nije loše, što nije zlo?
Ima smisla, ima.
Ali, šta je onda loše, šta je zlo?
Loše je, zlo je, sve ono što nije dobro.
Lepo.
Znači igraćemo se žmurke, tačnije pronalazićemo objašnjenja za obe reči tj. pojma.
Malo ćemo da filozofiramo, a ako budemo imali dobre volje možda ćemo se i pronaći negde na sredini.
Čuj ovo, dobre volje. Kakva je to dobra volja koja bi nas odvela do te, neke sredine u razmišljanjima? I kako ćemo se sresti na pola puta ako svako drži svoju stranu i tvrdo stoji pri svom stavu?

Hm, stav, ili pozicija. Nešto čime se mnogi kite, kao perjanicom u šeširu.
Što krući, stav, precizno, to rigidnije razmišljanje.

Rigor, reč latinskog porekla koja označava ukočenost.
Ja je odmah povezujem sa stanjem, rigor mortis - mrtvačka ukočenost.
Pa idem još dalje, ako sam kruta, nisam li mrtva?
Mislim, živa sam ja, ali imam stav koji me usmrćuje, koji me na neki način čini mrtvom iznutra, jer sam kruta.

Samo da ponovim mudre reči jednog mislioca; Čovek koji ne menja svoje stavove, nije čovek, već spomenik.
Meni bilo dosta, kad sam ovo pročitala. Kratko i jasno.
Nego, da se vratimo mi na dobro.

Mnogi kažu da je dobro sve ono što prija svakom od nas. Ja u to verujem i prihvatila sam da o dobrom razmišljam na taj dobar, prijatan način.
Samim tim je sve ono što je u suprotnosti sa tim je loše, zlo. Premda ova reč, zlo, oslikava mnogo neprijatniju gradaciju od one loše.
Loše, po meni, je nešto što se desi u trenutku. Zlo je nešto što se “ukorenilo”, utaborilo, zacementiralo i traje, bez saznanja o dužini tog trajanja..
Mnogo lošeg iznedri zlo, u manjem ili većem obimu.

Dobro i zlo su suprotnosti, to i vrapci znaju. Međutim, ono što vrapci ne znaju je, da nemamo svi isto razmišljanje vezano uz reč dobro ili uz tu, tešku reč, zlo.
Ja npr. uvek kad se u nečijoj rečenici, izjavi, pojavi reč dobro, to vezujem za prijatna dešavanja ili očekivanja.
Ima onih koji u tome ne vide to isto već u svojim razmišljanjima traže rep koji ta reč, DOBRO, vuče, da bi se za to uhvatili i onda raspreli diskusiju na temu.
Što bi rekla moja mudra Zaratustra; Traže dlaku u jajetu.
Mi bismo danas to rekli; Čitaju između redova, vrlo često izgovorenih.
Ili, vide ono čega nema.
Ili, stvaraju pretpostavke.
Ili, traže đavola. Mrzim i ime da mu pomenem, a ne još i zapišem, ali, ovog puta mora.

Umalo da se upecam jednom i da se “zakačim” u raspravu, a samo apropos jedne napisane rečenice; Mi smo odgovorni za reči koje izgovorimo, ali nismo odgovorni za osećanja koja one izazovu.
Preciznije, izgovorene (napisane) reči jesu moje, ali osećanja koja one probude u nekom, nisu.

Znači, ja nekom kažem; Skači u govna i on skoči, ja sam odgovorna za njegov skok u govna?
Mogli bismo sad na ovu temu da razvijemo raspravu, ali ako se vratimo na početak, na ono DOBRO, onda ćemo upravo stog hteti da biramo reči u međusobnoj komunikaciji.
Pisala sam već na temu moći koju reči imaju.

Tako ovih dana, reče neko staru, tradicionalnu želju koja se nekad izgovarala mal ne svim devojčicama, koja u izvornom obliku glasi; Da Bog da se dobro udala!
Nije čovek iskoristio reč Bog i sve se mislim, da jeste, šta bi tek onda bilo. Kolika bi se tek onda digla frka? “Kuka i motika”? Možda.

Isto tako se mladom momku, junoši, kad mu “stigne” vreme za ženidbu govorilo;
Da Bog da se oženio čestitom devojkom i lozu produžio!

E sad da se malo pozabavimo tim lepim tradicionalnim mislima pretočenim u reči kao dobre želje, jer one to jesu.

Nekad, mnogo davno kada su vrednosti bile potpuno drugačije od ovih današnjim, kad bi neko poželeo devojci da se dobro uda, to je značilo da ODE U KUĆU u kojoj neće oskudevati, što bukvalno znači, da neće nikad biti gladna.
To nikad nije isključivalo rad, da bi se imali puni tanjiri. Devojke su to sasvim dobro razumele jer su od malena učene da rade, pridonose, privređuju, shodno svojim fizičkim mogućnostima.

Kako je vreme prolazilo, kako su se vrednosti menjale, ova želja je dobijala neke nove temelje koji su podrazumevali da se udaš za onog ko će te voleti, poštovati i čuvati kao cvet.

Kako je vreme dalje prolazilo i kako su se vrednosti menjale tako je želja izrečena nekoj devojci da se dobro uda “označavala” da; nađe nekog ko će da joj omogući da ima od 'tice mleko, a i više ako joj se ćefne.

Međutim, kako je vreme prolazilo i devojke su se menjale pa su od onih čednih, smernih, radnih, vrednih, domazluku vičnih, postajale sve manje vične u svakolikom radu, a sve više spretne u ukrašavanju i isticanju svoje spoljašnjosti i sticanju nekih drugih, sportskorekreativnih osobina savladanih uz pomoć call centara, jakuzija i eskort putovanja sa ciljem dobrog ulova, pardon, “dobre” udaje.
Te devojke kad bi im neko poželeo želju; Da Bog da se dobro udala, već bi videle sebe pored nekog zgodnog, lepog Adonisa sa džepovima iz kojih neprestano ispadaju SAMO krupne novčanice. Videle bi široke plaže Mauricijusa i ostalih egzotičnih, belosvetskih letovališta, poslugu u stilu donesi-prinesi, firmiranu garderobu, spa centre i vile širom sveta u kojima je ona njegova kraljica, a on njen kralj Mida.
Ukoliko baš i ne bi bio sličan Adonisu, progledale bi mu kroz prste četvrt veka, ili više starosne razlike, zarad debelog konta u banci.

Naravno, takvom vidu naobrazbe, na svu sreću, nisu podlegle sve devojke.
Mnoge su se usavršavale kulturno i profesionalno uz očuvanje i tradicionalnog.
Takvim devojkama je želja; Da Bog da se dobro udala značila da nađu ljubav svog života, svoju drugu polovinu, svog "princa na belom konju" koji će je voleti i poštovati i čije će joj rame bitri oslonac.

Neke su se opet usavršavale profesionalno sa težnjom da prevaziđu ne samo sebe same već i sve postojeće i nepostojeće polove.
Ove potonje u toj želji; Da Bog da se dobro udala, vrlo često čuju i vide uvredu na svoj račun.
Poistovećuju se same sa onim gore opisanim kojima je dobra udaja vezana za debeo bankovni račun i sve pride.

Da ukratko rezimiram. Ona reč DOBRO, po svemu sudeći u sebi, kod mnogih, nosi različit način razmišljanja o dobrom.
Kako stvari stoje, često u ljudima uskovitla gomilu oprečnih misli u odnosu na svoje značenje.

Sad opet, onaj ko nekome poželi DOBRO, zaista nema nikakve veze sa mislima onog ko je tu reč razumeo na svoj način.

Suština je da bismo živeli u miru sa sobom i drugima o svim željama koje u sebi sadrže reč dobro, dobro treba i da mislimo, vidimo, želimo sami.
Mudri otac Tadej, iguman manastira Vitovnica, je rekao svojevremeno; “Kakve su ti misli, takav ti je život”.

Ja stvarno, najstvarnije, ne razumem zbog čega pojedinci imaju potrebu da čak i u reči DOBRO traže skriveno značenje, a posebno neko ružno, loše, zlo.

Svima nama će biti onoliko dobro koliko dobra dajemo drugima ili mislimo dobro, baš kako su stari i govorili; “Misli dobro, dobrome se nadaj”!
Koliko je to Dobro i kakvo je, očito je do nas.



среда, 13. јул 2016.

"Takmičenje" u brzom kuvanju





Ma kakav Džejmi Oliver, ja sam za njega car kuhinje.

Prvo, duže kuvam od njega, a samim tim, više pamtim.

Drugo, on nema pojma da kuva kao ja, ali, ni ja ne znam da kuvam kao on.

Treće, on ima sijaset donesi, prinesi, očisti, operi, iseckaj, samelji, pomagača, a ja sam sama, multitasking kuvarica, a nemam ni sve one aparate, dodatke, začine i svašta nešto što on mulja, muti, secka i dodaje u svoje kuvarske varijacije na temu.

A što bih volela da mi stane na crtu, posebno za ona , kako ih ja zovem brzopotezna jela, a on ih krstio kao obrok za 30 ili petnaest minuta.
Pri tom, on u jednoj od vodećih svetskih prestonica, Londonu, ali i u njegovom, Džejmijevom, countryside , ima od ptice mleko, ili mu donesu sve na tacnu, ako zafali, a ja ovde, u mome selu Perlezu imam samo šta se nađe i zavisi od sezone.

Onda, on koristi, ponekad, za ta svoja jela od pola sata spremanja, polugotove proizvode, što naravno  ubrzava proces spremanja, ali, često i nije baš sasvim zdrava varijanta.

Šta, ne verujete da ja vodim računa da koristim najzdravije što se može?

Kao prvo, vegetu i slične “gluposti na temu” sam izbacila iz upotrebe ima tome više od decenije. Samim tim nikakve kocke vegi ili mesne nisu u opticaju.

Kao drugo, soja sos takođe ne koristim.

Đumbir u jelima ne koristim, bez obzira čak i ako je u nekoj minimalnoj količini, jer podiže krvni pritisak, a ja neću da rizikujem.
I zašto bih. Setim se uvek Mičio Kušija koji je za jedan od svojih važnih postulata zdrave ishrane postavio namirnice koje rastu u podneblju u kojem živimo.

Zadrta sam, možda?
Ni slučajno, a ni namerno.

Ima kod nas mnogo tog što može sasvim lepo da zameni sve te travke i začine koje dolaze iz egzotičnih i drugih zemalja. Jednom ću i o tome.

No da se vratim ja na temu, a tema je spremanje zdravog i brzog obroka za manje od 30 minuta, posebno kad je ovako velika vrućina, kao što je ovih dana.

Osim tog, od kad mi je dosadilo K od kuvanja, a kome ne bi, kad za taj posao nikad nisam bila nagrađivana, a ni plaćena, a evo ima tome, skoro 60 godina da kuvam, precizno, fali još tri godine dotle, ali proleteće dok kažeš keks, pa sam ja to već zaokružila, volim kad spremim nešto zdravo i na brzinu, a ukusno.
Još više volim kad to podelim sa nekim. Eto, zato ovaj tekst sad na blogu.
I naravno, neće biti ni poslednji, jer, varjača će još dugo da me prati u životu. Bar ja to želim iz sve snage.

Ovaj recept spada, pod ono, već viđeno, isto samo malo drugačije, možda čak i kao “topla voda”, za prave znalce. Na svu sreću, ima i onih koji to nisu, a red je da se ti ljudi oslobode “straha” od kuvanja i krenu sami u akciju.

Sladak kupus sa lanom/ susamom

Materijal:

  • Jedna glavica slatkog kupusa
  • dve supene kašike masti
  • dve supene kašike semena lana/susama
  • soli po ukusu
  • dva manja sveža parajaza
Iseći tu glavicu slatkog kupusa, veličine lopte za rukomet, znači imala bi otprilike oko ¾ kg, na rezance širine 1cm, ubaciti ih u otopljenu, vruću mast u za to već pripremljenu, pliću šerpu od 3L, pržiti mešajući sve vreme na jačoj vatri, ali voditi računa da kupus ostane “al dente”, dodati lan/susam, propržiti minut dva i minut pre kraja dodati dva sitno isečena paradajza.
Poslužiti kao prilog od povrća uz neku šniclu po želji.

Ja sam šnicle spremila od pilećih grudi, tj. od belog mesa, ali sa kožicom.
Precizno, isekla sam pileće belo meso popreko, da bih dobila 4 manje šnicle, pososlila ih i ispržila na masti, prvo stranu sa kožicom, podrazumeva se, a onda onu drugu, na istoj toj masti pre no što sam ispržila kupus.
Priprema povrća i mesa, seckanje i ostalo, kao i samog jela, je ukupno trajala oko 25 minuta, najviše, po ovoj letnjoj vrućini.

Ovaj kupus često pravim kao dodatak uz meso. Energetski je niskokaloričan, ali daje osećaj sitosti jer, sećate se, kupus ima dosta celuloze (kabastih materija) u sebi.
Obožavam da mu dodam semenke, lan ili susam, kako kad jer time obogaćujem ukus jela, ali i dodajem “zdravlje” u tanjir.
Zašto je dobro koristiti susam i lan u ishrani možete saznati veoma lako.
Čika” Google ima mnogo odgovora na tu temu i ne bih da vas ja sad umaram time.

Meni je bila želja da sa vama podelim jednu ideju za zdrav ručak u ove letnje sparne dane  i da vas malo razgalim ;)

Mora ipak da se malo ogradim od ovog termina “zdrava” hrana, zdrav obrok jer ko ne zna  koliko nam je povrće zdravo u ovoj sveopštoj zagađenosti? I naravno da nisam kupila piletinu od samostalnog uzgajivača koji gaji, kod nas poznate kao čeprkani, koke, tj. koke koje kljucaju hranu koju same nađu uz dodatak, nadam se, neprskanog zrnevlja.
Ipak, da se jede mora se.
Zato je onaj gore, pomenuti Džejmi, u boljoj poziciji od mene. On sve to ima, ali su i moja jela isto tako dobra kao i njegova.
Čuj dobra, odlična. Eto.

 Eh da, ne bi bilo fer da nešto ne dodam, a to je, da veoma dugo i pomno pratim kulinarski opus Džejmija Olivera i da mi je vrlo drag, kao osoba, kao neko ko uživa u svom radu svim srcem, kao neko ko se bori za povratak zdravlja na tanjir i kao neko ko nosi moje ime kao prezime. 

PS. Džejmijeve slike su sa Google pretraživača. 
Znam da znate, al ipak da naglasim ;)

недеља, 05. јун 2016.

Sreći je ime krompir



Mnogo puta sam rekla da sam "bogata", jer imam prijatelje, a posebno njih par na koje mogu uvek da računam, za ne daj Bože.
Već dugi niz godina je moja najbolja prijateljica žena sa imenom plavog cveta, koju svi iz milošte zovemo Menka, koja ima srce veliko, ko najveća lubenica, mesi najbolje kolače na svetu, sprema ketering hranu po izboru gledaoca i slušaoca i ume da sluša do sto pet, pa opet. Prava je enciklopedija sporta, posebno košarke i tenisa.

Malo je reći da volim kad mi ona dođe u moje selo Perlez u pohode i na "čašicu" razgovora. Ja jednostavno obožavam da sa njom delim vreme i sve što imam i mogu, svih ovih dugih, proteklih godina.
A samo kad se setim kako smo se upoznale..

Tek smo dvadeset dana živeli u novom stanu, u novoj zgradi u jednom od savskih blokova, kad je neko zazvonio na naša vrata;
  • Komšinice, da nemate možda da mi pozajmite malo šećera, upitala me nepoznata žena na vratima držeći u ruci šolju za belu kafu.
Pogledah je brzinom svetlosti i videh samo da ima neverovatno lepe, plave, tople oči. Uzeh onu šolju bez reči i napunih je do vrha. 
Nisam je ni pozvala da uđe unutra. Istine radi, mora da kažem da sam se strašno iznervirala.

Naime, tamo gde smo nekada stanovali, u jednom velikom, kako sam ja govorila italijanskom dvorištu, komšije su volele da pozajmljuju od nas, mene, sve i svašta; krompir, jer eto, deci se baš sad prijeo prženi pomfrit, a mi, ja imamo divan, roze, dalmatinski, jaja, jer joj  fale još dva za meru, a ima samo jedno u frižideru i nije stigla da kupi, šerpa i lonac za zimnicu, jer će taman da stane svih 40 kila paradajza koji je kupila, nož za sečenje mesa, jer je moj najoštriji, a njihov je tup i dobar za mučenje, a ona treba da na brzinu iseče tanko meso za šnicle koje je jutros kupila....
Kafa, šećer, so , aleva paprika, griz i ostali bakaluk i kućne potrepštine tipa, prašak za veš, čak i šampon, je bilo sasvim uobičajeno da se pozajmljuje od nas, mene.
Svi su znali da meni moja mama donosi kozmetiku iz Nemačke, kao i da moj suprug i ja idemo uvek uredno u mesečnu nabavku jer smo oboje voleli da imamo i nikad, i slovina nikad, nisam pozajmljivala ništa.
Jednostavno, nisam bila naučena da pozajmljujem ništa od drugih, već da raspolažem sa onim što imam. Kako s novcem, tako i sa kućnim potrebštinama, do dan danas.

To, da niko nije vraćao pozajmljeno, osim gore pomenutih noževa i sudova, često krajcovanih, da sam morala da kupujem nove jer bi na tim mestima zimnica zagorevala i uz neprestano mešanje, suvišno je i da govorim.

Moram da naglasim da ja mnogo volim da dajem i poklanjam, kao i da je ta moja osobina prerasla u uobičajenost, ali, ne opravdavam bezobrazne navike, a moji drage komšije iz starog dvorišta su se baš bili navadili jer... nikad nisam ništa tražila da mi vrate.
Često, čak ni te sudove koje sam pozajmljivala.

Tako sam, videvši moju Menku na vratima sa šoljom za belu kafu, iz mesta pomislila kako se nas dve nikada nećemo združiti.
E, ali, nikad ne reci nikad i zauvek. Život je čudo.
Nisam mogla nikako da zamerim za tu šolju šećera jer su se oni tog dana tek useljavali, a ona je, kao dobra domaćica htela odmah da skuva kafu majstorima koji su joj namestili šporet.
I kako bi našla šećer u svoj toj gunguli od tek unetih stvari u nov stan?
Ukratko, mojoj dobroj i dragoj Menki bih dala i srce, kad bi joj trebalo, da imam dva.
Jer, ume ona da između svih svojih obaveza koje ima, pronađe luft da me iznenadi i dođe da mi svojim prisustvom ulepša dane.

Tako smo se nas dve družile nepuna dva dana uživajući u razgovorima na mnoge teme, opuštene u mojoj bašti.
No, sve lepo kratko traje i brzo prođe. Krenuh, po običaju, da ispratim svoju drugaricu na autobus za povratak u prestonicu, u željeno vreme.
Uobičajeno smo krenule ranije, da bismo sačekale autobus na obližnjoj stanici, nedaleko od moje kuće. Sele smo na klupu ispred kuće, neposredno pored stanice i nastavile sa razgovorom, kao da smo se tek srele.
Par meštana, poznanika, koji su prolazili na biciklima veselo bi me pozdravljali uz nezaobilazne pošalice.
  • Postala si prava meštanka. Svi te znaju, komentarisala je moja Menka, kad je baš tog trenutka iz kuće, ispred koje smo sedeli izašao D., koji nam se javio.
  • Komšija, mi sedosmo ko prave, bez pitanja, na vašu klupu, rekoh ja.
  • Neka ste. Klupa je i napravljena da se na njoj čovek odmori.
  • Kako vam je majka?
  • Eno je, vratila se baš iz bašte. Umorila se, ali je dobro.
Komšija D. je otišao svojim poslom dok sam ja mojoj drugarici ispričala kako me je pretprošle zime, dok sam čekala autobus za Beograd, na ovoj istoj stanici, komšinica M. njegova majka, pozvala unutra, da se sklonim od vetra i snega jer autobus koji čekam su ukinuli, a sledeći imam tek u pola dva. Bilo je tek pola dvanaest.

Kako je moja kuća bila hladna, jer smo preko zime te godine boravili u Beogradu, prihvatila sam poziv.
Prvi put sam upoznala komšinicu M., a i ona mene. Nismo se čak znale ni iz viđenja i tim pre me je neobično prijatno iznenadio njen poziv, da u kuću pozove potpuno nepoznatu osobu, mene.

Po povratku u Perlez, u rano proleće, prvo sam otišla da vidim komšinicu M. Odnela sam joj jabuke i kafu, kakav je red, da bi joj se malim znakom pažnje zahvalila na čovekoljublju koje je ona ispoljila prema meni te hladne zime.

Dok sam pričala to mojoj Menki izašla je iz dvorišta komšinica M i veselo nas pozdravila. Pitala me, da li mi se primila hrizantema, koju mi je tog proleća poslala po svom sinu D.
  • Nažalost, nije.
  • Nema veze, daću ti opet novu, ove jeseni. Bolje je kad se sadi u jesen.
  • A vas dve, čekate autobus u sedam i dvadeset?
  • Čekale smo, džabe, rekoh. Malo pre mi je komšija R. rekao da je ukinut taj polazak, kaže odavno. Još me i zavitlavao kako sam nikakva Perležanka kad ne znam tu informaciju, dok je odlazio da sačeka autobus iz Beograda, na stanici preko puta, jer mu je ćerka poslala po kolegi, vozaču, specijalnu hranu za njegovu mačku. Kaže, sad ćete da čekate poslednji odlazak, u pola devet, kad nećeš da pitaš druga za red vožnje.
  • On voli da se šali, reče M.
  • Zar vam nije teško da radite tako dugo u bašti u vašim godinama, upitah komšinicu?
  • Nije lako, ali se mora. Nego, ajde D., reče sinu, koji se upravo pojavio iz dvorišta, idi donesi krompir da vidi komšinica?
Ovaj ode i za tren se vrati sa krompirima koje je držao u obe šake. Ovi su bili lepi, roze, mladi i poprilično krupni.
  • Ovo je posebna sorta. Seme sam kupio u Opovu. Sadimo ga već treću godinu za redom. Još nije ni cvetao, a rađa ovolike krompire, reče D. dok mu se u očima zrcalio nekakav radostan sjaj. Ovo je vrhunski krompir komšinice. Razumem se u to, kuvar sam po profesiji. Nažalost, posle raspada stare države, vratio sam se iz Slovenije i sad, radim šta stignem. I vodim spor, sa starom firmom, jer su me otpustili po povratku sa bolovanja. a slomio sam nogu, na radnom mestu.   Bar da sam radio svoj posao, nego sam radio kao hranilac stoke, al, eto. Ispriča nam D. svoju životnu priču u dahu i dalje držeći onaj krompir u šakama i gledajući ga sjajnim, od zadovoljstva, očima.
Moja drugarica i ja se pogledasmo, bez reči.
  • A jel pomažete majci u bašti, upita D. moja Menka?
  • Kako da ne. Sve šta treba. Čak sam i ovaj krompir nabavio i drugim komšijama iz sela. Dvestačetrdeset kila sam kupio za druge, nek imaju i oni kad je ovako dobar, reče D. nežno prevrćući krompire u svojim šakama.
  • Sve sami za sebe proizvodite? Jel vam velika bašta, nastavi moja Menka, ovog puta pitajući komšinicu M?
  • Nije, samo 2 ara, ali radimo napola još četiri. Mora se. Moja penzija je mala, a D. nema stalan posao.
  • Odoh komšinice da spremam večeru, reče M. Dođite na kafu kad stignete, pogleda u mene i odoše oboje put ulaza u kuću.
  • Znaš Menka, zbog ovakvih trenutaka i saznanja meni moj život deluje kao bajka rekoh svojoj drugarici.
    Zbog ovog sjaja u očima, koji je imao komšija D. dok je pričao o svom krompiru iz bašte, zaboravim na sve što mi je teško i setim se da sam blagoslovena mnogim dobrima o kojima neki sanjaju.
Jer, kako smo upravo videle, sreća i zadovoljstvo imaju ime, roze krompir.

Mahnuh vozaču autobusa da stane. Mahnuh još jednom i mojoj drugarici koja je odlazila tim autobusom još uvek pod utiskom da običan, roze krompir 
 ume da bude velika radost i zadovoljstvo.

I shvatih, po ko zna koji put, da sreću zaista čine, male, velike stvari.