понедељак, 14. јануар 2019.

Kad pogledaš iz daljine nije kao što jeste






Još jedna godina je iza mene, iza svih nas. Nikad ne sumiram proteklo vreme. Tako, baš dugo izbegavam da ovu godinu koja je završila svoju vladavinu ocenjujem, rezimiram sve šta se izdešavalo u njoj. Ipak, iako sam je dosta često tokom proteklog vremena nazivala teškom, reših da je pogledam malo i iz drugog ugla.
Naime, sve što nekima izgleda kao teret, poteškoća, izaziva veći osećaj nelagode. Ponekad nam ta težina toliko presedne da onda umemo da kažemo; Ma pusti, dogodila se ne povratila se. Misleći, pri tom, na celu godinu iza nas.
Zašto dajemo veći značaj dešavanjima koja nam nisu po volji? Naravno da se i meni to desi da radim.
E, ali ova iza nas, 2018. je iznedrila jedan čudan osećaj kod mene.
Taman, kad jednog dana rekoh naglas; Ma samo da se jednom završi, uhvatih sebe da mi se iz ko zna kog dela mozga provukla streličasta misao koja mi glasno govori: Kako samo grešiš.
U trenutku shvatih da sam u fenomenu već viđeno. Znači, više puta sam rekla kako mi je godina u kojoj sam teška, kako ne volim parne godine, kako su mi one najčešće baksuzne, kako...
Brzinom munje mi kroz glavu promaršira sledeća misao; Heeej, ti nemaš vremena da godine u kojima si, koje prolaze ocenjuješ tako rigidno, tako strogo, tako očekujuće, kao da je sve i isključivo do njih.
I upustih se ja u jedan razgovor sa jednom pametnom ženom, kako zovem razgovore sa samom sobom. Lično, to zovem glasnom meditacijom, jer umem čak i da glasno verbalizujem neke svoje opaske.
Ovog puta, ta misao da grešim me podstakla da se malo dublje zagledam u godinu koja teče, ali joj se kraj nazire i da vidim zašto je ona u meni probudila tako loša osećanja.
Reših da se ponovo poigram mojom igrom Za i Protiv, ili Minus i Plus, tj. Pozitivno i Negativno, Dobro i Loše. Koliko da budem fer.
Potreba da budem fer je moja nasušna potreba. Veoma mi je važno da izbalansiram sve najpoštenije što umem i mogu. Ako mi se desi da mi negde nešto zaškripi, ne libim se da zatražim drugačije mišljenje.
Uzeh ja papir i olovku, napisah vertikalnu crtu, napisah ono za i protiv, minus i plus, dobro i loše, kako god i kretoh da pišem, ređam sv događanja tokom, bezmalo protekle, 2018. godine. Bilo je tu mnogo tog.
Završih ja taj moj poduži spisak i ne malo ostah iznenađena rezultatom. Pogađate? Ono za, ono dobro, pozitivno je pobedilo.
Priznajem, bila sam sitničava. Upisala sam čak i polazak moje mlađe unuke u školu u ono dobro. Jer to jeste dobro. Ako se sagleda sa svih strana objektivno.
Na kraju spiska, upisah na tu stranu gde je dobro i ono najvažnije, a to je da sam imala priliku, dar, da odživim godinu. Znači da živim život. Sa svim što on nosi.
Posle svakog tog mog preispitivanja uvek sledi neki moj zaključak. Neka konstatacija da li je godina iza mene mene nečem naučila, da li je ostavila neki poseban utisak?
E tek tu sam se poprilično, ne mogu baš reći iznenadila. Poštenije bi bilo da kažem tu me je istina baš žestoko zapljusnula direktno u glavu.
Prvo, naučih da mi je i ova, sad već prošla 2018. godina poklonjena, a poklonu se u zube, zna se ne gleda.
Drugo i drugo, te poteškoće, a nije da ih nije bilo, su iza mene. Tamo treba i da ostanu. Pobedila sam ih. Malo li je.
Treće i treće, pod odmah, pod hitno, iz mesta, kako god, moram da ukinem dekretom, izbrišem iz mozga skoro pa stečeno uverenje da su mi parne godine baksuzne, jer one to nisu. To su samo godine koje sam imala prilike da živim sa svim što su one donele, dale, nosile...I prošle su.
Četvrto, ne malo važno, je da ako i nosim neki ožiljak od onog što mi baš i nije prijalo tokom nje, da to smatram svojom medaljom. I da je ponosno nosim tu gde god da je, jer svaki ožiljak pokrije ranu i dobrodošao je kao sredstvo za izlečenje.
Medalje imaju samo oni koji su se borili i iz te neke borbe izašli kao pobednici.
Da li ću ja taj ožiljak češkati, milovati, potezati uvek kao dokaz da sam pobedila tu neku poteškoću zavisi od mene.
Iskustvo me je naučilo, a ova godina iza mene je potvrdila, da to nije baš ni korisno, a Boga mi ni pametno. Posebno ako su u pitanju neki tanani ožiljci, neki kojima treba mnogo duže vreme da se učvrste, da ne bole onako jako. Ako su boleli. A jesu, svi. Manje ili više. Pa ko je taj ko voli da sam sebe povređuje kad sve prođe? Ja sigurno nisam.
I znate šta mi se posebno dopalo kod godine koja je iza nas?
Jedna misao koja se rodila krajem nje, a koja govori da je ipak u toj 2018. parnoj godini nekako bilo malo više sabornosti među ljudima, jedno malecko zrnce empatije prema drugim ljudima koje se stidljivo pomalja.
E ovo tek mora da se proveri u ovoj godini koja je stigla da se ne bi desilo da sam to samo sanjala, da sam se tome zalud ponadala.
Suma sumarum, 2018. godina je bila jedna dobra godina.
 Zašto?
I u njoj sam nešto više naučila. Ona je nekako potvrdila da je za život mnogo važna ljubav i ništa manje sTrpljenje.
Pitam se pitam, hoće li mi i ova Nova godina biti tako berićetna?


2 коментара:

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)