Reči, gospodari i robovi

"Jezik kosti nema, ali kosti lomi"- sećate li se, znate li, ovu staru narodnu izreku?
Možda onu, drugu staru, latinsku; Izgovorenim rečima smo robovi, a neizgovorenim rečima smo gospodari.

Ima i jedna, opet naša stara, koja kaže; Ispeci pa reci!

Ima sličnih izreka diljem sveta i skoro sve, do jedne, imaju prvenstveno jednu najvažniju poruku, da ukažu na moć izgovorenih reči.

Tokom sopstvenog življenja, a i učenja, svedoci smo ove istine.

Mnogo puta smo saznali kako su nečije reči, pretočene u napisane redove, od pojedinca napravili "zvezdu" ili gubitnika.

Istorija nas uči, ali i opominje na moć  i zloupotrebu reči u svrhu mračnih sila, pogubnih  za pojedine narode, ali i za čovečanstvo u celini.
 Setimo se samo propagande protiv Jevreja, tokom istorije, neposredno pre početka, ali  i tokom samog, drugog svetskog rata.

Setimo se propagande usmerene protiv pripadnika srpskog naroda tokom građanskog rata devedesetih godina prošlog veka.

Reči čine  govor, napisane su deo rečenice i predstavljaju prvo sredstvo kojim se služimo u komunikaciji i ne retko i interakciji sa drugim ljudima u našoj okolini.

Služe da nekog pohvalimo ili pokudimo, da skrenemo  ili usmerimo pažnju.  U poslednje vreme, u našoj sredini, veoma često, služe za "ispiranje" mozgova.

Verujem da mnogi još kako znaju moć korišćenja reči, ali ovde, kod nas, ljudima iscrpljenim svakodnevnim dovijanjem za održanje gole egzistencije, pažnja kao da opada.

Ne primećuje se, ili kao da prolazi nezapaženo, vokabular kojim se koriste, prilikom obraćanja masama preko  mas medija  vodeći ljudi  naše političke "elite". A on, njihov vokabular, reči, je blago rečeno usmeren, konstantnim, identičnim, skoro horskim, dirigovaniim ponavljanjem ka stvaranju ponovnog jednoumlja i glorifikaciji jednog čoveka, nekog novog vođe.

Nije valjda da smo se uspavali, ko da smo siti i napiti pa zadovoljni, predemo ko mačke,  jer nam je sve potaman. Premda, volela bih da mislim, da smo se ustvari pritajili. Da pomno slušamo, a u sebi se mislimo; dokle misle da će  sve to što nam govore da im prođe i da se guta ko mamac, ili zato što se "mora".

Volela bih da svi umemo na vreme da prepoznamo demagogiju i populizam koji nam štedro, neumorno, besomučno, svakodnevno serviraju kroz obraćanje svima nama zaboravljajući pri tom da se obraćaju umnim ljudima, ne masi, već pojedincima u jednoj zajednici, heterogenoj doduše, ali koja se brzinom munje može pretvoriti u homogenu ako  se čaša strpljenja prelije.

Hoću da verujem da nemamo kratko pamćenje i da smo postali oprezniji i da ma koliko nam se, možda i dopadalo, gladilo nam "narodnu" sujetu, ne primamo sve što nam se kaže i servira, sa šustiklom, na tacni,  zdravo za gotovo, već da se pozabavimo svim tim izgovorenim rečima dublje, da proniknemo u njihov smisao zaista, jer znaju one, reči, da imaju,  a ponekad i sakriju i više značenja.