недеља, 2. новембар 2014.

Reči, gospodari i robovi





"Jezik kosti nema, ali kosti lomi"- sećate li se, znate li, ovu staru narodnu izreku?
Možda onu, drugu staru, latinsku; Izgovorenim rečima smo robovi, a neizgovorenim rečima smo gospodari.
Ima i jedna, opet naša stara, koja kaže; Ispeci pa reci!
Ima sličnih izreka diljem sveta i skoro sve, do jedne, imaju prvenstveno jednu najvažniju poruku, da ukažu na moć izgovorenih reči.
Tokom sopstvenog življenja, a i učenja, svedoci smo ove istine.

Mnogo puta smo saznali kako su nečije reči, pretočene u napisane redove, od pojedinca napravili "zvezdu" ili gubitnika.
Istorija nas uči, ali i opominje na moć  i zloupotrebu reči u svrhu mračnih sila, pogubnih  za pojedine narode, ali i za čovečanstvo u celini.
 Setimo se samo propagande protiv Jevreja, tokom istorije, neposredno pre početka, ali  i tokom samog, drugog svetskog rata.
Setimo se propagande usmerene protiv pripadnika srpskog naroda tokom građanskog rata devedesetih godina prošlog veka.

Reči čine  govor, napisane su deo rečenice i predstavljaju prvo sredstvo kojim se služimo u komunikaciji i ne retko i interakciji sa drugim ljudima u našoj okolini.
Služe da nekog pohvalimo ili pokudimo, da skrenemo  ili usmerimo pažnju.  U poslednje vreme, u našoj sredini, veoma često, služe za "ispiranje" mozgova.

Verujem da mnogi još kako znaju moć korišćenja reči, ali ovde, kod nas, ljudima iscrpljenim svakodnevnim dovijanjem za održanje gole egzistencije, pažnja kao da opada.
Ne primećuje se, ili kao da prolazi nezapaženo, vokabular kojim se koriste, prilikom obraćanja masama preko  mas medija  vodeći ljudi  naše političke "elite". A on, njihov vokabular, reči, je blago rečeno usmeren, konstantnim, identičnim, skoro horskim, dirigovaniim ponavljanjem ka stvaranju ponovnog jednoumlja i glorifikaciji jednog čoveka, nekog novog vođe.

Nije valjda da smo se uspavali, ko da smo siti i napiti pa zadovoljni, predemo ko mačke,  jer nam je sve potaman. Premda, volela bih da mislim, da smo se ustvari pritajili. Da pomno slušamo, a u sebi se mislimo; dokle misle da će  sve to što nam govore da im prođe i da se guta ko mamac, ili zato što se "mora".

Volela bih da svi umemo na vreme da prepoznamo demagogiju i populizam koji nam štedro, neumorno, besomučno, svakodnevno serviraju kroz obraćanje svima nama zaboravljajući pri tom da se obraćaju umnim ljudima, ne masi, već pojedincima u jednoj zajednici, heterogenoj doduše, ali koja se brzinom munje može pretvoriti u homogenu ako  se čaša strpljenja prelije.

Hoću da verujem da nemamo kratko pamćenje i da smo postali oprezniji i da ma koliko nam se, možda i dopadalo, gladilo nam "narodnu" sujetu, ne primamo sve što nam se kaže i servira, sa šustiklom, na tacni,  zdravo za gotovo, već da se pozabavimo svim tim izgovorenim rečima dublje, da proniknemo u njihov smisao zaista, jer znaju one, reči, da imaju,  a ponekad i sakriju i više značenja.



8 коментара:

  1. Ovo se dešava drugi put, da ostavim komentar i da se ne objavi. Više se ne sećam šta sam napisala, ali bilo je dugačko. Divan ti je post, svaka ti je zlatna.
    Nepoverljivi smo, sve gore od goreg, pa i da se pokrenemo, koga bi? Svi su isti, svi lažljivci i manipulatori.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Žao mi je da se tebi dešava da se komentar "ne primi" :( Nije bilo do sad takvih problema. Drago mi je da ti se post dopada. Hoću, i dalje, da verujem da ima i nekih boljih, koji nisu samo okrenuti sebi i sopstvenoj koristi.

      Избриши
  2. Хоћу и ја Оља да верујем да смо нешто научили, да немамо кратко памћење и да заиста разумемо све оно што нам се сервира, али...много је још увек оних који су "понављачи" и који нису ништа научили, све заборавили и за такве све оно што није било на ТВ-у није се ни догодило...зашто је тако, не знам. Али знам да је баш тако

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. U pravu si Luna. I mene brinu oni koji veruju svemu. Često se pitam koliki je prag trpljenja? A možda je većini sasvim normalno da daju opet istima šansu, jer se nadaju da će biti bolji, da će ispraviti greške.

      Избриши
    2. Не мислим да је у питању то да се надају да ће бити бољи или исправити грешке. Мислим да заправо људи немају избора. За кога гласати питам се ја која не гласам годинама? Па то су све исти људи већ двадесетак година на нашој политичкој сцени. Они мењају боје, партије, али су ту. Наводна опозиција или власт која повремено само замени места, или народски речено " сјаши курта да узјаши мурта".
      Паметни, способни, вредни, образовани немају никакву жељу а ни шансу да се приближе овој хоботници која се пљује за говорницама а грли, љуби, чашћава у кафанама и дели плен за кафанским столом.
      Проблем је што смо изгубили наду и што све ово предуго траје. Само једном сам поверовала да ће бити боље. 5. октобра 2000-те године и била преварена. Не верујем им више па да и голом позадином седну на врућу ринглу. Тако је са већином људи. Не ради се о прагу толеранције него о губитку наде. А то је најгоре. Тај безизлаз.

      Избриши
  3. samo da ostavim trag- nije mi ova noć za neke mudre reči

    ОдговориИзбриши
  4. Nisu vredni reči... Ni lepih ni ružnih. Verujem u dobro i dobrom se nadam, uprkos svim lošim stvarima koje se dešavaju! Ne dam im se! :-)

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)