Passau, grad u kojem su usahle jedne zelene oči - 3. deo

 Bogojavljenska  noć je. Napolju sneg pada, a meni san neće na oči evo već duže vreme. Konačno ustajem, sedam za kompjuter i pišem ove redove zbog kojih sam se danima dvoumila treba li da ih  napišem ili ne, ali je onda želja da se sazna istina pobedila.

Priča je sled prethodne dve o Passau, prelepom  gradu u jugoistočnom delu Bavarske, gradu na tri reke, u Nemačkoj, u kojem je moja majka radila, živela i u kojem je na kraju i umrla.

      Skoro ceo  svoj radni vek moja majka nije znala za bolovanje. Radila je sa povišenom  temperaturom, upalom pluća, a od gripa se uvek lečila i izlečila na nogama, radeći. Neću reći da je to bilo pametno, a ni korisno, jer su se posledice takvog odnosa prema sopstvenom zdravlju, osetile kod nje u kasnijim godinama.

      Moja mama je odsustvovala sa posla samo ako je trebalo  da ide na neku operaciju, a njih je, u njenom životu, na žalost,  bilo podosta. I nikad se nije plašila operacije. Valjda zato što je verovala lekarima, njihovom znanju i umeću. Kako našim, u otadžbini, tako isto i lekarima u Nemačkoj. Nikada nije rekla ni jednu ružnu reč na račun lekarske profesije. Naprotiv. Izuzetno je cenila sve koji su se bavili medicinom, valjda zato što sam i ja pripadala istoj branši.

     Godine su se nizale. Sa odlaskom u penziju njeni zdravstveni problemi su se uvećali. Kao i mnogi  penzioneri, nosila se isprva sa povišenim pritiskom i srčanim problemima, onda je došao na red emfizem pluća, pa insulin zavisan dijabetes,  da bi se završilo pojavom carcinoma na bešici, koji joj je operisan u klinici u Passau laserskom metodom,  tri puta. 
Zatim je na red došao karcinom pluća, zbog kojeg je izdržala tri nedelje teške hemoterapije, sada već u poodmaklim godinama. Imala je tad 76 godina.

Karcinomi, to se u medicinskom svetu zna, sporije napreduju kod starijih pacijenata, a neretko se i završavaju remisijom, pa i konačnim izlečenjem.

     Tako je moja mama živela sa svoja dva carcinoma kao sa najboljim prijateljima uredno pijući lekove, slušajući savete  i živeći svoj starački život i dalje na relaciji Passau – Perlez.

     Kada je bila u Passau dok su je noge služile, išla je na  izlete autobusom u razne delove Nemačke, koji se tamo često organizuju za pripadnike trećeg doba.

    Nikad joj nije bilo teško da putuje i po 12h, po sistemu od kuće do kuće, koji privatni prevoznici organizuju za naše gastarbajtere, da bi došla na godišnji odmor, kako je ona to govorila, u Perlez i da bi provela izvesno vreme sa nama, svojom decom i unucima  u letnjim mesecima. 
No ipak se veoma uredno vraćala u svoj Passau jer su je čekale redovne kontrole njenog zdravlja.

     Učlanila se u društvo za borbu protiv raka u Nemačkoj, bila je dugogodišnji prijatelj, donator, u okviru svojih mogućnosti, deci sa posebnim potrebama, takođe u Nemačkoj, ali i u Srbiji, svojoj otadžbini, nije zaboravila na zdravstvo.

     Donirala je auto za perlešku zdravstvenu ambulantu, da bi ekipa, koju čine doktor i sestra, mogli brže da stignu do  pacijenta na terenu.

      O tome nikada nije govorila, ali ja osećam potrebu da to sada kažem, iako je moja mama živela po onom starinskom principu; da ne zna desna, šta radi leva ruka.

     Kako je bila vesele prirode, uvek spremna za šalu i pesmu tako joj se i život odvijao nekako ustaljeno i smireno, uprkos brojnim zdravsvenim problemima. No, kako nevolja ne ide sama, kao višnja na torti, pojavio se novi karcinom kod moje mame, karcinom levog bubrega.
Znalo se i kako je došlo i zašto do njegove pojave, kao što se odmah znalo da će morati da se operiše jer je pravio probleme. Naime, stalna makrohematurija (pojava krvi u urinu), iscrpljivala je već godinama i bolešću iscrpljen organizam moje mame. Ipak, ona se nije predavala, a ni predala.

      Na predloženu operaciju odrstanjivanja obolelog bubrega je pristala odmah, tim pre, što joj je rečeno, a što je i istina, da je to, danas, u sadašnjim uslovima i razvoja medicine,  jedna rutinska operacija. Nefrektomija, hirurško odstranjivanje bubrega kod moje mame, je i trebalo da bude rutinska operacija, ali na žalost, nije ispalo tako.

Na zapadu se zakazane operacije sasvim normalno rade i u poslepodnevnim satima. Tako je i mojoj mami ova poslednja operacija bila urađena posle podne, jednog petka u oktobru prošle godine. Kako su mi rekli, odmah posle operacije, sve je prošlo u redu, po protokolu. 
Moja mama se probudila iz anestezije bez problema. Sutradan, posle 24h boravka na intenzivnoj nezi,  je prebačena na odeljenje. Čule smo se telefonom, petnaest minuta po njenom dolasku u sobu na odeljenju. 
Govorila je da je dobro, da je malo boli. Ja sam joj rekla da se odmara, da se ne kuraži previše, znajući da će ugrabiti prvu priliku da uradi sve što može sama, bez tuđe pomoći.

Tada sam poslednji put čula glas svoje majke. Sve je krenulo po zlu.

Posle 48h od operacije, kada su joj radili prvi zavoj, u nedelju posle podne, konstatovali su tešku infekciju rane. Bris koji su uzeli, a koji je bio gotov posle 48h, u utorak,  nije bio dobar.
Rana je bila inficirana bakterijom Clostridium prefringens, (Clostridium perfringens - Wikipedia, the free encyclopedia), bakterijom izazivačem gasne gangrene.

Kako sam svakodnevno, najmanje po tri puta dnevno zvala bolnicu da saznam šta se dešava sa mojom mamom, tako sam saznala da je došlo do ove infekcije jer je to, bukvalno slučajno, izletelo, osobi sa kojom sam razgovarala, baš u taj utorak, po dolasku rezultata.

Prethodnog dana, znajući da moja mama nije dobro, pitala sam doktorku treba li da dođem odmah, ona je rekla da ne bi znala da mi da odgovor na to pitanje, da bi, kada sam sa istom doktorkom razgovarala sutradan uveče, rekla: “Dođite“.

Tog  dana sam joj rekla da sam  viša medicinska sestra, samo iz razloga da bismo se što bolje razumele.

Naravno da sam odmah otputovala za Nemačku, u Passau.

Stigavši, samo sam ostavila svoj kofer u mamin stan i odmah otišla u bolnicu gde me je čekalo novo, neprijatno iznenađenje.

Kako  bakterija koja je izazvala infekciju rane nije reagovala na terapiju određenom vrstom antibiotika, to su  odlučili da je leče čistim kiseonikom, u hiperbaričnoj komori.

 Ipak, uspela sam da je vidim, na tren, dok su je vozili na kolicima kroz hodnik, da bi je hitno, helikopterom, prebacili u Minhen, u Neuperlach kliniku.

 Bila je u medicinskoj „komi“, sa svim mogućim cevčicama koje se aplikuju kod teških bolesnika.

Ko nije iz struke, rekao bi da vidi pacijenta kao iz američkih filmova na temu urgentne medicine.

 Ona mene, nije mogla ni da vidi, ni da čuje. Bio je petak.

 Igrom slučaja mamine prijateljice koje sam poznavala su takođe bile van Passaua, na odmoru u Srbiji. Bila sam potpuno sama, u tuđem svetu, u tuđem gradu, u stanu koji je bio prazan bez moje mame. O nemiru u duši, ne bih.

U ponedeljak sam otišla u Minhen da vidim moju mamu. Razgovarala sam sa jednim mladim, veoma otresitim lekarem  Dr A. Bogu hvala, znao je engleski i sve mi je lepo objasnio.

Lečenje je bilo uspešno. Mama je imala 3 terapije u hiperbaričnoj komori. Clostridium je uništen i na svu sreću nije uspeo, po njegovim rečima, da oslobodi kardiotoksin (poznato je da Clostridium perfringens oslobađa 12 toksina).

Njeno stanje je bilo stabilno, ali što se same rane tiče, defekt je veliki ( 45x18cm) i postojao je i otvor na peritonealnoj membrani ( trbušnoj maramici). 
Dr A. nije znao da mi kaže koliki je taj otvor, jer mi, rekao je, prenosi reči kolege hirurga, dok je on specijalista za hiperbarično lečenje.

 Posle sedam dana boravka u klinici Neuperlach u Minhenu, moju mamu vraćaju, na moju žalost, na kliniku u Passau, na odeljenje za intenzivnu negu.

    Bila je na aparatu za veštačko disanje, sa infuzorima mnogih lekova, monitoringom za praćenje vitalnih funkcija, drenažom rane, urokateterom,  kasnije nazalnom sondom i analnim kateterom, povremeno, više puta,  sa pokretnim aparatom za hemodijalizu jer je zdravi bubreg filtrirao samo tečnost, ali ne i ureu i kreatinin iz krvi, često visoko febrilna, nesvesna ni sebe, ni okoline i dalje uspavana u tzv. medicinskoj komi jer su joj svaki drugi dan, pod anestezijom  radili nekrektomiju rane (otklanjanje izumrlih delova tkiva izazvanih clostridijalnom infekcijom) u operacionoj sali.

Usput, kao šlag na torti, došlo je i do pojave rane od ležanja, dekubitusa, na sakralnom delu kičmenog stuba koji se takođe morao vrlo brzo previjati svaki drugi dan.

Bila je, kako bismo mi, koji smo radili u bolnici, na hirurgiji, ili na odeljenju intenzivne nege rekli, veoma težak bolesnik.

Ja to mogu odgovorno da kažem jer sam od celog svog radnog staža, a nije bio kratak iako je prekinut odlaskom u invalidsku penziju posle teške operacije, radila 20 godina na hirurgiji, od toga, deset godina na plastičnoj hirurgiji jedne beogradske i svetske renomirane bolnice i deset godina na oralnoj hirurgiji u jednom beogradskom domu zdravlja koji je prvi u Srbiji dobio i radio po ISO standardima.

 Nepotrebo je da naglasim da sam postulate rada na hirurgiji, ali i u medicini, apsolutno morala  da znam, da bih svoj posao obavljala pre svega lege artis ( poštujući nauku), a najposle savesno i odgovorno.

   Svakodnevno sam obilazila svoju mamu, poštujući pravila određena za odeljenje intenzivne nege klinike u Pasau. Svakodnevno sam imala i razgovore u vezi njenog stanja i zdravlja sa dežurnim lekarem, anesteziologom, ali ni jedan jedini put, za svih 30 dana, koliko je moja mama izdržala posle operacije, nisam uspela da stupim u kontakt sa lekarem, hirurgom, Dr. A.  koji je operisao, ili sa nekim od lekara, hirurga, koji su joj radili operativno previjanje rane, kako oni to tamo, u klinici Passau zovu OP, iako sam to svakodnevno tražila, molila.

Moram da naglasim da ne znam da govorim knjiški, gramatički, nemački jezik.

Nemački jezik sam naučila, u pokrajini  Donja Austrija (Nider Östereich), kao petnaestogodišnja devojčica kada sam prvi put bila na raspustu, kod moje mame. Znanje nemačkog jezika obnavljala sam svakog leta i zime u toku svoje srednje škole, a i kasnije, komunikacijom sa zetom Austrijancem,  kao i prijateljima iz Nemačke.

Govorili su, da se sasvim solidno snalazim i da mi je vokabular bogat.

To isto, govorili su i lekari u klinici Passau sa kojima sam svakodnevno komunicirala, mada, moram da naglasim, da je i znanje latinskog, stručnog jezika, olakšavalo naše uzajamno sporazumevanje.

Ono što sam htela da kažem ovim redovima je, da je sasvim sigurno, da su razumeli da insistiram da se vidim sa nekim od hirurga, ako već ne mogu da se vidim sa onim koji je operisao moju mamu, tim pre, što se posle samo 5 dana od njenog povratka iz Minhena, pojavila nova infekcija rane, ali ovog puta drugom bakterijom Pseudomonas aeruginosa (Pseudomonas - Wikipedia, the free encyclopedia), u hirurgiji dobro poznat i kao Bacillus piocianeus i to nakon postavljanja mrežice na defekt peritonealne membrane.

    Previjanje moje majke bilo je obavljano u operacionoj sali, svaki drugi dan, pod anestezijom i nakon završetka redovnog operativnog programa.

 To nije  i ne bi bilo sporno, da se ona iz Minhena nije vratila sa potpuno čistom ranom, što je iziskivalo jedan oprezan i poseban, strogo sterilan tretman, ako se imalo u vidu da je pre toga već imala infekciju iste te operativne rane i ako se znalo čime je rana bila inficirana.

     Poradovala sam se kada se kod moje mame uspostavilo spontano disanje, nakon tri nedelje, posle čega su joj uradili traheostomu ( otvor na dušniku koji ima komunikaciju sa spoljašnjom sredinom) i preko koje je spontalo izdisala.

    Za sve to vreme moja je mama i dalje bila nesvesna iako su mi lekari, anesteziolozi u intenzivnoj jedinici gde je ona ležala,  svakodnevno tvrdili da je doza za njeno tzv. medicinsko spavanje, smanjena na minimum.

Usput, sve vreme su bili u čudu, kako još uvek opstaje, živi,  pored toliko postoperativnih komplikacija.

Govorila sam da je moja mama borac, da se nikad ne predaje, ali da na žalost, ne zna, da je ovu bitku izgubila.



      Ovog leta, u Perlezu, dok smo sedele kao i uvek ispod dunje, u hladu, jednog predvečerja, rekla je da bi želela da poživi bar još dve godine. Sve je govorilo da će joj se to i ostvariti. Ali, nije.

Njen život se ugasio pet nedelja posle duge, neravnopravne borbe njenog organizma sa postoperativnim komplikacijama.

 Moja mama nije umrla  od  tri karcinoma od kojih je bolovala, ili od problema sa srcem koje je imala dugi niz godina i  nije umrla od starosti iako  jeste bila stara.

Moja mama je umrla zbog posledica komplikacija nastalih intraoperativnom infekcijom, infekcijom gasnom gangrenom, bolesti koja je harala tokom prvog svetskog rata.

Moja mama je u dvadesetprvom veku, završila svoj život kao nesrećan slučaj, jer to se tako vodi tamo gde joj je operacija urađena.

Do njenog poslednjeg dana nisam imala prilike da se sretnem sa lekarem koji je bio na čelu tima koji je operisao moju mamu.

Moja mama počiva u miru, na Siškom groblju u selu Perlezu, u Banatu, u svojoj otadžbini.

Završila je svoj gastarbajterski život i oprostila se zauvek od prelepog grada Passau, grada sa tri reke,  u kojem je živela i odživela  više od četiri decenije svog života.