Passau, jedan proživljeni život 2.deo

           Passau je mali grad u Bavarskoj,  u južnom delu Nemačke, u koji je davnih sedamdesetih godina prošlog veka, oduševljena njegovom lepotom, odlučila da, trbuhom za kruhom, nastavi svoj gastarbajterski život  moja majka.

Oberhaus Passau

          Bila su to vremena u kojima smo svi živeli u jednoj zemlji bratstva i jedinstva i u kojoj je, čak i danas poneki tako pričaju, tekao med i mleko. Po tome, nekako dođe, da je moja mama otišla tamo, u Passau,  tražeći preko hleba pogače. No, nije bilo baš tako.

Moja majka je, posle 14 godina rada, postala višak radne snage, zamislite, kao prodavac na pijačnoj tezgi, jednog ondašnjeg vodećeg trgovačkog preduzeća. Kada bi pričala, veoma retko doduše,  zašto je došlo do toga da ostane bez posla, svako iole malo obrazovan bi shvatio da je bila izložena beskrupuloznom mobingu, kako se to danas stručno naziva, a onda su to, samo šaputajući govorili, da je to mentalno maltretiranje na poslu, začinjeno i po nekom ucenom.

         Moja majka je bila veoma lepa i mlada žena u to vreme, sa prelepim zelenim očima, crnom prirodnom talasastom kosom, udata do duše, ali to nije ometalo neke određene strukture, kako su se nazivali u to vreme ti drugovi, da ušićare ako mogu, zaštićeni svojim položajem, a i “debelom” zaleđinom, po nešto, onako, sa strane.

Kako to kod nje, moje majke, nikako  nije prolazilo, e onda su se Vlasi dosetili pa je premestili sa mesta poslovođe prodavnice na mesto pijačnog prodavca na Cvetkovoj pijaci, a najposle , kako je ona istrajavala, a njihov bes rastao, našli su modus da je i oteraju sa posla tj. da joj daju otkaz.

Dotične strukture nikako nisu htele da shvate da je moja majka imala dignitet ili ti, samopoštovanje, jer, Bože moj, to je bilo rezervisano za njihov soj, a ne za radničku klasu.

        U to vreme ja sam završavala osmi razred osnovne škole i spremala sam se za upis u gimnaziju ili učiteljsku školu.

No, kako su deca tada često upisivala srednje škole po želji svojih roditelja, tako sam i ja upisala srednju medicinsku školu, jer, govorili su,  šta ću biti posle gimnazije? 
Sa srednjom školom imala bih obezbeđen posao, dok bih sa gimnazijom morala da se školujem i dalje, a to dalje, u radničkoj porodici kojoj sam i ja pripadala, gde je moja mama ostala bez posla, bilo je veoma daleko i  nezamislivo.

Tako me moja mama opremila za polazak u prvi razred srednje škole i nakon nekoliko dana po mom polasku u istu, otputovala u  Austriju, u potragu za novim životom, novim poslom i novom egzistencijom koja bi meni i mom bratu obezbedila udobniji i bolji život.

Klosterneuburg

       Započela je svoj, mnogi gastarbajteri kažu, težak život uz gorak hleb u malom, prelepom gradiću Klosterneuburgu, udaljenom od Beča samo dvadeset minutnom vožnjom međumesnim vozom, koji je polazio sa stanice, onda, a i danas znane pod imenom Franz Josef  banhof. Tu, u tom mestu je radila skoro šest godina, ali je, nakon jednog izleta do prelepog grada na tri reke, Passau, odlučila da se preseli u isti i da tu nastavi svoj gastarbajterski život.

Tu je živela i radila, ostvarila svoje pravo na penziju, vraćala se kući, onda u Jugoslaviju, kasnije u Srbiju, ali se nikada nije sasvim vratila.

Kada je pošla u inostranstvo imala je 37 godina. Van svoje domovine, bolje rečeno otadžbine, Srbije, provela je 47 godina. 
Više je živela, kako ja to volim da kažem u Evropi, nego na Balkanu.
 Proputovala je Nemačku uzduž i popreko, kupala se u  Severnom moru, banjala se u raznim banjama Nemačke, a opet sve to, nije nikada radila u svojoj otadžbini.

 I onda, a i sad, ponekad se zapitam zašto je to bilo tako, a jedini odgovor koji mi uvek dolazi u pamet je da joj se sređen život, u sistemski sređenom društvu dopadao  više nego ovaj naš, kako u socijalističkoj bivšoj zemlji, tako i u ovoj novokomponovanoj koja baulja u potrazi za sobom samom, sa jednom nogom u prošlosti, pogleda uprtog u budućnost, stojeći u stvari u mestu, kao čovek izgubljen u magli.

I ono što sam odavno shvatila je da mi je uvek i užasno mnogo nedostajala.

Jeste da je moja mama dolazila relativno često, jer je znala da bane iznenada, da nas, kao iznenadi, kao i za sve njihove kraće ili produžene praznike, a njih je, na moju sreću bilo, ali,  to je  za mene bilo uvek prekratko vreme i vreme koje je meni uvek ličilo na praznik, znači, nije imalo nikakve veze sa običnim životom i običnim dešavanjima koje prati svaki život.

 Iako sam imala obezbeđenu egzistenciju, ja nisam imala svoju mamu pored sebe.

 Nisam imala rame za plakanje kad mi je bilo potrebno, mene nije čekao skuvan ručak, večera, opran veš, upaljena peć u hladnim zimskim večerima kada se promrzla vratim iz svoje škole nošena severcem sa Zvezdare do moje ulice, nisam imala sa kim da podelim tajne o prvoj ljubavi, prvim razočarenjima, meni niko nije išao na roditeljske sastanke, nije me niko ni hvalio, ni kudio.

 Ja sam, kao i mnoga deca drugih gastarbajtera, koja su ostala kod „kuće“  i koji najbolje razumeju o čemu mislim dok sve ovo pišem, a trudim se iz sve snage da ne budem previše patetična, rasla kao nevidljivo dete.

To vam je ono kad znate da imate dete, ali vam ono ne pravi probleme, jer je dobro, vredno itd. pa onda i nemate baš puno posla oko njega. A ja sam se strašno  mnogo trudila da budem dobra, da budem primećena od mojih roditelja, moje mame, a opet, trudila sam se da joj ne otežavam ionako težak život koji je živela u tuđoj zemlji, govoreći tuđ jezik i poštujući nimalo laka pravila života nametnuta gastarbajterima, koji su svi bili, kao, lepo prihvaćeni, ali su morali da se dokazuju opet, pa ponovo, pa..uvek.

       Nije moja mama imala baš sladak život u toj obećanoj zemlji Nemačkoj, kao što mnogi misle. Radila je razne poslove dok se na kraju nije zaposlila u državnoj firmi, gde joj je, kao i ovde, bilo najbolje.Ali, uvek je od života uzimala ono najbolje i živela je bez roptanja.

Uvek vedra, nepokolebljivo optimistična, govoreći često svoju izreku: “ Dugo je do života“, što je u suštini trebalo da znači da ima još puno do kraja života i da se život treba živeti sa svim što on donosi, lepo ili ružno, jer nas sve u suštini uči i od nas čini bolje ljude.

Moglo bi se reći da je bila omiljena osoba kako kod naših ljudi, tu mislim na ljude sa svih prostora bivše zemlje, Jugoslavije, tako isto i kod Nemaca.

Svi su je voleli i cenili kao velikog radnika, kao čoveka koji ide u korak sa vremenom, mada ja mislim da je ona često bila i ispred svog vremena, kao čoveka čija je svaka reč imala svoje mesto i težinu koju je trebalo da ima u datom trenutku, a opet, reč koja nije povređivala več, učila ili lečila.

Ona opet, nakon što je obudovela, živela je neki ležerniji život radosna što ima nas, svoju decu, srećna zbog svojih unuka koji su svi dobri i uspešni ljudi i posebno ponosna na svoje praunuke jer su joj, kako je znala da kaže, zaokružili život.



Moja mama u Perlezu

Živela je na relaciji Passau - Beograd, ili Passau - Perlez, selo u ravnom Banatu gde je, iako veoma bolesna, kako je govorila, dolazila  poslednjih godina na godišnji odmor, u kuću, koju je meni kupila.    

       Moja mama je imala dve domovine i dva voljena grada: Beograd,  u kojem je bila rođena i za koji su je vezivale divne uspomene i Passau, grad u kojem je živela poslednjih 41 godinu, vraćajući se iz njega  u Srbiju, otadžbinu,  a ne vrativši se nikad. Ona je volela i Nemačku i Srbiju, moglo bi se reći isto kao što se vole deca. Voliš ih isto, a opet različito, ali identičnim intenzitetom i nesmanjenom ljubavlju.

Bila je žalosna što mnogo tog nije u Srbiji kao u Nemačkoj, a opet, smetalo joj je što tamo nema ovog našeg šmeka počev od temperamenta naših ljudi pa do mirisa svega; cveća, povrća, vazduha..

No ipak, volela je Passau gde se osećala, svetski, što i nije bilo daleko od istine. Cenila je red i vrednoću njegovih žitelja, sređenost i čistoću i veoma je cenila njihovo zdravstvo, posebno poslednjih godina kada je teško obolela i kada je nastavila da živi svoj život punim intenzitetom u „društvu“ prvo dva, a potom i trećeg karcinoma.

Reka Dunav u Passau

       Pomislim često da je crpela neku snagu iz grada u kojem je provela toliki niz godina, iz Passaua, iz jačine tri reke od kojih je jedna bio Dunav, reka koja teče i kroz mamin rodni Beograd.

 Bog sveti zna.

PS: Gastarbeiter - bukvalno prevedeno znači radnik u gostima. U suštini znači radnik iz strane  zemlje.