"Kada sam slab, onda sam silan"- ap. Pavle

Uvek sam volela da pišem. Onako, bez nekog većeg razloga, kad mi nešto padne na pamet. Pisanje na zadatu temu mi nikada nije bilo problem. Međutim…

U poslednje vreme, ne ide tako lako, pisanje mislim. Nije da nemam ideja, imam, mnogo. I nije da me baš briga pišem li to samo za sebe, zbog sebe, ili da bi i drugi mogli da to čitaju, imaju neke koristi od tih redova. No, kako se dugo nisam oglasila, sela da napišem neki red, shvatila sam da sam u problemu, jer, ni pisanje mi više nije izduvni ventil , kao što je to umelo da bude, moje bekstvo u neki bolji svet od ovog u kojem sam.

Pokušah da pronađem razlog za to i shvatih da je tome doprinela i neka sveprisutna poprilično depresivna realnost življenja oko mene, nezadovoljstvo i strah koji zrači iz sredine u kojoj živim, iz ljudi sa kojima sam u kontaktu bilo oni meni najbliži ili oni drugi, prijatelji, poznanici, ljudi u prolazu.

Možda je tome doprineloi  ovo dugo, zamorno, iscrpljujuće, žarko leto, priroda oko mene koja vene na očigled svih, jer je iscrpljena, osušena, sparušena usled nedostatka vode i delovanja ubistvenih toplih vetrova i toplote Sunca koje nas ove godine ne greje, već peče sve od reda.

Da li su za to odgovorni sejači globalnog straha koji se kriju iza imena naših i svetskih političara, ili naučnici, prognozeri,  koji tumače sve moguće pojave u prirodi, tumači raznoraznih kalendara čija su tumačenja najčešće hipoteze što, naravno, većina ljudi na kugli zemaljskoj ne shvata?

Valja li se iza brega neka „skrivena zavera“ svetskih razmera koja će i ovo malo entuzijazma, elana i volje za boljim životom  ugušiti kod svih, a posebno kod mladih koji su na pragu života, ne širi li to neko defetizam i strah ciljano ne bi li se polako, izvečeri u tajnosti, što bi rekla jedna tetka Jovanka koja je, kažu, znala da gleda u šolju, ljudi obeznadili i blinkerisali da razmišljaju samo o jednom; kako da sastave kraj s' krajem i kako da prežive u svetu u kojem mali broj ljudi takve misli nikada nije imao, a po svemu sudeći, nikada neće ni imati u svojoj glavi?

Bilo kako bilo, tek, ja ne napisah dugo ni jedan red jer su me ophrvale ovakve skroz na skroz blesave, ma kakvi blesave, bolesne misli.

Ne volim kad me dočepa neki strah. On me parališe, oduzme snagu za racionalno razmišljanje, a mislim da spadam u racionalna bića, a opet, ne volim ni kad vidim ugasle poglede ljudi oko sebe, neki odlazeći, pomirujući sjaj iz očiju onih koji u svemu ovome pokušavaju da urade sve ponovo, pa ponovo...Dokle?

O svakodnevici i da ne pričam. Pijace šarene od berićeta koji su ljudi mukotrpno uspeli da sačuvaju od elementarnih nepogoda i iznesu do tezgi, cene, koje su ruku na srce i male za težak težački rad, a opet, za većinu ljudi su visine Mont Everesta, novi krediti nove vlade koji će sve nas, a ne samo buduće generacije da zaviju još više u crno ( bar kad bi to moglo i da nas ugreje, al' naprotiv), problema sijaset i sve su isti, stari, izanđali već, ali, nerešeni, koje svi mi vučemo kao repove, a ljudi smo, hodamo na dve noge, koji posustaju hteli  to ili ne.

I taj pusti dinar, koji su vezali za ne znam koje sve ne valute, koji nedostaje svakom od nas, čak i onima koji i ne znaju kako izgleda, a i nemaju potrebu za tim, jer nemaju pojma ni koliko imaju dinara kad im se sve što imaju računa u nekim drugim milionima i milijardama dolara,  taj dinar koji, koliko god ga puta okrenuli, obrnuli u ruci, ne dobije na dostatnosti da podmiri osnovne potrebe ljudi koji žive na ovim prostorima.

Sad, kad o svemu tome krenem da, skoro pa lamentiram, ubedačim se skroz na skroz i ne mogu da pišem o nekim lepim, boljim stvarima, a opet i ovo nam život čini životom, pa eto, poriv da napišem , konačno neki red, dobih da bih napisala ove sumorne redove.

Ipak, kao što sve prođe, neko dočeka neko ne, na žalost, i ovo će proći i ne mogu da kao i mnogo puta  do sad ne kažem; Ne mogu više, idem dalje, što je jednom, ako se ne varam, napisao Semjuel Beket, ma i nije na kraju važno ko, kad je to rečenica koja me pokrene da idem dalje i ne posustajem, do nekog drugog jutra, nekog dana kada ću opet izaći u svoju baštu i videti šarenilo i zelenilo života umesto sparušenosti i suvoće, jer, šta god da mislimo, dogodiće se, ako verujemo da je istina.