Dugo toplo leto ( The Long Hot Summer)

Naslov ovog posta je pozajmljen. Ovako se zvala čuvena američka serija za kojom su davnih šesdesetih godina prošlog veka, ( kako to daleko zvuči), „ludovale“ sve žene ondašnje, sada se već slobodno može reći, stare Jugoslavije, a Boga mi i sve žene sveta gde se ova serija prikazivala . Tačnije, ludovale su za glavnim protagonistom, mladim, zgodnim, prirodno mišićavim, plavokosim  Benom Kvikom, likom, kojeg je tumačio Roj Tinis, onda mladi američki glumac, a koji je, na žalost, ostao i upamćen samo po toj kultnoj seriji.  E sad, kakve veze ima ovaj post sa serijom? Ama baš nikakve, osim naslova koji je, kako već rekoh pozajmljen i koji oslikava sva moja leta do sad, posebno poslednjih godina od kad se „kuvamo“, „pržimo“, „pečemo“, kako kad, od vrućine. Bar ja, za ostale samo pravim neku logičnu pretpostavku.

Zašto se mi pregrejavamo dugi niz godina tokom leta, to već i vrapci znaju.
Mislim da ću se opet ponoviti, a to ne volim, jer onda sama sebi ličim na nadžak babu, ali ipak, ni leto više nije kao što je bilo nekad. Sad, mnogi će reći, pamćenje nam je selektivno, pamtimo samo lepe stvari, što stoji, a opet i nije, kad je istina da su nekada leta bila drugačija.

Prvo, godišnja doba nisu počinjala, nisu se računala, od  onda kada bi nam to govorili metereolozi, u dan, sat, minut i sekundu. Znalo se da je proleće mart, april i maj, leto, juni, juli i avgust, jesen septembar, oktobar i novembar, a da zima caruje u mesecu decembru, januaru i februaru sa ponekad i produžetkom , tačnije pojavom snegova u martu, kada se govorilo da nam Baba Marta kvari proleće. Ovo je važilo uglavnom za naš, umerenokontinentalan klimatski pojas koji vlada na našim prostorima i svakako da su postojala odstupanja. U Beogradu, gde sam ja živela od rođenja i najveći broj svojih godina, uglavnom je bilo tako.

Da se vratim na leto. Znači, počinjalo je u junu, sa temperaturama koje danas imamo u aprilu, ali naravno ne sa kišama koje su bile zaštitni znak aprila ili oktobra. Kako je vreme odmicalo,  kako smo ulazili u sredinu leta, juli mesec, temperature su bivale sve veće, no retko preko 35-og podeljka, što se smatralo za tropsku vrelinu.

 E sad, neko će se zapitati pa u čemu je onda razlika izmedju nekad i sad, kad su i danas prosečne letnje temperature upravo takve? U mnogo čemu.

Kao prvo, jesu bile i takve temperature, ali su noći uvek bile hladnije, nekad i za 10 stepeni razlike. Mogao si da spavaš kao čovek celu noć, a da se ne znojiš ko amalin.

Ko ne zna, to je turska reč, naša tuđica, a znači nosač, kojih je u ono vreme u Beogradu bilo mnogo. Osim toga, dešavalo se, i to vrlo često, da pljusne kiša iz vedra neba, rashladi sve, ulice, bašte, parkove, donese miris ozona  i čist vazduh, posle čega opet sine toplo  sunce, ali ne peče kao danas.

Uveče smo često oblačili tanke džempere jer bi bivalo prohladno od vetra koji bi rashladjivao grad sa Zvezdare, Topčidera, Košutnjaka, Dunava.

Bioskopi ispod vedra neba, igranke na otvorenom, bile su sasvim normalna pojava u vreme letnjih meseci.

 Gore zvezde, na platnu dobar film, kesa kokica ili semenki u ruci, ili tango, stiskavac od kojeg se partneri nisu lepili jedno za drugo zbog znoja, već zbog želje jednog za drugim.

Mnogi bi na ovo rekli, pa onda je i Beograd bio manji. Tačno. Bio je manji, sa manjim brojem svih mogućih prevoznih sredstava, sa čini mi se, više tramvaja i trolejbusa, sa manje stanovnika.

 Ima toga još, al' ne bih da davim previše i kao što rekoh, da ličim na one koji stalno govore:
 „ E tako nije bilo u moje vreme“.
No to ne menja konstataciju da su sada leta drugačija i da mene dovode, najblaže  je rečeno do iscrpljenosti više mentalne nego fizičke, slobodno možete čitati do ludila, jer, ništa ne mogu da pretpostavim normalno, da isplaniram k'o čovek, bar ja, kad me ubi vrućina, sparina, težak vazduh pun smoga i kojekavih raznoraznih „miomirisnih“ isparenja.
Živim k'o sova, u zamračenoj kući, stanu, pirkam se, čitaj rashlađujem, u sve kraćim vremenskim  intervalima, a sa klimaksom sam se obračunala odavno,  nosim flaše od 1,5 L  ako nekud krenem, jer i inače pijem vodu k'o kamila, pa mi to tašnu, zobnicu, čini još težom, obuvam najstarije, najšire sportske, nazovi sportske,  cipele, espadrile, šta god, ne bi li mi noga izgledala bar pristojne debljine, štikle samo sanjam, krijem se, kao beduin u galabiji oblačeći košulje dugih rukava, tamnijih nijansi, jer, dokazano je, crno bolje odbija UV zrake od belog  i idem samo tamo gde moram. Leti se, kažu, nose pastelne, šarene boje, a ja sebi ličim na čavku dok traje ovo i ovakva leta.
Neko bi rekao, blago njoj,  bar ne radi i ne ide na posao po ovoj pripeci.
Sa te strane , moram da priznam, blago meni, mada još uvek pamtim kad su mi štikle uranjale u asfalt koji se topio, a kosa, frizura, koju bi mi frizer pravio na drugi dan, baš zbog te lepote leta ovih poslednjih godina, nije ličila ni na šta po stizanju na isti taj posao do kojeg bih stizala lepeći se uz znojava telesa u „sardinama“ javnog prevoza.
Ma nisam zaboravila ništa i dođe mi žao svih koji se sad zlopate po ovom vremenu.
I još kažu, leto je da se uživa u suncu, toplini...

Ne znam koja je lepota današnjih leta i svih leta već dugi niz godina u nazad, ali ono što sigurno znam je da menjam dva leta za jednu zimu!

E zbog ove moje, sada već poznate rečenice mnogima koji me znaju, mnogi me više ne vole, ne simpatišu, ne „mirišu“, jer... vole leto.

Ne mogu kožu da svučem sa sebe kad dođe ovakvo leto i slična leta do sad, a zimi, zimi mogu da se lepo natrontam ako treba, da izadjem i idem gde hoću, šetam, da se vozim i stiskam sa saputnicima u prevozu da bi nam bilo toplije, mogu i da se kupam u zatvorenim bazenima, ako hoću baš, ma mogu mnogo tog što sad leti ne mogu ni da sanjam.

Kazaće neko, omatorela si pa džvanjkaš, žao ti što nisi mlađa  pa da ti leto ne smeta.

Kome normalnom ne bi smetalo ovakvo leto i ko normalan ne bi sanjao ona duga topla, ali lepa leta kakva su bila nekad i ko normalan ne bi, e sad bih da opsujem, al' sam lepo vaspitana pa neću, one koji su doveli do tog da više nemamo sve ono lepo što smo imali i što smo mogli i dan danas da imamo da su oni bili bar malo manje gladni para i da su bar malo, malčice, voleli i druge osim sebe.
Sad ću da prestanem, jer ako nastavim, nema kraja ili će mi trebati bar još ovoliko, a ne bih da vas oplavim oko vrata.
 Dovoljno vam je što se „cvrčite“, „kuvate“, „pečete“, „zagorevate“ na suncu ovog leta, a i ja sa vama.
Odoh.