Upalite svetlo! - razmišljanje na temu "Pride"

Svojevremeno, dok sam ja učila svoju srednju školu,  a to je moram da napomenem bilo u prošlom veku, učili smo  iz predmeta “Neuropsihijatrija sa psihopatologijom” da je pederastija, devijantno ponašanje. Međutim, kako se to “leči”, sprečava, iskorenjuje, o tome baš i nije bilo mnogo ni reči  ni objašnjenja što me još onda navodilo na misao da to baš i nije dobro ni istraženo, a  ni dokazano.

Skoro saznadoh da je taj “poremećaj” 1973. godine izbrisan sa spiska psihopatoloških poremećaja, a ne tako davno sam čak imala prilike da pročitam da se “gen homoseksualizma” navodno formira u petom mesecu intrauterinog života?????

Kako se  u svetu, u međuvremenu,  dogodilo mnogo tog mimo ili uz čovekovu volji, tako sam opet posumnjala da su tu ljudi kumovali na ovaj ili onaj način. Svi imamo pravo da razmišljamo različito ili da sumnjamo da je u pitanju zavera svetskih razmera, a pošto sam i ja samo čovek, ne razlikujem se baš mnogo od mnogih čije su misli pobegle na tu stranu.

Istorija opet, piše, a i dokumentuje, da je tog ponašanja, bilo tokom malte ne celokupnog razvoja čovečanstva zbog raznoraznih razloga, a i sklonosti.

Tako se, između ostalog,  zna  za veliku ljubav jednog od dobrih rimskih careva, Hadrijana, prema lepom i mladom, kovrdžavom Grku Antinoju, koji je čak posle svoje smrti u ranom mladićkom dobu, ovekovečen  zvezdom u sazvežđu Orla.
 Jedna od najpoznatijih francuskih spisateljica, ako se ne varam prva žena nosioc ordena legije časti, je takođe poznata po svojim naklonostima prema istovetnom polu, što je nije sprečilo da bude to što jeste.
Ima toga još puno, al’ nepotrebno je da nabrajam.

U samom pak, životinjskom svetu takođe su poznate ovakve pojave.
Uzmimo za primer samo puževe, koji su “greškom” prirode, premda ova retko greši, hermafroditi po rođenju, pa eto imaju mogućnost da budu sa kim im se prohte, moglo bi se reći, a opet i nije tako i opet to nekako navodi da je podosta toga stvar razmišljanja pojedinca, a i većine.

Mnogi znaju da se i  danas  u pojedinim arapskim zemljama mogu videti muškarci koji se drže za ruke dok  šetaju i divane, razgledaju, kupuju. Druže se ljudi, onako, blisko, no zna se, onako izvečeri u tajnosti,  da i kod njih ima takvih pojava, ali se one ne udaraju u talambase tj. o njima se ćuti, jer je to, kao tamo zabranjeno.

E sad, mogli bismo mi svi da o ovoj temi pišemo tekstove, traktate i slično do beskraja pa opet, ali nekako ne mogadoh, a da se ne upitam ima li tu, osim već poznatih argumenata i po nekih koji su toliko prizemni, pa su se nekako provukli nezapaženo. Tačnije,  zbog čega  ova pojava, ja bih je ipak tako nazvala, dobija sve više maha,  zašto se za nju opredeljuju ljudi u svim sredinama sveta i zbog čega se s’ vremena na vreme ustalasaju pojedine sredine, među kojima je i ova naša, srpska, balkanska, razgovorima, člancima po novinama, tribinama, a  šire.
Nije li to, opet sumnjam, ali dozvolićete umno sam biće i imam prava da razmišljam, imam popriličan broj godina, a i iskustva na temu; koga zmija ujede i guštera se plaši, a da ne pomislim da to neko tamo planski pokušava da sa teme ovakvog življenja, na granici i ispod granice dostojanstva čoveka, skrene pažnju da nam se još puno tog nepovoljnog u već nepovoljnoj situaciji, iza brega valja. Što bi rekli naši stari; dok se dvoje biju treći koristi gužvu.

Nije da ne znamo, bar većina nas, da je jedan od razloga  kod mnogih kultura sveta, razlog za ovo ponašanje, da ne pogađate koje, LGBT, o tome pišem,  kupovina žena, a para i mogućnosti za to je, to takođe znamo, sve manje.

Takođe, vrlo je moguće da  baš zbog sve manjeg standarda širom sveta, porodica kao osnovna ćelija društva, sve manje funkcioniše normalno. Kao zajednica u kojoj se stiče osećaj sigurnosti kao i prva znanja o životu uopšte, porodica upravo zbog materijalnih problema gubi tu ulogu, što ukratko, opet dovodi do slabljenja veza i otuđenosti. Zbog besomučnog rada i želje za sticanjem ili neophodnog ili pak previše novca, kao posledica tog nedostaje komunikacija između članova, te stoga se možda gubi i kompas ka prirodnoj naklonosti između polova jer oni koji su do juče brinuli jedni o drugima, sad brinu brige nasušne ili jure za prestižom zaboravljajući pri tom da imaju i druga zaduženja.

Ne retko, mlađi članovi ostaju na vetrometini nedoumice ili pak ušuškani u obilje upadaju u zamku dosade, a onda, valja probati nešto novo.
Čutanje takođe može biti razlog za ovu pojavu, jer zbog svega već rečenog ljudi odlučuju, mladi, da je bolje da kriju nego da dele sa nekim, naročito ako se nešto ne zna. Postalo je već uvreženo da je bolje ćutati nego pitati, jer, Bože moj, onaj preko puta će možda shvatiti da ja to ne znam, a to je već blam.

Više puta ponovljena ljubavna razočaranja, po mom skromnom razmišljanju, mogu da odvedu u ovu pojavu jer, zašto da se ja sad opet bakćem sa tamo nekim muškarcem, ženom ako sam muškarac, da je  odgonetam, dam mu titram kad će opet da me pređe, ostavi i  da mi slomi srce na komade?

 I vrapci znaju da muškarac mnogo lakše razume muškarca, a  žena opet ženu. Svako od njih mnogo dobro zna šta može da usreći onog drugog i eto mira i harmonije na svim poljima.
 Ovde se sam po sebi nameće zaključak da je lakše  ići linijom manjeg otpora.

E sad, kad se sve to uzme u obzir i ako su izbori već napravljeni jer treba sad svi da se i dalje pravimo blesavi da ove pojave nema ili da je treba anatemisati jer je ima?
Po meni, ni jedno ni drugo.

Ako smo svi jednaki, kako to stari ljudi kažu pred Bogom i pred zakonom, a ja nekako mislim da bismo trebali da budemo ako su ljudi svesni, onda i svi imamo jednaka prava da živimo svoj jedan, jedini život shodno tome kako nama to odgovara, ali ne ugožavajući nikog pri tom, ne udarajući na sva zvona ko smo i šta smo da svi to znaju, ali i ne stideći se onoga što jesmo.
Pod uslovom da smo mentalno zdravi, sposobni da razlučimo svet oko sebe, onda je samo važno šta mislimo sami o sebima, a ne šta drugi misle o nama jer one druge, baš i briga za nas jer i oni misle na sebe.

U našem narodu postoji izreka: Čime  se lud ponosi, toga se pametan stidi.
Ne verujem  da su oni koji šetaju pod sloganom PRIDE ludi, ali  zasigurno nisu izabrali pametan slogan.
Isto tako nisu me baš ubedili da im je potrebna parada da bi skrenuli pažnju na sebe jer se za njih od davnina zna.
No kako ovde kod nas paradira ko kako hoće, kad hoće sa ili bez dozvole,
onda nek paradiraju i oni.   Molim lepo, ko voli nek izvoli.

Rizik, na ovim našim prostorima je uvek postojao da budeš u najmanju ruku popljuvan, a i izbubecan ako to gomila  koja ne misli kao oni što paradiraju, odluči da treba. Šta više, dokazano je i u praksi da nam parade, šetnje, kako se to sad u ovo moderno vreme zove, nekad se to zvalo demonstracija, samo sad kad se to kaže misli se isključivo samo na protest,  baš i nisu donele boljitak samo što mi imamo kratko i selektivno pamćenje, pa se opet hvatamo u to kolo.

Na kraju, sve promene kreću od samog pojedinca, a ne od grupe, tako da kad i sami pripadnici LGB populacije odluče da se hrabro predstave samostalno, hrabro, (valjda su svi čuli za Gandija) i kad preuzmu na sebe pojedinačnu odgovornost, a Boga mi i strah od reakcije neistomišljenika, što je na žalost vrlo moguće, e onda se možda kao društvo i pomerimo u pravcu nekog drugačijeg suživota, pa i tolerancije.

Iako živimo u nesavršenom sistemu, duboko verujem da ima ljudi koji uvek znaju da prepoznaju i diskriminaciju i netoleranciju koju bi eventualno trpeli, kako pojedinci tako i grupe, a znajući da smo ipak pravdoljubiv narod, sumnjam da bi se tolerisalo ugnjetavanje istih.

A možda ja samo zamišljam da ima pravdoljubivih među nama jer kad pomislim samo na status Roma u našem društvu, onda ne mogu, a da se ipak ne zabrinem za status ovih, seksualno drugačije opredeljenih.

I da ne filozofiram previše, valjda je svima jasno da je život tek trenutak i da pravo na život i  slobodu, na svoj izbor,  ima svako od nas, živih.

 I na kraju, zašto te ljude, “drugačije” od većine, ne bismo svi počeli da gledamo kroz naočari šta oni zaista jesu tokom dana svog življenja, a ne kroz pretpostvake šta i kako rade i sa kim tokom noći.

Upalimo svetlo i zaključimo konačno da ispod svačije kože teče crvena krv.

 Počnimo da se gledamo kroz ogledalo sličnosti, a ne različitosti.

Ovaj svet je naš zajednički, nije svojina samo onih koji misle da su iznad drugih zbog ne znam ti ja čega sve ne.

Eh da, onim pojedincima koje smo birali da nam kroje kapu u narednim godinama toplo preporučujem da se, iako baš i ne osećaju, a i ne misle tako, ipak malo prave Englezi.

PS: Osećam potrebu da objasnim da  dugu obožavam kao pojavu, zbog čega je ona i  logo mog bloga.

        Kako sam jednom bila u situaciji da me zbog potamnelog tena smatraju Cigankom,  dotičnoj  osobi sam stavila do znanja da nisam Ciganka, al’ da sam srcem uz njih,  jer su  pre svega ljudi.

Duga na perleškom nebu posle dugo očekivane kiše