петак, 28. јун 2013.

Ikona





        Činilo se da  puca sa svih strana. Dragutin je čučao u rovu izvirivajući povremeno. Morao je da čuči, jer dubina rova nije odgovarala njegovoj visini od skoro dva metra. Svuda unaokolo, neprijateljske haubice su bukvalno fircale okolni teren i buka rasprslih granata je odjekivala neprestano.


- Ovo je klanica, a mi svi, glineni golubovi za odstrel, razmišljao je. Lagao bi sebe, kad bi rekao da ga nije strah. Jeste. I druge je, ali i oni, kao on, to vešto kriju iza maske odlučnosti.
Osećao je užasnu potrebu za cigaretom. Glad nije osećao, iako nisu jeli ništa već tri dana, a ni vode nije bilo dovoljno. "Žuljao" ga je mali smotuljak duvana u njegovom gornjem džepu šinjela koji mu je doturio, u prolazu, jedan sremački seljak u nekom selu kroz koje su brzo prolazili žureći ka frontu.
      Ima tome da je već tri godine partizan, učesnik NOR-a, kako to drugovi kažu, i evo ga, gde sa svojim saborcima iz dvanaeste slavionske brigade deli sudbinu i događanja na sremskom frontu, poslednjem neprijateljskom uporištu. On je pešadinac, kao i njegov omanji drug Stojan, koji se naslonio na zid njihovog rova, ćuti i gleda u prazno. Ostali drugovi, a u rovu ih je bilo sedmoro, skupili se ispod svojih mokrih šinjela. Kiša je povrh svega, neprestano padala, dosadna, sitna, hladna, ona koja prodire do kosti.
Partizan ne sme da se preda crnim mislima koje mu kolaju glavom, mislio je Dragutin.
Lepo je to rečeno, i sve do sad, polazilo mu je za rukom da misli na povratak u rodni Katun, na majku, brata i sestre, ali danas, nekako nema mira.
Da li je to bilo zbog gladi koja se pritajeno uvukla pa zavrće stomakom, ili zbog žeđi, koja je sušila već ispucala usta, ili zbog ove buke, kišne izmaglice i neprestane huke topova i mitraljeza, nije znao da sebi da odgovor na misli koje su ga ophrvavale od jutros.
Njegovi drugovi, saborci, nisu mu delovali bolje od njega. Skoro svi su sklupčani, čučali u tom rovu, i evo, već drugi dan čekali komandu za dalji pokret. Povremeno bi i oni uzvratili vatrom na pucnje koji su dolazili sa neprijateljske strane, ali, nisu to činili sve vreme. Morali su da štede municiju.
Noću bi tiho razmenili tek po neku reč, uvek vezanu za dešavanja oko njih. Niko nije pričao o sebi, šta oseća, šta mu u tom trenutku leži na srcu. Svi su se, videlo se, trudili da ne posustanu, da onom do sebe ne pokažu svoj strah i strepnju od neizvesnosti.
   - Stojane, imaš li malo papira, upitao je Dragutin svog druga do sebe? Da nam smotam jednu cigaru od ovo malo duvana što mi je ostalo.
   - Nemam Dragutine, mani cigaru sad. Znaš da ne bi trebalo da pušimo u rovu, posebno sad, vidiš, već pada mrak.
Dragutin je bacio pogled u pravcu horizonta gde se kroz kišno nebo nazirala slabačka svetlost.
   - Pitaj dalje, ima li ko parče papira, zamoli Dragutin Stojana.
Šapat se prenosio rovom i isto tako se vratila samo jedna Stojanova izgovorena reč; Nema.
   Dragutin je lagano i oprezno izvirio iz rova i pogledao levo, u omanje drvo nedaleko od rova. Bilo je udaljeno oko petnaestak metara od njih. Ispod drveta, ugledao je komadić hartije, bar mu se činilo da je to neki papirić.
  - Stojane, eno ga papirić, pogledaj, ispod onog drveta sa leve strane, obratio se svome drugu.
Ovaj je oprezno provirio iz rova i pogledao u rečenom pravcu.
- Nisam siguran da je to papir Dragutine, a i da jeste, rov ne smemo da napuštamo, reče Stojan.
   - Ma jeste, sigurno je papirić.Taman da smotam jednu cigaru, sa uzbuđenjem mu odgovori Dragutin. Idem po njega. 
   - Nemoj Dragutine da stavljaš glavu u torbu, jel vidiš da snajperisti ne miruju, a i ovi topovi, neprestano sipaju po nama. Mi smo ovde malo skrajnuti, pa smo na sigurnom. Smiri se! Čekaj komandu, uzbuđenim glasom mu se obrati Stojan.
Ovaj, kao da ga nije čuo. Ukočenim pogledom je fiksirao papirić koji se belasao, činilo mu se, tik uz njega, treba samo da se pruži ka njemu. 
Laganim, veštim pokretom, izvio se na stranu i jednom nogom, skoro ležeći slepljen uz zemlju iskoračio je iz rova. Ostao je za trenutak da leži pokraj ivice, a onda je lagao počeo da puzi ka komadiću hartije ispod nevelikog drveta.
Stojan je gledao za njim staklastim pogledom i tiho ga dozivao; Dragutine, nemoj, vrati se!
Ali, ovaj ga ili nije čuo ili nije želeo da ga čuje i dalje je laganim pokretima, klizio preko mokre zemlje skoro stopljem sa njom u jednu senku. Uskoro je dopuzao do drveta, protegnuvši se i snažno ispruživši levu ruku, prekrio povećom šakom vlažan, omanji, pravougaoni papirić na zemlji. U tom trenutku odjeknula je snažna eksplozija i svet se zamračio.
    - Polako druže, lezi, ne diži se. Ranjen si, noga ti je izrešetana, začuo je tihi glas do sebe, a onda je otvorio oči.
Sumrak je lebdeo nad ravnicom. Dragutin je pogledao oko sebe, a zatim u osobu koja mu se obratila, prepoznavši drugaricu Miru, bolničarku iz njihove čete.
Brzim, spretnim pokretima stavljala mu je prvi zavoj na levu nogu. Ipak, izdigao se da vidi gde je Stojan, gde su njegovi drugovi. Nikoga nije bilo.
Na mestu gde je bio rov zjapila je poveća rupa, a razbacane zemlje bilo je svud naokolo, čak i po njemu samom. Umah, shvatio je da u levoj ruci i dalje drži mali papirić. Lagano, privukao je ruku sa namerom da ga razvije i konačno zamota dugo željenu cigaru, ali u trenutku kada su njegove oči susrele dlan njegove ruke ugledao je na njemu obojene obrise. 


Približio je svoju ruku da bi video šta je na slici, na papiriću, a onda je zadrhtao zureći u sliku.

 Sa njegovog dlana, iskrzana, mokra, pogužvana, gledala ga je mala ikona sa likom Bogorodice.

недеља, 09. јун 2013.

Popodne jedne sive čaplje





Nebo, boje akvamarina, prostrlo se iznad ravnice kroz koju je mirno, bez ijednog talasića, tekla reka, zagrljena sa jedne strane obalom, zelenom i ravnom kao tepsija sa koje se širio miris sveže trave, timijana i vlažne zemlje, a sa druge, obalom na kojoj se prostirala gusta šuma i makija iz koje su dopirali čudni zvuci protkani tajanstvenim mirisom močvare.  Kroz vazduh, koji je titrao od vreline leta u julu, letelo je mnoštvo insekata bežeći ispred svojih  neumornih lovaca, lasta i žaba koje su strpljivo vrebale iz ševara na jednoj od obala reke.
       Sredinom reke, raštrkane, bele, kao grudve od snega, plivale su seoske guske halapljivo jedući ostrvca od sočivice, koja su plutala rekom nošena njenim tokom. Zvuk njihovih  gladnih kljunova nadjačavao je zujanje insekata. Ponekad bi se, ovoj kakofoniji zvukova pridružio i lavež pulina, pasa koji su čuvali seosko krdo krava u ritu, na šumovitoj obali reke.
 Kada bi se neka od njih izdvojila iz krda i sišla na reku da se napije vode, a onda ostala na obali da pase, psi su je  svojim lavežom opominjali da se vrati u krdo, obigravajući oko nje, sve dok se krava ne bi okrenula u onom pravcu iz kojeg je i došla i lenjo uputila natrag, mašući glavom kao da se čudi i vitlajući ljutito repom.
   Pljusak vode i lepezasta šara na njenoj površini, koju je za sobom ostavljalo jato sitnih ribica bežeći ispred progonitelja, otkrivali su da i bucov vredno lovi u dubinama reke.
        Savladane umorom, žedne i možda željne predaha od neumornog lova  u potrazi za hranom, laste bi se u brišućem letu spuštale na površinu vode graciozno zahvatajući vodu svojim malim, žutocrvenim kljunovima. Pojedine bi skliznule po površini vode, kao na zaleđenoj klizalici. Činilo se da to rade namerno, da bi se  rashladile od julske žege.  
 Kraj travnate obale, ljuljali su se ribarski čamci vezani za natrule kolčeve zabodene u dno reke. Prazni, suvi,  oborenih vesala, izgledali su tužno ili omamljeno od vreline popodnevnog  sunca. Nedaleko od njih, reka je pravila krivinu na levo. Pogled na taj njen deo bio je zaklonjen velikom, razgranatom,  žalosnom vrbom.
      Ona se pojavljivala neprimetno iza stare, raspukle vrbe, čije su grane visile nad rekom, dok se poneka, duga poput kićanke,  kupala u njoj. Svojom pojavom uklapala se u okolinu, tako da se mogla primetiti samo ako se mesto, na kojem je stajala, pažljivo osmotri. Siva boja njenog tela,  stapala se u boju gustih  listova  vrbe. Hodala je veoma lagano, nečujno gacajući po plićaku reke. Činilo se da ne dodiruje  podlogu po kojoj gazi. Duge noge ličile su na grane vrbe ispod koje se sakrila od sunca ili od pogleda. Telo joj je bilo malo pogureno, kao da se nekome klanja, a neveliku glavu pomerala je ritmično, gledajući u reku , pa na obalu kraj koje je hodala, zatim opet u reku i tako neumorno i neprestano sve vreme hodajući ujednačenim ritmom u pravcu vezanih ribarskih čamaca. Očito je nešto tražila, strpljivo i pomno prateći svaki šušanj ili pokret vrbovih grana. Iako je bila dosta daleko, mogle su joj se videti oči, jedno, pa drugo oko, već kako joj je bila okrenuta glava. Bile su izrazito prodorne, tamne i sjajne, ali pitomog, vlažnog pogleda. Ponašala se kao da je potpuno sama okružena stvarima i bićima koje je poznavala u nekom samo njoj znanom svetu.

Bila je to mala siva čaplja. Dolazila je svakoga dana na isto mesto, kao da  dolazi u svoju baštu ili svoju njivu da protegne noge, a usput i da napuni korpu. Pogledu njenih tamnih očiju nije promicalo ništa. To elegantno, nečujno gacanje i kao  nehajno pomeranje glave, služilo je da   zavara  njene ukusne zalogaje koje je strpljivo vrebala u plitkoj vodi reke. Jedan korak levom nogom napred, zatim desna do leve. Kratka pauza da osmotri po ševaru tik uz obalu, zamrznut pokret glave, fiksiran pogled u vodu, brz pokret kljuna u vodu i hop, mala neoprezna ribica praćakala se uzalud poslednjim trzajima u njegovom čvrstom stisku. Pun pogodak koji se ponavljao u neujednačenim vremenskim intervalima. Ovde ribica, ovde žabica, malo popaca da se razbije monotonija. Lagano i bez žurbe lovila je siva čaplja. Za nju, vreme kao da je stalo, kao da ničega nije bilo osim uske staze u reci kojom je hodala.
    Dok je sunce plovilo nebom priklanjajući se polako zapadu, neumorno, poput pčele radilice, mala siva čaplja punila je svoju “košaricu” plodovima iz reke i sa njenih gustih obala. Putanja kojom je  hodala nije bila duga, tek nekoliko metara od vrbe, uzvodno ili nizvodno, ali nikada mnogo daleko od nje. Sama vrba joj je i ne znajući, služila kao štit koji je čuvao od neznanaca sa obale, možda kao putokaz ili granica neke njene teritorije.
        Pre nego što bi se sunce sasvim spustilo za horizont u ravnici, odnekud bi se na nebu pojavila još jedna mala siva čaplja i graciozno sletela tik uz čaplju koja je već bila na reci. Ukrstile bi za tren kljunove, kao da se ljube. Bilo je očito da su par. Zatim bi, priljubljene telima, nastavile da češljaju dno reke ispod žalosne vrbe.
      Činilo se kao da je vazduh zatitrao i nešto čudno bi počelo da se dešava krajolikom što samo mogu čuti ribe, ptice, žabe ili insekti, kao da je vreme isteklo, poput zrnca peska u peščanom satu. Guske su gačući isplivale na obalu i u koloni odlazile put najbližih seoskih kuća, laste su netragom nestale, utihnuo je romor žaba, bucov je prestao da uzburkava vodu reke jureći svoj plen. Samo se čulo zujanje tek probuđenih komaraca koji su lagano osvajali rečne obale kako se prikradala noć, a nestajao dan.

     U trenutku, kada je poslednji zrak sunca skliznuo sa reke i nestao u daljini, par sivih čaplji je uzleteo i brzim pokretima krila nestao iznad visokih krošnji drveća na drugoj obali reke.
Boje rane večeri kupale su se u vodama reke. Vrba je ostala da sanja,  sama,  do sutra.