Nije tačno da je što južnije sve tužnije

Scena prva, glavni grad, 19.12.

Renomirana prodavnica jedne od najpoznatijih vodećih firmi za prodaju i distribuciju tehničke robe. Potrošač ulazi u radnju. Odmah mu prilazi jedan od prodavaca kojih ima dosta i ljubazno ga  pita  šta želi. Kupac pita imaju li na lageru artikle koji njemu trebaju;

 Kombinovani frižider marke “Končar” 

Veliki LCD telvizor  

Ketler bokal firme "Bosch" 

Veš mašinu marke “Gorenje” 

Električni šporet firme “Alfa”-Vranje.

Prodavac kaže imaju sve, osim šporeta.

Ovo SVE su artikli iz bivših jugoslovenskih republika, osim jednog koji je iz Nemačke, znači, svi su iz uvoza, ili ti inostrani artikli. 

Nemaju šporet domaće, naše proizvodnje na lageru.

Potrošač kupuje raspoložive artikle, u subotu, 19.12. i dogovara se da svi do jednog budu dostavljeni na adresu u Sokobanju, u četvrtak, 24. 12. 

Prodavac kaže da će tako i biti i da će 1h pre dostave robe kupac biti pozvan telefonom radi provere da li je kod kuće  i da li je sve u redu. 

Roba treba da bude isporučena do 16h tog ugovorenog dana.

 Kupac kupljenu robu plaća u kešu i odlazi zadovoljan jer smatra da je postigao korektan dogovor.

Scena druga Aleksinac 24.12.

Aleksinac, mali, rustikalan i na svoj način lep grad na obalama reke Sokobanjske Moravice, na jugu Srbije. Okupan zubatim suncem u predprazničnom raspoloženju, sa novogodišnjim ukrasima u izlozima radnji u centru grada. Nasmejani ljudi, užurbano obavljaju svoje poslove. Niko nije nervozan, niko se ne gura, raspoloženi da pomognu i objasne putniku namerniku u njihovom gradu.

Na uglu glavne ulice velika prodavnica tehničke robe. Oko 11h u radnju ulazi potrošač, nije ni stigao do pulta za informacije na kojem je i kasa, pred njim iskrsava nasmejana, mlada prodavačica, malo skupljenih ramena, vidi se da joj je hladno; Izvolite, šta želite?

• Imate li električni šporet marke “Alfa”-Vranje?
• Šporeti su na prvom spratu, kaže prodavačica i kreće ispred potrošača u pravcu stepeništa koje vodi na prvi sprat. Pokazuje mu sve šporete željene marke.

Kada je pronašao onaj koji je hteo da kupi, potrošač kaže prodavačici;

• A cena mu je 21999 din.

Stiže odgovor;

• Ne, grešite. Ovaj šporet košta 20400din.
• Kupujem, odmah. Možete li da ga dostavite u toku današnjeg dana u Sokobanju?
• Kako da ne, ali ne pre pola dva posle podne. Dostava se ne naplaćuje. Uzgred, treba li vam gajtan i utikač?  Znate, šporet se prodaje bez gajtana i utikača?
• O da.
• Kolika vam dužina gajtana treba i koji utikač, za monofaznu ili trofaznu utičnicu ?
• Treba mi gajtan dužine 2,5 m i utikač za trofaznu struju.
• Hoćete li da vam montiramo gajtan i utikač za šporet, to se ne naplaćuje?
• To bi bilo izvanredno.
• Eh da, hoćete li gajtan i utikač bele ili crne boje?
• Molim vas da budu bele boje.
• Budite bez brige, sve će biti urađeno. Idemo na kasu.

Kupac na kasi završava sa uplatom kupljene robe, dobija račun za šporet sa belim gajtanom i utikačem za trofaznu struju na iznos od 21349 din. i veoma zadovoljan izlazi iz radnje.

Cena istog šporeta, bez gajtana dužine 2,5 m i trofaznog utikača, u glavnom gradu iznosi

21999 din.

Epilog

Šporet iz radnje tehničke robe u Aleksincu je dostavljen na adresu u Sokobanji u zakazanom terminu istog dana kada je i kupljen, 24.12. Udaljenost Aleksinca od Sokobanje je 31 km.

Roba poručena u renomiranoj radnji u glavnom gradu, dostavljena je u kasnim poslepodnevnim satima sa danom zakašnjenja 25.12. iz niškog magacina.

Niš je od Sokobanje udaljen 60 km.

Potrošač je morao da pozove više puta call centar “renomirane” kompanije za prodaju tehničke robe u glavnom gradu, da bi se informisao i urgirao za poštovanje termina, što nije urodilo plodom, zbog čega je i došlo do kašnjenja od jednog dana, iako su u istoj kompaniji znali, da samo zbog tog kupac odlazi u Sokobanju, da bi bio prisutan na dan isporuke po dogovoru.

Svaka čast prodavačici u prodavnici tehničke robe “Elektrotehna” na iskazanom strpljenju i evidentnoj pomoći kupcu.

Menadžmentu prodavnice “Elektrotehna” sve čestitke za poslovnu politiku i zahvalnost na ukazanom poštovanju potrošača.

Aleksinac ima razloga da bude ponosan na jednu ovakvu radnju gde asortiman ne zaostaje za onim u glavnom gradu, ali gde je očigledno poslovna politika i uvažavanje potrošača, kao i poštovanje dogovora, na mnogo višem nivou od onog u glavnom gradu.

PS: Ovo nije plaćen post. Ovo je priča i utisci iz života o kojima valja pričati i pisati jer dobar glas treba i da odjekne.

Kada će nam biti bolje?

U prolazu, često primetim scene koje mi već dugi niz godina bodu oči. Posebno me iritira jedna od njih, jer, kad god to vidim, setim se jednog letka u Domu zdravlja Zvezdara, jedne davne šesdeset i neke godine prošlog veka  na kojem je stajalo; Ne pljuj po podu!
Odavno smo u dvadesetprvom veku i jedino što se promenilo u tom smislu je, što se ta ružna, čak rizična navika preselila na ulice i kako stvari stoje teško će se ovde, kod nas, iskoreniti. Možda da se opet vratimo na letke, sad popularno nazvane flajeri? Ili da iskoristimo prednost bilborda?
Pa da umesto velikih reklamnih panoa sa pozivima na koncert estradnih "umetnika" stavimo neki prigodan slogan ili parolu.


 Naša jedina planeta Zemlja već odavno štekće pod teretom otpada svakovrsne vrste, a pri tom, mnogi od nas se ponašaju kao da imamo rezervnu planetu, neko drugo mesto za življenje koje će posle nas koristiti i na kojem će živeti naši potomci. A nemamo. Ipak i dalje se ponašamo bahato kad je bacanje i odlaganje smeća u pitanju.

Veoma često se dešava da zaboravimo da ovo mesto pod suncem i sve blagodati koje smo svi za sebe izgradili delimo i sa drugima oko nas. I umesto da delimo, razumemo,  mi se ponašamo kao da smo sami na svetu. Kao da sve postoji isključivo radi nas.

Naši kućni ljubimci sa nama dele sve prostore u svetu, gradu u kojem živimo. Kad smo odlučili da ih imamo, doneli smo i odluku da o njima i za njima brinemo, kako u svom domu tako i na svim onim mestima kuda se krećemo sa njima. Nažalost slike dole su učestalo ogledalo naše nebrige i nekorektnog ponašanja prema okolini i ljudima sa kojima delimo  ulice i  parkove u gradovima, selima, varošima.

 

Tačno je da nema dovoljno javnih toaleta ni u jednom gradu u našoj zemlji i da je to jedan od gorućih komunalnih problema. Ali je isto tako tačno da nije svaki ćošak, svaki budžak, mesto gde se obavljaju fiziološke potrebe, onako, na brzinu,  u prolazu.
Tužno je što se zna da to rade uglavnom odrasli koji svojim ponašanjem pružaju primer mlađima.



Teško ljudima koji žive u gradovima, mestima u kojima nema zelenih površina. One nisu samo ukras već i jedna od nasušnih potreba svakog naseljenog mesta u svetu. Mnogi, koji nemaju uslove da ih imaju, se snalaze na raznorazne načine da ulepšaju svoju životnu sredinu. Naravno, ima i onih koji nebrigom o istima svesno ili ne znajući dovoljno, gube mnogo.

 I za kraj, opet pljuvanje. Jedna oveštala, odomaćena  pojava svuda kod nas, na ovim prostorima i ne samo na ulicama. Bacanje, pljuvanje žvakaćih guma gde god se kome prohte.
Neću da širim priču o tome kako i da li se ovaj otpad razlaže. Reče jednom moja prijateljica; Ako ne znaš, pitaj nekog, ili Google.

Na sredini druge decenije, dvadesetprvog veka sasvim je sigurno da je trebalo da neke "atavističke" navike izgubimo, svesno, svojom odlukom. Posebno, ako se odavno zna da su štetne ne samo za svet oko nas već i za nas same.

Menjajući ove, moglo bi se reći osnovne navike pomeramo svoje granice dobrog ka kojem težimo, a iskorenjivanjem istih sasvim sigurno možemo očekivati da će nam krenuti na dobro.

Sve promene ka boljem počinju prvo od nas samih.
 Od malog, ka većem.

Sedmica, metafora za ljubav ili tragediju

Ne bi se baš moglo reći da idem na pravi godišnji odmor od kad sam, kako volim da kažem, u mirovini. Jer, kod nas, u našem društvu, koje je nažalost sačuvalo mnoge starovremske poglede na život, za ljude u penziji, znaju često da kažu, da su na stalnom godišnjem odmoru. Imaju vreme na pretek, sede, ne rade, kradu Bogu dane.. Ipak, poslednjih par godina, moj suprug i ja, idemo u Sokobanju, zdravlja radi.

Od kako sam u penziji,  kad putujem negde, na odmor posebno, ne nosim knjige za čitanje  bez kojih se ranije, dok sam radila, nije mogao ni zamisliti moj godišnji odmor. Nosila bih bar tri knjige. Čitala bih dok su deca uživala u nekim svojim slobodnim aktivnostima u kojim im je moje prisustvo bilo izlišno. Pokušavala sam da „nadoknadim“ sve nepročitane knjige tokom godine.

 Sada, u penziji, mogu da biram vreme  kad  želim da čitam, onako serbez, što bi rekli Bosanci te zato sad, kad negde putujem, knjiga više nije moj stalni pratilac kao nekad, jer su to neko njeno vreme zauzeli neki drugi „prioriteti“.

Sad šetam, obilazim sve ćoškove  mesta u kojem boravim, iskoristim da upoznam i obiđem sve turističke ponude, ali i one koje sama otkrijem.  Gledam ljude, prirodu u celini, ponekad istražujem prošlost mesta u kojem sam, „kradem“ semenčice za svoju baštu, gledam sve ono što mi se nekad činilo sasvim normalnim  jer je tu, a što je suštinski uvek bio svet za sebe u mom svetu.

Ove godine, više puta sam imala priliku da pročitam izraze oduševljenja u komentarima, na društvenoj mreži Fb,  vezanim za knjigu koju je napisala 

Vera Uzelac, "U krugu sedmice".

Kako sam po prirodi, vrlo radoznala, posebno kad su u pitanju baš knjige, poželeh da i ja pročitam istu.

Vera je moja posebno draga prijateljica koju mi je na životni put donela baš društvena mreža Fb. U mnogo čemu  smo vrlo slične, te stoga to nije sigurno bila slučajnost da nam se putevi na neki način ukrste. Zahvaljujući njenoj velikodušnosti  i u moje ruke je stigla njena knjiga „U krugu sedmice“ koju sam ja ponela kao prvu knjigu sa sobom na godišnji odmor, nakon mnogo godina.

Ove godine smo skoro na pragu pozne jeseni otišli u Sokobanju. Vreme je bilo poprilično promenljivo i dosta hladno. Osvanuo je jedan tmuran, hladan, maglovit i kišovit dan. Dan kao stvoren da čitam knjigu ušuškana ispod toplog pokrivača. Tako je i bilo.

Ukoliko me knjiga, štivo, ponese, onda se najčešće i skoro uvek kod mene  dešava identična pojava; svet oko mene prestaje da postoji. Postojimo samo knjiga u  mojim rukama i ja i senzacije mog organizma i tela, kao odgovor na emocije  izazvane sadržajem  knjige.

„U krugu sedmice“, knjiga koju sam započela da čitam tog kišovitog jutra u Sokobanji, negde oko 11h pre podne i završila je u 2h posle ponoći, ne znajući pri tom, ni da li se dan razvedrio, ni kad je pao mrak, ne osećajući ni žeđ, ni glad, ni druge prirodne potrebe, osim samo jedne želje i postizanja cilja, da iščitam sve, od korica do korica, da što pre saznam rasplet jedne surove životne priče, napisane na neverovatno uzbudljiv način,  maestralno, znalački, prefinjeno gde treba, da čitaoca, mene, ponese u jedan drugi svet, drugačiji, a opet prepoznatljiv. 

Znalci kažu da knjige žanra beletristika oduzimaju dah kod čitanja i često čitaoca drže u „šah“ poziciji terajući ga da se ne odvaja od knjige kao da je sa njom srastao, sve dok je ne iščita do samog kraja.

Roman, knjiga, „U krugu sedmice“, po meni,  nije iz ovog žanra, ali je mene zarobio od samog početka pa sve do kraja, držeći me u nekoj vrsti čitalačkog zanosa i težnje da ne stanem sa čitanjem sve dok ne saznam i sadržaj poslednje „klape“. 

Srce mi je udaralo 300 na sat „preživljavajući“ Sofijine strahove, boli i nedoumice.

Sećam se, jednom sam sa svojom mamom razgovarala nešto na temu jednog čoveka, sa ivice zakona, sa margine života, kada je ona rekla jednu rečenicu koju sam upamtila; Majka nema kurvu, lopova, ubicu, kriminalca, ona ima samo svoje dete.

Sve to i još više prepoznala sam u priči u ovoj pročitanoj knjizi, ali sam pre svega prepoznala ljubav; Stvarnu, odanu, očajničku, pripadajuću, neprilagođenu, nemoguću, požrtvovanu, beskompromisnu, posesivnu, podaničku, omerta ljubav.

I ne samo jednu ljubav dvoje ljudi iz sasvim drugačijeg životnog miljea koji su se sreli, sudbinski prepoznali i zavoleli i koji su rastavljeni brutalno, nasilno, krvavo, već i druge ljubavi koje se provlače, tkaju priču romana, čineći je još zanimljivijom, ali dajući pri tom mnogo veću težinu svim događanjima. 

Bezuslovnu  ljubav roditelja prema svome detetu koje i nije više dete, al će uvek to  biti za njih.   

Ljubav majke prema prema detetu i nastavak njene jedinstvene, mladalačke, tragične ljubavi koja  se ogleda u ljubavi  prema onim prepoznatljivim tragovima i sličnostima sa onim kojeg više nema, a kojeg je bezumno volela, u tom malom, zajedno stvorenom biću.

Ne pamtim kad me je poslednji put neka knjiga tako ponela i zarobila svojim sadržajem kao  knjiga „U krugu sedmice“. Knjiga je napisana jedinstvenim, lepim, lakim, veoma bogatim književnim jezikom, sa izuzetno naglašenim umećem za pripovedanje i naraciju koji čitaoca drži „vezanog“ za nju.

Možda je to bio jedan od najvećih razloga da smo se upravo zato knjiga i ja stopili kao sijamci dok nas kraj nije razdvojio.

Iako „teška“, glede same priče, knjiga je sasvim laka za čitanje. Spada u one knjige kojima se rado vraćam, ali, zbog tematike kojom se bavi,  iziskuje da do sledećeg susreta prođe duže vreme, upravo stog što ostavlja dubok trag na čitaoca, mene,  i potrebu da se sve to lagano i natenane „prežvaće“ u miru.

Ostalo mi je jedno radoznalo, neupućeno pitanje autorki romana „U krugu sedmice“, nije li ta sedmica, metafora za M 70?

Naravo, ostalo je i da ovu knjigu, roman, od sveg srca preporučim svima koji vole da čitaju, a posebno onima koji vole uzbuđenja.

PS:  Za one koji možda ne znaju omerta = sicilijanski kodeks ćutanja.

Kako je dosada kriva za jednu ljubav - Svetlost se upalila

Gluvarim po netu i vidim oglas za prodaju jedne polovne knjige. Pogledam, baš ona koju tražim, godinama. E, al nisam srećne ruke. Oglas je odavno. Novih na tu temu nema.

Lavina uskomešanog sećanja i osećanja zatalasala je ovaj dan i iznedrila ove redove. Nisam želela da ih zaboravim i..eto. 

Zapisah, da ukradem od zaborava.

***

Sve je počelo na letnjem raspustu po završetku drugog razreda osnovne škole. Ubijala me dosada.

Tog leta sam raspust provodila sa svojom mamom. U ulici, gde je ona stanovala, bilo je mnogo dece, ali nevolja je bila što ja nikog od njih nisam poznavala. Nisam imala sa kim da se igram. Vreme sam trošila vezući male šustikle za bokal i čašu, kao i jastučnice za male jastuke.

Sećam se, jednu sam sama iscrtala, sa motivom malog ostrvceta sa crkvom na Bledskom jezeru.

***

Išla sam u “Kolonijal”, radnju na uglu Tetovske ulice i ulice kojom je prolazio autobus koji je vozio do Centralnog groblja. Trebalo je da kupim ulje, koje se onda koristilo samo za pravljenje salata i kupovalo se na točenje. U vrh kape, po pola litre, jer se koristilo vrlo malo i uglavnom u letnjim mesecima.

Sa druge strane ulice, preko puta radnje “Kolonijal”, bila je pekara, koja je imala poveći prozor sa velikom, širokom policom, sa ulične strane. Taj prozor je služio za prodaju peciva, a sama polica da se tu, na trotoaru, s' nogu, pojede vruća kifla uz čašu jogurta na točenje.

Polica je služila kao sto, na koji bi se sve to odlagalo i gde bi se jelo lagano, uz pomno, radoznalo posmatranje prolaznika, ali i izraženu želju da se bude viđen da, baš tu, jedeš vruće, tek izvađene iz peći kifle, po kojima je bila poznata pekara na uglu. 

Ipak, nije bila samo po tome poznata.

Bile su to kasne pedesete godine onog veka i malo ko je imao radio aparate, a o televizorima se sanjalo u većini radničkih porodica. Vlasnik pekare je bio i vlasnik jednog, kažu, onda, najvećeg televizijskog aparata. Govorilo se da je veoma dobar čovek. Često je, kad bi bilo prenosa nekog sportskog događaja preko tv ekrana, ili čak prenos fudbalske utakmice, iznosio svoj televizor, stavio bi ga na tu policu da mogu da gledaju svi; komšije, kupci, prolaznici, čak i vozači retkih automobila koji su baš tu, na raskrsnici, skretali nizbrdo u Strumičku ulicu.

Intersantan je bio taj skver na kojem se, osim pekare i trgovine, nalazila i mala pošta u kući na samom uglu Strumičke ulice, preko puta pekare. Ispred pošte je, na širokom, velikom trotoaru bio veliki drveni kiosk za prodaju štampe, koji je, baš kao i pekara imao oveću spoljnu policu na kojoj su stajale uredno poređane novine; Borba, Politika, Sport i svet, Novosti, Politikin zabavnik i druge.

U tom kiosku je pre podne, radio čika Čeda, kojeg smo svi zvali novinar.

Posle podne bi, čika Čeda novinar, novine prodavao kao kolporter, ulični raznosač novina, koje je prodavao ulicama petog reona, ondašnje opštine Voždovac.

Nosio bi oveću torbu preko jednog, najčešće levog ramena, od čega mu je to rame, kad je bio bez nje, bilo znatno niže. Torba je bila oblika pisma, sa širokim kajševima od platnenih gurtni. U njoj su uredno bile poređane novine, najčešće najtraženija dnevna štampa; Politika, Večernje novosti i Borba. Žurio bi kroz ulice glasno vičući; Novine, novine!

Često bi uzvikivao i naslove sa prvih stranica, ne bi li time privukao veću pažnju, što mu je najčešće i polazilo za rukom, jer bi iz dvorišta, sve do kapija, dolazili kupci žurnog koraka, željno iščekujući njegov dolazak i spremno držeći već pripremljen sitan novac za svoj primerak novina.

Sećam se da je tako bivalo svakog dana osim...

Kad bi se desilo da bude neki direktan tv prenos fudbalske utakmice, što je, istini za volju bilo vrlo retko, onda bi čika Čeda sklonio sve novine sa velike, spoljne police svog kioska i na nju bismo posedali mi, deca, da gledamo prenos i navijamo za svoj tim.

Uglavnom su to bili prenosi u kojima su igrali onda veliki klubovi; Parizan, Crvena Zvezda, Dinamo iz Zagreba, Olimpija iz Ljubljane, Velež iz Mostara, Železnuičar iz Sarajeva, Budućnost iz Titograda, novosadska Vojvodina, Spartak iz Subotice ili Vardar iz Skoplja.

Najviše sam volela utakmice između beogradskih rivala Partizana i Crvene Zvezde.

U moj porodici svi su navijali za Crvenu Zvezu, osim mog brata i tate. Oni su navijali za Partizan

Kad bi se desilo da igrači Crvene Zvezde ne daju sve od sebe na terenu, što smo mi deca kapirali jer bi odrasli zviždali i dobacivali, posebno, onda omiljenom igraču Dragoslavu Šekularcu, mi bismo svi, listom poskakali dole sa te police na kiosku za novine, otrčali do ulaznih vrata prodavnice “Kolonijal” i u horu započinjali pesmicu, rugalicu;

Šeki, Šeki, Šekularac, ima noge kao jarac, loše trči po terenu, neće naći lepu ženu!

Iz radnje bi, crven u licu, istrčavao brat Dragoslava Šekularca, koji je tu bio poslovođa i ljutito bi nas, mašući rukama sa podignutim kažiprstom terao, dok bi mu odrasli, koji su gledali utakmicu stojeći, pored kioska za novine i kojih je bilo podosta, zviždali, a poneki bi ga i sočno opsovali, posle čega bi on, pognute glave ulazio natrag u radnju i više nas ne bi primećivao, čak iako bi se to ponovilo, što je često bivalo.

Ne znam ko je doznao da je poslovođa radnje bio brat poznatog fudbalera, premda, to se videlo i iz aviona; ličili su jedan na drugog kao jaje jajetu. 

 Znam da je nama deci bilo veoma lepo da mu se rugamo uvek, kada bi njegov brat “zatajio” na fudbalskom terenu.

Iako je to bio najveći, crnobeli televizor, promera 53, čuvene "Rudi Čajavec" industrije iz Zagreba, nikad mi nije bilo jasno kako su uopšte odrasli, a posebno mi deca, bilo šta i videli preko tog tv ekrana, koji je stajao preko puta ulice, na razdaljini od nas gledalaca od, sigurno 6 metara.

Pojava prvih televizora je bila prava senzacija pa su tako i ovi prenosi utakmica bili i pravi događaji, naročito kad bi se održavali radnim danima.

Nama deci je naročito bilo interesatno žučno negodovanje odraslih kad bi se desilo da dođe do “zakrčenja” saobraćaja.

Ulicom Maksima Gorkog je onda vozio jedini autobus koji je povezivao centar grada sa Centralnim grobljem i usputnim delovima: onda Lekino brdo, Dušanovac i Voždovac. Skretao je baš tu, na samom skveru u Strumičku ulicu, gde mu je odmah, na samom njenom početku, bila stanica.

Ponekad, dok bi stajao na stanici na kojoj su silazili putnici koji su stanovali na Lekinom brdu i gde je uvek izlazilo mnogo njih, sustizali bi ga automobili, koji bi, stojeći iza njega zaklonili vidokrug.

Onda bismo mi gledaoci krivili glave, levo, desno, ne bismo li videli šta se dešava na malom ekranu. Ne daj Bože da bi u tim trenucima pao neki gol kojeg bi mogli da vide samo oni koji su stajali neposredno pored pekare, gde je stajao telvizor, nastala bi takva buka i ljutnja na nedužne vozače automobila kao da su nekog zgazili.

Poneki, ostrašćeni gledalac bi im nogom udarao u gume, posle čega bi oni, čim bi im se ukazala prilika, dali gas, te bi one zaškripale kao sudijska pištaljka.

Vratovi odraslih bi onda, kao po komadi, okrenuli smer u pravcu ekrana sa iščekivanjem u najmanju ruku izvođenja penala.

Tu, na tom skveru popularno prozvanom “Sportski tv prenos kod novinarnice”, jednom je bio prenos fudbalske utakmice između Parizana i Olimpije iz Ljubljane.

Prenos je vršio tv studio Ljubljana, jer se utakmica odigravala u glavnom gradu republike Slovenije. Kratku reportažu o Bledskom jezeru su prikazali na poluvremenu.

E tu sam prvi i jedini put videla Bledsko jezero i malo ostrvce u njemu sa crkvicom, koje sam kasnije, po sećanju, istrukovala, nacrtala sama na platno i izvezla jastučnicu za mali jastuk.

Zastala sam da bacim pogled na dešavanja na tv ekranu, iako sam žurila jer sam, po nalogu svoje bake išla da kupim ulje, u “Koloniju”, kako je ona govorila.

***

Čak ni ta lepo izvezena jastučnica za mali jastuk i zadovoljstvo koje sam imala po završetku iste nisu umanjili osećanje dosade za vreme tog letnjeg raspusta na koje sam se požalila mojoj mami.

• Dosadno, kažeš da ti je dosadno - nekako iznenađeno me je pogledala ponavljajući te reči moja mama, tog dana.
• Uzmi čitaj knjige pa ti neće biti dosadno! - smireno mi je rekla, čime je htela jasno da mi stavi do znanja da je razogovor na tu temu iscrpljen.
• Koje knjige? Ti nemaš ni jednu dečju knjigu, rekla sam, ne popuštajući.
• Knjiga je knjiga. Ove će ti sasvim odgovarati, pokazala je na policu na kojoj su stajale knjige, mnogo knjiga. Izvadila je jednu i pružila mi. Evo, ova će ti se dopasti.
• Ali to je roman, uskliknula sam. Vidi kako je debela. To nije knjiga za decu.
• Ti si veoma pametna devojčica i ova knjiga će ti biti sasvim jasna i zanimljiva, nije popuštala
  moja mama.
  

Tako je sve počelo. Od tad, "gutala" sam knjige.

Možda to nije pravi, odgovarajući izraz da se objasni moja opsednutost čitanjem, ali nekako najbolje oslikava žar sa kojim sam čitala sve što mi dođe pod ruku.

Bio je to moj prvi pročitani roman koji se zvao “Svetlost se ugasila”, nobelovca Radjarda Kiplinga, posle kojeg je na red došla jedna knjiga koju sam do sad pročitala više od 20 puta i nikad mi je nije dosta.

Više mi nikad nije bilo dosadno.

Blogoigrica za bolje druženje

Mesec je avgust i bile su velike vrućine i dobro je da se naša draga drugarica Negoslava dosetila da nam uveseli avgustovske dane igrom” blogerskog leksikona” koja se prilično zahuktala u grupi Blogeri.

Evo mene, gde po treći put, kažu, treća sreća, učestvujem u njoj, samo u ovom “izvlačenju”, a iskreno se nadam, da će ih biti još. Možda ne ovih dana, ali ubuduće sigurno.

Eto tako, dobih i nominaciju za učestvovanje u igri od Andree Bosak.

Ona je i moja prijateljica sa Facebook-a, a ne samo bloger.

 Živi u Zagrebu. Bori se sama sa svim životnim nedaćama i uspeva u tome.

Bar je ja, iako je ne znam lično, doživljavam kao pobednika.

Andrea je dugo član grupe Blogeri, koju sam, ima tome već pune tri godine, oformila na FB.

Ona je, isto tako i prvi bloger koji je gostovao na mome blogu sa svojim tekstom “Anđele”.

Zbog sveg ovog bilo mi je veliko zadovoljstvo da se “upišem” i u njen leksikon tj. da se odazovem posebnim tekstom njenoj nominaciji za ovu  igru koju smo započeli u našoj grupi Blogeri,  jer mislim da ću joj na taj način jasno pokazati koliko je ona meni  drag prijatelj.

Ovo su Andreina pitanja i moji odgovori na njih J

1. Volite li peći kolače i koje?

Više ne pečem kolače. Ne smem da jedem slatko i to je moj način da se izborim sa željom da ih jedem.

2. Volite li životinje?

 Veoma volim životinje, a koliko ih volim može se videti i u pričama na mom blogu pod oznakom životinje i ljudi, koje su posvećene njima.

3. Da li ste ikada pomogli kome je pomoć zaista potrebna?

Mnogo puta. Činim to kad imam mogućnosti, ali nerado pričam o tome.

4. Jeste li gurman?

Mislim da jesam, ali umem da se kontrolišem i da ne odolim iskušenjima hrane, kad to hoću.

5. Kako reagirate kada vas neko neprestano provocira?

 Pravim se da ne primećujem. Takav vid ponašanja mnogo govori o osobi koja to radi, ne o meni.

6. Da li ste iskreni prema drugim osobama?

 Jesam. Ne volim laži. Jedna izgovorena laž povlači drugu za sobom, a onda tome nikad kraja. Isto tako, ako me neko slaže, teško mu verujem u budućnosti.

7. Kako reagirate kada vam neko nanese bol u duši?

 Isplačem se “ko kiša” i idem dalje.

8. Volite li svoju radnu sredinu?

Odavno sam u penziji-mirovini. 

Sa ove distance znam da sam mnogo  volela svoju radnu sredinu, premda je bilo dana kad sam htela i da  nikad nisam nos promolila na mesto gde sam radila. 

 Ipak, bilo je, na svu sreću, lepših momenata, a ja imam običaj da uglavnom sve i pamtim samo po lepom.

Uživala sam u svim pitanjima i od sveg srca sam se potrudila da ne budem preopširna, čak iako mnogo više volim da se raspričam.

Nadam se da će se i autorki ovih pitanja dopasti ovi redovi i odgovori.

Lepo je igrati se, bar na kratko, jer i život prolazi u dahu i kratko traje, trenutak tek.

Moja nova pitanja za blogere koji će se uključiti u igru su:

1. Sport je za vas razonoda, igra ili potreba?
2. Maštate li?
3. Milom ili silom?
4. Jeste li ljubitelj kvizova?
5. Putujele ti da kupite ili vidite?
6. Mislite li da je čovek zaista sam kovač svoje sreće?
7. Astrološki gledano, da li zvezde lažu?
8. Kad volite, jel "gubite" glavu?
9. Šta vas nervira?
10. Smetaju li vam vremenske prilike- neprilike?
11. Jel vam ovaj svet po meri?

 PS: Redovno zaboravim, ali ovog puta se setih da kažem, slike su sa Google pretraživača ;)

Čarlston, uuups, leksikon za Ognjen(k)u

Lep šlagvort je dala Ognjena ovoj našoj igrici nazvavši je kreativnom, što ona, između ostalog, nesumnjivo jeste. Premda, „strogoća“ života i situacije koje se u njemu dešavaju često uslovljavaju da kreativnost usmeravamo u onom „serioznom“ pravcu, dok ovaj drugi, koji donosi razbibrigu, a samim tim i oslobađanje od raznoraznih tenzija, zapostavljamo. Otuda sam veliki zagovarač igara i među odraslima jer mislim da nam, ne samo pružaju mogućnost da se bolje upoznajemo između sebe, a samim tim, možda, prevaziđemo neke oprečne razlike, već i da se opustimo, bar na kratko, od svega onog što život nosi, od „borbe" za opstankom u ovim veoma  čudnim vremenima.

Bilo mi je veliko zadovoljstvo da Ognjeni, koju veoma cenim, odgovorim na njena pitanja, tim pre što mislim da su vrlo zanimljiva, čak poučna, ali nisam odolela da ovom postu ne dam malo šaljiv naslov, jer, igramo se ;)

Evo i mojih odgovora na njena postavljena pitanja.

1. Kada ste bili mali o čemu ste najviše maštali?

Maštala sam da završim medicinu i da specijaliziram neuropsihijatriju., da putujem po svetu i upoznajem ljude.

2. Šta je za vas najveći uspeh?

       Vrlo često znam da kažem, a to zaista i mislim, da su moj najveći uspeh, ali i poraz (ukoliko ga ima) moja deca. Inače, veoma sam ponosna na svoju decu, premda sve ono u čemu oni zataje, smatram svojim roditeljskim (neuspehom) porazom.

3. Kada kažete: „nemam vremena“ šta to tačno znači?

       Odavno više ne govorim „Nemam vremena“, jer, ono što zaista i nemamo to je vreme. Upravo stoga se trudim da vreme koje teče iskoristim najbolje što umem.

4. Kada ste poslednji put bez velikog povoda nekoga obradovali osmehom, rečju, pogledom ili lepom gestom?

      To, verovali ili ne, radim svaki dan jer u mojim „pravilima“ stoji; Učini nešto za druge!

Ne mora to da bude neka velika stvar, važno je da bude dobro i da godi onom preko puta mene. Da li je to zaista i bilo dobro, prepoznate po osmehu te osobe, po reči hvala, pogledu..

5. Da li se u životu vladate po principu „što se mora, nije teško“?

Sve što se „mora“ jeste „teško“, ali je, ponekad neophodno. Uspela sam sebe da disciplinujem da ono što treba i uradim tad kad i treba. Posle mi bude lakše, a i milo, jer sam „pobedila“ sebe.

6. O čemu razmišljate čim se probudite?

Od kad sam u penziji pokušavam da svoje misli ujutru smirim i usmerim u nekom pravcu koji nije vezan za svakodnevne obaveze jer mi to omogućava da gledam na život sa vedrije strane, a ne samo kroz „mora“.

7. Čega se najviše bojite?

Sa godinama su počeli da me baš „napadaju“ strahovi, ali definitivno se najviše bojim rata. Strahujem za decu, moju, tuđu, moje unuke, svet u celini, iako znam da to nije racionalno i da apsolutno nije do mene i mojih snaga.

8. Koliko vam je muzika važna u životu i zašto?

Muzika je sastavni deo mog života. Moj svaki dan počinje muzikom. Veoma volim da pevam, kažu da to i dobro radim ;) Ja uživam da pevam i da slušam dobru muziku, muzika mi dođe, često kao lek.

9. Zašto ljudi psuju? Da li vi psujete?

Psovanje smatram jednim vidom emocionalnog pražnjenja na „prizeman“ način. Psuju ljudi na raznorazne načine; neki da se pokažu „velikim i jakim“, znači, da zastraše, nekima je to poštapalica, neki da „istresu“ gnev, neki često i nisu svesni da psuju. Odrasla sam u porodici gde se nije psovalo te tako i ja ne psujem, ali, istine radi, desi se i meni da mi se omakne psovka i to bude uglavnom kad se strašno iznerviram, znači, kad „puknem ko zvečka“.

10. Kako reagujete kada vas neko povredi?

 Budem strašno iznenađena, jer, nikad ne radim ništa sa namerom da ja nekog povredim. Zaboli me do dna srca i onda se povlačim i najčešće, ne raspravljam o tome više.

11. Šta je za vas vreme i kako ga merite?

Kako sam već rekla u jednom od  prethodih pitanja, da jedino što nemamo to je vreme, otuda vreme merim po onom što sam uradila, po događajima koji su se desili. Časovnik mi služi da se orijentišem u danu.  Ipak, otkriću vam tajnu; U svakoj prostoriji u kući imam sat, ali to je zato što je moja mama imala fetiš satova te tako, svi koji dođu u moj dom, se susretnu sa „mojom zaluđenošću“ satovima, koje čuvam i koji rade, jer me sećaju na moju mamu.

Draga Ognjena nadam se da sam zadatak obavila valjano, ali jesam od srca.

Moja pitanja za drugare blogere su:

1.Umete li da sačuvate tajnu?
2. Šta je- ko je to što vas čini srećnim?
3. Vaša knjiga za sva vremena je?
4. Kad "zagusti" pobeći ili ostati?
5. Hoće li se vratiti u "naviku" pisanje pisama, razglednica, dopisnica?
6. Šta birate; zdravlje ili užitak?
7.Da li je  batina zaista "izašla iz raja"?
8. Crtani film za laku noć, ili bajka, priča za decu?
9. Čuvate li svoj deo "malog deteta" u sebi?
10. Igrate li igre na sreću i zašto?
11. Jel vam bilo dosadno da dajete odgovore?

Nastavite IGRU! Nominujte i vi nekoga!

Blogeri se opet igraju

Taman na vreme mi je  "zakucala na vrata", ova meni uvek interesantna blogerska leksikon igrica.

Da me malo rastrese, razdrma i podseti da sam i ja deo blogerske družine, što se, sudeći po mom pisanju proteklih dana, baš i ne može reći. Tako, koristim priliku, iako već jesam, da se zahvalim mojoj Neg na nominaciji i da joj evo, vredno dam odgovore, još danas, na sva pitanja.

Radovalo  bi me da se igri pridruže i drugari blogeri koje i ja nominujem.

Evo Negoslavinih pitanja i mojih odgovora na iste.

1. Da li ste nekada rekli ono što nas je čudilo dok smo bili mladi- da su mi sad one godine a ova pamet?

O da, jesam, al uzalud.

2. Ako jeste, zašto jeste, a ako niste, kako vam je to uspelo (mislim, da se ne kajete, da ne žalite, da ne želite popravni ispit života)?

Davno je rekao jedan mudar Kinez; Nad prosutim mlekom ne treba žaliti!

To ne znači da mi puno puta nije bilo žao, al sam naučila da se nosim s tim i da idem dalje i pazim da ne pogrešim ponovo.

3. Za šta smatrate da ste najviše uskraćeni zbog toga što živite u ovoj zemlji baš sada?

Mislim da mi je uskraćen miran život, bez trzavica, bez straha od sutra.

4. Da li biste odabrali da živite ovde i da ste imali mogućnosti da odete?

Imala sam mogućnost da odem, al sam ipak ostala ovde. Ipak, moram reći da je to zato što sam poslušala moju majku.

5. Kojom svojom životnom odlukom ste najzadovoljniji?

Uvek sam zadovoljna kad uspem da ostvarim neki cilj, bez obzira na „veličinu“ istog.

6. Zbog koje odluke se kajete?

Mislim da svi imamo po nešto što bismo rado promenili da možemo, zbog čega se možda čak i kajemo. Ipak, ni zbog čega se ne kajem baš onako, strašno, jer sam odavno svesna da bih uradila drugačije mnogo tog, da sam umela bolje u tom trenutku.

7. Mislite li da je naš život stvar izbora svakoga od nas ili nama upravlja prst sudbine?

U deliću svakog života postoji i prst sudbine, na koji ne možemo ničim da utičemo, ali većinu svega biramo sami. Ne valja kad  krivimo sudbinu za sve, posebno ako nam ne ide kako bismo želeli, a opet, ako je dobro, često  smatramo da je to samo naša zasluga.

8. Da je vera za vas- opijum za narod, sastavni deo vaše ličnosti ili ste vernik samo onda kada ste uplašeni, zabrinuti, kada vam je potrebna pomoć?

Često kažem da sam verujuće biće, a to obuhvata mnogo tog. Ako si mislila konkretno verujem li u Boga, odgovor je DA.

9. Znate li sve komšije u svojoj zgradi ili ulici i da li se svima javljate?

Ne, ne poznajem sve komšije u zgradi, ali se svima javljam. Najčešće i uvek prva.

10. Kada ste poslednji put učinili nešto lepo, korisno, dobro... nepoznatoj osobi?

Ustrojila sam odavno neka „pravila“ svog življenja u svakom danu:

1. da učinim nešto dobro za druge

2. da učinim nešto dobro za svoju kuću

3. da učinim nešto dobro za svog partnera, ili ukućane

4. da učinim nešto dobro za sebe

Živim dan po dan trudeći se da ih ispoštujem. Međutim, ako se i desi  da „omanem“, ne „grdim“ sebe. Samo se potrudim da sutra budem bolja. Tako da, pravi odgovor bi bio, mnogo puta, neprekidno.

11. Verujete li u to da sve što činimo jednoga dana dođe na naplatu- nagradu ili kaznu?

Stari ljudi kažu; Dobro čini, dobrome se nadaj!

Ja biram da verujem da je to tako, ali čak iako nije, iskreno se nadam da ću čineći dobro obezbediti neki boljitak onima koji ostaju posle mene.

Moja pitanja za drugare blogere su:

1. Volite li ove leksikon igre?
2. Zašto volite-ne volite ove leksikon igre?
3. Jeste li radoznali i ako jeste, zašto?
4. Imate li svoju omiljenu izreku i koju?
5. Koči li vas neki strah i ako da, kako ga obuzdavate'
6. Jeste li do sad obišli bar 30 različitih mesta u svojoj zemlji?
7. Imate li omiljenog strip junaka- ko je to?
8. Žalite li za propuštenim vremenima?
9. Koja vas melodija-pesma, rastuži, a koja vam podigne raspoloženje?
10. Da niste to što jeste, šta biste bili?
11. Šta radite u dokolici?

Srećno!

Biti pozitivan

"There are only two days in the year that nothing

can be done. One is called yesterday and the other is called tomorrow, so today is the right day to love, believe, do and mostly live.” ~ The Dalai Lama

 Često smo u prilici da čujemo kad neko nekom kaže; Ajde, gore glavu, budi pozitivan!

Šta  znači biti pozitivan? Može li čovek da bude negativan ili pozitivan?

Mislim da mnogi znaju da je ovo prenosno značenje i označava ljude koji zrače, šire dobre emocije, ili vibracije, rade dobre stvari, misle dobro, čine dobro.

 Biti negativan, svi znamo da znači raditi nešto loše, misliti loše, činiti loše, vladati se loše.

“Pozitivni” ljudi su najčešće veoma omiljeni u društvu.  Njihova vedrina, polet i nadahnuće utiču da se  oni koji su u njihovom društvu “zaraze” da se i sami počnu identično ponašati. U takvoj atmosferi sve neprijatne situacije se prevladavaju sa lakoćom i bez većih trauma.

To je kao po onoj staroj, narodnoj; S kim si onakav si.

Biti pozitivan znači umeti da deliš sreću sa drugima.

Umeti da uživaš u tuđoj sreći i zadovoljstvu.

Gledati ljude kroz prizmu dobrote i razumevanja.

Pružiti pomoć drugome onda kad je ona neophodna, srazmerno svojoj snazi i mogućnostima.

Biti pozitivan znači verovati u dobro, u bolje, u najbolje.

Ne posustajati kad naiđeš na prepreku već zatražiti nečiju pomoć ili polako, bez žurbe, pronaći novi put ili izlaz iz problema.

Biti pozitivan znači ne misliti o sebi kao o sveznajućem biću, već o biću koje uči i koje se trudi da bude i jeste, najbolje u datom trenutku.

Biti pozitivan znači znati da deliš saznanja i znanja neštedimice s drugima. Pomoći im da te stignu, čak prestignu, bez osećaja ljubomore, ili ne daj Bože, zavisti.

Biti pozitivan znači širiti usne u osmeh i gledati druge sa vedrinom.

Biti pozitivan znači izgoniti ružne misli i ne stvarati pretpostavke već pitati.

Raditi svaki posao predano i bez roptanja.

Biti pozitivan znači mnogo tog  i verujem da svako od nas ovom kratkom spisku može dodati još mnogo tog šta znači biti pozitivan.

Ipak, ne mali broj nas ponekad “iskoči” iz pozitivne “šeme” i ukoliko se brzo ne vrati, dolazi do situacionih problema, a neretko i do većih posledica sa znacima bolesti od kojih je depresija najčešća.

Mnogi od nas nenamerno zaboravljaju da imamo samo ovaj jedan život i da upravo zbog tog treba da  živimo, opet ću reći, po onoj staroj narodnoj; Radi kao da ćeš sto godina da živiš, a živi, kao da ćeš sutra da umreš!

To suštinski znači da živimo dan za danom, punim plućima, bez zadrške.

Jer, ako tako radimo, ne ostaje nam ništa drugo nego da budemo pozitivni.

Juče je prošlo i ne možemo ga ponoviti, promeniti ni  dopuniti.

Sutra je nešto što ćemo, ako nam je “zapisano” dočekati.

Jedino što nam je dostupno je danas, ovaj trenutak i zato ga ne treba ispustiti, promašiti, protraćiti.

 Život nam je poklonjen, a poklonu se svi raduju i upravo stoga treba živeti sa srećom i zadovoljstvom u sebi, ma šta da je bilo ili će biti.

Znači, treba uvek biti pozitivan.