Nije tačno da je što južnije sve tužnije

Scena prva, glavni grad, 19.12.

Renomirana prodavnica jedne od najpoznatijih vodećih firmi za prodaju i distribuciju tehničke robe. Potrošač ulazi u radnju. Odmah mu prilazi jedan od prodavaca kojih ima dosta i ljubazno ga  pita  šta želi. Kupac pita imaju li na lageru artikle koji njemu trebaju;

 Kombinovani frižider marke “Končar” 

Veliki LCD telvizor  

Ketler bokal firme "Bosch" 

Veš mašinu marke “Gorenje” 

Električni šporet firme “Alfa”-Vranje.

Prodavac kaže imaju sve, osim šporeta.

Ovo SVE su artikli iz bivših jugoslovenskih republika, osim jednog koji je iz Nemačke, znači, svi su iz uvoza, ili ti inostrani artikli. 

Nemaju šporet domaće, naše proizvodnje na lageru.

Potrošač kupuje raspoložive artikle, u subotu, 19.12. i dogovara se da svi do jednog budu dostavljeni na adresu u Sokobanju, u četvrtak, 24. 12. 

Prodavac kaže da će tako i biti i da će 1h pre dostave robe kupac biti pozvan telefonom radi provere da li je kod kuće  i da li je sve u redu. 

Roba treba da bude isporučena do 16h tog ugovorenog dana.

 Kupac kupljenu robu plaća u kešu i odlazi zadovoljan jer smatra da je postigao korektan dogovor.

Scena druga Aleksinac 24.12.

Aleksinac, mali, rustikalan i na svoj način lep grad na obalama reke Sokobanjske Moravice, na jugu Srbije. Okupan zubatim suncem u predprazničnom raspoloženju, sa novogodišnjim ukrasima u izlozima radnji u centru grada. Nasmejani ljudi, užurbano obavljaju svoje poslove. Niko nije nervozan, niko se ne gura, raspoloženi da pomognu i objasne putniku namerniku u njihovom gradu.

Na uglu glavne ulice velika prodavnica tehničke robe. Oko 11h u radnju ulazi potrošač, nije ni stigao do pulta za informacije na kojem je i kasa, pred njim iskrsava nasmejana, mlada prodavačica, malo skupljenih ramena, vidi se da joj je hladno; Izvolite, šta želite?

• Imate li električni šporet marke “Alfa”-Vranje?
• Šporeti su na prvom spratu, kaže prodavačica i kreće ispred potrošača u pravcu stepeništa koje vodi na prvi sprat. Pokazuje mu sve šporete željene marke.

Kada je pronašao onaj koji je hteo da kupi, potrošač kaže prodavačici;

• A cena mu je 21999 din.

Stiže odgovor;

• Ne, grešite. Ovaj šporet košta 20400din.
• Kupujem, odmah. Možete li da ga dostavite u toku današnjeg dana u Sokobanju?
• Kako da ne, ali ne pre pola dva posle podne. Dostava se ne naplaćuje. Uzgred, treba li vam gajtan i utikač?  Znate, šporet se prodaje bez gajtana i utikača?
• O da.
• Kolika vam dužina gajtana treba i koji utikač, za monofaznu ili trofaznu utičnicu ?
• Treba mi gajtan dužine 2,5 m i utikač za trofaznu struju.
• Hoćete li da vam montiramo gajtan i utikač za šporet, to se ne naplaćuje?
• To bi bilo izvanredno.
• Eh da, hoćete li gajtan i utikač bele ili crne boje?
• Molim vas da budu bele boje.
• Budite bez brige, sve će biti urađeno. Idemo na kasu.

Kupac na kasi završava sa uplatom kupljene robe, dobija račun za šporet sa belim gajtanom i utikačem za trofaznu struju na iznos od 21349 din. i veoma zadovoljan izlazi iz radnje.

Cena istog šporeta, bez gajtana dužine 2,5 m i trofaznog utikača, u glavnom gradu iznosi

21999 din.

Epilog

Šporet iz radnje tehničke robe u Aleksincu je dostavljen na adresu u Sokobanji u zakazanom terminu istog dana kada je i kupljen, 24.12. Udaljenost Aleksinca od Sokobanje je 31 km.

Roba poručena u renomiranoj radnji u glavnom gradu, dostavljena je u kasnim poslepodnevnim satima sa danom zakašnjenja 25.12. iz niškog magacina.

Niš je od Sokobanje udaljen 60 km.

Potrošač je morao da pozove više puta call centar “renomirane” kompanije za prodaju tehničke robe u glavnom gradu, da bi se informisao i urgirao za poštovanje termina, što nije urodilo plodom, zbog čega je i došlo do kašnjenja od jednog dana, iako su u istoj kompaniji znali, da samo zbog tog kupac odlazi u Sokobanju, da bi bio prisutan na dan isporuke po dogovoru.

Svaka čast prodavačici u prodavnici tehničke robe “Elektrotehna” na iskazanom strpljenju i evidentnoj pomoći kupcu.

Menadžmentu prodavnice “Elektrotehna” sve čestitke za poslovnu politiku i zahvalnost na ukazanom poštovanju potrošača.

Aleksinac ima razloga da bude ponosan na jednu ovakvu radnju gde asortiman ne zaostaje za onim u glavnom gradu, ali gde je očigledno poslovna politika i uvažavanje potrošača, kao i poštovanje dogovora, na mnogo višem nivou od onog u glavnom gradu.

PS: Ovo nije plaćen post. Ovo je priča i utisci iz života o kojima valja pričati i pisati jer dobar glas treba i da odjekne.

Kada će nam biti bolje?

U prolazu, često primetim scene koje mi već dugi niz godina bodu oči. Posebno me iritira jedna od njih, jer, kad god to vidim, setim se jednog letka u Domu zdravlja Zvezdara, jedne davne šesdeset i neke godine prošlog veka  na kojem je stajalo; Ne pljuj po podu!
Odavno smo u dvadesetprvom veku i jedino što se promenilo u tom smislu je, što se ta ružna, čak rizična navika preselila na ulice i kako stvari stoje teško će se ovde, kod nas, iskoreniti. Možda da se opet vratimo na letke, sad popularno nazvane flajeri? Ili da iskoristimo prednost bilborda?
Pa da umesto velikih reklamnih panoa sa pozivima na koncert estradnih "umetnika" stavimo neki prigodan slogan ili parolu.


 Naša jedina planeta Zemlja već odavno štekće pod teretom otpada svakovrsne vrste, a pri tom, mnogi od nas se ponašaju kao da imamo rezervnu planetu, neko drugo mesto za življenje koje će posle nas koristiti i na kojem će živeti naši potomci. A nemamo. Ipak i dalje se ponašamo bahato kad je bacanje i odlaganje smeća u pitanju.

Veoma često se dešava da zaboravimo da ovo mesto pod suncem i sve blagodati koje smo svi za sebe izgradili delimo i sa drugima oko nas. I umesto da delimo, razumemo,  mi se ponašamo kao da smo sami na svetu. Kao da sve postoji isključivo radi nas.

Naši kućni ljubimci sa nama dele sve prostore u svetu, gradu u kojem živimo. Kad smo odlučili da ih imamo, doneli smo i odluku da o njima i za njima brinemo, kako u svom domu tako i na svim onim mestima kuda se krećemo sa njima. Nažalost slike dole su učestalo ogledalo naše nebrige i nekorektnog ponašanja prema okolini i ljudima sa kojima delimo  ulice i  parkove u gradovima, selima, varošima.

 

Tačno je da nema dovoljno javnih toaleta ni u jednom gradu u našoj zemlji i da je to jedan od gorućih komunalnih problema. Ali je isto tako tačno da nije svaki ćošak, svaki budžak, mesto gde se obavljaju fiziološke potrebe, onako, na brzinu,  u prolazu.
Tužno je što se zna da to rade uglavnom odrasli koji svojim ponašanjem pružaju primer mlađima.



Teško ljudima koji žive u gradovima, mestima u kojima nema zelenih površina. One nisu samo ukras već i jedna od nasušnih potreba svakog naseljenog mesta u svetu. Mnogi, koji nemaju uslove da ih imaju, se snalaze na raznorazne načine da ulepšaju svoju životnu sredinu. Naravno, ima i onih koji nebrigom o istima svesno ili ne znajući dovoljno, gube mnogo.

 I za kraj, opet pljuvanje. Jedna oveštala, odomaćena  pojava svuda kod nas, na ovim prostorima i ne samo na ulicama. Bacanje, pljuvanje žvakaćih guma gde god se kome prohte.
Neću da širim priču o tome kako i da li se ovaj otpad razlaže. Reče jednom moja prijateljica; Ako ne znaš, pitaj nekog, ili Google.

Na sredini druge decenije, dvadesetprvog veka sasvim je sigurno da je trebalo da neke "atavističke" navike izgubimo, svesno, svojom odlukom. Posebno, ako se odavno zna da su štetne ne samo za svet oko nas već i za nas same.

Menjajući ove, moglo bi se reći osnovne navike pomeramo svoje granice dobrog ka kojem težimo, a iskorenjivanjem istih sasvim sigurno možemo očekivati da će nam krenuti na dobro.

Sve promene ka boljem počinju prvo od nas samih.
 Od malog, ka većem.

Sedmica, metafora za ljubav ili tragediju

Ne bi se baš moglo reći da idem na pravi godišnji odmor od kad sam, kako volim da kažem, u mirovini. Jer, kod nas, u našem društvu, koje je nažalost sačuvalo mnoge starovremske poglede na život, za ljude u penziji, znaju često da kažu, da su na stalnom godišnjem odmoru. Imaju vreme na pretek, sede, ne rade, kradu Bogu dane.. Ipak, poslednjih par godina, moj suprug i ja, idemo u Sokobanju, zdravlja radi.

Od kako sam u penziji,  kad putujem negde, na odmor posebno, ne nosim knjige za čitanje  bez kojih se ranije, dok sam radila, nije mogao ni zamisliti moj godišnji odmor. Nosila bih bar tri knjige. Čitala bih dok su deca uživala u nekim svojim slobodnim aktivnostima u kojim im je moje prisustvo bilo izlišno. Pokušavala sam da „nadoknadim“ sve nepročitane knjige tokom godine.

 Sada, u penziji, mogu da biram vreme  kad  želim da čitam, onako serbez, što bi rekli Bosanci te zato sad, kad negde putujem, knjiga više nije moj stalni pratilac kao nekad, jer su to neko njeno vreme zauzeli neki drugi „prioriteti“.

Sad šetam, obilazim sve ćoškove  mesta u kojem boravim, iskoristim da upoznam i obiđem sve turističke ponude, ali i one koje sama otkrijem.  Gledam ljude, prirodu u celini, ponekad istražujem prošlost mesta u kojem sam, „kradem“ semenčice za svoju baštu, gledam sve ono što mi se nekad činilo sasvim normalnim  jer je tu, a što je suštinski uvek bio svet za sebe u mom svetu.

Ove godine, više puta sam imala priliku da pročitam izraze oduševljenja u komentarima, na društvenoj mreži Fb,  vezanim za knjigu koju je napisala 

Vera Uzelac, "U krugu sedmice".

Kako sam po prirodi, vrlo radoznala, posebno kad su u pitanju baš knjige, poželeh da i ja pročitam istu.

Vera je moja posebno draga prijateljica koju mi je na životni put donela baš društvena mreža Fb. U mnogo čemu  smo vrlo slične, te stoga to nije sigurno bila slučajnost da nam se putevi na neki način ukrste. Zahvaljujući njenoj velikodušnosti  i u moje ruke je stigla njena knjiga „U krugu sedmice“ koju sam ja ponela kao prvu knjigu sa sobom na godišnji odmor, nakon mnogo godina.

Ove godine smo skoro na pragu pozne jeseni otišli u Sokobanju. Vreme je bilo poprilično promenljivo i dosta hladno. Osvanuo je jedan tmuran, hladan, maglovit i kišovit dan. Dan kao stvoren da čitam knjigu ušuškana ispod toplog pokrivača. Tako je i bilo.

Ukoliko me knjiga, štivo, ponese, onda se najčešće i skoro uvek kod mene  dešava identična pojava; svet oko mene prestaje da postoji. Postojimo samo knjiga u  mojim rukama i ja i senzacije mog organizma i tela, kao odgovor na emocije  izazvane sadržajem  knjige.

„U krugu sedmice“, knjiga koju sam započela da čitam tog kišovitog jutra u Sokobanji, negde oko 11h pre podne i završila je u 2h posle ponoći, ne znajući pri tom, ni da li se dan razvedrio, ni kad je pao mrak, ne osećajući ni žeđ, ni glad, ni druge prirodne potrebe, osim samo jedne želje i postizanja cilja, da iščitam sve, od korica do korica, da što pre saznam rasplet jedne surove životne priče, napisane na neverovatno uzbudljiv način,  maestralno, znalački, prefinjeno gde treba, da čitaoca, mene, ponese u jedan drugi svet, drugačiji, a opet prepoznatljiv. 

Znalci kažu da knjige žanra beletristika oduzimaju dah kod čitanja i često čitaoca drže u „šah“ poziciji terajući ga da se ne odvaja od knjige kao da je sa njom srastao, sve dok je ne iščita do samog kraja.

Roman, knjiga, „U krugu sedmice“, po meni,  nije iz ovog žanra, ali je mene zarobio od samog početka pa sve do kraja, držeći me u nekoj vrsti čitalačkog zanosa i težnje da ne stanem sa čitanjem sve dok ne saznam i sadržaj poslednje „klape“. 

Srce mi je udaralo 300 na sat „preživljavajući“ Sofijine strahove, boli i nedoumice.

Sećam se, jednom sam sa svojom mamom razgovarala nešto na temu jednog čoveka, sa ivice zakona, sa margine života, kada je ona rekla jednu rečenicu koju sam upamtila; Majka nema kurvu, lopova, ubicu, kriminalca, ona ima samo svoje dete.

Sve to i još više prepoznala sam u priči u ovoj pročitanoj knjizi, ali sam pre svega prepoznala ljubav; Stvarnu, odanu, očajničku, pripadajuću, neprilagođenu, nemoguću, požrtvovanu, beskompromisnu, posesivnu, podaničku, omerta ljubav.

I ne samo jednu ljubav dvoje ljudi iz sasvim drugačijeg životnog miljea koji su se sreli, sudbinski prepoznali i zavoleli i koji su rastavljeni brutalno, nasilno, krvavo, već i druge ljubavi koje se provlače, tkaju priču romana, čineći je još zanimljivijom, ali dajući pri tom mnogo veću težinu svim događanjima. 

Bezuslovnu  ljubav roditelja prema svome detetu koje i nije više dete, al će uvek to  biti za njih.   

Ljubav majke prema prema detetu i nastavak njene jedinstvene, mladalačke, tragične ljubavi koja  se ogleda u ljubavi  prema onim prepoznatljivim tragovima i sličnostima sa onim kojeg više nema, a kojeg je bezumno volela, u tom malom, zajedno stvorenom biću.

Ne pamtim kad me je poslednji put neka knjiga tako ponela i zarobila svojim sadržajem kao  knjiga „U krugu sedmice“. Knjiga je napisana jedinstvenim, lepim, lakim, veoma bogatim književnim jezikom, sa izuzetno naglašenim umećem za pripovedanje i naraciju koji čitaoca drži „vezanog“ za nju.

Možda je to bio jedan od najvećih razloga da smo se upravo zato knjiga i ja stopili kao sijamci dok nas kraj nije razdvojio.

Iako „teška“, glede same priče, knjiga je sasvim laka za čitanje. Spada u one knjige kojima se rado vraćam, ali, zbog tematike kojom se bavi,  iziskuje da do sledećeg susreta prođe duže vreme, upravo stog što ostavlja dubok trag na čitaoca, mene,  i potrebu da se sve to lagano i natenane „prežvaće“ u miru.

Ostalo mi je jedno radoznalo, neupućeno pitanje autorki romana „U krugu sedmice“, nije li ta sedmica, metafora za M 70?

Naravo, ostalo je i da ovu knjigu, roman, od sveg srca preporučim svima koji vole da čitaju, a posebno onima koji vole uzbuđenja.

PS:  Za one koji možda ne znaju omerta = sicilijanski kodeks ćutanja.