уторак, 17. новембар 2015.

On je uvek tu



Čini mi se da sam uspela da obmanem moju malenu da sam dobro, ali ne verujem da mi je pošlo za rukom da u to ubedim mamu, kolale su joj misli u glavi dok je pokušavala da se namesti što udobnije u svom bolesničkom krevetu razdirana bolovima.

Stigao je samo pet minuta pre kraja posete, on, sa kojim je izrodila dvoje dece i čija joj je potpora trebala sad više no ikad. Nije dao nikakvo objašnjenje, ništa. Ni reč. Nije je čak ni poljubio onim njegovim poljupcem u obraz kojem nije znala ime.
Dodir njegovih usana nije osećala na svome obrazu, ali je kretnja, položaj usana, njihov oblik, sve je ukazivalo da je to trebalo da bude to, poljubac.

Nije trebalo da pristane da bude sama u sobi posle operacije. Sestre su mislile najbolje, htele su da joj omoguće mir, koji nije imala u prethodnoj sobi gde je prostor delila sa još devet svojih sapatnica od kojih je gospođa Vera bila “najteža”.
Nije bila stara, otprilike je završavala šestu deceniju života.

Gospođa Vera je umirala lagano, sa mnogo patnje i bola. Bila je ogorčena, na sebe, na život, na ljude. Bila je svesna da joj se život neumitno gasio. Imala je poslednji stadijum carcinoma jajnika, a do juče je još bila zdrava, poletna. Sad je njeno lice “krasila” maska bola, besa, očajanja, a ponekad bi njen pogled dobijao izgled mržnje.
Pričali su mi da živi sama, da joj je sin negde daleko, preko okeana, da nema pojma da mu je majka u bolnici, da umire. Kažu da joj se ne javlja godinama.
Sećam se da sam prišla da joj nešto dodam, pomognem. Grubo me je odgurnula. Posle tog sam je gledala sa strane i svaki put kad bih videla da joj se grč bola širi preko usahlog lica, odlazila bih u sestrinsku sobu i molila sestre da dođu i da joj daju neko sredstvo za smirenje bolova.

Dovezlu su je u teškom stanju u šok sobu iste noći kada sam ja bila operisana i smestili je u krevet preko puta mene. Skoro da je nisam prepoznala. Lik joj se potpuno izmenio. Ličila je na stogodišnju staricu. Bolovi su uzeli svoj danak. I dalje je preko lica imala izraz besa i ogorčenja.
Gospođa Vera je umirala sama. Svi oni okolo nje nisu mogli da joj pomognu da se oslobodi straha od odlaska, od smrti.

Ko se ne plaši smrti, zavarava sebe samog. Smrt je strah od nepoznatog, strah od onog, šta posle. Tačnije, ima li onog posle.
Strah od smrti najbolje prepoznaju oni koji se sa njom suoče. A ona, smrt, samo ćuti, vreba i čeka svoj trenutak.

Sad bi joj prijalo društvo i gospođe Vere iako je i sama osećala taj dah smrti koji joj klizi niz kičmu i koji je hladi, dok se napolju spuštala vrela junska noć i dok je muzika iz nekog kafića treštala kao u luna parku nekog seoskog vašara.
 Hevi metal muziku i inače nije volela, a noćas, kao da se sve urotilo protiv nje sa namerom da joj isisa svu snagu koju je svim svojim silama htela da usmeri da bude dobro, da ozdravi.

Bojala se, strašno se bojala, a bila je sama u toj sobi. Ni sa kim nije mogla da podeli taj svoj strah, tu zebnju koja joj se prikradala sa svakim otkucanim satom.

Operisala se od ružne reči. Tako je sama želela da govori jer je na taj način smatrala da umanjuje važnost i jačinu bolesti koja je došla iznebuha. Svi su se čudili zašto govori iznebuha? 
Nisu znali da je ona svakih tri meseca išla na kontrolne preglede, a preporučeno je bilo svima ženama da kontrolišu svoje zdravlje jednom u šest meseci.
Samo je posle poslednjeg kontrolnog pregleda do sledećeg prošlo više od tih šest meseci jer ona nije mogla da se odluči za novog lekara, jer je njen dugogodišnji lekar iznenada otišao u invalidsku penziju.

Repati je došao po svoje. Baš kod nje. Da je čačka, iskušava, kinji. Malo je bilo sveg tog u životu do sad. Samo joj je ova gorkokisela višnja nedostajala da zaokruži kamenje i prepreke koji su joj tu istu životnu stazu “ukrašavali” terajući je da se dovija kako zna i ume, ne bi li ih zaobišla, preskočila, pomerila. Pobedila.
Sve sam ih savladala, sama. I ovu ću, mislila je.

Oštar bol je presekao preko stomaka.
Bože, samo sam htela da pomerim nogu, da je spustim na pod, pomislila je.
Hoću da ustanem, da idem u toalet, ali mi se ovaj previsoki krevet opire, ne da mi da se osovim na rođene noge.

Zvono za pomoć u sobi u koju su je smestili nije postojalo, a vrata od sobe su zatvorile spremaćice posle čišćenja. Da viče, da zove, sumnja da bi je neko čuo od buke muzike koja je nadjačavala i glas misli.

Uspela je da se nekako pomeri do ivice kreveta i izvije glavu u pravcu prozora iza svojih leđa.
Uveliko je bio mrak, noć možda.
Kad bi ta muzika prestala, svanulo bi mi. Zašto joj nisu zatvorili prozor, a ostavili otvorena vrata? 
I ovako nije bilo ni daška vetra koji bi joj pomogao da joj ova vrućina bude lakša.

Popodnevna sestra joj je rekla da ima temperaturu, 38,8. Nije se zabrinula. Brinulo bi je da je bila manja, ona odvratna, tuberanska od 37,2. Od nje ne bi mogla da se mrdne. Tresla bi se ko vrbov prut bez imalo snage da se pokrene. Visoka temeperatura joj nikad nije smetala. Sa njom je mogla sve.

Onda je u trenu shvatila da je potpuno sama. Da je niko ne čuje, da nikog nema da joj pomogne, a pomoć joj je trebala, sad, ovog trenutka. Ono malo snage koje je bezuspešno potrošila u nameri da siđe sa tog visokog kreveta i ode u toalet istrošila je i sad je ležala na tom istom, velikom, gvozdenom krevetu kao bačena krpa u toj maloj sobi, sa tim jednim krevetom, koja je ličila na scenografiju iz nekog Felinijevog filma, na trećem spratu, u bolnici u centru velegrada dok je zvuk hard roka zamenio hevi metal muziku nesmetano dopirući kroz otvoren prozor i snažno joj oduzimajući i poslednje atome neke malecne snage, koja se šćućurila negde neznano gde, tek da joj usne počnu da šapuću;
Oče naš, ti koji si..

Sa svakom izgovorenom reči smiraj se lagano širio telom koje je na neki čudan način poprimilo opuštajući položaj. Čaršav kojim je bila pokrivena više nije osetila da se lepi uz nju, a muzika je postajala sve dalja i dalja.
Bože, jel ovo kraj, jedna strahom prožeta misao, bljesnula joj je kroz tamu noći.

Dnevna svetlost se širila po sivim zidovima dok je pokušavala da shvati gde se nalazi.
Bio je dan. Svanulo je novo jutro i bilo joj je hladno.
U sobi je bila sama. O ne, nisi sama, prošlo joj je kroz glavu.
Kad odu svi, kad nema nikog, on je uvek tu.




недеља, 15. новембар 2015.

Sokobanja koja nestaje



 Ove godine smo ponovo bili u Sokobanji. Već sam nekoliko puta napomenula u svojim tekstovima na blogu da se rado vraćam mestima koja na mene ostave jak utisak. Nekad to bude zbog prirode, nekad to bude zbog  ljudi. Sokobanja je mesto u koje se rado vraćam zbog oba razloga.

Zajedno, stameno, prkose zubu vremena
Neverovatno je koliko se mnogo tog promenilo za ovu "kratku" godinu dana. Izniklo je veoma mnogo novih kuća na mestu gde su nekad bile stare kuće, iz nekih dalekih vremena čak, kuće koje su imale  svoju istoriju i koje su uprkos svojoj starosti sačuvale neki svoj šarm i patinu neprolaznosti.

Iz straha da će, kad opet odem u Sokobanju mnoge od njenih starih kuća nestati ovog puta sam vredno slikala neke od tih  starih spomenika prošlih vremena  sa željom da ih sačuvam od zaborava.



U jednoj od tih starih kuća je umro i naš poznati pisac Stevan Sremac, za vreme svog boravka u Sokobanji.
Kada bi crepovi i cigle znali da pričaju, sigurna sam da bismo od ovih kuća koje još odolevaju danku civilizacije,  ljudskom nemaru, pohlepi, ili težnji za boljim životom, ispričali mnogo lepih, tajnovitih, možda neverovatnih priča i ne samo nama za pamćenje, već za vremena i posle nas.

Šćućurena u jednom delu parka, sakrila se od pogleda  



Okružena novim kućama čeka još jednu zimu spremno











"Sunčana kuća", tako sam je prozvala jer deluje vedro 
Crvena klupa naslonjena na uspomene
Ponosna, mala kuća
Odoleva zubu vremena
Mnoge ispisnice ovih kuća, kojih više nema, zamenile su nove, moderne i udobnije kuće, koje su donele, ili od kojih se tek očekuje neki boljitak.



















Neke će možda i ostati, jer će se vlasnici možda odlučiti da ih konzerviraju i ostave kao znak sećanja na svoje pradedove od kojih su ih nasledili, a nekima će novo vreme i novo doba ugasiti prag.


"Našminkana" stara vila :) Kad bi znala da priča..




A posle svake šetnje kroz Sokobanju sledi zasluženo osveženje na omiljenom mestu. Domaćinsko, za pamćenje, kao i predeli u okolini Sokobanje.


























понедељак, 02. новембар 2015.

Drugarstvu u pohode






Idem do Apatina da tamo vidim Dunav
i Jelenu jednu knjigu da mi potpiše.
Zatim u najlepši grad Sombor kod Vere,
koja ne studira više, al' stalno nešto uči dalje.
Odatle lagano, skoknuću dole, do Novog Sada,
da zagrlim Meri, Veru i Medenu,
a i moju Natu što voli da šeta.
A odatle dalje, pod noge put, da stignem do Ražnja,
gde moja draga Denka čvrstom rukom bašte sadi.
Da joj črpnem koji pelcer i banatsku zemlju
u Perlezu mome rado da zakitim.
Da se brže, trkom, do Palanke spustim i potražim Bracu.
Kod kuće u selu, Šljivoviku krasnom. Nije bitno.
Ukrašću mu jasmin žbun da učvrsti prijateljstvo
i da zamiriše kroz bašticu moju.
A onda do Soko Banje tek da joj se javim.
Ne bi bilo lepo da je mimoiđem.
U Zaječar malo da zavirim, Timok da oglednem,
da Suzanu vidim, ne daj Bože da mi se naljuti.
Da brzom brzinom proletim kroz Bor,
dugarima rukom mahnem, da ostavim trag,
pa trkom do Smedereva kod Nataše jedne
što slikama svojim istoriju stvara.
Pa malo do Grocke, u Gagin lonac da zavirim
i slatko od paprika probam.
Onda da otrčim do velikog Uba, od samo dva slova,
gde stihove nižu u dugačkom redu.
I tako dok hodam, da zavirim svuda
od bačke ravnice do Morave južne, a i šire.
Na zapad, do mora, gde u hladu masline jedna Farah drema.
U more gleda, ne zna šta se sprema,
u ovoj mojoj hodajućoj glavi, koja pero slavi
i drugarstvo širi, do dalekog Beča, gde u hramu slika
hodi jedna Lena od Trebinja, al sa dušom svetskom.
Idem dalje, mesto me ne drži.
Da vidim sve dobre i drage ljude
da ih oživim, zagrlim i prozborim neku.
Život brzo prođe, tek odsjaj je senke
zato valja ljude videti dok dišu,
a ne samo dok redove pišu.
Slova jesu pečat, al pogled u oči mnogo više znači.