недеља, 06. март 2016.

Magda





  • Idemo odavde, prošlo je četiri. Videla sam da je i on (direktor) otišao. Ni minuta ne mogu više da sedim u ova četiri zida.
D. je to izgovorila u dahu i istog trenutka je zgrabila jaknu koja je bila prebačena preko njene stolice i tašnu sa stola.
  • Čekaj, nećeš valjda da idemo u uniformi!
Presvukle smo se i obe izašle iz naše radne sobe i malim liftom se spustile u prizemlje zgrade.
Bio je petak, "poslednji" radni dan u nedelji, što ništa nije značilo jer smo imali radnu obavezu. Bio je to još jedan petak u vreme NATO agresije na našu zemlju i nas dve smo žurno ušle u njenog starog folciku i krenule.
Smirela je upravo odsvirala poslednje tonove.

D. je uobičajeno vozila kao da je sama na stazi formule 1. Nije mi smetalo jer sam se već bila navikla na tu njenu žustru vožnju.
Brzo smo stigle na odredište, u renomirani restoran koji je ona izabrala. Na ulazu su nas dočekali kao da smo iz kraljevske porodice. Odnekud, kao spušten iz neke druge galaksije stvorio se garderober, pridržao nam jakne i dok smo se nas dve snašle, kelner je već bio pored nas i vodio nas u pravcu jednog stola za dvoje na kojem je svetlela mala lampa šireći toplu, umirijuću svetlost po stolu.
D. je željno zapalila cigaretu, zavalila se u udobno sedište i poručila, ne pitajući, Bloody Mary za obe. Upitno sam je pogledala.
  • Ajde, popij. Nemoj reč da si mi rekla. Obema nam je ovo potrebno. Ovaj pritisak teško može da izdrži normalan čovek, a mi izdržavamo, evo, već šesdeset i koji dan.
Ćutala sam. Razumela sam je. Bilo joj je teško. Bila je sama u ogromnom stanu dok su joj sin i majka bili, sklonjeni, u jednom vojvođanskom selu.
Ova radna obaveza, u celoj zemlji, značila je rad od jutra do mraka, bez slobodnog dana. Samo smo noću spavali kod kuće, a onda bi opet, njoj i meni, kao rukovodećoj garnituri, radni dan počinjao u 7h i završavao se u 19h.
Ostali su radili svoje smene, po 7h i odlazili svojim kućama. Mi smo ih sačekivali, jer smo bile u obavezi da stignemo pre svih, ispraćali i odlazili tek posle poslednjeg radnika na odeljenju. Takva je bila direktiva.

Bio je potreban ovaj izduvni ventil i njoj i meni i ona je to prepoznala.
Vreme je brzo proteklo i već se bližio dvadeset drugi sat. Pomalo sam već brinula hoću li uspeti da nađem taxi za Novi Beograd, jer posle 19h nije bilo prevoza preko mostova.
Krenule smo iz restorana, site i smirene. "Krstač" je odradio svoje. Bolje od bilo koje tablete za smirenje, a i hrana je bila vrhunska.
Danima smo živele na malim bavarskim kiflama iz pekare "kod Francuza" posle kojih bi nas želudac boleo kao kamenje da smo jele.
Garderober nas je već čekao u "niskom startu" sa spremljenim jaknama dok je pored njega stajao jedan kelner i držao u jednoj ruci veliku staklenu posudu sa nečim zelenim u njoj, a pored njega je stajao drugi, koji je držao plitku korpu sa svežim karanfilima.
Obema nam je pružio po jedan, dok je onaj, sa staklenom posudom i tim, nečim zelenim, pružio posudu prvo D. pa meni.
D. je zagrabila šakom sadržaj posude dok sam ja prvo pogledala šta je u posudi.
Bile su to male, zelene gumi mentol bombone. Moje obožavane, najdraže žele bombone od svih žele bombona na svetu.
Izašle smo u mrak. Istog trenutka se začula Šizela. Pogledale smo se ćutke. U tom trenutku jedan taxi je stao pored nas. Pomislih u sebi; Bog me pogledao.
Stisak ruke, zagrljaj za rastanak i svaka je otišla na svoju stranu.
Prošlo mi je kroz glavu da D. stanuje blizu Karađorđevog parka gde je za vreme drugog svetskog rata pala bomba baš na sklonište i zaželeh da se istorija ne ponovi ove noći.

Taksi je jurio preko mosta Gazela uveliko, a ja sam držala one gumi mentol bombone u svojoj šaci dok su se one topile od toplote iste i sećala se. Sećala sam se dana kad sam prvi put probala te iste, male gumi mentol bombone..

Oni su se doselili u naše dvorište u pravi stan, odmah do ulazne kapije. Bila je to jedna soba, ali najveća od svih soba, u odnosu na one koje su drugi imali. Samo su Makedonci imali sobu i kuhinju, ali, njih je i bilo najviše, sedmoro u tom malom stanu.
Bila je visoka i nekako četvrtaste građe. Ustvari, imala je poveći stomak koji se spajao sa bujnim poprsjem. Teško joj je bilo odrediti godine, ali nije bila u cvetu mladosti. Naprotiv. Imala je crnu, talasastu kosu koju je krotila dvema šnalicama sa obe strane glave. Uvek je imala na sebi uzanu suknju i bluzu od trikotaže, ili komplet set, u zavisnosti od godišnjeg doba ili dela dana. Džemper od njenog seta je uvek imao džepove.

Zvala se Magda i živela je sa mužem, koji je bio dosta stariji od nje i kojeg smo svi, mi deca iz ulice, zvali čika Vlasta. Nju smo zvali imenom. Tako je ona zahtevala. 
 Čika Vlasta i Magda nisu imali svoju decu.
Nikad ih niko nije video da izlaze zajedno. Uvek bi Magda sama izlazila do prodavnice na ćošku ulice, da kupi nešto na brzinu.
Nedeljom bih je sretala u ulici koja je vodila nizbrdo, iz pravca pijace. Ona bi se vraćala dok bih ja odlazila. 
Uvek kad bih je pozdravila, bilo gde, pomilovala bi me po kosi i ćušnula bi mi u šaku po dve, tri, male zelene gumi mentol bombone.

Nikad pre nisam videla te bombone. Magda je bila prva od koje sam ih dobila. Dopale su mi se na prvi mah. Počela sam da ih tražim po radnjama i  na pijaci, ali ih nije bilo.

Ponekad, kad bih izlazila iz pekare na ćošku, pored apoteke, videla bih Magdu da izlazi sa punim zembilima iz bifea preko puta ulice. Ona mene nije videla, a ja sam se pravila da nisam videla nju.

Kasnije smo mi deca iz ulice, saznali da je čika Vlasta invalid i da nema jednu nogu iznad kolena, da hoda uz pomoć metalnih štaka i da zato retko izlazi iz svoje sobe. On bi uvek, od jutra do mraka, bio naslonjen na okvir prozora i gledao dešavanja na ulici, osim u vreme obeda ili popodnevnog odmora.
Često bi, gledajući kroz prozor,  video Magdu da se vraća iz prodavnice na ćošku naše ulice, zastajkuje pored kuće i dvorišta starog Feđe, nešto žustro mu govori mašući rukama, a zatim, nekako gegavim hodom se vraća u pravcu našeg dvorišta.
Mi deca smo znali da ona grdi starog Feđu što nam ne da da se igramo u delu ulice ispred njegove ograde i dvorišta. 
Znali smo i da Magda svaki put kad ide u radnju na ćošku ulice, trkne i u kafanu "Zapis", preko puta prodavnice, zadrži se koji minut i brzim, gegavim hodom žuri ka broju devet.
Svi su znali u ulici da Magda pije, krišom, osim čika Vlaste.

Magda bi, hodajući ka kući sa brojem devet, bilo da se vraća sa pijace ili iz prodavnice u koju je svaki ćas odlazila da kupi nešto što je "zaboravila", vadila iz svojih džepova gumi mentol bombone i halapljivo bi ih proždirala sve do ulaska u dvorište...

Taksi je stao ispred moje zgrade i ja sam izašla još uvek držeći u šaci zelene, gumi mentol bombone.
Na ulasku u stan me dočekao sin, osmehujući se.
  • Hajde, lepo da mi ispričaš od reči do reči šta ste jele i pile. Izgleda da ste baš dobro povukle jer mirišeš na vino. Koje ste vino pile?
Eh, pomislih, što ne pojedoh svoje gumi mentol bombone na vreme.

Kad je umro čika Vlasta Magda se odselila iz našeg dvorišta. Više je nikad nisam ni videla ni čula nešto o njoj.

Pre neki dan, pročitah jedan status u jednoj grupi, u kojoj je žena pomenula pesmu "Prodavačica ljubičica", a koja je proslavila širom sveta Špansku filmsku zvezdu Saritu Montijel koja je pesmu otpevala u istoimenom filmu.
Ista glumica glumila je i u divnom filmu "Greh ljubavi" (Pecado de amor) gde u jednoj od poslednjih scena opatica, (Sarita Montijel), mladoj iskušenici pokazuje jedno ime izgrebano na zidu manastirske ćelije, Magda.

Setih se Magde iz sobe u dvorištu broja devet, setih se gumi mentol zelenih bombona koje sam obožavala, a koje odavno ne jedem, jer izbegavam slatko, a one su obavijene kristal šećerom, setih se D. koju dugo nisam videla...


Ponekad bude dovoljna jedna rečenica da rasprede sećanja.