петак, 17. новембар 2017.

Oli, nevidljivi čuvar malih devojčica






Beba je plakala iz sveg glasa. Bila je već crvena u licu što je jasno govrilo da plače već dosta dugo. Bela mačka, koja je ležala u podnožju dečje korpe u kojoj je bila beba, se promeškoljila. Očito je bilo da se tek probudila i da joj plač deteta nimalo nije smetao da spava sve vreme. Ustala je, proteglila se i laganim, nežnim koracima prišla detinjem licu. Onjušila je po obrazima. Dok je ona njuškala bebu, ova se u trenu umirila i usmerila pogled svojih dubokih smeđih očiju u mačku, angorku, duge bele dlake. Mačka se odmakla malo od bebine glave i ponovo, krajnje nezaintersovano se vratila u podnožje korpe u kojoj je beba ležala, okrenula se par puta u krug i udobno smestila ispod bebinih nogu.
Beba je ponovo zaplakla iz sve snage.
  • Šta je malena, šta te je to toliko uznemirilo - baršunast glas se začuo u prostoriji. Beba je pokušavala da vidi ko joj se to obraća, ali nikako nije uspevala. Okretala je svoju glavicu levo, desno, upinjući se sad već širom otvorenih očiju da dopre do vlasnika tog divnog, tihog glasa, ali joj to nije polazilo za rukom.
  • Ko si ti - upitala ga je?
  • Možeš me zvati kako želiš. Ja sam tvoj, tako da i ime koje mi budeš dala biće tvoje.
  • Dobro onda ću te zvati Oli. To je moje skraćeno ime - rekla je beba. Priđi bliže da mogu da te vidim.
  • Ooo nema potrebe za tim, jer ti mene i vidiš i osećaš malena na sasvim poseban način. Nego, nisi mi rekla, zašto si se toliko rastužila da plačeš poslednjih, skoro pola sata.
  • Mame još nema. Ja sam sama. Ustvari, tu je Bela, ali ona je mačka i ne može mnogo da mi pomogne. Nisam pravedna, ona mi mnogo pomaže, greje me, dok mama ne dođe da me presvuče i nahrani. Ona nikud ne mrda od mene. Sve vreme je tu, čuva me kao mali pas.
  • Znam, znam malena. Video sam je već odavno, tačnije, ona je sa tobom poslednjih mesec dana neprekidno od kad ti je mama počela da radi.
  • Nije fer. Ne treba mame tako rano da počnu da rade posle rođenja deteta. Evo, meni je samo mesec dana, nema ko da me čuva. Nema mesta u jaslicama za decu, moja baka radi, tata radi, mama radi, moj bata je mali, ide u vrtić, mene niko ne čuva, ponovo se rasplaka mala beba.
  • Kako niko? A gde sam tu ja? Ja te čuvam, sve vreme. Čak i kad ti misliš da nikog nema ja sam tu, stalno, neprekidno, svaki tren - odgovori joj Oli.
  • Ali ja te ne vidim Oli. Ja te samo čujem. I, oh, oh, kako ja uopšte pričam sa tobom kad ne znam da govorim - skoro uplašeno reče beba?
  • Samo sam čekao da me to pitaš, nasmeja se Oli. Sad, dok si tako mala beba, još u pelenama, možeš da pričaš sa mnom. I moći ćeš još dugo. Hajde, sad se lepo umiri i prestani da plačeš. Uskoro će ti mama doći, samo što nije. Evo je, upravo otključava vrata. Zdravo malena. Pričaćemo kasnije.
  • Gde je moje malo zlato, moja slatka mala crnooka devojčica - nasmejano je govorila naglas majka uzimajući u naručje svoju bebu iz korpe u kojoj je ležala.
Sad će tebe tvoja mama da sredi da budeš suva i čista devojčica, da nahrani svoju malenu da poraste velika, govorila je žurno odlazeći ka krevetu gde su već bile spremne stvari za presvlačenje.
Osvrnula se u momentu oko sebe. Učinilo joj se da je još neko bio tu, u sobi, sa njom i sa njenom bebom.
  • O, Bela, nemoj da me plašiš - ljutito je pogledala mačku koja je nečujno skočila iz korpe na pod tik uz njenu nogu.

Iz svojeg kutka sobe Oli se nasmejao na ovu njenu opasku prestajući da duva u njenom pravcu i pravi titraje u vazduhu.

PS: Slike su sa Google

петак, 10. новембар 2017.

Soba 23







Srkutala je vruću, prvu jutarnju kafu  užurbano se oblačeći. Nije spavala celu noć. Kao ni mnoge pre te. Nije imala mira već mnogo dugo dana. Iako je poseta u bolnici tek od tri sata posle podne, ona je odlučila da ide sad, pre podne. Morala je. Nešto je gonilo na to. Imala je neko ružno predosećanje. Stislo je ugrudima i disala je teško, sa podužim prekidima.
Nameravala je da kao i svaki dan ide pešice do bolnice dugom i lepom ulicom koja je vodila do nje. Mislila je da će joj šetnja prijati i smiriti je .
Volela je tu ulicu, a posebno te lepe vile u njoj u kojoj je svaka imala veću, ili malu prekrasno sređenu baštu kojima je jesenji kolorit davao divan, smirujući izgled. Posebno je volela mali, japanski, crveni javor u jednoj od tih bašti. Imao je još uvek sve listove za razliku od mnogih drugih listopadnih ukrasnih stabala. Onako mali, kočoperan, podsećao je na njenu mamu.
Tom ulicom joj je trebalo dobrih trideset minuta pešačenja do bolnice, ali to joj nimalo nije smetalo. Naprotiv. Prijala joj je ta svakodnevna šetnja iako je na kraju očekivala ni malo lepa bolnička atmosfera i bolnička soba u kojoj se njena majka i ne sluteći, odvajala od svog života i od nje.
Telefon je resko zazvonio. Bila je to Krista, mamina dobra prijateljica i žena koja je održavala higijenu u njenoj maloj garsonjeri. Bila joj je veoma draga, sa uvek urednom frizurom i tako nežnim ohođenjem prema njenoj mami.
Naučila je da voli srpsku, gorku kafu i srpsku gibanicu, kako je govorila, baš zahvaljujući njoj, njenoj mami kojoj se divila na borbenosti i nepokolebljivosti. Govorila je da joj je upravo ona pomogla kad je ona, Krista, ostala udovica. Njeno iskustvo joj je u tim momentima bilo neprocenjivo.
  • Čekaj mene, evo dolazim kolima pa idemo zajedno do bolnice- rekla joj je.
Nedugo zatim izašla je iz stana upravo u trenutku kada se Krista zaustavljala autom ispred ulaza. Trebalo im je dobrih dvadeset minuta vožnje do bolnice. Bila je velika gužva u saobraćaju koja nije bila uobičajna za to malo mesto. Pomislila je da je to možda jer je petak, poslednji radni dan, pred poslednji vikend u novembru.
Trebalo im je isto toliko vremena da pronađu mesto za parkiranje u jednoj od obližnjih garaža.
Na odeljenje su stigle u devet i četrdeset pet minuta. Ona je žurno koračala ispred Kriste, skoro trčeći. Nije umela sebi da objasni šta je to toliko tera da tog dana toliko žuri da što pre ide u bolnicu. Skoro trčećim korakom je uletela u sobu broj 18 sa vrata govoreći;
  • Dobro jutro mama, evo me... a onda je zastala. Trebalo joj je samo trenutak da shvati da je soba, u kojoj je njena majka sama ležala koliko juče, bila potpuno prazna.
Istrčala je iz sobe sudarivši se sa Kristom koja je upravo htela da uđe u sobu za njom. Ova je uplašeno pogledala. Nije se ni osvrnula na nju već je trčećim korakom, a razdaljina je bila dužine oko desetak metara, dojurila do šaltera, sestrinske sobe i uletela u nju uznemirena i puna adrenalina u dahu pitajući;
  • Gde je pacijentkinja iz sobe 18?
Jedna od sestra ju je iznenađeno pogledala i upitala;
  • Ko ste vi njoj?
  • Ja sam njena ćerka. Gde je moja majka, nervoznim glasom je ponovila pitanje.
  • Majka vam je premeštena u sobu 23, smirenim glasom joj je odgovorila sestra. Stanje je isto upravo sam je obišla.
Nije je više slušala već se okrenula i krenula u pravcu sobe 23 koja se nalazila odmah preko puta šaltera sestrinske sobe. Setila se, da se skoro sudarila sa jednom sestrom koja je izlazila iz te sobe, pre samo par minuta kad je žurno išla hodnikom ka sobi 18.
Ušla je u sobu 23 i još sa vrata opet ponovila rečenicu:
  • Mama stigla sam. Došla sam danas ranije da te vidim i da ti duže pravim društvo. Možda uspem da pronađem i doktora A da malo porazgovaram sa njim. Evo dolazi i Krista da te vidi, samo što nije ušla.
Nije očekivala odgovor. Njena majka je već skoro mesec dana bila u medicinskoj komi i nije mogla da joj dogovori, znala je, ali je ona uporno pričala sa njom o svemu i svačemu, svaki dan. Pevala joj je svaki dan njenu omiljenu pesmu, nadajući se da će njena majka jednog dana ipak otvoriti oči.
Laganim korakom je prišla krevetu svoje majke i uhvatila je za ruku. Bila je topla. Sagla se da je, kao i uvek poljubi u ruku, pa u obraz, pa u čelo, a onda je shvatila. Njena majka nije disala. Kako to? Pa ona je još topla?
U trenu joj je sve bilo jasno. Trenutak pre no što je ona ušla u sobu, njena majka je ispustila svoj poslednji dah.
  • Uspela si da me prevariš, da odeš da ja ne vidim, naglas je izgovarala dok su joj se suze slivale niz lice, a brada joj podrhtavala trudeći se da zadrži krik. Krista je stajala nedaleko od kreveta u ćutala. Iako nije razumela ni jednu reč koju je ona uputila njenoj majci shvatila je u trenu sve i počela je da plače i ona, ali glasno samo izgovarajući neprestano ime njene majke.
Ona je izašla slomljena iz sobe 23 i uputila se ka šalteru iza kojeg su sestre nešto užurbano radile.
Pogledala je ista ona sestra i ljubazno je upitala:
  • Treba li vam nešto? A onda je videla da je ova uplakana i upitala je.
  • Šta se desilo gospođo?
  • Moja mama je umrla, raspuklim glasom, tuđim jezikom, jedva je izustila.
  • Kako? Pa još pre par minuta je bila živa, govorila je setra istrčavajući u hodnik i odlazeći žurnim korakom ka sobi 23 iz koje je slomljenog koraka izlazila Krista prilazeći joj i grleći je dok su obe neutešno plakale.
PS: Slika je kao i uvek sa Google pretraživača.





среда, 01. новембар 2017.

Kad Košava zagrli jesen







Razduvala se Košava kroz njive gole i puste .
Razmahala svoje duge i hladne kose vetrovite
uprela  kroz šume i šiblje svoje grozničave prste.
Uzjahala vihorske konje besne, silovite,
pa jezdi kroz seoske šorove i staze.
Umrsila suvu šaš kraj potoka i reka.
Razvejala seno uplašćeno kroz puste bogaze,
poskidala suvo lišće sa oraha, dudova i smreka.

Isterala leto Miholjsko iz vrtova i poljana
pa obesno vitla, mota, skuplja i raznosi.
Ruši gnjezda stanarica sa skvrčenih grana
i prašinom gustom pravi ukrase u kosi.
Pa oblake tmaste goni preko sivog neba.
Huji ljuto i pred sobom, sve lomi, razara,
dok joj kiša pomoćnica, iz prikajka vreba
da kapljama svojim hladnim zemlju izudara.

Kad jesen pozna u oktobru stigne u moj kraj
Košava svoje kočije upregne i snagu svoju raspusti.
Da pokaže ko je glavni,  čija je moć i sjaj
kad ona jesen zagrli i na nju ruke spusti,
najjača i najhladnija da je ni Sunce ne ublaži.
Dok ona jezdi raspojasana, kadkad ko orkan jaki
i kad se smiri, odnekud viri, jer u jesen je ona na straži.
Zna se oduvek, vihor je ona, nije tek povetarac mlaki.


PS: Slika je sa Google :)