Obično ne pravim
bilanse po završetku neke godine. Nikad nisam i nemam tu naviku. Kad
nešto uradim idem dalje, zatvaram to poglavlje iza sebe. Međutim u
2017.- tu sam ušla vukući emotivne repove za sobom iz prethodne
godine, a to nije obećavalo ništa dobro.
Nekad sam, hoteći da što
pre prevaziđem razočaranja ili gubitke, stavljale sve svoje znanje
i umeće u što brži mentalni, pa i fizički oporavak od istih. No,
jedan u prošloj godini me dobrano isterao s koloseka i narušio mi
je samopouzdanje do krajnjih granica. Kako nisam htela da blog
pretvorim u svoj dnevnik, iako je on to i mogao biti jer mu je naslov
takav, tako sam taj životni udarac “žvakala” predugo, a to se
odrazilo i na moj mali komision, kako ja nazivam svoj blog iz
milošte. Zanemarila sam ga. Pisala na njemu vrlo retko jer, kako
rekoh, samopouzdanje mi je bilo negde u suterenu. Valjalo je polizati
rane i naći snage za put dalje, u život.
Ćesto bi mi glas moje
mudre bake Stanojke ponavljao; Pusti, otvori šaku, nek ode sve staro
da bi ti došlo novo.
Kako? Ja sam to staro
volela, poštovala, a ispostavilo se da me nije upoznalo, nikad. A
ujelo me, strašno, do bola, za srce.
Tu i tamo, iznedrila bi se
po neka pesma za koje su mi inspiraciju davale tek neke reči, nekih
divnih ljudi na čemu sam im beskrajno zahvalna.
U dubini srca sam želela
da se sve popravi, ali, nije moglo.
Onda sam se, kad je moj
blog napunio svoj peti rođendan, setila da svi mi imamo svoj deo
kosmičkog kolača i da moj pripada samo meni. Da ga ja, čak više,
zaslužujem, tim pre, što ne odustajem.
Oprostila sam sve, da bih
krenula dalje. Znala sam da me negde čeka još lepih događaja, još
dobrih ljudi. I počela sam opet da pišem.
Ali, život je opet umešao
svoje prste i desila mi se nezgoda. Slomila sam desnu ruku u ramenom
zglobu.
Logično je da je to opet
poremetilo moje pisanje na blogu jer je valjalo da ruka odmiruje
onoliko koliko je trebalo i da se posle rehabilituje ne bi li se
vratili svi pokreti, posebno rotacija ramena.
Sve što je bilo do mene
svojski sam se trudila da odradim. I mnogo više.
Onda mi je odjednom puklo
pred očima!!! Zanemarila sam da pratim “znakove pored puta”.
Upozorenja koja su
“prštala” na sve strane. Lekcije servirane na tacni koje ja
nisam prepoznavala.
Zatim se pojavila jedna
divna osoba koja je u grupi Blogeri počela akciju pisanja priča ili
bajki za decu, kao i akciju “Obajkimo Srbiju”.
Probudila je u meni ponovo
ono malo ljubavi željno i maštovito dete i ja sam uspela da napišem
i objavim na blogu čak tri priče za decu. Dve od njih su štampane
u trinaestom broju časopisa “Književne vertikale” zbog čega
sam joj neizmerno zahvalna.
Još više joj dugujem
zahvalnost za probuđenu ideju da nastavim sa pisanjem priča za decu
sa željom da ih pretočim u divnu knjigu.
Onda su se neki divni
ljudi iz mog detinjstva i mojih mladih godina vratili u moj život upravo zahvaljujući
blogu tj. otkrivši ga, čime smo uspeli da ponovo stupimo u kontakt.
Sve u svemu, ili što bi
stari Latini rekli Suma sumarum, u 2017.-toj godini blog mi je doneo
spoznaju da što je prošlo, otišlo je.
Moja baka bi rekla; Istim
putem se ne vraćaj!
Vratio mi je u život neke
divne ljude koji su mi svojom pojavom dali inspiraciju za neke lepe stihove.
Doveo mi je život neke
nove ljude koji su mi i ne sluteći pomogli neizmerno.
Doneo mi je spoznaju da je
potrebno i da usporim, da bih sve oko sebe pogledala realno,
racionalno.
Doneo mi je potvrdu da ne
treba da analizu počinjem uvek i samo od sebe jer često smo mi samo
delići nečije životne slagalice, u prolazu.
Doneo mi je i novo
samopouzdanje i potvrdu da to što pišem i vredi jer je neko
kompetentan prepoznao moje emocije i želje da pišem iz srca i sa
željom da podelim, podsetim.
Na kraju moram da kažem
da je 2017.-ta godina bila godina u kojoj sam dobila jedinstvene
životne poduke i potvrdila da zaista učimo sve vreme dok klizimo
kroz život kao i da je moj blog meni samo jedan od pokazatelja da
postoje i dobici mnogo većih vrednosti od novčane.