недеља, 21. јануар 2018.

Žaba Žaklina









Skakutala je veselo sa lista na list vinove loze pažljivo tražeći nešto. U jednom skoku se našla na ovećem listu pri dnu čokota i odjednom je vrisnula;
  • Iju, al si me uplašila! Stojiš tu kao spomenik, kao neka nepomična figura i buljiš u mene. Ne trepćeš. A iste si boje kao ja, zelene. Ko si ti? Što ćutiš?
  • Dobar dan. Dobro došla u Čudesni vrt. Ja sam žaba Žaklina. Imaš pravo, ja sam figura, tačnije ukrasna figura u ovom vrtu.
  • Žaba, pa ukrasna figura. Nisi prava žaba kao ja?
  • Nisam. Koliko da znaš, nisam jedina ukrasna figura u vrtu, ima nas više. Nisam te do sad videla ovde, u našem vrtu? Ko si ti?
  • Ja sam mala žaba gatalinka.
  • Da si mala to vidim i sama, ali kakva si ti žaba? Tražiš li nešto ovde? Možda mogu da ti pomognem?
  • Ti da mi pomogneš? Kako si to zamislila, a nepomična si? Mislim, ne krećeš se kao ja.
  • Ja poznajem sve u vrtu, a ti si nova. Uostalom, nisi mi odgovorila na pitanje.
  • Već sam ti rekla da sam ja mala žaba gatalinka. Dolazim pred kišu. Ljudi često kažu da ja najavljujem kišu posle suše. Tražim bube, insekte, mnogo sam gladna.
  • Dolaziš pred kišu, hm. Ti to hoćeš da kažeš da ti kao najavljuješ kišu?
  • Nije kao već odistinski, brecnu se na Žaklinu mala gatalinka.
  • Pa ljudi imaju oblake na nebu po kojima mogu videti hoće li ili neće pasti kiša. Baš će da gledaju po lišću i traže tebe tako malu da vide hoće li biti kiše.
  • Ne mora da me traže. Ja pevam pred kišu i mogu da me čuju.
  • Ako se to što si malo pre ispustila iz grla zove pesmom onda sam ja Buda.
  • Ti i ličiš tako ukočena na tog Budu, ma ko on bio, tek koliko da znaš - reče mala gatalinka Žaklini sad već iznervirano. Odoh, neću da pričam sa figurom.
  • Čekaj! Stani! Izvini! Nisam želela da budem gruba. Moram da te upozorim da obratiš pažnju na našeg Cvrleta.
  • Cvrle? Ko ti je to? Još neka figura?
  • Nije. Cvrle je naš omiljeni cvrčak u vrtu. Živi na granama jabuke Greni Smit. Da se nisi usudila da ga dotakneš.
  • Ma nemoj. Stojiš tu kao taj, taj Buda i još mi zapovedaš. Iako sam malog rasta ja sam odrasla žaba i znam šta  da radim. Nećeš ti da mi biraš jelovnik. A taj tvoj, kako si rekla da se zove, Zvrle, neka se sakrije jer sam baš gladna, a kad sam gladna ne biram mnogo.
  • Nije Zvrle nego Cvrle. I nemoj da se naljutim na tebe mala gatalinko bez imena. Ovde u ovom Čudesnom vrtu svi čuvamo jedni druge. Volimo uljudne goste, a kako stoje stvari ti to ne želiš da budeš iako sam ti ja ponudila svoju pomoć. Tako da, primorana sam da te upozorim da imamo budne čuvare. Gari i Neša su stalno budni i u pripravnosti da nepoznate isteraju sa naše teritorije.
  • Gari i Neša, ko su ti sad pa oni - upita radoznalo Žaklinu mala gatalinka?
  • To su Blagine mačke.
  • Mačke ne jure žabe, slavodobitno joj reče gatalinka, tako da nisi uspela da me zaplašiš.
  • Ja i nemam nameru da te plašim. Samo sam te lepo zamolila da obratiš pažnju i da ne diraš našeg Cvrleta. Blaga te neće nikad oterati. Naprotiv. Ona voli da u ovom vrtu svi zajedno delimo mesto. Nema veze sad ću ja da viknem Frediju da upozori Cvrleta na tvoje prisustvo.
  • Fredi? Ko je sad pa taj? Koristiš neka meni nepoznata imena Žaklina - reče joj gatalinka.
  • Fredi je patuljak koji ume da zviždi. Freeedi, Freeedi, viknu  Žaklina patuljka. Zvizni Cvrletu da se sakrije u svoju rupu jer imamo uljeza u vrtu. Stigla je jedna mnogo gladna, mala, zelena žaba gatalinka. Nek se sakrije na vreme. 
Patuljak Fredi zazvižda više puta. Cvrle ga je čuo i razumeo je signal na vreme i hitro se sakrio u svoju  kućicu na jednoj od grana svoje drugarice jabuke Greni Smit.

  • Ti baš nisi fer Žaklina, rasteruješ mi zalogaje - reče joj gatalinka. I praviš se tu mnogo pametna, pominješ tu nekog Budu, a nemaš pojma ko je to.
  • Znam ko je Buda- reče joj Žaklina. Mogu i tebi da kažem ko je. Ja volim da delim ono što naučim.
  • Ma nemoj! A od koga si ti to mogla da naučiš - podsmehnu joj se mala gatalinka.
  • Od koga, pa od Blage. Mi svi pažljivo slušamo našu Blagu kad priča sa svojim prijateljima i razmenjuje misli, kako to ona kaže. Jednom su pričali baš ovde, ispod vinjage o Budi. On je bio putujući mudrac i voleo je da sedi, baš ovako kao i ja, ispod nekod drveta i da razmišlja o životu ljudi na zemlji.
  • Skroz si me zbunila sa tim tvojim silnim imenima - reče joj mala  gatalinka, a došla sam da jedem. Izgubila sam apetit od tebe. Ko bi rekao da obična figura može da me izbaci iz kolotečine -sad već umorno reče mala gatalinka Žaklini.
  • Pa rekla sam ti da si došla u Čudesni vrt. Ovde nije kao u drugim vrtovima. Ovde naša Blaga priča sa nama, ovde svi imamo svoja imena. Evo i tebi će, ako ostaneš u našem vrtu, sigurno  dati neko lepo ime - odgovori joj  Žaklina.
  • O ne, ne hvala. Odoh ja dalje. Neću da ostanem. Može još da me uhvati i da od mene napravi priručni barometar. To mi se jednom desilo i ne bih da mi se ponovi.
  • Barometar! Šta ti je to - upita malu gatalinku  Žaklina?
  • Jednom je jedan dečak uspeo da me uhvati za nogu. Stavio me u veliku teglu sa samo jednom grančicom koja je dosezala do vrha tegle na kojoj je bio  vrlo mali otvor, tek da se ne ugušim bez vazduha. Služila sam mu kao barometar. To je sprava koja pokazuje kad će kiša, kad neće. Ako se ja popnem na granu znači da će biti kiša, a ako sedim dole, onda neće biti kiše.
  • Heej mala, to znači da si ti korisna mala žabica- reče joj  Žaklina.
  • Da, da korisna, ali jedva sam uspela da pobegnem u trenutku kad je hteo da otvori teglu. Da ti ne pričam koliko sam bila gladna.
  • Uh, uh, mogu misliti. Baš mi te žao. Nemoj da ideš odavde! Naša Blaga, vlasnica vrta, ti nikad to ne bi uradila. Sad kad je Cvrle na sigurnom slobodno idi i posluži se. Ima ovde kod nas dosta onih koji će ti odgovarati kao zalogaji, posebno one dosadne i opasne ose. Eno, tamo kod rode Antonije ih ima koliko hoćeš - pokaza joj  Žaklina u smeru gde je pored jednog bazenčića sa vodom stajala figura rode koja se zvala Antonija. Idi slobodno i pozdravi je od mene malena.
  • Hvala ti i izvini ako sam bila neuljubazna - reče žabi Žaklini mala žaba gatalinka.
  • Hvala i tebi što si me naučila kako ljudi prave priručni barometar - nasmeja joj se Žaklina. Nadam se da ću te videti još nekad.
PS: Slike sa Google :)

понедељак, 08. јануар 2018.

Ukrštene reči






Otvorila je te male fijoke tek posle godinu dana. Možda je prošlo i više. Bile su njene. U njima je ona, njena majka, držala svoje sitnice, poneku uspomenu i njoj drage stvari. Nije joj se dalo da ih ranije pregleda i sredi. Nije mogla. Podsećale su je na nju.
Tog dana je skupila snagu i otvorila nasumično, donju fijoku. Odmah do ivice stajala je njoj znana, lepa kutija u kojoj je stajao njen najmiliji sat. Odmah iza, ugledala je ukrštenicu. Izvadila je iz fijoke jednu, ali ispod je bila još jedna, pa još jedna... Pet malih svezaka sa skandinavskim ukršenicama, štampanih latiničnim pismom. Njoj, njenoj majci, to nije smetalo.
Otvaranjem te male fijoke otvorila su se sećanja...
.....
  • Postala sam zaboravna i rasejana u poslednje vreme. Dok se okrenem, ne znam šta sam naumila - rekla joj je jednog dana, sa nekom zabrinutošću u glasu.
  • To je i za očekivanje, s' obzirom na godine koje imaš - rekla joj je da je uteši.
  • Imam tek osamdeset - reče ona i naumila sam da živim bar još pet godina.
  • E onda počni da rešavaš ukrštene reči svakodnevno, a ne samo kad se setiš ili kad ti je dosadno. One su dobre za očuvanje koncentracije, ali i za "vijuge"- kroz smeh se nadovezala.
  • Da znaš i da hoću. Kupi mi neke, ali više komada, da mi ne nestane u nezgodan čas - nasmejano joj je uzvratila!
Kupila joj je ukršetene reči, desetak malih svesaka, skandinavke, sa krupnijim slovima, da joj bude lakše da ih čita.
Od tog dana uporno je svakodnevno rešavala bar po jednu ukrštenicu. Radila je to vrlo ozbiljno, sa voljom.
Sedala bi za tepezarijski sto, uzimala vrlo pažljivo hemijsku olovku koja je pisala vrlo čitko i obavezno tanko, stavljala ispred sebe šolju sa svojom belom kafom i počinjala bi svoj ritual.
Prvo bi pomno pregledala one stare, rešene. Gledala bi fali li možda negde u nekoj neki nerešeni pojam ili neko slovo. Ukoliko joj ne bi pošlo za rukom da reši sva polja, ostavljala bi ih za kasnije. To kasnije bi bilo uvek sutradan, kad bi pregledala pažljivo sve rešene ukrštenice.
Bilo je interesantno da se naknadno, uvek setila pojma koji nije znala u momentu rešavanja neke od ukršenica.
Setila se kako je svakodnevno, od proleća do kasne jeseni, uvek, rano ujutro i u kasno posle podne sedela ispod dunje u dvorištu i pažljivo rešavala ukrštene reči. Ne samo jedne, već više njih, dok joj ne dosadi. Ona bi je uvek gledala sa zadovoljstvom i po ko zna koji put shvatala da je njena majka bila vrlo uporna i dosledna osoba.
Često bi joj se i sama pridružila u sedenju i predahu ispod stare dunje i čitala neku od svojih knjiga. Onda bi ona, kao da joj je laknulo znala da je zapitkuje ili komentariše.
  • Koji je drugi pojam za neočekivano - naglo bi je upitala trgnuvši je. Nikako ne mogu da se setim.
  • Slučajno bi moglo da bude. Koliko slova treba.
  • Taman to što si rekla - odgovorila bi joj majka i nastavljala dalje da rešava ukrštenicu.
  • Uh, što znaju da budu dosadni. Samo pitaju ko je Grčki junak iz Trojanskog rata? Ili je Ahil ili Hektor. Kako kad. Nikad da, recimo, pitaju ko je junak iz Čegarske bitke? Ili iz Kolubarske bitke? Nešto iz domaće istorije. Pod stare dane moram da učim Grčku mitologiju jer malo malo, te ko je ova Muza, te ko je ona Mojra? Te ko je Zevsova žena? Šta me briga ko je ko iz vremena koje je bilo pa prošlo. Što je prošlo to manje više znam, a šta će da bude, bolje da ne znam - znala je onako, starački da gunđa.
  • Evo opet, mesto u Srbiji sa tri slova. Ja znam samo za Ljig, ali nije.
  • Bač - rekla bi joj, da joj pomogne.
  • Bač!! Čuj ti nju kako se setila, a ja nisam. A prošla sam sto puta kolima, mini busom, autobusom. Ma nikad mi na pamet ne bi palo. Uostalom to je mesto u Vojvodini. Što lepo nisu napisali.
  • Pa Srbija je mama u Vojvodini - rekla bi joj.
  • Dobro, jeste, ali ne mora baš toliko da pitaju uopšteno.
  • Čekaj, nisi rekla da li jeste? Možda nije ni Bač, možda je Mol?
  • Bač je. Poslednje slovo je č, od one reči slučajnost. Fino se uklopilo - rekla bi i nastavila da tiho, naglas čita pitanja, kao za sebe.
Onda bi se veoma koncentrisano udubila u dalje rešavanje ukrštenice kao da je to neki veoma ozbiljan posao.
  • E pa dosta je za danas - rekla bi iznebuha i ustala sa stolice. Rešila sam četiri za redom. Ajde da prošetamo jedan krug - obratila bi joj se. Dosta si buljila u tu knjigu. Nikad ti nije dosta. Da znaš da ti pomalo zavidim što čitaš. Mene ne drži koncentracija, a i slova znaju da mi igraju pred očima kad pročitam više od tri strane. Moram nekad da se vratim da čitam sve ponovo, jer se ne sećam šta sam pročitala. Čak i ako pročitam neki ljubić, isto se dešava- znala je da kaže.
Ona bi ostavljala knjigu spremna da ide sa majkom u kratku šetnju. Znala je da njoj to prija i nije joj bilo teško da joj u šetnji bude oslonac.
Ukrštenice i knjiga bi ostale na malom stolu dok bi njih dve polazile u šetnju oko kvarta, koliko je njena majka mogla da izdrži da hoda. Bio je to, shvatala je, njihov mali svakodnevni ritual.
.....
Posmatrala je rešene skandi ukršenice ispisane rukopisom njene majke u svojoj ruci.
  • Šta da radim sa njima? Da ih sačuvam ili bacim - razmišljala je? Neke su još uvek prazne.
Onda je lagano, sporim pokretom vratila sve u fijoku i zatvorila istu, gledajući tupo u dršku od fijoke sa spoznajom da joj i dalje majka nedostaje istim intenzitetom.

  • Da je bar dočekala tih svojih osamdeset i pet - prošlo joj je kroz glavu. Sve do jedne bi rešila. Ona ne ostavlja nezavršen posao. Osmehnula se na tu pomisao, kao i uvek kad bi se setila svoje majke.
PS: Slike su sa Google pretraživača